Patrik Rotfus - Strah mudroga (2 deo)

POGLAVLJE STO DEVETO

Varvari i ludaci

Iskreno, najradije bih se vratio u severen. Želeo sam da
ponovo spavam u krevetu i iskoristim Merovu naklonost dok
još nije zaboravio na nju. Želeo sam da na em Denu i izgladim
naše odnose.

Ali Tempi je bio u nevolji zato što me je podu avao. Nisam
mogao tek tako da odjurim i ostavim ga da se sam suo i s tim.
Osim toga, Ktej mi je rekao da je Dena ve otišla iz Severena.
Mada to nije morao da mi kaže prorok. Nije me bilo mesecima,
a Dena nikad nije bila od onih koji gube vreme.

I tako se slede eg jutra naša družina razišla. Dedan, Hespe i
Marten krenuše na jug u Severen kako bi Meru podneli izveštaj
i uzeli novac. Tempi i ja krenuli smo na severoistok ka
Stormvalu i Ademreu.

„Jesi li siguran da ne želiš da mu ja odnesem kutiju?“ po peti
put je upitao Dedan.

„Obe ao sam Meru da u mu li no vratiti sav novac“, slagao
sam. „Ali da eš mu ovo.“ Pružio sam krupnom pla eniku
pismo koje sam prethodne no i napisao. „Tu je objašnjeno zašto
sam tebe morao da postavim za vo u družine.“ Nacerio sam se.
„Možda za to dobiješ i nagradu.“

Važno se isprsivši, Dedan uze pismo.
Stoje i sa strane, Marten ispusti zvuk koji je mogao biti i
kašalj.

***

PATRIK ROTFUS 254

Dok smo putovali, uspeo sam da iz Tempija izmamim nekoliko
podataka. Na kraju sam saznao da je obi aj da neko na

njegovom društvenom položaju traži dozvolu pre nego što
uzme u enika.

Situaciju je komplikovalo to što sam stranac. Varvarin.
Izgleda da time što je podu avao nekog kao što sam ja Tempi
nije samo prekršio obi aj. Izneverio je poverenje svog u itelja i
svog naroda.

„Da li e biti nekakvog su enja?“ upitao sam.
Odmahnuo je glavom. „Bez su enja. Šejen e mi postavljati
pitanja. Ja u re i: ’Video sam da u Kvoutu eka dobro gvož e.
On je od letani. Potreban mu je letani da ga vodi.’“
Pokaza glavom na mene. „Šejen e te pitati o letaniju da vidi
da sam u pravu. Šejen e odlu iti da li si gvož e koje vredi

kovati.“ Kruže i šakom, napravio je pokret za uznemiren.
„A šta e se dogoditi ako to nisam?“, upitao sam.
„S tobom?“ Neizvesnost. „Sa mnom? Bi u odse en.“
„Odse en?“ upitao sam, nadaju i se da sam pogrešno

shvatio.
Podigao je šaku mrdaju i prstima. „Ademi.“ Stegao je

pesnicu i protresao je. „Ademre.“ Zatim je raširio šaku i
dotakao mali . „Tempi.“ Dotakao je ostale prste. „Prijatelj. Brat.
Majka.“ Dotakao je palac. „Šejen.“ A onda je napravio pokret
kao da odseca svoj mali i baca ga. „Odse en“, re e.

Zna i ne ubijen, ve izgnan. Osetio sam olakšanje dok nisam
pogledao u Tempijeve svetle o i. Na trenutak se na njegovoj

savršenoj, smirenoj maski ukazala pukotina i iza nje ugledah
istinu. Smrt bi bila blaža kazna nego biti odse en. Bio je
užasnut. Nikad nisam video nekog ko je toliko prestravljen.

Složili smo se da je najbolje da me na putu do Herta sasvim
uzme pod svoje. Imao sam petnaestak dana da znanje doteram
do savršenstva. Nadali smo se da u kad se budem sreo s

Tempijevim nadre enima ostaviti dobar utisak.
Pre nego što smo po eli tog prvog dana, naložio mi je da

odložim sen. U inio sam to preko volje. Smotao sam je u

255 Strah mudroga II

za uju e mali smotuljak koji mi je lako stao u torbu.
Tempi je nametnuo iscrpljuju i ritam. Najpre smo uradili

plesa evo istezanje koje sam toliko puta gledao. Zatim, umesto
uobi ajenog brzog hoda, sat vremena smo tr ali. Zatim smo
izveli ketan, a Tempi je ispravljao moje bezbrojne greške. Zatim
smo peša ili kilometar i po.

Kona no smo seli i razgovarali o letaniju. Nije mi nimalo
olakšavalo to što su ti razgovori bili na ademskom, ali smo se
složili da bi trebalo da se udubim u jezik kako bih kad stignemo
u Hert govorio kao civilizovan ovek.

„Šta je svrha letanija?“ upita Tempi.
„Da nam pokaže put koji emo slediti?“, odgovorio sam.
„Ne“, strogo re e Tempi. „Letani nije put.“
„Šta je svrha letanija, Tempi?“
„Da nas vodi u onom što radimo. Slede i letani, radiš
ispravno.“
„Zar to nije nekakav put?“
„Ne. Letani je ono što nam pomaže da odaberemo put.“
Onda bismo po eli sve iz po etka. Sat tr anja, izvo enje
ketana, kilometar i po peša enja, razgovor o letaniju. Potrajalo
je oko dva sata, a kad smo završili kratki razgovor, po eli smo
iz po etka.
U jednom trenutku tokom razgovora o letaniju po eo sam
da pravim pokret za blaže re eno. Ali Tempi me zaustavi,
stavivši svoju šaku preko moje.
„Dok pri amo o letaniju, ne smeš da praviš to.“ Levom
šakom brzo je napravio uzbu enje, negiranje i još nekoliko
pokreta koje nisam prepoznao.
„Zašto?“
On se malo zamisli. „Kad govoriš o letaniju, to ne bi trebalo
da dolazi odavde“, rekao je i potapšao me po glavi. „Niti
odavde.“ Potapšao me po grudima iznad srca i prstima prešao
do moje leve šake. „Pravo poznavanje letanija boravi dublje.
Ovde.“ Bocnuo me je u stomak ispod pupka. „Moraš govoriti
odavde, bez razmišljanja.“
Kad smo nastavili, polako sam po eo da shvatam pre utna
pravila naših rasprava. Ne samo da im je cilj bio da me nau e

PATRIK ROTFUS 256

letani, ve bi trebalo da pokažu koliko je razumevanje letanija
duboko ukorenjeno u meni.

To zna i da sam na pitanja morao brzo da odgovaram, bez
namernog zastajanja koje je obi no karakterisalo razgovore na
ademskom. Od tebe se nije o ekivalo da daš promišljen, ve
iskren odgovor. Ako zaista razumeš letani, to znanje jasno e se
videti u tvojim odgovorima.

Tr anje. Ketan. Peša enje. Razgovor. Ponovili smo to tri puta

pre podnevnog predaha. Šest sati. Kupao sam se u znoju,
gotovo siguran da u umreti. Zaustavili smo se na sat vremena
da se odmorimo i jedemo i nastavili dalje. Ponovili smo ono još
triput pre nego što smo stali da preno imo.

Ulogorili smo se ukraj puta. Sažvakao sam ve eru
poluuspavan, rasprostro ebe i uvio se u sen. Onako

iscrpljenom, inila mi se meka i topla poput paperja.
Usred no i, Tempi me prodrma. Mada ga je neki životinjski

deo mene mrzeo zbog toga, im sam se razbudio, znao sam da
je to neophodno. Bio sam uko en i sve me bolelo, ali lagani,
poznati pokreti ketana pomogli su da mi se miši i opuste.
Naterao me je da se istegnem i popijem vodu, a onda sam

ostatak no i spavao kao klada.
Drugog dana je bilo gore. ak i vrsto vezana preko le a,

lauta mi je postala užasan teret. Ma , koji ak nisam umeo ni da
koristim, vukao mi se o boku. Torba mi je bila teška kao tu ak i
zažalih što nisam dozvolio Dedanu da ponese Merovu kutiju.
Miši i su mi bili neposlušni i poput gume, a kad smo tr ali,

zapeklo bi me u grlu.
Trenuci kada smo Tempi i ja pri ali o letaniju bili su jedini

pravi odmor, ali trajali su razo aravaju e kratko. Vrtelo mi se u
glavi od iscrpljenosti i samo sam jako se usredsredivši uspevao
da saberem misli, pokušavaju i da dam ispravne odgovore. I
pored toga, moji odgovori su ga samo ljutili. Više puta bi

odmahnuo glavom objasnivši mi gde sam pogrešio.
Na kraju sam odustao od pokušaja da budem u pravu.

Previše umoran da bih mario, prestao sam da dovodim svoje
iscrpljene misli u red i jednostavno uživao u nekoliko minuta
odmora. Naj eš e sam bio previše umoran da bih se se ao šta

257 Strah mudroga II

sam rekao, ali za udo Tempiju su se ti odgovori više dopadali.
To je bila prava sre a. Kad bi bio zadovoljan mojim
odgovorima, naši razgovori trajali su duže i mogao sam duže
da se odmorim.

Tre eg dana sam se ose ao mnogo bolje. Miši i me više nisu
tako strašno boleli. Lakše sam disao. U glavi mi se razbistrilo i
bio sam bezbrižan poput lista što treperi na vetru. Ovako
raspoloženom, odgovori na Tempijeva pitanja s lako om su mi
navirali na usta, poput pesme.

Tr anje. Ketan. Peša enje. Razgovor. Tri puta. A onda, dok
smo ukraj puta radili ketan, sruših se.

Tempi je pažljivo motrio i uhvatio me pre nego što sam pao
na zemlju. Nekoliko minuta svet se okretao oko mene, a onda
shvatih da sam u hladu drveta ukraj puta. Mora da me je Tempi
doneo tamo.

Pružio mi je mešinu s vodom. „Pij.“
Pomisao navodu nije mi bila prijatna, ali ipak popih gutljaj.
„Izvini, Tempi.“
Odmahnuo je glavom. „Daleko si dogurao pre nego što si
pao. Nisi se žalio. Pokazao si da ti je um ja i od tela. To je
dobro. Kad um vlada telom, to je letani. Ali letani je i znati svoje
granice. Bolje je stati kada moraš nego tr ati dok ne padneš.“
„Osim ako letani od tebe ne traži da staneš“, bez
razmišljanja rekoh. Misli su mi i dalje bile poput lista nošenog
vetrom.
Uputio mi je redak osmeh. „Da. Po inješ da shvataš.“
Uzvratih mu osmehom. „Tvoj ejturanski odli no napreduje,
Tempi.“
On trepnu. Briga. „Govorimo mojim jezikom, a ne tvojim.“
„Ja ne govorim...“, pobunio sam se, ali tada oslušnuh svoje
re i. Sceopa teyas. Na trenutak mi se zavrte u glavi.
„Popij još“, re e Tempi i, mada su mu lice i glas bili sasvim
smireni, video sam da je zabrinut.
Popio sam još jedan gutljaj da ga umirim. A onda, kao da je
moje telo najednom shvatilo da mu je voda potrebna, osetio
sam silnu že i popio nekoliko velikih gutljaja. Zaustavio sam
se pre nego što sam popio previše i dobio gr eve u stomaku.

PATRIK ROTFUS 258

Tempi klimnu glavom, odobravanje.
„Da li to zna i da dobro pri am?“ upitao sam da ne mislim

na že .
„Pri aš dobro zajedno dete. Vrlo dobro za jednog

varvarina.“
„Samo dobro? Da li pogrešno izgovaram re i?“
„Previše gledaš u o i.“ Izbe io se i, ne trep i, zna ajno mi

se zagledao u o i. „Tako e, re i su ti dobre ali jednostavne.“

„Onda moraš da me nau iš još re i.“
Odmahnuo je glavom. Ozbiljan. „Ve znaš previše re i.“
„Previše? Tempi, znam ih veoma malo.“
„Ne radi se o re ima, ve o njihovoj upotrebi. Kod Adema
govor zahteva veštinu. Postoje oni koji jednom stvari mogu da
kažu mnogo toga. Takva je moja Šejen. Kažu nešto u jednom

dahu, a drugi e godinu dana pokušavati da to razumeju.“ Blagi
prekor. „Suviše esto kažeš više nego što je potrebno. Ne treba
da pri aš na ademskom kao što pevaš na ejturanskom. Stotinu
re i u slavu žene. Previše. Naš govor je manji.“

„Zna i, kad upoznam neku ženu, trebalo bi samo da kažem,
’Lepa si’?“

Tempi odmahnu glavom. „Ne. Rekao bi samo ’lepa’ pa nek
žena sama zaklju i šta si još mislio.“

„Zar to nije...“ Nisam umeo da kažem „nejasno“ i
„neodre eno“, pa sam krenuo iz po etka da bih objasnio šta
ho u da kažem. „Zar to ne dovodi do zabune?“

„To dovodi do opreznosti“, odse no je rekao. „Delikatno je.

O tome uvek treba voditi ra una pri govoru. Previše pri ati.“
Odmahnuo je glavom. Neodobravanje. „To je...“ Zastao je traže i
re .

„Nepristojno?“
Negiranje. Uzrujanost. „Odem u Severen i tamo ima ljudi koji
smrde. Ima i onih koji ne. I jedni i drugi su ljudi, ali oni koji ne

smrde su ljudi koji vrede.“ Odse no me je s dva prsta lupio u
grudi. „Ti nisi kozar. Ti si u enik letanija. Moj u enik. Trebalo
bi da pri aš kao ovek koji vredi.“

„Ali šta je sa jasno om? Šta ako gradiš most? Tu ima mnogo
delova. Svi se moraju jasno izgovoriti.“

259 Strah mudroga II

„Naravno“, re e Tempi. Slaganje. „Ponekad. Ali kod ve ine
stvari, važnih stvari, bolje je delikatno. Bolje je malo.“

vrsto me uhvati za rame. Zatim podiže pogled i na
trenutak mi se zagleda u o i. Prava retkost za njega. Blago mi se
osmehnuo.

