Patrik Rotfus - Strah mudroga (2 deo)

453 Strah mudroga II

Slabašno se držao za ruku. „Nije trebalo to da kažem, El“,
zajecao je, jadnije i skrušenije nego što sam verovao da je
mogu e, bez obzira na slomljenu ruku. „Iz mene je progovorio
demon. Ali kunem ti se da sam premro od brige. Svi mi. I zaista
smo krenuli za vama, ali njih je bilo mnogo i sa ekali su nas na
putu, a onda smo Bila morali da donesemo ku i, ina e bi umro
zbog noge.“

Nešto me je kopkalo u vezi s mladi evim imenom. Džejson?
Najednom shvatih da sam upravo slomio ruku Elinom momku.
U tom trenutku nije mi bilo krivo. Za njega je tako bilo najbolje.

Pogledavši oko sebe, videh da bes polako iš ezava s lica
okupljenih ljudi, kao da se celi grad ispraznio u jednom
iznenadnom gnevnom blesku. Gledali su Džejsona, pomalo
posti eni, kao da se mladi izvinjava u ime svih.

Tada ugledah nekog krupnog, jedrog oveka kako tr i niz
ulicu, a pratilo ga je desetak meštana. Po izrazu na njegovom
licu, pretpostavio sam da je to Elin otac, gradona elnik.
Progurao se kroz gomilu žena, uzeo erku u naru je i zavrteo je.

U malim gradovima poput ovog, nai i ete na dve vrste
gradona elnika. Prvoj vrsti pripadaju pro elavi, stariji muškarci
pozamašnog obima, koji umeju s novcem i mnogo vole da krše
ruke kad se nešto neo ekivano dogodi. Drugoj vrsti pripadaju
visoki muškarci širokih ramena ije su se porodice polako
obogatile jer su dvadeset pokoljenja mukotrpno radili za
plugom. Elin otac je bio od ove druge vrste.

Prišao mi je, jednom rukom obgrlivši erku oko ramena.
ujem da tebi treba da zahvalim što si vratio naše devojke.“
Pružio mi je ruku i videh da je zavijena. Uprkos tome, imao je
snažan stisak. Uputio mi je najširi osmeh koji sam video otkako
sam Simona ostavio na Univerzitetu.
„Kako ruka?“, upitao sam, ne shvataju i kako e to zvu ati.
Njegov osmeh malo izblede pa brzo dodadoh: „U io sam malo
za lekara. I znam da je nezgodno kad se to dogodi daleko od
ku e.“ Kad živiš u zemlji u kojoj misle da je živa lek, pomislih.
Ponovo se osmehnuo i promrdao prstima. „Uko ena je, ali
to je sve. Samo malo mesa. Iznenadili su nas. Do epao sam se
jednog od njih, ali on me je ubo i pobegao. Kako si uspeo da

PATRIK ROTFUS 454

oslobodiš devojke od one bezbožne ruovske kopiladi?“ Pljunuo
je.

„Nisu bili Edema Rui“, rekao sam glasom koji je zvu ao
napregnutije nego što bih želeo. „Nisu ak bili ni pravi
trubaduri.“

Njegov osmeh ponovo po e da bledi. „Kako to misliš?“
„Nisu bili Edema Rui. Mi ne radimo ono što su oni uradili.“
„Slušaj“, jednostavno re e gradona elnik, pomalo gube i

strpljenje, „znam ja dobro šta oni rade, a šta ne. Došli su ovamo,
pravili se dobri i krasni, malo nam svirali, zaradili koji peni. A
onda su po eli da prave nevolje po gradu. Kada smo im rekli da
odu, uzeli su moju devoj icu.“ Izgovaraju i ovo poslednje,
samo što nije bljuvao vatru.

„Mi?“, tiho upita neko iza mene. „Džime, rekao je mi.“

Set proviri iza gradona elnika da me još jednom pogleda.
„Rekao sam ti da izgleda kao oni“, trijumfalno je rekao. „Znam
ih. Uvek ih možeš prepoznati po o ima.“

ekaj“, re e gradona elnik polako i s nevericom. „Ho eš da
kažeš da si ti jedan od njih?“ Lice mu postade prete e.

Pre nego što sam stigao da objasnim, El ga zgrabi za ruku.

„Oh, nemoj da ga ljutiš, tatice“, brzo je rekla. „Ne govori ništa
što e ga razbesneti. On nije s njima. On me je vratio, on me je
spasao.“

To kao da je malo umirilo gradona elnika, ali više nije bilo
one prisnosti. „Objasni“, smrknuto re e.

Uzdahnuo sam u sebi, shvativši kakvu sam zbrku napravio.

„Nisu bili putuju i glumci, a pogotovo ne Edema Rui. To su bili
razbojnici koji su ubili neke iz moje porodice i ukrali im kola.
Samo su se pretvarali da su umetnici.“

„Zašto bi se neko pretvarao da je Ru?“, upita gradona elnik,
kao da mu je ta pomisao nepojmljiva.

„Da bi uradili ono što su uradili“, prasnuo sam. „Pustili ste

ih u grad, a oni su zloupotrebili vaše poverenje. Tako nešto
nijedan Edema Ru nikad ne bi uradio.“

„Nisi mi odgovorio“, rekao je. „Kako si oslobodio devojke?“
„Pobrinuo sam se za sve“, jednostavno rekoh.
„Pobio ih je“, re e Krin, dovoljno glasno da svi uju. „Sve ih

455 Strah mudroga II

je pobio.“
Ose ao sam da svi gledaju u mene. Polovina je mislila: Sve?

