Patrik Rotfus - Strah mudroga (2 deo)

353 Strah mudroga II

besno zatreptavši da potisnem suze. „Ovo je neo ekivana
ljubaznost u danu kada to ne zaslužujem. Ti si prva koja mi se
obratila zato što je to želela. A od ljupkosti tvog lica srce me
zaboli.“ Levom šakom pokazao sam zahvalnost, sre an što ne
moram da je pogledam u o i kako bih joj pokazao šta ose am.

Pružila je levu ruku preko stola i uhvatila moju. Zatim mi je
okrenula šaku dlanom naviše i nežno u njega utisnula uteha.

Podigavši pogled, uputih joj, kako sam se nadao,
ohrabruju i osmeh.

Uzvratila mi je gotovo istovetnim osmehom, a onda ponovo
pokrila usta. „I dalje sam zabrinuta zbog svog osmehivanja.“

„Ne treba da budeš. Imaš savršena usta za to.“
Za trenutak mi ponovo uhvati pogled, a onda brzo pogleda
u stranu. „Zaista?“
Klimnuo sam glavom. „Na mom jeziku, to su usta o kojima
bih napisao...“ Naglo za utah, preznojivši se malo kad sam
shvatio da umalo ne izgovorih „pesmu“.
„Spev?“, usrdno je predložila.
„Da“, brzo rekoh. „To je osmeh koji zavre uje spev.“
„Onda ga sastavi“, rekla je. „Na mom jeziku.“
„Ne“, brzo rekoh. „Bio bi to medve i spev. Previše
nezgrapan.“
To kao da ju je samo još više podstaklo, a o i joj žudno
zasjaše.
„Hajde. Ako bude nezgrapan, bi e mi lakše zbog mog
zapinjanja.“
„Ako ga sastavim“, zapretio sam, „mora eš i ti. Na mom
jeziku.“
Mislio sam da e je to uplašiti, ali posle samo trenutka
oklevanja, klimnula je glavom.
Setio sam se jedinih ademskih stihova koje sam uo:
nekoliko odlomaka od starog tka a svile i deo pri e o strelcu
koju mi je Šejen ispri ala. To nije bilo baš mnogo.
Setio sam se re i koje sam znao, njihovog zvuka. Nedostajala
mi je lauta. Na kraju krajeva, zbog toga i imamo muziku. Re i
ne mogu uvek da iskažu ono što želimo. Muzika je tu kad nas
re i iznevere.

PATRIK ROTFUS 354

Kona no se uzrujano osvrnuh, sre an što je u trpezariji
ostala još samo raštrkana ša ica ljudi. Nagnuh se ka njoj i rekoh:

Dvostruko naoružana Pente
bez ma a u ruci,
Kad izviju se njena cvetu nalik usta,
S deset koraka srce poseku.

Ponovo mi se osmehnula i, baš kao što sam rekao, osetih
ubod u grudima. Felurijanka je imala prelep osmeh, ali on je bio
star i iskusan.

Pentin osmeh bio je blistav poput novog penija. Delovao je
na moje presahlo, umorno srce poput hladne vode.

Umilni osmeh mlade žene. Nema ni eg boljeg na svetu.
Vredniji je od soli. Bez njega, nešto u nama vene i umire.
Ube en sam u to. Nešto tako jednostavno. Kako je to neobi no.
Kako udesno i neobi no.

Pente na trenutak zažmuri, nemo pomeraju i usta dok je
birala re i.

Zatim je otvorila o i i progovorila na ejturanskom:

Poput zapaljene grane, zbori Kvout.
Al’ usta što izmama prete
razigranog medveda odaju.

Široko se osmehnuh tako da me je lice zabolelo. „Divan je“,
iskreno rekoh. „Prvi spev koji mi je ikad iko napisao.“

Nakon razgovora s Pente ose ao sam se mnogo bolje. Nisam bio
siguran da li smo koketirali, ali to nije ni bilo važno. Bilo je
dovoljno što znam da u Hertu postoji bar jedna osoba koja ne
želi da budem mrtav.

Otišao sam do Vašetine ku e, kao što sam obi no inio posle
obroka. Nadao sam se da e me do ekati zajedljivoš u i
osmehom i da emo bez re i pre i preko jutrošnje neprijatnosti.
Ipak, plašio sam se da uopšte ne e hteti da razgovara sa mnom.

Uspevši se uz uzvišenje, ugledah je kako sedi na drvenoj
klupi ispred svojih vrata. Naslonila se na grubi kameni zid, kao
da samo uživa u popodnevnom suncu. Duboko sam udahnuo i

355 Strah mudroga II

izdahnuo, osetivši olakšanje.
Ali kad sam se približio, ugledah joj lice. Nije se smešila. A

na licu joj nije bila ni ravnodušna ademska maska. Gledala je
kako prilazim, lica smrknutog kao u dželata.

Progovorio sam im sam se dovoljno približio. „Vašet“,
iskreno rekoh. „Ja...“

I dalje sede i, ona podiže ruku i ja smesta u utah, kao da me
je ošamarila po ustima. „Izvinjenje sada ništa ne zna i“, rekla je
glasom ravnim i hladnim poput škriljca. „Ne verujem ti šta god
da kažeš. Spopao te je strah jer znaš da sam zaista ljuta.

Što zna i da ne mogu ni re da ti verujem jer govoriš iz
straha. Pametan si i šarmantan, i lažov. Znam da re ima možeš
da pot iniš svet. Zato ne u da slušam.“

Uspravila se na klupi i nastavila. „Od samog po etka
primetila sam u tebi nekakvu blagost. To je retkost kod nekog
tako mladog i najviše sam zbog toga odlu ila da te vredi
podu avati. Ali kako dani prolaze, nazirem još nešto. Jedno
drugo lice, daleko od toga da je blago. Odbacila sam to kao
odbleske lažnog sjaja, smatraju i to de kim hvalisanjem ili
neobi nim varvarskim šalama.

Ali dok si danas pri ao, shvatila sam da je blagost bila
maska. A to drugo lice koje se nazire, taj mra ni i nemilosrdni
stvor, to je pravo lice koje se ispod krije.“

Ona se zagleda u mene. „Ima u tebi ne eg uznemiruju eg.
Šejen je to primetila tokom vaših razgovora. Nije u pitanju
nedostatak letanija. Ali to u mene unosi samo još ve i nemir. To
zna i da je u tebi nešto dublje od letanija. Nešto što letani ne
može da ispravi.“

Pogledala me je u o i. „Ako je zaista tako, pogrešila sam što
sam te podu avala. Ako si toliko vešt da mi ovoliko dugo
pokazuješ lažno lice, onda je Karseret u pravu i trebalo bi da te
brzo ubijemo radi opšte bezbednosti.“

Vašet ustade, kre i se kao da je veoma umorna. „O tome
sam danas razmišljala i nastavi u još dugo u no . Do sutra u
odlu iti. Iskoristi ovo vreme da središ misli i što bolje se
pripremiš.“

A onda se, ne pogledavši me u o i, okrenula i ušla u ku u,

PATRIK ROTFUS 356

ne ujno zatvorivši vrata za sobom.

Neko vreme sam besciljno lutao. Otišao sam da posmatram
ma -drvo, nadaju i se da u tamo na i Silijan, ali od nje nije bilo
ni traga. Samo posmatranje drveta nije me uopšte umirilo. Ne
danas.

Zato sam otišao do kupatila, gde sam se neveselo nakvasio.
Posle toga sam u jednom od ogledala raštrkanih po manjim
sobama bacio pogled na svoje lice posle Vašetinog udarca.
Polovina je bila crvena i naduvena s plavo-žutim modricama
koje su izlazile oko slepoo nice i duž vilice. Osim toga, na oku
je tek po ela da se nazire masnica.

Dok sam zurio u svoj lik, osetio sam kako mi se duboko u
stomaku budi tihi bes. Dojadilo mi je, zaklju io sam, da
bespomo no ekam dok drugi odlu uju gde mogu da idem.
Igrao sam njihovu igru, nau io njihov jezik, bio besprekorno

tiv, a zauzvrat su se prema meni odnosili kao prema psu.
Tukli su me, ismevali, pretili mi smr u i ne im još gorim. Dosta
mi je bilo toga.

I tako sam polako krenuo Hertom. Posetio sam sestre
bliznakinje, brbljivog kova a i kroja a kod koga sam kupio
ode u. Prijateljski sam askao, prekra ivao vreme, postavljao
pitanja, pretvaraju i se da ne izgledam kao da su me pre
nekoliko sati do besvesti izudarali.

Pripreme su potrajale. Propustio sam ve eru, a kad sam se
vratio u školu, ve se smrkavalo. Otišao sam pravo u svoju sobu
i zatvorio vrata.

Zatim sam povadio sve iz džepova na krevet – što kupljeno,
što ukradeno. Dve fine, meke voštane sve e. Duga ak komad
krtog elika od loše iskovanog ma a. Klupko krvavocrvenog
kanapa. Malu zapušenu bocu s vodom iz kupatila.

vrsto sam stiskao ovo poslednje. Mnogi ne shvataju koliko
toplote voda sadrži. Zato joj treba toliko da proklju a. Iako je
vreli bazen iz koga sam ovo uzeo bio udaljen skoro kilometar,
ono što sam držao u ruci jednom simpati aru je bilo korisnije
od usijanog žara. Ova voda je u sebi imala vatru.

Pomislivši na Pente, osetih ubod kajanja. Onda uzeh sve u i

357 Strah mudroga II

po eh da je okre em u rukama. Zagrevao sam je svojom kožom,
razmekšavaju i vosak, koji stadoh da oblikujem u lutku.

Sedeo sam u svojoj sobi, moren crnim mislima dok je na
nebu iš ezavao poslednji tra ak svetla. Pregledao sam alat koji
sam sakupio i duboko u sebi znao sam da okolnosti ponekad
postanu toliko zamršene da su re i beskorisne. Šta mi je drugo
preostajalo sad kad su me re i izneverile?

Šta bilo kome od nas preostaje kad nas re i iznevere?

PATRIK ROTFUS 358

POGLAVLJE STO DVADESET PRVO

Kad re i iznevere

Bila je ve duboka no kad sam prišao Vašetinoj ku i, ali kroz
njen prozor treperila je svetlost sve e. Nisam sumnjao da bi
me za dobrobit Ademrea ubila ili osakatila, ali Vašet je bila više
nego oprezna. Pre toga e cele no i razmišljati.

Praznih ruku, tiho pokucah na njena vrata. Trenutak kasnije,
ona ih otvori. Još je bila obu ena u pla eni ko crveno odelo, ali

skinula je ve inu svilenih vrpci kojima je joj ono bilo pripijeno
uz telo. O i su joj bile umorne.

Kad me je ugledala pred vratima, usta joj se pretvoriše u
crtu i znao sam da e ako progovorim odbiti da me sasluša.
Zato sam pokazao preklinjanje i zakora io unazad, izmakavši se
iz svetla sve e u mrak. Sad sam je ve dovoljno dobro poznavao

da znam da e joj ovo probuditi radoznalost. Sumnji avo je
suzila o i kad sam se odmakao, ali je posle trenutka oklevanja
krenula za mnom. Nije ponela ma .

No je bila vedra, a deli meseca osvetljavao nam je put.
Poveo sam je u brda, što dalje od škole, raštrkanih ku a i radnji
Herta.

Prešli smo skoro dva kilometra dok nismo stigli do mesta
koje sam odabrao. Šumarka u kome e visoka gomila kamenja
spre iti da bilo kakva buka dopre do usnulog grada.

Mese ina se probijala kroz drve e, otkrivaju i mra na obli ja
na malenoj istini ušuškanoj me u kamenje. Tu su bile dve
drvene klupice. Nežno uhvatih Vašet za ruku i povedoh je da

sedne.

359 Strah mudroga II

Polako sam se povukao u duboku senku obližnjeg drveta i
izvadio sen. Pažljivo sam je prebacio preko jedne niske grane,
tako da je visila izme u nas poput tamne zavese.

Zatim sam seo na drugu granu, sagnuo se i otvorio kop e na
kutiji od laute. Kako se koja otvarala, lauta je ispuštala poznati
harmoni ni zvuk, kao da jedva eka da bude slobodna.

Izvadio sam je i nežno zasvirao.
U telo laute ušnuo sam komad platna kako bih prigušio
zvuk, ne žele i da se pronese stenovitim brdima. A izme u
struna sam utkao nešto onog crvenog kanapa. Delom da ne bi
previše odzvanjale, a delom u o ajni koj nadi da e mi doneti
sre u.
Po eo sam pesmom „U seoskoj kova nici“. Nisam pevao,
strepe i da e se Vašet uvrediti ako budem otišao toliko daleko.
Ali ak i bez re i, to je pesma koja zvu i kao pla . To je melodija
koja govori o praznim sobama, hladnom krevetu i gubitku
ljubavi.
Bez zaustavljanja, prešao sam na „Ljubica eka“, pa na
„Ku i, zapadni vetre“. Ova poslednja je bila omiljena pesma
moje majke i dok sam je svirao, pomislih na nju i zaplakah.
A onda sam zasvirao pesmu koja se skrivala duboko u meni.
Onu melodiju bez teksta koja boravi na skrovitim mestima
moga srca. Pažljivo sam je svirao, polako i tiho udaraju i po
žicama u mra noj tišini no i. Voleo bih da kažem da je to sre na
pesma, umilna i vedra, ali nije.
I na kraju sam prestao. Vrhovi prstiju su mi brideli i boleli
me. Ve mesec dana nisam svirao, pa na njima više nije bilo
žuljeva.
Podigavši pogled, video sam da je Vašet razgrnula moju sen
i da me gleda. Mesec je bio iza nje, pa joj nisam video izraz lica.
„Evo zašto umesto šaka nemam noževe, Vašet“, prošaptah.
„Ovo sam ja.“

POGLAVLJE STO DVADESET DRUGO

Odlazak

Slede eg jutra, rano sam se probudio, brzo jeo i vratio se u
sobu pre nego što se ve ina u školi i pomerila u krevetu.
Prebacio sam preko ramena kutiju s lautom i putnu torbu.
Umotao sam se u sen, proverivši da li je sve što mi je potrebno
valjano smešteno po džepovima: crveni kanap, voštana lutka,
krto gvož e, bo ica vode. Zatim navukoh kapulja u na sen i
iza oh iz škole, uputivši se ka Vašetinoj ku i.