„Ponosan“, re e.

Ostatak dana smo se oporavljali. Prešli bismo nekoliko
kilometara, uradili ketan, razgovarali o letaniju, pa nastavili da
peša imo. Te ve eri smo se zaustavili u jednoj drumskoj kr mi,
gde sam jeo za trojicu i pao u krevet pre nego što je sunce zašlo.

Sutradan smo nastavili sa ritualom, ali smo ga ponovili
samo dvaput do podneva i dvaput posle. Telo mi je gorelo i
bolelo me, ali više nisam bio izbezumljen od iscrpljenosti.
Sre om, uz malo mentalnog napora, ponovo sam dostigao onu
udnu iš ekuju u bistrinu uma s kojom sam dan ranije
odgovarao na Tempijeva pitanja.

U narednih nekoliko dana po eo sam da na to neobi no
stanje uma gledam kao na „uskovitlani list“.

Bilo je to poput dalekog ro aka „srca od kamena“, vežbe
uma koju sam nau io pre toliko godina. Izuzev toga, izme u ta
dva postojalo je vrlo malo sli nosti. „Srce od kamena“ je bilo
prakti no: uklanjalo je emocije i usredsre ivalo mi um.
Olakšavalo mi je da razdvojim um na više delova ili održim
toliko važan alar.

S druge strane, „uskovitlani list“ se inio prili no
beskorisnim. Opuštalo me je da razbistrim i ispraznim um, a
onda ga pustim da jednostavno luta s jedne misli na drugu. Ali
osim što mi je pomagao da niotkud izvla im odgovore na
Tempijeva pitanja, kao da nije imao neku prakti nu vrednost.
Nešto nalik umnom triku s kartama.

Posle osam dana na putu, telo me više nije neprestano
bolelo. Tada je Tempi dodao nešto novo. Posle ketana, nas
dvojica bismo se borili. Bilo je teško jer tada sam bio
najumorniji. Ali posle borbe uvek bismo seli, odmorili se i
razgovarali o letaniju.

PATRIK ROTFUS 260

„Zašto si se osmehivao dok smo se danas borili?“, upitao bi
Tempi.

„Zato što sam bio sre an.“
„Da li si uživao u borbi?“
„Da.“
Iz njega je izbijalo nezadovoljstvo. „To nije letani.“
Malo sam razmislio o svom slede em pitanju. „Da li bi
ovek trebalo da uživa u borbi?“

„Ne. Uživaš u tome što postupaš ispravno i slediš letani.“
„Šta ako slede i letani moram da se borim? Zar ne bi u tome
trebalo da uživam?“
„Ne. Treba da uživaš u tome što slediš letani. Ako se dobro
boriš, trebalo bi da uživaš u tome što nešto radiš dobro. Prema
samoj borbi treba da ose aš dužnost i tugu. Samo varvari i

ludaci uživaju u ratovanju. Svako ko voli samu borbu zaboravio
je na letani.“

Jedanaestog dana Tempi mi je pokazao kako da u ketan
uklju im ma . Prvo što sam nau io bilo je koliko brzo e ma
otežati poput olova ako ga držiš u ispruženoj ruci.

Pored naših borbi i još uz dodatak ma a, svaki krug trajao je

skoro dva i po sata. Ipak, svakog dana smo se držali rasporeda.
Tri kruga pre podneva, tri posle. Ukupno petnaest sati. Ose ao
sam kako mi telo postaje vrsto, brzo i tanko poput Tempijevog.

I tako smo tr ali, ja sam u io, a Hert je bio sve bliže.

POGLAVLJE STO DESETO

Ljepota i grana

Dok smo putovali, brzo smo prolazili kroz gradove i
zaustavljali se samo zbog hrane i vode. Krajolik sam video
samo kao kroz maglu. Um mi je bio usredsre en na ketan,
letani i jezik koji sam u io.

Kako smo stigli u podnožje Stormvala, put se suzio. Krajolik
je postao stenovit i neravan, a put po e da vijuga tamo-amo
izbegavaju i udoline, litice i gomile polomljenog kamenja.
Vreme se promenilo i zahladnelo je više nego što sam o ekivao
u leto.

Trebalo nam je petnaest dana da doputujemo. Po mojoj
najboljoj proceni, za to vreme prešli smo skoro etiristo
osamdeset kilometara.

Hert je bio prvi ademski grad koji sam ikad video, a mom
neiskusnom oku uopšte nije ni li io na grad. Nije bilo glavne
ulice duž koje su bile nanizane ku e i radnje. Ono zgrada što
sam video bilo je raštrkano, neobi nog oblika i sagra eno tako
da se dobro uklope u krajolik, kao da su se krile od pogleda.

Nisam znao da su snažne oluje po kojima je planinski lanac
dobio ime ovde esta pojava. Iznenadni, promenljivi vetrovi
rasturili bi sve uspravno i oškasto poput etvrtastih ku a od
drveta uobi ajenih u zemljama u podnožju.

Ademi su gradili razumno, skrivaju i gra evine od
vremenskih prilika. Domove su zidali u obroncima brda ili
spolja u zavetrini litica.

Neke su ukopavane. Druge su usecane u kamene litice.

PATRIK ROTFUS 262

Neke biste jedva videli, osim ako ne biste stajali pored njih.
Izuzetak je bila skupina niskih kamenih gra evina zbijenih

jedna uz drugu nešto dalje od puta.
Zaustavili smo se ispred najve e od njih. Tempi se okrete ka

meni, uznemireno povla i kožne kaiševe kojima mu je
pla eni ka crvena ode a bila pritegnuta na rukama. „Moram da
se predstavim Šejen. Možda e potrajati.“ Strepnja. Žaljenje.
„Moraš da ekaš ovde. Možda dugo.“ Govor njegovog tela

rekao mi je više od re i. Ne mogu da te uvedem jer si varvarin.
„Sa eka u“, uverio sam ga.
Klimnuo je glavom i ušao pogledavši u mene preko ramena

pre nego što je zatvorio vrata za sobom.
Pogledao sam oko sebe posmatraju i nekolicinu ljudi koji su

tiho išli za svojim poslom: ženu koja je nosila korpu, de aka koji

je na kanapu vodio kozu. Gra evine su bile sazidane od istog
grubog kamena kao i krajolik, stapaju i se s okolinom. Obla no
nebo dodavalo je još jednu nijansu sivilu.

Vetar je duvao preko svega, šibaju i iza uglova i prave i šare
po travi. Pade mi na pamet da navu em sen, ali sam se ipak
predomislio. Vazduh je ovde bio razre eniji i svežiji. Ali kako

još beše leto, sunce je bilo toplo.
Vladao je neobi an mir, bez one galame i smrada kao u

ve im gradovima. Nije bilo topota kopita po kaldrmi, niti
uli nih prodava a koji nude robu. Mogao sam zamisliti nekog
poput Tempija kako odrasta na ovakvom mestu, upijaju i tišinu
dok ga sasvim ne ispuni, a onda odlazi ponevši je sa sobom.

Pošto nije imalo mnogo toga da se vidi, okrenuo sam se
najbližoj zgradi. Bila je sagra ena od nejednakih komada
kamena sastavljenih kao slagalica. Kad sam pažljivije pogledao,
iznenadio sam se jer nije bilo maltera. Kucnuo sam je prstom,
na trenutak se zapitavši da to nije jedan komad kamena
isklesan tako da izgleda kao da je mnogo kamenja spojeno.

Iza sebe za uh glas koji me upita na ademskom: „Kako ti se
ini naš zid?“

Okrenuvši se, ugledah stariju ženu sa svetloplavim o ima
svojstvenim Ademima. Lice joj je bilo ravnodušno, ali crte na
njemu behu blage i maj inske. Na glavi je imala žutu vunenu

263 Strah mudroga II

kapu navu enu preko ušiju. Bila je grubo ispletena, a kosa boje
peska koja je izvirivala ispod nje po ela je da sedi. Nakon toliko
vremena provedenog na putu s Tempijem, bilo mi je neobi no
da vidim Adema koji nije utegnut u crvenu pla eni ku ode u i
ne nosi ma . Ova žena nosila je široku belu košulju i platnene
pantalone.

„Zar nije neverovatan ovaj naš zid?“, upitala je pokazuju i
jednom rukom blago zanimanje, radoznalost. „Kako ti se ini?“

„Mislim da je lep“, odgovorio sam na ademskom paze i da
samo nakratko uspostavim kontakt o ima.

Iskrenula je ruku napravivši nepoznat pokret. „Lep?“
Jedva primetno slegoh ramenima. „U jednostavnim,
prakti nim stvarima ima lepote.“
„Možda si pogrešio re “, rekla je. Blago izvinjenje. „Lepota je
cvet ili žena ili dragulj. Možda si hteo da kažeš ’korist’? Zid je
koristan.“
„Koristan, ali i lep.“
„Možda nešto postaje lepo ako ga koriste.“
„Možda se nešto koristi u skladu sa svojom lepotom“,
uzvratio sam, zapitavši se da li ovako Ademi askaju. Ako je
tako, više mi se svi alo od neukusnog ogovaranja na Merovom
dvoru.
„A šta misliš o mojoj kapi?“ upitala je dodirnuvši je rukom.
„Da je lepa zato što je koriš ena?“
Ispletena od debele doma e vune i obojena u svetložutu
boju kukuruzne svile, bila je malo naherena, a bod joj na nekim
mestima beše neravan. „ ini se da je veoma topla“, obazrivo
rekoh.
Pokazala je rukom blago zanimanje, a o i joj jedva primetno
zasjaše. „Vala jeste“, rekla je. „A meni je i lepa jer mi ju je
napravila erka moje erke.“
„Onda je i lepa.“ Slaganje.
Žena mi se osmehnula šakom. Dok je pravila taj pokret,
druga ije je izvrtala šaku od Tempija i ja odlu ih da to
protuma im kao nežan, maj inski osmeh. I dalje bezizraznog
lica, i ja njoj pokazah osmeh, daju i sve od sebe da on bude i
topao i uljudan.

PATRIK ROTFUS 264

„Govoriš dobro za jednog varvarina“, rekla je i nežno,
prijateljski me uhvatila za ruke. „Posetioci su retkost, naro ito

tako ugla eni. Po i sa mnom i pokaza u ti lepotu, a ti eš mi
re i emu bi ona mogla da koristi.“

Oborio sam pogled. Žaljenje. „Ne mogu. ekam.“
„Nekog unutra?“
Klimnuo sam glavom.
„Ako je ušao unutra, verujem da eš dugo ekati. Svakako e

mu biti drago ako po eš sa mnom. Možda se pokaže da sam
zabavnija od zida.“ Starica podiže ruku i pozva nekog de aka.
On dotr a i iš ekuju i je pogleda, preletevši pogledom preko
moje kose.

Pokazala mu je nekoliko pokreta, ali razumeo sam samo
tiho. „Reci onima unutra da vodim ovog oveka u šetnju kako

ne bi stajao sam na vetru. Brzo u ga vratiti.“
Potapšala je moju kutiju za lautu, a zatim isto uradila i sa

mojom torbom i ma em o mom boku. „Daj ih de aku i on e ih
uneti unutra.“

Ne sa ekavši odgovor, po ela je da mi skida torbu s ramena.
Nisam znao kako da se oslobodim a da ne ispadnem izuzetno

neuljudan. Svaka kultura je druga ija, ali jedno svugde važi:
najsigurniji na in da nekog uvredite jeste da odbijete njegovo
gostoprimstvo.

De ak odjuri s mojim stvarima, a starica me uhvati pod ruku
i povede. Pomalo zahvalno prihvatih njeno društvo, pa smo
utke išli dok nismo stigli do udoline koja se iznenada otvorila

pred nama. Bila je zelena i zašti ena od upornog vetra, a u dnu
je tekao potok.

„Šta bi rekao na nešto ovakvo?“, upitala je i pokazala na
skrivenu dolinu.

„Veoma je nalik Ademreu.“
Nežno me je potapšala po ruci. „Imaš dar da kažeš ne

izgovorivši. To je retkost za nekog kao što si ti.“ Po ela je da se
spušta u dolinu oslanjaju i se o moju ruku dok je obazrivo išla
uskom kamenitom stazom koja je krivudala duž zida doline.
Nedaleko odatle ugledao sam nekog de aka sa stadom ovaca.
Mahnuo nam je, ali nam nije doviknuo.

265 Strah mudroga II

Spustili smo se u dno doline, gde se zapenušali potok
kotrljao preko kamenja. Pravio je bistre barice u kojima se voda
mreškala od ribljih peraja.

„Da li bi za ovo rekao da je lepo?“, upitala je posle nekog
vremena.