Ubio je sedmoricu? Druga polovina mislila je: S njima su bile dve
žene, da li je i njih ubio?

„Tako dakle.“ Gradona elnik me dugo gledao. „Dobro“,
re e kao da je upravo doneo odluku. „To je dobro. Svet e od
toga samo imati koristi.“

Osetio sam da je svima malo laknulo. „Ovo su njihovi
konji.“ Pokazao sam na dva konja koja su nosila naš prtljag.
„Sada pripadaju devojkama. Kola ete na i oko šezdeset
kilometara na istok. Krin e vam pokazati gde su sakrivena. I
ona pripadaju devojkama.“

„Dosti i e dobru cenu tamo u Temsfordu“, razmišljao je
gradona elnik.

„Sa instrumentima, ode om i ostalim, done e dobru paru“,
složio sam se. „Kad se podeli na dva dela, bi e to dobar miraz“,
odlu no rekoh.

Pogledao me je u o i i polako klimnuo glavom da pokaže da
je razumeo. „Bogme ho e.“

„A šta je sa stvarima koje su ukrali od nas?“, pobunio se
debeli ovek s keceljom. „Uništili su mi radnju i ukrali dva
bureta najboljeg piva!“

„Imate li erke?“, mirno ga upitah. Po užasnutom izrazu na
njegovom licu, video sam da ima. Gledao sam ga u o i. „Onda
mislim da ste prili no dobro prošli.“

Gradona elnik kona no primeti Džejsona, koji je stiskao
slomljenu ruku. „Šta ti se dogodilo?“

Džejson obori pogled i Set progovori umesto njega. „Rekao
je nešto što nije trebalo.“

Gradona elnik pogleda oko sebe shvativši da e teško izvu i
još neki odgovor. Slegao je ramenima, digavši ruke od toga.

„Mogao bih da ti je povežem“, jednostavno rekoh.
„Ne!“, izletelo je Džejsonu, a onda dodade: „Oti i u kod
Bake.“
Pogledah postrance u gradona elnika. „Bake?“
Nežno se osmehnuo. „Kad oderemo kolena, Baka nas
zakrpi.“

PATRIK ROTFUS 456

„Je li Bil tamo?“, upitao sam. „ ovek s polomljenom
nogom?“

Klimnuo je glavom. „Koliko je ja poznajem, još celu deseticu
ga ne e ispuštati iz vida.“

„Isprati u te“, rekao sam mladi u koji se preznojavao,
pažljivo pridržavaju i ruku. „Voleo bih da je gledam kako
radi.“

Ovako daleko od civilizacije, o ekivao sam da je Baka

pogrbljena starica koja pacijente le i pijavicama i drvnim
alkoholom.

Promenio sam mišljenje ugledavši unutrašnjost njene ku e.
Zidovi su bili prekriveni smotuljcima suvih trava i policama
ispunjenim malim, pažljivo obeleženim bocama. Na sto u su
stajale tri teške kožne knjige. Jedna je bila otvorena i prepoznao

sam da je to Heroborika. Na marginama sam video rukom
naškrabane beleške dok su neki zapisi bili ispravljani ili sasvim
precrtani.

Baka nije bila toliko stara koliko sam mislio, mada joj kosa
jeste bila poprili no seda. A nije bila ni pogrbljena, ve viša od
mene, širokih ramena i okruglog, nasmejanog lica.

Oka ila je bakreni kotli iznad vatre pevuše i za sebe. Zatim
je izvadila makaze i, posevši Džejsona, nežno mu bocnula ruku.
Prebledeo i obliven znojem, mladi nije prestajao uznemireno
da brblja dok mu je ona metodi no sekla i skidala košulju. Za
samo nekoliko minuta, a da ga ništa nije ni pitala, ispri ao joj je
ta nu mada malo nepovezanu verziju pri e o Elinom i

Krininom povratku.
„Lep, ist prelom“, kona no ga je prekinula ga. „Kako se to

dogodilo?“
Džejson prepadnuto pogleda u mene, pa skrenu pogled.

„Niš'“, brzo re e. A onda shvati da nije odgovorio. „Mislim...“
„Ja sam je polomio“, rekao sam. „Rekoh, najmanje što mogu

da uradim jeste da po em s njim i vidim mogu li nekako da
pomognem da je ponovo namestimo.“