Otvorila je vrata izme u mog drugog i tre eg kucanja. Bila je
bez košulje i stajala je u dovratku ogoljenih grudi. Oštro me je
pogledala, odmerivši moj ogrta , putnu torbu, lautu.

„Danas je jutro za posetioce“, rekla je. „U i. Vetar je hladan
ovako rano.“

Ušao sam i sapleo se o prag, zateturavši se tako da sam
morao da se uhvatim za njeno rame kako bih se zadržao. Ruka
mi se pritom trapavo zapetlja u njenoj kosi.

Ona odmahnu glavom dok je za mnom zatvarala vrata. Ne
obaziru i se na to što je bila polugola, po ela je polovinu svoje
raspuštene kose da upli e u kratku, vrstu pletenicu.

„Sunce jedva da je bilo izašlo kad mi je Pente jutros pokucala
na vrata“, rekla je uzgred. „Znala je da sam ljuta na tebe. I mada
nije znala šta si uradio, založila se za tebe.“

Drže i jednom rukom pletenicu, dohvatila je komad crvenog
kanapa i zavezala je. „A onda, gotovo pre nego što sam i stigla
da zatvorim vrata, posetila me je Karseret. estitala mi je što
sam se kona no prema tebi ponela onako kako zaslužuješ.“

361 Strah mudroga II

Pružila je ruku pozadi da uplete drugu polovinu kose,
okretno uvr i prstima. „Obe su me razljutile. Nemaju pravo
da mi govore o mom u eniku.“

Vašet zaveza drugu pletenicu. „A onda pomislih, ije
mišljenje više cenim?“ Pogledala me je kao da mi postavlja
pitanje na koje treba da odgovorim.

„Više ceniš sopstveno mišljenje“, rekoh.
Vašet se široko osmehnu. „Sasvim si u pravu. Ali ni Pente
nije budala. A kad je uhvati, Karseret ume da se razljuti kao
muškarac.“
Uzela je duga ak komad tamne svile i omotala ga oko
torzoa, preko ramena i preko golih dojki, poduprvši ih i
pritegnuvši. Onda je uvezala i zategla kraj materijala. Ve
nekoliko puta sam video da to radi, ali i dalje mi nije bilo jasno
kako uspeva.
„I šta si odlu ila?“, upitao sam.
Prebacila je krvavocrvenu košulju preko glave. „I dalje za
mene predstavljaš zagonetku“, rekla je. „Nežan i naporan,
pametan i budalast.“ Provukla je glavu kroz košulju i ozbiljno
me pogledala. „Ali neko ko uništi zagonetku zato što ne može
da je reši odstupio je od letanija. Ja nisam takva.“
„Drago mi je“, rekoh. „Ne bih voleo da odem iz Herta.“
Na to Vašet izvi obrvu. „Dakako da ne bi voleo.“ Pokazala je
na kutiju s lautom, koja mi je bila preba ena preko ramena.
„Ostavi to ovde da ljudi ne pri aju. Ostavi i torbu. Možeš ih
kasnije vratiti u sobu.“
Zamišljeno me je pogledala. „Ali ponesi ogrta . Pokaza u ti
kako da se boriš dok ga imaš na sebi. Oni mogu da koriste, ali
samo ako uspeš da se ne sapleteš o njih.“

Nastavio sam sa obukom, gotovo kao da se ništa nije dogodilo.
Vašet mi je pokazala kako da se ne sapletem o ogrta . Kako da
njime svežem oružje ili razoružam neopreznog protivnika.
Napomenula je da je veoma fin, jak i izdržljiv, ali kao da na
njemu nije prime ivala ništa neobi no.

Dani su prolazili. Nastavio sam da vežbam sa Silijan i

PATRIK ROTFUS 362

kona no nau io da svoju dragocenu muškost zaštitim od
svakojakih surovih napada. Uskoro sam se toliko izveštio da

smo postali skoro ravnopravni u borbi i naizmeni no
pobe ivali.

Za vreme obroka imao sam ak i nekoliko razgovora sa
Pente i bilo mi je drago što mi se bar još jedna osoba povremeno
osmehne.

Ali više nisam bio spokojan u Hertu. Samo sam za dlaku

izbegao propast. Kad god sam razgovarao sa Vašet, dvaput bih
razmislio šta u re i. Ponekad i triput.

I, mada se inilo da je ponovo ona stara, ironi na i
nasmejana, s vremena na vreme uhvatio bih je kako me
posmatra, smrknutog lica i napetog pogleda.

Kako su dani prolazili, napetost me u nama polako je

popuštala, ile i kao i modrice na mom licu. Volim da verujem
da bi na kraju sasvim nestala. Ali nije nam dato dovoljno
vremena za to.

Dogodilo se kao grom iz vedrog neba.
Vašet mi je otvorila vrata. Ali umesto da iza e, ostala je u

dovratku. „Sutra ti je ispit“, rekla je.

Na trenutak nisam razumeo o emu govori. Toliko sam bio
usredsre en na vežbanje ma evanja, borbe sa Silijan, jezik,
letani. Gotovo da sam zaboravio šta je svrha svega toga.

Osetih nalet uzbu enja, a onda mi se stomak uveza u ledeni
vor. „Sutra?“, glupavo upitah.

Klimnula je glavom i blago se osmehnula videvši mi izraz na

licu.
Njena uzdržana reakcija uopšte me nije umirila. „Tako

brzo?“
„Šejen misli da bi tako bilo najbolje. Ako sa ekamo još mesec

dana, mogao bi pasti rani sneg, zbog ega ne bi mogao da
slobodno odeš svojim putem.“

Nakon malo oklevanja rekoh: „Nisi mi sve rekla, Vašet.“
Još jedan bled osmeh i blago sleganje ramenima. „Imaš
pravo, mada Šejen misli da nije pametno ekati. Šarmantan si,

363 Strah mudroga II

na svoj nezgrapni varvarski na in. Što duže budeš ostao ovde,
više ljudi e te zavoleti...“

Osetio sam kako mi se utroba još više sledila. „ A ako u biti
osaka en, bilo bi bolje da se to dogodi pre nego što ljudi shvate
da sam stvarna osoba, a ne neki bezli ni varvarin“, grubo
rekoh, mada ne onoliko koliko sam želeo.

Oborivši pogled, Vašet klimnu glavom. „Sigurno nisi uo.
Ali Pente je pre dva dana u sva i zbog tebe napravila Karseret
masnicu na oku. I Silijan te je zavolela i pri a drugoj deci.
Gledaju vas s drve a dok vežbate.“ Za trenutak je utala. „ A tu
su i drugi.“

Posle toliko vremena, nau io sam šta zna e ove kratke
Vašetine stanke. Najednom sam mnogo bolje razumeo njenu
suzdržanost i smirenost.

„Šejen mora da pazi šta je najbolje za školu“, re e Vašet.
„Mora da odlu i ispravno. Ne sme dozvoliti da na nju uti e to
što ti je nekolicina naklonjena. Istovremeno, ako donese
ispravnu odluku, a veliki broj njih u školi joj se protivi, ni to nije
dobro.“ Još jedno sleganje ramenima. „Dakle.“

„Da li sam spreman?“
Vašet je dugo utala. „To nije jednostavno pitanje“, rekla je.
„Da li eš biti pozvan u školu, ne zavisi samo od veštine. To je
ispit pripremljenosti, podobnosti. Ako neko od nas omane,
može ponovo da pokuša. Tempi je polagao etiri puta pre nego
što je primljen. Ti eš imati samo jednu priliku.“ Pogledala je u
mene. „A, spreman ili ne, vreme je.“

POGLAVLJE STO DVADESET TRE E

Uskovitlani list

Slede eg jutra Vašet je došla po mene baš kad sam završavao
s doru kom. „Do i“, rekla je. „Karseret se cele no i molila
da bude oluja, ali samo jako duva.“

Nisam znao šta to zna i, a nisam hteo ni da pitam. Vratio
sam drveni tanjir i okrenuvši se pored sebe ugledao Pente s
požutelom modricom na vilici.

Ona ništa ne re e, samo me uhvati za mišice, otvoreno mi
pokazuju i podršku. Onda me vrsto zagrli. Iznenadio sam se
što joj glava dopire samo do mojih grudi. Zaboravio sam koliko
je sitna. U trpezariji je bilo još tiše nego obi no i, mada niko nije
buljio, svi su gledali.

Vašet me odvede do parka gde smo se prvi put sreli i otpo e
naše uobi ajeno blago istezanje. Ta rutina me je opustila,
stišavši malo moju uznemirenost. Kad smo završili, povede me
do skrivene doline s ma -drvetom. Nisam se iznenadio. A gde
bi se drugde ispit održao?

Na poljani oko drveta okupilo se desetak ljudi. Ve ina je bila
obu ena u pla eni ke crveno, ali video sam troje koji su nosili
svetlije boje. Pretpostavio sam da su to važni pripadnici
zajednice ili možda pla enici koji su se povukli, ali su još radili
u školi.

Vašet pokaza na drvo. Najpre pomislih da mi ukazuje na
njegovo kretanje. Kao što je rekla, dan je bio prili no vetrovit i
grane su divlje šibale. A onda na stablu ugledah metalni odsjaj.
Kad sam pažljivije pogledao, video sam da je za njega privezan

365 Strah mudroga II

ma .
Pomislio sam na Silijan dok pleše me u oštrim listovima

kako bi pljesnula o stablo. Naravno.
„U podnožju drveta nalazi se nekoliko predmeta“, re e

Vašet. „Tvoj ispit je u tome da u eš, odabereš jedan i doneseš
ga.“

„To je ispit?“, upitao sam. Zvu alo je malo oštrije nego što
sam želeo. „Zašto mi nisi rekla?“

„Zašto nisi pitao?“, suvo je uzvratila, a onda mi nežno
spustila ruku na mišicu. „Kazala bih ti“, re e. „Na kraju. Ali
znala sam da bi se, da sam ti prerano rekla, okušao u tome i
povredio se.“

„E pa, hvala bogu pa smo to ostavili za danas“, rekoh i
uzdahnuh. Pomireno izvinjenje. „Šta e biti ako u em i budem
ise en na komadi e?“

„Obi no se podrazumeva da eš biti ise en“, rekla je i
sklonila kragnu na košulji otkrivši nekoliko poznatih, tankih,
bledih ožiljaka na ramenu. „Pitanje je koliko i gde, i kako eš se
ponašati.“ Ponovo je namakla košulju. „Liš e ne e zase i
duboko, ali pazi na lice i vrat. Tamo gde su krvni sudovi i žile
blizu površine. Lako je zale iti posekotinu na grudima ili ruci.
Ne i odse eno uvo.“

Gledao sam drvo ije su grane divlje mlatile pod naletom
vetra. „Šta nekog spre ava da tamo otpuzi na rukama i
kolenima?“

„Ponos“, rekla je zagledavši mi se u lice. „Želiš da te upamte
kao nekog ko je puzao za vreme ispita?“

Klimnuo sam glavom. Ovo je za mene bilo dvostruko
zna ajno. Kao varvarin, morao sam dvaput više da dokažem.

Ponovo sam pogledao u drvo. Od ruba grana šibanih
vetrom do stabla bilo je deset metara. Setio sam se ožiljaka koje
sam video na Tempijevom telu, na Karseretinom licu. „Zna i
ovo je ispit snage duha“, rekoh. „Ispit ponosa.“

„To je ispit mnogo ega“, re e Vašet. „Tvoje ponašanje
mnogo govori. Mogao bi da zakloniš lice rukama i pojuriš
napred. Na kraju krajeva, neposredan pristup je i najbrži. Ali
šta to govori o tebi? Da li si ti bik koji slepo nasr e? Da li si

PATRIK ROTFUS 366

životinja bez pronicljivosti i gracioznosti?“ Odmahnula je
glavom mršte i se. „Od svog u enika o ekujem više.“ Zaškiljio

sam pokušavaju i da vidim šta se još nalazi oko drveta.
„Pretpostavljam da ne smem da pitam koji je izbor ispravan.“

„Postoji mnogo ispravnih izbora, a još više neispravnih. Za
svakog je druga ije. Predmet koji doneseš mnogo govori.
Mnogo govori to šta eš s tim predmetom posle uraditi. Tvoje
držanje mnogo govori.“ Slegla je ramenima. „Šejen e sve to

uzeti u obzir pre nego što odlu i da li eš biti primljen u školu.“
„Ako Šejen odlu uje, šta svi ovi ostali rade ovde?“
Vašet se na silu osmehnu, a duboko u njenim o ima nazirao

se strah. „Sama Šejen nije otelotvorenje cele škole.“ Pokazala je
na Ademe koji su stajali oko ma -drveta. „A još manje
predstavlja celo u enje latante.“

Osvrnuvši se, shvatih da ša ica onih košulja koje nisu bile
crvene nije svetle, ve bele boje. Ovo su bile glavešine drugih
škola. Doputovali su da vide varvarina kako polaže ispit.