„Da.“
„Zašto?“
Neodre enost. „Možda zbog kretanja.“
„Kamen se uopšte nije kretao, a i za njega si rekao da je lep.“
Pitanje.
„U prirodi kamena nije da se pomera. Možda je lepota u
tome da se pomeraš u skladu sa svojom prirodom.“
Klimnula je glavom kao da je zadovoljna mojim odgovorom.
Nastavili smo da gledamo potok.
„Da li si uo za Latantu?“, upitala je.
„Ne.“ Žaljenje. „Ali možda samo ne znam tu re .“
Okrenula se pa krenusmo dolinom dok nismo stigli do
jednog otvorenijeg mesta s pažljivo doteranim pogledom na
jedan vrt. U središtu je bilo visoko drvo kakvo nikad ranije
nisam video.
Zaustavili smo se na rubu istine. „Ovo je ma -drvo“, rekla
je i napravila pokret koji nisam prepoznao, prešavši
nadlanicom preko obraza. „Latanta. Da li bi za njega rekao da je
lepo?“
Za trenutak sam ga posmatrao. Radoznalost. „Voleo bih da ga
pobliže pogledam.“
„To nije dozvoljeno.“ Naglašeno.
Klimnuo sam glavom zagledaju i ga najbolje što sam mogao
iz daljine. Imalo je visoke savijene grane kao hrast, ali liš e mu
je bilo široko, ravno i kad bi ga vetar uhvatio, okretalo se u
udnim krugovima. „Da“, posle nekog vremena sam
odgovorio.
„Zašto ti je trebalo toliko vremena da odlu iš?“
„Razmišljao sam o tome zašto je lepo“, priznao sam.
„I?“
„Mogao bih re i da se istovremeno i kre e i ne kre e u
skladu sa svojom prirodom, što mu daruje lepotu. Ali mislim

PATRIK ROTFUS 266

da to nije razlog.“
„Zašto onda?“

Dugo sam ga posmatrao. „Ne znam. Šta vi mislite?“
„Jednostavno jeste“, rekla je. „To je dovoljno.“
Klimnuo sam glavom osetivši se pomalo glupavo zbog
složenih odgovora koje sam malo as dao.
„Znaš li za ketan?“ upitala je iznenadivši me.
Sad sam ve naslu ivao koliko je Ademima sve to važno.

Zato sam oklevao da iskreno odgovorim. Me utim, nisam želeo
ni da lažem. „Možda.“ Izvinjenje.

Klimnula je glavom. „Obazriv si.“
„Da. Da li ste vi Šejen?“
Šejen klimnu glavom. „Kada si naslutio ko sam?“
„Kad ste me pitali za ketan“, rekoh. „Kada ste vi naslutili da

znam više nego što bi varvarin trebalo da zna?“
„Kada sam videla kako postavljaš noge.“
Ponovo tišina.
„Šejen, zašto ne nosite crveno kao ostali pla enici?“
Napravila je nekoliko nepoznatih pokreta. „Da li ti je u itelj

rekao zašto oni nose crveno?“

„Nisam se setio da pitam“, rekao sam, ne žele i da ispadne
da je Tempi prenebegao to da me nau i.

„Ja te onda pitam.“
Malo sam se zamislio. „Da ih neprijatelji ne bi videli kako
krvare?“
Odobravanje. „Zašto ja onda nosim belo?“

Jedini odgovor koji mi je padao na pamet ispuni me jezom.
„Zato što vi ne krvarite.“

Delimi no je klimnula glavom. „I zato što, ako mi neprijatelj
pusti krv, trebalo bi da je vidi kao svoju poštenu nagradu.“

utke sam se grizao, daju i sve od sebe da oponašam
ademsku pribranost. Posle odgovaraju e u tive stanke, upitao

sam: „Šta e biti s Tempijem?“.
„To emo tek videti.“ Napravila je pokret veoma nalik

ljutnji, a onda upitala: „Zar nisi zabrinut za sebe?“
„Više sam zabrinut za Tempija.“
Ma -drvo se lelujalo na vetru. Delovalo je hipnoti ki.

267 Strah mudroga II

„Dokle si stigao sa obukom?“, upita Šejen.
„Mesec dana sam u io ketan.“
Okrenula se ka meni i podigla ruke. „Jesi li spreman?“
Nisam mogao a da ne pomislim da je niža od mene petnaest
centimetara i da bi mi mogla biti baba. A ni njena naherena žuta
kapa nije je inila mnogo zastrašuju om. „Možda“, rekao sam
pa i sam podigao ruke.
Šejen polako krenu ka meni, napravivši „šake poput
noževa“. Uzvratio sam „hvatanjem kiše“. Zatim napravih
„penjanje uz gvož e“ i „brzo unutra“, ali nisam mogao da je
dotaknem. Neznatno je ubrzala, istovremeno napravila
„okretanja daha“ i „napad napred“. Jedno sam zaustavio
„raspršenom vodom“, ali ono drugo nisam mogao da
izbegnem. Dotakla me je ispod rebara, a onda po slepoo nici,
nežno kao kad nekom stavite prst na usne.
Ma šta pokušao, nisam joj mogao ništa. Napravio sam
„ba enu munju“, ali ona se samo izmakla, i ne trude i se da
uzvrati. Nekoliko puta sam osetio kako mi se o ruke o ešalo
platno kad sam se približio dovoljno da dotaknem njenu belu
košulju, ali to je bilo sve. Kao da udaraš komad obešenog
kanapa.
Stisnuo sam zube i napravio „mla enje žita“, „ce enje
jabukova e“ i „majku kraj potoka“, prelaze i glatko s jednog na
drugo u zbrci udaraca.
Nikad nisam video nekog ko se tako kre e. Ne radi se o
tome da je bila brza, mada jeste, ali to nije bilo ono najvažnije.
Šejen se kretala savršeno, nikad ne prave i dva koraka tamo
gde je bio dovoljan samo jedan. Nikad nije prelazila deset
centimetara kada je bilo potrebno samo sedam. Kretala se kao
junakinja iz pri a, laganije i skladnije nego što je Felurijanka
plesala.
Nadaju i se da u je iznenaditi i dokazati se, kretao sam se
najbrže što sam smeo. Napravio sam „devu koja pleše“,
„hvatanje vrabaca“, „petnaest vukova“...
Šejen je napravila jedan, savršen korak.
„Zašto pla eš?“, upitala je napravivši „ aplju u padu“. „Da li
te je sramota? Plašiš li se?“

PATRIK ROTFUS 268

Žmirnuo sam da razbistrim o i. Glas mi je bio hrapav od
napora i uzbu enja. „Vi ste lepi, Šejen. Jer u vama su i kamen

zida i voda potoka i kretanje drveta.“
Ona zatrepta, a ja je, iskoristivši njeno iznena enje, vrsto

zgrabih za rame i ruku. Napravio sam „grom naviše“, ali
umesto da bude oborena, Šejen je stajala mirno i vrsto kao
kamen.

Gotovo odsutno, oslobodila se uz pomo „slomi lava“ i

napravila „mla enje žita“. Odleteo sam dva metra i tresnuo o
zemlju.

Brzo sam ustao, sasvim nepovre en. Nežno me je bacila na
meku travu, a Tempi me je nau io kako da padnem a da se ne
povredim. Ali pre nego što sam mogao ponovo da napadnem,
ona me zaustavi jednim pokretom.

„Tempi te i jeste i nije nau io“, rekla je, a lice joj je bilo
nedoku ivo. Ponovo naterah sebe da skrenem pogled. Tako je
teško osloboditi se navike koju ste celog života imali. „Što je i
dobro i loše. Do i.“ Okrenula se i prišla drvetu.

Bilo je ve e nego što sam mislio. Manje grane su divlje,
krivudavo mlatile kako ih je vetar nosio.

Šejen podiže opali list i pruži mi ga. Bio je širok i pljosnat,
veli ine manjeg tanjira i iznena uju e težak. Osetivši peckanje
u šaci, video sam kako mi se niz palac spušta tanka linija krvi.

Prou ivši ivicu lista, video sam da je kruta, oštra poput vlasi
trave. Zaista ma -drvo. Pogledao sam u uskovitlano liš e.
Svako ko bi pri jakom vetru stajao blizu drveta bio bi iseckan na

froncle.
Šejen re e: „Kada bi hteo da napadneš ovo drvo, šta bi

uradio? Da li bi udario po korenu? Ne. Prejak je. Da li bi udario
po listu? Ne. Prebrz je. Gde onda?“

„U granu.“
„U granu.“ Slaganje. Okrenula se ka meni. „To je ono što te

Tempi nije nau io. Ne bi bilo u redu da te to nau i. I pored toga,
ispaštao si zbog toga.“

„Ne razumem.“
Dala mi je znak da zapo nem ketan. Automatski sam ušao u
„uhvati vrapca“.

269 Strah mudroga II

„Stani.“ Zaledio sam se u tom položaju. „Ako bih te napala,
gde bi to trebalo da uradim? Ovde, kod korena?“ Gurnula mi je
nogu, ali se ona nije pomerala. „Ovde, kod lista?“ Gurnula je
moju ispruženu ruku, s lako om je pomerivši, ali ništa više od
toga. „Ovde. U granu.“ Nežno mi je odgurnula jedno rame, s
lako om me pomerivši. „I ovde.“ Pritisla mi je bok i okrenula
me. „Vidiš? Na eš mesto na koje eš utrošiti snagu ili je ona
protra ena. Tra enje snage nije letani.“

„Da, Šejen.“
Podigla je ruke i zauzela položaj u kome sam je ranije
uhvatio, negde usred „ aplje u padu“. „Napravi ’grom naviše’.
Gde je moj koren?“
Pokazao sam na njena vrsto postavljena stopala.
„Gde je list?“
Pokazao sam na njene šake.
„Ne. Odavde dovde je list.“ Pokazala je na celu svoju ruku i
prikazala kako slobodno može da udari šakama, laktovima ili
ramenima. „Gde je grana?“
Dugo sam razmišljao, a onda je potapšao po kolenu.
Mada to ni im nije pokazala, osetio sam da je iznena ena.
„I?“
Potapšao sam je ispod pazuha na suprotnoj strani, a onda po
ramenu.
„Pokaži mi.“
Prišao sam joj, pribio jednu nogu uz njeno koleno i napravio
„grom naviše“ bacivši je u stranu. Iznenadio sam se koliko mi je
malo snage trebalo.
Me utim, umesto da poleti uvis i padne na zemlju, Šejen me
zgrabi za podlakticu. Osetio sam trzaj u ruci, a ona me povu e
tako da se zateturah korak u stranu. Umesto da padne,
iskoristila je stisak kao oslonac, tako da je stopala spustila ispod
sebe. Napravila je jedan savršen korak i ponovo uspostavila
ravnotežu.
Dugo i zamišljeno gledala me je pravo u o i, a onda se
okrenula i pokazala mi da po em za njom.

POGLAVLJE STO JEDANAESTO

Lažov i lopov

Kad smo se Šejen i ja vratili do skupine kamenih gra evina,
zatekli smo Tempija kako stoji ispred njih i uzrujano se
premešta s noge na nogu. To je potvrdilo moje sumnje. Nije on
poslao Šejen da me iskuša. Ona me je sama našla.

Kad smo došli dovoljno blizu, Tempi ispruži ma u desnoj
ruci, s vrhom nadole. Levom rukom pokazao je duboko
poštovanje. „Šejen“, re e, „ja...“

Ona mu dade znak da je prati i u e u nisku kamenu zgradu.
Dala je znak jednom de aku. „Dovedi Karseret.“ Ovaj se trkom
udalji.

Radoznalost. Pokazao sam Tempiju.
Nije me pogledao. Duboka ozbiljnost. Obrati pažnju. Nije me
nimalo ohrabrilo to što su ovo bili isti pokreti koje je pravio na
putu za Kroson kad je mislio da emo uleteti u zasedu. Primetio
sam da mu se ruke jedva primetno tresu.
Šejen nas dovede do jednih otvorenih vrata, gde nam se
pridužila neka žena u pla eni koj crvenoj ode i. Prepoznao sam
ožiljke na njenoj obrvi i vilici. Bila je to Karseret, pla enica koju
smo sreli na putu za Severen, ona što me je gurnula.
Šejen pokaza njima dvoma da u u, ali mene zaustavi
podigavši ruku. „ ekaj ovde. Ono što je Tempi uradio nije
dobro. Sasluša u. A onda u odlu iti šta da se uradi s tobom.“
Klimnuo sam glavom i ona zatvori vrata za sobom.

***

271 Strah mudroga II

ekao sam možda sat-dva. Na uljio sam uši, ali nisam ništa uo
s druge strane vrata. Neki ljudi prošli su pored mene
hodnikom: dvojica u crvenoj ode i pla enika i još jedan u ode i
od jednostavnog sivog platna. Svi su pogledali u moju kosu,
mada nijedan nije buljio.

Umesto da se osmehujem i klimam glavom kao što bi bilo
tivo me u varvarima, bezizraznog lica otpozdravio sam im
sitnim pokretima, izbegavaju i da ih pogledam u o i.
Negde po isteku tre eg sata vrata se otvoriše i Šejen mi dade
znak da u em.
Bila je to dobro osvetljena prostorija sa zidovima od
obra enog kamena. Po veli ini odgovarala je prostranoj
spava oj sobi u nekoj gostionici, ali je delovala još prostranije jer
nije bilo mnogo nameštaja. Pored jednog zida stajala je mala
gvozdena pe koja je blago isijavala toplotu, a u nepravilnom
krugu behu pore ane etiri stolice okrenute jedna ka drugoj. Tri
su zauzimali Tempi, Šejen i Karseret. Kad mi Karseret dade
znak, seo sam na etvrtu.
„Koliko njih si ubio?“, upita Šejen. Rekla je to druga ijim
glasom nego ranije. Odlu no. Taj ton Tempi je koristio kad smo
razgovarali o letaniju.
„Mnogo.“ Odgovorio sam bez oklevanja. Možda umem
ponekad da budem glup, ali znam kada me iskušavaju.
„Koliko je to mnogo?“ Nije tražila da joj razjasnim. Bilo je to
novo pitanje.
„Kad ubijaš ljude, jedan je mnogo.“
Blago je klimnula glavom. „Da li si ubijao ljude van
letanija?“
„Možda.“
„Zašto ne kažeš da ili ne?“
„Zato što mi letani nije bio uvek jasan.“
„A zašto to?“
„Zato što letani nije uvek jasan.“
„Šta letani ini jasnim?“
Oklevao sam iako sam znao da ne bi trebalo. „Re i u itelja.“
„Može li neko da podu ava letani?“
Po eo sam da pravim pokret za neizvesnost, a onda se setih

PATRIK ROTFUS 272

da nije pristojno govoriti rukama. „Možda“, rekoh. „Ja ne
mogu.“

Tempi se mal ice pomeri u stolici. Ovo se nije odvijalo kako
treba. Ne znaju i šta bih drugo, duboko sam udahnuo, opustio
se i lagano nakrivio glavu u „uskovitlani list“.

