Patrik Rotfus - Strah mudroga (2 deo)

53 Strah mudroga II

Odmahnuo je glavom. „Ne. Pri a se da ovde boravi Vilin-
narod.

avolci rascepljenih kopita koji plešu pod punim mesecom.
Mra ni stvorovi dugih prstiju što kradu decu iz kolevke.
Mnogo je žena, starih i mladih, što no u ostavljaju hleb i mleko.
I mnogo muškaraca koji paze da kad grade ku u sva vrata
budu u nizu.

Neko bi rekao da su ti ljudi sujeverni, ali oni znaju istinu.
Najbolje je izbegavati Vilin-narod, ali ako to nije mogu e, bolje
je da ostanete u njihovoj milosti.

Ovo je pri a o Felurijanki. Gospi Sumraka. Gospi Prve tišine.
Felurijanki, koja je smrt za muškarce. Ali radosna smrt u koju
drage volje odlaze.“

Tempi uzdahnu. Jedva da se i pomerio, ali je privukao
pažnju jer je i dalje imao obi aj da nepomi no sedi dok uve e
pri amo pri e. Sad mi je to imalo više smisla. Bio je tih.

„Felurijana?“ upita on. „Smrt za muškarce. Ona je...“ Zastao
je. „Ona je sentin?“ Podigao je šake ispred sebe i napravio se
kao da nešto hvata. Pogledao nas je iš ekuju i. Videvši da
nismo razumeli, dotakao je ma , koji je ležao pored njega.

Razumeo sam. „Ne“, rekoh. „Ona nije od Adema.“
Tempi odmahnu glavom i pokaza na Martena.
Odmahnuo sam glavom. „Ne. Ona uopšte nije borac. Ona...“
Za utao sam, ne znaju i kako da objasnim kako Felurijanka
ubija muškarce, naro ito ako smo morali da pokazujemo
pokretima. O ajan, okrenuh se Dedanu za pomo .
Ovaj nije oklevao. „Seks“, otvoreno je rekao. „Da li znaš za
seks?“
Tempi zatrepta, a onda, zabacivši glavu, prasnu u smeh.
Dedan kao da nije znao da li da se uvredi ili ne. Trenutak
kasnije, Tempi do e do daha. „Da“, jednostavno re e. „Da.
Znam za seks.“
Dedan se osmehnu. „Tako ona ubija muškarce.“
Na trenutak Tempijevo lice postade bezizraznije nego
obi no, a onda se na njemu polako ukaza užas. Ne, ne užas, bilo
je to isto ga enje i gnušanje. A na njegovom licu, koje je obi no
bilo tako bezizrazno, to je delovalo još gore. Nekoliko puta je

PATRIK ROTFUS 54

stisnuo spuštene šake, napravivši udne pokrete. „Kako?“,
procedio je.

Dedan zausti da nešto kaže, ali stade. Krenuo je nešto da
pokazuje pa i to prekide, posramljeno pogledavši u Hespe.

Ova se tiho zakikota i okrete Tempiju. Malo je razmislila, pa
napravila pokret kao da nekog grli i ljubi. Zatim po e da se
ritmi no udara o grudi, oponašaju i lupanje srca. Udarala je sve
brže i brže, pa prestala, stisla šaku u pesnicu i izbe ila se. Celo
telo joj se najpre nape pa klonu, a glava joj pade u stranu.

Dedan se smejao i pljeskao njenoj predstavi. „To je to. Ali
ponekad...“ Kucnuo se po elu i pucnuo prstima, ukrstivši o i i
isplazivši jezik. „Lud.“

Tempi se opusti. „Oh“, re e, s o iglednim olakšanjem.
„Dobro. Da.“

Dedan klimnu glavom i vrati se pri i. „Dakle. Felurijanka.
Najnežnija žudnja svih muškaraca. Neprevazi ene lepote.“ Da
do ara Tempiju, pretvarao se kao da rukom prolazi kroz dugu
kosu.

„Pre dvadeset godina, otac i stric tog momka lovili su baš u
ovom delu šume kad sunce po e da zalazi. Zadržali su se duže
nego što je trebalo pa odlu iše da u povratku preseku preko
šume umesto da, kao svi pametni ljudi, idu putem.

Nisu dugo išli kad u daljini za uše pevanje. Krenuli su ka
njemu, misle i da su blizu puta, a zapravo se na oše na rubu
male istine. A tamo je stajala Felurijanka i tiho pevala za sebe:

Cae-Lanion Luhial

di mari Fedanua

Kreata Tu ciar tu

alaran di Dirella.

Amauen.

Loesi an delan tu

nia vor ruhlan

Felurian thae.

Iako ju je Dedan loše otpevao, naježih se od pesme. Melodija
je bila sablasna, neodoljiva i potpuno nepoznata. Nisam
razumeo ni jezik. Ni jednu jedinu re .

55 Strah mudroga II

Videvši moju reakciju, on zaklima glavom. „Ta pesma, više
nego bilo šta drugo, ini de akovu pri u verodostojnom. Ne
razumem nijednu re , ali svaka mi se urezala u pam enje iako
ju je otpevao samo jednom.

I tako ti dva brata stoje jedan pored drugog na rubu istine.
A, zahvaljuju i mese ini, vide kao da je podne a ne no . Na sebi
nije imala ništa i, mada joj je kosa bila skoro do struka, beše

igledno da je gola kao i mesec.“
Oduvek sam uživao u pri ama o Felurijanki, ali kad
pogledah u Hespe, moje oduševljenje splasnu. Gledala je u
Dedana, a dok je on govorio, o i joj se suziše.
Dedan to nije primetio. „Bila je visoka, dugih, skladnih
nogu. Imala je tanak struk, oble bokove koji kao da su
preklinjali da ih dotakneš. Stomak joj je bio savršen i gladak,
poput brezove kore, a pupak kao stvoren za poljupce.“
Sada su Hespine o i bile nalik na dva prete a proreza. Ali
još više su je odavala usta, koja se pretvoriše u tanku ravnu
crtu. Da u vam jedan savet. Ako ikad vidite taj izraz na
ženinom licu, smesta prekinite s pri om i skrstite ruke. Time
možda ne ete poboljšati svoj položaj, ali ga bar ne ete još više
pogoršati.
Nažalost, Dedan je nastavio, pokazuju i debelim šakama pri
svetlu vatre. „Grudi su joj bile pune i oble, kao breskve koje
ekaju da ih ubereš. ak ni ljubomorni mesec što svemu krade
boju nije mogao sakriti rumene...“
Hespe zga eno otfrknu i ustade. „Odoh ja onda“, re e.
Izgovorila je to tako ledenim glasom da to ak ni Dedanu nije
promaklo.
„Molim?“ Pogledao ju je s rukama i dalje podignutim,
zastavši u trenutku dok je hvatao par zamišljenih grudi.
Odjurila je tiho gun aju i.
Dedan polako spusti šake u krilo. Na licu su mu se brzo
smenjivali zbunjenost, povre enost i bes. Trenutak kasnije on
ustade i gun aju i sebi u bradu grubo o isti liš e i gran ice s
pantalona. Pokupio je pokriva e i krenuo na drugu stranu naše
male istine.
„Da li su na kraju oba brata krenula za njom pa je de akov

PATRIK ROTFUS 56

otac zaostao?“ upitao sam.
Dedan se osvrte ka meni. „Zna i, ve si je uo. Mogao si da

me prekineš ako ti se...“
„Samo naga am, brzo rekoh. „Ne volim kad ne ujem kraj

pri e.“
„Ocu je noga upala u ze ju rupu“, kratko re e Dedan.

„Uganuo je lanak. Strica nikad više nisu videli.“ Smrknuta lica,
udaljio se iz kruga osvetljenog vatrom.

Preklinju i pogledah u Martena, koji je odmahnuo glavom.
„Ne“, prošaptao je. „Ne u da se mešam. Ni za šta na svetu. Ako
bih sad pokušao da pomognem, bilo bi to kao da golim rukama
gasim vatru. Bolno i bez pravog dejstva.“

Tempi po e da prostire postelju. Marten napravi kružni
pokret prstom i upitno me pogleda, pitaju i me želim li prvi da

stražarim. Klimnuh glavom, a on pokupi svoje pokriva e uz
re i: „Ma koliko ti nešto delovalo privla no, moraš da odvagaš
kolikoj se opasnosti izlažeš. Koliko silno to želiš i koliko si
spreman da se ope eš.“

Ugasio sam vatru i uskoro se na istinu spustila duboka,
mra na no . Legao sam na le a, pogledao u zvezde i pomislio

na Denu.

POGLAVLJE OSAMDESET DRUGO

Varvari

Narednog dana Tempi i ja smo premeštali logor dok su se
Dedan i Hespe vratili do Krosona po zalihe. Marten je
izvideo jednu izdvojenu poljanu blizu vode. Zatim smo sve
spakovali i preselili, iskopali nužnik, podigli ognjište i sve
pripremili.

Tempi je usput bio raspoložen za razgovor, ali sam ja bio
uzrujan. Ranije sam ga uvredio pitanjem o letaniju, pa sam znao
da tu temu treba izbegavati. Ali ako ga je uznemirilo
jednostavno pitanje o pevanju, kako da znam šta bi ga moglo
uvrediti?

I ovog puta najve u teško u predstavljali su njegovo
bezizrazno lice i odbijanje da me pogleda u o i. Kako da vodim
smislen razgovor s nekim kad nemam predstavu šta on ose a?
Kao da se kroz nepoznatu ku u kre em s povezom preko o iju.

Zato se odlu ih za sigurniji pristup i jednostavno sam ga,
dok smo radili, pitao za još re i. Najviše o predmetima, pošto su
obojici ruke bile zauzete, pa nismo mogli da objašnjavamo
pantomimom.

Najbolje je bilo to što je Tempi vežbao ejturanski dok sam ja
proširivao vokabular ademskog. Primetio sam da, što sam više
grešio u njegovom jeziku, to je on slobodnije pokušavao da se
izrazi.

Naravno, pravio sam mnogo grešaka. Zapravo, ponekad
sam bio toliko glup da je morao objašnjavati više puta i na više
na ina. Sve na ejturanskom, naravno.

PATRIK ROTFUS 58

Oko podneva smo podigli logor. Marten je otišao u lov, a
Tempi se protegao i po eo da izvodi lagani ples. Uradio je to

dvaput zaredom, pa posumnjah da je i njemu pomalo dosadno.
Kad je završio, bio je orošen znojem i rekao mi je da ide da se
okupa.

Kad sam ostao sam u logoru, pretopio sam kotlokrpine
sve e kako bih napravio dve voštane lutkice. Ve danima sam
hteo to da uradim, ali na pravljenje lutke se ak i na

Univerzitetu gledalo s podozrenjem. Ovde u Vintasu... dovoljno
je re i da sam smatrao kako bi bilo najbolje da me ne vide.

To nije fin posao. Loj ni blizu nije toliko prikladan koliko
simpati ki vosak, ali ak i najgrublje izra ena lutka može biti
pogubna. Pošto sam ih smestio u putnu torbu, ose ao sam se
mnogo bolje pripremljeno.

istio sam ostatke loja s prstiju kad se Tempi vratio s
kupanja, go kao od majke ro en. Zahvaljuju i godinama
provedenim na pozornici, sa uvao sam pribranost, ali jedva.

Kad je na najbližoj grani prostro mokru ode u, pri e mi bez
trunke stida ili skromnosti.

Ispružio je desnu šaku, stiskaju i palac i kažiprst. „Šta je

ovo?“ Raširio je malo prste da vidim.
Pogledao sam pažljivije, sre an što imam na šta da se

usredsredim. „To je krpelj.“
S te blizine nisam mogao a da opet ne primetim njegove

ožiljke, blede linije kojima su mu bile ispresecane ruke i grudi.
U Mediki sam nau io da tuma im ožiljke, a njegovi nisu bili

široki, nabrani i ljubi asti, što bi ukazivalo na duboku ranu koja
je prolazila kroz slojeve kože, sala i miši a. Ove rane su bile
plitke. Bilo ih je na desetine. Morao sam se zapitati koliko je ve
dugo pla enik kad ima toliko stare ožiljke. Izgledao je kao da
mu nije mnogo više od dvadeset godina.

Nesvestan toga da ga prou avam, Tempi je zurio u stvora

izme u svojih prstiju. „Grize. Na meni. Grize i ostaje.“ Lice mu
je bilo bezizrazno kao i uvek, ali mu se u glasu ose alo ga enje.
Uzrujano je pomerao levu šaku.

„U Ademreu nema krpelja?“
„Ne.“ Pokušao je da ga stisne izme u prstiju. „Ne e slomi.“

59 Strah mudroga II

Pokazao sam mu kako da ga istisne noktima, što je s
izvesnim zadovoljstvom i uradio. Bacio ga je i vratio se do svoje
postelje. Zatim je, i dalje go, povadio svu svoju ode u i snažno
je istresao.

Gledao sam na drugu stranu, duboko ube en da e se baš u
ovom trenutku Dedan i Hespe vratiti iz Krosona.

Sre om, nisu. Kroz etvrt sata, Tempi je obukao pantalone,
pre toga ih pažljivo pregledavši.

Go do pojasa, vratio se do mesta gde sam sedeo. „Mrzim
krpelj“, izjavio je.

Dok je govorio, levom šakom je odse no zamahnuo, kao da
isti mrve s košulje blizu kuka. Samo što na sebi nije imao
košulju, a sa njegove gole kože nije imalo šta da se o isti.
Štaviše, shvatio sam da je isti pokret napravio i ranije.

Kad malo bolje razmislim, u poslednjih nekoliko dana video
sam ga kako pet-šest puta to ini, mada nikad toliko snažno.

Najednom se u meni probudi sumnja. „Tempi? Šta ovo
zna i?“ Oponašao sam pokret nalik etkanju.

Klimnuo je glavom. „To je ovo.“ Zgr io je lice u prenaglašen
izraz ga enja.