Baka me pogleda. „Da li si ve imao posla s tim?“

457 Strah mudroga II

„U io sam medicinu na Univerzitetu“, rekoh.
Slegla je ramenima. „Onda pridrži udlage dok ih ja zavijem.
Imam devojku koja mi pomaže, ali je otr ala kad je ula
gungulu na ulici.“
Džejson me je uzrujano gledao dok sam mu vrsto pritiskao
drvo uz ruku, ali Baki nije trebalo ni tri minuta da s nekakvom
nezainteresovanom stru noš u zavije udlagu. Gledaju i je kako
radi, shvatio sam da vredi više nego polovina studenata iz
Medike koje znam.
Kad smo završili, pogledala je u Džejsona. „Imaš sre e“,
rekla je. „Nije morala da se namešta. Nemoj mesec dana da je
koristiš i trebalo bi sasvim lepo da zaraste.“
Džejson je brže-bolje otišao, a posle malo ube ivanja, Baka
mi dozvoli da vidim Bila, koji je ležao u sobi pozadi.
Dok je prelom na Džejsonovoj ruci bio ist, Bilov nije mogao
biti gadniji. Obe kosti na listu bile su mu slomljene na više
mesta. Nisam video ispod zavoja, ali noga mu je bila veoma
otekla. Koža iznad zavoja bila je pomodrela i išarana, zategnuta
kao previše napunjena kobasica.
Bil je bio bled ali živahan i inilo se da e verovatno sa uvati
nogu. Drugo je pitanje koliko e mo i da je koristi. Možda samo
bude teško hramao, ali ne bih se kladio da e ikad više mo i da
tr i.
„Kakvi to ljudi ga aju oveku konja?“ ljutito je upitao, lica
orošenog znojem. „To nije u redu.“
Konj je, naravno, bio njegov. A u ovakvom gradu ljudi
nemaju konje za bacanje. Bil se nedavno oženio i posedovao je
malo imanje, a sad možda više ne e mo i da hoda zato što je
pokušao da postupi ispravno. Srce mi se steglo.
Baka mu dade dve kašike ne eg iz jedne sme e boce i o i
mu se sklopiše. Izgurala me je iz sobe i zatvorila vrata.
„Da li je kost probila kožu?“, upitao sam.
Klimnula je glavom i vratila bocu na policu.
„Šta ste stavili da ne postane septi no?“
„Misliš da se ne zatruje?“, upitala je. „ kulj.“
„Stvarno?“ upitao sam. „A ne strelasti koren?“
„Strelasti koren“ ponovila je i otfrknula, dodavši drva na

PATRIK ROTFUS 458

vatru i skinuvši s nje lon koji se pušio. „Jesi li nekad pokušao
da strelastim korenom spre iš da se nešto zatruje?“

„Ne“, priznao sam.
„Uštede u ti onda trud da ubiješ nekog.“ Izvadila je dve
drvene šolje. „Strelasti koren je beskoristan. Možeš da ga jedeš
ako želiš, ali to je sve.“
„Ali smeša od strelastog korena navodno je najbolja za ovo.“
„Besami možda nešto i vredi“, priznala je. „Ali kulj je

bolji. Volela bih da imam malo crvene oštrice, ali nemamo uvek
ono što želimo. Ja koristim smešu od maj inog lista i kulja i
vidiš i sam da mu je sasvim dobro. Strelasti koren je lako na i i
lako se pretvara u kašu, ali nema korisna svojstva.“

Odmahnula je glavom. „Strelasti koren i kamfor. Strelasti
koren i besami. Strelasti koren i slanica. Strelasti koren nije

nikakvo sredstvo za smirenje. On samo dobro razlaže sredstvo
koje deluje.“

Zaustih da se pobunim, a onda pogledah po njenoj ku i, u
teški primerak Hereborike ispunjen beleškama. O utah.

Baka nasu vrelu vodu iz lon eta u dve šolje. „Sedi malo“,
rekla je. „Izgledaš kao da si na izdisaju.“

ežnjivo pogledah u stolicu. „Trebalo bi da krenem nazad“,
rekoh.

„Imaš vremena za jednu šoljicu“, rekla je uzevši me za ruku
i odlu no me smestivši u stolicu. „I da nešto prezalogajiš na
brzinu. Bled si kao sasušena kost, a imam ovde malo slatkog
pudinga koji nema ko da udomi.“

Pokušah da se setim jesam li danas uopšte ru ao. Znam da
sam nahranio devojke... „Ne u da vas više mu im“, rekoh. „Ve
sam vam napravio dodatnog posla.“

„Bilo je krajnje vreme da neko tom momku polomi ruku“,
rekla je uzgred. „Kakvu taj jezi inu ima.“ Pružila mi je drvenu
šolju. „Popij to pa u ti doneti malo onog pudinga.“

Iz šolje koja se pušila dopirao je predivan miris. „Šta je
unutra?“ upitao sam.

„Šipak. I malo rakije od jabuke koju sam sama napravila.“
Široko se osmehnula, tako da joj se uglovi o iju nabraše. „Ako
želiš, mogu da ubacim i malo strelastog korena.“

459 Strah mudroga II

Osmehnuo sam se i srknuo. Grudi mi ispuni vrelina i osetih
kako se opuštam. udno, jer nisam prime ivao da sam ranije
bio napet.

Baka se malo ustumara, a onda spusti na sto dva tanjira i
sede u najbližu stolicu.

„Stvarno si pobio one ljude?“, jednostavno je upitala. U
njenom glasu nije bilo optužbe. Bilo je to obi no pitanje.