„Ko zna letani?“ upita Šejen.
„List nošen vetrom“, odgovorio sam mada, iskreno, ne znam
šta sam time hteo da kažem.

„Odakle dolazi letani?“
„S istog mesta odakle i smeh.“
Posle malo oklevanja, Šejen re e: „Kako slediš letani?“
„Kako slediš mesec?“
Provode i vreme s Tempijem nau io sam da uo avam
razli ite vrste zastajkivanja kojima je isprekidan razgovor. U

ademskom jeziku utanje govori koliko i re i. Postoji stanka
puna iš ekivanja. U tiva stanka. Nejasna stanka. Ona koja
govori mnogo, ona kojom se izvinjavamo, ona kojom se
naglašava...

Ova je bila neo ekivana rupa u razgovoru. Praznina dok
udišemo vazduh. Osetio sam da sam rekao ili nešto veoma

pametno ili nešto veoma glupo.
Šejen se pomeri u stolici i zvani nosti nestade. Osetivši da

idemo dalje, dopustio sam umu da se opusti iz „uskovitlanog
lista“.

Šejen se okrete ka Karseret. „Šta ti kažeš?“
Sve ovo vreme Karseret je sedela kao kip, bezizrazna i

mirna. „Kažem isto što sam rekla i ranije. Tempi nas je sve
netinad. Trebalo bi da bude odse en. Zbog toga imamo zakone.
Ne obazirati se na zakon zna i izbrisati ga.“

„Slepo slediti zakon zna i biti rob“, brzo re e Tempi.
Šejen pokaza oštar prekor, a Tempi porumene od stida.
„Što se ovoga ti e.“ Karseret pokaza na mene. Odbacivanje.

„On nije iz Ademrea. U najboljem slu aju, on je budala. U
najgorem, lažov i lopov.“

„A ono što je danas rekao?“, upita Šejen.
„I pas može triput da lane bez brojanja.“
Šejen se okrete Tempiju. „Time što si progovorio preko reda,

273 Strah mudroga II

odbijaš svoj red da govoriš.“ Tempi ponovo porumene, a usne
mu pobeleše dok se upinjao da ostane smiren.

Šejen duboko udahnu i polako izdahnu. „Ketan i letani ine
nas Ademima“, rekla je. „Varvarnin nikako ne može znati za
ketan.“ I Tempi i Karseret se promeškoljiše, ali ona podiže
ruku. „Istovremeno, nije ispravno uništiti nekog ko razume
letani. Letani ne uništava sam sebe.“

Izgovorila je „uništiti“ veoma nehajno. Nadao sam se da
sam možda pogrešno razumeo pravo zna enje ademske re i.

Šejen je nastavila. „Ima onih koji e re i ’Ovaj ima dovoljno.
Ne u i ga letani jer onaj koji poseduje letani može da savlada
sve.’“

Ona strogo pogleda u Karseret. „Ali ja nisam od njih. Mislim
da bi svet bio bolji kad bi više njih pripadalo letaniju. Jer, mada
donosi mo , letani donosi i mudrost u koriš enju mo i.“

Usledila je duga stanka. Stomak mi se vezivao u vor dok
sam pokušavao da ostanem smiren. „Mislim“, kona no re e
Šejen, „da Tempi nije pogrešio.“

Daleko od toga da je ovo bilo zvu no odobravanje, ali po
tome kako su se Karseretina le a iznenada ukrutila, a Tempi
polako s olakšanjem izdahnuo, pretpostavio sam da je to ono
emu smo se nadali.

„Da u mu Vašet“, re e Šejen.
Tempi se ukruti. Karseret napravi pokret odobravanja širok
poput luda kog osmeha.
Tempi procedi: „Da eš ga eki u?“ Šaka mu zatitra.
Poštovanje. Poricanje. Poštovanje.
Šejen ustade stavljaju i do znanja da je razgovor završen. „A
kome drugom? eki e pokazati da li je on gvož e koje vredi
kovati.“
Rekavši to, Šejen odvu e Tempija u stranu i kratko popri a s
njim. Lako mu je o ešala ruke. Govorila je previše tiho ak i za
moj oštar sluh.

tivo sam stajao pored svoje stolice. Tempi kao da je
sasvim odustao od borbe i rukama je neprestano ponavljao
slaganje i poštovanje.

I Karseret je stajala odvojeno od njih i buljila u mene. Lice joj

PATRIK ROTFUS 274

je bilo smireno, ali su joj o i bile ljutite. Pored tela, tako da ono
dvoje ne vide, napravila je nekoliko malih pokreta. Razumeo

sam samo ga enje, ali mogao sam da pretpostavim zna enje
ostalih.

Uzvratio sam pokretom koji nije bio ademski. Po tome kako
je suzila o i, naslutio sam da je prili no dobro shvatila šta to
zna i.

Zvono se triput jasno oglasilo. Trenutak kasnije Tempi

poljubi Šejenine ruke, vrh ela i usta. Zatim se okrenuo i dao mi
znak da ga pratim.

Zajedno smo ušli u veliku prostoriju s niskom tavanicom
ispunjenu ljudima i mirisom hrane. Bila je to trpezarija, puna
duga kih stolova i tamnih drvenih klupa izlizanih od duge
upotrebe.

Išao sam za Tempijem i stavljao hranu na veliki drveni
tanjir. Tek tada sam shvatio koliko sam gladan.

I pored mojih o ekivanja, ova trpezarija nije uopšte li ila na
Staju na Univerzitetu. Kao prvo, bila je tiša, a hrana je bila
mnogo bolja. Bilo je svežeg mleka i mršavog mekog mesa za
koje sam pretpostavio da je kozje. Bilo je tvrdog, oporog i

mekog, kremastog sira i dve vrste hleba, još vru eg iz pe nice.
Bilo je jabuka i jagoda koliko ti volja. Po svim stolovima stajali
su otvoreni slanici i svako je mogao da uzme koliko je hteo.

Osetih se neobi no u prostoriji ispunjenoj razgovorom
Adema. Govorili su toliko tiho da ni re i nisam razumeo, ali
video sam kako im šake trepere. Razumeo sam tek svaki deseti

pokret, ali bilo je udno videti oko sebe sve te treperave
emocije: Veselje. Bes. Neugodnost. Poricanje. Ga enje. Pitao sam se
koliko toga se ti e mene, varvarina me u njima.

Bilo je više žena nego što sam o ekivao, i više male dece.
Uo ih nekoliko prepoznatljivih pla enika u krvavocrvenoj
ode i, ali ve ina je nosila jednostavnu sivu ode u koju sam

video dok sam šetao sa Šejen. Video sam i jednu belu košulju i
iznenadih se kad shvatih to Šejen li no jede rame uz rame s
nama ostalima.

Niko od njih nije buljio, ali su gledali. Veliku pažnju
privla ila je moja kosa, što je i razumljivo. U prostoriji je bilo

275 Strah mudroga II

pedeset glava s kosom boje peska, nekoliko njih s tamnijom,
nekoliko sa svetlijom ili osedelom od starosti. Štr ao sam kao
jedina zapaljena sve a.

Pokušao sam da navedem Tempija na razgovor, ali on nije
hteo ni da uje i samo se usredsredio na hranu. Tanjir mu nije
bio ni blizu napunjen kao moj, a pojeo je samo deli onoga što je
uzeo.

Pošto nije bilo razgovora koji bi nas usporio, brzo sam
završio. Kad sam ispraznio tanjir, Tempi prestade da se
pretvara da jede i povede me odatle. Dok smo izlazili, ose ao
sam desetine pogleda na sebi.

Poveo me je niz hodnik dok nismo stigli pred jedna vrata.
On ih otvori otkrivši sobicu s jednim prozorom i krevetom.
Unutra su bili moja lauta i torba. Ne i ma .

„Dobi eš drugog u itelja“, kona no progovori. „Daj sve od
sebe. Budi civilizovan. Tvoj u itelj e mnogo toga odlu iti.“
Žaljenje. „Ne eš me videti.“

igledno je bio na mukama, ali nisam znao kako da ga
umirim. Zato ga zagrlih da ga obodrim, na emu mi je izgleda
bio zahvalan. Zatim se okrenuo i bez re i otišao.

Našavši se u svojoj sobi, skinuo sam se i legao na krevet.
ini mi se da bi sad trebalo da kažem kako sam se prevrtao,
uzrujan zbog onog što e se dogoditi. Ali zapravo sam bio
iscrpljen i spavao sam kao zadovoljna beba na maj inim
grudima.

POGLAVLJE STO DVANAESTO

eki

Sedeo sam u majušnom parku koji su inili samo dve glatke
kamene klupe, nekoliko drveta i stazica koja je prolazila
kroz duga ku travu. Mogli ste za minut da pre ete s jednog
kraja na drugi. Sa dve strane bio je zatvoren stenama koje su ga
štitile od vetra. Ne sasvim, da se razumemo. U Hertu nijedno
mesto nije bilo sasvim zašti eno od vetra.

Kad mi je Vašet prišla, najpre primetih da joj ma ne visi o
boku. Prebacila ga je preko ramena, baš kao što sam ja nosio
lautu. Nikad nisam video nekog ko se kre e s toliko
prefinjenim, odlu nim samopouzdanjem – kao da zna da bi
trebalo da se razme e, ali je nije briga.

Bila je osrednje gra e, svojstvene Ademima, bledog, nežnog
tena i sivih o iju. Kosa joj je bila za nijansu svetlija od
Tempijeve i nosila ju je vezanu u konjski rep. Kad je prišla,
video sam da joj je nos na jednom mestu slomljen i, mada nije
bio kriv, ta jedva primetna povijenost neobi no je odudarala na
njenom ina e prefinjenom licu.

Široko mi se osmehnula ruži astim usnama, pokazavši bele
zube. „Dakle“, rekla je na besprekornom ejturanskom. „Sad si
moj.“

„Govoriš ejturanski?“ glupavo upitah.
„Ve ina nas ga govori“, rekla je. Oko usta i u uglovima o iju
imala je nekoliko bora, pa pretpostavih da je desetak godina
starija od mene. „Teško je probiti se u životu ako dobro ne
vladaš jezikom. Teško je poslovati.“

277 Strah mudroga II

Prekasno sam se setio. Zvani no. Poštovanje. „Da li ispravno
pretpostavljam da si ti Vašet?“

Osmeh joj ponovo zaigra na usnama. Odgovorila mi je
širokim pokretom, prenaglasivši ga, tako da nisam mogao a da
ne osetim da mi se podsmeva. „Jesam. Bi u ti u iteljica.“

„A šta je sa Šejen? Koliko sam shvatio, ona je ovde
iteljica.“
Vašet me pogleda izvivši obrvu. Taj neobi an izraz delovao
je zapanjuju e na licu jednog Adema. „Uopšteno govore i, to je
ta no. Ali gledano malo prakti nije, Šejen je previše važna da bi
provodila vreme s nekim kao što si ti.“
Pokazao sam tiv. „Bio sam prili no sre an s Tempijem“,
rekoh.
„I to bi možda nešto zna ilo kad bi nam cilj bila tvoja sre a“,
rekla je. „Me utim, Tempi je više nalik jedrenjaku nego
itelju.“
Malo se naroguših kad to uh. „Shvataš li da mi je on
prijatelj?“

i joj se suziše. „Onda kao prijatelj možda ne eš uo iti
njegove mane. On je vešt borac, ali ništa više. Jedva da govori
tvoj jezik, nema mnogo iskustva sa stvarnim svetom i, da
budemo sasvim iskreni, nije previše bistar.“

„Izvini“, rekoh. Žaljenje. „Nisam hteo da te uvredim.“
„Ne pokazuj poniznost ako to zaista ne ose aš“, rekla je
odmerivši me kroz sužene o i. „ ak i kad na lice navu eš
masku, o i su ti poput svetlucavih prozora.“
„Izvini“, iskreno rekoh. Izvinjenje. „Nadao sam se da u
ostaviti dobar prvi utisak.“
„Zašto?“, upitala je.
„Voleo bih da o meni imaš dobro mišljenje.“
„Volela bih da imam razlog za to.“
Odlu io sam da primenim druga iju taktiku, nadaju i se da
u skrenuti razgovor na sigurniji teren. „Tempi te je nazvao
eki . Zašto?“
„To je moje ime. Vašet. eki . Glina. Kolovrat.“ Izgovorila je
ime na tri razli ita na ina, svaki put s druga ijim naglaskom.
„Ja sam ono što oblikuje i oštri ili uništava.“

PATRIK ROTFUS 278

„Zašto glina?“
„Ja sam i to“, re e Vašet. „Samo ono što se savija može da

podu ava.“
Ose ao sam sve ve e uzbu enje dok sam je slušao.

„Priznajem“, rekao sam. „Prija e mi da govorim istim jezikom
sa svojim u iteljem. Ima hiljadu pitanja koja nisam postavio jer
sam znao da ih Tempi ne bi razumeo. A ak i kad bi ih
razumeo, ne bih mogao da rastuma im njegove odgovore.“

Vašet klimnu glavom i sede na klupu. „U itelj mora dobro i
da se sporazumeva“, rekla je. „A sad na i duga ak komad
drveta i donesi mi ga. Onda emo po eti s lekcijom.“

Uputio sam se me u drve e. Bilo je ne eg ritualnog u
njenom zahtevu, pa nisam želeo da se vratim tek s bilo kojom
granom koju na em na zemlji. Na kraju sam našao jednu vrbu i

odlomio savitljivu granu dužu od moje ruke, debljine malog
prsta.

