Patrik Rotfus - Strah mudroga (2 deo)

403 Strah mudroga II

Pente odmahnu glavom, sklonivši kosu rukom. „Ne. To je
kao hrana. Jedan obrok je dovoljan. Dva obroka nisu bolja.“
Ponovo se namrštila. „Ne. Više je nalik vinu. Jedan pehar vina
je dovoljan, dva su ponekad bolje, ali deset...“ Ozbiljno je
klimnula glavom. „Tako je uglavnom i sa besom. Kad ispuni
oveka, on je kao otrov. Želi previše toga. Želi sve. Postaje
udan i poreme en, nasilan.“

Klimnula je glavom. „Da. Zato je, mislim, bes prava re .
Možeš prepoznati oveka koji sav bes zadržava za sebe. Iskvari
se u njemu. Okre e ga protiv samog sebe i nagoni ga da
uništava umesto da stvara.“

„Znam muškarce koji su takvi“, rekoh. „Ali znam i žene.“
„Sve u sebi ima bes“, ponovila je slegavši ramenima. „U
pore enju s drvetom u cvatu, kamen ga nema mnogo. Tako je i
s ljudima. Neki ga imaju više, neki manje. Neki ga koriste
mudro. Neki ne. Široko mi se osmehnula. „Ja ga imam mnogo i
zato toliko volim seks i zato sam tako žestok borac.“ Ponovo me
je ugrizla za grudi, ovog puta ozbiljnije, polako krenuvši ka
mom vratu.
„Ali ako seksom uzmeš bes od muškarca“, rekoh,
pokušavaju i da se usredsredim, „zar to ne zna i da što više
seksa imaš to ga više želiš?“
„To je kao voda kojom pokre emo pumpu“, prodahtala mi je
na uvo. „Hajde, ho u sve, pa makar nam trebali ceo dan i pola
no i.“

Na kraju smo se sa poljane preselili u kupatila, a odatle u
Pentinu ku u s dve udobne sobe, uzidanu u obronak jedne
litice. Mesec nas je s neba neko vreme posmatrao kroz prozor,
mada sumnjam da smo mu pokazali išta što ve nije video.

„Da li ti je to dovoljno?“ upitao sam bez daha. Ležali smo
jedno pored drugog u njenom prijatno prostranom krevetu dok
nam se znoj sušio na telima. „Ako uzmeš još malo, možda mi
ne e ostati dovoljno besa da pri am ili dišem.“

Ruka mi je ležala na njenom ravnom stomaku. Koža joj je
bila meka i glatka, ali kad se nasmejala, osetio sam kako su joj

PATRIK ROTFUS 404

miši i na stomaku isko ili i o vrsnuli poput eli nih plo a.
„Dovoljno je zasad“, rekla je, a na licu joj se jasno videla

iscrpljenost. „Vašet bi se naljutila ako bih te ispraznila kao
vo ku iz koje je isce en sav sok.“

Iako sam imao naporan dan, bio sam neobi no budan, a
misli su mi bile jasne i bistre. Setio sam se ne eg što je rekla.
„Spomenula si da žena svoj bes koristi na mnogo na ina. Kako
ga to žena može iskoristiti a da muškarac ne može?“

„Podu avamo“, rekla je. „Dajemo imena. Pratimo dane i
vodimo ra una da se sve odvija kako treba. Sadimo. Pravimo
bebe.“ Slegla je ramenima. „Mnogo toga.“

„I muškarac može sve to“, rekoh.
Pente se zakikota. „Upotrebio si pogrešnu re “, rekla je
protrljavši mi bradu. „Muškarac pravi bradu. Beba je nešto

drugo, a vi s tim nemate ništa.“
„Mi ne nosimo bebu“, rekao sam, mal ice uvre en. „Ali

ipak, imamo udela u njenom pravljenju.“
Pente me pogleda nasmešivši se kao da sam se našalio. A

onda joj osmeh iš eze. Nalaktila se i još neko vreme me gledala.
„Ti to ozbiljno?“

Kad vide da sam zbunjen, o i joj se zapanjeno razroga iše i
ona se uspravi u krevetu. „Istina je!“, re e. „Ti veruješ u muške
majke!“ Zakikotala se pokrivši usta rukama. „Nisam htela da
poverujem da je to istina!“ Spustivši levu ruku, otkrila je
uzbu eni kez i pokazala zapanjeno oduševljenje.

Ose ao sam da bi trebalo da se naljutim, ali nisam imao

snage za to. Možda u tome da muškarci daju svoj bes ima
istine? „Šta je muška majka?“, upitao sam.

„Ne šališ se?“, upitala je, jednom rukom još delimi no
pokrivaju i osmeh. „Da li zaista veruješ da muškarac stavlja
bebu u ženu?“

„Pa... da“, pomalo smeteno rekoh. „Na neki na in. Da bi se

napravila beba potrebni su i muškarac i žena. Majka i otac.“
„Vi imate re za to!“, oduševljeno je rekla. „I to su mi rekli.

Uz one pri e o supi od zemlje. Ali nisam verovala da je ta pri a
istinita!“

Sad sam se i sam uspravio, zabrinuvši se. „Ti znaš kako se

405 Strah mudroga II

prave bebe, zar ne?“, upitao sam pokazavši veliku ozbiljnost.
„Ono što smo mi gotovo celi dan radili jeste na in na koji se
beba pravi.“

Za trenutak me je utke zapanjeno gledala, a onda
bespomo no prasnula u smeh, nekoliko puta pokušavaju i da
progovori da bi je ponovo svladao smeh kad bi mi videla izraz
na licu.

Zatim stavi ruke na stomak, zbunjeno ga bocnuvši. „Gde mi
je beba?“ Pogledala je u svoj ravni stomak. „Možda sam se svih
ovih godina pogrešno seksala.“ Kad se nasmejala, miši i na
stomaku joj se zatresoše napravivši šaru nalik kornja inom
oklopu. „Da je to što kažeš ta no, trebalo bi da imam stotinu
beba. Pet stotina beba!“

„Ne doga a se uvek posle seksa“, rekoh. „Samo u odre eno
vreme žena je zrela za bebu.“

„A da li si ti to uradio?“ upitala je i pogledala me glume i
ozbiljnost dok joj je na usnama igrao smešak. „Da li si napravio
bebu s nekom ženom?“

„Pazio sam da do toga ne do e“, rekoh. „Postoji trava koja
se zove silfijum. Zva em je svaki dan i ona ne dozvoljava da
stavim bebu u neku ženu.“

Pente odmahnu glavom. „To su opet ti vaši varvarski
seksualni rituali“, rekla je. „Da li se tamo odakle si beba pravi i
tako što muškarca dovedeš do cve a?“

Odlu io sam se za druga iju taktiku. „Ako muškarci ne
pomažu oko pravljenja beba, kako objašnjavaš to što bebe li e
na o eve?“

„Bebe li e na ljutite starce“, re e Pente. „Onako elave i s...“
Oklevala je, dotakavši se po obrazu. „...s borama na licu. Onda
možda samo starci prave bebe?“ Zlobno se osmehnula.

„A šta je s ma ima?“ upitao sam. „Videla si leglo ma a.
Kad se bela i crna ma ka pare, dobiju se i beli i crni ma i. I
crno-beli ma i.“

„Uvek?“, upitala je.
„Ne uvek“, priznao sam. „Ali naj eš e.“
„Šta ako jedno ma e bude žuto?“ upitala je.
Pre nego što sam smislio odgovor, ona odmahnu rukom.

PATRIK ROTFUS 406

„Ma i nemaju mnogo veze s ovim“, rekla je. „Mi nismo kao
životinje. Nemamo vreme parenja. Ne ležemo jaja. Ne pravimo

aure, vo ke ni seme. Nismo ni psi ni žabe ni drve e.“
Ozbiljno me pogleda. „Pogrešno razmišljaš. Mogao bi isto

tako da kažeš da dva kamena prave bebe kamenje udaraju i
jedan o drugi dok se komad ne odlomi. Dakle i dvoje ljudi isto
tako prave bebu.“

Kipteo sam od besa, ali bila je u pravu. Izveo sam pogrešnu

analogiju. Bilo je to pogrešno logi ko zaklju ivanje.
Neko vreme nastavili smo takav razgovor. Pitao sam je da li

je ikad ula da je neka žena zatrudnela a da prethodnih meseci
nije imala seks. Rekla je da nije ula za ženu koja bi se
svojevoljno tri meseca odricala seksa, osim onih koje su
putovale me u varvarima, koje su veoma bolesne ili veoma

stare.
Pente kona no odmahnu rukom da me u utka, pokazavši

ozloje enost. „ uješ li ti svoja opravdanja? Seksom se prave
bebe, ali ne uvek. Bebe li e na muške majke, ali ne uvek. Seks
mora da bude u pravo vreme, ali ne uvek. Postoje biljke koje to
ine više ili manje verovatnim.“ Odmahnula je glavom. „Moraš

shvatiti da je ono što pri aš slabo poput mreže. Stalno došivaš
nove niti u nadi da e držati vodu. Ali to što se nadaš ne zna i
da je ta no.“

Videvši kako se mrštim, uzela me za ruku i kao i ranije u
trpezariji pokazala na mom dlanu uteha, a lice joj se sasvim
uozbilji. „Vidim da ti to zaista misliš. Razumem zašto muškarci

varvari veruju u to. Mora da je utešno verovati da ste na taj
na in važni. Ali jednostavno nije tako.“

Pogleda me gotovo sažaljivo. „Ponekad žena sazri. To je
prirodno i muškarci s tim nemaju ništa. Zato više žena sazri u
jesen, kao vo e. Zato više žena sazri ovde u Hertu, gde je bolje
imati dete.“

Pokušao sam da smislim još neki ubedljiviji argument, ali
ništa mi nije padalo na pamet. Izlu ivalo me.

Videvši izraz na mom licu, Pente mi stisnu ruku i pokaza
ustupak. „Možda je s varvarskim ženama druga ije“, rekla je.

„Kažeš to samo da bih se bolje ose ao“, smrknuto rekoh i

407 Strah mudroga II

razvalih vilicu od zevanja.
„Istina“, priznala je. Zatim me je nežno poljubila i munula

me o ramena, ohrabrivši me da ponovo legnem na krevet.
Legao sam, a ona mi se ponovo ugnezdila u prevoj ruke i

položila mi glavu na rame. „Mora da je teško biti muškarac“,
tiho je rekla. „Žena zna da je deo sveta. Mi smo pune života.
Žena je cvet i plod. Trajemo kroz vreme kao deo naše dece. Ali
muškarac...“ Okrenula je glavu i pogledala me s blagim
sažaljenjem u o ima. „Vi ste gola grana. Znate da kad umrete za
sobom ne ete ostaviti ništa zna ajno.“

Nežno me pomilova po grudima. „Mislim da ste zato toliko
puni besa. Možda ga nemate više od žena. Možda bes u vama
jednostavno nema kuda da ode. Možda o ajni ki želi da za
sobom ostavi trag. Obasipa svet udarcima. Nagoni vas da
postupate nesmotreno. Da se sva ate. Da divljate. Slikate,
gradite i borite se i pri ate neverovatne pri e.“

Zadovoljno je uzdahnula i naslonila mi glavu na rame,
udobno se smestivši u mom zagrljaju. „Žao mi je što ti ovo
kažem. Ti si dobar i lep muškarac. Ali ipak samo muškarac. Sve
što imaš da ponudiš svetu jeste bes.“

POGLAVLJE STO DVADESET OSMO

Imena

Tog dana odlu ivao sam ho u li ostati ili oti i. Sedeo sam sa
Vašet na jednom travnatom brdu i gledao kako se na istoku
sunce pomalja iza oblaka.

„Sejsera zna i leteti, uhvatiti, slomiti“, tiho re e ona,
ponavljaju i ve stoti put. „Moraš upamtiti sve ruke koje su ga
držale. Mnogo ruku, koje su sve sledile letani. Ne smeš nikad
da ga upotrebiš na neprili an na in.“

„Obe avam“, stoti put rekoh, a onda, posle malo oklevanja,
pomenuh nešto što me mu ilo. „Ali Vašet, ti si svojim ma em
opsekla vrbovu granu kojom si me istukla. Jednom sam video
da pomo u njega držiš prozor otvoren. Podsecaš nokte njim...“

Belo me pogleda. „Da?“
„Je li to neprili no?“ upitao sam.
Nakrivila je glavu i nasmejala se. „Misliš, trebalo bi da ga
koristim samo za borbu?“
Pokazao sam jasna implikacija.
„Ma je oštar“, rekla je. „On je oru e. Stalno ga nosim, zašto
bi to što ga koristim bilo neprili no?“

ini mi se da ga ne poštuješ“, razjasnio sam.
„Poštovanje prema ne emu pokazuješ tako što ga dobro
koristiš“, rekla je. „Pro i e možda godine dok se ne vratim u
varvarske zemlje da se borim. Zašto bi mom ma u škodilo ako
u me uvremenu njim se em ogrev i šargarepe?“ O i joj se
uozbiljiše. „Nositi celog života ma i znati da je on samo za
ubijanje...“ Odmahnula je glavom. „Kako bi to delovalo na

409 Strah mudroga II

ovekov um? Bilo bi užasno.“
Vašet se prethodne no i vratila u Hert, užasnuta što je

propustila moj sud kamenjem. Rekla je da sam dobro u inio što
sam odložio ma kad i Karseret i da je ponosna na mene.