„Da li je ovo neobi no?“, upitao sam.
Vašet odmahnu glavom. „Mogla bih da se pravim luda. Ali
slutim da je Karseret raširila pri u.“

„Mogu li da odbace Šejeninu odluku?“, upitao sam.
Vašet odmahnu glavom. „Ne. Ovo je njena škola i odluka je
njena. Niko ne e dovoditi u pitanje njeno pravo da je donese.“
Rukom je pored tela brzo pokazala: me utim.
„Dobro onda“, rekoh.
Vašet uze moju ruku u obe svoje, stisnu je, pa ispusti.

Prišao sam ma -drvetu. Vetar se na trenutak utišao, a gusti
svod nadvijenih grana podse ao me je na drvo gde sam
upoznao Kteja. Ta me pomisao nije nimalo umirila.

Gledao sam uskomešano liš e, pokušavaju i da ne
razmišljam o tome koliko je oštro. Kako e mi zase i meso.
Kako bi moglo da klizne kroz debelu kožu na mojim šakama i

prese e osetljive žile ispod nje.
Od ruba krošnje pa do bezbednosti debla nije moglo biti više

od deset metara. Na neki na in, to uopšte nije bilo daleko.
Setio sam se kako Silijan divlje jurca me u liš em. Setio sam

se kako skaku e i odbija liš e. Ako ona može, svakako mogu i

367 Strah mudroga II

ja.
Ali kako sam to pomislio, znao sam da nije ta no. Silijan se

celog života igrala ovde. Bila je mršava kao gran ica, brza
poput cvr ka i upola manja od mene. U pore enju s njom, ja
sam bio nezgrapni medved.

Sa suprotne strane drveta video sam ša icu ademskih
pla enika. Bila su tu i dvojica od onih u belim košuljama koji su
delovali opasnije. Ose ao sam da me posmatraju i na neki na in
mi je bilo drago.

Kada si sam, lako je osetiti strah. Lako je usredsrediti se na
ono što možda vreba u mraku u dnu podrumskih stepenica.
Lako je zaokupiti se beskorisnim mislima, kao što je recimo ta
da zakora iš u oluju uskovitlanih noževa. Kad si sam, lako se
preznojiš, preplašiš, raspadneš...

Ali ja nisam bio sam. I nisu me gledale samo Vašet i Šejen.
Bilo je tu još desetak pla enika i glavešina drugih škola. Imao
sam publiku. Bio sam na pozornici. A nema mesta na svetu na
kome se prijatnije ose am.

Tik van domašaja najdužih grana, ekao sam da prestanu da
se pokre u. Nadao sam se da e se kroz njihovo nasumi no
okretanje bar na trenutak otvoriti prolaz kroz koji bih mogao da
projurim, razgr i liš e koje bi mi se previše približilo. Mogao
bih uz pomo ’raspršene vode’ zaštititi lice.

Stajao sam na rubu krošnje i posmatrao, ekaju i priliku,
pokušavaju i da predvidim njihovo kretanje. Kao i toliko puta
ranije, kretanje drveta me je uljuljkivalo. Bilo je prelepo, sve u
krugovima i lukovima.

Dok sam gledao, pomalo omamljen kretanjem drveta, osetio
sam kako moj um s lako om skliznu i zapluta prazninom
’uskovitlanog lista’. Shvatio sam da pokreti drveta zapravo
uopšte nisu nasumi ni. Bio je to obrazac sa injen od bezbroj
promenljivih obrazaca.

A onda, otvorenog i praznog uma, videh kako se preda
mnom prostire vetar. Bio je poput mraza koji se širi po
prozorskom staklu. U jednom trenutku – ništa. U narednom,
video sam ime vetra jasno kao svoju nadlanicu.

Za trenutak sam zadivljeno gledao oko sebe. Okusio sam

PATRIK ROTFUS 368

njegov oblik na jeziku i znao da, poželim li to, mogu da ga
pretvorim u oluju. Mogao bih da ga utišam do šapata, ostavivši

ma -drvo da visi prazno i nepomi no.
Ali inilo mi se da to ne bi bilo ispravno. Umesto toga, širom

otvorih o i ka vetru, motre i kuda e odlu iti da gurne grane.
Motre i kuda e baciti liš e.

Zatim zakora ih pod krošnju, mirno kao da prolazim kroz
ulazna vrata. Napravio sam dva koraka, a onda stao kad

nekoliko listova prose e vazduh ispred mene. Zakora io sam u
stranu i napred, a iza mene je vetar zakovitlao još jednu granu.

Kretao sam se me u razigranim granama ma -drveta. Ne
trkom, ne mahnito ih razgr i rukama. Kora ao sam pažljivo,
promišljeno.

Shvatio sam da se Šejen tako kretala kad se borila. Ne brzo,

mada je ponekad bila brza. Kretala se savršeno, bila je uvek
tamo gde je t rebalo da bude.

Gotovo pre nego što sam toga bio svestan, stajao sam na
tamnoj zemlji kojom je bilo okruženo široko stablo ma -drveta.
Uskovitlano liš e ovde nije moglo da dopre. Na trenutak
bezbedan, opustih se i usredsredih na ono što me je tu ekalo.

Ma koji sam video s ruba istine bio je vezan za drvo belom
svilenom vrpcom omotanom oko stabla. Bio je napola izvu en
iz korica i video sam da je se ivo sli no Vašetinom ma u. Metal
je bio neobi ne, blistave sive boje bez ijednog belega ili mrlje.

Pored drveta na jednom sto u stajala je prepoznatljiva
crvena košulja, pažljivo presavijena napola. Bila je tu strela s

isto belim perom i ugla ani drveni valjak nalik onima u kojima
se drže svici.

Pogled mi privu e neko blistavo svetlucanje i okrenuvši se
ugledah debelu zlatnu polugu skrivenu u tamnoj zemlji me u
korenjem drveta. Da li je to zaista bilo zlato? Sagnuo sam se i
dotakao ga. Bilo je hladno na dodir i preteško da bih ga jednom

rukom izvadio iz zemlje. Koliko li teži? Dvadeset kilograma?
Dvadeset pet? Dovoljno zlata da zauvek ostanem na
Univerzitetu, bez obzira na to koliko mi stravi no podignu
školarinu.

Polako sam obišao stablo ma -drveta i ugledao kako na

369 Strah mudroga II

jednoj nižoj grani leprša komad svile. Sa iste bele vrpce visio je
još jedan, nešto obi niji ma . Bio je tu jedan potamneli vintski
polupeni. I duga ko, pljosnato to ilo, potamnelo od ulja.

Prešavši na drugu stranu drveta, ugledao sam kutiju s
mojom lautom nemarno naslonjenu o stablo.

Videvši je tu i shvativši da je neko ušao u moju sobu i uzeo
je ispod mog kreveta, najednom me ispuni užasan bes. Bilo je
još gore jer sam znao šta Ademi misle o muzi arima. To je
zna ilo da znaju da sam ne samo varvarin ve i nakin urena
kurva. Ostavili su je tu da mi se ismevaju.

I ranije sam obuzet užasnim strahom prizvao ime vetra, u
Imriju nakon što mi je Ambroz slomio lautu. I prizvao sam ga,
užasnut i razgnevljen, kako bih se odbranio od Felurijanke. Ali
ovog puta nisam za njim posegnuo svladan nekom snažnom
emocijom. Nežno sam skliznuo u njega, kao što biste pružili
ruku da dohvatite seme kalja koje lebdi u vazduhu.

Kad ugledah lautu, nalet uzavrelih ose anja izbaci me iz
’uskovitlanog lista’ poput vrapca pogo enog kamenom. Ime
vetra raspade se u komadi e, ostavivši me ispražnjenog i
slepog. Gledaju i u ludo razigrano liš e oko sebe, nisam video
nikakav obrazac, samo hiljadu britvi nošenih vetrom koje su
sekle vazduh.

Završio sam sa laganim kruženjem oko drveta, a stomak mi
se od strepnje uvezao u vor. To što je moja lauta ovde zna ilo
je samo jedno. Bilo koji od ovih predmeta mogao bi da bude
zamka koju mi je neko postavio.

Vašet je rekla da ispit nije samo u tome šta u doneti od
drveta. Bilo je važno i kako u to doneti i šta u s njim kasnije
uraditi. Ako donesem tešku zlatnu polugu i dam je Šejen, da li
bih time pokazao da sam spreman da donesem školi novac? Ili
da u se pohlepno uhvatiti ne eg teškog i nezgrapnog iako me
je to dovodilo u opasnost?

Isto je važilo za bilo koji od ovih predmeta. Ako uzmem
crvenu košulju, mogli bi pomisliti da iskreno žudim za pravom
da je nosim, ili umišljam da sam dovoljno dobar da im se
pridružim. To je još više važilo za ma . Nisam ni sumnjao da je
Ademima dragocen poput deteta.

PATRIK ROTFUS 370

Još jednom sam polako obišao oko drveta, pretvaraju i se da
razmišljam o izboru, ali sam zapravo samo odugovla io. Po

drugi put sam uzrujano prou io sve predmete. Bili su tu i
knjižica s mesinganom bravom i vreteno sa sivom vunom. Na
isto belom platnu stajao je gladak oblutak.

Gledaju i ih, shvatio sam da se svaki moj izbor može
protuma iti na toliko na ina. Nisam dovoljno poznavao kulturu
Adema da pretpostavim šta bi moj predmet mogao da

ozna ava.
ak i da jesam, bez imena vetra koje bi me sprovelo nazad

kroz krošnju, dok se udaljavam od drveta bio bih iseckan na
komadi e. Možda ne toliko da budem osaka en, ali dovoljno da
svima postane jasno da sam trapavi varvarin kome o igledno tu
nije mesto.

Ponovo sam pogledao zlatnu polugu. Odaberem li nju, bar
e mi njena težina poslužiti kao izgovor ako moj izlazak bude
nezgrapan. Možda se ipak dobro pokažem...

Još jednom uzrujano obi oh oko drveta. Osetio sam kako se
vetar poja ava, udaraju i i još snažnije mlate i granama. Obli
me znoj i zadrhtah od hladno e.

U tom neprijatnom trenutku najednom osetih neizdrživ
pritisak u bešici. Moje telo nije marilo za ozbiljnost situacije u
kojoj sam se našao i osetio sam jaku potrebu da se olakšam.

I tako mi je, usred oluje noževa, usred ispita koji je
istovremeno predstavljao i su enje, palo na pamet da se
pomokrim uz sveto drvo dok me gleda dvadesetak ponosnih i

strašnih pla enika.
Bila je to toliko užasavaju a i nedoli na pomisao da sam

prsnuo u smeh. A kad iz mene pokulja smeh, napetost koja mi
se skupila u stomaku i grebala mi po miši ima na le ima iš eze.
Kakav god izbor da napravim, to e morati da bude nešto bolje
od pišanja po latanti.

U tom trenutku, pošto više nisam kipteo od besa niti bio
obuzet strahom, pogledao sam u liš e koje se kretalo oko mene.
Ranije, kada bi me napuštalo, ime vetra izbledelo bi poput sna
posle bu enja: nepovratno poput odjeka ili prigušenog uzdaha.

Ali ovog puta je bilo druga ije, satima sam posmatrao

371 Strah mudroga II

obrasce kretanja ovog liš a. Pogledavši kroz grane drveta,
pomislih na Silijan kako skaku e, vrti se, smeje i tr i.

I eto ga. Poput imena nekog starog prijatelja koje sam
jednostavno na trenutak smetnuo s uma. Pogledavši me u
grane, ugledah vetar. Blago izgovorih njegovo duga ko ime i on
postade blaži. Prodahtao sam ga poput šapata i prvi put po
dolasku u Hert vetar se utiša i sasvim prestade.

Na ovom mestu neprekidnog vetra, izgledalo je kao da je
svet najednom zadržao dah. Ma -drvo je usporilo svoj
neprekidni ples, a onda stalo. Kao da se odmara. Kao da je
rešilo da me pusti.

Odmakao sam se od stabla i polako krenuo nazad ka Šejen,
praznih ruku. Dok sam išao, podigao sam levu šaku i raširenim
dlanom prešao preko kao britva oštre ivice lista koji visi.

Stao sam pred Šejen, zaustavivši se na u tivoj udaljenosti.
Lice mi je bilo ravnodušna maska. Stajao sam, potpuno tih,
sasvim nepomi an.

Ispružio sam levu šaku s krvavim dlanom okrenutim naviše
i stisnuo je u pesnicu. Ovaj pokret zna io je voljan. Bilo je više
krvi nego što sam o ekivao i prolazila mi je me u prstima
cure i niz nadlanicu.

Posle duže stanke Šejen klimnu glavom. Opustio sam se, a
vetar se tek tada vratio.

POGLAVLJE STO DVADESET ETVRTO

O imenima

Ti si“, re e Vašet dok smo prelazili preko brda, „jedno veliko
gizdavo, razmetljivo ubre, je l’ znaš ti to?“
Polako joj se naklonih, ljupko pokazavši pokorno prihvatanje.
Klepila me je preko obraza. „Prestani, ti melodramati na
magar ino. Njih možeš da prevariš, ali ne i mene.“

Ona privi ruku na grudi kao da tra ari: „Jeste li uli šta je
Kvout doneo s ma -drveta? Ono što jedan varvarin ne može da
razume: tišinu i mir. Dušu Ademrea. Šta je ponudio Šejen?
Spremnost da krvari za školu.“

Pogledala me je, a na licu su joj se mešali ga enje i veselje.
„Ozbiljno, kao da si izašao iz pri e.“

Pokazao sam: ljubazno laskanje, nedovoljno iskazano usrdno
prihvatanje.