Vratio sam se do klupe na kojoj je Vašet sedela. Dao sam joj
vrbovu granu, a ona je skinula ma s ramena i po ela da odseca
manje kvržice preostalih grana.

„Rekla si da samo ono što se savija može da podu ava“,

kazao sam. „Pa sam mislio da e ovo odgovarati.“
„Posluži e za današnju lekciju“, rekla je i oljuštila poslednji

deo kore tako da je ostao samo tanak, beo prut. Obrisala je ma
o košulju, vratila ga u korice i ustala.

Uhvativši vrbovu granu, zamahnu njom tamo-amo tako da
se ulo tiho fiju-fiju dok je sekala vazduh.

Sad kad mi je bila bliže, primetio sam da joj prepoznatljiva
pla eni ka crvena ode a nije zategnuta kožnim kaiševima
poput Tempijeve. Košulja i pantalone bili su joj na rukama,
nogama i grudima vrsto vezani trakama od krvavocrvene
svile.

Pogledala me u o i. „Sad u te udariti“, rekla je ozbiljno.

„Stoj mirno.“
Polako je kružila oko mene, i dalje zamahuju i vrbovim

prutom. Fiju-fiju. Stala je iza mene i osetih se još gore zato što je
ne vidim. Fiju-fiju. Zamahnula je brže prutom i zvuk se
promenio. Viiip. Viiip. Nisam ni trepnuo.

279 Strah mudroga II

Ponovo je po ela da kruži, zašla iza mene i dvaput me
udarila. Jedanput po obe ruke, odmah ispod ramena. Viiip.
Viiip. Isprva sam osetio kao da me je jedva pljesnula, a onda mi
se rukom proširi bol, razbuktavši se poput vatre.

Pre nego što sam stigao da reagujem, udarila me je preko
le a, toliko jako da sam u zubima osetio udar. Prut se nije
slomio samo zato što je bio od savitljive mlade vrbe.

Nisam vrisnuo jedino zbog toga što me je uhvatila izme u
dva udisaja. Zato sam zadahtao i toliko brzo uvukao vazduh da
sam se zagrcnuo i zakašljao. Le a su mi vrištala od bola, kao da
gore.

Ponovo je stala ispred mene i opet me onako ozbiljno
pogledala. „Evo lekcije“, ravnodušno je rekla. „Nemam dobro
mišljenje o tebi. Ti si varvarin. Nisi pametan. Nisi dobrodošao.
Nije ti mesto ovde. Ti si lopov koji krade naše tajne. Tvoje
prisustvo je neprijatnost i komplikacija koja ovoj školi nije
potrebna.“

Prou avala je kraj vrbovog pruta, a zatim pogledala u mene.
„Na i emo se ovde jedan sat posle ru ka. Odabra eš drugi
prut, a ja u ti ponovo održati ovu lekciju.“ Oštro me je
pogledala. „Ako ne budem bila zadovoljna prutom koji mi
doneseš, sama u ga odabrati.

Isto emo ponoviti posle ve ere. I narednog dana. Ovo je
jedina lekcija koju u ti održati. Kada je nau iš, oti i eš iz Herta
i više se nikad ne eš vra ati.“ Lice joj je bilo hladno kad me je
pogledala i upitala: „Razumeš li?“

„Šta e se...“ Njena šaka polete i vrh pruta me ošinu preko
obraza. Ovog puta sam uhvatio dah, pa iznena eno jauknuh.

Vašet me pogleda. Nisam ni pomislio da nešto tako
jednostavno kao što je kontakt o ima može biti toliko
zastrašuju e. Ali njene bledosive o i bile su hladne kao led.
„Reci mi: ’Da, Vašet. Razumem’“

Prostrelio sam je pogledom. „Da, Vašet. Razumem.“ Dok
sam govorio, imao sam ose aj da mi je desna strana gornje usne
ogromna i nezgrapna.

Prou avala je moje lice kao nešto odlu uje, a onda slegla
ramenima i odbacila prut.

PATRIK ROTFUS 280

Tek tad sam se usudio da ponovo progovorim. „Šta e se
dogoditi s Tempijem ako odem?“

„Kada odeš“, rekla je naglasivši tu re , „nekolicina koja u to
sumnja zna e da je pogrešio što te je podu avao. A još više što
te je doveo ovamo.“

„A šta e se...“, zastao sam i po eo iz po etka. „Šta e se u
tom slu aju dogoditi s njim?“

Slegla je ramenima i okrenula se. „Nije na meni da

odlu im“, rekla je i otišla.
Dotakao sam obraz i usnu, pa pogledao šaku. Nije bilo krvi,

ali ose ao sam kako mi se kožom širi crven trag, jasan kao žig
koji svi vide.

Ne znaju i šta drugo da uradim, vratio sam se u školu na ru ak.
Stigavši do trpezarije, pogledao sam oko sebe, ali me u

krvavocrvenim pla enicima nisam video Tempija. Bilo mi je
drago zbog toga. Koliko god da bi mi prijalo društvo prijatelja,
bila mi je nepodnošljiva pomisao da on sazna koliko stvari loše
stoje. Ne bih ak morao ni da mu kažem. Beleg na mom licu
govorio je jasno.

Dok sam stajao u redu i punio tanjir, trudio sam se da mi lice

ostane mirno i oborio pogled. Zatim sam odabrao prazan deo
stola, ne žele i nikome da se name em.

U životu sam uglavnom bio sam. Ali retko kad sam toga bio
toliko svestan kao u tom trenutku. Poznavao sam jednu osobu
u krugu od šeststo pedeset kilometara, a njoj je nare eno da me
se kloni. Nisam poznavao kulturu, jedva da sam govorio jezik,

a pe enje po le ima i licu stalno me je podse alo na to koliko
nisam dobrodošao.

Hrana je bila prili no dobra. Pe eno pile, hrskava boranija i
par e pudinga od slatke melase. Bolji obrok od onog što bih
obi no mogao da priuštim na Univerzitetu i topliji od hrane na
Merovom imanju. Nisam bio naro ito gladan, ali toliko puta

sam u životu bio gladan da mi je teško da se odreknem lako
dobijenog obroka.

Kraji kom oka ugledao sam pokret kad neko sede prekoputa

281 Strah mudroga II

mene za sto. Malo sam se razvedrio. Bar je jedna osoba
dovoljno hrabra da poseti varvarina. Neko je dovoljno ljubazan
da me uteši ili bar dovoljno radoznao da razgovara sa mnom.

Podigavši glavu, ugledao sam Karseretino mršavo lice s
ožiljcima. Spustila je svoj širok drveni tanjir prekoputa mene.

„Kako ti se dopada naš grad?“, tiho je upitala položivši levu
šaku na sto. Pokreti su joj bili druga iji dok smo sedeli, ali ipak
sam prepoznao radoznao i tiv. Svakom ko bi nas posmatrao,
izgledalo bi da vodimo ugodan razgovor. „Kako ti se dopada
nova u iteljica? Misli isto što i ja. Da ti ovde nije mesto.“

Sažvakao sam još jedan zalogaj piletine i mehani ki ga
progutao, ne dižu i pogled.

Zabrinutost. „ ula sam kad si vrisnuo“, tiho je nastavila. Sad
je govorila sporije, kao da razgovara s detetom. Nisam bio
siguran da li me vre a ili ho e da se uveri da sam razumeo.
„Poput pti ice.“

Popio sam gutljaj toplog kozjeg mleka i obrisao usta. Pokret
ruke povukao je košulju preko ožiljka na le ima, koji me
probode kao stotinu osa.

„Je li to bio vrisak ljubavi?“ upitala je, napravivši pokret koji
nisam prepoznao. „Je li te Vašet zagrlila? Je li to na tvom
obrazu trag njenog jezika?“

Uzeo sam malo pudinga. Nije bio onoliko sladak koliko sam
se se ao.

Karseret uze zalogaj pudinga. „Svi se klade u to kad eš
oti i“, nastavila je, i dalje govore i polako i tiho, samo za moje
uši. „Kladila sam se u dva talenta da ne eš izdržati do drugog
dana. Ako odeš tokom no i, kao što se nadam, zaradi u srebro.
Ako grešim i ti ostaneš, zaradi u na modricama i slušaju i tvoje
vriske.“ Preklinjanje. „Ostani.“

Pogledao sam u nju. „Pri aš kao što pas laje“, rekoh. „Bez
kraja. Bez smisla.“

Govorio sam dovoljno tiho da budem u tiv. Ali ne toliko
tiho da moj glas ne dopre do ušiju svih koji su sedeli blizu nas.
Znam kako da se šapat daleko uje. Mi Rui izmislili smo scenski
šapat.

Video sam kako je obli rumenilo, isti i blede ožiljke na

PATRIK ROTFUS 282

njenoj vilici i obrvi.
Spustio sam pogled i nastavio da jedem, slika i prilika

smirene ravnodušnosti. Nije lako uvrediti nekog ko pripada
druga ijoj kulturi. Ali pažljivo sam odabrao re i, na osnovu
onog što sam uo od Tempija. Ako nekako odgovori, to e samo
dokazati da sam u pravu.

Polako i metodi no dovršio sam obrok, uobražavaju i da
ose am kako iz nje poput talasa vreline izbija bes. Bar ovu malu

bitku mogu da dobijem. Naravno, bila je to jalova pobeda. Ali
ponekad se morate zadovoljiti onim što možete da dobijete.

Kad se Vašet vratila u mali park, ve sam sedeo na jednoj od
kamenih klupa i ekao je.

Stala je pred mene i glasno uzdahnula. „Divno. Spor
enik“, rekla je na savršenom ejturanskom. „Idi onda po prut.

Vide emo da li u ovog puta biti jasnija.“
„Ve sam našao prut“, rekoh. Zavukao sam ruku iza klupe i

izvadio drveni trenažni ma koji sam pozajmio iz škole.
Bio je od starog, nauljenog drveta koje je ugla alo bezbroj

ruku, tvrd i težak kao gvozdena šipka. Kad bi me njime udarila
po ramenima kao što je uradila s vrbovim prutom, slomio bi mi

kosti. Kad bi me udarila preko lica, smrskao bi mi vilicu.
Stavio sam ga pored sebe na klupu. Drvo nije tupnulo o

kamen. Bilo je toliko tvrdo da je gotovo odjeknulo poput zvona.
Spustivši trenažni ma , po eo sam da skidam košulju preko

glave, usisavši vazduh kroz zube kad je prešla preko vrelog
ožiljka na mojim le ima.

„Nadaš li da eš me odvratiti time što mi nudiš svoje nežno
mlado telo?“, upita ona. „Lep si, ali ne baš toliko.“

Pažljivo sam spustio košulju na klupu. „Samo sam pomislio
da bi bilo najbolje ako ti nešto pokažem.“ Okrenuo sam se kako
bi mi videla le a.

„Išiban si“, rekla je. „Ne mogu re i da sam iznena ena. Ve

sam znala da si lopov.“
„Nisam ih dobio zbog kra e“, rekoh. „Dobio sam ih na

Univerzitetu. Optužen sam i osu en da budem išiban. Kad se to

283 Strah mudroga II

dogodi, mnogi studenti jednostavno odu i nastave da se

obrazuju negde drugde. Ja sam odlu io da ostanem. Ipak je to

bilo samo tri udarca bi em.“

ekao sam, i dalje okrenut le ima. Trenutak kasnije,

progutala je mamac. „Ovde ima više ožiljaka nego što bi tri

udarca bi em mogla da ostave.“

„Nešto kasnije“, rekao sam, „ponovo su me optužili. Ovog

puta šest udaraca bi em. Ipak sam ostao.“ Okrenuo sam se ka

njoj. „Ostao sam jer sam jedino tu mogao da nau im ono što

sam želeo. Obi no bi evanje nije me moglo odvratiti od toga.“

Podigao sam teški drveni ma s klupe. „Mislio sam da bi

bilo pošteno da to znaš. Ne možeš me zaplašiti prete i mi

bolom. Ne u napustiti Tempija nakon poverenja koje mi je

ukazao. Želim nešto da nau im, a to mogu samo ovde.“

Pružio sam joj tvrdi, tamni komad drveta. „Ako želiš da

odem, mora eš da mi daš nešto gore od ožiljaka.“

Odmakao sam se i pustio da mi ruke padnu pored tela.

Zažmurio sam.

POGLAVLJE STO TRINAESTO

Varvarski jezik

Voleo bih da mogu re i da sam nastavio da žmurim, ali to ne
bi bila istina. uo sam krckanje zemlje pod onovima
Vašetinih cipela i morao sam da otvorim o i.

Nisam provirio. Tako bih samo izgledao detinjasto.
Jednostavno sam otvorio o i i pogledao je. Ona mi uzvrati
pogled, gledaju i me u o i duže nego što bi me Tempi gledao
celu deseticu. Bledosive o i delovale su grubo na njenom
prefinjenom licu. Slomljeni nos više nije toliko odudarao. Bilo je
to mra no upozorenje svetu.

Vetar se uskovitla izme u nas, od ega mi se gole ruke
naježiše.

Ona pomireno uzdahnu i sleže ramenima, pa uhvati drveni
štap za dršku. Zamišljeno ga je uzela u obe ruke, odmeravaju i
mu težinu. A onda ga je podigla do ramena i zamahnula.