Klimnuo sam glavom.
„Verovatno nije trebalo da ikom kažeš“, rekla je. „Sad e se
di i dževa. Priredi e su enje i mora e da dovedu sudiju iz
Temsforda.“
„Nisam im ja rekao“, rekoh, „ve Krin.“
„ Ah“, kazala je.
Razgovor je utihnuo. Ispio sam poslednji gutljaj, ali kad sam
pokušao da spustim šolju na sto, ruke su mi se toliko tresle da je
udarila o drvo, napravivši zvuk kao kad nestrpljivi posetilac
kuca na vrata.
Baka je mirno srknula.
„Ne volim da pri am o tome“, kona no rekoh. „Loše sam
postupio.“
„Neki se ne bi složili s tim“, blago je rekla. „Mislim da si
dobro postupio.“
Kad je to rekla, najednom iza o iju osetih snažan bol, kao da
u zaplakati. „Nisam baš siguran“, rekao sam, sam sebi zvu i
udno. Ruke su mi se još gore tresle.
Baku to kao da nije iznenadilo. „Baš si se prihvatio posla
ovih dana, je li?“, rekla je glasom kojim mi je jasno stavila do
znanja da to nije pitanje. „Odmah se vidi. Bio si zauzet. Pazio si
na devojke. Nisi spavao. Verovatno nisi mnogo ni jeo.“ Uzela je
tanjir. „Pojedi puding. Unesi malo hrane u sebe.“
Po eo sam da jedem puding. Negde na polovini sam
zaplakao, malo se zagrcnuvši kad mi je zapeo u grlu.
Baka mi sipa još aja i dosu u njega malo rakije. „Ispij sad
to“, ponovila je.
Popio sam gutljaj. Nisam hteo ništa da kažem, ali zatekoh
sebe kako ipak govorim. „Mislim da sa mnom možda nešto nije
u redu“, prošaptao sam. „Normalan ovek ne bi mogao da

PATRIK ROTFUS 460

uradi ono što ja radim. Normalan ovek nikad ne bi onako
pobio ljude.“

„Mož' biti“, rekla je srknuvši iz šolje. „Ali šta ako ti kažem
da je Bilova noga ispod zavoja malo pozelenela i ima slatkast
miris?“

Zapanjeno podigoh pogled. „Dobio je gangrenu?“
Odmahnula je glavom. „Nije. Rekla sam ti da je dobro. Ali
šta ako?“
„Morali bismo da mu odse emo nogu“, rekoh.
Baka ozbiljno klimnu glavom. „Tako je. I to brzo. Danas. Bez
odugovla enja, u nadi da e se sam izboriti s tim. To bi ga samo
ubilo.“ Srknula je gledaju i me preko šolje, tako da je to zvu alo
kao pitanje.
Klimnuo sam glavom. Znao sam da je to ta no.
„Imaš nekakav lek“, rekla je. „Znaš da lekar mora doneti
teške odluke.“ Gledala me je ne trep i. „Mi nismo kao drugi.
Ope emo oveka gvož em da mu zaustavimo krvarenje.
Spasemo majku, a izgubimo bebu. Teško je, i niko ti za to ni
hvala ne kaže. Ali mi smo ti koji moraju da odaberu.“
Polako je popila još jedan gutljaj aja. „Prvih nekoliko puta je
najgore. Trza eš se, izgubiti malo sna. Ali to je cena koju pla aš
zato što radiš ono što se mora uraditi.“
„Bilo je i žena“, rekoh, a re i mi zapeše u grlu.
Bakine o i blesnuše. „One su to dva puta više zaslužile“,
rekla je, a gnev na njenom umilnom licu toliko me iznenadio da
se sav naježih od straha. „Muškarac koji bi uradio tako nešto
devojci nalik je na besnog psa. On i nije ovek, ve obi na
životinja koju treba ubiti. Ali žena koja mu u tome pomaže? To
je gore. Ona zna šta radi. Zna šta to zna i.“
Baka nežno spusti šolju na sto, ponovo se pribravši. „Ako
noga po ne da truli, odse eš je.“ Odlu no je zamahnula
dlanom, pa uzela svoje par e pudinga i po ela da jede prstima.
„A neki ljudi moraju biti ubijeni. Nema tu šta.“

***

Kad sam se malo smirio i ponovo izašao napolje, rulja na
ulici bila je još ve a. Vlasnik mesne kr me dokotrljao je ba vu

461 Strah mudroga II

na trem i vazduh ispuni sladak miris piva.
Krinini roditelji dojahali su u grad na zelenku. I Pit je

dojurio nazad. Pokazao mi je svoju nepovre enu glavu,
zatraživši dva penija za obavljenu dužnost.

Krinini roditelji srda no su mi zahvalili. inilo se da su
dobri ljudi. Kao i ve ina, ako im se pruži prilika. Uzeo sam
uzde zelenka i, upotrebivši ga kao neku vrstu pokretnog
paravana, uspeo da nakratko popri am nasamo s Krin.

Njene tamne o i bile su malo crvene i ponovo me podsetila
na Denu kad je bila mla a. „Odlaziš“, rekla je.

Izgleda da je bila u pravu. Umesto da me ube uje da
ostanem, iznenadila me je neo ekivanim zagrljajem. Poljubila
me u obraz i prošaptala mi na uvo: „Hvala ti“.

Odmakli smo se jedno od drugog, svesni da nam pravila
pristojnosti ne dozvoljavaju ništa više. „Nemoj da potcenjuješ
sebe i ven aš se s nekom budalom“, rekao sam, osetivši da bi
trebalo nešto da kažem.