Glavom mi proleteše prethodnih nekoliko dana i setih se
koliko puta sam video Tempija kako se uzrujano vrpolji dok
smo pri ali. Od same pomisli zavrte mi se u glavi.

„Tempi“, upitao sam. „Da li se sve ovo“, pokazao sam na
svoje lice i osmehnuo se, namrštio, prevrnuo o ima, „da li se
sve to na ademskom radi šakama?“

Klimnuo je glavom i istovremeno napravio nekakav pokret.
„To!“ Pokazao sam na njegovu šaku. „Šta je to?“
Oklevao je, a onda se na silu, smeteno osmehnuo.
Ponovio sam njegov pokret, malo raširivši šaku i dodirnuvši
palcem srednji prst.
„Ne“, rekao je. „Druga šaka. Leva.“
„Zašto?“
Udario me po grudima, ta no s leve strane grudne kosti: tup-
tup, tup-tup. Zatim je prstom prešao sve do moje leve šake.
Klimnuo sam glavom pokazuju i da shvatam. To je bilo najbliže
srcu. Podigao je desnu šaku i stegao je u pesnicu. „Ova šaka je

PATRIK ROTFUS 60

snažna.“ Podigao je levicu. „Ova šaka je pametna.“
Imalo je smisla. Zato ve ina lautista drži akorde levom, a

udara po žicama desnom šakom. Leva je po pravilu mnogo
okretnija.

Napravio sam isti pokret levom šakom, raširivši prste.
Tempi odmahnu glavom. „To je ovo.“ Polovinu usta izvio je u
zlobni smešak.

Toliko je odudarao na njegovom licu da sam se jedva

suzdržavao da ne zinem. Pažljivije pogledah njegovu šaku i
mal ice pomerih prste.

Klimnuo je glavom s odobravanjem. Lice mu je bilo
bezizrazno, ali prvi put sam shvatio zašto.

U narednim satima nau io sam da ademski pokreti šakama
zapravo ne predstavljaju izraze lica. Nije to bilo baš tako

jednostavno. Na primer, osmeh može zna iti da ti je zabavno,
da si sre an, zahvalan ili zadovoljan. Možeš se osmehnuti da
nekog utešiš. Možeš se osmehnuti zato što si zadovoljan ili zato
što si zaljubljen. Kreveljenje ili kez li e na osmeh, ali imaju
sasvim druga ije zna enje.

Zamislite da nekog pokušavate da nau ite kako da se

nasmeje. Zamislite da pokušavate da opišete šta razli iti osmesi
zna e i kada ih ta no treba upotrebiti u razgovoru. Teže je nego

iti da hodaš.
Najednom sam mnogo toga razumeo. Naravno da Tempi
nije hteo da me pogleda u o i. Nema nikakvog razloga gledati
sagovornika u lice. Slušate glas, ali gledate šake.

Narednih nekoliko sati pokušavao sam da nau im ono
najosnovnije, ali bilo je izuzetno teško. S re ima je prili no lako.
Možete pokazati na kamen. Možete odglumiti kako tr ite ili
ska ete. Ali jeste li ikad pokušali da pantomimom objasnite
saglasnost? Poštovanje? Zajedljivost? Sumnjam da bi to ak i
mom ocu uspelo.

Zbog toga sam vrlo sporo napredovao, ali nisam mogao a da
ne budem op injen. Kao da sam najednom dobio drugi jezik.

A to je na neki na in bila tajna. Oduvek sam voleo tajne.
Trebalo mi je nekoliko sati da nau im ša icu pokreta,
izvin’te na izrazu. Imao sam ose aj da napredujem vrlo sporo,

61 Strah mudroga II

ali kad sam kona no nau io kako se rukama kaže „blaže
re eno”, ispuni me ponos koji se jedva može opisati.

Mislim da je i Tempi to osetio. „Dobro“, rekao je i položio
šaku, što je, bio sam prili no siguran, zna ilo odobravanje.
Promrdao je ramenima i ustao protežu i se. Pogledao je kroz
granje u sunce. „Hrana sad?“

„Uskoro.“ Nešto me je mu ilo. „Tempi, zašto se toliko
mu iti?“, upitao sam. „Lako je osmehnuti se. Zašto se smejati
šakama?“

„Lako je i sa šakama. Bolje. Više...“ Napravio je nešto
izmenjen pokret iš enja košulje koji je malo as upotrebio. Ne
ga enje, ljutnja? „Koja je re za dobar život zajedno? Niko ne
sere u bunar?“

Nasmejah se. „Civilizacija?“
Klimnuo je glavom raširivši prste: veselje.
„Da“, re e. „Govoriti rukama je civilizacija.“
„Ali prirodno je smešiti se“, pobunih se. „Svi se osmehuju.“
„Prirodno nije civilizacija“, re e Tempi. „Kuvanje mesa je
civilizacija. Pranje smrada je civilizacija.“
„Zna i, u Ademreu se uvek osmehujete šakama?“ Poželeh
da znam pokret za zaprepaš enje.
„Ne. Osmehivanje licem dobro s porodicom. Dobro s nekim
prijateljem.“
„Zašto samo porodica?“
Tempi ponovo stavi palac na klju nja u. „Kada uradiš ovo“
– pritisnuo je dlan uz obraz i dunuo u njega, proizvevši snažan
zvuk kao da se nešto nadima – „to je prirodno, ali to ne radiš u
blizini drugih. Nepristojno. S porodicom...“ Slegao je
ramenima. Veselje, „...civilizacija nije važna. Prirodnije s
porodicom.“
„A šta je sa smehom?“ upitao sam. „Vi ao sam te kako se
smeješ.“ Ispustio sam zvuk ha-ha kako bi znao na šta mislim.
Slegao je ramenima. „Smejanje je.“
Sa ekao sam trenutak, ali on izgleda nije imao nameru da
nastavi. Pokušao sam ponovo. „Zašto se ne smejete šakama?“
Tempi odmahnu glavom. „Ne. Smejati je druga ije.“ Prišao
je bliže i s dva prsta me lako udario po grudima iznad srca.

PATRIK ROTFUS 62

„Osmeh?“ Prešao je prstom niz moju levu ruku. „Ljut?“ Ponovo
me udario po srcu. Napravio je uplašen, zatim zbunjen izraz

lica, pa napu io usne glume i smešno durenje. Svaki put bi me
udario po grudima.

„Ali smeh?“ Stavio je dlan na moj stomak. „Ovde živeti
smeh.“ Prešao je dlanom naviše sve do mojih usta i raširio
prste. „Potiskivati smeh nije dobro. Nije zdravo.“

„Tako e i pla ?“, upitao sam. Opisao sam prstom kako mi se

niz obraz spušta zamišljena suza.
„Tako e i pla .“ Uhvatio se za stomak. „Ha-ha-ha“, rekao je

pritiskaju i dlan da pokaže kako mu se stomak pomera. Zatim
mu se na licu pojavi izraz tuge. „Hah hah hah“, ispuštao je
preuveli ane jecaje ponovo se hvataju i za stomak. „Isto mesto.
Nije zdravo potiskivati.“

Polako klimnuh glavom pokušavaju i da zamislim kako li se
ose a Tempi, koga neprestano vre aju ljudi toliko nepristojni
da ni izraze lica ne mogu da zadrže za sebe. Ljudi koji rukama
neprestano prave besmislene pokrete. „Mora da ti je ovde
mnogo teško.“

„Ne toliko teško.“ Blaže re eno. „Kad odem iz Ademrea, ja

znam ovo. Ne civilizacija. Varvari su nevaspitani.“
„Varvari?“
Pokazao je rukama oko sebe, obuhvativši istinu, šumu, celi

Vintas. „Svi ovde kao psi.“ Iskrivio je lice u prenaglašeno
groteskni izraz besa, pokazavši sve zube, reže i i mahnito
prevr i o ima. „To je sve što znate.“ Ravnodušno i pomirljivo

sleže ramenima, kao da kaže da nam to ne uzima za zlo.
„Šta je s decom?“, upitao sam. „Deca se osmehuju pre nego

što progovore. Da li je to pogrešno?“
On odmahnu glavom. „Sva deca varvari. Sva se smeše licem.

Sva deca nevaspitana. Ali ona ostare. Gledaju. U e.“ Na
trenutak se zamislio, biraju i re i. „Varvari nemaju ženu da ih

i civilizaciji. Varvari ne mogu da u e.“
Videlo se da nije želeo da bude uvredljiv, ali sad još
odlu nije reših da nau im pojedinosti ademskog govora
rukama.
Tempi ustade i po e da se razgibava, izvode i niz pokreta

63 Strah mudroga II

istezanja sli nih onima koje su kad sam bio mlad koristile
akrobate u mojoj družini. Nakon što se petnaest minuta uvijao
tamo-amo, po eo je laganu pantomimu nalik plesu. Mada to
tada nisam znao, zvala se ketan.

I dalje zbunjen re ima „varvari ne mogu da u e“, odlu ih da
mu se pridružim. Na kraju krajeva, nisam imao pametnija
posla.

Dok sam pokušavao da ga oponašam, shvatio sam koliko je
to zamršeno: držati šake skupljene baš na odre en na in,
pravilno postaviti noge. Iako se Tempi kretao vrlo sporo,
uvideo sam da je nemogu e oponašati njegov jednostavan
sklad. Tempi se nijednom nije zaustavio niti me pogledao. Nije
izgovorio ni jednu jedinu re ohrabrenja niti savet.

Bilo je iscrpljuju e i jedva do ekah da se završi. Zatim
raspalih vatru i sastavih tronožac. Tempi bez re i izvadi tvrdu
kobasicu i nekoliko krompira koje po eo polako da ljušti
ma em.

To me je iznenadilo jer je Tempi oko ma a titrao koliko i ja
oko laute. Kad ga je Dedan jednom uzeo, Adem je reagovao
prili no burnim izlivom emocija. Burnim za Tempija. Izgovorio
je ak dve re enice i malo se namrštio.

Videvši da ga posmatram, on radoznalo nakrivi glavu.
Pokazao sam prstom. „Ma ?“, upitao sam. „Za seckanje
krompira?“
Tempi pogleda u delimi no oguljen krompir u jednoj i ma
u drugoj ruci. „Oštar.“ Slegao je ramenima. „ ist.“
Uzvratio sam sleganjem ramenima, ne žele i da postavljam
dalja pitanja. Dok smo radili, nau io sam kako se kaže gvož e,
vor, list, varnica i so.

ekaju i da voda provri, Tempi ustade, otrese se i po drugi
put po e gipko rastezanje. Ponovo sam mu se pridružio. Ovog
puta je bilo teže. Miši i na mojim rukama i nogama bili su
opušteni i drhtavi od malopre ašnjeg naprezanja. Pred kraj
sam morao da se upinjem da ne zadrhtim, ali otkrio sam još
nekoliko tajni.

Tempi i dalje nije obra ao pažnju na mene, ali nije mi
smetalo. Oduvek sam voleo izazove.

POGLAVLJE OSAMDESET TRE E

Slepilo

„...i tako je Taborlin bio zato en duboko pod zemljom“ re e
Marten. „Ostavili su mu samo ode u koju je imao na sebi i dva
centimetra sve e da odagna tamu.

Kralj- arobnjak nameravao je da Taborlina drži zarobljenog
dok mu glad i že ne oslabe volju. Sajfus je znao da e, zakune
li se da e mu pomo i, Taborlin održati obe anje, zato što
arobnjak nikad nije pogazio re .

Najgore je bilo to što je Sajfus uzeo Taborlinov štap i ma , a
bez njih je njegova mo bila slaba i nepostojana. Uzeo mu je ak
i plašt neodre ene boje, ali je ovaj... izvinjavam se. Ali... ahhm.
Hespe, budi ljubazna i dodaj mi mešinu.“

Hespe mu dobaci mešinu s vodom i on dobro potegnu iz
nje. „Sad je bolje.“ Nakašljao se. „Gde sam stao?“

Ve dvanaest dana smo bili u Eldu i uhodali se u odre eni
ritam. Marten je opkladu menjao u skladu s našom sve ve om
veštinom. Prvo na deset prema jedan, zatim petnaest prema
jedan, što je bilo jednako onom što se dogovorio s Dedanom i
Hespe.

Sve bolje sam razumeo ademski govor rukama, a kao
rezultat toga Tempi više nije bio samo prazna stranica koja me
je izlu ivala. Kako sam u io da itam govor njegovog tela,
polako je dobijao nekakve obrise.

Bio je brižan i nežan. Dedan mu je išao uz dlaku. Voleo je
šale, mada ve inu mojih nije razumeo, a one koje je pokušao da
ispri a po pravilu bi gubile smisao u prevodu.

65 Strah mudroga II

To ne zna i da je me u nama sve bilo savršeno. I dalje sam s
vremena na vreme ljutio Tempija, prave i glupe društveno
neprihvatljive greške koje ak ni kasnije nisam mogao da
razumem.

Svakog dana bih mu se pridružio u neobi nom plesu, a on
se uporno pravio da me ne prime uje.

„Sad je Taborlin morao da pobegne“, re e Marten
nastavljaju i pri u. „Ali kad se osvrnuo po pe ini, video je da
nema vrata. Nema prozora. Svuda oko njega bio je samo
gladak, vrst kamen.

Ali Taborlin Veliki je znao imena svega, pa je mogao svime
da upravlja. Rekao je kamenu: ’Slomi se!’ i ovaj se slomi. Zid se
rascepi kao list hartije i kroz taj otvor Taborlin ugleda nebo i
udahnu sladak prole ni vazduh.

Izašao je iz pe ine i otišao u zamak, pravo pred vrata same
kraljevske dvorane. Bila su zaklju ana, pa on re e: ’Zapalite se!’,
a ona buknuše i uskoro od njih ostade samo fin siv pepeo.

Kro ivši u dvoranu, Taborlin ugleda kralja Sajfusa kako sedi
s petoricom stražara. Kralj re e: ’Hvatajte ga!’ Ali stražari su
upravo videli kako se vatra pretvoriše u pepeo, te se približiše,
ali nijedan ne pri e previše blizu, ako razumete šta ho u da
kažem.