Vašet me snažno prstom udari preko uva.
„Jao!“ Prsnuo sam u smeh. „Dobro. Ali da se nisi usudila da
me optužuješ da sam melodramati an. Vi ste jedan veliki,
neprekidni melodramati ni pokret. utanje. Krvavocrvena
ode a. Skriveni jezik. Tajne i misterije. Kao da su vam životi
velika mutava predstava.“ Pogledao sam je u o i. „I pritom
mislim na sve implikacije koje se u tome kriju.“
„E pa, ostavio si utisak na Šejen“, rekla je. „A to je
najvažnije. I to na takav na in da glavešine drugih škola ne e
mo i mnogo da gun aju. A to je drugo najvažnije.“
Stigli smo do odredišta, niske zgrade s tri prostorije pored
malog drvenog obora za koze. „Evo nekog ko e se pobrinuti za

373 Strah mudroga II

tvoju šaku“, rekla je.
„A šta je s apotekarom?“ upitao sam.
„Ona je bliska prijateljica Karseretine majke“, re e Vašet, „i

ni za kakvo zlato joj ne bih dozvolila da se brine o tvojim
šakama.“ Pokazala je glavom na obližnju ku u. „S druge strane,
da mi je potrebno le enje, obratila bih se Dejlenu.“

Pokucala je na vrata. „Možda si pripadnik škole, ali ne
zaboravi da sam ti ja i dalje u iteljica. Ja znam šta je najbolje.“

Kasnije, nakon što mi je ruka vrsto uvezana, Vašet i ja seli smo
sa Šejen. Bili smo u prostoriji koju nikad ranije nisam video,
manjoj od onih u kojima smo raspravljali o letaniju. U njoj se
nalazio mali, neuredan pisa i sto, nešto cve a u vazi i nekoliko
stolica udobno postavljenih jastucima. Na jednom zidu visila je
slika tri ptice koje lete preko ve ernjeg neba, ne naslikana ve
sastavljena od hiljada komadi a blistavih kerami kih plo ica.
Pretpostavio sam da bi ovo mogla biti Šejenina radna soba.

„Kako ti je šaka?“, upitala je Šejen.
„Dobro“, rekoh. „Posekotina je plitka. Dejlen je napravio
najmanje šavove koje sam u životu video. Stvarno je
neverovatan.“
Klimnula je glavom. Odobravanje.
Podigao sam levu šaku, zavijenu u isto belo platno.
„Najteže e biti etiri dana ne raditi ništa ovom šakom. Ve
ose am kao da sam posekao jezik, a ne šaku.“
Šejen me iznenadi blagim smeškom. Prisan izraz koji mi je
uputila bio je veliki kompliment. „Danas si se prili no dobro
pokazao. Svi pri aju o tome.“
„Mislio sam da nekolicina koja je to videla ima o ne emu
pametnijem da pri a“, skromno rekoh.
Radosna neverica. „Možda i jeste tako, ali oni koji su gledali
iz prikrajka nesumnjivo e ispri ati šta su videli. Ako se ne
varam, samo je Silijan ve rekla stotini ljudi. Do sutra e ve svi
ekivati da se tlo zatrese pod tvojim nogama, kao da si sam Ejt
koji se vratio me u nas.“
Nisam znao šta bih rekao, pa sam utao. Prava retkost za

PATRIK ROTFUS 374

mene. Ali kao što rekoh, u io sam.
„Htela sam da razgovaram s tobom“, re e Šejen. Oprezna

radoznalost. „Nakon što te je doveo ovamo, Tempi mi je
ispri ao dugu pri u o vremenu koje ste proveli zajedno“, rekla
je. „O potrazi za razbojnicima.“

Klimnuo sam glavom.
„Je li istina da si proizveo krvavu magiju kako bi pobio neke
ljude, a onda prizvao munju da pobiješ preostale?“

Na to Vašet podiže pogled gledaju i as u mene as u nju.
Toliko sam se navikao da sa njom govorim na ejturanskom da je
bilo neobi no videti kako joj lice pokriva bezizrazna ademska
ravnodušnost. Ipak, videlo se da je iznena ena. Nije znala.

Pomislio sam da pokušam da joj objasnim svoje postupke,
ali sam se predomislio. „Jeste.“

„Onda si ti mo an.“
Nikad o tome nisam tako razmišljao. „Imam nekakvu mo .
Ima i mo nijih od mene.“
„Da li zato tražiš ketan? Kako bi stekao mo ?“
„Ne. Tražim iz radoznalosti. Tražim znanje o svemu što
postoji.“

„Znanje je neka vrsta mo i“, napomenula je Šejen, a onda
kao da je promenila predmet razgovora. „Tempi mi je rekao da
je me u razbojnicima bio jedan Rinta, kao njihov vo a.“

„Rinta?“, upitao sam s mnogo poštovanja.
„Nešto loše. ovek koji je više od oveka, a opet manje od
oveka.“

„Demon?“, upitao sam, bez razmišljanja upotrebivši
ejturansku re .

„Ne demon“, re e Šejen, s lako om prešavši na ejturanski.
„Demoni ne postoje. Vaši sveštenici pri aju pri e o demonima
da vas zaplaše.“ Na trenutak me je pogledala u o i, graciozno
pokazavši: pokajni ka iskrenost i ozbiljan zna aj. „Ali u svetu

postoje gadni stvorovi. Stari stvorovi u ljudskom obli ju. A
postoji nekolicina gora od svih ostalih. Slobodno se kre u
svetom i ine užasna dela.“

U meni se probudi nada. „ uo sam da ih zovu i andrijani“,
rekoh.

375 Strah mudroga II

Ona klimnu glavom. „I ja sam to ula. Ali Rinta je bolja re .“
Zagleda se u mene i ponovo pre e na ademski. „S obzirom na
to šta mi je Tempi rekao o tome kako si reagovao, mislim da si
jednog takvog ve sreo.“

„Jesam.“
„Ho eš li se ponovo sresti s jednim od njih?“
„Ho u.“ Iznenadilo me je s koliko ube enja sam to rekao.
„S namerom?“
„Da.“
„Kakvom namerom?“
„Da ga ubijem.“
„Takve stvorove nije lako ubiti.“
Klimnuo sam glavom.
„Ho eš li za to upotrebiti ono što te je Tempi nau io?“
„U ini u sve da to ostvarim.“ Nesvesno sam po eo da
pokazujem bezuslovno, ali spre io me je zavoj na šaci. Namrštio
sam se.
„To je dobro“, re e Šejen. „Ketan ti ne e biti dovoljan. Slab je
za nekog tvog uzrasta. Dobar za varvarina. Dobar za nekog ko
je imao tako malo obuke kao ti, ali sveukupno ipak slab.“
Svim silama sam se trudio da mi se u glasu ne oseti
nestrpljenje, poželevši da upotrebim šaku kako bih pokazao
koliko mi je ovo pitanje važno. „Šejen, velika mi je želja da
saznam više o tim Rintama.“
Dugo je utala. „Razmisli u o tome“, kona no je rekla,
napravivši pokret za koji pomislih da bi mogao biti nemir. „O
takvim stvarima se ne govori olako.“
Zadržavši ravnodušan izraz na licu, naterao sam zavijenu
šaku da kaže ogromna želja puna poštovanja. „Zahvaljujem ti što
eš razmisliti o tome, Šejen. Šta god budeš mogla da mi ispri aš
o njima, ceni u više nego zlato.“
Vašet pokaza veliku uznemirenost, a onda tivu želju, razliku.
Pre dve desetice ne bih je razumeo, ali sada sam shvatio da želi
da pre e na drugu temu.
Zato se ugrizoh za jezik i odustadoh. Dovoljno sam
poznavao Ademe da shvatim da je pogrešno navaljivati ako
želim da saznam više. U Komonveltu bih mogao da navaljujem,

PATRIK ROTFUS 376

iš eprkam i izmamim obaveštenja iz sagovornika. To ovde ne bi
vredelo. Vredeli bi jedino mir i tišina. Morao sam da budem

strpljiv i pustim Šejen da se sama vrati na to kad bude želela.
„Kao što rekoh“, nastavila je. Nerado priznanje. „Tvoj ketan je

slab. Ali posle godinu dana propisne obuke, bio bi ravnopravan
s Tempijem.“

„Laskate mi.“
„Ne laskam. Govorim ti šta su tvoje slabosti. Brzo u iš. To

dovodi do brzopletog ponašanja, a brzopletost nije letani. Vašet
nije jedina koja misli da u tvom duhu ima ne eg
uznemiruju eg.“

Zagledala se u mene. Zurila je duže od minut. A onda re ito
sleže ramenima i pogleda u Vašet, uputivši joj jedva primetan
smešak. „Ipak“, udljivo razmišljanje, „ako sam ikad i videla

nekog ko na duši nema nijedne senke, to je sigurno bilo dete
suviše mlado da bi progovorilo.“ Ustala je iz stolice i s obe ruke
otresla košulju. „Do i. Hajde da ti na emo neko ime.“

Šejen nas povede uz strmo, kamenito brdo.
Otkako smo napustili školu, nijedno od nas nije progovorilo.

Nisam znao šta e se dogoditi, ali inilo mi se nepristojnim da

pitam. Delovalo bi bezo no, kao da mladoženja usred ven anja
izbrblja „Šta dalje?“

Stigli smo do travom obrasle zaravni na kojoj se jedno
nagnuto drvo vrsto držalo za golu stranu litice. Pored njega su
stajala debela drvena vrata – jedna od skrivenih ademskih ku a.

Šejen pokuca i sama otvori vrata. Unutrašnjost uopšte nije

podse ala na pe inu. Kameni zidovi bili su doterani, a pod je
bio od ugla anog drveta. Bila je mnogo ve a nego što sam

ekivao, s visokom tavanicom i šestora vrata koja su vodila
duboko u kamen litice.

Za niskim zidom jedna žena je prepisivala nešto iz jedne
knjige u drugu. Kosa joj je bila bela, a lice naborano kao stara

jabuka. Tad mi pade na pamet da je za sve vreme otkako sam u
Hertu ovo prva osoba koju vidim da ita ili piše.

Starica pozdravi Šejen klimanjem glave, zatim se okrete ka

377 Strah mudroga II

Vašet, a uglovi o iju joj se nabraše. Radost. „Vašet“, re e.
„Nisam znala da si se vratila.“

„Došli smo po ime, Megvin“, re e Šejen. tiva zvani na
molba.

„Ime?“, zbunjeno upita Megvin. Pogledala je u Šejen pa u
Vašet, a onda joj pogled pade na mene, koji sam stajao iza njih.
Na moju jarkocrvenu kosu i zavijenu šaku. „ Ah“, re e,
najednom se smrknuvši.

Ona zatvori knjige i ustade. Le a su joj bila povijena i sitno
se gegala. Pokazala mi je da pri em i polako obišla oko mene,
pažljivo me odmeravaju i od glave do pete. Izbegavala je da me
pogleda u lice, ali je uzela moju šaku koja nije bila zavijena i
okrenula je da pogleda dlan i vrhove prstiju.

„Želela bih da te ujem kako pri aš“, rekla je, pogleda još
uprtog u moju šaku.

„Naravno, cenjena tvoriteljko imena“, rekoh.
Megvin pogleda u Šejen. „Da li mi se on to ruga?“
„Mislim da ne.“
Megvin još jednom obi e oko mene, pre e rukama preko
mojih ramena, mišica, vrata. Provukla mi je prste kroz kosu, a
onda stala pred mene i pogledala me pravo u o i.

i su joj bile poput Elodinovih. Ne ako bi se gledali detalji.
Elodinove su bile zelene, oštre i podrugljive. Megvinine behu
sive boje, uobi ajene za Ademe, mal ice vodnjikave i obrubljene
crvenim. Ne, sli nost je bila u tome kako me je pogledala. Samo
je još Elodin mogao tako da te gleda kao da si knjiga koju
dokono lista.

Kad me je Megvin prvi put pogledala u o i, osetio sam kao
da mi je neko isisao sav vazduh. Na as pomislih da je možda
iznena ena onim što vidi, ali to je verovatno bio samo moj
strah. U poslednje vreme previše sam esto bio na rubu
propasti, a deo mene je i pored nedavnog uspeha na ispitu
samo je ekao kad e se to kona no i dogoditi.

„Medra“, rekla je, i dalje me fiksiraju i pogledom. Oborila je
pogled i vratila se knjizi.

„Medra?“, upita Vašet, a u glasu joj se oseti zaprepaš enost.
Možda bi rekla još nešto da je Šejen nije oštro ošamarila.