Samo što nije.
„Dobro!“, ogor eno re e, digavši ruke. „Ti žgebe žgoljavo.
Dobro! Sranja ti i crnog luka. Obuci košulju. Hladno mi je da te
gledam.“
Spustio sam se i seo na klupu. „Hvala bogu“, rekoh. Krenuo
sam da ponovo navla im košulju, ali bilo je teško jer su mi ruke
drhtale. Ne od hladno e.
Ona to vide. „Znala sam!“, pobedonosno je rekla, uperivši
prst u mene. „Stojiš tu kao da ekaš da te obese. Znala sam da si
spreman da šmugneš kao zec!“ Ljutito je lupila nogom o
zemlju. „Znala sam da je trebalo da te udarim!“

285 Strah mudroga II

„Drago mi je što nisi“, rekoh. Uspeo sam da navu em
košulju, a onda shvatih da je prevrnuta naopako. Odlu ih da je
ostavim tako da je ne bih ponovo prevla io preko bolnih le a.

„Šta me je odalo?“ zahtevala je.
„Ništa“, rekoh. „Majstorski si to izvela.“
„Kako si onda znao da ti ne u rascopati lobanju?“
„Razmišljao sam“, rekoh. „Da je Šejen zaista htela da me
protera, mogla je jednostavno da me otera. Da je želela da me
ubije, i to je mogla.“
Obrisao sam znojave dlanove o pantalone. „Što zna i da ti
stvarno treba da budeš moja u iteljica. I tako su ostale samo tri
razumne mogu nosti.“ Podigao sam jedan prst. „Ovo je
ritualna inicijacija.“ Drugi prst. „Iskušavala si moju
odlu nost...“
„Ili sam stvarno pokušavala da te oteram“, završi Vašet i
sede na klupu preko puta mene. „Šta da sam govorila istinu pa
sam te izlupala do krvi?“
Slegao sam ramenima. „Bar bih znao. Ali inilo mi se da su
slabi izgledi da bi Šejen odabrala nekog takvog. Da je htela da
me prebiju, mogla je da pusti Karseret da to uradi.“ Nakrivio
sam glavu. „ isto me zanima, koje je od toga? Inicijacija ili
iskušavanje odlu nosti? Da li svi prolaze kroz ovo?“
Odmahnula je glavom. „Odlu nost. Morala sam da te
proverim. Nisam htela da gubim vreme podu avaju i kukavicu
ili nekog ko se plaši dve-tri uške. Morala sam da se uverim i u
tvoju posve enost.“
Klimnuo sam glavom. „To mi se inilo najverovatnijim.
Pomislih da raš istim to i poštedim sebe nekoliko dana
bi evanja.“
Zagledala se u mene, a na licu joj se jasno videlo enje.
„Priznajem da nikad nisam imala studenta koji je pristao da
bude gadno izbi evan kako bi dokazao da je vredan mog
truda.“
„Nije to ništa“, bezbrižno rekoh. „Jednom sam sko io s
krova.“

PATRIK ROTFUS 286

Sat vremena smo askali, dok napetost me u nama polako nije
popustila. Pitala me kako je došlo do toga da budem bi evan, a

ja sam joj ispri ao u glavnim crtama, sre an što sam dobio
priliku da se opravdam. Nisam hteo da misli da sam lopov.

Zatim je pažljivije prou ila moje ožiljke. „Onaj ko te je
negovao svakako se razume u medicinu“, rekla je s divljenjem.
„Ovo je veoma isto odra eno. Sasvim zadovoljavaju e.“

„Prene u tvoje estitke“, rekoh.

Nežno je prešla rukom duž ivice vrelog ožiljka koji mi se
spuštao niz cela le a. „Uzgred, izvini zbog ovoga.“

„Boli više nego što me bi evanje ikad bolelo, to ti mogu
odmah re i.“

„Pro i e za dan-dva“, rekla je. „Što ne zna i da no as ne eš
spavati na stomaku.“ Pomogla mi je da spustim košulju, a onda

se vratila na drugu klupu, okrenuta ka meni.
Oklevao sam pre nego što rekoh: „Bez uvrede, Vašet. Ali

deluješ mi druga ije od drugih Adema. Mada, nije da sam ih
mnogo upoznao.“

„Samo ti nedostaje poznati govor tela“, kazala je.
„Ima i toga“, rekoh. „Ali deluješ mi nekako... izražajnije.“

Pokazao sam na svoje lice.
Ona sleže ramenima. „Tamo odakle poti em, dok

odrastamo, govorimo tvojim jezikom. A etiri godine sam
radila i kao telohranitelj i kapetan za jednog pesnika u Malim
kraljevstvima, koji je slu ajno tako e bio i kralj. Verovatno bolje
govorim ejturanski od bilo koga u Hertu. Pa i od tebe.“

Prešao sam preko ovog poslednjeg. „Nisi ovde odrasla?“
Odmahnula je glavom. „Ja sam iz Fenta, grada severno
odavde. Mi smo više... kosmopolite. U Hertu postoji samo jedna
škola i svi su prili no tesno vezani za nju. Ma -drvo je staro
enje. Prili no formalno. Ja sam odrasla slede i u enje
radosti.“

„Postoje i druge škole?“
Ona klimnu glavom. „Ovo je jedna od mnogih škola koje
slede latantu, u enje ma -drveta. To je jedno od najstarijih,
posle ejtea i aratana. Postoje i druga u enja, možda njih
tridesetak. Ali neka su veoma mala i samo jedna ili dve škole

287 Strah mudroga II

podu avaju svoj ketan.“
„Je li zato tvoj ma druga iji?“, upitao sam. „Da li si ga

donela iz druge škole?“
Ona zaškilji u mene. „Šta ti znaš o mom ma u?“
„Izvadila si ga da o istiš vrbov prut“, rekao sam. „Tempijev

ma je bio dobre izrade, ali tvoj je druga iji. Ru ka je izlizana,
ali se ivo izgleda novo.“

Za eno me je pogledala. „Dakle, tebi stvarno ništa ne
promakne.“

Slegao sam ramenima.
„Strogo govore i, to nije moj ma “, re e Vašet. „Ja ga samo
uvam. To je stari ma , a oštrica je najstarija na njemu. Dala mi
ga je li no Šejen.“
„Da li si zato došla u ovu školu?“
Ona odmahnu glavom. „Ne. Šejen mi je dala ma mnogo
kasnije.“ Pružila je ruku i nežno dotakla bal ak. „Ne. Došla sam
ovamo jer, iako je latanta prili no formalna, najbolji su s
ma em. Nau ila sam sve što sam mogla od u enja radosti. Tri
škole su me odbile pre nego što me je Šejen primila. Ona je
mudra žena i shvatila je da me može dalje podu avati.“
„Pretpostavljam da smo oboje imali sre e što je bez
predrasuda“, rekoh.
„Ti više nego ja“, re e Vašet. „Ima tu izvesnog nadmetanja
me u razli itim u enjima. Kad sam pristupila latanti, Šejen se
time mogla podi iti.“
„Sigurno ti je bilo teško u novoj sredini“, rekoh.
Ona sleže ramenima tako da joj se ma podiže i pade. „U
po etku“, priznala je. „Ali talenat se prepoznaje, a toga imam
napretek. Sledbenici u enja radosti smatrali su me prili no
krutom i uko enom. Ali ovde me doživljavaju kao pomalo
divlju.“ Iscerila se. „Prija mi, kao da nosim novu ode u.“
„Da li i u enje radosti podu ava letani“, upitao sam.
Vašet se nasmeja. „To je predmet brojnih rasprava.
Jednostavan odgovor je da. Svi Ademi u izvesnoj meri u e
letani. Naro ito po školama. Ali letani se može tuma iti na
razli ite na ine. Ono ega se neke škole vrsto drže, druge
prezrivo odbacuju.“

PATRIK ROTFUS 288

Zamišljeno me je pogledala. „Je li ta no da si rekao da letani
dolazi s istog mesta kao i smeh?“

Klimnuo sam glavom.
„To je dobar odgovor“, kazala je. „U itelj u školi u enja
radosti jednom mi je baš to rekao.“ Ona se namršti. „Deluješ mi
zabrinuto kad to kažem. Zašto?“
„Rekao bih ti“, odgovorio sam, „ali ne želim da stekneš gore
mišljenje o meni.“

„Ima u gore mišljenje o tebi zato što nešto kriješ od svog
itelja“, ozbiljno je rekla. „Moramo imati poverenje jedno u
drugo.“
Uzdahnuo sam. „Drago mi je što ti se dopada moj odgovor.
Ali iskreno, ne znam šta zna i. “
„Nisam te to pitala“, jednostavno je rekla.

„To je samo besmislen odgovor“, rekoh. „Znam da svi vi
mnogo držite do letanija, ali ja ga zapravo ne razumem. Samo
sam uspeo da se pretvaram.“

Vašet se popustljivo osmehnu. „Ne možeš se pretvarati da
razumeš letani“, samouvereno je rekla. „To je kao plivanje.
Svakome ko te gleda jasno je umeš li da plivaš ili ne.“

ovek može da se pretvara i da pliva“, napomenuo sam.
„Ja sam jednostavno mlatio rukama i hodao po re nom dnu.“

Za eno me je pogledala. „Dobro onda. Jesi li uspeo da nas
nasamariš?“

Objasnio sam joj „uskovitlani list“. Kako sam nau io da
usmerim misli ka jasnom, praznom, nestalnom mestu na kome

sam lako dolazio do odgovora na njihova pitanja.
„Zna i, ukrao si odgovore od samog sebe“, rekla je glume i

ozbiljnost. „Vešto si nas nasamario izvukavši odgovore iz
sopstvenog uma.“

„Ne razumeš“, rekao sam, sve razdraženiji. „Nemam blage
veze šta je zapravo letani! Nije put, ali pomaže da odabereš put.

To je najjednostavniji na in, ali nije ga lako videti. Iskreno,
zvu ite mi kao pijani kartografi.“

Zažalio sam im sam to izgovorio, ali Vašet se samo
nasmeja. „Ima mnogo pijanaca koji su prili no upu eni u
letani“, rekla je. „Neki su ak i uveni po tome.“

289 Strah mudroga II

Videvši da sam još uznemiren, dala mi je znak da se smirim.
„Ni ja ne razumem letani, ne tako da bih ga mogla objasniti
nekom drugom. Ne vladam podu avanjem letanija. Ako je
Tempi uspeo da ga u tebe usadi, to mu veoma služi na ast.“

Vašet se ozbiljno naže napred. „Problem je delom u tvom
jeziku“, rekla je. „Ejturanski je vrlo eksplicitan. Veoma je
precizan i direktan. Naš jezik je pun nagoveštaja, tako da mi
lakše prihvatamo postojanje onoga što se ne može objasniti.
Letani je najzna ajnija me u tim pojavama.“

„Možeš li mi dati primer još ne eg osim letanija?“, upitao
sam. „I molim te nemoj da kažeš ’plavo’ ili u skroz poludeti,
evo ovde na ovoj klupi.“

Malo se zamislila. „Tako je i s ljubavlju. Znaš šta je, ali ne
možeš precizno da je objasniš.“

„Ljubav je suptilan pojam“, priznao sam. „Neuhvatljiva je,
kao i pravda, ali može se definisati.“

i joj zasjaše. „Onda hajde, pametni moj u eni e. Pri aj mi
o ljubavi.“

Najpre brzo promislih, a onda se zamislih.
Vašet se isceri. „Vidiš koliko bi mi lako bilo da na em rupe
u svakoj definiciji koju mi daš.“
„Ljubav je spremnost da za nekog uradiš bilo šta“, rekao
sam. „ ak i ako je to na tvoju štetu.“
„U tom slu aju“, rekla je, „po emu se ljubav razlikuje od
dužnosti i odanosti?“
„Pomešana je i s velikom privla noš u“, rekao sam.

ak i maj inska ljubav?“, upitala je.
„Onda pomešana s izuzetnom privrženoš u“, ispravio sam
se.
„A šta ta no misliš pod privrženoš u?“, upitala je sa
smirenoš u koja me izlu ivala.
„To je...“, za utao sam lupaju i glavu kako da objasnim
ljubav a da ne upotrebim neki drugi jednako apstraktan pojam.
„Takva je priroda ljubavi“, re e Vašet. „Pokušaj da se ona
objasni doveš e ženu do ludila. Zato pesnici ne prestaju da
piskaraju. Kada bi jedan uspeo da je celu stavi na hartiju, ostali
bi odložili pera. Ali to je nemogu e.“

PATRIK ROTFUS 290

Podigla je prst. „Ali samo budala e re i da ljubav ne postoji.
Kad vidiš dvoje mladih kako zamagljenih o iju zure jedno u

drugo, e to je ljubav. Tako opipljiva da je možeš namazati na
hleb i pojesti. Kad vidiš majku s detetom, vidiš ljubav. Kad u
stomaku osetiš komešanje, znaš šta je to. ak i ako to ne možeš
izraziti re ima.“

Ona pobedonosno odmahnu. „Tako je i s letanijem. Ali
pošto je on važniji, teže je ukazati na njega. Tome služe pitanja.

Postavljati pitanja isto je kao da pitaš devojku o mladi u koji joj
se svi a. Možda ne e upotrebiti tu re , ali njeni odgovori
pokaza e da li se u njenom srcu krije ljubav ili ne.“

„Kako moji odgovori mogu da pokažu poznavanje letanija
kad zapravo ne znam šta je to?“, upitao sam.