Kralj Sajfus re e: ’Kukavice! Ja u se arolijom boriti protiv
Taborlina i pobediti ga!' I on se plašio Taborlina, ali je to dobro
skrivao. Osim toga, Sajfus je imao štap a Taborlin nije.

Taborlin tad re e: ’Kad si toliko hrabar, daj mi pre dvoboja
moj štap.’

’Naravno’, re e Sajfus, iako nije imao nameru da ga vrati.
’Eno ga tu pored tebe, u toj škrinji.’“

Marten nas zavereni ki pogleda. „Vidite, Sajfus je znao da je
škrinja zaklju ana i da postoji samo jedan klju . A taj klju je bio
u njegovom džepu. I tako je Taborlin prišao škrinji, ali ona je
bila zaklju ana. Tada se Sajfus nasmeja, a s njim i nekoliko
stražara.

To razbesne Taborlina. I, pre nego što je iko od njih stigao da
nešto u ini, on udari šakom po poklopcu škrinje i viknu: ’Edro!’
Škrinja se širom otvori, a on dohvati svoj plašt neodre ene boje

PATRIK ROTFUS 66

i umota se u njega.“
Marten se ponovo nakašlja. „Izvinite“, re e i zastade da

popije još jedan dobar gutljaj.
Hespe se okrete Dedanu. „Šta misliš, koje boje je bio

Taborlinov plašt?“
Ovaj mal ice nabra elo, gotovo se mršte i. „Kako to misliš?

Neodre ene boje, baš kao što kaže.“
Hespine usne pretvoriše se u crtu. „Znam. Ali kad ga

zamišljaš u glavi, kako izgleda? Moraš nekako da ga zamisliš,
zar ne?“

Dedan se malo zamisli. „Uvek sam zamišljao da je nekako
svetlucav“, re e. „Poput kaldrme ispred sve are posle jake
kiše.“

„Ja sam ga uvek zamišljala prljavosivog“, re e ona. „Nekako

ispranog, jer je stalno na putu.“
„To ima dosta smisla“, re e Dedan, a ja videh kako se

Hespino lice ponovo razneži.
„Beo“, predloži Tempi. „Ja mislim beo. Bez boje.“
„Ja sam uvek zamišljao da je nekako blede nebeskoplave

boje“, priznade Marten slegavši ramenima. „Znam da to nema

nimalo smisla. Ja ga samo tako zamišljam.“
Svi pogledaše u mene.
„Ponekad ga zamišljam kao šareni prekriva “, rekoh. „Ceo

sa injen od zakrpa, mnoštva raznobojnih krpica i komadi a. Ali
naj eš e zamišljam da je taman. Kao da zapravo ima boju, ali je
ona toliko tamna da se ne vidi.“

Kad sam bio mali, slušao sam pri e o Taborlinu
razgora enih o iju. Sad kad sam znao istinu o magiji, uživao
sam u njima na sasvim drugi na in, ose aju i nešto izme u
nostalgije i zabave.

Ali posebno mesto u mom srcu oduvek je zauzimao
Taborlinov plašt neodre ene boje. Veliki deo Taborlinove mo i

nalazio se u štapu. Njegov ma je bio smrtonosan. Klju , nov
i sve a bili su dragoceno oru e. Ali u plaštu je bila Taborlinova
suština. Koristio ga je da se preruši kad je to bilo potrebno, da
se sakrije kad je bio u nevolji. Plašt ga je štitio. Od kiše. Od
strela. Od vatre.

67 Strah mudroga II

U njemu je mogao svašta da sakrije i ovaj je imao mnoštvo
džepova punih udesnih stvar ica. Nož. Igra ku za dete. Cvet
za gospu. Šta god bi mu zatrebalo, nalazilo se negde u plaštu
neodre ene boje. Zbog tih pri a sam kad sam bio mali tražio od
majke svoj prvi plašt...

Umotao sam se u ogrta . Prljavi, dronjavi, izbledeli ogrta
koji sam dobio od kotlokrpe. Kad smo jednom svra ali u
Kroson po namirnice, uzeo sam nešto odba enog materijala i
prišio nekoliko nezgrapnih džepova s unutrašnje strane. Ali to
je i dalje bila jadna zamena za moj raskošni tamnocrveni ogrta ,
ili dražesni crno-zeleni koji mi je napravila Fela.

Marten se još jednom nakašlja i ponovo baci na pri u. „I tako
Taborlin udari o sanduk i viknu: ’Edro!’ Poklopac škrinje se
otvori, a on dohvati svoj plašt neodre ene boje i štap. Prizvao je
ogromne bodlje munje i ubio dvadeset stražara. Zatim je
prizvao more vatre i ubio još dvadesetoricu. Preostali pobacaše
ma eve mole i za milost.

Tad Taborlin uze iz škrinje i ostale svoje stvari. Izvadio je
klju i nov i odložio ih na sigurno. Na kraju je izvadio
bakreni ma , Skajaldrin, i zadenuo ga...“

„Šta?“, prekide ga Dedan kroz smeh. „Siso. Taborlinov ma
nije bio od bakra.“

„Umukni, Dene“, odbrusi Marten ozloje en zbog
prekidanja. „Baš jeste bio bakren.“

„Umukni ti“, odgovori Dedan. „Ko je još uo za bakreni
ma ? Bakrena oštrica ne bi izdržala. To bi bilo kao da nekog
pokušaš da ubiješ velikim penijem.“

Hespe se na to nasmeja. „Verovatno je ma bio srebrn, je l’
tako, Martene?“

„Ma je bio bakren“, nepopustljiv je bio Marten.
„Možda je to bilo na po etku njegove karijere“, Dedan
glasno prošapta Hespe. „Mogao je da priušti samo bakreni
ma .“
Marten ih ljutito pogleda. „Bakreni, dovraga. Ako vam se ne
svi a, sami smislite kraj.“ Prekrstio je ruke.
„Dobro“, re e Dedan. „Kvout nam može ispri ati jednu.
Možda jeste balavac, ali ume da ispri a pravu pri u. Ma jeste,

PATRIK ROTFUS 68

bakreni ma .“
„Zapravo“, rekoh, „ja bih voleo da ujem kraj Martenove

pri e.“
„Samo ti pri aj“, ogor eno re e stari traga . „Nisam

raspoložen da sad završim. I radije bih slušao tebe nego ovog
magarca kako nja e neku svoju pri u.“

Ve ernje pri e su bile jedna od retkih prilika kada smo svi
zajedno sedeli a da ne zapo nemo neku besmislenu sva u.

Sada su ak i one postale napete. Štaviše, ostali su po eli da
ra unaju na to da u im ja pružiti ve ernju zabavu. U nadi da to
prekinem, mnogo sam razmišljao koju pri u da ispri am
ve eras.

„U davna vremena“, po eh, „u jednom gradi u rodio se
jedan de ak. Bio je savršen, tako je bar mislila njegova majka.

Ali nešto u vezi s njim bilo je druga ije. Imao je u pupku zlatan
vijak kome je virila samo glava.

E sad, de akovoj majci bilo je samo drago što su mu svi prsti
na rukama i nogama na broju. Ali kako je rastao, shvatio je da
nemaju svi vijak u pupku, a kamoli zlatan. Pitao je majku emu
on služi, ali ona nije znala. Onda je pitao oca, ali on nije znao.

Pitao je babu i dedu, ali ni oni nisu znali.
Na tome se neko vreme završilo, ali njega je to i dalje

kopkalo. Kona no, kad je dovoljno odrastao, spakovao se i
krenuo, nadaju i se da e na i nekog ko zna istinu o tome.

Išao je od mesta do mesta raspituju i se kod svakog ko je
tvrdio da o bilo emu išta zna. Pitao je babice i lekare, ali oni

nisu mogli to da uhvate ni za glavu ni za rep. Momak je pitao
ezoteri are, kotlokrpe i stare pustinjake što žive po šumama, ali
niko nikad ništa sli no nije video.

Otišao je da pita sildske trgovce, veruju i da, ako se iko
razume u zlato, onda su to oni. Ali sildski trgovci nisu znali.
Otišao je do ezoteri ara na Univerzitetu, veruju i da, ako iko

zna o vijcima i kako oni funkcionišu, onda su to oni. Ali
ezoteri ari nisu znali. Momak je krenuo putem do Stormvala da
pita veštice iz Tala, ali nijedna nije umela da mu da odgovor.

Na kraju je otišao do kralja Vinta, najbogatijeg kralja na
svetu. Ali kralj nije znao. Otišao je do cara Ejtura, ali i pored sve

69 Strah mudroga II

svoje mo i, car nije znao. Jedno po jedno, obišao je sva mala
kraljevstva, ali niko ništa nije umeo da mu kaže.

Kona no momak ode vrhovnom kralju Modega,
najmudrijem kralju na svetu. Vrhovni kralj prou io je glavu
vijka koja je virila iz de akovog pupka. Zatim je mahnuo
rukom, a njegov majordom donese jastuk od zlatne svile. Na
jastuku je stajala zlatna kutija. Vrhovni kralj skide oko vrata
zlatni klju , otvori kutiju, a unutra je bio zlatni odvija .

Vrhovni kralj uze odvija i pokaza momku da pri e. Drhte i
od uzbu enja, momak to i u ini. Kralj zatim stavi zlatni odvija
u de akov pupak.“

Zastao sam da popijem dobar gutljaj vode. Ose ao sam kako
se moja mala publika naginje ka meni. „Vrhovni kralj zatim
pažljivo okrete zlatni vijak. Jednom: ništa. Dvaput: ništa. Zatim
ga okrete po tre i put i de akovo dupe otpade.“

Na trenutak su iznena eno zanemeli.
„Šta?“ s nevericom upita Hespe.
„Otpalo mu je dupe“, ponovio sam mrtav ozbiljan.
Usledila je duga tišina. Svi pogledi bili su uprti u mene.
Vatra zapucketa, a iskre zavrcaše.
„I šta se onda dogodilo?“ kona no upita Hespe.
„Ništa“, rekoh. „To je to. Kraj.“
„Šta?“, upitala je ponovo, glasnije. „Kakva je to pri a?“
Taman sam hteo da odgovorim, kad Tempi prasnu u smeh.
Tresu i se i ostavši bez daha, nije prestajao da se smeje. Ubrzo i
sam po eh da se smejem, delom Tempiju, a delom zato što je
ova pri a i meni oduvek bila neobi no smešna.
Hespi se lice smrknu, kao da je šala bila na njen ra un.
Prvi se oglasio Dedan. „Ne razumem. Zašto je...?“, u utao je.
„Da li su de aku ponovo zaka ili dupe?“ ubacila se Hespe.
Slegao sam ramenima. „To nije deo pri e.“
Ljutit, Dedan divlje zamahnu rukom. „Koji je njen smisao?“
Nedužno ga pogledah. „Mislio sam da samo pri amo pri e.“
Grmalj me prostreli pogledom. „Razumne pri e! Pri e koje
imaju kraj. Ne pri e u kojima dupe nekog momka...“
Odmahnuo je glavom. „Ovo je besmisleno. Idem da spavam.“
Otišao je da pripremi postelju. Hespe ode na svoju stranu.

PATRIK ROTFUS 70

Osmehnuh se, prili no siguran da me nijedno od njih više
ne e gnjaviti da im ispri am pri u ako ja to ne želim.

Tempi je tako e ustao. Onda se, dok je prolazio pored mene,
osmehnuo i iznenada me zagrlio. Pre jednu deseticu ovo bi me
zaprepastilo, ali sada sam znao da me u Ademima fizi ki
kontakt nije bio ništa udno.

Ipak, iznenadilo me je što je to uradio pred svima. Uzvratio
sam mu zagrljaj kako sam najbolje umeo, ose aju i kako mu se

grudi i dalje tresu od smeha. „Otpalo dupe“, prošaptao je i
otišao do postelje.

Marten isprati pogledom Tempija, a onda se dugo,
sumnji avo zagleda u mene. „Gde si uo tu pri u?“ upitao je.

„Otac mi ju je ispri ao kad sam bio mali“, iskreno rekoh.
„Zar nije udno pri ati deci takve pri e?“

„Bio sam udno dete“, rekoh. „Kad sam bio malo stariji,
priznao je da je pri e izmišljao kako bi me u utkao. Stalno sam
ga obasipao pitanjima. Iz sata u sat. Rekao je da je jedino što bi
me u utkalo bila nekakva zagonetka. Ali zagonetke sam s
lako om rešavao, pa mu ih je ponestalo.“

Slegao sam ramenima i po eo da razmeštam postelju. „Zato

je izmišljao pri e koje su li ile na zagonetke i pitao me znam li
šta one zna e.“ Pomalo ežnjivo se osmehnuh. „Se am se da
sam danima razmišljao o tom de aku sa vijkom u pupku,
pokušavaju i da to razumem.“

Marten se namršti. „Okrutan na in da se nasamari de ak.“
Njegova izjava me je iznenadila. „Kako to misliš“

„Da te nasamari samo da bi imao malo mira. Vrlo podlo.“
Bio sam zapanjen. „Nije mislio ništa loše. Uživao sam u
tome. Imao sam o emu da razmišljam.“
„Ali je bilo besmisleno. Nemogu e.“
„Ne besmisleno“, pobunih se. „Najviše nau imo iz pitanja
na koja ne možemo da odgovorimo. Ona nas u e kako da

razmišljamo. Ako oveku date odgovor, sve što e dobiti jeste
jedna injenica. Ali dajte mu pitanje i sam e tražiti odgovore.“

Rasprostro sam ebe na zemlju i presavio otrcani ogrta da
se u njega uvijem. „Tako e mu, kad ih na e, odgovori biti
dragoceni. Što je pitanje teže, to upornije tražimo. Što upornije

71 Strah mudroga II

tražimo, to više nau imo. Nemogu e pitanje...“

utah kad mi najednom nešto sinu. Elodin. Baš to je Elodin

radio. Sve što je radio na predavanjima: igre, nagoveštaji,

tajanstvene zagonetke. Sve su to bila nekakva pitanja.