„Nemoj ni ti“, rekla je, blago me zadirkuju i svojim tamnim
ima.
Uzeo sam Sivorepu za uzde i poveo je do gradona elnika,
koji je posedni ki posmatrao gomilu. Klimnuo mi je glavom
kad sam prišao.
Duboko sam udahnuo. „Je li tu uvar reda?“
Izvio je obrvu, a onda slegavši ramenima pokazao prema
gomili. „Eno ga. Mada, bio je dobrano pijan i pre nego što si
doveo naše devoj ice. Ne znam koliko e sad mo i da ti
pomogne.“
„Pa“, rekao sam oklevaju i. „Pretpostavljam da e neko
morati da me zatvori dok ne obavestite sudiju u Temsfordu.“
Pokazao sam glavom na malu kamenu zgradu u središtu grada.
Gradona elnik me pogleda, iskosa mršte i se. „Ho eš da te
zatvorimo?“
„Ne baš“, priznao sam.
„Onda si slobodan da ideš kuda god ho eš“, rekao je.
„Sudiji se to ne e dopasti“, rekoh. „Ne bih voleo da neko
drugi odgovara pred gvozdenim zakonom zbog mojih
postupaka. Za pomaganje ubici u bekstvu može se završiti na

PATRIK ROTFUS 462

vešalima.“
Krupni ovek me dobro odmeri. Pogled mu se na as zadrža

na mom ma u, izlizanoj koži na mojim izmama. Osetio sam da
mu nije promaklo kako nemam nikakvih ozbiljnih rana iako
sam upravo ubio šestoricu naoružanih muškaraca.

„Zna i, dozvolio bi nam da te zatvorimo?“, upitao je. „Tek
tako?“

Slegao sam ramenima.

Ponovo se namrštio, pa odmahnuo glavom kao da me ne
razume. „Baš si mi ti pitom kao jagnje“, rekao je ude i se. „Ali
ne. Ne u te zatvoriti. Nisi uradio ništa loše.“

„Slomio sam ruku onom momku“, rekoh.
„Hmm“, zagrmeo je smrknuto. „Na to sam zaboravio.“
Zavukao je ruku u džep, izvadio polupeni i pružio mi ga.

„Veliko ti hvala.“
Nasmejao sam se i stavio ga u džep.
„Evo šta ja mislim“, rekao je. „Idem tamo da na em uvara

reda. Objasni u mu da moramo da te zatvorimo. Ako se u
me uvremenu izgubiš usred ove gungule, mi ti ne emo
pomagati u bekstvu. Je l’ tako?“

„Bio bi to nehat u sprovo enju zakona“, rekoh. „Mogao bi
za to da dobije nekoliko udaraca bi em ili izgubi posao.“

„Ne bi trebalo da do e do toga“, re e gradona elnik. „Ali
ako do e, bi e mu drago da to uradi. On je Elin stric.“ Pogledao
je ka rulji na ulici. „Da li e ti petnaest minuta biti dovoljno da
klisneš usred meteža?“

„Ako nemate ništa protiv“, rekoh. „Možete li da kažete da
sam nestao na udan i tajanstven na in dok ste bili okrenuti
le ima?“

Nasmejao se. „Ne vidim zašto ne. Da li e ti trebati više od
petnaest minuta, zbog sve te tajanstvenosti?“

„Deset e biti više nego dovoljno“, rekao sam, skidaju i

kutiju s lautom i putnu torbu sa Sivorepe i pružaju i
gradona elniku uzde. „U ini ete mi uslugu ako pripazite na nju
dok Bil ponovo ne stane na noge“, rekoh.

„Ostavi eš konja?“, upitao je.
„Upravo je ostao bez svog.“ Slegao sam ramenima. „A mi

463 Strah mudroga II

Rui navikli smo da peša imo. Ionako ne bih znao šta u s
konjem“, rekoh, ne baš sasvim iskreno.

Krupni ovek zgrabi uzde i zagleda se u mene, kao da nije
siguran šta da misli. „Možemo li nešto da u inimo za tebe?“
kona no je upitao.

„Upamtite da su ih oteli razbojnici“, rekao sam okrenuvši se
da po em. „I upamtite da ih je vratio jedan Edema Ru.“

POGLAVLJE STO TRIDESET ŠESTO

Me uigra – Na granici zaborava

Kvout pokaza rukom Hroni aru da stane. „Hajde da
predahnemo malo.“ Osvrnuo se po mra noj gostionici.
„Malo sam se zaneo u pri u. Trebalo bi štošta da posvršavam
dok ne bude kasno.“

Gostioni ar je uko eno ustao i protegao se. Pripalio je svecu
na kaminu i po eo da pali jednu po jednu lampu, polako
rasteruju i mrak.

„I sam sam se prili no udubio“, re e Hroni ar, ustavši i
protegnuvši se. „Koliko je sati?“

„Kasno je“, re e Bast. „Gladan sam.“
Hroni ar pogleda kroz zamra eni prozor na ulicu. „Mislio
sam da e ti do sada bar nekoliko njih navratiti na ve eru. Za
ru ak ih je bilo baš dosta.“
Kvout klimnu glavom. „Da nije Šepove sahrane, navratilo bi
nekoliko mojih redovnih mušterija.“
„Ah.“ Hroni ar obori pogled. „Zaboravio sam. Da li zbog
mene nisi otišao tamo?“
Kvout upali poslednju lampu iza tezge i ugasi sve u. „Ne
baš“, re e. „Bast i ja nismo odavde. A oni su prakti ni ljudi.
Znaju da moram da vodim posao, kakav je da je.“
„I ne slažeš se s Ebom Leodinom“, re e Bast.
„I ne slažem se s mesnim sveštenikom“, priznade Kvout.
„Ali ti bi trebalo da odeš, Baste. Delovalo bi udno ako ne bi
otišao.“
Bast nervozno pogleda oko sebe. „Ne želim da idem, Reši.“