Ju e me je Šejen zvani no pozvala da ostanem i vežbam u
školi. Teoretski sam to pravo ve zaslužio, ali svi su znali da to
samo po sebi ništa ne zna i. Njena ponuda je bila laskava,
prilika za koju sam znao da mi se verovatno nikad više ne e
ukazati.

Gledali smo nekog de aka kako niz obronak brda tera stado
koza. „Vašet, je li ta no da Ademi nemaju nikakvu predstavu o

instvu?“
Ona jednostavno klimnu glavom, pa zastade. „Reci mi da
nas nisi oboje obrukao i pri ao o ovome s nekim dok me nije
bilo“, uz uzdah je rekla.
„Samo sa Pente“, rekoh. „Bilo je to nešto najsmešnije što je u
poslednjih deset meseci ula.“
„I jeste prili no smešno“, re e Vašet, a usta joj se malo izviše.
„Zna i istina je?“, upitao sam. „ ak i ti veruješ u to? Ti si...“
Ona podiže ruku i u utka me. „Mir“, rekla je. „Misli šta god
ho eš o vašim muškim majkama. Ne zanima me.“ Nežno se
osmehnula prise aju i se. „Moj kralj-pesnik verovao je da je
žena samo tlo u koje ovek poseje bebu.“
Vašet veselo otfrknu, što baš i nije zvu alo kao smeh. „Bio je
tako ube en da je u pravu. Ništa ga nije moglo odvratiti.
Odavno sam zaklju ila da je raspravljati o tome s jednim
varvarinom dugo i naporno gubljenje vremena.“ Slegla je
ramenima. „Misli šta god želiš o pravljenju beba. Veruj u
demone. Moli se kozi. Sve dok to ne uti e na mene, zašto bih se
oko toga brinula?“
Malo se zamislih nad tim. „Mudro je to što si rekla“, rekoh.
Klimnula je glavom.
„Ali ovek pomaže oko bebe ili ne“, napomenuo sam. „O
tome mogu postojati mnoga mišljenja, ali istina je samo jedna.“
Vašet se lenjo osmehnu. „A to bi me se ticalo kad bi moj cilj
bio da do em do istine.“ Snažno je zevnula, protežu i se kao
zadovoljna ma ka. „Umesto toga, usredsredi u se na radost u

PATRIK ROTFUS 410

svom srcu, napredak škole i razumevanje letanija. Ako mi posle
toga preostane vremena, lupa u glavu oko istine.“

Još neko vreme smo u tišini posmatrali izlazak sunca. Palo
mi je na pamet da je Vašet sasvim druga osoba kad se ne trudi
da mi, što je pre mogu e, utuvi ketan i ceo ademski jezik u
glavu.

„Me utim“, dodala je, „ako ostaneš pri varvarskom
verovanju u muške majke, bilo bi dobro da to zadržiš za sebe. U

najboljem slu aju, izazva eš smeh. Ve ina e jednostavno
pomisliti da si budala.“

Klimnuo sam glavom. Posle nekog vremena, odlu io sam da
kona no postavim pitanje koje sam danima odlagao. „Megvin
me je nazvala Medra. Šta to zna i?“

„To je tvoje ime“, rekla je. „Ne govori o njemu nikome.“

„Je li to tajna?“, upitao sam.
Klimnula je glavom. „To treba da znate ti, tvoji u itelji i
Megvin. Bilo bi opasno da ga drugi saznaju.“
„Kako bi to moglo biti opasno?“
Vašet me pogleda kao da sam budala. „Kad znaš neko ime,
imaš mo nad njim. Toliko valjda znaš?“

„Ali ja znam tvoje ime, i Šejenino i Tempijevo. Šta je tu
opasno?“

Odmahnula je rukom. „Ne ta imena. Duboka imena. Tempi
to ime nije dobio od Megvin. Baš kao što Kvout nije tvoje.
Duboka imena imaju zna enja.“

Ve sam znao šta Vašetino ime zna i. „Šta zna i Tempi?“

„Malo gvož e. Tempa zna i gvož e, kovati gvož e i besan.
Šejen mu je to ime dala pre mnogo godina. Kao u enik, zadavao
je dosta muke.“

„Na ejturanskom temper zna i besan.“ Napomenuo sam to
prili no uzbu eno, zapanjen slu ajnoš u. „A ozna ava i
kovanje gvož a u elik.“

Vašet ravnodušno sleže ramenima. „Tako je s imenima.
Tempi je malo ime, ali ipak sadrži toliko toga. Zato ne treba da
spominješ svoje, ak ni meni.“

„Ali ja ne znam dovoljno dobro vaš jezik da sam odredim
šta ono zna i“, pobunio sam se. „ ovek bi trebalo da zna

411 Strah mudroga II

zna enje sopstvenog imena.“
Vašet je oklevala, a onda popusti. „Ono zna i plamen, grom

i slomljeno drvo.“
Nakon malo razmišljanja, zaklju ih da mi se svi a. „Kad mi

ga je Megvin dala, kao da si se iznenadila. Zašto?“
„Nije u redu da tuma im tu e ime.“ Bezuslovno odbijanje.

Pokret je bio toliko oštar da beše gotovo mu no gledati ga.
Ustala je i otrla rukama pantalone. „Do i, vreme je da
odgovoriš Šejen.“

Kad smo ušli u njenu sobu, Šejen nam pokaza da sednemo.
Zatim i sama to u ini, iznenadivši me jedva primetnim
osmehom. Bio je to vrlo laskav znak prisnosti. „Jesi li odlu io?“,
upitala je.

Klimnuo sam glavom. „Zahvaljujem ti, Šejen, ali ne mogu
ostati. Moram se vratiti u Severen da razgovaram s Merom.
Kad je put ponovo postao bezbedan, Tempi je ispunio svoju
obavezu, ali ja moram da se vratim i objasnim sve što se
dogodilo.“ Mislio sam i na Denu, ali je nisam spominjao.

Šejen pokaza elegantnu mešavinu odobravanja i žaljenja.
„Ispuniti dužnost jeste letani.“ Ozbiljno me pogledala.
„Upamti, imaš ma i ime, ali ne smeš davati sebe u najam kao
da si obukao crveno.“

„Vašet mi je sve objasnila“, rekoh. Uveravanje. „Sredi u da se
moj ma vrati u Hert ako poginem. Ne u podu avati ketan niti
nositi crveno.“ Pažljivo pozorna radoznalost. „Ali dozvoljeno mi je
da kažem drugima da sam u io da se borim kod vas?“

Uzdržano slaganje. „Možeš da kažeš da si u io kod nas. Ali ne
i da si jedan od nas.“

„Naravno“, rekoh. „Ni da sam ravnopravan s vama.“
Šejen pokaza veliko zadovoljstvo. A onda šakama napravi mali
pokret koji je zna io posramljeno priznanje. „Ovo nije samo
poklon“, rekla je. „Bi eš bolji borac od ve ine varvara. Ako se
boriš i pobediš, varvari e pomisliti: Kvout je nau io samo malo
ademskih veština, a ipak je silan. Koliko li su onda tek oni
vešti?“ Me utim. „Ako se boriš i izgubiš, pomisli e: nau io je

PATRIK ROTFUS 412

samo deo onog što Ademi znaju.“
Stari ine o i jedva primetno zaiskriše. Pokazala je veselje. „U

svakom slu aju, naš ugled raste. Ovo koristi Ademreu.“
Klimnuo sam glavom. „Ni mom ugledu ne e škoditi“,

rekoh. Blago re eno.
Usledila je stanka u razgovoru, a onda Šejen pokaza ozbiljnu

važnost. „U prethodnom razgovoru, pitao si me za Rinte. Da li
se se aš?“, upitala je. Kraji kom oka video sam kako se Vašet

nelagodno meškolji.
Najednom uzbu en, klimnuh glavom.
„Se am se jedne pri e o njima. Da li bi želeo da je uješ?“
Pokazao sam izuzetno žudno zanimanje.
„To je stara pri a, stara koliko i Ademre. Uvek glasi isto. Jesi

li spreman da je uješ?“ Potpuna zvani nost. U njenom glasu bilo

je malo ritualnosti.
Ponovo klimnuh glavom. Usrdno zaklinjanje.
„Kao i u svemu drugom, postoje pravila. Ispri u ovu pri u

jedanput. Nakon toga, ne smeš govoriti o njoj. Ne smeš
postavljati pitanja.“ Gledala je as u Vašet as u mene. Izuzetna
ozbiljnost. „Tek kad prespavaš hiljadu no i, možeš o ovome da

govoriš. Tek kad pre eš hiljadu milja, možeš da postavljaš
pitanja. Sad kad to znaš, jesi li voljan da je uješ?“

Po tre i put klimnuh glavom, ispunjen sve ve im
uzbu enjem.

Šejen progovori s velikom ceremonijalnoš u. „Bilo jednom
jedno veliko kraljevstvo u kome je živeo veliki narod. Nisu bili

Ademre. Bili su ono što je Ademre bio pre nego što smo postali
to što jesmo.

Ali u to vreme bili su to što jesu, lepe i snažne žene i
muškarci. Pevali su pesme o mo i i borili se dobro kao i
Ademre.

Taj narod imao je veliko carstvo. Ime mu je zaboravljeno.

Nije ni važno, jer je carstvo palo, a od tada se zemlja raspukla, a
nebo promenilo.

U carstvu je bilo sedam gradova i jedan grad. Imena sedam
gradova su zaboravljena jer su ih uništili izdaja i vreme. I jedan
grad je bio uništen, ali ime je ostalo. Zvao se Tarinijel.

413 Strah mudroga II

Carstvo je imalo neprijatelja, kao što to obi no sa silom biva.
Ali neprijatelj nije bio dovoljno mo an da ga sruši. Ma koliko
povla io i potezao, neprijatelj nije bio dovoljno jak da ga uništi.
Ime neprijatelja je zapam eno, ali ono e sa ekati.

Pošto nije mogao da pobedi snagom, neprijatelj se uvukao
poput crva u vo ku. Neprijatelj nije pripadao letaniju. Zatrovao
je sedmoro drugih protiv carstva i oni zaboraviše letani. Njih
šest izdalo je gradove koji su im verovali. Šest gradova je palo, a
njihova imena su zaboravljena.

Jedan je upamtio letani i nije izdao grad. Taj grad nije pao.
Jedan od njih upamtio je letani i carstvo je sa uvalo nadu. Jedan
grad, koji nije pao. Ali ak je i ime tog grada zaboravljeno,
zakopano vremenom.

Ali sedam imena je upam eno. Ime jednog i šestoro koji ga
slede. Sedam imena pronosilo se kroz slom carstva, rascepanu
zemlju i nebo koje se menjalo. Sedam imena upam eno je kroz
dugo lutanje Ademrea. Sedam imena je upam eno, imena
sedam izdajnika. Upamti ih i prepoznaj ih po njihovih sedam
znakova:

Sajfus plavi plamen nosi.
Sterkusa gvož e zarobilo je.
Ferule ledena i tamna oka.
Usnia samo u truleži živi.
Sivi Dalsenti nikad ne zbori.
Bleda Alenta propast donosi.
Na kraju tu je vo a sedmoro:
Omražen. Beznadan. Besan. Razuman.
Alaksel je senkom okovan.

POGLAVLJE STO DVADESET DEVETO

Me uigra – Graja šapata

Reši!“, užasnuto uzviknu Bast. „Ne! Stani!“ Ispružio je šake
kao da e ih staviti gostioni aru preko usta. „Ne bi to
trebalo da govoriš!“

Kvout se neveselo osmehnu. „Baste, ko te je uopšte nau io
istoriju imena?“

„Ne ti, Reši.“ Bast odmahnu glavom. „Ima ne eg što svako
vilinsko dete zna. Nije dobro o tome govoriti naglas. Nikad.“

„A zašto?“ podsticao ga je Kvout, kao pravi u itelj.
„Jer ima stvorova koji osete kad im izgovoriš ime“, re e Bast
progutavši knedlu. „Osete gde je ono izgovoreno.“
Kvout pomalo ogor eno uzdahnu. „Ne može naškoditi ako
se ime jednom izgovori, Baste.“ Zavalio se u stolici. „Šta misliš,
zašto je baš ta pri a deo njihovog predanja? Samo jednom i
posle nema pitanja?“
Bast zamišljeno suzi o i, a Kvout mu uputi škrt smešak. „Baš
tako. Pokušavati da na eš nekog ko e tvoje ime izgovoriti
samo jednom isto je kao pratiti oveka kroz šumu uz pomo
samo jednog otiska stopala.“
Hroni ar se oklevaju i oglasi, kao da se plaši da ih prekine.
„Zar se to stvarno može?“ upitao je. „Zaista?“
Kvout smrknuto klimnu glavom. „Verujem da su tako našli
moju družinu kad sam bio mali.“
Hroni ar uzrujano pogleda oko sebe, a onda se namršti i uz
igledan napor natera sebe da prestane. Ishod je bio da je
sedeo veoma mirno, ništa manje uzrujan nego ranije. „Zna i da

415 Strah mudroga II

bi mogli do i ovamo? Dosta ste pri ali o njima...“
Kvout prezrivo odmahnu rukom. „Ne. Klju je u imenima.