PATRIK ROTFUS 378

Bio je to isti onaj pokret kojim me je Vašet prethodnog
meseca hiljadu puta prekorila. Nisam mogao a da se ne

nasmejem.
Vašet i Šejen me prostreliše pogledom. Stvarno prostreliše.
Megvin se okrete ka meni. Nije delovala uznemireno. „Da li

se smeješ imenu koje sam ti dala?“
„Nikad, Megvin“, rekoh daju i sve od sebe da zavijenom

šakom pokažem poštovanje. „Imena su važna.“

Nastavila je da me odmerava. „A šta jedan varvarin zna o
imenima?“

„Ponešto“, rekoh, ponovo se uspetljavši sa zavijenom
šakom. Bez nje nisam mogao svojim re ima da dodam fine
nijanse zna enja. „Daleko odavde, prou avao sam imena. Znam
više od ve ine drugih, ali ipak tek pomalo.“

Megvin me je dugo gledala. „Onda znaš da o svom novom
imenu ne bi trebalo nikom da pri aš“, rekla je. „To je nešto li no
i opasno je to s nekim podeliti.“

Klimnuo sam glavom.
Megvin je delovala zadovoljno. Vrativši se u stolicu, otvori
knjigu. „Vašet, mali moj zeko, trebalo bi da me uskoro posetiš.“

Blagi prekor nežnost.
„Ho u, bako“, re e Vašet.
„Hvala ti, Megvin“, re e Šejen. Zahvalnost puna poštovanja.
Starica je otpusti odsutnim klimanjem glave i Šejen nas

povede iz pe ine.
Te ve eri vratio sam se do Vašetine ku e. Sedela je na klupi i

posmatrala nebo i sunce koje je po elo da zalazi.
Potapšala je mesto na klupi pored sebe i ja sedoh. „Kako se

ose aš sad kad više nisi varvarin?“
„Uglavnom isto“, rekoh. „Mal ice pijaniji.“
Posle ve ere Pente me je odvukla do svoje ku e, gde je bila

nekakva zabava. Bolje re i okupljanje, jer nije bilo muzike niti

plesa. Ipak, bio sam polaskan što se Pente potrudila da na e još
pet Adema koji su hteli da proslave moj prijem u školu.

Obradovao sam se saznavši da ademska ravnodušnost
veoma lako iš ezava posle nekoliko pi a i dok si trepnuo, svi
smo se cerili poput varvara. Opustio sam se, naro ito zbog toga

379 Strah mudroga II

što se ve i deo moje trapavosti u govoru sada mogao pripisati
previjenoj ruci.

„Danas je“, obazrivo rekoh, „Šejen kazala da zna pri u o
Rintama.“

Vašet se okrete ka meni bezizraznog lica. Neodlu na.
„Po celom svetu sam tragao za tim“, rekoh. „Do malo ega
mi je toliko stalo.“ Apsolutna iskrenost. „I plašim se da to nisam
dovoljno jasno stavio Šejen do znanja.“ Pitanje. Usrdna molba.
Vašet me je za trenutak gledala kao da eka da nastavim.
Zatim pokaza ustezanje. „Pomenu u joj“, rekla je. Uveravanje.
Završila.
Klimnuo sam glavom i ostavio se toga.
Neko vreme Vašet i ja sedeli smo u ugodnoj tišini dok je
sunce zalazilo na horizontu. Duboko je udahnula i glasno
uzdahnula. Shvatio sam da, osim kada smo ekali da do em do
daha ili se oporavim od pada, nikad ranije ništa sli no nismo
radili. Sve do sada, svaki trenutak koji smo proveli zajedno bio
je usredsre en na obuku.
„Ve eras mi je“, kona no rekoh, „Pente rekla da imam
odli an bes i da bi ga rado podelila sa mnom.“
Vašet se zakikota. „Nije joj mnogo trebalo.“ Lukavo me je
pogledala. „Šta se dogodilo?“
Mal ice pocrveneh. „Ah. Ona... podsetila me je na to da
Ademi fizi ki kontakt ne smatraju naro ito intimnim.“
Vašet se gotovo pohotno osmehnu. „Dograbila te, zar ne?“
„Umalo“, rekoh. „Kre em se mnogo brže nego do pre mesec
dana.“
„Sumnjam da se kre eš dovoljno brzo da pobegneš od
Pente“, re e Vašet. „Ona samo traži seks. Nema u tome ni eg
lošeg.“
„Zato te i pitam“, polako rekoh. „Da vidim ima li u tome
ne eg lošeg.“
Vašet izvi obrvu, istovremeno pokazavši neodre enu
zbunjenost.
„Pente je zaista ljupka“, oprezno rekoh. „Me utim, ti i ja
smo...“, pokušavao sam da na em pravu re , „bili intimni.“
Vašetino lice se ozari spoznajom i ona se ponovo nasmeja.

PATRIK ROTFUS 380

„Misliš, imali smo seks? Prisnost izme u u itelja i u enika
daleko je ve a od toga.“

„Ah“, rekoh s olakšanjem. „I mislio sam da je tako. Ali
dobro je biti siguran.“

Vašet odmahnu glavom. „Zaboravila sam kako je to kod vas
varvara“, rekla je s mnogo nežnog povla ivanja u glasu.
„Prošlo je mnogo godina otkako sam to morala da objašnjavam
svom kralju-pesniku.“

„Zna i, ne bi se uvredila ako ja...“ Napravio sam neodre en
pokret previjenom šakom.

„Mlad si i energi an“, rekla je. „To je zdravo za tebe. Zašto
bih se uvredila? Da li odjednom posedujem tvoj seks, pa treba
da brinem što eš ga dati?“

Vašet u uta kao da joj je tog trenutka nešto palo na pamet.

Okrenula se ka meni. „Da li si ti uvre en što sam sve ovo vreme
imala seks s drugima?“ Napeto je posmatrala moje lice. „Vidim
da te je ovo zaprepastilo.“

„Jeste me zaprepastilo“, priznao sam. A onda se zamislih,
iznena en što nisam siguran šta ose am. „Ose am kao da bi
trebalo da budem uvre en“, kona no rekoh. „Ali mislim da

nisam.“
Vašet s odobravanjem klimnu glavom. „To je dobar znak.

Pokazuje da postaješ civilizovan. Onaj drugi ose aj predstavlja
ono kako si odgajan da razmišljaš. On je poput stare košulje
koja ti više ne odgovara. A sad, kad je malo bolje pogledaš,
vidiš da je od po etka bila ružna.“

Trenutak sam oklevao. „ isto me zanima“, rekoh, „s koliko
drugih si bila otkako smo zajedno?“

Kao da ju je iznenadilo ovo pitanje. Skupila je usta i dugo
gledala u nebo, a onda slegla ramenima. „S koliko sam ljudi
razgovarala od tada? S koliko njih sam vežbala? Koliko puta
sam jela ili vežbala ketan? Ko to broji?“

„Da li ve ina Adema misli isto?“, upitao sam, sre an što
kona no imam priliku da postavim ova pitanja. „Da seks nije
intiman?“

„Naravno da je intiman“, re e Vašet. „Sve što zbližava dvoje
ljudi intimno je. Razgovor, poljubac, šapat. ak i borba. Ali mi

381 Strah mudroga II

nemamo udan odnos prema seksu. Ne sramimo se zbog toga.
Ne mislimo da je važno ne iji seks zadržati samo za sebe, kao
što tvrdica gomila zlato.“ Odmahnula je glavom. „Upravo ovo
neobi no shvatanje najviše izdvaja vas varvare.“

„Ali šta je onda s romantikom?“ upitao sam, pomalo
negoduju i. „Šta je s ljubavlju?“

Vašet se ponovo nasmeja, glasno, dugo i veoma razdragano.
Mora da je pola Herta ulo njen smeh koji se, odjekuju i u
udaljenim brdima, vra ao do nas.

„Vi varvari“, rekla je brišu i suze iz o iju. „Zaboravila sam
koliko ste zaostali. Moj kralj-pesnik je bio isti takav. Trebalo mu
je mnogo da kona no shvati istinu: velika je razlika izme u
penisa i srca.“

POGLAVLJE STO DVADESET PETO

Cezura

Slede eg jutra probudio sam se mal ice ošamu en. Nisam baš
toliko popio, ali telo mi više nije bilo naviknuto na pi e, pa
sam se tog jutra ose ao kao da sam popio triput više. Odbauljao
sam do kupatila, bu nuo se u najtopliji bazen, a onda pokušao
da ribanjem odagnam taj neodre eni, hrapavi ose aj.

Krenuo sam nazad u trpezariju kad me Vašet i Šejen sretoše
na hodniku. Vašet mi dade znak da ih pratim i ja krenuh za
njima. Uopšte mi nije bilo do obuke ili zvani nog razgovora, ali
inilo se da ne mogu da odbijem.

Prošli smo kroz nekoliko hodnika i kona no izbili blizu
središta škole. Prošavši kroz dvorište, došli smo do male,
etvrtaste zgrade koju je Šejen otklju ala malim gvozdenim
klju em: prva zaklju ana vrata koja sam video u celom Hertu.

Nas troje u osmo u malo predsoblje bez prozora. Vašet
zatvori spoljna vrata i u prostoriji zavlada mrkli mrak, a zvuk
upornog vetra utihnu. Šejen zatim otvori unutrašnja vrata.
Do ekalo nas je toplo svetlo pet-šest sve a. Najpre je delovalo
udno što su ostavljene da gore u praznoj prostoriji.

A onda sam video šta visi na zidovima. Na desetine ma eva
prekrivalo je zidove svetlucaju i pod svetlom sve a. Svi su bili
goli, a pod njima su visile korice.

Nije bilo ritualnih ukrasa kakve biste mogli na i u tehlinskoj
crkvi. Ni tapiserija ni slika. Samo ma evi. Ipak, ovo je o igledno
bilo važno mesto. Vladala je napetost kakvu biste mogli osetiti
u Arhivi ili na starom groblju.

383 Strah mudroga II

Šejen se okrete Vašet. „Biraj.“
Ova je delovala iznena eno, gotovo zapanjeno. Krenula je
nešto da pokazuje, ali Šejen podiže ruku pre nego što je stigla
da se pobuni.
„On je tvoj u enik“, re e Šejen. Odbijanje. „Ti si ga dovela u
školu. Izbor je tvoj.“
Vašet pogleda u Šejen, u mene, pa u desetine blistavih
ma eva. Svi su bili tanki i smrtonosni, svaki za nijansu druga iji
od ostalih. Neki su bili povijeni, neki duži ili deblji od drugih.
Na nekima se videlo da su mnogo koriš eni, dok je nekoliko
njih li ilo na Vašetin, s izlizanim bal akom i neobeleženim
se ivima od sivog ugla anog metala.
Vašet polako pri e zidu zdesna. Uzela je jedan ma ,
odvagala ga i vratila na mesto. Zatim je podigla drugi, zgrabila
ga i pružila meni.
Uhvatio sam ga. Bio je lagan i tanak kao prut.
„Devica ešlja kosu.“ re e Vašet.
Poslušao sam je, pomalo sramežljivo jer je Šejen gledala. Ali
pre nego što sam bio na polovini širokog pokreta, Vašet je ve
odmahivala glavom. Uzela mi je ma i vratila ga na zid.
Minut kasnije pružila mi je drugi. Duž oštrice je imao
izlizanu gravuru, nalik bršljanu. Na Vašetin zahtev, napravio
sam ’ aplju koja pada’. Ma je poigravao od visokih zaseka i
niskih uboda. Izvivši obrvu, Vašet me upitno pogleda.
Odmahnuo sam glavom. „Vrh je pretežak.“
Vašet nije delovala naro ito iznena eno, pa i taj ma vrati na
zid.
I tako smo nastavili. Vašet je odmeravala ma eve i ve inu
bez re i odbacila. Još tri mi je dala u ruke, tražila od mene
razli ite oblike ketana, a onda ih vratila na zid, ne pitaju i me
za mišljenje.
Dok je išla duž drugog zida, usporila je. Pružila mi je jedan
ma blago povijen kao Pentin. Zastao mi je dah kad sam video
da je oštrica od istog, besprekornog ugla anog sivog metala kao
Vašetina. Pažljivo sam ga uzeo, ali mi drška nije odgovarala.
Kad sam joj ga vratio, na licu joj se jasno videlo olakšanje.
Dok se polako kretala duž zida, Vašet bi s vremena na

PATRIK ROTFUS 384

vreme pogledala ka Šejen. U tim trenucima skoro uopšte nije
li ila na moju samouverenu, razmetljivu u iteljicu ve više na

mladu ženu koja se o ajni ki nada da e dobiti nekakav savet.
Šejen je ostala ravnodušna.

Vašet kona no stiže do tre eg zida, polako usporavaju i. Sad
je uzimala gotovo svaki ma i dugo ga držala pre nego što bi ga
vratila na mesto.

Zatim je polako spustila ruku na još jedan ma od ugla anog

sivog metala. Kad ga je skinula sa zida i uhvatila, kao da je
ostarila deset godina.

Izbegavaju i da pogleda u Šejen, pruži mi ga. Bal ak mu je
bio malo duži, i povijao se tako da je šaci pružao nekakvu
zaštitu. Nije bio nimalo nalik pravom bal aku. S tako
glomaznim ma em polovina ketana bi bila sasvim beskorisna.

Ali inilo se da bi mogao dodatno da mi zaštiti prste, što mi se
dopadalo.

Topla drška legla mi je na dlan glatko poput vrata laute.
Pre nego što je stigla da zatraži, napravio sam ’devicu koja
ešlja kosu’. Imao sam ose aj kao da se protežem posle dugog,
uko enog sna. Skliznuo sam u ’dvanaest kamena’ i na as se

osetih graciozno poput Pente dok se borila. Napravio sam
aplju koja pada’, ljupko i jednostavno poput poljupca.
Vašet pruži ruku da mi ga uzme. Nisam želeo da joj ga

vratim, ali ipak jesam. Znao sam da sad nije ni vreme ni mesto
da napravim scenu.

S ma em u rukama, Vašet se okrete Šejeni. „Ovo je ma za

njega“, rekla je. I po prvi put otkako je znam, mojoj u iteljici
kao da uopšte nije bilo do smeha. Glas joj je bio slabašan i suv.

Šejen klimnu glavom. „Slažem se. Dobro je što si ga našla.“
Vašetino olakšanje bilo je o igledno, mada je još delovala
pomalo zapanjeno. „To e možda ublažiti njegovo ime“, rekla
je. Pružila je ma Šejeni.