Marten odmahnu glavom i udalji se, ali utonuo u misli,

jedva da to primetih. Želeo sam odgovore, a i pored svega što

sam mislio, Elodin je pokušavao da mi ih da. Ono što sam video

kao zlobnu tajanstvenost zapravo je bilo njegovo uporno

podsticanje da se do e do istine. Sedeo sam tako, zanemeo,

zaprepaš en širinom njegove pouke. I mojim nerazumevanjem.

Mojim slepilom.

POGLAVLJE OSAMDESET ETVRTO

Rub mape

Polako smo se probijali kroz Eld. Svakog dana iznova bismo
se ponadali da emo na i tragove staze. Svako ve e do ekali
bismo razo arani.

Oduševljenje je kona no splasnulo, naša družina postala je
razdražljiva i po eli smo da se gložimo. Ono straha što je Dedan
ose ao od mene sasvim je nestalo i neprekidno me je izazivao.
Hteo je da Merovim novcem kupi bocu rakije. Odbio sam.
Mislio je da nema potrebe da no u stražarimo i da je dovoljno
da razapnemo uže. Nisam se složio.

Posle svake male bitke koju bih dobio još više bi me
zamrzeo. A kako se naša potraga nastavljala, njegovo tiho
gun anje polako je u estalo. Nikada se nije osmelio da mi se
direktno suprotstavi, samo bi me tu i tamo obasipao
podrugljivim opaskama i nadureno odbijao da me posluša.

S druge strane, Tempi i ja polako smo gradili nekakvo
prijateljstvo. Njegov ejturanski je bio sve bolji, a moj ademski je
toliko uznapredovao da sam mogao re i kako je moj govor
nerazumljiv, dok je ranije samo zbunjivao.

Nastavio sam da oponašam Tempija dok je izvodio ples, a
on i dalje nije obra ao pažnju na mene. Pošto sam to ve neko
vreme radio, po eo sam da u njemu uo avam nagoveštaje
borila kih veština. Lagan pokret jednom rukom podse ao je na
udarac, veoma sporo podizanje stopala li ilo je na šutiranje.
Moje ruke i noge nisu više drhtale od napora da ga pratim u
laganim pokretima, ali i dalje sam se ljutio zbog svoje

73 Strah mudroga II

trapavosti. Najviše mrzim kad nešto radim loše.
Na primer, negde na polovini bio je jedan deo koji je delovao

sasvim jednostavno. Tempi se okrenuo, opisao krug rukama i
iskora io. Ali kad god bih pokušao da uradim isto, obavezno
bih posrnuo. Probao sam da postavim stopala na pet-šest
razli itih na ina, ali ništa nije pomagalo.

Dan nakon što sam ispri ao pri u o „labavom vijku“, kako
ju je Dedan zvao, Tempi je prestao da se pravi kako me ne
prime uje. Ovog puta je, kad sam posrnuo, stao i pogledao me.
Prstima je brzo pokazao: negodovanje, ljutnja. „Vrati se“, rekao je
postavivši se u plesni položaj koji je prethodio mom posrtanju.

Vratio sam se u isti položaj i pokušao da ga oponašam.
Ponovo sam izgubio ravnotežu i morao da vu em noge da ne
padnem. „Moja stopala su glupa“, progun ao sam na
ademskom savivši prste na levoj šaci: stid.

„Ne.“ Tempi me zgrabi za bokove i iskrenu ih. Zatim mi
gurnu ramena unazad i udari me po kolenima, nateravši me da
ih savijem. „Da.“

Ponovo sam pokušao da krenem napred, osetivši razliku.
Ponovo sam izgubio ravnotežu, ali samo malo.

„Ne“, ponovio je. „Gledaj.“ Potapšao se po ramenu. „Ovo.“
Stao je jedva trideset centimetara ispred mene i ponovio pokret.
Okrenuo se, šakama napravio kružni pokret u stranu i gurnuo
me ramenom u grudi. Isti pokret biste napravili ako biste
pokušavali da ramenom gurnete i otvorite vrata.

Tempi se nije kretao mnogo brzo, ali me je ramenom snažno
odgurnuo u stranu. Ni grub ni nenadan, udarac je bio
neodoljivo silovit, kao kad vas konj o eše na prepunoj ulici.

Ponovio sam ga još jednom, ovog puta se usredsredivši na
rame. Nisam posrnuo.

Pošto smo bili sami u logoru, nisam se osmehnuo ve
pokazah: sre a. „Hvala ti.“ Blaže re eno.

Tempi ništa ne re e. Lice mu je bilo bezizrazno, šake
nepomi ne. Jednostavno se vratio do mesta gde je ranije stajao i
iznova otpo eo ples okrenuvši mi le a.

Pokušao sam da ostanem miran posle ovog razgovora, ali
shvatio sam to kao veliki kompliment. Da sam bolje poznavao

PATRIK ROTFUS 74

Ademe, razumeo bih da je to bilo i mnogo više od
komplimenta.

Izbivši na uzvišenje, zatekosmo Martena kako nas eka. Bilo je
prerano za ru ak, pa se ponadah da je, posle toliko dugih dana
potrage, kona no uo io trag razbojnika.

„Hteo sam ovo da vam pokažem“, re e Marten i pokaza na
visoku bujnu biljku nalik paprati na etiri metra od nas.
„Prili no retka bilj ica. Godinama je nisam video.“

„Šta je to?“
„Zove se anovo se ivo“, s ponosom je rekao prou avaju i je.
„Mora ete širom da otvorite o i. Malo ljudi zna za nju, pa bi nas
mogla upozoriti ako još nekog ima u blizini.“
Nestrpljivo je gledao as u jednog as u drugog. „Dakle?“,
kona no upita.

„Zašto je ona toliko posebna?“, poslušno upitah.
Marten se osmehnu. „Anovo se ivo je zanimljivo zato što ne
podnosi ljude“, re e. „Ako te bilo kojim delom dotakne po koži,
za nekoliko sati e se zacrveneti kao jesenje liš e. I ja e. Bi e
jarkocrveno kao tvoja pla eni ka ode a“, re e Marten i pokaza
na Tempija. „A onda e cela biljka svenuti.“

„Stvarno?“ upitah, ovog puta ne moraju i da glumim
zainteresovanost.

Marten klimnu glavom. „Ubila bi je i kap znoja. Što zna i da
naj eš e umire samo od dodira ne ije ode e. I oklopa. Ili štapa
koji si držao. Ili ma a.“ Pokazao je na Tempijev bok. „Neki kažu
da e uvenuti i ako samo duneš u nju“, re e Marten. „Ali ne

znam da li je to istina.“
Marten se okrete i povede nas dalje. „Ovaj deo šume je

veoma, veoma star. Ovu biljku ne ete na i u blizini ljudskih
naseobina. Prešli smo preko ruba mape.“

„Teško da smo na rubu mape“, rekoh. „Znamo ta no gde
smo.“

Marten otfrknu. „Mape nemaju samo spoljne rubove. Imaju i
unutrašnje. Rupe. Ljudi vole da veruju da znaju sve o svetu.
Naro ito bogataši. Mape su odli ne za to. S ove strane linije je

75 Strah mudroga II

polje barona Dvaporeza, s one strane zemlja grofa Zgr ipare.“
Marten otfrknu. „Na mapi ne možete da ostavite praznine,

pa tako ljudi koji ih crtaju osen e jedan deo i napisu: ’Eld’.“
Odmahnuo je glavom. „Kakva je vajda od toga. Što onda lepo
usred mape stvarno ne naprave rupu. Ova šuma je velika kao
Vintas. Nije ni ija. Kreneš li ovde u pogrešnom smeru, pre i eš
sto pedeset kilometara a da ne nai eš na put, a kamoli na ku u
ili njivu. Ovde ima mesta na koja ljudska noga nikad nije kro ila
i gde se nikad nije uo ljudski glas.“

Pogledah oko sebe. „Izgleda mi kao ve ina drugih šuma
koje sam video.“

„Vuk izgleda kao pas“, jednostavno re e Marten. „Ali on to
nije. Pas je...“ Zastao je. „Kako se zovu životinje koje su stalno
pored ljudi? Krave, ovce i tako to.“

„Pripitomljene?“
„Tako je“, re e i pogleda oko sebe. „Farma je pripitomljena. I
bašta. I park. Kao i ve ina šuma. Ljudi traže pe urke ili seku
drva za ogrev ili dovode svoje dragane da se malo pomiluju.“
Odmahnuo je glavom i dotakao grubu koru obližnjeg
drveta. Uradio je to s neobi nom nežnoš u, gotovo s ljubavlju.
„Ali ne i ovo mesto. Ono je staro i divlje. Ne daje za nas ni
prebijene pare. Ako nas ovi ljudi koje tražimo zasko e, ne bi ak
morali ni tela da nam pokopaju. Sto godina bismo ležali na
zemlji a da niko ne nabasa na naše kosti.“
Okrenuo sam se i pogledao ustalasanu zemlju. Istrošene
stene, beskrajni nizovi drve a. Trudio sam se da ne pomislim na
to kako me je Mer ovamo poslao kao kad pomeriš kamen na
tabli za tak. Poslao me je u rupu na mapi. Mesto na kome niko
nikad ne e na i moje kosti.

POGLAVLJE OSAMDESET PETO

Me uigra – Ograde

Kvout se uspravi u stolici izvijaju i vrat da bolje vidi kroz
prozor. Taman kad je hteo da da znak rukom Hroni aru,
za u se brzo, lako tapkanje po drvenom odmorištu. Previše
brzo i tiho da bi ga napravile teške izme farmera, a pratio ga je
zvonki prasak detinjeg smeha.

Hroni ar brzo upi mastilo sa stranice po kojoj je pisao i tutnu
je pod gomilu praznih listova, a Kvout ustade i ode do tezge.
Bast se zavali, nagnuvši stolicu na dve nogare,

Trenutak kasnije vrata se otvoriše i u gostionicu u e neki
mladi širokih ramena i retke brade i pažljivo ispred sebe uvede
plavokosu devoj icu. Iza njega, neka žena nosila je u naru ju
de a.

Gostioni ar se osmehnu i podiže ruku. „Meri! Hepe!“
Mladi par razmeni nekoliko re i, a onda visoki farmer pri e
Hroni aru, i dalje nežno guraju i devoj icu pred sobom. Bast
ustade i ponudi svoju stolicu Hepu.
Meri pri e tezgi, nehajno izvla i jednu de ki evu ruku iz
kose. Bila je mlada i lepa, nasmešenih usana i umornih o iju.
„Zdravo, Koute.“
„Odavno vas nisam video“, re e gostioni ar. „Mogu li vam
ponuditi malo jabukova e? Jutros sam je iscedio.“
Ona klimnu glavom i gostioni ar nasu tri kr aga. Bast
odnese dva Hepu i njegovoj erki. Hep uze svoj, ali devoj ica se
sakri iza oca, stidljivo proviruju i iza njegovog ramena.
„Da li bi mladi gospodin Ben voleo jedan kr ag?“ upita

77 Strah mudroga II

Kout.
„Bi on“, re e Meri osmehnuvši se de u koji je grizao

prste. „Ali mu ja ne bih davala, sem ako baš ne želiš da pereš
pod.“ Mašila se za džep.

Kout odlu no odmahnu glavom i podiže ruku. „Ne u ni da
ujem, re e. „Hep nije uzeo ni pola od onog što sam mu
dugovao za popravku ograde pozadi.“

Meri se umorno, zabrinuto osmehnu i podiže kr ag.
„Najljubaznije ti hvala, Koute.“ Otišla je do stola za kojim je
njen muž sedeo i razgovarao s Hroni arem. Obratila se pisaru,
lagano se klate i tamo-amo, cupkaju i detence na kuku. Njen
muž je klimao glavom, ubacuju i s vremena na vreme poneku
re . Hroni ar umo i pero i po e da piše.

Bast ode do tezge i nasloni se na nju, radoznalo posmatraju i
udaljeni sto. „I dalje mi ništa nije jasno“, re e. „Sa sigurnoš u
znam da Meri ume da piše. Slala mi je pisma.“

Kvout za eno pogleda svog u enika pa sleže ramenima.
„Pretpostavljam da on piše testamente i oporuke, a ne pisma.
Ljudi ho e da im takvi dokumenti budu ispisani jasnim
rukopisom, bez pravopisnih grešaka i bez zabuna.“ Pokazao je
na Hroni ara, koji je na list hartije udarao teški pe at. „Vidiš?
To pokazuje da je on sudski službenik. Sve što on posvedo i
ima zakonsku težinu.“

„Ali to radi i sveštenik“, re e Bast. „Eb Grajms je službenik
za sve i svašta. Sastavlja zapisnike o ven anjima i ugovore kad
neko kupi parcelu zemlje. Sam si rekao, oni sve vole da
zapisuju.

Kvout klimnu glavom. „Istina, ali sveštenik voli kad ostaviš
novac za crkvu. Ako ti sastavi testament, a ti crkvi ne ostaviš ni
prebijene pare...“ Slegao je ramenima. „To bi u ovako malom
mestu moglo da ti zagor a život. A ako ne umeš da itaš... e pa,
sveštenik onda može da napiše šta god ho e, zar ne? A ko e s
njim da se raspravlja kad ti umreš?“

Bast je bio zgranut. „Eb Grajms to nikad ne bi uradio!“
„Verovatno ne bi“, složi se Kvout. „Grajms je pošten, za
jednog sveštenika. Ali možda želiš da ostaviš nešto zemlje
mladoj udovici koja živi niz sokak i nešto novca njenom

PATRIK ROTFUS 78

drugom sinu?“ Kvout zna ajno izvi obrvu. „Tako nešto ovek
ne bi želeo da diktira svom svešteniku. Bolje da te vesti iza u

na videlo kad si mrtav i duboko pod zemljom.“
Bastove o i sinuše kad je shvatio, pa pogleda u mladi par

kao da pokušava da prokljuvi šta to oni kriju.
Kvout izvadi belu krpu i po e odsutno da glanca tezgu.