Pravim imenima. Dubokim imenima. A ja sam ih baš iz tog
razloga izbegavao. Moj otac je mnogo voleo detalje. Godinama
je postavljao pitanja i iskopavao stare pri e o andrijanima.
Verujem da je nabasao na nekoliko njihovih starih imena i uneo
ih u pesmu...“

Hroni aru sinu. „...a onda ju je iznova i iznova vežbao.“
Gostioni ar se jedva primetno, nežno osmehnu. „Koliko sam
ga ja znao, do beskraja. Ne sumnjam da su on i moja majka dali
sve od sebe da sasvim doteraju pesmu pre nego što su je izneli
u javnost. Bili su perfekcionisti.“ Umorno je uzdahnuo. „Za
andrijane je to bilo kao da je neko svesno upalio signalnu
vatru. Verujem da je jedini razlog što su toliko dugo ostali
bezbedni bilo to što smo neprestano putovali.“
Bast se ponovo ubaci. „I zato ne bi trebalo da govoriš takve
stvari, Reši.“
Kvout se namršti. „Od tada sam prespavao hiljadu no i i
prešao nekoliko hiljada kilometara, Baste. Smeš da ih izgovoriš
jednom. Uz sav haos koji se ovih dana širi svetom, budi siguran
da ljudi mnogo eš e pri aju stare pri e. Ako andrijani
osluškuju imena, ne sumnjam da se od Arueha do Kružnog
mora uje graja šapata.“
Na Bastovom licu jasno se videlo uopšte nije ube en.
„Osim toga“, re e Kvout, pomalo umorno uzdahnuvši,
„dobro je da budu zapisana. Možda se jednog dana pokažu
korisnim.“
„Ipak, Reši, trebalo bi da budeš obazriviji.“
„A šta sam prethodnih godina pa bio nego obazriv, Baste?“,
re e Kvout, ne mogavši više da sakrije ljutnju. „I kakve sam
vajde od toga imao? Osim toga, ako je ono što si rekao o Kteju
ta no, onda e se ma šta ja rekao ovo loše završiti. Zar nije
tako?“
Bast zinu, pa zatvori usta, o igledno u nedoumici. Brzo
pogleda u Hroni ara, preklinju i ga o ima za podršku.
Videvši to, i Kvout se okrete ka Hroni aru, radoznalo izvivši
obrvu.

PATRIK ROTFUS 416

„Otkud bih ja znao“, re e ovaj i oborivši pogled otvori torbu
pa izvadi krpu umazanu mastilom. „Obojica ste videli kolika je

moja veština imenovanja: gvož e. A po svemu sude i, to je bila
ista slu ajnost. U itelj-imenitelj izjavio je da samo tra i vreme
na mene.“

„To mi zvu i poznato“, promrmlja Kvout.
Hroni ar sleže ramenima. „Verovao sam mu na re .“
„Se aš li se koje opravdanje ti je dao?“

„Imao je mnogo odre enih primedbi: znao sam previše re i,
nikada nisam gladovao, bio sam previše nežan.“ Hroni areve
ruke bile su zauzete brisanjem vrha pera. „Mislim da je prili no
jasno izneo svoj stav kad je kazao: ’Ko bi rekao da jedan
papirasti pisar kao što si ti uopšte u sebi ima gvož a?’“

Kvoutova usta iskriviše se u saose ajni smešak. „Ma nije

valjda?“
Hroni ar sleže ramenima. „Zapravo, nazvao me je pizdom.

Nisam želeo da uvredim nežne uši našeg mladog prijatelja.“
Pokazao je glavom na Basta. „Kako ujem, imao je naporan
dan?“

Kvout se sad široko osmehnu. „Šteta što nismo bili na

Univerzitetu u isto vreme.“
Hroni ar još jednom protrlja vrh pera o meku krpu i podiže

ga da ga pogleda pri sve slabijem svetlu koje je dopiralo kroz
prozor gostionice. „I nije baš“, re e. „Ne bih ti se dopao. I jesam
bio mala papirasta pizda. I razmažen. I pun sebe.“

„A šta se od tada promenilo?“ upita Kvout.

Hroni ar prezrivo izdahnu na nos. „Ne mnogo, u zavisnosti
od toga koga pitaš. Ali verujem da su mi se o i malo otvorile.“
Ponovo je pažljivo zašrafio vrh na pero.

„A kako se to ta no dogodilo?“ upita Kvout.
Hroni ar pogleda preko stola, naizgled iznena en.
„Ta no?“, upitao je. „Nisam ovde da bih ispri ao pri u.“ Ponovo

je gurnuo krpu u torbu. „Ukratko, imao sam nastup besa i
otišao sam s Univerziteta u potrazi za ne im boljim. Najbolje što
sam ikad uradio. Više sam nau io za mesec dana na putu nego
za tri godine na asovima.“

Kvout klimnu glavom. „Isto je rekao i Tekam: ovek koji

417 Strah mudroga II

nikad nije prepeša io hiljadu kilometara nije hrabar. Ako želiš
da znaš istinu o tome ko si, hodaj sve dok ti niko ne bude znao
ime. Gorko poput leka, okrutnije od ogledala, putovanje, kao
veliki u itelj, sve izjedna uje. Dugo putovanje nau e te više o
tebi samom nego sto godina samoispitivanja u tišini.“

POGLAVLJE STO TRIDESETO

Vino i voda

Trebao mi je ceo dan da se pozdravim sa svima u Hertu.
Ru ao sam s Vašet i Tempijem i pustio ih da mi udele više
saveta nego što mi je trebalo ili što sam želeo. Silijan je malo
plakala i rekla mi da e me posetiti kad kona no obu e crveno.
Borili smo se poslednji put i mislim da me je pustila da
pobedim.

Na kraju sam proveo ugodno ve e s Pente, koje se pretvorilo
u ugodnu no . Ipak sam pred sam osvit zore uspeo da ugrabim
nekoliko sati sna.

Odrastao sam me u Ruima, tako da sam bio više nego
zapanjen koliko brzo ovek negde može da pusti korenje. Iako
sam u Hertu proveo manje od dva meseca, bilo mi je teško da
odem.

Ipak, prijalo mi je kad sam se ponovo našao na putu,
uputivši se Alveronu i Deni. Bilo je vreme da primim nagradu
za dobro obavljen posao i uputim iskreno i prili no okasnelo
izvinjenje.

Pet dana kasnije išao sam jednim od onih dugih, usamljenih
poteza puta kakvi se mogu na i samo u niskim brdima isto nog
Vintasa. Bio sam, kako je moj otac imao obi aj da kaže, na rubu
mape.

Celog dana naišao sam samo na jednog ili dva putnika i ni
na jednu jedinu gostionicu. Nije me mnogo brinulo što u
spavati napolju, ali ve nekoliko dana sam štedeo na hrani, pa

419 Strah mudroga II

bi mi topao obrok godio.
No samo što nije pala i izgubio sam svaku nadu da u nešto

pristojno staviti u stomak, kad pred sobom ugledah pramen
dima kako se uzdiže u mra no nebo. Najpre pomislih da je neka
selja ka ku a. Onda do mene dopre jedva ujna muzika i moja
nada da u na i postelju i topli obrok ponovo se probudi.

Ali kad sam zašao za okuku na putu, do ekalo me je
iznena enje bolje od drumske kafane. Kroz drve e sam ugledao
visoku logorsku vatru kako palaca izme u dvoje tako dobro
poznatih kola. Oko njih su leškarili muškarci i žene i
razgovarali. Jedan je svirao lautu, a drugi dokono udarao
malim dobošem o nogu. Ostali su izme u dva drveta
postavljali šator, dok je jedna starica postavila tronožac iznad
vatre.

Putuju i glumci. Još bolje, prepoznao sam znakove na boku
jednih kola. Video sam ih jasnije od vatre. Ti znaci govorili su
da su ovo pravi putuju i glumci. Moja porodica, Edema Rui.

Kad sam iskora io iz drve a, jedan od muškaraca uzviknu.
Nisam stigao ni da zaustim, a u mene behu uperena tri ma a.
Posle muzike i žamora, iznenadna tišina bila je prili no
uznemiruju a.

Jedan privla an crnobrad muškarac sa srebrnom min ušom
polako iskora i, ne odvajaju i vrh ma a od mog oka. „Oto!“,
viknuo je u pravcu šume iza mene. „Ako dremaš, kunem ti se
maj inim mlekom da u te rasporiti. Ko si ti, do avola?“

Ovo poslednje bilo je upu eno meni. Ali pre nego što sam
stigao da odgovorim, iz drve a dopre neki glas. „Evo me, Aleg,
kao... Ko je to? Kako je, pobogu, prošao pored mene?“

Podigao sam ruke kad su potegli ma eve. Dobra navika kad
neko u vas uperi nešto oštro. I pored toga, uz osmeh rekoh:
„Izvini što sam te iznenadio, Aleg“.

„Batali“, hladno je rekao. „Samo mi reci zašto si se šunjao
oko mog logora. “

Nisam morao da govorim, ve se okrenuh tako da svi oko
vatre vide kutiju s lautom preba enu preko mojih le a.

Alegovo držanje istog trena se promenilo. Opustio se i vratio
ma u korice. Ostali u iniše isto, a on se osmehnu i pri e mi,

PATRIK ROTFUS 420

smeju i se.
I ja se nasmejah. „Jedna porodica.“

„Jedna porodica.“ Rukovao se sa mnom i okrenuvši se ka
vatri uzviknuo: „Pazite kako se ponašate. Ve eras imamo
gosta!“ Usledilo je tiho klicanje i svi se vratiše onom što su
radili pre mog dolaska.

Iz drve a dotrupka neki debeo ovek s ma em. „ avo me
odneo ako je prošao pored mene, Aleg. Verovatno je iz...“

„Iz naše je porodice“, glatko ga prekide Aleg.
„Oh“, re e Oto, o igledno zapanjen. Pogledao je u moju
lautu. „Onda dobro došao.“
„Zapravo, nisam prošao pored tebe“, slagao sam. Po mraku,
sen me je inila veoma teško uo ljivim. Ali nije on bio kriv za to
i nisam hteo da ga uvalim u nevolju. „ uo sam muziku pa sam

kružio. Mislio sam da ste jedna druga družina i hteo sam da ih
iznenadim.“

Oto oštro pogleda u Alega, a onda se okrete i ponovo
otrupka me u drve e.

Aleg me obgrli jednom rukom. „Mogu li ti ponuditi nešto da
popiješ?“

„Malo vode ako imate.“
„Nijedan gost ne e pored naše vatre piti vodu“, pobunio se.
„Samo naše najbolje vino dota i e tvoje usne.“
„Onima koji su na putu, voda Edema sla a je od vina.“
Osmehnuh mu se.
„Onda uzmi vode i vina koliko ti srce ište.“ Poveo me je do

jednih od kola, gde je stajalo bure s vodom.
U skladu s prastarom tradicijom, popio sam kutla u vode, a

drugom oprao lice i umio se. Brišu i lice rukavom košulje,
pogledah u njega i osmehnuvši se rekoh: „Lepo je ponovo biti
kod ku e“.

Potapšao me po le ima. „Do i. Upozna u te s ostatkom

porodice.“
Najpre mi je predstavio dva muškarca od oko dvadeset

godina, s upavim bradama. „Fren i Džoš su naša dva najbolja
peva a, izuzev mene, naravno.“ Rukovao sam se s njima.

Slede a su bila dvojica koja su svirala pored vatre. „Gaskin

421 Strah mudroga II

svira lautu. Laren gajde i doboš.“ Oni mi se osmehnuše. Laren
palcem udari o doboš, koji ispusti nežno dum.

„Ono tamo je Tim.“ Aleg pokaza preko vatre na visokog,
smrknutog oveka koji je podmazivao ma . „A Otoa si ve
upoznao. Oni paze da na putu ne do emo u neku opasnost.“
Tim klimnu glavom, na as podigavši pogled sa ma a.

„Ovo je En.“ Aleg pokaza na staricu ispijenog lica i prosede
kose vezane u pun u. „Ona nas hrani i svima nam je kao
majka.“ En je nastavila da secka šargarepe, ne obaziru i se na
nas dvojicu.

„A poslednja, ali ne i najmanje važna, jeste naša mila Ket,
koja ima klju naših srca.“ Ketine krute o i i usta bili su poput
tanke crte, ali je malo smekšala kad joj poljubih ruku.

„I to su svi“, uz osmeh i mali naklon re e Aleg. „A ti si?“
„Kvout.“
„Dobro došao, Kvoute. Odmori se i opusti. Možemo li nešto
da u inimo za tebe?“
„Malo onog vina koje ste spomenuli?“ Osmehnuo sam se.
Stavio je ruku na elo. „Pa naravno! Ili bi više voleo pivo?“
Klimnuo sam glavom i on mi donese pehar.
„Izvrsno“, rekao sam okusivši ga i smestivši se na najbliži
panj.
Nakrivio je zamišljeni šešir. „Hvala. Imali smo sre e da ga se
pre dva dana domognemo prolaze i kroz Levinšir. Kako si ti
prošao na putu?“
Protegao sam se unazad i uzdahnuo. „Nije bilo loše za
jednog usamljenog minstrela.“ Slegao sam ramenima.
„Koristim svaku priliku koja mi se ukaže. Moram biti oprezan
pošto sam sâm.“
Aleg mudro zaklima glavom. „Jedinu sigurnost pruža nam
to što smo u grupi“, priznao je, pa glavom pokazao na moju
lautu. „Da li bi hteo da nam odsviraš neku pesmu dok ekamo
da En završi ve eru?“
„Naravno“, rekoh spustivši pehar. „Šta biste želeli da
ujete?“
„Znaš li 'Odlazi iz grada, Kotlokrpo’?“
„Znam li? Vi prosudite.“ Izvadio sam lautu iz kutije i

PATRIK ROTFUS 422

zasvirao. Još pre nego što sam stigao do refrena, svi su prestali s
poslom i slušali. Kraji kom oka uz rub šume primetih da je ak i

Oto napustio stražarsko mesto i da viri ka vatri.
Kad sam završio, svi oduševljeno zapljeskaše. „Bogami,

znaš“, kroz smeh re e Aleg. A onda se uozbilji i lupnu se
prstom po ustima. „Da li bi voleo da neko vreme putuješ s
nama?“, upitao je trenutak kasnije. „Koristio bi nam još jedan
muzi ar.“

Morao sam na trenutak da razmislim. „Kuda ste krenuli?“
„Na istok“, rekao je.
„Ja idem u Severen“, rekoh.
On sleže ramenima. „Sti i emo do Severena“, re e. „Samo
ako ti ne smeta da ideš obilaznim putem.“
„Dugo nisam bio sa svojom porodicom“, priznao sam,

pogledavši u poznate prilike oko vatre.
„Ne valja kad je Edema sam na putu“, ubedljivo re e Aleg,

prešavši prstom duž ivice svoje crne brade.
Uzdahnuo sam. „Pitaj me ponovo ujutro.“
Pljesnuo me po kolenu i iscerio se. „Dobro! To zna i da

imamo celu no da te ubedimo.“

Vratio sam lautu u kutiju i izvinivši se otišao da se olakšam.
Kad sam se vratio, kleknuo sam pored En, koja je sedela kraj
vatre. „Šta nam spremate, majko?“, upitao sam.