„O igledno je da razumeš“, rekla je. „Usa en je duboko u

tebe. Suviše duboko da bi to video. Ponekad je tako i s
ljubavlju.“

Vašet me lupnu po elu. „A što se uskovitlanog lista ti e.
ula sam da druga u enja primenjuju nešto sli no. Koliko
znam, ne postoji ejturanska re za to. To je kao ketan za tvoj
um. Pokret koji praviš mislima kako bi ih uvežbao.“

Prezrivo je odmahnula rukom. „Bilo kako bilo, to nije
varanje. To je na in da pokažeš ono što je skriveno duboko u
tvom umu. Stvarno je zapanjuju e to što si ga otkrio sam.“

Klimnuo sam glavom. „Priklanjam se tvojoj mudrosti,
Vašet.“

„Priklanjaš se injenici da sam nepobitno u pravu.“

Pljesnula je dlanom o dlan. „A sad, imam mnogo toga da te
nau im. Me utim, pošto se još trzaš od ožiljaka, zaboravi emo
na ketan. Usredsredi emo se na ademski. Ho u da ujem kako
svojim varvarskim jezikom prepli eš moj predivni govor.“

U narednih nekoliko sati nau io sam mnogo o ademskom.
Bilo je pravo osveženje to što sam mogao da postavljam

detaljna pitanja i da dobijem jasne, konkretne odgovore. Nakon
mesec dana plesanja i crtanja po prašini, u iti od Vašet bilo je
toliko jednostavno da mi se inilo nepoštenim.

S druge strane, Vašet mi je jasno stavila do znanja da je moj
govor rukama sramotno sirov. Mogao sam da objasnim šta

291 Strah mudroga II

želim da kažem, ali to je u najboljem slu aju bio govor deteta. U
najgorem, podse alo je na buncanje poreme enog manijaka.

„Trenutno govoriš ovako.“ Ustala je, zamahala rukama
iznad glave pokazuju i pal evima na sebe. „Ho u dobro da se
borim.“ Široko se iscerila. „S ma em!“ Udarila se pesnicama o
grudi, pa posko ila poput uzbu enog deteta.

„Ma hajde“, posti eno rekoh. „Nisam baš toliko loš.“
„Nisi daleko od toga“, ozbiljno re e Vašet vrativši se na
klupu. „Da si mi sin, ne bih ti dala da iza eš iz ku e.
Podnošljivo je samo zato što si varvarin. Tempi kao da je doveo
ku i psa koji zna da zviždi. Sasvim je nebitno to što falširaš.“
Napravila je pokret kao da e ustati. „E sad, ako si
zadovoljan time da govoriš kao prostak, samo kaži i pre i emo
na nešto drugo...“
Uverio sam je da želim da u im.
„Prvo, mnogo govoriš, i to preglasno“, rekla je. „Mirno a i
tišina suštinske su osobine Adema. Naš jezik odražava to.
Drugo, moraš mnogo više paziti na pokrete ruku. Kako ih i
kada praviš. Oni zamenjuju zna enja odre ene re i i misli. Ne
naglašavaju uvek ono što kažeš, ponekad su namerno u
suprotnosti s onim što navodno govoriš.“
Brzo je, jedan za drugim, napravila sedam-osam pokreta. Svi
su govorili veselje, ali je svaki bio mal ice druga iji. „Moraš
razumeti i nijanse zna enja. Razliku izme u tankog i vitkog,
kako je moj kralj-pesnik umeo da kaže. Trenutno imaš samo
jedan osmeh, a tako ovek izgleda kao budala.“
Radili smo nekoliko sati i Vašet mi je razjasnila nešto što je
Tempi mogao samo da nagovesti. Ejturanski je poput
prostranog plitkog jezera; ima mnogo re i, veoma odre enih i
preciznih. Ademski je poput dubokog bunara – manje re i, ali
svaka ima mnogo zna enja. Dobro izgovorena re enica na
ejturanskom jeste prava linija. Dobro izgovorena re enica na
ademskom nalik je paukovoj mreži, gde svaka nit nosi
sopstveno zna enje, deli ne eg ve eg i složenijeg.

PATRIK ROTFUS 292

Bio sam mnogo bolje raspoložen kad sam stigao u trpezariju na
ve eru. Ožiljci su me još pekli, ali pod prstima sam ose ao da

mi se otok na obrazu dosta smanjio. I dalje sam sedeo sam, ali
ne oborene glave kao ranije. Umesto toga, posmatrao sam šake
onih oko sebe, pokušavaju i da uo im jedva primetnu razliku
izme u uzbu enja i zanimanja, izme u odricanja i odbijanja.

Posle ve ere, Vašet izvadi teglicu melema kojim mi je
izdašno namazala le a i mišice, a nešto manje i lice. Najpre je

bridelo, zatim peklo, pa po elo dosadno, tupo da žari. Tek kad
mi je bol na le ima popustio, shvatio sam koliko mi je celo telo
bilo napeto.

„Eto“, re e Vašet vra aju i ep u bocu. „Kako ti se ini?“
„Do e mi da te poljubim“, zahvalno rekoh.
„I mogao bi“, kazala je. „Ali usna ti je otekla i verovatno bi

zabrljao. Bolje mi pokaži ketan.“
Nisam se istegao, ali ne žele i da tražim izgovore, ušao sam

u „otvorene šake“ i lagano nastavio s ostalim.
Kao što sam ve rekao, Tempi me je obi no zaustavljao kad

bih napravio i najmanju grešku. Zato, kad sam bez prekidanja
stigao do dvanaestog položaja, bio sam prili no zadovoljan

sobom. A onda sam u „baba sakuplja“ pogrešno postavio
stopalo. Kad Vašet ništa ne re e, shvatio sam da samo gleda i
ostavlja sud za kraj. Po eo sam da se preznojavam i nisam
prestao sve dok kroz deset minuta ne stigoh do kraja.

Kad sam završio, Vašet ustade trljaju i bradu. „Pa“, polako
je rekla, „svakako je moglo i gore...“ U meni zatitra ponos, a ona

nastavi: „Mogao bi, na primer, da budeš bez jedne noge.“
Kružila je oko mene, odmeravaju i me od glave do pete.

Bocnula me je prstom u grudi i stomak. Uhvatila me je za
mišicu i debeli miši iznad noge. Ose ao sam se kao prase koje
su doneli na pijacu.

Najzad, po e da mi prou ava šake. Bila je prijatno

iznena ena. „Nisi se nikad borio pre nego što te je Tempi
nau io?“, upitala je.

Odmahnuo sam glavom.
„Imaš dobre šake“, rekla je prešavši prstom duž mojih
nadlaktica, opipavaju i miši e na njima. „Polovina vas varvara

293 Strah mudroga II

ima meke, slabe ruke jer ne rade ništa. Druga polovina ima jake,
vrste šake od se enja drveta ili rada za plugom.“ Okrenula je
moju šaku u svojoj. „Ali ti imaš jake, vešte šake, s dobro
pokretljivim zglobovima.“ Upitno me je pogledala. „Kako
zara uješ za život?“

„Student sam na Univerzitetu, gde radim finim alatom i
oblikujem metal i kamen“, objasnio sam. „Ali ja sam i muzi ar.
Sviram lautu.“

Delovala je iznena eno, a onda prasnu u smeh. Ispustila mi
je šaku i zaprepaš eno odmahnula glavom. „Povrh svega još i
muzi ar“, rekla je. „Savršeno. Da li još neko zna?“

„Kakve to veze ima?“, upitao sam. „Ne stidim se onog što
sam.“

„Ne“, rekla je. „Naravno da se ne stidiš. U tome i jeste
teško a.“ Duboko je udahnula i ispustila vazduh. „Dobro. Bolje
da ovo što pre saznaš. Oboje e nas kasnije poštedeti mnoštva
nevolja.“ Pogledala me je u o i. „Ti si kurva.“

Žmirnuo sam. „Molim?“
„Saslušaj me na trenutak. Nisi glup. Sigurno si shvatio da
postoje ogromne kulturne razlike izme u ove sredine i one u
kojoj si odrastao...“
„Komonvelta“, rekoh. „I u pravu si. Kulturna razlika
izme u Tempija i mene bila je ogromna u pore enju s drugim
pla enicima iz Vintasa.“
Klimnula je glavom. „To je delom zbog toga što Tempi ima
više sisa nego pameti“, rekla je. „A kad se treba probiti u svetu,
neiskusan je kao mlado pile.“ Odmahnula je rukom.
„Zanemarimo li to, u pravu si. Postoje ogromne razlike.“
„Primetio sam“, rekoh. „Kao prvo, izgleda da kod vas
golotinja nije tabu. Ili je tako, ili je Tempi pomalo
egzibicionista.“
„Baš me zanima kako si to otkrio“, rekla je zakikotavši se.
„Ali u pravu si. Ma koliko ti to udno izgledalo, nemamo
naro it strah od nagog tela.“
Na trenutak se zamislila, a onda kao da je donela odluku.
„Evo. Bi e mi jednostavnije da ti pokažem. Gledaj.“
Video sam kako joj lice pokriva prepoznatljiva ademska

PATRIK ROTFUS 294

ravnodušnost i ono ostade prazno poput neispisane hartije. U
tom trenutku glas joj je postao skoro potpuno ravan i lišen

emocija. „Reci mi šta ovim ho u da kažem“, rekla je.
Pri e mi, ne gledaju i me u o i. Njena šaka je govorila

poštovanje. „Boriš se kao tigar.“ Lice joj je bilo bezizrazno, glas
ravan i smiren. Jednom rukom me je zgrabila za rame, a
drugom stisnula za ruku.

„To je kompliment“, rekao sam.

Ona klimnu glavom i odstupi. A onda se promenila. Lice joj
je živnulo. Osmehnula se i pogledala me u o i. Približila mi se.
„Boriš se kao tigar“, rekla je glasom punim divljenja. Jednu
ruku spustila mi je na rame dok mi je drugom obuhvatila
biceps. Stisla ga je.

Najednom mi je bilo neugodno zbog toga koliko smo blizu

stajali. „To je seksualna ponuda“, rekoh.
Ona uzma e i klimnu glavom. „Tvoj narod smatra neke

stvari intimnim. Golu kožu. Fizi ki kontakt. Blizinu tela.
Ljubavne igre. Za Ademe, to nije ništa posebno.“

Pogledala me je u o i. „Jesi li nas ikad uo da vi emo?
Povisimo glas? Ili ak govorimo toliko glasno da nas slu ajno

uju?“
Na trenutak sam se zamislio, pa odmahnuo glavom.
„To je zato što je za nas govor li an. Intiman. Kao i izrazi

lica. I ovo...“ Pritisla je prstima grlo. „Toplina koju proizvodi
glas. Ose anje koje on otkriva. To je veoma li no.“

„A ništa ne prenosi toliko ose anja kao muzika“, shvatih.

Bila je to previše neobi na pomisao da bih je odjednom
prihvatio.

Vašet ozbiljno klimnu glavom. „Porodica može zajedno da
peva, ako su bliski. Majka može da peva detetu. Žena može da
peva svom muškarcu.“ Rekavši to, ona blago porumene. „Ali
samo ako su veoma zaljubljeni i potpuno sami.“

„Ali ti?“ Pokazala je na mene. „Muzi ar? Ti to radiš pred
celom sobom punom ljudi. Odjednom. I za šta? Nekoliko
penija? Za cenu obroka?“ Ozbiljno me pogledala. „I to radiš
iznova i iznova. Iz no i u no . S bilo kim.“

Užasnuto odmahnu glavom, malo se stresavši, dok joj se

295 Strah mudroga II

leva šaka nesvesno stiskala prave i grube pokrete: užas,
ga enje, prekor. Bilo je prili no zastrašuju e to što mi je
istovremeno slala i jedne i druge emotivne signale.

Izbacio sam iz glave prizor kako stojim go na pozornici
Eolina, a onda se probijam kroz gomilu stiskaju i se uz sve
prisutne. Mlade i stare. Debele i mršave. Bogate plemi e i
siromašan narod. Ta me je pomisao sasvim otreznila.

„Ali ’sviraj lautu’ je trideset osmi položaj u ketanu“, pobunio
sam se, svestan da se hvatam za slamku.

„A ’uspavani medved’ je dvanaesti.“ Slegla je ramenima.
„Ali ovde ne eš zate i ni medvede, ni lavove, ni laute. Neka
imena otkrivaju. Imena u ketanu zamišljena su da sakriju istinu,
kako bismo mogli da govorimo o njoj a da svima ne
razotkrijemo tajne.“

„Razumem“, kona no rekoh. „Ali mnogi od vas su bili po
svetu. Ti sama predivno govoriš ejturanski, s mnogo topline u
glasu. Svakako znaš da nema ni eg stvarno lošeg u tome što
ovek peva.“

„I ti si bio po svetu“, mirno je rekla. „I svakako znaš da
nema ni eg stvarno lošeg u tome da imaš seks s troje ljudi
zaredom na širokom ognjištu pune gostionice.“ Odlu no me je
pogledala u o i.

ini mi se da bi kamen bio prili no grub...“, rekoh.
Zakikotala se. „Dobro, na ebetu. Kako bi nazvao takvu
osobu?“
Da me je pitala pre dve desetice, tek što sam izašao iz Vilin-
zemlje, možda je ne bih razumeo. Da sam još malo ostao s
Felurijankom, sasvim je mogu e da mi seks na ognjištu ne bi bio
nimalo neobi an. Ali ve neko vreme ponovo sam bio u svetu
smrtnika.
Kurva, pomislih u sebi. I to jeftina, besramna kurva. Bilo mi
je drago što nikom nisam pominjao Tempijevu želju da nau i da
svira lautu. Koliko li se samo stideo zbog te nevine pobude.
Pomislio sam na mladog Tempija, koji je želeo da svira, ali
nikad nikom nije rekao jer je znao da je to prljavo. Srce mi se
slamalo.
Mora da mi je lice mnogo toga odalo, jer me Vašet nežno

PATRIK ROTFUS 296

uhvati za ruku. „Znam da je tvom narodu teško da to razume.
Utoliko teže jer vam nikad nije ni palo na pamet da razmišljate

druga ije.“ Oprez.
Pokušao sam da shvatim šta sve ovo zna i. „Kako dobijate

vesti?“, upitao sam. „Bez putuju ih glumaca koji idu od grada
do grada, kako ostajete u kontaktu sa spoljnim svetom?“

Na to se Vašet zlobno zasmejulji i pokaza na krajolik izložen
vetru. „Zar misliš da ovde mnogo mare za to šta se dešava u

svetu?“ Spustila je ruku. „Ali nije baš toliko loše. Malo gde su
putuju i prodavci toliko dobrodošli kao ovde. A posebno
kotlokrpe. A i mi sami dosta putujemo. Oni koji obuku crveno
dolaze i odlaze i sa sobom donose vesti.“

Ohrabruju e mi je spustila ruku na rame. „A s vremena na
vreme ovuda pro e poneki peva ili muzi ar. Ali oni ne sviraju

celom gradu odjednom. Posete jednu porodicu. ak i onda, dok
nastupaju, sede iza paravana, tako da ih ne vide. Lako je
prepoznati ademskog muzi ara, jer kad putuju, na le ima nose
visoke paravane.“ Malo je napu ila usta. „Ali ak se ni na njih
ne gleda s mnogo naklonosti. To je cenjeno zanimanje, ali ne i
ugledno.“

Malo mi laknu. Pomisao da nijedan izvo nije dobrodošao
inila mi se krajnje pogrešno, ak bolesno. Ali razumeo sam
mesto u kome vladaju neobi na shvatanja. Za Edema Rue,
prilago avanje publici uobi ajeno je kao i menjanje kostima.