465 Strah mudroga II

Kvout mu se toplo osmehnu. „Trebalo bi, Baste. Šep je bio
dobar ovek, popij jednu za njegovu dušu. Štaviše...“ Sagnuo se
ispod tezge i izvukao bocu. „Evo. Boca dobre stare rakije. Bolje
pi e nego što iko od ovdašnjih ikad traži. Podeli je s drugima.“

Bast nevoljno zakora i napred, a na licu su mu se smenjivala
ose anja. „Ali, Reši, ja...“

„Lepe devojke plešu, Baste“, tiho i umiruju i re e Kvout.
„Neko svira violinu, a sve su sre ne samo zato što su žive.
Skidaju suknje uz muziku. Smeju se, pomalo pripite. Obrazi im
rumeni, spremni za poljupce...“ ušnuo je tešku sme u bocu i
ona kliznu niz tezgu ka njegovom u eniku. „Ti si moj izaslanik
u gradu. Ja moram da ostanem u gostionici i pazim na posao,
ali ti možeš da odeš i izviniš se u moje ime.“

Bast obuhvati rukom grli boce. „Popi u jednu ašu“,
odlu no je rekao. „I otplesati jedan ples. I jednom se poljubiti s
Kejti Miler. I možda još jednom s udovicom Kril. Ali to je sve.“
Pogledao je Kvouta u o i. „Idem samo na pola sata...“

Kvout mu se toplo osmehnu. „Imam posla, Baste. Smu ka u
ve eru i da emo našem prijatelju vremena da se malo odmori.“

Bast se naceri i uze bocu. „Onda dva plesa!“ Pojurio je ka
vratima, a kad ih je otvorio, vetar ga zapahnu, divlje mu
uskovitlavši kosu. „Ostavite mi nešto za jelo!“ doviknuo je
preko ramena.

Vrata se uz tresak zatvoriše.
Hroni ar za eno pogleda gostioni ara.
Kvout jedva primetno sleže ramenima. „Previše se uživeo u
pri u. Mnogo se unosi ose anjima. Treba mu malo vremena da
to bolje sagleda. Osim toga, stvarno treba da pripremim ve eru,
pa makar samo za trojicu.“
Pisar izvadi iz kožne torbe prljav komad platna i pomalo s
ga enjem ga pogleda. „Da li bih mogao da te zamolim za jednu
istu krpu?“, upitao je.
Kvout klimnu glavom i ispod tezge izvadi istu lanenu
krpu. „Treba li ti još nešto?“
Hroni ar ode do tezge. „Poslužilo bi mi malo jakog alkohola,
ako imaš“, rekao je pomalo posti eno. „Ne bih ti tražio, ali kad
su me oplja kali...“

PATRIK ROTFUS 466

Kvout odmahnu rukom. „Ne budi smešan“, re e. „Trebalo je
ju e da te pitam treba li ti nešto.“ Izašao je iza tezge i krenuo ka

podrumskim stepenicama. „Pretpostavljam da bi najbolje
poslužio drvni alkohol?“

Hroni ar klimnu glavom i Kvout se izgubi u podrumu. Pisar
uze ist presavijen komad platna i lagano ga protrlja izme u
prstiju. Pogled mu zatim odluta do ma a oka enog visoko na
zidu iza tezge. Oštrica od sivog metala bila je upadljiva na

tamnom drvetu table.
Kvout se uspeo uz stepenice nose i malu prozirnu bocu.

„Treba li ti još nešto? Imam ovde i dobru zalihu hartije i
mastila.“

„Možda e zatrebati sutra“, re e Hroni ar. „Istrošio sam
skoro svu hartiju. Ali mogu ve eras da sameljem još malo

mastila.“
„Nemoj se mu iti“, jednostavno re e Hroni ar. „Imam

nekoliko bo ica finog aruenskog mastila.“
„Pravog aruenskog mastila?“ iznena eno upita Hroni ar.
Kvout mu se široko osmehnu klimaju i glavom.
„Veoma si ljubazan“, re e Hroni ar, malo se opustivši.

„Moram priznati da mi se nije mililo da ve eras meljem.“ Uzeo
je prozirnu bocu i krpu, pa zastao. „Smem li nešto da te pitam?
Takore i nezvani no?“

Kvoutova usta izviše se u podrugljiv smešak. „Dobro onda,
nezvani no.“

„Moram primetiti da tvoj opis Cezure ne...“ Hroni ar je

oklevao. „Pa, ne odgovara baš samom ma u.“ Pogled mu polete
ka ma u iza tezge. „Nakrsnica nije onakva kakvom si je
opisao.“

Kvout se široko iskezi. „Ti baš imaš oštro oko?“
„Ne želim da kažem da...“, brzo dodade Hroni ar, pomalo
posti en.