„Paprikaš“, kratko je rekla.
Osmehnuo sam se. „Šta je u njemu?“
Ona zaškilji u mene. „Jagnjetina“, rekla je kao da me ika da

joj protivre im.
„Odavno nisam jeo jagnjetinu, majko. Mogu li malo da

probam?“
ekaj kao i svi ostali“, oštro je rekla.
ak ni mal ice?“, nagovarao sam je, osmehnuvši joj se

najumilnije što sam umeo.

Starica uzdahnu, pa sleže ramenima. „Dobro“, re e. „Ali
ne u ja biti kriva ako te zaboli stomak.“

Nasmejao sam se. „Ne, majko. Ne ete vi biti krivi. Dohvatio
sam duga ku drvenu kašiku i izvadio je. Dunuo sam u nju i
zagrizao. „Majko!“ uskliknuh. „Cele godine ništa bolje nisam

423 Strah mudroga II

okusio.“
„Hm“, rekla je zaškiljivši u mene.
„Živa istina, majko“, iskreno rekoh. „Po mom mišljenju, onaj

ko ne uživa u dobrom paprikašu i nije Ru.“
En nastavi da meša lonac i otera me, ali lice joj više nije bilo

toliko hladno.
Zaustavivši se kod ba ve da ponovo napunim pehar, vratio

sam se na svoje mesto. Gaskin se naže napred. „Otpevao si nam
pesmu. Ima li nešto što bi ti želeo da uješ?“

„Može li 'Dovitljivi gajdaš’?“ upitao sam.
On se namršti. „Tu ne znam.“
„Ona je o dovitljivom Ruu koji nadmudri seljaka.“
Gaskin odmahnu glavom. „Bojim se da je ne znam.“
Sagnuo sam se da uzmem lautu. „Dozvoli. To je pesma koju
bi svako od nas trebalo da zna.“
„Odaberi neku drugu“, pobunio se Laren. „Odsvira u ti
nešto na gajdama. Ve si nam jednom svirao ve eras.“
Osmehnuh mu se. „Zaboravio sam da sviraš gajde. Ova e ti
se dopasti“, uveravao sam ga. „Junak je gajdaš. Osim toga, vi
ete meni napuniti stomak, a ja vama uši.“ Pre nego što su stigli
ponovo da se pobune, brzo i lako zasvirah.
Sve vreme su se smejali. Od po etka kad Gajdaš ubije
seljaka, pa sve do kraja kad zavede mrtva eve ženu i erku.
Izostavio sam poslednje dve strofe, u kojima meštani ubiju
Gajdaša.
Kad sam završio, Laren brišu i o i re e: „Heh. U pravu si,
Kvoute. Bolje bi mi bilo da znam tu. Osim toga...“ Bacio je
pogled na Ket, koja je sedela s druge strane vatre. „To je iskrena
pesma. Žene gajdašu ne daju mira.“
Ket prezrivo otfrknu i prevrnu o ima.

askali smo dok En ne objavi da je paprikaš gotov. Svi
prionuše na jelo, prekidaju i tišinu samo kako bi pohvalili
Enino kuvanje.

„Iskreno, Erf“, upita Aleg posle druge inije. „Jesi li ukrala
malo bibera tamo u Levinširu?“

Starica je delovala puna sebe. „Svi mi imamo svoje tajne,
mili“, re e. „Nemoj pritiskati jednu damu.“

PATRIK ROTFUS 424

„Da li ti i tvoji dobro živite?“
„O, svakako“, odgovorio je izme u dva zalogaja. „Pre tri

dana Levinšir je bio posebno dobar prema nama.“ Namignuo
je. „Kasnije eš videti koliko dobar. “

„Drago mi je što to ujem.“
„Zapravo“, zavereni ki se nagnuo, „ide nam toliko dobro da
se ose am prili no velikodušno. Toliko velikodušno da u ti
ponuditi šta god poželiš. Šta god. Samo traži i tvoje je.“ Nagnuo

se bliže i prošaptao: „Želim da znaš da je ovo o igledan pokušaj
da te podmitim da ostaneš sa nama. Dobro bismo zaradili na
tom tvom umilnom glasu.“

„Da ne pominjem pesme koje bi mogao da nas nau i“,
ubacio se Gaskin.

Aleg se napravi kao da gun a. „Ne cenkaj se umesto njega,

mom e. Imam ose aj da e i ovako biti teško.“
Razmislih malo o tome. „Pa, valjda bih mogao da

ostanem...“ neodre eno sam u utao.
Aleg mi se lukavo osmehnu. „Ali...“
„Ali tražio bih od vas tri stvari.“
»Hmm, tri stvari.“ Odmerio me je od glave do pete. „Baš kao

u pri i.“
„Nekako mi se ini da tako treba“, navaljivao sam.
Neodlu no je klimnuo glavom. „Pa, valjda jeste. A koliko

dugo bi putovao s nama?“
„Dok se niko ne bude bunio što odlazim.“
„Ima li neko nešto protiv?“, upita Aleg pogledavši oko sebe.

„Šta ako traži jedna kola?“, upita Tim. Njegov glas me trže,
hrapav i škripav kao kad se dve cigle o ešu jedna o drugu.

„Nije važno jer e putovati s nama“, napomenuo je Aleg.
„Ona i onako pripadaju svima nama. A pošto ne može da ode
dok mu mi ne kažemo...“

Nije bilo primedbi. Aleg i ja se rukovasmo, što pozdraviše

kratkim klicanjem.
Ket podiže pehar. „Za Kvouta i njegove pesme!“, rekla je.

„Imam ose aj da e vredeti koliko god da nas košta.“
Svi ispiše, a ja podigoh ašu. „Maj inog mi mleka, nikad

ne ete sklopiti bolju pogodbu od one koju ste ve eras sklopili sa

425 Strah mudroga II

mnom.“ Ovo izazva mnogo življe klicanje i svi ponovo ispiše.
Obrisavši usta, Aleg me pogleda u o i. „Dakle, šta kao prvo

želiš od nas?“
Oborio sam glavu. „Sitnica. Nemam šator. Ako u da

putujem sa svojom porodicom...“
„Ni re i više!“ re e Aleg i mahnu svojim drvenim peharom,

kao kralj koji udeljuje blagoslov. „Dobi eš moj šator, postavljen
pola metra debelim krznima i ebadima!“ Pokazao je preko
vatre gde su sedeli Fren i Džoš. „Idite da mu ga podignete.“

„Nema potrebe“, pobunio sam se. „Mogu ja i sam.“
ut, dobro je za njih. Ose aju se korisno. Kad smo ve kod

toga...“ Mahnuo je Timu. „Izvedi ih, molim te.“
Ovaj ustade i uhvati se za stomak. „Za minut u ja to.

Odmah se vra am.“ Okrenuo se i otišao u šumu. „Ne ose am se
baš najbolje.“

„Tako ti i treba kad jedeš kao svinja!“ doviknu Oto za njim.
Okrenuo se nama ostalima. „Jednog dana e shvatiti da ne
može pojesti više od mene a da mu ne pripadne muka.“

„Pošto Tim mora da zalije drvo, idem ja po njih“, re e Laren,
jedva skrivaju i nestrpljenje.

„Ja sam ve eras na straži“, re e Oto. „Ja u.“
„Ja u ih dovesti“, ogor eno re e Ket. Prostrelila je onu
dvojicu pogledom, nateravši ih da se vrate na mesta i otišla iza
kola s moje leve strane.
Džoš i Fren iza oše iz drugih kola nose i šator, užad i
ko e. „Gde da ga stavim?“, upita Džoš.
„To pitanje se obi no ne postavlja muškarcu, je li, Džoše?“
našali se Fren munuvši drugara laktom.
„Umem da zahr em“, upozorio sam ih. „Bolje je da budem
malo dalje od ostalih.“ Pokazao sam mu i rekao: „Može tamo
izme u ona dva drveta“.
„Mislim, s muškarcem obi no znaš gde da ga stavi, zar ne,
Džoše?“ nastavio je Fren kad su se udaljili i po eli da razapinju
šator.
Minut kasnije vratila se Ket i dovela dve ljupke devojke.
Jedna je bila mršavog tela i lica, s ravnom crnom kosom
ošišanom kratko kao u de aka, a druga mnogo zaobljenija,

PATRIK ROTFUS 426

kovrdžave zlatne kose. Obe su delovale o ajno. inilo se da
imaju oko šesnaest godina.

„Ovo su Krin i Eli“, re e Ket.
Aleg se osmehnu. „Jedan od velikodušnih poklona
Levinšira. No as e te jedna od njih grejati. Moj dar tebi kao
novom lanu naše porodice.“ Odmerio ih je od glave do pete.
„Koju bi želeo?“
Gledao sam as jednu as drugu. „Težak izbor. Moram malo

da razmislim.“
Ket ih posadi uz rub vatre i dade im po iniju paprikaša u

ruke. Devojka zlatne kose, Eli, uzela je kruto nekoliko zalogaja,
a onda polako prestala, kao igra ka na navijanje koja se
zaustavlja. O i su joj gledale gotovo slepo, kao da posmatra
nešto što niko od nas ne vidi. S druge strane, Krinine o i bile su

gnevno usredsre ene na vatru. Kruto je sedela s inijom na
krilu.

„Devojke“, prekori ih Aleg, „zar ne znate da e sve biti bolje
im po nete da sara ujete?“ Eli polako uze još jedan zalogaj, a
onda stade. Krin je ukru enih le a i smrknutog lica zurila u
vatru.

Sa svog mesta pored vatre En bocnu ka njima drvenom
kašikom. „Jedite!“ Odgovor je bio isti kao ranije. Spor zalogaj.
Kruto opiranje. Namrštivši se, En se naže bliže i vrsto uhvati
tamnokosu devojku za bradu, dohvativši drugom rukom iniju
s paprikašom.

„Nemojte“, zamolio sam je. „Ješ e kad dovoljno ogladne.“

Aleg me za eno pogleda. „Znam šta pri am. Dajte im zato
nešto da popiju.“

Na trenutak se inilo da e starica ipak nastaviti, a onda
sleže ramenima i pusti Krininu vilicu. „Dobro. Ionako mi se
smu ilo da ovu silom hranim. Samo stvara nevolje.“

Ket šmrknu složivši se. „Mala ku ka me je napala kad sam je

odvezala da se okupa“, rekla je sklonivši kosu sa obraza da
pokaže ožiljke. „Umalo da mi iskopa prokleto oko.“

„Pokušala je i da pobegne“, re e En, još se mršte i. „Morala
sam da po nem no u da je omamljujem.“ Zga eno je
odmahnula glavom. „Nek umre od gladi ako želi.“

427 Strah mudroga II

Laren se vrati do vatre s dva pehara i tutnu ih u ruke
devojkama, koje se nisu opirale.

„Voda?“, upitao sam.
„Pivo“, re e. „Bolje je za njih ako ne jedu.“
Suzdržao sam se da se ne pobunim. Eli je pila jednako
mehani ki kao što je jela. Krinin pogled s vatre pre e na mene,
na pehar, pa ponovo na mene. Toliko je li ila na Denu da osetih
gotovo fizi ki šok. I dalje me gledaju i, popila je gutljaj. Njene
hladne o i nisu odavale ništa od onog što joj se odigravalo u
glavi.
„Dovedite ih da sednu pored mene“, rekoh. „Možda u se
lakše odlu iti.“
Ket ih dovede. Eli je bila poslušna, Krin ukru ena.
„Pazi na ovu“, re e Ket pokazavši glavom na crnokosu.
„Voli da grebe.“
Tim se vrati, pomalo bledunjav. Seo je pored vatre, a Oto ga
munu laktom. „Ho eš još malo paprikaša?“, zlobno je upitao.
„Nosi se“, slabašno prohripta Tim.
„Možda ti malo piva smiri stomak“, posavetovah ga.
Klimnuo je glavom, naizgled spreman na sve što bi mu
moglo pomo i. Ket mu donese još jedan pehar.
Devojke su sad sedele s moje leve i desne strane, okrenute
vatri. Izbliza sam video ono što mi je ranije promaklo. Sa zadnje
strane Krininog vrata bila je tamna modrica. Zglobovi
plavokose devojke bili su tek malo odrani od vezivanja, ali
Krinini su bili izranavljeni i puni krasta. I pored svega, mirisale
su na isto. Kosa im je bila o ešljana, a ode a nedavno oprana.
Ket je vodila ra una o njima.
Izbliza su bile još ljupkije. Dotakao sam ih po ramenima.
Krin se trže, a onda ukruti. Eli uopšte nije reagovala.
Iz drve a se za u Frenov povik: „Gotovo. Ho eš da ti
upalimo lampu?“
„Da, molim“, doviknuo sam mu. Pogledao sam u jednu pa u
drugu devojku, a onda u Alega. „Ne mogu da se odlu im
izme u njih dve“, iskreno mu rekoh. „Zato u uzeti obe.“
On se nasmeja s nevericom. A onda se, videvši da sam
ozbiljan, pobuni: „Ma hajde, to nije pošteno prema ostalima.