Šejen pokaza: odbijanje. „Ne. Tvoj u enik. Tvoj izbor. Tvoja
odgovornost.“

Vašet skide korice sa zida i uvu e ma u njih. Zatim se
okrete i pruži mi ga. „Zove se Sejsera.“

„Cezura?“ upitao sam iznena en imenom. Zar nije Sim tako

385 Strah mudroga II

nazvao pauzu u stihu vintske strofe?
„Sejsera“, prošaptala je, kao da je to ime boga. Odmakla se i

u šakama osetih njegovu težinu.
Osetivši da se od mene nešto o ekuje, izvukoh ga iz korica.

Jedva ujan zveket kože i metala kao da je prošaptao njegovo
ime: Sejsera. Delovao je lagano. Se ivo je bilo besprekorno. Kad
sam ga uvukao nazad u korice, zvuk je bio druga iji. Kao
prekid stiha. Govorio je: cezura.

Šejen otvori unutrašnja vrata i iza osmo onako kako smo i
došli. Tiho i s mnogo poštovanja.

Ostatak dana daleko od toga da je bio uzbudljiv. S tvrdoglavom
i ozbiljnom upornoš u, Vašet me je u ila kako da vodim ra una
o ma u. Kako da ga istim i podmazujem. Kako da ga rastavim
i ponovo sastavim. Kako da kaiš korice prika im preko ramena
ili o bok. Kako e malo ve i bal ak izmeniti nekoliko zahvata i
pokreta ketana.

Ma nije bio moj. Pripadao je školi. Ademreu. Vrati u ga kad
više ne budem mogao da se borim.

Mada mi obi no teško pada da iznova slušam jedno te isto,
pustio sam Vašet da brblja. Bilo je o igledno da je zabrinuta i da
pokušava da se malo smiri i najmanje što sam mogao da u inim
bilo je da je pustim da se malo ponavlja.

Negde oko petnaestog ponavljanja pitao sam je šta da radim
ako se ma slomi. Ne bal ak ili nakrsnica ve sama oštrica. Da li
i tad treba da ga vratim?

Ona me pogleda s negodovanjem koje se grani ilo s užasom.
Nije odgovorila, a ja sam se potrudio da do kraja prepodneva
ne postavljam više pitanja.

Posle ru ka Vašet me je ponovo odvela do Megvinine pe ine.
Raspoloženje moje u iteljice kao da se malo popravilo, ali i dalje
je to bilo daleko od one stare druževne Vašet.

„Megvin e ti ispri ati Sejserinu pri u“, rekla je. „Moraš je
upamtiti.“

„Njegovu pri u?“, upitao sam.

PATRIK ROTFUS 386

Vašet sleže ramenima. „Na ademskom se kaže Atas. To je
pri a o tvom ma u. O svima koji su ga nosili. O tome šta su

uradili. To je moraš znati.“
Stigli smo do vrha staze i stali pred Megvininim vratima.

Vašet me ozbiljno pogleda. „Moraš da paziš kako se ponašaš i
da budeš veoma u tiv.“

„Ho u“, rekoh.
„Megvin je važna osoba i moraš pažljivo da slušaš šta

govori.“
„Ho u“, rekoh.
Vašet pokuca na vrata i uvede me unutra.
Megvin je sedela za istim stolom kao ranije. Ko zna, možda

je prepisivala i istu knjigu. Osmehnula se ugledavši Vašet, a
onda joj se, kad ugleda mene, na lice navu e prepoznatljiva

ademska ravnodušnost.
„Megvin“, re e Vašet. Iskreno u tiva molba. „Ovome je

potreban Atas njegovog ma a.“
„Koji si mu ma našla?“, upita Megvin zaškiljivši da vidi, a

lice joj se još više nabra.
„Sejseru“, re e Vašet.

Megvin prasnu u smeh koji je zvu ao gotovo kao cerekanje.
Ustala je iz stolice. „Moram re i da sam iznena ena“, re e i
nestade kroz vrata koja su vodila nazad u liticu.

Vašet iza e, a ja ostadoh smeteno da stojim, kao u jednom
od onih užasnih snova kad ste na pozornici a ne možete da se
setite šta treba da kažete pa ak ni koju ulogu bi trebalo da

igrate.
Megvin se vrati nose i debelu knjigu u braon kožnom

povezu. Pokazala nam je da sednemo na stolice okrenute jedna
nasuprot drugoj. Njena stolica je bila kožna i postavljena
debelim jastucima. Ne i moja. Sedeo sam sa Cezurom na
kolenima. Delom zato što mi se inilo da tako treba, a delom

zato što mi je prijalo da ga osetim pod rukom.
Otvorila je knjigu, a povez zapucketa kad ju je raširila na

krilu. Za trenutak je listala stranice dok nije našla mesto koje je
tražila. „Prvi je bio Cejl“, itala je, „koji me je iz nepoznatog
razloga iskovao u vatri. Nosio me je, a onda odbacio.“

387 Strah mudroga II

Ona podiže pogled, ne mogavši da pokaže jer su joj obe ruke
bile zauzete velikom knjigom. „Dakle?“

„Šta bi trebalo da uradim?“, u tivo sam upitao. Nisam
mogao da pokažem zbog zavoja. Bili smo baš lep par
polumutavaca.

„Ponovi to“, ljutito je rekla. „Moraš sve da ih nau iš.“
„Prvi je bio ejl“, rekoh, „koji me je iz nepoznatog razloga
iskovao u vatri. Nosio me je, a onda odbacio.“
Klimnula je glavom i nastavila. „Slede i je bio Etejn...“
Ponovio sam. Nastavili smo tako otprilike pola sata. Vlasnik
za vlasnikom. Ime za imenom. Recituju i kome su bili odani i
koje su neprijatelje pobili.
Isprva sam se mu io oko imena i mesta. A onda, kako se
spisak nastavljao, obeshrabrio sam se jer se gotovo svaka pri a
završavala smr u vlasnika. A to nisu bile mirne smrti. Neki su
poginuli u ratovima, neki u dvobojima. Mnogi su jednostavno
bili „ubijeni“ ili „pogubljeni“, bez ikakvih pojedinosti o tome
kako se to dogodilo. Posle trideset ovakvih pri a, nisam
nijednom uo nešto poput: „Otišao sa ovog sveta mirno u snu,
okružen debelim unu ima“.
A onda je spisak prestao da bude obeshrabruju i
jednostavno postao dosadan.
„Slede i je bio Finol, jasna i blistava oka“, pažljivo sam
ponovio. „Dulsenin ljubljeni. Ona sama ubila je dva daruna, da
bi je onda kod Drosen Tora ubili gremeni.“
Nakašljao sam se pre nego što je Megvin mogla da izrecituje
još jedan odlomak. „Ako smem da pitam“, rekoh, „koliko njih je
tokom godina nosilo Cezuru?“
„Sejsera“, oštro me je ispravila. „Ne uzimaj sebi za pravo da
diraš u njegovo ime. Ono zna i slomiti se, uhvatiti i leteti.“
Pogledao sam u ma u koricama na svom krilu. Osetio sam
njegovu težinu, hladni metal pod svojim prstima. Iz korica je
virio kraji ak glatkog sivog se iva.
Kako da vam to objasnim? Sejsera je bilo lepo ime. Tanko,
blistavo i opasno. Pristajalo je ma u poput rukavice.
Ali to nije bilo savršeno ime. Ime ovog ma a bilo je Cezura.
Ovaj ma bio je nagli prekid u stihu savršene strofe. Bio je

PATRIK ROTFUS 388

isprekidan dah. Gladak, brz, oštar i smrtonosan. Ime mu nije
pristajalo poput rukavice. Prianjalo je uz njega kao koža. I više

od toga. Bilo je kost, miši i pokret. To je ono što ini šaku. A
Cezura je bila ma . Bila je i ime i sam predmet.

Ne mogu vam re i kako sam to znao. Ali znao sam.
Osim toga, ako sam ve nameravao da budem imenitelj,
odlu io sam da bar odaberem ime sopstvenom ma u.
Pogledao sam u Megvin. „To je dobro ime“, u tivo se složih

odlu ivši da svoje mišljenje zadržim za sebe dok ne odem iz
Ademrea. „Samo se pitam koliko je ukupno bilo vlasnika. To bi
tako e trebalo da znam.“

Ona me ljutito pogleda, stavivši mi do znanja da zna da joj
povla ujem. Ali prelistala je nekoliko stranica unapred. A onda
još nekoliko.

Pa još nekoliko.
„Dvesta trideset šest“, rekla je. „Ti eš biti dvesta trideset
sedmi.“ Vratila se na po etak spiska. „Po nimo iz po etka.“
Udahnula je i rekla: „Prvi je bio ejl, koji me je iz nepoznatog
razloga iskovao u vatri. Nosio me je, a onda odbacio.“
Jedva sam se suzdržao da ne uzdahnem. ak i uz svoj

trubadurski talenat za u enje teksta, treba e mi mnogo dana i
mu nog napornog rada da ih sve zapamtim.

A onda shvatih šta ovo zapravo zna i. Ako je svaki vlasnih
zadržao Cezuru deset godina, a ma nikad nije mirovao duže
od nekoliko dana, to je zna ilo da, po najskromnijoj proceni,
Cezura ima više od dve hiljade godina.

Tri sata kasnije do ekalo me je još jedno iznena enje kad sam

pokušao da odem na ve eru. Kad sam ustao da krenem,

Megvin mi objasni da moram ostati s njom dok itavu Cezurinu

pri u ne nau im napamet. Neko e nam donositi obroke, a tu je

i soba u kojoj mogu da spavam.

Prvi je bio ejl...

POGLAVLJE STO DVADESET ŠESTO

Prvi kamen

Naredna tri dana proveo sam s Megvin. Nije bilo strašno,
naro ito ako se uzme u obzir da mi se leva šaka još
oporavljala, pa mi je mogu nost govora i borbe bila prili no
ograni ena.

Verujem da sam se prili no dobro pokazao. Lakše bi mi bilo
da nau im ceo pozorišni komad nego ovo. Pozorišni komad se
uklapa poput slagalice. Smenjuju se dijalozi. Pri a ima nekakav
oblik.

Ali Megvin je tražila da nau im duga ak niz nepoznatih
imena i nepovezanih doga aja. Bio je to spisak rublja za pranje
napravljen da li i na pri u.

Ipak, nau io sam ga napamet. Kasno uve e tre eg dana
izrecitovao sam ga Megvin bez greške. Najteže mi je bilo da ga
ne zapevam dok sam recitovao. Muzika prenosi re i
kilometrima daleko i utiskuje ih u srca i se anje. Bilo mi je
mnogo lakše da upamtim Cezurinu istoriju kad sam je u glavi
uklopio uz melodiju jedne stare vintske balade.

Slede eg jutra Megvin je tražila da je ponovo izrecitujem.
Nakon što sam je po drugi put ponovio, napisala je poruku za
Šejen, zape atila je voskom i isterala me iz pe ine. „Nismo

ekivali da e Megvin završiti s tobom bar još nekoliko dana“,
re e Šejen pro itavši poruku. „Vašet je otputovala u Fent i
vrati e se najranije za dva dana.“

Što zna i da sam nau io Atas duplo brže nego što su se u
najboljem slu aju nadali. Bio sam više nego ponosan.

PATRIK ROTFUS 390

Šejen pogleda u moju levu šaku i mal ice se namršti. „Kada
su ti skinuli zavoje?“, upitala je.

„Najpre nisam mogao da te na em“, rekoh. „Zato sam
otišao do Dejlena. Rekao je da je sasvim dobro zarasla.“ Raširio
sam i skupio svoju tek odvijenu levu šaku i pokazao radosno
olakšanje. „Koža jedva da je malo zategnuta i on me uverava da
e uz odgovaraju u negu ak i to uskoro nestati.“

Pogledao sam je, o ekuju i da e mi nekim pokretom

pokazati odobravanje ili zadovoljstvo. Umesto toga, video sam
ogor enu ljutnju.

„Jesam li negde pogrešio?“ upitao sam. Zbunjeno žaljenje.

Izvinjenje.
Ona pokaza moju šaku. „To je mogao biti zgodan izgovor da

ti se odloži sud kamenjem“, rekla je. Ljutita rezigniranost. „Sad

emo morati da ga održimo danas, sa Vašet ili bez nje.“
Ispuni me poznata uznemirenost, poput crne ptice koja mi

zabija kandže duboko u miši e na vratu i ramenima. Mislio sam
da je mukotrpno u enje napamet bilo poslednje, ali izgleda da
još nije kraj. A nije mi se svi alo ni kako zvu i to „sud
kamenjem“.

„Vrati se posle ru ka“, re e Šejen. Otpuštanje. „Idi. Imam
mnogo toga da pripremim.“

Otišao sam da potražim Pente. Pošto je Vašet otišla, ona je
bila jedina osoba koju sam dovoljno dobro poznavao i koju sam
mogao da pitam o su enju koje me je ekalo.

Ali nije je bilo ni kod ku e, ni u školi, ni u kupatilima. Na

kraju sam odustao, istegao se i vežbao ketan, najpre sa
Cezurom, a onda i bez nje. Zatim sam otišao do kupatila i sprao
sa sebe tri dana len arenja.