„Naj eš e nije toliko zamršeno. Ve ina samo želi da Eli ostavi
muzi ku kutiju, a da ostale sestre narednih deset godina ne

kukaju zbog toga.“
„Kao kad je umrla udovica Grejden?“
„Baš kao kad je umrla udovica Grejden. Video si kako se

njena porodica raspala sva aju i se oko imovine. Polovina ni
sada ne razgovara izme u sebe.“

Na drugom kraju sobe devoj ica stade uz majku i po e

uporno da je cima za haljinu. Trenutak kasnije Meri pri e tezgi
s devoj icom koja ju je u stopu pratila. „Mala Sil mora da obavi
nuždu“, rekla je izvinjavaju i se. „Možemo li...?“

Kout klimnu glavom i pokaza na vrata pored stepeništa.
Meri se okrete i pruži de a Bastu. „Možeš li?“
Reaguju i više refleksno, Bast ispruži obe ruke i prihvati

de aka ostavši nezgrapno da stoji dok se Meri udaljila s
devoj icom.

De je vedro gledao oko sebe ne znaju i šta da misli o
okolnostima u kojima se našao. Kruto drže i dete ispred sebe,
Bast se okrete ka Kvoutu. Na detetovom licu radoznalost je
polako zamenila neizvesnost i na kraju nezadovoljstvo. Na

kraju je po eo tiho, uplašeno da jeca. Izlgledalo je kao da se
premišlja želi li da zapla e ili ne, i brzo po inje da uvi a kako
zapravo verovatno želi.

„Zaboga, Baste , ogor eno re e Kvout. „Daj.“ Prišao je, uzeo
de aka i poseo ga na tezgu pridržavaju i ga s obe ruke.

De aku kao da se tu više svi alo. Radoznalo je prešao

rukom preko glatke površine tezge, zamrljavši je. Pogledao je u
Basta i osmehnuo se. „Pas“, re e.

„Dražesno“, suvo kaza Bast.
Mali Ben po e da grize prste i ponovo pogleda oko sebe,
ovog puta odlu nije. „Mam“, re e. „Mamamama.“ A onda kao

79 Strah mudroga II

da se zabrinuo i po e da ispušta iste tihe, uznemirene jecaje.
„Prihvati ga“, re e Kvout i stade ta no ispred de aka. Dok

ga je Bast pridržavao, Kvout uhvati de akova stopala i po e
jednoli no da recituje.

Obu aru, nogu mi izmeri.
Seljaku, žita mi uberi.
Pekaru, ispeci mi hleba.
Kroja u, meni šešir treba.

De je gledao kako Kvout svaki stih prati odre enim

pokretom ruke, pretvaraju i se da seje žito ili mesi hleb. Kod

poslednjeg stiha de se ve oduševljeno, zvonko smejao i

udarao sam sebe po glavi prate i crvenokosog oveka.

Mlinaru, prst sa vage skloni.
Mlekarice, još mi mleka dolij.
Zavrti vr , grn aru vrli
Bebo, ajde tatu zagrli!

Poslednji stih Kvout nije ispratio pokretom ve samo nakrivi
glavu i s iš ekivanjem pogleda u Basta.

Ovaj je samo zbunjeno stajao. A onda mu sinu. „Reši, otkud
ti ta pomisao?“ pomalo uvre eno je upitao. Pokazao je na

de a. „On je plav!“
Gledaju i as jednog as drugog muškarca, de ak odlu i da

malo zapla e. Lice mu se smra i i on zakme a.
„Za ovo si ti kriv“, ravnodušno re e Bast.
Kvout podiže de a s tezge i protrese ga u delimi no

uspešnom pokušaju da ga umiri. Trenutak kasnije, kad se Meri

vratila u to ionicu, beba zakuka još glasnije i pružaju i obe ruke
naže se ka njoj.

„Izvini“, zbunjeno re e Kvout.
Ona prihvati de a, koji istog trena prestade da pla e, a
suze su mu još blistale u o ima. „Nisi ti kriv“, rekla je. „Samo se
u poslednje vreme uželeo majke.“ Dotakla je de akov nos

svojim, a beba se ponovo oduševljeno, zvonko nasmeja.
„Koliko si im naplatio?“, upita Kvout vrativši se do

Hroni arevog stola.

PATRIK ROTFUS 80

Ovaj sleže ramenima. „Jedan i po peni.“
Kvout, koji je taman krenuo da sedne, zastade. O i mu se
suziše. „To ti ne e pokriti ni cenu hartije.“
Hroni ar re e: „Nisam gluv. Kova ev šegrt je spomenuo da
Bentlijevima ne ide baš najbolje. ak i da nije spomenuo, imam
ja i o i. Momku su oba kolena zakrpljena, a izme su mu skoro
sasvim izguljene. Devoj ici je haljina prekratka i sva iskrpljena.“
Kvout smrknuta lica klimnu glavom. „Južno polje im je
poplavljeno ve drugu godinu zaredom. A obe koze su im
uginule ovog prole a. ak i da vremena nisu teška, ova godina
bi im bila loša. Uz novog de a...“ Duboko je udahnuo i
duboko, zamišljeno uzdahnuo. „To je zbog poreza. Ve drugi
ove godine.“
„Ho eš da ponovo srušim ogradu, Reši?“, gorljivo upita
Bast.

ut, Baste“, re e Kvout, a na usnama mu zaigra osmeh.
„Ovog puta e nam trebati nešto drugo.“ Osmeh mu iš eze.
„Pre još jednog poreza.“

„Možda ga ne e biti“, re e Hroni ar.
Kvout odmahnu glavom. „Do i e tek posle žetve, ali e
do i. Dovoljno su grozni poreznici što ubiru redovan porez, ali
oni znaju nekad i da progledaju kroz prste. Znaju da e se
vratiti i slede e godine, i one naredne. Ali iznu iva i...“
Hroni ar klimnu glavom. „Oni su druga iji“, smrknuto re e.
A onda izrecitova: „’Uzeli bi kišu, kad bi ih pitô. Ako nemaš
zlata, uze e ti žito.’“
Kvout mu odgovori smeškom.

Ako nemaš žita, krenu e u plja ku,

Uze e ti miša ako imaš ma ku.

Osta eš bez ga a, osta eš bez krave,

Na kraju, osta eš bez krova iznad glave.

„Svi mrze iznu iva e“, mra no se složi Hroni ar. „Moglo bi
se ak re i da ih plemstvo mrzi dvaput više.“

„Teško mi je da u to poverujem“, re e Kvout. „Da uješ
samo šta se ovde pri a. Da poslednji nije imao naoružanu
stražu, mislim da ne bi iz grada živ izašao.“

81 Strah mudroga II

Hroni ar izvi usne u osmeh. „Da uješ samo kako ih je moj

otac zvao“, re e. „A za dvadeset godina je samo dvaput platio

dupli porez. Rekao je da bi pre izabrao skakavce, a odmah

zatim i požar nego da mu preko zemlje pre u kraljevi

iznu iva i.“ Hroni ar baci pogled na vrata gostinice. „Suviše su

ponosni da bi tražili pomo ?“

„I više od toga“, re e Kvout. „Što si siromašniji, to tvoj

ponos više vredi. Znam kako je to. Nikad nisam od prijatelja

mogao da tražim novac. Pre bih umro od gladi.“

„Pozajmica?“, upita Hroni ar.

„Ko danas ima novac za pozajmicu?“, smrknuto upita

Kvout. „Ve ina e i ovako gladovati ove zime. Ali posle tre eg

poreza, Bentlijevi e se svi pokrivati istom ebadi i jesti zrna za

setvu pre nego što se sneg otopi. Ta nije, ako ne ostanu i bez

ku e...“

Gostioni ar pogleda u svoje šake na stolu i kao da se

iznenadi videvši da je jedna savijena u pesnicu. Polako ju je

otvorio i raširio obe šake na sto. Zatim pogleda u Hroni ara,

žalosno se osmehnuvši. „Jesi li znao da, dok nisam došao

ovamo, nikad nisam pla ao porez? Edeme po pravilu ništa ne

poseduju.“ Pokazao je na gostionicu. „Nikad nisam shvatao

koliko je to zamorno. Neko uobraženo kopile do e u grad,

natera te da platiš za privilegiju da nešto poseduješ.“

On dade znak Hroni aru da uzme pero. „Sad, naravno,

shvatam kako stvari stoje. Znam kakve mra ne žudnje nagone

grupicu ljudi da eka pored puta i ubija poreznike, otvoreno

prkose i kralju.“

POGLAVLJE OSAMDESET ŠESTO

Napukli put

Završivši s pretraživanjem severne strane kraljevskog
druma, prešli smo na južnu polovinu. esto se jedan dan
razlikovao od drugog jedino po pri ama koje smo uve e pri ali
uz vatru. Pri e o Orenu Velsiteru, Opet mladom Lanijelu i
Ilijenu. Pri e o usrdnim svinjarima i sre i kotlokrpinih sinova.
Pri e o demonima i vilama, zagonetkama i jamskim drauzima.

Edema Rui znaju sve pri e ovog sveta, a ja sam Edema do
srži. Kad sam bio mali, moji roditelji su svake ve eri
pripovedali oko vatre. Odrastao sam gledaju i pri e ispri ane
pantomimom, slušaju i ih u pesmama i izvode i ih na
pozornici.

S obzirom na to, nije ni udo što sam ve znao sve pri e koje
bi Dedan, Hespe i Marten uve e ispri ali. Ne baš svaku
pojedinost, ali znao sam suštinu. Znao sam potku i kako e se
završiti.

Nemojte pogrešno da me shvatite. Ipak sam uživao u njima.
Pri e ne moraju biti nove da bi vam pružile zadovoljstvo. Neke
su kao bliski prijatelji. Na neke se možeš osloniti kao na ’lebac.

Ipak, pri a koju nisam ve uo retka je i dragocena.
A nakon dvadeset dana pretraživanja Elda bio sam
nagra en jednom takvom.

***

83 Strah mudroga II

„Nekada davno, daleko odavde“, po e Hespe kad smo se
posle ve ere okupili oko vatre, „bio jedan de ak po imenu
Džaks, koji se zaljubio u mesec.

Džaks je bio neobi an de ak. Ozbiljan de ak. Usamljen
de ak. Živeo je u staroj ku i na kraju napuklog puta. On...“

Dedan je prekide. „Re e li ti napuklog puta?“
Hespi se usne ukrutiše. Nije se baš namrštila, ali kao da je na
jedno mesto sakupila sve delove mrštenja, za slu aj da joj na
brzinu zatrebaju. „Jesam. Napuklog puta. Tako mi je majka sto
puta ispri ala pri u kad sam bila mala.“
Na trenutak se inilo da e Dedan postaviti još neko pitanje.
Ali ovog puta je bio oprezan i samo klimnu glavom.
Hespe preko volje odloži deli e mrštenja. Zatim smrknuto
pogleda u šake. Usne su joj se za trenutak nemo pomerale, a
onda je klimnula glavom i nastavila.

Svako ko bi video Džaksa primetio bi da je on druga iji. Nije se
igrao. Nije jurcao i upadao u nevolje. I nikad se nije smejao.

Neki su govorili: „Šta o ekivati od de aka koji živi sam u
napukloj ku i na kraju napuklog puta?“ Neki su govorili da je
nevolja u tome što nikad nije imao roditelje. Neki su govorili da
u sebi ima kap vilinske krvi, zbog ega mu srce nikad nije
osetilo radost.

Bio je to baksuzan de ak. Tu nije bilo spora. Kad bi kupio
novu košulju, pocepao bi je. Ako biste mu dali slatkiš, ispao bi
mu na put.

Neki su govorili da je ro en pod lošom zvezdom, da je
proklet, da mu je demon uzjahao senku. Drugima ga je
jednostavno bilo žao, ali ne toliko da požele da mu pomognu.

Jednog dana do Džaksove ku e putem stiže kotlokrpa. To je
bilo pomalo neobi no, jer je put bio napukao i niko ga više nije
koristio.

„Hej ti tamo, mom e!“, viknu kotlokrpa naslanjaju i se na
štap. „Možeš li dati starcu nešto da popije?“

Džaks iznese malo vode u naprslom glinenom kr agu.
Kotlokrpa ispi i pogleda u de aka. „Ne deluješ mi veselo, sine.

PATRIK ROTFUS 84

Šta je bilo?“
„Nije ništa bilo“, re e Džaks. „ ini mi se da oveku treba

neki razlog da bi bio radostan, a ja ga nemam.“
Džaks to re e tako ravnodušno i bezvoljno da se kotlokrpi

srce slamalo. „Kladim se da u torbi imam nešto što e te
razveseliti“ rekao je de aku. „Šta kažeš na to?“

„Rekao bih da u ti, ako uspeš da me razveseliš, biti veoma
zahvalan“, re e Džaks. „Ali nemam novca za trošenje, ni penija

koje bih uzajmio, izmolio ili nekom dao.“
„E pa, to jeste nevolja“, re e kotlokrpa. „Vidiš, ja sam

poslovan ovek.“
„Ako na eš u torbi nešto što e me usre iti“, re e Džaks,

„da u ti svoju ku u. Stara je i napukla, ali vredi nešto.“
Kotlokrpa pogleda u ogromnu ku u, vilu gotovo. „Vala

jeste“, re e.
Tada Džaks okrete svoje sitno, ozbiljno lice ka kotlokrpi. „A

šta emo ako ne budeš mogao da me obra uješ? Ho eš li mi
dati torbe s le a, štap u ruci i šešir s glave?“

E sad, kotlokrpa je voleo da se kladi, a umeo je i da
prepozna dobru opkladu. Osim toga, njegove torbe su bile

prepune blaga iz svih krajeva etiri strane i bio je ube en da e
zadiviti de aka. Zato je pristao, pa se njih dvojica rukovaše.

Kotlokrpa najpre izvadi vre icu klikera u svim bojama
sunca. Ali oni ne razveseliše Džaksa. Kotlokrpa izvadi loptu i
pehar. Ali ni to nije razveselilo Džaksa.