PATRIK ROTFUS 428

Osim toga, ne možeš valjda...“
Otvoreno ga pogledah.

„Pa“, vrdao je. „ ak i da možeš, to...“
„To je drugo što od vas tražim“, zvani no rekoh. „Obe
devojke.“
Oto uzviknu pobunivši se, a isto se moglo videti na
Gaskinovom i Larenovom licu.
Osmehnuo sam im se da ih umirim. „Samo za ve eras.“

Fren i Džoš se vratiše nakon što su podigli moj šator. „Budi
sre an što nije tražio tebe, Oto“, re e Fren krupnom oveku.
„Džoš bi to tražio, je l’ tako, Džoše?“

„Za epi gubicu, Fren“, ogor eno re e Oto. „Sad je meni
loše.“

Ustao sam i prebacio lautu preko ramena. Zatim obe ljupke

devojke, jednu zlatne a drugu tamne kose, povedoh ka svom
šatoru.

POGLAVLJE STO TRIDESET PRVO

Crn na mese ini

Fren i Džoš su dobro postavili šator. Na sredini je bio
dovoljno visok da se uspraviš, ali je ipak bilo sku eno kad
bismo stajali i ja i obe devojke. Nežno gurnuh zlatokosu Eli ka
krevetu od debele ebadi. „Sedi“, blago joj rekoh.

Pošto nije odgovorila, uhvatih je za ramena i spustih je u
sede i položaj. Pustila je da je pomerim, ali njene plave o i bile
su širom otvorene i prazne. Pogledao sam da nema nekakvu
ranu na glavi. Pošto ništa nisam našao, pretpostavio sam da je u
velikom šoku.

Posle malo preturanja po putnoj torbi, stavio sam nešto
izmrvljenog lista u šolju i nasuo malo vode iz mešine. Stavio
sam šolju Eli u ruke i ona je odsutno uze. „Popij to“, ohrabrio
sam je trude i se da pogodim onu boju glasa koju je Felurijanka
s vremena na vreme koristila kako bi me navela da joj se bez
razmišljanja pokoravam.

Možda je delovalo, a možda je samo bila žedna. Bilo kako
bilo, Eli iskapi šolju. U o ima joj je još bio isti daleki pogled kao
i ranije.

Nasuh još malo smrvljenog lista u šolju, ponovo je napunih
vodom i pružih tamnokosoj devojci da popije.

Neko vreme smo ostali tako, ja s ispruženom rukom, ona s
rukama nepomi no spuštenim pored tela. Kona no je trepnula i
zagledala se u mene. „Šta si joj dao?“, upitala je.

Njene o i govorile su da mi ne veruje. „Nisam uopšte jela
paprikaš.“

PATRIK ROTFUS 430

„Bilo je i u pivu. Video sam da si njega popila.“
„Dobro je“, rekla je. „Želim da umrem.“

Duboko uzdahnuh. „To te ne e ubiti. Samo e ti biti loše.
Ispovra eš se i dan-dva ose ati slabost i gr enje miši a.“
Podigao sam šolju i ponudio joj je.

„Šta tebe briga da li e me ubiti?“ upitala je bezbojnim
glasom. „Ako ne sada, uradi e to kasnije. Pre bih umrla...“
Stisla je zube pre nego što je završila re enicu.

„Nisu te oni otrovali. Ja sam otrovao njih, a ti si slu ajno
uzela malo toga. Izvini, ali ovo e ti pomo i da preguraš ono
najgore.“

Krinin pogled na trenutak se pokoleba, a onda ponovo
postade hladan poput gvož a. Pogledala je u šolju, pa uperila
pogled u mene. „Ako je bezopasno, popij ga ti.“

„Ne mogu“, objasnio sam. „Uspavalo bi me, a no as imam
posla.“

Krinin pogled pade na postelju od krzna prostrtu na podu
šatora.

Blago, tužno se osmehnuh. „Ne mislim na to.“
Još se nije pomerala. Dugo smo tako stajali. Negde iz šume

za u se prigušen zvuk povra anja. Uzdahnuo sam i spustio
šolju. Pogledavši na pod, videh da se Eli ve sklup ala i zaspala.
Lice joj je delovalo gotovo spokojno.

Duboko sam uzdahnuo i pogledao u Krin. „Nemaš razloga
da mi veruješ“, rekoh, pogledavši je pravo u o i. „Ne nakon
onog što ti se dogodilo. Ali nadam se da eš mi verovati.“

Ponovo joj pružih šolju.
Pogledala me je u o i ne trep i, a onda uzela šolju. Ispila

ju je odjednom, malo se zagrcnuvši, i sela. Zurila je u zid šatora
pogledom koji je i dalje bio hladan poput mermera. Seo sam
malo dalje od nje.

Zaspala je posle petnaest minuta. Pokrio sam ih obe

ebetom, posmatraju i njihova lica. U snu su bile još lepše.
Sklonio sam pramen kose s Krininog obraza. Na moje
iznena enje, otvorila je o i i zagledala se u mene. Ne onim
mermernim pogledom kojim me je gledala ranije. Pogledala me
je tamnim o ima mlade Dene.

431 Strah mudroga II

Zaledio sam se s rukom na njenom obrazu. Za trenutak smo
se gledali. A onda je ponovo zatvorila o i. Nisam znao da li ju je
svladala droga ili se njena volja predala snu.

Smestio sam se na ulazu u šator i stavio Cezuru preko
kolena. U meni je buktao bes, a pogled na dve usnule devojke
raspalio ga je kao što vetar raspaljuje žar. Stisnuo sam zube i
naterao sebe da razmislim o onom što se ovde dogodilo,
pustivši vatru da divlje gori, pustivši da me njena vrelina
ispuni. Duboko sam udisao, pripremaju i se za ono što dolazi.

ekao sam tri sata, osluškuju i zvukove po logoru. Do mene
je dopro prigušen razgovor, delovi re enica bez izdvojenih re i.
Utihnuli su mešaju i se s psovkama i zvukom povra anja.
Trebalo mi je dugo da sporim udisajima, onako kako mi je
Vašet pokazala, opustim telo, polako broje i izdisaje.

A onda, otvorivši o i, pogledah u zvezde i procenih da je
došlo vreme. Polako sam ustao iz sede eg položaja i dugo,
polako se protegao. Na nebu se jasno video mese ev srp i sve je
bilo jasno obasjano.

Polako sam prišao logorskoj vatri. Od nje je ostao prigušeni
žar koji nije mnogo osvetljavao prostor izme u dvoja kola.
Tamo je bio Oto, krupnog tela naslonjenog na jedan od to kova.
Osetio sam miris povra ke. „Kvoute, jesi li to ti?“, ošamu eno je
upitao.

„Da“, nastavio sam polako da mu se približavam.
„Ona ku ka En nije dobro skuvala jagnjetinu“, zaje ao je.
„Kunem ti se bogom da mi nikad nije bilo ovoliko muka.“
Pogledao je u mene. „Jesi li ti dobro?“
Cezura polete, uhvativši odraz mese ine na svojoj oštrici i
prese e mu grkljan. Teturavo se podigao na jedno koleno, a
onda pao na bok, uhvativši se za vrat šakama zamazanim u
crno. Ostavio sam ga da krvari na mese ini, nesposobnog da
krikne, na samrti ali ne mrtvog.
Ubacio sam komad krtog gvož a u žar i krenuo ka ostalim
šatorima.
Kad sam zaobišao kola, naleteo sam na Larena. Iznena eno
je uskliknuo videvši me kako se pojavljujem iza ugla s
izvu enim ma em. Ali otrov ga je usporio pa jedva da je uspeo

PATRIK ROTFUS 432

da podigne šake pre nego što mu se Cezura zabila u grudi.
Prigušeno je kriknuo srušivši se unazad i previjaju i se na

zemlji.
Zbog otrova niko od njih nije vrsto spavao, tako da su na

Larenov krik svi pohrlili iz kola i šatora, posr i i pomamno
gledaju i oko sebe. Dve nejasne prilike, za koje sam znao da su
sigurno Džoš i Fren, isko iše iz otkrivenog zadnjeg dela kola
najbližih meni. Jednog sam udario u oko pre nego što je

dotakao zemlju, a onom drugom rasporio stomak.
Svi su to videli i sad se na sve strane za uše krici. Ve ina

pijano potr a ka drve u, neki pritom padaju i. Ali visoka
Timova prilika bacila se na mene. Teški ma koji je cele ve eri
oštrio srebrno je svetlucao na mese ini.

Bio sam spreman. Uzeo sam drugi, krti komad gvož a i

promrmljao vezivanje. A onda, baš kad je bio dovoljno blizu da
udari, snažno mu zabih gvož e me u prste. Odjeknuvši poput
slomljenog zvona, njegov ma se raspade, a komadi i se rasuše
i nestadoše u tamnoj travi.

Tim je bio iskusniji i ja i od mene i imao je duži domašaj.
ak i otrovan i slomljenog ma a, dobro se držao. Trebalo mi je

skoro pola minuta da se 'ljubavnikom kroz prozor' probijem
kroz njegovu odbranu i ise em mu šaku u zglobu.

Pao je na kolena, ispustivši hrapavi urlik i stiskaju i patrljak.
Udario sam ga visoko u grudi i krenuo ka drve u. Borba nije
dugo trajala, ali svaki sekund je bio važan jer su se ostali ve
razbežali po šumi.

Požurio sam u smeru u kome sam video da se neka prilika
oteturala. Bio sam nesmotren tako da me je, bacivši se na mene
iz senke jednog drveta, Aleg uhvatio nespremnog. Nije imao
ma , samo mali nož koji je blesnuo na mese ini kad je
zamahnuo ka meni. Ali i nož je dovoljan da se ubije ovek. Ubo
me u stomak i skotrljasmo se na zemlju. Udario sam glavom o

neki koren, osetivši ukus krvi.
Podigao sam se na noge pre njega i presekao mu tetivu na

nozi. Zatim ga ubodoh u stomak, ostavivši ga da psuje na
zemlji, pa krenuh u lov na ostale. Jednom rukom stiskao sam
stomak. Znao sam da u uskoro osetiti bol, a posle toga mi

433 Strah mudroga II

možda nije preostalo još mnogo vremena.

Bila je to teška no i ne u vas više zamarati pojedinostima.
Našao sam sve ostale dok su se probijali kroz šumu. Pri svom
nesmotrenom bekstvu En je slomila nogu a Tim je, uprkos
odse enoj šaci i rani u grudima, prešao skoro kilometar. Vikali
su, psovali i molili za milost dok sam ih gonio kroz šumu, ali
ma šta govorili nisu me mogli umiriti.

Bila je to užasna no , ali sve sam ih našao. U tome nije bilo
asti, ni slave. Ali bilo je nekakve pravde, i krvi, i na kraju
njihova tela odnesoh nazad.

***

Vratio sam se u svoj šator dok je nebo postajalo prepoznatljive
plave boje. Nekoliko centimetara ispod pupka širio mi se oštar
bol, a po neprijatnom zatezanju kad bih se pomerio znao sam
da mi je skorena krv slepila košulju za ranu. Dao sam sve od
sebe da se na to ne obazirem, svestan da sa šakama koje su se
tresle i bez pristojnog osvetljenja sam ne mogu ništa da uradim.
Mora u da sa ekam zoru kako bih video koliko sam teško
povre en.

Trudio sam se da ne razmišljam mnogo o onom što sam
nau io dok sam radio u Mediki. Svaka duboka rana u stomaku
obe ava dug i bolan put u grob. Vešt lekar s odgovaraju om
opremom mogao bi da mi pomogne, ali bio sam daleko od
civilizacije. Mogao bih isto tako poželeti i deo meseca.

Obrisao sam ma , seo na mokru travu ispred šatora i po eo
da razmišljam.

POGLAVLJE STO TRIDESET DRUGO

Prekinuti krug

Radio sam više od sat vremena kad se iznad vrhova drve a
kona no pomolilo sunce i po elo da suši rosu s trave.
Našao sam jedan ravan kamen i upotrebio ga kao nakovanj da
preoblikujem odba enu potkovicu. Nad vatrom se kuvao lonac
zobi.

Baš sam doterivao potkovicu kad kraji kom oka uhvatih
nekakav pokret. Bila je to Krin, koja je virila iza ugla kola.
Pretpostavili da sam je probudio eki anjem po gvož u.

„O bože.“ Pokrila je rukama usta i zapanjeno napravila
nekoliko koraka izvukavši se iza kola. „Pobio si ih.“

„Da“, jednostavno rekoh, glasom koji je i meni zvu ao
mrtvo.