Kad sam se vratio posle ru ka, Šejen me je ekala drže i
izrezbareni drveni ma . Videvši moje prazne ruke, napravila je
ogor en pokret. „Gde ti je ma za dvoboje?“

„U sobi“, rekoh. „Nisam znao da e mi trebati.“
„Tr i po njega“, rekla je. „Onda me sa ekaj kod kamenog
brda.“
„Šejen“, rekoh. Usrdno preklinjanje. „Ne znam gde je to. Ne
znam ništa o sudu kamenjem.“

391 Strah mudroga II

Iznena enje. „Vašet ti nije rekla?“ Neverica.
Odmahnuo sam glavom. Iskreno izvinjenje. „Bili smo
zaokupljeni drugim stvarima.“
Ogor enost. „Prili no je jednostavno“, rekla je. „Najpre eš
svima okupljenima izrecitovati Sejserin Atas. Zatim eš se
popeti uz brdo. Kod prvog kamena bori eš se s nekim iz škole
ko je u rangu prvog kamena. Ako pobediš, nastavi eš da se
penješ i bori eš se s pripadnikom drugog kamena.“
Šejen me pogleda. „U tvom slu aju, ovo je formalnost. S
vremena na vreme u školi se pojavi u enik izuzetnog talenta.
Vašet je bila jedna od takvih i dobila je drugi kamen tokom
prvog su enja.“ Otvorena iskrenost. „Ti nisi takav. Tvoj ketan je
još slab i ne možeš o ekivati ak ni prvi kamen. Kameno drvo je
isto no od kupatila.“ Brzo mi je pokazala šakom: Požuri.

Dok sam stigao do kamena, u njegovom podnožju ve se
okupila rulja, više od sto ljudi. Siva doma a tkanina i prigušene
boje bili su daleko brojniji od pla eni ke crvene boje, a tihi
žamor razgovora uo se izdaleka.

Samo brdo nije bilo naro ito visoko, a ni mnogo strmo. Ali
staza do vrha krivudala je tamo-amo, as uzbrdo as nizbrdo.
Na svakom uglu nalazila se prostrana istina s ogromnom
gromadom sivog kamena. Bila su tu etiri ugla, etiri kamena i
etiri pla enika u crvenim košuljama. Poput nekog prisnog
prijatelja, na vrhu se nalazio visoki sivokamen. Pored njega je
stajala sitna prilika u zaslepljuju e belom.

Prišavši, osetih miris nošen vetrom: pe eno kestenje. Tek
tada mi je laknulo. Ovo je bila nekakva proslava. Mada je izraz
„sud kamenjem“ zvu ao pomalo zastrašuju e, isto sam
sumnjao da e me unakaziti pred uskomešanom publikom dok
neko prodaje pe eno kestenje.

Progurao sam se kroz gomilu i prišao brdu. Video sam neku
priliku pored sivokamena. Prepoznao sam i Pentino srcasto lice
i duga ku pletenicu kod tre eg kamena.

Dok sam išao prema podnožju brda, rulja se polako
sklanjala u stranu. Kraji kom oka ugledao sam kako ka meni

PATRIK ROTFUS 392

hita neka prilika u krvavocrvenom. Uplašivši se, okrenuo sam
se i video da to nije niko drugi do Tempi. Žurio je ka meni,

široko pokazuju i oduševljen pozdrav.
Suzdržao sam se da se ne osmehnem i ne uzviknem njegovo

ime, zadovoljivši se time da pokažem radosno uzbu enje.
Stao je ta no ispred mene, uhvatio me za ramena i nestašno

me odgurnuo, kao da mi estita. Ali pogled mu je bio napet. Uz
same grudi, šakom je pokazao prevara tako da samo ja vidim.

„Slušaj“, prosiktao je. „Pogledaj ko je kod prvog kamena.“
Pogledao sam preko njegovog ramena. Bila je to Karseret.
i su joj bile poput noževa.
„Puna je gneva“, prošaptao je Tempi pokazuju i nežnu

privrženost tako da rulja vidi. „Kao da nije dovoljno što si
primljen u školu, dali su ti još i ma njene majke.“

Ova vest me je potpuno zapanjila. Setio sam se poslednjeg
dela Atasa. „Larel je bila Karseretina majka?“ upitao sam.

Tempi mi desnom šakom nežno pro e kroz kosu. „Da. Ona
je van sebe od besa. Verujem da bi te rado osakatila, ak i ako to
zna i da e biti izba ena iz škole.“

Ozbiljno klimnuh glavom.

„Pokuša e da te razoruža. Pazi na to. Nemoj da se rveš. Ako
te uhvati ’usnulim medvedom’ ili ’šakama koje kruže’, brzo se
predaj. Ako moraš, uzvikni. Budeš li oklevao ili pokušao da se
otrgneš, smrvi e ti ruku ili je iš upati iz ramena. Nema ni sat
kako sam je uo kad je to rekla svojoj sestri.“

Najednom, Tempi se odma e od mene i pokaza pun

poštovanja.
Neko me potapša po ramenu i okrenuvši se ugledah

Megvinino naborano lice. „Do i“, rekla je s tihim autoritetom.
„Vreme je.“

Pošao sam za njom. Dok smo išli, svi u gomili pokazivali su
joj poštovanje. Ona me povede do po etka staze. Tamo je stajala

gromada sivog kamena, visine nešto iznad mog kolena i
identi na kao one u uglovima staze.

Starica mi pokaza da se popnem na kamen. Prešavši
pogledom preko okupljenih Adema, najednom osetih neopisivu
tremu.

393 Strah mudroga II

Malo se sagnuvši, prošaptao sam: „Smem li da povisim glas
kad ovo recitujem? Ne želim da budem nepristojan, ali ako to
ne u inim, oni pozadi me ne e uti.“

Megvin mi se prvi put osmehnu, a njeno nabrano lice
najednom postade umilno. Potapšala me je po šaci. „Ovde se
niko ne e uvrediti zbog povišenog glasa“, rekla je pokazavši
uvi avnu umerenost. „Daj.“

Otka io sam Sejseru i pružio joj ga. Ona me požuri da se
popnem na kamen.

Gledala me je kako recitujem Atas. Mada sam bio siguran u
svoje pam enje, ipak je bilo prili no mu no. Pitao sam se šta bi
se dogodilo ako presko im nekog vlasnika ili pogrešim neko
ime.

Trebao mi je skoro ceo sat da završim, a me u Ademima u
publici vladala je gotovo jeziva tišina. Kad sam završio, Megvin
mi pruži ruku i pomože mi da si em s kamena, kao da sam
neka gospa koja silazi iz ko ija. Zatim pokaza uz brdo.

Obrisao sam šaku od znoja, uhvatio drveni bal ak ma a za
dvoboj i krenuo uza stazu. Karseretina crvena košulja bila je
vrsto zategnuta na rukama i preko širokih ramena. Kožni
kaiševi bili su joj širi i deblji od Tempijevih. Kao da su bili i
jarkije crvene boje i pitam se da ih nije posebno ofarbala za taj
dan. Približivši se, video sam joj na oku izbledelu masnicu.

Primetivši da je gledam, Karseret polako, odmereno odbaci
drveni ma . Širokim pokretom šake pokazala je prezir tako da
su je videli i oni u zadnjim redovima gomile.

Gomilom se pronese žamor i ja zastadoh, ne znaju i šta da
radim. Posle malo razmišljanja, i sam spustih svoj trenažni ma
ukraj staze i nastavih da kora am.

ekala je u središtu ravnog travom obraslog kruga, pre nika
oko deset metara. Ovde je tlo bilo meko, pa se ina e ne bih
brinuo ako budem ba en. Ina e. Vašet me je nau ila da
napravim razliku izme u toga kad nekog bacaš na zemlju i kad
nekog bacaš o zemlju. Ono prvo radiš tokom prijateljske arke.
Ono drugo koristiš u pravoj borbi s namerom da osakatiš ili
ubiješ protivnika.

Pre nego što sam došao preblizu, spustio sam se u sada ve

PATRIK ROTFUS 394

dobro poznati borbeni anj. Podigao sam šake i savio kolena,
suzdržavši se da se ne podignem na pete, znaju i da u tako

imati ose aj da sam brži i poremetiti ravnotežu. Duboko sam
udahnuo da se smirim i polako krenuo ka njoj.

Karseret se spustila u sli an anj i baš kad sam joj došao
nadohvat ruke, napravila se kao da e me udariti. Bio je to samo
jedva primetan trzaj šake i ramena, ali onako uznemiren sasvim
sam naseo i odsko io poput prepadnutog zeca.

Ona spusti šake i ispravi se, napustivši borbeni anj.
Zabavljenost, široko je pokazala, poziv. Zatim me pozva s obe
ruke. Iz gomile ispod nas tu i tamo za uo se smeh.

Ma koliko da je taj stav bio ponižavaju i, jedva sam ekao da
iskoristim njen spušten gard. Krenuo sam napred i obazrivo
pokušao da napravim 'šake poput noževa'. Previše obazrivo, i

ona se odma e, ne moraju i ni da podigne šake.
Znao sam da je bolji borac od mene. Što zna i da mi je jedina

nada bila u tome da se oslonim na njene ve raspaljene emocije.
Ako uspem da je razbesnim, mogla bi da pogreši, a ja bih
mogao da pobedim. „Prvi je bio ejl“, rekoh uputivši joj svoj
najširi, najvarvarskiji osmeh.

Karseret se primakla pola koraka. „Slomi u ti te lepe šake“,
prosiktala je na savršenom ejturanskom. Dok je govorila,
pružila je ruku i zlobno krenula kao da e me zgrabiti.

Pokušavala je da me uplaši, natera me da uzmaknem i
izgubim ravnotežu. Iskreno, zbog iste zlobe u njenom glasu
došlo mi je da uradim baš to.

Ali bio sam spreman. Odupro sam se nagonu da se
povu em. Pritom sam se na trenutak zaledio, ne povla i se ali
i ne napadaju i.

Naravno, Karseret je baš to i ekala, taj trenutak oklevanja u
kome sam se suprotstavljao nagonu da pobegnem. Jednim
lakim korakom krenula je na mene i uhvatila me za ru ni zglob,

vrsto ga stisnuvši šakom poput gvozdenih okova.
Ne razmišljaju i, upotrebio sam Silijaninu neobi nu verziju

'slomi lava'. Savršenu za malu devoj icu koja se bori protiv
odraslog muškarca ili beznadežno nadja anog muzi ara koji
pokušava da pobegne od ademske pla enice.

395 Strah mudroga II

Ponovo sam imao kontrolu nad šakom, a neuobi ajeni
pokret mal ice iznenadi Karseret. Iskoristio sam to i brzo izveo
'žetvu je ma', snažno je udarivši pesnicom u meso s unutrašnje
strane bicepsa.

Udarac nije bio jak, bio sam preblizu za to. Ali ako bih je
udario ta no u nerv, taj udarac bi joj umrtvio ruku. To ne samo
da bi joj oslabilo levu stranu ve bi joj i veoma otežalo sve
pokrete ketana s dve šake. Zna ajna prednost.

Pošto sam još bio veoma blizu, odmah za 'žetvom je ma'
udario sam 'okreni žrvanj', kratko i snažno je gurnuvši i
izbacivši je iz ravnoteže. Uspeo sam da je uhvatim s obe ruke,
pa ak i da je gurnem unazad možda desetak centimetara, ali
Karseret daleko od toga da je izgubila ravnotežu.

A onda joj ugledah o i. Mislio sam da je ranije bila ljuta, ali
to nije bilo ništa u pore enju s ovim. Sada sam uspeo da je
udarim. Ne samo jednom ve dvaput. Varvarin sa manje od
dva meseca obuke udario ju je dvaput pred svima iz škole.

Ne mogu vam opisati kako je izgledala. A ak i da mogu, ne
bi vam do aralo pravu sliku jer joj je lice još bilo gotovo sasvim
ravnodušno. Re i u vam samo ovo. U životu nisam video da se
neko toliko razbesneo. Ni Ambroz. Ni Heme. Ni Dena kada
sam kritikovao njenu pesmu, ni Mer kad sam mu se
suprotstavio. U pore enju s ognjem koji je goreo u Karseretinim

ima, njihov bes bio je poput bledog plamena sve e.
Ali ak i na vrhuncu besa, Karseret je zadržala prisebnost.
Nije divlje zamahivala niti režala. Zadržala je re i za sebe,
sagorevaju i ih kao gorivo.
Ovu borbu nisam mogao dobiti. Ali obu avane kroz stotine
sati vežbe da iskoriste njenu blizinu, šake mi automatski
krenuše. Zakora io sam napred i pokušao da je zgrabim za
’grom naviše’. Njene šake izleteše odbacivši moj napad. Zatim
je udarila ’splavarom na doku’.
Mislim da nije o ekivala da e pogoditi. Veštiji protivnik bi
izbegao ili blokirao udarac. Ali ja sam dopustio da me uhvati
malo na pogrešnoj nozi, tako da sam izgubio ravnotežu, tako da
sam bio spor, tako da me je nogom udarila u stomak i gurnula.
’Splavar na doku’ nije brz udarac nogom iji je cilj da slomi

PATRIK ROTFUS 396

kosti. To je udarac koji izbacuje protivnika iz ravnoteže. Pošto
sam ja ve izgubio ravnotežu, on me je oborio. Teško sam pao

na le a, otkotrljao se i zaustavio u zbrkanoj gomili ruku i nogu.
Sad bi neki mogli re i da sam nezgodno pao, pa sam
igledno bio previše ošamu en da bih stao na noge i nastavio

borbu. Drugi e re i da, iako nezgodan, pad nije bio baš toliko
težak i da sam i posle gorih uspevao da stanem na noge.

Li no, mislim da je linija izme u ošamu enosti i mudrosti

ponekad veoma tanka. Koliko tanka, e pa to sami zaklju ite.