Vašet je nastavila: „Jednostavno je tako, i bolje da to
prihvatiš pre nego kasnije. To ti kažem kao žena koja je dosta

putovala. Provela sam osam godina me u varvarima. ak sam
slušala i muziku u grupi ljudi.“ Rekla je to ponosno i prkosno
nakrivila glavu. „Uradila sam to više puta.“

„Da li si ikad pevala u javnosti?“ upitao sam.
Lice joj se skameni. „To nije pristojno pitati“, kruto je rekla.
„I tako ne eš ste i prijatelje ovde.“

„Hteo sam samo da kažem“, brzo dodadoh, „da bi videla
kako se toga ne treba stideti. To svima pruža veliko uživanje.“

Oštro me pogleda napravivši ljutit pokret odbijanja i
kona nosti.

„Kvoute, mnogo sam putovala i mnogo videla. Ve ina

297 Strah mudroga II

Adema ovde odana je ovozemaljskim uživanjima. Znamo za
muzi are. I, da budem sasvim otvorena, mnogi od nas potajno
su o arani njima. Baš kao što je tvoj narod op injen veštinama
modeganskih kurtizana.“

Strogo me je pogledala. „Ali i pored toga, ne bih volela da
mi erka dovede jednog ku i, ako razumeš šta ho u da kažem.
Niti e ljudi imati bolje mišljenje o Tempiju ako se sazna da je
podelio ketan s nekim poput tebe. Zadrži to za sebe. Ima ve
dovoljno toga s im moraš da se izboriš. Ne mora celi Ademre
znati da si povrh svega još i muzi ar.“

POGLAVLJE STO ETRNAESTO

Oštra i jedina strela

Nerado sam prihvatio Vašetin savet. I mada su me prsti
svrbeli, nisam te ve eri izvadio lautu i ispunio svoj kutak
škole muzikom. ak sam išao dotle da kutiju s lautom gurnem
pod krevet, da se od samog njenog prisustva školom ne rašire
glasine.

Nekoliko dana gotovo ništa nisam ni radio osim što sam
io s Vašet. Jeo sam sam i ni sa kim nisam pokušavao da
razgovaram, pošto me je najednom bilo sramota zbog mog
govora. Karseret se držala na odstojanju, ali uvek me je gledala
hladno i ljutito poput zmije.
Iskoristio sam Vašetino odli no poznavanje ejturanskog i
postavio hiljadu pitanja koja bi Tempiju bila nerazumljiva.
Sa ekao sam cela tri dana dok joj kona no nisam postavio i
ono koje je tinjalo u meni otkako sam se popeo u podnožje
Stormvala. Mislio sam da sam time pokazao izuzetnu
uzdržanost.
„Vašet“, upitao sam, „da li u tvom narodu postoje pri e o
andrijanima?“
Pogledala me je, a njeno obi no izražajno lice najednom
postade ravnodušno. „A kakve to veze ima s govorom ruku?“
Šakom je brzo napravila nekoliko razli itih varijacija na pokret
koji je ozna avao neodobravanje i prekor.
„Nikakve“, rekao sam.
„Ima li onda veze s tvojom borbom?“ upitala je.
„Ne“, priznao sam. „Ali...“

299 Strah mudroga II

„Onda svakako ima veze s ketanom?“, upita ona. „Ili s
letanijem? Ili se možda doti e nekog tananog zna enja koje ne

razumeš na ademskom.“
„Samo sam radoznao.“
Vašet uzdahnu. „Mogu li te ubediti da svoju radoznalost

usmeriš na nešto mnogo neodložnije?“ upitala je pokazavši
ogor ena. Odlu an prekor.

Brzo sam to batalio. Ne samo da mi je Vašet bila u iteljica

ve mi je bila i jedina drugarica. Nikako nisam želeo da je
naljutim, niti da stekne utisak kako ne obra am dovoljno pažnje
na njene lekcije.

Izuzev tog jednog razo aranja, bila je sjajan izvor
obaveštenja. Na moja beskona na pitanja odgovarala je brzo i
jasno. Usled toga, postajao sam sve bolji u govoru i borbi.

Vašet nije delila moje oduševljenje i nije se stidela da to kaže.

Re ito. Na dva jezika.

Vašet i ja bili smo u skrivenoj dolini u kojoj je raslo ma -

drvo. Oko sat vremena vežbali smo borbu šakama, pa seli u

duga ku travu da predahnemo.

Ta nije, ja sam predahnuo. Ona se uopšte nije zadihala.

Borba sa mnom za nju nije bila ništa i u svakom trenutku je

mogla da me prekori zbog zabušavanja, lenjo se probivši kroz

moju odbranu i ušnuvši me po obrazu.

„Vašet“, rekao sam skupivši hrabrost da postavim pitanje

koje me je ve neko vreme tištalo, „mogu li ti postaviti jedno

možda drsko pitanje?“

„Više volim drske u enike“, rekla je. „Nadala sam se da o

takvim stvarima više ne moramo da brinemo.“

„Šta je svrha svega ovoga?“, pokazao sam izme u nas dvoje.

„Svrha ovoga“, rekla je oponašaju i moj pokret, „jeste da te

nau im toliko da se više ne boriš kao de opijen maj inim

vinom.“

Kosa boje peska bila joj je vezana u dve kratke pletenice koje

su joj s obe strane padale na le a. Zbog toga je neobi no

podse ala na devoj icu, što u narednih pola sata nije nimalo

PATRIK ROTFUS 300

pomoglo mom samopouzdanju jer me je više puta oborila na
zemlju, pokorila i bezbroj puta snažno i izdašno udarila i

šutnula.
A jednom je, smeju i se, s lako om stala iza mene i snažno

me pljesnula po dupetu, kao da je razvratni pijanac u to ionici,
a ja služavka u tesnom stezniku.

„Ali zašto?“, upitao sam. „Šta je svrha tvog podu avanja?
Ako je Tempi pogrešio što me je podu avao, zašto i dalje to

radiš?“
Vašet s odobravanjem klimnu glavom. „Pitala sam se kad

eš se toga setiti“, rekla je. „Trebalo je da ti to bude jedno od
prvih pitanja.“

„Re eno mi je da pitam previše“, kazao sam. „Pokušavao
sam da ovde budem malo obazriviji.“

Ona se naže napred, najednom ozbiljna. „Znaš ono što ne bi
trebalo da znaš. Šejen ne smeta što znaš za letani, mada se drugi
ne slažu s tim. Ali saglasni su u pogledu našeg ketana. On nije
za varvare. On je samo za Ademe, i to za one koji slede u enje
ma -drveta.“

Vašet nastavi. „Evo šta Šejen misli. Ako si deo škole, bi eš

deo Ademrea. Ako si deo Ademrea, više nisi varvarin. A ako
nisi varvarin, onda više ne bi bilo pogrešno da ovo znaš.“

Bilo je u tome nekakve uvijene logike. „Što bi onda zna ilo
da ni Tempi nije pogrešio što me je podu avao.“

Klimnula je glavom. „Baš tako. Umesto što je doveo ku i
neželjeno štene, ispalo bi kao da je u stado vratio izgubljeno

jagnje.“
„Moram li da budem jagnje ili štene?“, upitao sam

uzdahnuvši. „Nije dostojanstveno.“
„Boriš se kao štene“, rekla je. „Žudno i trapavo.“
„Ali zar ve nisam deo škole?“, upitao sam. „Na kraju

krajeva, ti me podu avaš.“

Ona odmahnu glavom. „Spavaš u školi i jedeš našu hranu,
ali te to ne ini u enikom. Mnoga deca u e ketan u nadi da e
pristupiti školi i jednog dana obu i crveno. Ona žive i u e s
nama. Ona su u školi, ali ne i deo škole, ako me razumeš.“

udno mi je da toliko njih žele da postanu pla enici“, rekao

301 Strah mudroga II

sam što sam blaže mogao.
„I sam mi deluješ prili no nestrpljiv“, kazala je s oštrinom u

glasu.
„Nestrpljiv sam da nau im“, rekao sam, „ne da prihvatim

život pla enika. Bez uvrede.“
Vašet isteže vrat da ga malo razmrda. „Smetnja je tvoj jezik.

U varvarskim zemljama pla enici zauzimaju najniži položaj u
društvu.

Ma koliko glup i beskoristan bio, ovek može da nosi toljagu
i zaradi polupeni na dan uvaju i karavan. Jesam li u pravu?“

„Istina je da takav na in života privla i ljude sirovog soja“,
rekoh.

„Mi nismo takvi pla enici. Pla aju nas, ali mi biramo koje
emo poslove prihvatiti.“ Zastala je. „Ako se boriš za svoj
nov anik, onda si pla enik. Kako te zovu ako se boriš
ispunjavaju i dužnost prema svojoj zemlji?“

„Vojnik.“
„Ako se boriš za zakon?“

uvar zakona ili nadzornik.“
„Ako se boriš za ugled?“
Morao sam o tome malo da razmislim. „Možda
megdandžija?“
„Ako se boriš za dobro drugih?“
„Amir“, bez razmišljanja rekoh.
Pogledala me je nakrivivši glavu. „Zanimljiv odgovor“,
rekla je.
Podiže ruku i ponosno pokaza crveni rukav. „Nas Ademe
pla aju da uvamo, lovimo, štitimo. Borimo se za svoju zemlju,
svoju školu i svoj ugled. I za letani. Letanijem. U letaniju. Sve to
zajedno. Ademska re za onog ko obu e crveno jeste ketan.“
Pogledala je u mene. „I time se treba veoma ponositi.“
„Zna i, pla enici su veoma visoko na ademskoj društvenoj
lestvici“, rekoh.
Klimnula je glavom. „Ali varvari ne znaju tu re , a i da
znaju, ne bi je razumeli. Tako da se moramo zadovoljiti s
’pla enik’.“
Ona iš upa tri duga ke vlati trave i po e da ih upli e u uže.

PATRIK ROTFUS 302

„Zato Šejen nije lako da donese odluku. Mora da izvaga ono što
je ispravno a šta je najbolje za školu. Sve vreme imaju i na umu

šta je dobro za itavo u enje ma -drveta. Umesto da donese
prenagljenu odluku, ona je mnogo strpljivija. Mislim da se nada
da e se problem sam od sebe rešiti.“

„Kako bi ovo moglo samo od sebe da se reši?“, upitao sam.
„Mogao si da pobegneš“, jednostavno je rekla. „Mnogi su to
pretpostavili. Da sam odlu ila da ne zavre uješ obuku, i to bi je

oslobodilo obaveze da odlu i. Ili bi mogao da umreš tokom
obuke ili se osakatiš.“

Buljio sam u nju.
Slegla je ramenima. „Nesre e se doga aju. Ne esto, ali
ponekad. Da ti je Karseret bila u iteljica...“
Iskrivio sam lice. „Pa kako se onda zvani no pristupa školi?

Postoji li nekakav ispit?“
Odmahnula je glavom. „Prvo, neko mora da se založi za

tebe i kaže da zavre uješ da pristupiš školi.“
„Tempi?“, upitao sam.
„Neko ugledan“, razjasnila je.
„Zna i, ti“, polako rekoh.

Vašet se isceri, potapšavši se po svom krivom nosu, pa
pokaza prstom na mene. „Pogodio si ve iz drugog pokušaja.
Ako ikad budeš napredovao toliko da osetim da me ne eš
obrukati, založi u se za tebe i mo i eš da polažeš ispit.“

Sigurnim, zamršenim pokretima šake nastavila je da upli e
vlati trave. Nikad nisam video nijednog Adema da se ovako

dokono zanima ne im dok pri a. „Ako položiš taj ispit, više nisi
varvarin. Tempi je odbranjen i svi su sre ni i zadovoljni.
Naravno, osim onih koji nisu.“

„A ako ne pro em ispit?“, upitao sam. „Ili ako zaklju iš da
nisam dovoljno dobar da ga polažem?“

„Onda se sve komplikuje.“ Ustala je. „Do i, Šejen je tražila

da danas razgovara s tobom. Ne bi bilo pristojno da
zakasnimo.“