Krin me odmeri pogledom, zagledavši se u moju pocepanu i
krvavu košulju. „Jesi...“ Glas joj zape u grlu i ona proguta
knedlu. „Jesi li dobro?“

Nemo klimnuh glavom. Kad sam kona no skupio snage da
pogledam ranu, otkrio sam da mi je Felurijankin ogrta spasao
život. Umesto da mi prospe creva, Alegov nož mi je samo
napravio duga ku, plitku posekotinu preko stomaka. Uništio
mi je i sasvim dobru košulju, ali uzevši sve u obzir, nije mi bilo
mnogo žao.

Pregledao sam potkovicu, a onda je mokrim kožnim kaišem
vrsto privezao za jedan kraj duga ke, prave grane. Skinuo sam
kotli zobi s vatre i gurnuo potkovicu u žar. Pošto se izgleda
malo povratila od šoka, Krin je polako prišla gledaju i, u leševe

435 Strah mudroga II

pore ane s druge strane vatre. Samo sam ih grubo poredao u
niz. Prizor nije bio lep. Tela su im bila krvava, a rane im zjapile.
Krin je buljila kao da se plaši da e se možda ponovo pokrenuti.

„Šta to radiš?“, kona no je upitala.
Umesto odgovora, izvukao sam vrelu potkovicu iz žara i
prišao najbližem telu. Timovom. Pritisnuo sam mu vrelo
gvož e na nadlanicu preostale šake. Koža po e da se puši,
zacvr a i zalepi se za metal. Trenutak kasnije je sklonih,
ostavivši mu na beloj koži crn žig. Prekinuti krug. Vratio sam se
do vatre i ponovo zagrejao gvož e.
Krin je nemo stajala, previše zapanjena da bi normalno
reagovala. Pretpostavljam da se na ovakav prizor i ne može
normalno reagovati. Ali nije vrištala niti pobegla kao što sam
mislio. Samo je pogledala u prekinuti krug i ponovila: „Šta to
radiš?“.
Kad sam kona no progovorio, glas mi je zvu ao strano. „Svi
Edema Rui su jedna porodica“, objasnio sam. „Kao zatvoreni
krug. Nije važno to što se ne poznajemo, ipak smo porodica,
ipak smo bliski. Tako mora biti jer smo stranci gde god da
odemo. Raštrkani smo i ljudi nas mrze.
Imamo zakone. Poštujemo odre ena pravila. Kada neko od
nas uradi nešto neoprostivo ili nešto što se ne može ispraviti,
ako ugrozi bezbednost ili ast Edema Rua, ubijemo ga i
obeležimo prekinutim krugom kako bismo pokazali da više nije
jedan od nas. To se retko doga a. Retko se javlja potreba za
tim.“
Izvukao sam gvož e iz vatre i prišao slede em telu. Otou.
Pritisnuo sam mu gvož e o nadlanicu, slušaju i kako mu koža
cvr i. „Ovo nisu bili Edema Rui. Ali predstavljali su se kao da
jesu. inili su ono što nijedan Edema ne bi u inio, zato ceo svet
mora znati da nisu bili deo naše porodice. Rui ne rade ono što
su ovi ljudi radili.“
„Ali kola“, pobunila se. „Instrumenti.“
„Oni nisu bili Edema Rui“, odlu no rekoh. „Verovatno nisu
bili ni pravi putuju i glumci, samo grupa lopova koji su pobili
družinu Rua i pokušali da zauzmu njihovo mesto.“
Krin je pogledala u tela, pa opet u mene. „Zna i, ubio si ih

PATRIK ROTFUS 436

zato što su se pretvarali da su Edema Rui?“
„Da.“

„Ali ako nisu Rui...“ Ona pogleda u blistavo obojena kola.
„Kako?“

„I mene to zanima“, rekoh. Izvukavši još jednom prekinuti
krug iz vatre, prišao sam Alegu i pritisnuo mu ga o dlan.

Lažni putuju i glumac se trže i uz vrisak probudi.
„On nije mrtav!“, zapišta Krin.

Ranije sam pregledao ranu. „Mrtav je“, hladno rekoh. „Samo
još nije prestao da mrda.“ Okrenuo sam se i pogledao ga u o i.
„Reci, Aleg? Kako ste došli do dvoja kola Edema Rua?“

„Ruovsko kopile“, opsovao me je u zamu enom prkosu.
„Da“, rekoh, „jesam. A ti nisi. I kako ste nau ili signale i
obi aje moje porodice?“

„Kako si znao?“ upitao je. „Znali smo šta treba re i, kako se
rukovati. Znali smo za vodu i vino i pesme pre ve ere. Kako si
znao?“

„Mislili ste da me možete prevariti?“ upitao sam, osetivši
kako se bes u meni ponovo napinje poput opruge. „Ovo je moja
porodica! Kako da ne znam? Rui ne rade ono što ste vi uradili.

Rui ne kradu i ne otimaju devojke.“
Aleg odmahnu glavom, podrugljivo se osmehnuvši. Na

zubima je imao krvi. „Svi znaju šta vi radite.“
Planuo sam. „Svi misle da znaju! Misle da su glasine istina!

Rui ne rade ovo!“ Divlje pokazah oko sebe. „Ljudi tako misle
samo zbog takvih kao što si ti!“ Još više sam se razbesneo,

zatekavši sebe kako vi em. „A sad mi reci ono što želim da
znam ili e se i bog rasplakati kad uje šta sam ti uradio!“

Aleg je prebledeo i morao da proguta knedlu pre nego što je
progovorio. „Bili su to jedan starac, njegova žena i još nekoliko
muzi ara. Pola godine sam putovao s njima kao stražar. Na
kraju su me primili.“ Ponestalo mu je vazduha, pa je zadahtao

pokušavaju i da do e do njega.
Dovoljno je rekao. „Pa si ih ubio.“
On snažno odmahnu glavom. „Ne... napadnuti na putu.“

Slabašno pokaza na ostala tela. „Iznenadili su nas. Pobili su
ostale muzi are ali mene su samo... onesvestili.“

437 Strah mudroga II

Prešavši pogledom preko pore anih tela, osetih kako me
ponovo ispunjava bes iako sam ve znao. Nije bilo drugog
na ina da se ovi ljudi dokopaju kola Edema netaknutih
obeležja.

Aleg ponovo progovori. „Posle sam im pokazao... Kako da
se ponašaju kao putuju a družina.“ Progutao je knedlu da
zatomi bol. „Dobar život.“

Okrenuo sam se, zga en. Na neki na in, bio je jedan od nas.
Naša porodica ga je prihvatila. Zbog tog saznanja, ovo mi je
bilo deset puta gore. Ponovo sam gurnuo potkovicu u žar vatre
i dok se zagrevala pogledao devojku. Gledala je u Alega, a o i
su joj postale poput kremena.

Ne znaju i treba li to da uradim, pružio sam joj žig. Lice joj
se uozbilji i ona ga uze.

Aleg kao da nije shvatao šta e se dogoditi sve dok mu nije
stavila vrelo gvož e na grudi. Vrisnuo je i izvio se, ali nije imao
snage da pobegne kad ga je snažno pritisla gvož em. Iskrivila
je lice dok se on slabašno opirao, a o i joj se napuniše suzama
besa.

Posle nekog vremena, odmakla je gvož e i ustala, tiho
zaplakavši. Pustio sam je.

Aleg je pogleda uspevši nekako da izgovori: „Ah, devojko,
bilo nam je lepo, zar ne?“ Prestala je da pla e i pogledala ga.
„Nemoj...“

Snažno ga šutnuh u slabine pre nego što je stigao da kaže još
nešto. Ukrutio se, zanemeo od bola, a onda pljunuo na mene
krv. Ponovo sam ga šutnuo i on se otrombolji.

Ne znaju i šta bih drugo, uzeo sam žig i ponovo ga zagrejao.
Usledila je duga tišina. „Da li Eli još spava?“, upitao sam.
Krin klimnu glavom.
„Misliš da bi joj bilo lakše kad bi ovo videla?“
Zamislila se nad tim brišu i rukom lice. „Mislim da ne bi“,
kona no je rekla. „Mislim da to sada ne bi ni mogla da vidi. Nije
baš sva svoja.“
„Vas dve ste iz Levinšira?“, upitao sam ne bih li odagnao
tišinu.
„Moja porodica ima zemlju severno od Levinšira“, re e Krin.

PATRIK ROTFUS 438

„Elin otac je gradona elnik.“
„Kada su ovi došli u vaš grad?“ upitao sam, pritisnuvši žig o

još jednu nadlanicu. Vazduh ispuni sladak miris nagorelog
mesa.

„Koji je danas dan?“
Izra unao sam u glavi. „Feling.“
„Bio je teden.“ Zastala je. „Pre pet dana?“ U glasu joj se
ose ala neverica. „Bilo nam je drago da pogledamo neku

predstavu i ujemo novosti. Da ujemo malo muzike.“ Oborila
je pogled. „Ulogorili su se na isto nom rubu grada. Kad sam
došla da mi proreknu budu nost, rekli su mi da se vratim
uve e. Delovali su tako prijatno, tako uzbudljivo.“

Pogledala je u kola. „Kad sam stigla, svi su sedeli oko vatre.
Pevali su mi. Starica mi je dala aj. Ni pomislila nisam...

mislim... li ila je na moju baku.“ Pogled joj na trenutak odluta
do stari inog tela. „Ne se am se šta se onda dogodilo. Probudila
sam se u mraku, u jednim kolima. Bila sam vezana i...“ Glas joj
malo zadrhta i ona odsutno protrlja zglobove na rukama.
Osvrnula se ka šatoru. „Pretpostavljam da su pozvali i Eli.“

Završio sam sa žigosanjem njihovih šaka. Nameravao sam

da isto uradim i s licima, ali gvož e se sporo zagrevalo u vatri i
ve mi se sve ovo smu ilo. Nisam uopšte spavao, a vreli bes koji
je toliko dugo u meni goreo po eo je da jenjava, ostavivši me
hladnog i otupelog.

Pokazao sam na lonac zobi koji sam sklonio s vatre. „Jesi li
gladna?“

„Da“, rekla je, a onda bacila pogled na tela. „Ne.“
„Ni ja. Idi probudi Eli, pa da vas vodimo ku i.“
Krin pohita ka šatoru. Kad je ušla, okrenuo sam se ka nizu
tela. „Ima li neko nešto protiv da odem iz družine?“, upitao
sam.
Niko nije imao ništa protiv. I tako sam otišao.

POGLAVLJE STO TRIDESET TRE E

Snovi

Trebalo nam je sat vremena da uteramo kola u jedan gust deo
šume i sakrijemo ih. Uništio sam edemska obeležja na njima
i odvezao konje. Našao sam samo jedno sedlo, pa sam druga
dva konja natovario hranom i svim pokretnim dragocenostima
koje sam našao.

Kad sam se vratio s konjima, Krin i Eli su me ekale. Ta nije,
Krin me je ekala. Eli je samo stajala, praznog izraza na licu i
praznog pogleda.

„Znaš li da jašeš?“, upitao sam Krin.
Klimnula je glavom i ja joj pružih uzde osedlanog konja.
Stavila je jednu nogu u uzengiju i stala, odmahuju i glavom.
Polako je izvukla nogu. „I i u peške.“
„Misliš da e Eli ostati na konju?“
Ona pogleda ka plavokosoj devojci. Jedan konj radoznalo ju
je gurnuo njuškom, ali ona nije reagovala. „Verovatno. Ali
mislim da to ne bi bilo dobro za nju. Posle...“
Klimnuo sam glavom da pokažem da sam razumeo. „Onda
emo svi i i peške.“

„U emu je suština letanija?“, upitao sam Vašet.
„U uspehu i ispravnom postupanju. “
„Šta je važnije, uspeh ili ispravnost?“
„To je isto. Ako postupaš ispravno, uspeh e uslediti.“
„Ali neki mogu uspeti postupaju i pogrešno“ napomenuo sam.
„Pogrešno postupanje nikad ne dovodi do uspeha“, odlu no re e

PATRIK ROTFUS 440

Vašet. „Ako neko postupi pogrešno i doživi uspeh, to nije ispravan

na in. Bez letanija nema pravog uspeha. “

Gospodine?, dozivao me je neki glas. „Gospodine?“
i mi se usredsrediše na Krin. Kosa joj beše raš upana od

vetra, a njeno mlado lice bilo je umorno. Bojažljivo me je
gledala. „Gospodine? Pada mrak.“

Pogledavši oko sebe, video sam da se sa istoka prikrada
sumrak. Bio sam mrtav umoran i zadremao sam na nogama

nakon što smo se u podne zaustavili za ru ak.
„Zovi me samo Kvout, Krin. Hvala ti što si me razbudila.

Misli su mi odlutale.“
Krin je sakupila drva i založila vatru. Odsedlao sam konje,

zatim ih nahranio i istimario. Trebalo mi je nekoliko minuta i da
podignem šator. Obi no se ne bak em s tim, ali bilo je mesta za

njega na konjima, a pretpostavljao sam da devojke nisu navikle
da spavaju napolju.

Kad sam završio sa šatorom, shvatih da sam poneo samo
jedno dodatno ebe iz zaliha družine. A, ako se nisam varao,
ve eras e biti mraza.

„Ve era je gotova“, pozvala je Krin. Ubacio sam svoje i

rezervno ebe u šator i krenuo nazad do nje. Dobro se snašla s
onim što je imala na raspolaganju. Krompir orba sa slaninom i
prepe enim hlebom. U žaru je bila ušuškana i zelena tikva.