„Lopta i pehar nikog ne bi obradovali“, promrmlja Marten. „To

je najgora igra ka na svetu. Niko pri istoj pameti ne uživa u lopti i
peharu.“

Kotlokrpa prekopa po svojoj prvoj torbi. Bila je puna obi nih
stvari koje bi obradovale obi nog de aka: kockice, lutke,
perorez, gumena lopta. Ali Džaksa ništa nije obradovalo.

Zato kotlokrpa pre e na drugu torbu. U njoj su bile

neobi nije stvari. Mehani ki vojnik koji maršira ako ga navijete.
Blistav komplet boja sa etiri razli ite etkice. Knjiga tajni.
Komad gvož a koji je pao s neba...

Ovo je potrajalo sve do kasno u no i kotlokrpa se na kraju
zabrinu. Nije mu smetalo da ostane bez štapa. Ali torbe su mu

85 Strah mudroga II

pomagale da zaradi za život, a šešir mu je bio prili no drag.
Kona no je shvatio da e morati da otvori i tre u torbu. Bila

je mala i u njoj su bila samo tri predmeta. Njih je pokazivao
samo najimu nijim mušterijama. Svaki je vredeo mnogo više od
napukle ku e. Ali opet, bolje da izgubi jedan nego sva tri i šešir
pri e.

Baš kad se kotlokrpa mašio za tre u torbu, Džaks pokaza
prstom i upita: „Šta je ono?“

„To su nao ari“, re e kotlokrpa. „To je drugi par o iju koji
pomaže oveku da vidi bolje.“ Uzeo ih je i stavio Džaksu.

Ovaj pogleda oko sebe. „Sve izgleda isto“, re e. A onda
pogleda naviše. „Šta je ono?“

„To su zvezde“, re e kotlokrpa.
„Nikad ih ranije nisam video.“ Okrenuo se, i dalje gledaju i
gore. Zatim stade kao ukopan. „Šta je ono?“
„To je luna“, re e kotlokrpa.
„Mislim da bi me to usre ilo“, re e Džaks.
„E pa, eto ti“, s olakšanjem re e kotlokrpa. „Imaš nao ari...“
„Ne ini me sre nim da je gledam“, re e Džaks. „Kao što me
ni gledanje ve ere ne ini sitim. Želim je. Želim da je imam za
sebe.“
„Ne mogu ti dati lunu“, re e kotlokrpa. „Ona ne pripada
meni. Ona pripada samo samoj sebi.“
„Ho u samo lunu“, re e Džaks.
„E pa, tu ti ne mogu pomo i“, re e kotlokrpa i teško
uzdahnu. „Uzmi moje torbe i sve što je u njima.“
Džaks ozbiljno klimnu glavom.
„I evo ti moj štap. Dobar je i vrst.“
Džaks ga uze u ruku.
„Misliš da bi mogao“, preko volje re e kotlokrpa, „da mi
ostaviš šešir? Veoma mi je drag...“
„S pravom mi pripada“, re e Džaks. „Ako ti je drag, nije
trebalo da ga prokockaš.“ Kotlokrpa se namršti i pruži mu šešir.
Tempi nešto tiho promrmlja i odmahnu glavom. Hespe se
osmehnu i klimnu. Izgleda da ak i Ademi znaju da je baksuz
biti neljubazan prema kotlokrpi.
I tako Džaks stavi šešir na glavu, uze štap u ruku i pokupi

PATRIK ROTFUS 86

kotlokrpine torbe. Kad je našao tre u, još neraspakovanu,
upitao je: „Šta je unutra?“

„Nešto što e ti presesti“, odbrusi kotlokrpa.
„Što se duriš zbog jednog šešira“, re e de ak. „Meni je
potrebniji nego tebi. Preda mnom je dug put ako želim da
na em lunu i osvojim je.“
„Da mi nisi uzeo šešir, pomogao bih ti da je uhvatiš“, re e
kotlokrpa.

„Ostavi u ti napuklu ku u“, re e Džaks. „I to je nešto. Mada
tebi ostavljam da je popraviš.“

Džaks stavi nao ari na lice i krenu u pravcu lune niz put.
Išao je celu no , zaustavljaju i se samo kad bi luna zašla za
planine.

I tako je išao iz dana u dan, neprekidno tragaju i...

Dedan otfrknu. „Zar vam to ne zvu i bar mal ice poznato?“,
progun ao je dovoljno glasno da svi uju. „Pitam se da li je i on
pišao uz vetar kao mi?“

Hespe ga prostreli pogledom stisnuvši vilice.
Tiho uzdahnuh.
„Jesi li završio?“, oštro upita Hespe, dugo streljaju i Dedana

pogledom.
„Šta?“, upita Dedan.
„Umukni dok pri am pri u, eto šta“, re e Hespe.
„Svi ostali su rekli svoje!“ Dedan srdito ustade. „ ak je i

mutavac nešto ubacio.“ Pokazao je rukom na Tempija. „Kako to
da se samo na mene ljutiš?“

Kipte i od besa, Hespe re e: „Zato što od polovine pri e
pokušavaš da zapodeneš sva u, eto zašto.“

„Nije sva a ispri ati istinitu pri u“, progun a Dedan.
„Neko ovde mora da pokaže malo razuma.“

Hespe podiže ruke u vazduh. „Opet to radiš! Što ne batališ
bar na jedno ve e? Stalno moraš nešto da zvocaš i zanovetaš!“

„Bar kad se s ne im ne slažem, ja to i kažem“, re e Dedan.
„Ne povla im se kao kukavica.“

Hespine o i blesnuše, a ja, iako sam znao da to nije pametno,

87 Strah mudroga II

odlu ih da se umešam. „Dobro“, prekinuo sam ih pogledavši u
Dedana. „Ako imaš bolju zamisao kako da na emo one ljude,
da ujemo. Raspravimo o tome kao odrasli.“

Moja upadica nije ni najmanje omela Dedana. Samo sam
njegovu pažnju skrenuo na sebe. „Šta ti znaš o odraslima?“
upitao je. „Smu ilo mi se da mi se s visine obra a de ak koji
verovatno još ni dlake na jajima nema.“

„Siguran sam da bi Mer, da je znao koliko su ti dlakava jaja,
postavio tebe za vo u“, rekoh sa, nadao sam se, izlu uju om
smirenoš u. „Nažalost, izgleda da mu je to promaklo, pa je zato
odabrao mene.“

Dedan zausti da odgovori, ali ga Tempi prese e. „Jaja“,
za eno re e Adem. „Šta je jaja?“

Dedan naglo izdahnu sav vazduh i okrete se ka Tempiju,
delom razlju en, a delom razveseljen. Krupni pla enik se
zakikota i veoma jasno skupljenom šakom pokaza izme u
svojih nogu. „Znaš. Jaja“, re e bez trunke stida.

Iza njegovih le a, Hespe prevrnu o ima odmahuju i
glavom.

„Ah“, re e Tempi klimaju i glavom da pokaže da je shvatio.
„Zašto Mer gleda u dlakava jaja?“

Stanka, a onda se našim logorom razleže gromki smeh,
rasprsnuvši se svom silinom zatomljene napetosti koja samo što
nije buknula u sva u. Hespe se držala za stomak, ne mogavši
od smeha da do e do vazduha. Marten je brisao o i od suza.
Dedan se toliko jako smejao da nije mogao da stoji, pa je na
kraju nuo oslonivši se rukom o zemlju.

Na kraju su svi zadihani posedali oko vatre, cere i se kao
budale. Prvi put posle nekoliko dana, napetost koja nas je
pritiskala kao zimska magla nestade. Tek tad me Tempi na as
pogleda u o i. Nežno je o ešao palac o kažiprst. Radost? Ne.
Zadovoljstvo. Najednom mi, kad ga ponovo pogledah u o i, sinu
da je njegovo lice kao i uvek bezizrazno. Namerno bezizrazno.
Toliko bezizrazno da je bilo gotovo samozadovoljno.

„Možemo li da se vratimo tvojoj pri i, ljubavi?“ upita Dedan
Hespe. „Voleo bih da znam kako e taj de ak namamiti lunu u
krevet.“

PATRIK ROTFUS 88

Hespe mu se osmehnu. Prvi iskren osmeh koji je danima
uputila Dedanu. „Ne znam gde sam stala“, rekla je. „Ona ima

ritam, kao pesma. Mogu da je ispri am iz po etka, ali ako
po nem od polovine, sve e mi se zbrkati u glavi.“

„Ho eš li sutra po eti iz po etka ako obe am da u utati?“
„Ho u“, složila se, „ako obe aš.“

POGLAVLJE OSAMDESET SEDMO

Letani

Sutradan smo Tempi i ja otišli u Kroson po zalihe. ekao nas
je ceo dan peša enja, ali sad kad nismo morali da pri
svakom koraku motrimo na trag, imali smo ose aj da letimo niz
put.

Dok smo peša ili, me usobno smo razmenjivali re i. Nau io
sam da kažem san, miris i kost. Nau io sam da u ademskom
postoje razli ite re i za gvož e i ma -gvož e.

A onda smo sate utrošili na beskoristan razgovor tokom kog
mi je pomagao da shvatim šta zna i kad prstima protrlja obrvu.
Izgledalo je gotovo isto kao sleganje ramenima, ali jasno mi je
stavio do znanja da nije isto. Da li je to ravnodušnost?
Nedoumica?

„Da li to ose aš kad ti neko ponudi izbor?“ pokušao sam
ponovo. „Neko ti ponudi jabuku ili šljivu?“ Podigao sam obe
šake ispred sebe. „Ali ih ti jednako voliš.“ Skupio sam prste i
dvaput njima prešao preko obrve. „To ose anje?“

Tempi odmahnu glavom. „Ne.“ Zastao je na trenutak, a
onda nastavio da hoda. Spuštena uz bok, njegova leva šaka
rekla je: nepoštenje. „Šta je šljiva?“ Usredsre en.

„Zbunjeno ga pogledah. „Šta?“
„Šta zna i šljiva?“ Ponovo je pokazao: vrlo ozbiljan,
usredsre en.
Usmerio sam pažnju na drve e i istog asa uo: kretanje kroz
šiprag.
Zvuk je dopirao s južne strane puta. One koju još nismo

PATRIK ROTFUS 90

pretražili. Razbojnici. Obuzeše me uzbu enje i strah. Da li e
nas napasti? Sumnjam da sam u svom otrcanom ogrta u

predstavljao mnogo privla nu metu, ali nosio sam lautu u
tamnoj, skupoj kutiji.

Tempi je za odlazak u grad ponovo obukao usku crvenu
pla eni ku ode u. Da li e to odvratiti oveka s dugim lukom?
Ili e pomisliti da sam putuju i svira dovoljno bogat da
unajmim Adema kao telohranitelja? Možda izgledamo kao dve

ovce spremne za šišanje.
Sa ežnjom pomislih na strelohvat koji sam prodao Kilvinu,

shvativši da je bio u pravu. Ljudi bi ih zaista skupo platili. Ja
bih sada za jedan dao i poslednju paru.

Pokazao sam Tempiju: Prihvatanje. Nepoštenje. Slaganje.
„Šljiva je slatka vo ka“, rekoh na uljivši uši ne bih li iz okolnog

drve a uo zvuke koji e ih odati.
Da li da potražimo zaklon me u drve em ili je bolje da se

pretvaramo da ih nismo primetili? Šta ako nas napadnu? O
pojasu mi je bio nož koji sam kupio od kotlokrpe, ali nisam
umeo da se služim njim. Najednom shvatih koliko sam zapravo
nepripremljen. Šta, pobogu, radim ovde? Nije mi tu mesto.

Zašto me je Mer poslao?
Baš kad sam po eo ozbiljno da se preznojavam, iznenada se

u šipražju za u prasak i šuškanje. Iz drve a izlete jelen i u tri
laka skoka prelete preko puta. Trenutak kasnije, pojaviše se i
dve košute. Jedna zastade nasred puta i radoznalo nas pogleda
trzaju i dugim ušima. A onda odjuri i nestade me u drve em.

Tiho, uzbu eno se nasmejah dok mi je srce lupalo. Okrenuo
sam se ka Tempiju i ugledao ga s isukanim ma em. Prsti leve
šake bili su mu savijeni u neugodnost, a onda napraviše nekoliko
brzih pokreta koje nisam prepoznavao.

Bez ikakvog razmahivanja, vratio je ma u korice. Nehajno
kao da stavlja ruku u džep. Uzrujanost.

Klimnuo sam glavom. Ma koliko mi bilo drago što mi le a
nisu izbušena strelama, zaseda bi nam bar donekle nagovestila
gde se razbojnici nalaze. Slaganje. Blaže re eno.

Nastavili smo utke da peša imo do Krosona.

91 Strah mudroga II

***

Kroson i nije bio neki grad. Dvadesetak-tridesetak ku a
okruženih gustom šumom. Da se nije nalazio na kraljevskom
drumu, verovatno ni ime ne bi zavredeo.

Ali pošto je bio na kraljevskom drumu, u njemu se nalazila
jedna prili no dobro snabdevena prodavnica mešovite robe
koja je opskrbljivala putnike i nekolicinu okolnih farmi. Mala
pošta služila je i kao konjušnica i kova nica, a mala crkva
istovremeno je bila i pivara.

I naravno, gostionica. Mada je Nasmejani mesec bio skoro
triput manji od gostionice Za peni, ipak je bio nekoliko
stepenika više nego što biste o ekivali u ovakvom gradu. Imala
je tri sprata, s tri izdvojene sobe i kupatilom. Na velikom,
rukom oslikanom natpisu video se grbavi mesec u prsluku koji
se drži za stomak previjaju i se od smeha.

Tog jutra sam poneo lautu nadaju i se da u mo i da sviram
u zamenu za ru ak. Ali to je bio samo izgovor. O ajni ki sam
tražio bilo kakav izgovor da sviram. Prisilni muk ljutio me je
koliko i Dedanovo gun anje. Toliko dugo nisam bio bez
muzike još otkako sam živeo kao besku nik na ulicama
Katranova.