Kvout se glasno i srda no nasmeja. Smeh se razleže
prostorijom i na trenutak gostionica nije uopšte delovala
prazno. „Ne. Sasvim si u pravu.“ Okrenuo se ka ma u. „Ovo
nije... kako ga je onaj momak jutros nazvao?“ Pogled mu na
trenutak odluta, a onda se ponovo osmehnu. „Kajzera. Ubica

467 Strah mudroga II

pesnika.“
„Samo me je zanimalo“, re e Hroni ar izvinjavaju i se.
„Zar bi trebalo da se uvredim što obra aš pažnju?“ Kvout se

ponovo nasmeja. „Gde je zadovoljstvo u pri anju pri e ako te
niko ne sluša?“ Nestrpljivo je protrljao ruke. „Dakle. Ve era. Šta
bi voleo? Toplo ili hladno? orbu ili paprikaš? Pravi sam
majstor i za puding.“

Zadovoljili su se ne im jednostavnim kako ne bi morali da
ponovo založe pe u kuhinji. Kvout se hitro kretao po
gostionici, prikupljaju i sve što je potrebno. Pevušio je za sebe
dok je iz podruma donosio hladnu ov etinu i pola kotura
tvrdog, jakog sira.

„Ovo e biti lepo iznena enje za Basta.“ Isceri se Hroni aru,
iznose i iz ostave teglu usoljenih maslina. „Ne sme da zna da ih
imamo, ina e bi ih ve pojeo.“ Odvezao je kecelju i skinuo je
preko glave. „Mislim da nam je u bašti ostalo i nešto
paradajza.“

Posle nekoliko minuta Kvout se vratio s keceljom vezanom
kao svežanj. Bio je malo pokisao, a kosa mu je bila raš upana.
Na licu mu je bio de ki kez i u tom trenutku uopšte nije li io
na natmurenog, usporenog gostioni ara.

„Oluja nikako da se odlu i da grune“, re e spustivši kecelju
na tezgu i pažljivo vade i paradajz. „Ali ako se odlu i, ve eras
nam se sprema pravo nevreme.“ Po eo je odsutno da pevuši
dok je sve seckao i pripremao na širokom drvenom tanjiru.

Vrata Krajputaša se otvoriše tako da je svetlost lampe
zatreperela od iznenadnog naleta vetra. Unutra kro iše dva
vojnika, pogureni da se zaštite od oluje, dok su im ma evi
štr ali kao repovi. Plavo-beli kratki kaputi bili su im poprskani
tamnim mrljama od kiše.

Spustili su teške torbe, a onaj niži pogura ramenom vrata i
zatvori ih odupiru i se vetru.

„Božjih mi zuba“, re e onaj viši poravnavši ode u. „Gadna
no .“ Bio je elav na temenu, a gusta crna brada beše mu ravna
poput ašova. Pogledao je u Kvouta. „Hej, mom e!“ veselo re e.
„Obradovali smo se kad smo videli tvoje svetlo. Trkni po
vlasnika, ho eš li? Moramo da popri amo s njim.“

PATRIK ROTFUS 468

Kvout skida kecelju s klina i provu e glavu kroz nju. „Taj
sam“, re e i nakašlja se vezuju i trake oko struka. Prošao je

rukom kroz razbarušenu kosu da je malo ispravi.
Bradati vojnik zaškilji u njega, pa sleže ramenima. „Pa

dobro. Ima li nade da dobijemo mesto za ve erom?“
Gostioni ar pokaza praznu sobu. „ inilo mi se da ve eras ne

vredi pristavljati lonac“, re e. „Ali imamo to što vidite.“
Dva vojnika pri oše tezgi. Plavokosi pro e rukom kroz

svoju kovrdžavu kosu, otresavši iz nje nekoliko kapi kiše. „Ovaj
grad deluje mrtvije od ustajale vode“, re e. „Ovo je jedino
svetlo koje smo videli.“

„Naporan žetveni dan“, re e gostioni ar. „A i na jednoj od
obližnjih farmi danas se održava bdenje. Nas etvorica trenutno
smo verovatno jedini u gradu.“ Živo je protrljao ruke.

„Gospodo, mogu li vam ponuditi nešto za pi e da se zagrejete?“
Izvadio je bocu vina i spustio je na tezgu uz snažan, ubedljiv
tresak.

„E pa, to e i i malo teže“, re e plavokosi vojnik uz pomalo
posti en osmeh. „Rado bih nešto popio, ali moj prijatelj i ja smo
upravo stupili u kraljevu službu.“ Zavukao je ruku u džep i

izvadio blistav zlatan nov . „Ovo je sav novac koji imam kod
sebe. Pretpostavljam da nemaš dovoljno da usitniš zlatni rojal?“

„I ja imam samo to“, progun a bradati vojnik. „U životu
nisam imao toliko novca, ali ne umem da trošim novac
odjednom. U ve ini gradova kroz koje smo prošli jedva da su
nam mogli vratiti kusur za polupeni.“ Zakikotao se svojoj šali.

„Mislim da u oko toga mo i da vam pomognem“,
jednostavno re e gostioni ar.

Vojnici se zgledaše. Plavokosi klimnu glavom.
„Pa dobro.“ Plavokosi vojnik vrati nov u džep. „Istina je
da ne emo ovde preno iti.“ Uzeo je sa tezge komad sira i
zagrizao. „A ne emo ništa ni da platimo.“

„Ah“, re e gostioni ar. „Shvatam.“
„A ako u kesi imaš dovoljno novca da razmeniš dva zlatna
rojala“, pohlepno re e bradati, „onda emo ti i nju uzeti.“
Plavokosi vojnik raširi ruke da ga umiri. „E sad, ovo uopšte
ne mora da bude gadno. Nismo mi loši ljudi. Predaj nam svoju

469 Strah mudroga II

kesu i oti i emo. Niko ne e stradati i ništa ne e biti slomljeno.
Malo e boleti.“ Pogledao je u gostioni ara izvivši obrvu. „Ali
malo bola je svakako mnogo bolje nego da budeš ubijen. Jesam
li u pravu?“

Bradati vojnik pogleda ka Hroni aru, koji je sedeo pored
kamina. „A ovo se tebe ne ti e“, smrknuto re e, a brada mu se
pritom zatrese. „Ne želimo ništa od tebe. Samo ti tu sedi i
nemoj da nam se juna iš.“

Hroni ar baci pogled ka oveku iza tezge, ali gostioni arev
pogled bio je prikovan za dva vojnika.