Brinuo sam se za Eli. Stanje joj se celog dana nije menjalo,
mlitavo je kora ala, ne progovaraju i i ne odgovaraju i na ono
što bismo je Krin ili ja pitali. Njene o i pratile su sve, ali iza njih

nije bilo misli. Krin i ja smo ve nau ili da bi, ako bismo je
ostavili samu, prestala da hoda ili bi skrenula s puta ako bi joj
nešto privuklo pažnju.

Kad sam seo, Krin mi pruži iniju i kašiku. „Dobro miriše“,
pohvalio sam je.

Uputila mi je poluosmeh i nasula sebi jednu iniju. Krenula

je da sipa i u tre u, a onda zastade, shvativši da Eli ne može
sama da jede.

„Ho eš li malo orbe, Eli?“ upitao sam uobi ajenim glasom.
„Dobro miriše.“

Sedela je pored vatre i tupo zurila u prazno.

441 Strah mudroga II

„Ho eš li da probaš moju?“, upitao sam kao da je to nešto
najobi nije. Prišao sam joj i dunuo u kašiku orbe da je ohladim.
„Evo, izvoli.“

Ona je mehani ki pojede, blago okrenuvši glavu ka meni, ka
kašiki. U o ima joj se odražavao razigrani plamen vatre. Bile su
poput prozora na praznoj ku i.

Dunuo sam u još jednu kašiku orbe i pružio je plavokosoj
devojci. Otvorila je usta tek kad joj je kašika dotakla usne.
Pomerio sam glavu pokušavaju i da vidim iza razigranog
plamena u njenim o ima, u o ajni koj nadi da u spaziti još
nešto. Bilo šta.

„Kladim se da te zovu El, zar ne?“, uzgred rekoh. Pogledah
u Krin. „Skra eno od Eli?“

Krin bespomo no sleže ramenima. „Nismo bile drugarice.
Ona je samo Eli Envoter. Gradona elnikova erka.“

„Danas smo se baš napeša ili“, nastavio sam istim glasom.
„Kako tvoje noge, Krin?“

I dalje me je gledala ozbiljnim tamnim o ima. „Malo bole.“
„I moje. Jedva ekam da skinem cipele. El, da li i tebe bole
noge?“
Bez odgovora. Dao sam joj još jedan zalogaj.
„A bilo je i prili no toplo. Mada, no as bi trebalo da se
rashladi. Bi e prijatno za spavanje. Zar to ne bi bilo lepo, El?“
Bez odgovora. Krin me je i dalje gledala s druge strane vatre.
Uzeo sam i ja jednu kašiku orbe. „Ovo je stvarno dobro, Krin“,
iskreno rekoh, a onda se opet okretoh devojci praznog pogleda.
„Dobro je što imamo Krin da nam kuva, El. Sve što ja skuvam
ima ukus konjske balege.“
Na svojoj strani vatre Krin pokuša da se nasmeje s ustima
punim orbe, što je imalo o ekivane posledice. U inilo mi se da
sam u Elinim o ima ugledao treptaj. „Da imam divljih jabuka,
napravio bih pitu“, predložio sam. „Mogao bih ve eras da je
napravim...“ U utao sam, pretvorivši to u pitanje.
El se jedva primetno namršti, na elu joj se pojavi mala bora.
„Verovatno si u pravu“, rekoh. „Ne bi bila baš dobra. Ho eš
onda još malo orbe?“
Jedva primetno klimanje glavom.

PATRIK ROTFUS 442

„Mada je mal ice slana. Verovatno bi htela malo vode.“
Još jedno klimanje glavom. Pružio sam joj mešinu s vodom i

ona je prinese usnama. Dugo, dugo je pila. Verovatno je
umirala od že i posle današnjeg dugog peša enja. Mora u
sutra bolje da pazim i uverim se da dovoljno pije.

„Ho eš ti gutljaj, Krin?“
„Da, molim“, re e Krin, pogleda prikovanog za Elino lice.
El joj mehani ki pruži mešinu, drže i je ta no iznad vatre,

tako da se remen vukao po ugljevlju. Krin je brzo zgrabi, pa sa
zakašnjenjem dodade: „Hvala, El“.

Tokom ve ere trudio sam se da održavam razgovor. El je sve
vreme sama jela i, mada su joj se o i malo razbistrile, kao da je
svet gledala kroz staklo prekriveno mrazom, ne vide i ga. Ipak,
i to je bio napredak.

Kad je pojela dve inije orbe i pola vekne hleba, o i polako
po eše da joj se sklapaju. „Ho eš li na spavanje, El?“, upitao
sam.

Odre enije klimanje glavom.
„Treba li da te odnesem u šator?“
Na to joj se o i širom otvoriše i ona odlu no odmahnu

glavom.
„Možda bi Krin htela da ti pomogne da se spremiš za krevet

ako je zamoliš.“
El se okrete ka Krin. Usta su joj se neodre eno pomerila.

Krin mi dobaci pogled i ja klimnuh glavom.
„Hajde onda da te ušuškamo“, re e Krin kao prava starija

sestra. Prišla je i uhvatila El za ruku, pomogavši joj da ustane.
Kad su ušle u šator, dovršio sam orbu i pojeo par e hleba koje
je bilo previše zagorelo za devojke.

Krin se ubrzo vratila do vatre. „Je li zaspala?“, upitao sam.
„Pre nego što je dotakla jastuk. Misliš da e joj biti dobro?“
Bila je u dubokom šoku. Njen um je zakora io kroz vrata

ludila kako bi se zaštitio od onog što se doga a. „Verovatno je
samo pitanje vremena“, umorno rekoh nadaju i se da je tako.
„Mladi se brzo oporave.“ Neveselo se zakikotah, shvativši da je
verovatno jedva godinu dana mla a od mene. No as sam svaku
godinu ose ao duplo, a poneku i trostruko.

443 Strah mudroga II

Iako sam se ose ao kao prekriven olovom, naterao sam sebe
da ustanem i pomogao Krin da opere sudove. Kad smo završili
sa sre ivanjem i privezali konje na novi pašnjak, osetih da joj je
sve nelagodnije. Napetost je postala još ve a kad smo prišli
šatoru. Stao sam i otvorio šator da ona u e. „Ja u no as spavati
napolju.“

Videlo se da joj je laknulo. „Jesi li siguran?“
Klimnuo sam glavom. Kad se uvukla unutra, zatvorio sam
šator. Glava joj gotovo istog trena ponovo proviri napolje, a
odmah za njom i ruka u kojoj je bilo ebe.
Odmahnuo sam glavom. „Treba e vam oba. Ve eras e biti
mraza.“ Umotao sam se u sen i legao ta no ispred šatora.
Nisam želeo da El u toku no i odluta i izgubi se ili povredi.
„Zar ti ne e biti hladno?“
„Bi e mi dobro“, rekoh. Bio sam toliko umoran da bih
spavao na konju u trku. Bio sam toliko umoran da bih spavao
ispod konja u trku.
Krin ponovo uvu e glavu u šator. Ubrzo sam je uo kako se
zavla i u ebad. A onda se sve utišalo.
Setio sam se iznena enja na Otovom licu kad sam mu
presekao grkljan. uo sam Alega kako se slabo opire i psuje me
dok sam ga vukao nazad do kola. Setio sam se krvi. Kako sam
je ose ao na rukama. Kako je bila gusta.
Nikad ranije nikog nisam ovako ubio. Ne tako hladno,
izbliza. Setio sam se kako im je krv bila topla. Setio sam se
Ketinog pla a dok sam je gonio kroz šumu. „Bilo je ili one ili
ja!“, histeri no je vrištala. „Nisam imala izbora. Bilo je ili one ili
ja!“
Dugo sam ležao budan. Kada sam kona no zaspao, snovi su
bili još gori.

POGLAVLJE STO TRIDESET ETVRTO

Put za Levinšir

Narednog dana smo sporo napredovali jer smo Krin i ja
pored tri konja morali da vodimo i Eli. Sre om, konji su se
dobro vladali, kao i ve ina onih koje su obu ili Edeme. Da su
bili neposlušni kao gradona elnikova erka, možda nikad ne
bismo ni stigli u Levinšir.

Ipak, konji gotovo da su više pravili teško e nego što su
koristili. Posebno je blistavi zelenko voleo da odluta u šiprag u
potrazi za hranom. Ve tri puta sam morao da ga izvla im
odatle i stalno smo se sva ali. Iz o iglednih razloga, nazvao
sam ga udljivko.

Kad sam ga po etvrti put dovukao nazad, ozbiljno sam
razmišljao o tome da ga oslobodim i rešim se bede. Naravno,
nisam. Dobar konj je isto što i novac u džepu. I bi e brže jahati
do Severena nego peša iti.

Krin i ja dali smo sve od sebe da usput uvu emo El u
razgovor. Izgleda da je malo pomoglo. Do ru ka kao da je
postala donekle svesna onog što se oko nje dešava.

Kad smo se spremali da posle ru ka ponovo krenemo, nešto
mi pade na pamet. Doveo sam našu pegavu sivu kobilu do Eli.
Zlatna kosa bila joj je skroz zamršena i pokušavala je da kroz
nju provu e ruku dok joj je pogled odsutno lutao, kao da joj nije
baš jasno gde se nalazi.

„El.“ Okrenula se ka meni. „Jesi li upoznala Sivorepu?“
Pokazao sam kobilu.

Jedva primetno, zbunjeno odmahivanje glavom.

445 Strah mudroga II

„Treba mi tvoja pomo oko nje. Da li si nekad vodila konja?“
Klimanje glavom.
„Neko mora da se brine o njoj. Možeš li ti?“ Sivorepa me
pogleda krupnim okom, kao da mi stavlja do znanja kako joj je
potrebno da je vode koliko i meni to kovi da hodam. Ali onda
je malo spustila glavu i maj inski munula El njuškom. Devojka
pruži ruku i skoro mehani ki je pomazi po njušci, a onda uze
uzde od mene.
„Misliš da je to pametno?“ upita Krin kad sam se vratio da
natovarim ostale konje.
„Sivorepa je mirna kao jagnje.“
„To što je El tupava kao ovca“, vragolasto re e Krin, „ne
zna i da su dobar par.“
Na to se osmehnuh. „Posmatra emo ih sat-dva. Ako ne
uspe, nikom ništa. Ali nekad ovek najbolju pomo dobije tako
što pomaže nekom drugom.“

Pošto sam loše spavao, tog dana sam bio još umorniji. Ose ao
sam gor inu u stomaku i bio sav hrapav, kao da mi je neko
peskom ostrugao dva sloja kože. Gotovo da sam bio u iskušenju
da odremam u sedlu, ali nisam mogao dozvoliti da jašem dok
devojke peša e.

I tako sam se vukao dalje, vode i svog konja i kunjaju i na
nogama. Ali danas nisam mogao da utonem u ugodan polusan
kao obi no dok hodam. Mu ile su me misli o Alegu i pitao sam
se da li je još živ.

U Mediki sam nau io da je rana poput one koju sam mu
zadao u stomak smrtonosna. A znao sam i da je takva smrt
spora. Spora i bolna. Uz odgovaraju u negu, možda e poživeti
još celu deseticu. ak i sam, usred nedo ije, s takvom ranom
mogao bi da živi danima.

Ne prijatno. Kako se infekcija bude širila, postao bi bunovan
od groznice. Pri svakom pokretu ponovo bi otvorio ranu. Ne bi
mogao ni da hoda na osaka enim nogama. Dakle, ako bi hteo
da se pomeri, morao bi da puzi. Stomak mu se sada ve gr i od
gladi, a grlo gori od že i.

PATRIK ROTFUS 446

Ali ne e umreti od že i. Ne. Ostavio sam punu mešinu.
Spustio sam je pored njega pre nego što smo otišli. Ne iz

obzirnosti. Ne da bih mu poslednje sate u inio podnošljivijim.
Ostavio sam je jer sam znao da e s vodom živeti duže. Da e
više patiti.

To što sam mu ostavio mešinu bilo je nešto najgore što sam
ikad uradio i sad kad se moj bes ohladio, kajao sam se zbog
toga. Pitao sam se koliko e zbog nje duže živeti. Jedan dan?

Dva? Svakako ne više od dva dana. Trudio sam se da ne
razmišljam o tome kakva bi ta dva dana mogla biti.

Ali ak i kad sam izbacio iz glave misli o Alegu, saletali su
me i drugi demoni. Prise ao sam se delova te no i, onog što su
lažni trubaduri govorili dok sam ih ubijao. Zvuka koji je moj
ma pravio dok se zarivao u njih. Mirisa njihove kože dok sam

ih žigosao. Ubio sam dve žene. Šta bi Vašet mislila o tome? Šta
bi bilo ko mislio?

Iscrpljenom od brige i nespavanja, do kraja dana misli su mi
se samo vrtele ukrug. Podigao sam logor iz iste navike i samo
snagom volje nastavljao da pri am s El. Kad je došlo vreme za
spavanje, nisam bio spreman, pa se umotah u sen ispred

devoja kog šatora. Prime ivao sam da me Krin zabrinuto gleda,
onako kako je poslednjih dana gledala El.

Sat vremena ležao sam širom otvorenih o iju dok nisam
zaspao, pitaju i se šta je s Alegom.

Sanjao sam da ga ubijam. U snu sam se odlu no šunjao
šumom poput strašne smrti.

Ali ovog puta je bilo druga ije. Ubio sam Otoa, a njegova
krv poprskala mi je šake poput vrele masti. Zatim sam ubio
Larena, Džoša i Tima. Jaukali su i vrištali previjaju i se na
zemlji. Rane su im bile užasne, ali nisam mogao da odvratim
pogled.