Tempi i ja ostavili smo spisak s namirnicama postarijoj ženi
koja je držala radnju. etiri velike vekne hleba za put, etvrt
kilograma putera, sto grama soli, brašno, suve jabuke, kobasice,
komad slanine, džak repe, šest jaja, dva dugmeta, pera za
Martenove lova ke strele, pertle, sapun i novo to ilo umesto
onog koje je Dedan slomio. Sve zajedno, iza i e na osam
srebrnih bitova iz Merove sve tanje kese.

Tempi i ja se uputismo u gostionicu na ru ak, znaju i da e
naša porudžbina biti spremna tek kroz sat-dva. Za udo, buka iz
to ionice ula se i s druge strane ulice. Ovakva mesta obi no su
bila prometna uve e kad su putnici navra ali da preno e, ne
usred dana kad su svi bili u polju ili na putu.

Kada smo otvorili vrata, u gostionici zavlada tišina. Najpre
se ponadah da je gostima drago što vide muzi ara, a onda
videh da su svi pogledi uprti u Tempija u crvenoj pla eni koj

PATRIK ROTFUS 92

ode i.
U to ionici je besposli ilo petnaestak-dvadesetak gostiju.

Neki pogrbljeni za tezgom, drugi u grupicama za stolovima.
Nije bila tolika gužva da nismo imali gde da sednemo, ali
prošlo je nekoliko minuta dok jedina, isprepadana služavka nije
došla do našeg stola.

„I, šta emo?“, upitala je sklanjaju i znojavi pramen kose s
lica. „Imamo orbu od graška sa slaninom i puding od hleba.“

„Divno zvu i“, rekoh. „Možemo li dobiti i malo jabuka i
sir?“

„Pi e?“
„Za mene blagu jabukova u“, rekoh.
„Pivo“, re e Tempi, a onda pokaza s dva prsta na sto. „Mali
viski. Dobar viski.“

Klimnula je glavom. „Mora ete da mi pokažete novac.“
Izvio sam obrvu. „Imali ste nevolja u poslednje vreme?“
Uzdahnula je prevrnuvši o ima.
Pružio sam joj tri polupenija i ona se žurno udalji. Sad sam
ve bio siguran da ne umišljam: ljudi u gostionici mrko su
gledali u Tempija.

Okrenuo sam se ka oveku za stolom do nas, koji je mirno
jeo orbu. „Da nije danas pija ni dan?“

Pogledao me je kao da sam budala i primetih da na vilici
ima modricu koja je menjala boju u ljubi asto. „U Krosonu
nema pija nog dana. Nema pijace.“

„Prošao sam ovuda pre nekog vremena i sve je bilo mirno.

Šta rade svi ovde?“
„Isto što i obi no“, rekao je. „Traže posao. Kroson je

poslednja stanica pre nego što Eld postane baš gust. Pametan
karavan pokupi e još kojeg uvara.“ Popio je gutljaj. „Ali u
poslednje vreme previše je ljudi nestalo me u drve em.
Karavani ne prolaze tako esto.“

Pogledao sam oko sebe. Nisu nosili oklop, ali sad pošto sam
obratio pažnju, na ve ini sam prime ivao znake koji su
ukazivali na pla eni ki život. Izgled im je bio grublji nego u
obi nih meštana. Više ožiljaka, više slomljenih noseva, više
noževa, više razmetanja.

93 Strah mudroga II

ovek spusti kašiku u praznu iniju i ustade. „Što se mene
ti e, ceo grad je tvoj“, re e. „Ovde sam šest dana, a video sam
samo etvora kola da su ovuda prošla. Osim toga, samo bi
budala krenula na sever u nadni are.“

Podigao je veliku torbu i prebacio je preko ramena. „A uz
sav taj narod koji je nestao, samo bi budala na ovakvom mestu
unajmila radnika. Da u ti jedan besplatan savet, polovina ove
smrdljive kopiladi verovatno bi ti prve no i na putu prerezala
grkljan.“

Neki ovek širokih ramena i raš upane crne brade koji je
stajao za tezgom podrugljivo se nasmeja. „To što ti ne znaš s’
kockaš, ne zna i da sam ja kriminalac“, re e s jakim
severnja kim naglaskom.

„Rekni to još jedared pa u ti dadnem još duplo onog što si
sino dobio. Uz kamatu.“

Nisi morao da budeš Adem da bi razumeo ono što je ovek s
kojim sam razgovarao pokazao rukom pre nego što je izašao.
Bradati se nasmeja.

Baš tad nam donesoše pi e. Tempi popi pola svog viskija u
jednom gutljaju i duboko, zadovoljno uzdahnu zavalivši se u
stolici. Ja sam srknuo svoju jabukova u. Nadao sam se da u
odsvirati sat-dva u zamenu za obrok. Ali nisam bio baš tolika
budala da sviram pred gomilom koju su inili sve sami
nezadovoljni pla enici.

Pazite, mogao sam ja to. Za jedan sat bi se smejali i pevali.
Za dva sata bi se rasplakali u pivo i izvinjavali služavki. Ali ne
za cenu jednog obroka. Ne, osim ako nemam boljeg izbora.
Nevolja je visila u vazduhu. Ose alo se da tu a samo što ne izbi.
Nijednom putuju em muzi aru koji nešto vredi to ne bi
promaklo.

ovek širokih ramena uze drveni kr ag i glume i
opuštenost došeta do našeg stola pa privu e stolicu. Uputio
nam je širok, neiskren osmeh kroz svoju gustu bradu i pružio
ruku Tempiju. „Zdravo“, re e dovoljno glasno da ga uju svi za
tezgom. „Zovem se Tem. Ti?“

Tempi se rukova s njim, a njegova šaka izgledala je mala i
bleda u stisku ogromne, dlakave Temove šake. „Tempi.“

PATRIK ROTFUS 94

Tem mu se isceri. „A šta radiš u gradu?“
„Samo smo u prolazu“, rekoh. „Sreli smo se na putu i on je

ljubazno prihvatio da po e sa mnom.“
Tem me prezrivo odmeri od glave do pete. „Nisam se tebi

obratio, de ko“, zarežao je. „Poštuj starije.“
Tempi je i dalje utao i posmatrao krupnog oveka s istim

izrazom u tivog spokoja na licu kakav je uvek imao. Video sam
kako podiže levu šaku do uva, prave i meni nepoznat pokret.

Tem popi gutljaj, sve vreme gledaju i u Tempija. Kad je
spustio kr ag, crne dlake oko njegovih usta bile su mokre i on
pre e nadlakticom preko lica da ih obriše. „Uvek sam se pitô“,
re e dovoljno glasno da svi uju. „Vi Ademi. Kol’ko li jedan od
vas nacifranih mom a zara uje?“

Tempi pogleda u mene, malo nakrivivši glavu. Shvatio sam

da verovatno ne razume njegov jak naglasak.
„Pita te koliko novca zara uješ“, objasnio sam.
Tempi napravi neodlu an pokret šakom. „Zamršeno.“
Tem se naže preko stola. „Šta ako te unajme da uvaš

karavan? Koliko bi tražio na dan?“
„Dva džota“, re e Tempi slegavši ramenima. „Tri.“

Tem se razmetljivo nasmeja, dovoljno glasno da mu osetim
dah. O ekivao sam da e bazdeti, ali nije. Mirisao je na
jabukova u zasla enu za inima. „Je l’ ujete, momci?“
doviknuo je preko ramena. „Tri džota na dan. A jedva da ume
pri a!“

Gotovo svi su ve gledali i slušali, a ovaj podatak do ekaše

tihim, gnevnim žamorom.
Tem se ponovo okrete ka stolu. „Ve ina nas dobija peni na

dan, ako uopšte i dobijemo posao. Ja dobijam dva jer umem s
konjima i mogu ako zatreba da podignem prikolicu.“ Promrdao
je širokim ramenima. „Vrediš li kao dvadesetorica u borbi?“

Ne znam koliko je od ovoga Tempi razumeo, ali izgleda da

je poslednje pitanje prili no dobro shvatio. „Dvadesetorica?“,
ponovio je i pogledao oko sebe procenjuju i. „Ne. etvorica.“
Neodre eno je okretao raširenu šaku. „Petorica.“

Ovo nikako nije smanjilo napetost koja se ose ala. Tem
odmahnu glavom glume i zbunjenost. „ ak i da ti poverujem“,

95 Strah mudroga II

re e, „to zna i da zara uješ etiri ili pet penija na dan. Ne
dvadeset. Št...“

Osmehnuvši se najumilnije što sam umeo, ubacih se u
razgovor. „ ujte, ja...“

Tem tresnu kr agom o sto tako da mlaz jabukova e polete u
vazduh. Uputio mi je prete i pogled u kome nije bilo ni traga
od lažne razdraganosti koju je pokazao Tempiju. „Momak“,
re e. „Još jedared me prekini i ima zube da ti izbijem.“
Izgovorio je to bez nekog posebnog naglaska, kao da mi kaže
da u se, ako sko im u reku, sigurno okvasiti.

Tem se ponovo okrete Tempiju. „Zašto misliš da vrediš tri
džota na dan?“

„Ko me kupi, kupuje ovo.“ Tempi ispruži šaku. „I ovo.“
Pokazao je na bal ak ma a. „I ovo.“ Potapšao je kožni kaiš
kojim mu je prepoznatljiva ademska crvena košulja bila
stegnuta na grudima.

Krupni ovek tresnu dlanom o sto. „Zna i u tome je tajna!“,
rekao je. „Moram da nabavim crvenu košulju!“ Ovo izazva
kikot me u prisutnima.

Tempi odmahnu glavom. „Ne.“
Tem se naže napred i debelim prstom udari po kaišu na
Tempijevom ramenu. „Je l’ ti to kažeš da nisam dovoljno dobar
da nosim takvu kitnjastu crvenu košulju kao ti?“ Ponovo je
udario po kaišu.
Tempi jednostavno klimnu glavom. „Da. Nisi dovoljno
dobar.“
Tem se luda ki iskezi. „Šta ako ti kažem da ti je majka bila
kurva?“
Zavladala je tišina. Tempi se okrete ka meni. enje. „Šta je
kurva?“
Ne iznena uje što ta re nije bila me u onima koje smo
razmenili tokom poslednje desetice. Pomislio sam da ga slažem,
ali to mi nikako ne bi uspelo. „Kaže da je tvoja majka osoba
kojoj muškarci pla aju kako bi s njom imali seks.“
Tempi se ponovo okrete pla eniku i blagonaklono klimnu
glavom. „Veoma si ljubazan. Zahvaljujem.“
Temovo lice se smrknu, kao da sluti da mu se ismeva.

PATRIK ROTFUS 96

„Kukavice. Za prebijenu paru ima tako da te izlemam da eš
oku naopa ke da nosiš.“

Tempi se ponovo okrete meni. „Ne razumem ovog oveka“,
re e. „Da li pokušava da kupi seks od mene? Ili želi da se bori?“

Gostionicom se zaori smeh, a Temovo lice ispod brade
postade krvavocrveno.

„Prili no sam siguran da želi da se bori“, rekoh
pokušavaju i da se suzdržim da se i sam ne nasmejem.

„Ah“, re e Tempi. „Zašto ne kaže? emu sve ovo...“
Mahnuo je prstima tamo-amo i zbunjeno me pogledao.

„Prenemaganje?“ predložio sam. Tempijevo samopouzdanje
delovalo je na mene umiruju e, a nisam imao ništa protiv ni da
se i sam malo umešam. Pošto je Adem lako izašao na kraj s
Dedanom, jedva sam ekao da vidim kako e izlupati ovu

naduvenu konjinu.
Tempi se ponovo okrete krupnom oveku. „Ako želiš da se

boriš, prestani da se prenemažeš.“ Adem širokim zamahom
pokaza oko sebe. „Na i druge koji e se boriti s tobom. Dovedi
dovoljno žena da se ose aš sigurno. Dobro?“ Moje trenutno
olakšanje iš eze kad se Tempi okrete meni i ogor eno re e: „Vi

stalno pri ate.“
Tem otrupka do stola gde su njegovi prijatelji sedeli i kockali

se. „Dobro. uli ste ga. Mali seronja kaže da vredi kao nas
etvoro pa ajd’ da mu pokažemo šta nas etvoro možemo da
mu uradimo. Brendene, Vene, Džen, jeste li za?“

Jedan elavi ovek i visoka žena ustadoše smeškaju i se. Ali

tre i prezrivo odmahnu rukom. „Previše sam pijan da bih se
pošteno borio, Teme. Ali ne baš toliko da napadnem krvavu
košulju. Ti su ti prava kopilad u borbi. Vidô sam.“

Kafanske tu e mi nisu bile strane. Pomislio bi ovek da ih na
mestu kao što je Univerzitet nema mnogo, ali svi su pijanci isti.
Posle šest-sedam dobrih ašica, nema mnogo razlike izme u

mlinara koji se podžapao sa ženom i mladog alhemi ara koji je
loše prošao na ispitima. Obojica jedva ekaju da nekome prospu
zube.

ak i u Eolinu, ma koliko on bio otmen, kavge nisu bile
retkost. Ako biste se zadržali dovoljno dugo, postojala je velika

97 Strah mudroga II

verovatno a da ete videti dva nalickana plemi a kako udaraju
jedan na drugoga.

Ho u da kažem da kao muzi ar prisustvujete velikom broju
tu a. Neki ljudi odlaze u kafane da piju. Neki da se kockaju.
Neki odlaze u potrazi za tu om, a drugi u nadi da e
prisustvovati tu i.

Ljudi ne budu baš onoliko povre eni kao što bi se o ekivalo.
Obi no ne zarade ništa gore od modrica i pose enih usana. Ako
nemate sre e, osta ete bez zuba ili slomiti ruku, ali postoji
velika razlika izme u prijateljske kafanske tu e i makljanja u
sporednom sokaku. U kafanskoj tu i postoje pravila, a tu je i
gomila okupljenih nezvani nih sudija koji e ih sprovesti. Ako
postane preozbiljno, posmatra i e odmah usko iti i razdvojiti
sukobljene, jer bi želeli da i drugi to u ine za njih.