POGLAVLJE STO DVADESET SEDMO

Bes

Gde ti je bila pamet?“, upitao je Tempi. Razo aranje. Gnevni
ukor. „Koja još budala odbacuje ma ?“
„Ona je prva odbacila svoj!“, pobunio sam se.
„Samo da bi te namamila“, re e Tempi. „Samo da bi upao u
zamku.“

Vezivao sam Cezurine korice tako da mi je bal ak visio
preko ramena. Posle mog poraza nije bilo neke posebne
ceremonije. Megvin mi je jednostavno vratila ma i osmehnula
mi se, ohrabruju i me potapšavši po ruci.

Gledao sam kako se dole gomila polako razilazi i pokazao
Tempiju tivu nevericu. „Da li je trebalo da zadržim ma kad je
ostala nenaoružana?“

„Da!“ Potpuno slaganje. „Ona je pet puta bolji borac od tebe.
Da si zadržao ma , možda bi imao nekakve izglede!“

„Tempi je u pravu“, za uh iza sebe Šejenin glas. „Poznavati
svog neprijatelja u skladu je sa letanijem. Kad borba postane
neizbežna, mudar borac koristi svaku prednost.“ Okrenuvši se,
videh je kako dolazi stazom. Pored nje je išla Pente.

Pokazao sam tivu ube enost. „Da sam zadržao ma i
pobedio, ljudi bi mislili da je Karseret budala i prezreli bi me
zato što sam dobio položaj koji nisam zaslužio. A da sam
zadržao ma i izgubio, bilo bi ponižavaju e. Nijedno ni drugo
ne daje dobru sliku o meni.“ Gledao sam as u Šejen as u
Tempija. „Da li grešim?“

„Ne grešiš“, re e Šejen. „Ali ne greši ni Tempi.“

PATRIK ROTFUS 398

„Uvek treba težiti pobedi“, re e Tempi. Odlu an.
Šejen se okrete ka njemu. „Klju an je uspeh“, rekla je. „Nije

uvek potrebna pobeda da bi se uspelo.“
Tempi pokaza neslaganje puno poštovanja i zausti da

odgovori, ali Pente progovori prva. „Kvoute, da li si se
povredio pri padu?“

„Ne strašno“, rekoh pažljivo promrdavši le ima. „Možda
nekoliko modrica.“

„Imaš li šta da staviš na njih?“
Odmahnuo sam glavom.
Pente iskora i i uhvati me za mišicu. „Imam nešto kod ku e.
Ostavimo ovo dvoje da raspravljaju o letaniju. Neko bi trebalo
da ti pogleda rane.“ Držala mi je ruku u levoj šaci, a re i su joj
bile neobi no lišene svake emocije.

„Naravno“, trenutak kasnije re e Šejen, a Tempi žurno
pokaza slaganje. Ali Pente me je ve odlu no vodila nizbrdo.

Hodali smo oko etiristo metara, a ona me je lako držala za
ruku.

Kona no je progovorila na svom ejturanskom s blagim
naglaskom. „Jesu li ti modrice toliko strašne da ti treba

melem?“, upitala je.
„Ne baš“, priznao sam.
„Tako sam i mislila“, rekla je. „Ali kad izgubim bitku, ne

volim baš da mi ljudi pri aju o tome kako sam je izgubila.“
Uputila mi je osmeh, tajni osmeh.

Uzvratio sam joj osmehom.

Nastavili smo da hodamo, a Pente me je i dalje držala za
ruku, jedva primetno nas usmeravaju i kroz neki šumarak,
zatim uza strmu stazu prose enu kroz malu liticu. Kona no
stigosmo do jedne osamljene doline obrasle travom posutom
divljim makom u cvetu. Nežne, krvavocrvene latice bile su
gotovo iste boje kao Pentina pla eni ka ode a.

„Vašet mi je rekla da vi varvari imate udne rituale vezane
za seks“, re e ona. „Kazala mi je da ako želim da spavam s
tobom treba da te odvedem do nekakvog cve a.“ Pokazala je
oko sebe. „Ovo je najbolje što sam u ovo doba mogla da
na em.“ Pogledala me je iš ekuju i.

399 Strah mudroga II

„Ah“, rekoh. „Mislim da se Vašet malo našalila na tvoj
ra un. Ili možda na moj.“ Pente se namršti i ja brzo nastavih.
„Ali ta no je da me u varvarima postoje mnogi rituali koji vode
do seksa. Tamo je nešto malo komplikovanije.“

Pente pokaza zlovoljnu ljutnju. „Ne bi trebalo da se udim“,
re e. „Svašta pri aju o varvarima. Deo toga je obuka, kako bih
mogla lako da se kre em me u vama.“ Vragolasto me utim.
„Pošto još nisam odlazila me u njih, pri aju svašta i da me
zadirkuju.“

„Šta pri aju?“, upitao sam setivši se šta sam uo o Ademima
i letaniju pre nego što sam upoznao Tempija.

Slegla je ramenima, blaga nelagoda. „Budalaštine. Kažu da su
svi muškarci varvari ogromni.“ Pokazala je visoko iznad glave,
visinu od preko dva i po metra. „Nejden mi je rekao da je bio u
gradu u kome su varvari jeli supu od zemlje. Kažu da se varvari
nikad ne kupaju. Da piju sopstvenu mokra u, veruju i da e
tako duže živeti.“ Odmahnula je glavom nasmejavši se i
pokazavši užasnuto veselje.

„Ho eš da kažeš“, polako upitah, „da vi vašu ne pijete?“
Smeh joj zamre. Ona me pogleda, a njeno lice i šake
pokazivali su zbunjenu, pokajni ku mešavinu nelagode,
ga enja i neverice. Bila je to tako udna zbrka ose anja da
nisam mogao a da se ne nasmejem i videh da joj je laknulo kad
je shvatila šalu.
„Razumem“, rekoh. „I mi pri amo sli ne pri e o Ademima.“

i joj se ozariše. „Moraš mi ispri ati kao što sam ja tebi.
Tako je pošteno.“

Imaju i u vidu Tempijevu reakciju kad sam mu rekao za
vatru re i letani, odlu io sam da joj ispri am nešto drugo.
„Kažu da oni koji obuku crveno nikad nemaju seks. Kažu da
svoju energiju unosite u ketan i da ste zato toliko dobri borci.“

Pente se glasno nasmeja. „Da je tako, nikad ne bih stigla do
tre eg kamena“, rekla je. Podrugljivo veselje. „Kad bi mi
uzdržavanje od seksa davalo snagu da se borim, bilo bi dana
kad ni pesnicu ne bih mogla da napravim.“

Osetih kako mi srce zalupa ja e.
„Ipak“, rekla je, „razumem otkud ta pri a. Sigurno misle da

PATRIK ROTFUS 400

nemamo seks jer nijedan Adem ne bi legao s varvarinom.“
„Ah“, rekoh, pomalo razo aran. „Zašto si me onda dovela

do cve a?“
„Sad si deo Ademrea“, jednostavno je rekla. „Verujem da e

ti sada mnogi pri i. Imaš ljupko lice i ovek ne može a da se ne
udi tvom besu.“

Ona zastade i zna ajno pogleda dole. „Naravno, pod
uslovom da nemaš neko oboljenje.“

Pocrveneo sam. „Šta? Ne! Naravno da nemam!“
„Jesi li siguran?“
„U io sam u Mediki“, pomalo kruto rekoh. „Najboljoj školi
medicine na svetu. Znam sve o oboljenjima kojima neko može
da se zarazi, kako ih uo iti i kako ih le iti.“
Pente me sumnji avo pogleda. „Ne ispitujem tebe li no. Ali

dobro je poznato da varvari dosta esto obolevaju pri seksu.“
Odmahnuo sam glavom. „Još jedna budalasta pri a.

Uveravam te da ne obolevaju ništa više od Adema. Zapravo,
verujem da obolevaju ak i manje.“

Odmahnula je glavom, ozbiljno me pogledavši. „Ne. Tu
grešiš. Na sto varvara, za koliko njih bi rekao da je obolelo?“

Bio je to jednostavan statisti ki podatak koji sam znao iz
Medike. „Na svakih sto? Možda pet. Naravno, više me u
onima koji rade u bordelima ili pose uju takva mesta.“

Pente se stresla, a na licu joj se jasno videlo ga enje. „Me u
sto Adema nijedan nije oboleo“, odlu no je rekla. Bezuslovno.

„Ma hajde.“ Podigao sam šaku i prstima napravio krug.

„Nijedan.“
„Nijedan“, rekla je s jarosnom uverenoš u. „Time bismo

mogli da se zarazimo samo od nekog varvarina, a oni koji
putuju bivaju upozoreni.“

„Šta ako se zaraziš od drugog Adema koji nije pazio dok je
bio na putu?“, upitao sam.

Pente raširi nozdrve, a njeno sitno srcasto lice se smrknu.
„Od nekog od naših?“ Ogroman gnev. „Ako bi mi neko iz
Ademrea preneo bolest, bila bih van sebe. S vrha litice bih
viknula šta je uradio. Potrudila bih se da mu život bude bolan
poput slomljene kosti.“

401 Strah mudroga II

Pokazala je ga enje otrvši rukom prednji deo košulje, prvo
što sam nau io od Tempija iz ademskog jezika rukama. „Zatim
bih prešla dug put preko planina do Tala kako bih se izle ila. Pa
makar put trajao dve godine i ne doneo školi nimalo novca. I
niko me zbog toga ne e manje ceniti.“

Zaklimao sam glavom. Imalo je smisla. Imaju i u vidu
njihov odnos prema seksu, da je druga ije, bolest bi se raširila
me u stanovništvom.

Videh da me Pente iš ekuju i posmatra. „Hvala ti za cve e“,
rekoh.

Klimnula je glavom i prišla bliže, podigavši pogled ka meni.
Stidljivo se osmehnula, uzbu eno me pogledavši. A onda joj se
lice uozbilji. „Da li je to dovoljno da se zadovolje vaši varvarski
rituali ili treba uraditi još nešto?“

Prešao sam joj rukom preko glatke kože na vratu, zavukavši
prste pod duga ku pletenicu, tako da sam joj o ešao zadnji deo
vrata. Zažmurila je i okrenula lice ka mome.

„Divno je i više nego dovoljno“, rekao sam i sagnuo se da je
poljubim.

„Bila sam u pravu“, re e Pente, zadovoljno uzdahnuvši dok
smo ležali goli me u cve em. „Imaš dobar bes.“ Ležao sam na
le ima, njeno sitno telo bilo mi je sklup ano pod rukom, a
srcasto lice nežno mi je ležalo na grudima.

„Šta pod tim misliš?“, upitao sam. „Mislim da je bes možda
pogrešna re .“

„Mislim Vaevin“, upotrebila je ademski izraz. „Je li to isto?“
„Ne znam tu re “, priznao sam.
„Mislim da je bes prava re “, rekla je. „Razgovarala sam s
Vašet na tvom jeziku i nije me ispravila.“
„Šta onda misliš pod besom?“, upitao sam. „Ja svakako
nisam besan.“
Pente podiže glavu s mojih grudi i lenjo, zadovoljno mi se
osmehnu. „Naravno da nisi“, rekla je. „Ja sam ti uzela bes.“
„Da li... da li si onda ti besna?“ upitao sam, siguran da sam
sve pogrešno shvatio.
Ona se nasmeja i odmahnu glavom. Rasplela je svoju dugu
pletenicu tako da joj je kosa boje meda padala preko obraza.

PATRIK ROTFUS 402

Zbog toga je izgledala kao sasvim druga osoba. A valjda i zato
što nije bila u pla eni koj crvenoj ode i. „Nije to takav bes.

Drago mi je što sam ga dobila.“
„Još ne shvatam“, rekoh. „Ovo bi moglo biti nešto što

varvari ne znaju. Objasni mi kao detetu.“
Za trenutak me je ozbiljno gledala, pa se prevrnula na

stomak kako bi se lakše okrenula ka meni. „Ovaj bes nije
ose anje. To je...“ Oklevala je, ljupko se namrštivši. „To je

žudnja. To je stvaranje. Želja za životom.“
Pente se osvrte, pa se usredsredi na travu oko nas. „Bes je

ono što nagoni travu da izbije iz zemlje kako bi stigla do
sunca“, rekla je. „Sve što živi ima bes. To je vatra koja ih nagoni
da se kre u, rastu, ine i stvaraju.“ Nakrivila je glavu. „Shvataš
li?“

„Mislim da shvatam“, rekoh. „A žene seksom uzimaju bes
od muškaraca?“

Osmehnula se klimaju i glavom. „Zato je posle muškarac
tako umoran. Daje deo sebe. Iznemogne. Zaspi.“ Pogledala je
naniže. „Ili bar deo njega zaspi.“

„Ne zadugo“, rekoh.

„To je zato što ti imaš dobar bes“, ponosno je rekla. „Kao što
sam ve rekla. Ose am, jer sam uzela deo njega. Ose am da ga
ima još.“

„Ima“, priznao sam. „Ali šta žene rade s besom?“
„Koristimo ga“, jednostavno re e Pente. „Zato posle žena ne
spava uvek onako kao muškarac. Budnija je. Ose a potrebu da

se kre e. esto žudi za još onog što joj je bes i donelo.“ Spustila
mi je glavu na grudi i vragolasto me ugrizla, migolje i se svojim
nagim telom uz moje.

Prijatno mi je odvra ala pažnju. „Zna i li to da žene nemaju
bes?“

Ponovo se nasmejala. „Ne. Sve ima bes. Ali žene svoj koriste

na mnogo na ina. A muškarci imaju više besa nego što mogu
da iskoriste, previše za sopstveno dobro.“

„Kako neko može imati previše žudnje za životom, za
rastom i stvaranjem?“, upitao sam. „ ini mi se da, što ga je više,
to bolje.