A onda se lica izmeniše. Ubijao sam Terena, bradatog bivšeg

pla enika iz moje družine. Onda sam ubio Tripa. Zatim sam, s
isukanim ma em u ruci, kroz šumu jurio Šandi. Vrištala je i
uplašeno plakala. Kad sam je kona no uhvatio, zgrabila me i
oborila na zemlju. Jecaju i, zarila mi je lice u grudi. „Ne, ne,
ne“, preklinjala je. „Ne, ne, ne!“

447 Strah mudroga II

Probudio sam se. Ležao sam na le ima, užasnut, ne znaju i
gde se moj san završava, a gde po inje stvarnost. Trenutak
kasnije, shvatio sam o emu se radi. El se dovukla iz šatora i
sklup ala uz mene. Lice mi je naslonila na grudi i o ajni ki me
stiskala za mišicu.

„Ne, ne“, grcala je. „Ne, ne, ne, ne, ne.“ Više nije mogla da
govori, a telo joj se treslo od bespomo nih jecaja. Košulja mi je
bila mokra od suza. Ruka mi je krvarila tamo gde me je
zgrabila.

Tešio sam je prolaze i joj prstima kroz kosu. Posle nekog
vremena se utišala i kona no, iscrpljena, utonula u san, i dalje
tesno privijena na moje grudi.

Ležao sam sasvim nepomi no, ne žele i da je probudim.
Zubi su mi bili stisnuti. Razmišljao sam o Alegu, Otou i
ostalima. Setio sam se krvi, krika i mirisa spaljene kože. Setio
sam se svega i sanjao kako prema njima postupam još gore.

Više nikada nisam imao no ne more. Ponekad pomislim na
Alega i osmehnem se.

Slede eg dana stigli smo u Levinšir. Eli je povratila razum,
ali je i dalje bila utljiva i povu ena. Ipak, sada smo mnogo brže
napredovali, naro ito pošto su devojke zaklju ile da su se
dovoljno oporavile da na smenu jašu Sivorepu.

Prešli smo deset kilometara i u podne se zaustavili, a
devojke su pokazivale sve ve e uzbu enje jer su prepoznavale
delove krajolika. Obrise brda u daljini. Krivo drvo ukraj puta.

Ali kako smo se približavali Levinširu, one utihnuše.
„Tamo je, iza one uzvisine“, re e Krin sišavši sa zelenka.
„Jaši ti odavde, El.“
El pogleda u nju pa u mene i obori o i. Odmahnula je
glavom.
Gledao sam ih. „Jeste li dobro?“
„Otac e me ubiti.“ Krinin glas pretvorio se u šapat, a na licu
joj se videlo da je veoma uplašena.
„Tvoj otac e ve eras biti jedan od najsre nijih ljudi na
svetu“, rekoh, a onda odlu ih da budem iskren. „Možda e se i

PATRIK ROTFUS 448

naljutiti. Ali samo zato što je poslednjih osam dana skrenuo s
uma od straha.“

Krin kao da se malo smirila, ali El briznu u pla . Krin je
obgrli, tiho je teše i.

„Niko se ne e oženiti mnome“, jecala je El. „Trebalo je da se
udam za Džejsona Votersona i pomognem mu oko radnje. Sad
ne e hteti da se oženi mnome. Niko me ne e želeti.“

Pogledao sam u Krin, a u njenim vlažnim o ima odražavao

se isti strah. Ali Krinine o i su bile gnevne, dok se u Elinim
video samo o aj.

„Svaki muškarac koji tako misli budala je“, rekoh trude i se
da zvu im što ubedljivije. „A vas dve ste previše pametne i lepe
da biste se udale za budale.“

To kao da je donekle umirilo El i ona pogleda u mene kao da

traži nešto u šta bi verovala.
„Istina je“, rekoh. „ A vi ni za šta niste krive. Imajte to na

umu.“
„Mrzim ih!“, prosikta El, iznenadivši me svojim besom.

„Mrzim muškarce!“ Stiskala je Sivorepine uzde tako da su joj
zglobovi pobeleli. Lice joj se gnevno iskrivi. Krin ju je zagrlila,

ali kad je pogledala u mene, u njenim tamnim o ima video sam
da ose a isto.

„Imate puno pravo da ih mrzite“, rekoh, osetivši bes i
bespomo nost kao nikad u životu. „Ali i ja sam muškarac.
Nismo svi takvi.“

Ostali smo tu neko vreme, ni kilometar od grada. Popili smo

malo vode i prezalogajili da se smirimo. A onda sam ih odveo
ku i.

POGLAVLJE STO TRIDESET PETO

Povratak ku i

Levenšir nije velik. U njemu je živelo dvesta, možda trista
ljudi, ako se ra unaju i okolne farme. Kad smo dojahali, bilo
je vreme ru ka, pa je zemljani put koji je delio grad bio prazan i
tih. El mi je rekla da se njena ku a nalazi na suprotnom kraju
varoši. Nadao sam se da u neprime eno dovesti devojke tamo.
Bile su izmorene i uzrujane. Samo im je još trebalo da se suo e
sa gomilom brbljivih komšija.

Ali nije nam se dalo. Prešli smo pola grada kad kroz jedan
prozor ugledah pokret. Neki ženski glas doviknu „El!“ i istog
trenutka ljudi nagrnuše kroz sva vrata na vidiku.

Žene su bile najbrže i za manje od minut njih desetak
zaštitni ki se okupilo oko devojaka, pri aju i, pla i i grle i se.
Devojkama izgleda nije smetalo. Možda je tako bilo i bolje.
Topla dobrodošlica mnogo bi im olakšala oporavak.

Muškarci su ostali po strani, svesni da u ovakvim prilikama
ne mogu mnogo pomo i. Ve ina je gledala iz dovrataka i sa
tremova. Njih šest ili osam izašlo je na ulicu, polako i oprezno.
Bili su to obazrivi ljudi, seljaci i njihovi prijatelji. Znali su imena
svih u krugu od petnaest kilometara od svojih domova. U
gradu kao što je Levinšir nije bilo stranaca, izuzev mene.

Nijedan od muškaraca nije bio blizak ro ak devojaka. ak i
da jesu, znali su da im se bar sat, a možda ni ceo dan, ne e
približiti.

Zato su pustili svoje žene i sestre da se za sve pobrinu. Pošto
nisu imali šta drugo da rade, pažnju im nakratko privukoše

PATRIK ROTFUS 450

konji, a onda se zaustaviše na meni.
Pozvao sam nekog de aka od oko deset godina. „Idi reci

gradona elniku da mu se erka vratila. Trk!“ Njegove bose
noge poleteše niz put, podigavši oblak prašine.

Muškarci su mi se polako približavali, a zbog nedavnih
doga aja njihova uro ena nepoverljivost prema strancima bila
je deset puta ve a. Jedan de ak od oko dvanaest godina nije bio
toliko obazriv kao ostali pa mi pri e, merkaju i moj ma i

ogrta .
„Kako se zoveš?“, upitao sam ga.
„Pit.“
„Umeš li da jašeš, Pite?“
Pogledao me je uvre eno. „Naravski.“
„Znaš li gde je imanje Vokerovih?“

Klimnuo je glavom. „Oko dve milje na sever pored mlinskog
puta.“

Kro io sam u stranu i pružio mu uzde zelenka. „Idi reci im
da im se erka vratila. Onda im daj konja da se vrate u grad.“

Uzjahao je pre nego što sam stigao da mu pomognem da se
popne. Zadržao sam uzde u rukama taman toliko da skratim

uzengije kako ne bi poginuo na putu do tamo.
„Da u ti peni ako ne razbiješ glavu i konju ne slomiš nogu“,

rekoh.
„Da eš mi dva“, kazao je.
Nasmejao sam se. Okrenuo je konja i otišao.
Za to vreme ljudi su se približili, napravivši oko mene

nepravilan krug.
Visok, pro elav ovek mrka pogleda i prosede brade izgleda

da je bio samozvani vo a. „I, koj’ si ti?“, upitao je tonom koji je
govorio više od re i. Ko si ti do avola?

„Kvout“, ljubazno odgovorih. „A ti?“
„Mislim da se to tebe ne ti e“, zarežao je. „Šta radiš ovde?“

Šta do avola radiš ovde s naše dve devoj ice?
„Božje ti majke, Sete“, re e mu neki starac. „Nemaš pameti

ni koliko pas. Kako to pri aš sa...“
„Nemoj ti tu meni, Bendžamine!“, uzvratio je onaj

namrgo eni. „Imamo pravo da znamo ko je.“ Okrenuo se ka

451 Strah mudroga II

meni i istupio nekoliko koraka ispred ostalih. „Jes’ ti jedan od
one putuju e kopiladi što je prošla ovdi?“

Odmahnuo sam glavom trude i se da izgledam bezazleno.
„Ne.“

„Mislim da jesi. Mislim da mi mal ice li iš na one Rue. Imaš
te o i.“ Ljudi iza njega izviše vratove da mi bolje vide lice.

„Bože, Sete“, starac se ponovo ubaci. „Nijedan od njih nije
imao crvenu kosu. Takva kosa se ne zaboravlja. On nije njihov.“

„Da sam jedan od onih koji ih je odveo, zašto bih ih
vra ao?“, napomenuo sam.

Lice mu se smrknu i on nastavi da mi se polako približava.
„Praviš se pametan, je li, mom e? Možda misliš da smo svi mi
ovde budale? Misliš, ako ih vratiš dobi eš nagradu ili možda
ne emo nikog drugog poslati za tobom?“ Sad mi je bio gotovo
nadohvat ruke i gnevno se mrštio.

Pogledavši oko sebe, isti gnev videh na licima svih
okupljenih. Takav gnev polako klju a u srcima dobrih ljudi
željnih pravde koji, videvši da im je ona van domašaja, zaklju e
da je osveta najbolja mogu a zamena.

Pokušao sam da smislim kako da ih smirim, ali pre nego što
sam stigao išta da uradim, iza sebe za uh Krinin glas: „Sete, da
si ga ostavio na miru!“

Set zastade zamahnuvši rukama ka meni. „Ma...“
Krin je ve krenula ka njemu. Grupica žena se razdvojila da
je propusti, ali se nije udaljavala. „On nas je spasao, Sete“,
gnevno je viknula. „Glupi govnaru, on nas je spasao. A gde ste
do avola bili vi? Zašto niste došli po nas?“
Odmakao se od mene, a na licu su mu se smenjivali bes i
stid. Bes je pobedio. „Pošli smo“, uzviknuo je. „Kad smo saznali
šta se dogodilo, pošli smo za njima. Oborili su Bilovog konja
pod njim, pa je slomio nogu. Džima su uboli u ruku, a stari
Kaper se još nije osvestio od udarca koji je dobio. Umalo nas
nisu pobili.“
Pogledavši ponovo, video sam gnev na licima ljudi. Shvatio
sam ime je on zaista izazvan. Bespomo noš u koju su osetili,
nesposobni da odbrane svoj grad od maltretiranja lažne
putuju e družine. Stideli su se zbog neuspeha da oslobode

PATRIK ROTFUS 452

erke svojih prijatelja i suseda.
„E pa, to nije bilo dovoljno!“ gnevno mu uzvrati Krin, a o i

su joj plamtele. „Došao je i oslobodio nas zato što je pravi
muškarac. Ne kao vi ostali što ste nas ostavili da umremo!”

Mladi s moje leve strane, seljak od oko sedamnaest godina,
gnevno planu: „Do ovoga ne bi ni došlo da se nisi vucarala kao
neka ruovska kurva!“

Polomio sam mu ruku pre nego što sam uopšte shvatio šta

radim. Vrisnuo je i srušio se na zemlju.
Uhvatio sam ga za kožu na vratu i podigao na noge. „Kako

se zoveš?“, zarežao sam mu u lice.
„Joj, ruka!“, prodahtao je pokazavši mi beonja e.
Pretresao sam ga kao krpenu lutku. „Ime!“
„Džejson“, izbrbljao je. „Božje ti majke, moja ruka...“

Slobodnom rukom uhvatio sam ga za bradu i okrenuo mu
lice ka Krin i El. „Džejsone“, prosiktao sam mu tiho na uvo,
„ho u da pogledaš one devojke. I ho u da razmisliš o paklu
kroz koji su prošle u proteklih nekoliko dana, vezanih ruku i
nogu u zadnjem delu kola. I ho u da se zapitaš šta je gore.
Polomljena ruka ili da te otme neki stranac i siluje etiri puta

svake no i.“
Zatim mu okrenuh lice ka sebi i progovorih jedva ujnim

šapatom, iako sam bio udaljen svega nekoliko centimetara:
„Kad razmisliš o tome, ho u da se pomoliš bogu da ti oprosti za
ono što si upravo rekao. A ako to budeš iskreno mislio, Tehlu e

initi da ti ruka dobro i pravo sraste.“ O i su mu bile užasnute

i vlažne. „Posle toga, pomisliš li i o jednoj od njih nešto loše,
ruka e te boleti kao da ti je u kosti vrelo gvož e. A budeš li i o
jednoj od njih rekao lošu re , ruku e ti zahvatiti groznica i
polako e istruliti i mora e da je odseku da bi ti spasli život.“
Stisnuo sam ga ja e, tako da mu se o i razroga iše. „A budeš li
im išta uradio, ja u to znati. Do i u ovamo, ubiti te i obesiti

tvoje telo o drvo.“
Lice mu je sada bilo obliveno suzama, mada ne znam da li

od stida ili straha. „A sad joj se izvini.“ Pustio sam ga, uverivši
se najpre da je stao na noge i okrenuh ga ka Krin i El. Žene su
stajale oko njih poput zaštitne aure.