Naravno, ima i izuzetaka. Nesre e se doga aju, a iz vremena
provedenog u Mediki odli no sam znao kako je lako istegnuti
zglob ili iš ašiti prst. Možda su to lake povrede za jednog
goni a stoke ili gostioni ara, ali meni, kome je opstanak zavisio
od veštih ruku, pomisao na slomljeni palac bila je užasavaju a.

Stomak mi se vezao u vor dok sam gledao kako Tempi
ispija još jedan gutljaj viskija i ustaje. Nevolja je bila u tome što
smo ovde bili stranci. Ako zagusti, mogu li ra unati na to da e
razdraženi pla enici usko iti i prekinuti tu u? Trojica na jednog
nije bilo ni blizu poštena borba, a ako zagusti, zagusti e brzo.

Tempi popi gutljaj piva i mirno me pogleda. „Pazi mi na
le a“, re e, pa se okrete i ode do ostalih pla enika.

Na trenutak sam bio prosto zapanjen koliko je dobro
govorio ejturanski. Kad sam ga upoznao, bio je gotovo nem, a
sada se koristio frazama. Ali ponos koji sam osetio brzo iš eze i
pokušah da smislim kako da zaustavim tu njavu ako okolnosti
izmaknu kontroli.

Baš ništa mi nije padalo na pamet. To nisam o ekivao i
nisam imao nijedan pametan trik u rukavu. U nedostatku
nekog pametnijeg rešenja, izvadio sam nož iz korica i sklonio ga
ispod stola. Poslednje što sam želeo bilo je da nekog ubodem,
ali bar bih mogao njime da im zapretim i kupim nam malo
vremena da pobegnemo.

PATRIK ROTFUS 98

Tempi odmeri pogledom troje pla enika. Tem je bio
nekoliko centimetara viši od njega, s ramenima kao u vola. Bio

je tu i elavi tip s licem punim ožiljaka i zlobnim kezom.
Poslednja je bila plavokosa žena, za celu šaku viša od Tempija.

„Tu je samo jedna žena“, re e Tempi gledaju i Tema u o i.
„Jeste dovoljno? Možeš da dovedeš još jednu.“

Pla enica se naroguši. „Razmetljiv e“, zafrktala je.
„Pokaza u ti ja kako se žena bije.“

Tempi u tivo klimnu glavom.
Opustio sam se videvši da i dalje ne pokazuje nimalo
uznemirenosti. Naravno, uo sam pri e o tome kako je jedan
jedini ademski pla enik pobedio desetak obi nih vojnika. Da li
bi Tempi stvarno mogao da istovremeno odbije sve troje? Jasno
je da misli da može...

Tempi ih pogleda. „Ovo mi je prva ovakva borba. Kako
po inje?“

Dlan je po eo da mi se znoji koliko sam stiskao nož.
Tem iskora i i pri e tik uz Tempija. Nadneo se nad njega.
„Po emo tako što emo te išibati do krvi. Onda emo da te
išutiramo. Onda emo sve to ponoviti, da budemo sigurni da

nešto nismo presko ili.“ Rekavši to, raspalio je elom Tempija
po licu.

Zastao mi je dah, a pre nego što sam stigao da ga povratim,
borba je ve bila gotova.

Kad je bradati pla enik zamahnuo glavom napred, o ekivao
sam da u videti Tempija kako se, slomljenog nosa iz koga šiklja

krv, zanosi unazad. Ali Tem je bio taj koji se zateturao unazad,
urli i i stiskaju i lice rukama ispod kojih je lila krv.

Tempi koraknu napred, uhvati krupnog oveka za potiljak i
lako ga obori na zemlju, gde se ovaj strovali kao gomila
ispreplitanih ruku i nogu.

Bez imalo oklevanja Tempi se okrete i šutnu plavokosu ženu

pravo u bok tako da se zateturala. Dok je posrtala, Tempi je
oštro udari postrance po glavi i ona se mlitavo strovali na
zemlju.

Tada se umešao onaj elavi, raširivši ruke poput rva a. Brzo
poput zmije uhvatio je Tempija jednom rukom za rame a

99 Strah mudroga II

drugom za vrat.
Zaista ne znam šta se zatim dogodilo. Usledila je zbrka

pokreta koja se završila time što je Tempi stiskao pla enikov
zglob i rame. elavi je režao i batrgao se. Ali Tempi
jednostavno zavrnu ovekovu ruku dok se ovaj nije savio zure i
u pod. Tada ga Tempi šutnu u nogu i saplete tako da se ovaj
strovalio na zemlju.

Sve to potrajalo je kra e nego što je potrebno da se opiše. Da
nisam bio toliko zapanjen, zapljeskao bih.

Tem i žena ležali su nepomi no kao da su u dubokoj
nesvesti. Ali elavi zareža nešto i po e nesigurno da se pridiže
na noge. Tempi je prišao, s nehajnom preciznoš u ga udario u
glavu i gledao kako se ovaj mlitavo skljokao na zemlju.

Bio je to, pomislio sam, najuljudniji udarac koji sam ikad
video – obazriv potez veštog stolara koji zakucava ekser:
dovoljno jak da ga zabije do kraja, ali ne toliko jak da ošteti
drvo oko njega.

Nakon toga u sobi zavlada tišina. Tada visoki ovek koji je
odbio da se bije podiže kr ag da nazdravi, prosuvši malo.
„Svaka ti ast!“, glasno kroz smeh re e Tempiju. „Niko ti ne e
zameriti ako koji put šutneš Tema dok još leži. Sam bog zna da
je i sam to esto inio.“

Tempi obori pogled, kao da se premišlja, a onda odmahnu
glavom i mirno se vrati do našeg stola. Svi pogledi su i dalje bili
uprti u njega, ali ni izbliza toliko smrknuti.

Tempi se vrati za sto. „Da li si mi pazio na le a?“
Belo ga pogledah i klimnuh glavom.
„Šta si video?“
Tek tada shvatih šta je stvarno mislio. „Le a su ti bila veoma
prava.“
Odobravanje. „Tvoja le a nisu prava.“ Podigao je dlan
nagnuvši ga malo u stranu. „Zato posr eš u ketanu. To je...“
Spustio je pogled i u utao primetivši nož delimi no sakriven u
mom dronjavom ogrta u. Namrštio se. Zaista se namrštio licem.
Prvi put sam ga video da to ini i bilo je neverovatno
zastrašuju e.
„Pri emo o tome kasnije“, rekao je. Kraj tela je pokazao:

PATRIK ROTFUS 100

veliko neodobravanje.
Pognuo sam glavu i odložio nož, osetivši se strože ukoreno

nego da sam sat vremena stajao pred rogovima.

***

Satima smo peša ili u tišini, torbi krcatih namirnicama, kad
Tempi kona no progovori: „Moram nešto da te nau im.“
Ozbiljan.

„Uvek sam rad da u im“, rekao sam i napravio pokret za
koji sam se nadao da zna i iskren.

Tempi ode ukraj puta, spusti tešku torbu i sede na travu.
„Moramo da pri amo o letaniju.“

Jedva se suzdržah da se oduševljeno ne iscerim. Ve dugo
sam hteo da pokrenem tu temu jer smo postali mnogo bliži
nego kad sam ga prvi put pitao. Ali nisam hteo da rizikujem da
ga ponovo uvredim.

Neko vreme sam utke sedeo, delom kako bih sa uvao
pribranost, ali i da Tempiju dam do znanja kako se prema ovoj
temi odnosim s poštovanjem. „Letani“, oprezno sam ponovio.
„Rekao si da ne smem da te pitam o tome.“

„Tada nisi smeo. Sada možda. Ja...“ Nesiguran. „Ja sam
rastrzan. Ali sada pitati jeste.“

Sa ekao sam još trenutak da vidim da li e sam nastaviti.
Pošto nije, postavio sam o igledno pitanje: „Šta je letani?“

Ozbiljan. Tempi me je dugo gledao, pa iznenada prasnu u
smeh. „Ne znam. I ne mogu ti re i.“ Ponovo se nasmejao. Blaže
re eno. „Ipak, moramo da pri amo o tome.“

Oklevao sam pitaju i se da li je ovo jedna od njegovih
udnih šala koje izgleda nikako nisam uspevao da razumem.

„Jeste zamršeno“, rekao je. „Teško na mom jeziku. Tvom?“
Uzrujanost. „Reci mi šta znaš o letaniju.“

Pokušao sam da smislim kako da opišem ono što sam uo o
letaniju, koriste i samo re i koje je znao. „ uo sam da je to
nešto tajno što Ademe ini snažnima.“

Tempi klimnu glavom. „Da. To je ta no.“
„Kažu da, ako znaš letani, ne možeš izgubiti u borbi.“

101 Strah mudroga II

Ponovo klimanje glavom.
Odmahnuo sam glavom, shvativši da nisam dobro objasnio.
„Kažu da je letani tajna mo . Ademi skupljaju re i u sebe.“
Napravio sam pokret kao da skupljam nešto uz telo i gomilam
ga. „Onda su te re i poput drva u vatri. Ova vatra re i ini
Ademe veoma jakim. Veoma brzim. S kožom poput gvož a.
Zato možete da se borite protiv mnogo ljudi.“
Tempi se pažljivo zagleda u mene. Napravio je pokret koji
nisam prepoznao. „To je luda pri a“, kona no re e. „Da li je to
prava re ? Luda?“ Isplazio je jezik i prevrnuo o ima, migolje i
prstima pored glave.
Nisam mogao a da se nervozno ne nasmejem ovoj predstavi.
„Da. Lud je prava re . Kao i aknut.“
„Onda je ono što si rekao luda pri a, ali i aknuta.“
„Ali ono što sam danas video“, rekao sam. „Nos ti se nije
slomio kad te je onaj ovek udario glavom. To nije prirodno.“
Tempi odmahnu glavom i ustade. „Do i. Stani.“
Stao sam, a Tempi mi pri e. „Udaranje glavom je pametno.
Brzo je. Može da iznenadi ako je protivnik nespreman. Ali ja
nisam nespreman.“
Prišao je još bliže dok se nismo gotovo dodirivali grudima.
„Ti si bu ni ovek. Tvoja glava je tvrda. Moj nos je mek.“
Uhvatio mi je glavu s obe ruke. „Ti želiš ovo.“ Povukao je
polako moju glavu nadole dok mu elom nisam dotakao nos.
Pustivši moju glavu, re e: „Udaranje glavom je brzo. Za
mene, malo vremena. Mogu li da se pomerim?“ Povukao mi je
glavu naniže i izmakao se, a ovog puta moje elo udari o
njegova usta, kao da mi daje poljubac. „Ovo nije dobro. Usta su
meka.“
Ponovo mi je nagnuo glavu unazad. „Ako sam veoma brz...“
Zakora io je unazad i povukao mi glavu još niže dok mu nisam
elom dotakao grudi. Pustio me i ja se ponovo uspravih. „Ovo i
dalje nije dobro. Moje grudi nisu meke. Ali ovaj ovek ima
glavu tvr u od ve ine.“ O i mu zasvetlucaše i ja se zakikotah
shvativši da je to bila šala.
„Dakle“, re e Tempi vrativši se do mesta gde smo ranije
stajali. „Šta Tempi da uradi?“ Pokazao je rukom. „Udari

PATRIK ROTFUS 102

glavom. Polako. Ja pokažem.“
Pomalo uznemiren, polako spustih glavu kao da pokušavam

da mu polomim nos.
Jednako sporo, Tempi se naže napred i malo uvu e bradu.

Promena nije bila velika, ali kad sam ovog puta spustio glavu,
udario sam nosem o njegovo teme.

Tempi se izma e. „Vidiš? Pamet. Ne luda ka vatra re i.“
„Bilo je veoma brzo“, pomalo posramljeno rekoh. „Nisam

mogao da vidim.“
„Da. Borba je brza. Vežbaj da budeš brz. Vežbaj, ne vatra

re i.“
Pokazao je ozbiljan i pogledao me u o i, što je za njega bila

retkost. „Kažem ovo jer si ti vo a. Tebi treba znanje. Ako misliš
da imam tajanstvene veštine i gvozdenu kožu...“ Skrenuo je

pogled odmahuju i glavom. Opasno.
Obojica smo ponovo seli pored svojih torbi.
uo sam o tome u pri i“, objasnio sam. „Poput onih koje

uve e pri amo pored vatre.“
„Ali ti“, pokazao je na mene. „Ti imaš vatru u šakama. Ti

imaš...“ Pucnuo je prstima, a onda rukom napravio pokret kao

kad vatra iznenada bukne. „Praviš ovo, a misliš da Ademi u
sebi imaju vatre re i?“

Slegao sam ramenima. „Zato sam pitao za letani. Izgleda
ludo, ali vi ao sam ludosti koje su bile stvarne, pa me je
zanimalo.“ Oklevao sam pre nego što postavih slede e pitanje.
„Rekao si da onaj ko zna letani ne može izgubiti u borbi.“

„Da. Ali ne vatrom re i. Letani je vrsta znanja.“ Tempi
zastade, o igledno pažljivo razmišljaju i. „Letani je ono
najvažnije. Svi Ademi u e. Pla enici u e dvaput. Šejen u e tri
puta. Najvažnije. Ali zamršeno. Letani je... mnogo. Ali ništa
dotaknuto niti pokazano. Ademi celog života razmišljaju o
letaniju. Veoma mukotrpno.“

„Problem“, rekao je. „Nije na meni da u im svog vo u. Ali ti
si moj u enik jezika. Žene podu avaju letani. Ja nisam to. To je
deo civilizacije, a ti si varvarin.“ Blaga tuga. „Ali ti želiš da
budeš civilizacija. I potreban ti je letani.“

„Objasni ga“, rekao sam. „Pokuša u da shvatim.“