Plavokosi uze još zalogaj sira prelaze i pogledom po
gostionici. „Za jednog tako mladog oveka, prili no ti dobro
ide. Bi eš ti dobro i kad mi odemo. Ali ako budeš pravio
nevolje, prosu emo ti zube, rasturiti ti gostionicu i opet eš
ostati bez kese.“ Bacio je preostali sir na tezgu i živo pljesnuo
rukama. Osmehnuo se. „Dakle, ho emo li se ponašati kao
civilizovani ljudi?“

„To mi deluje sasvim prihvatljivo“, re e Kvout i iza e iza
tezge. Kretao se polako i oprezno, onako kako biste prilazili
udljivom konju. „Ja svakako nisam varvarin.“ On izvu e kesu
iz džepa. Pružio ju je jednom rukom.

Plavokosi vojnik mu pri e, pomalo se šepure i. Dohvatio je
kesu i zadovoljno je odmerio. Okrenuo se i osmehnuo prijatelju.
„Vidiš, rekoh ti ja...“

Lakim pokretom Kvout iskora i napred i snažno ga udari u
vilicu. Vojnik se zatetura i pade na koleno. Kesa polete u luku i
udari ga u rame. Nije to bio oštar udarac koji bi polomio kosti,
ve snažan, tako da ga je bacio unazad. ovek se s treskom
sruši na pod, zaustavivši se u gomili nogu i ruku.

Drugi vojnik zaobi e prijatelja, široko se cere i kroz bradu.
Bio je viši od Kvouta, a pesnice su mu bile široke kvrge pune
ožiljaka i zglobova. „Dobro, budaletino“, re e s nekakvim
mra nim zadovoljstvom u glasu. „Sad eš dobiti batine.“

Brzo je zamahnuo, ali se Kvout izma e i snažno šutnu
vojnika baš iznad kolena. Bradati ovek iznena eno zarokta,
malo se zateturavši. Kvout tada pri e, uhvati bradatog za rame,
zgrabi ga za zglob i izvrnu mu ispruženu ruku.

PATRIK ROTFUS 470

Krupni ovek bio je primoran da se savije, napravivši bolnu
grimasu. Zatim grubo otrže ruku iz gostioni arevog stiska.

Kvout se samo na as iznenadi, a onda ga vojnikov lakat udari u
slepoo nicu.

Gostioni ar se zatetura unazad, pokušavaju i da bar malo
uspostavi ravnotežu i razbistri glavu. Ali vojnik navali na njega,
podignutih pesnica, ekaju i priliku da udari.

Pre nego što je Kvout stigao da uspostavi ravnotežu, vojnik

zakora i napred i zabi mu pesnicu u stomak. Gostioni ar bolno
zabrekta, a kako se on presamitio, vojnik ga opali drugom
pesnicom u obraz. Kvout se zatetura, a glava mu polete u
stranu.

Uspeo je da se zadrži na nogama pridržavši se za najbliži
sto. Zatreptao je i divlje zamahnuo kako bi bradatog držao na

odstojanju. Ali vojnik ga samo odbi i ogromnom šakom uhvati
gostioni ara za zglob, s lako om s kojom bi otac na ulici zgrabio
neposlušno dete.

Dok mu je niz lice tekla krv, Kvout se upinjao da oslobodi
zglob. Ošamu en, brzo je pomerio obe ruke, a onda to ponovio
pokušavaju i da se otrgne. O iju poluusredsre enih i otupelih

od zbunjenosti, pogledao je u zglob i ponovo cimnuo, ali šake
mu samo bespomo no zagrebaše po vojnikovoj pesnici punoj
ožiljaka.

Bradati vojnik radoznalo i sa zanimanjem pogleda
ošamu enog gostioni ara, a onda ga snažno ošamari. „Nisi ti
tako loš tabadžija, mom e“, re e. „Uspeo si da me udariš.“

Iza njega, plavokosi vojnik polako je ustajao. „Malo kopile
me je udarilo na kvarno.“

Krupni vojnik cimnu gostioni ara za zglob tako da se
zateturao napred. „Kaži da ti je žao, budaletino.“

Gostioni ar ošamu eno zaškilji, otvori usta kao da e
progovoriti, a onda posrnu. Ta nije, izgledalo je kao da posr e.

Negde na pola puta taj pokret postade smišljen i gostioni ar
snažno nagazi petom, ciljaju i na vojnikovu izmu. Istovremeno
je elom zamahnuo ka njegovom nosu.

Ali veliki ovek se samo nasmeja pomerivši glavu u stranu.
On cimnu gostioni ara za zglob i izbaci ga iz ravnoteže.

471 Strah mudroga II

„Dosta“, prekorio je Kvouta ošamarivši ga nadlanicom.
Gostioni ar jauknu i uhvati se za krvavi nos. Vojnik se isceri

i nehajno zabi koleno gostioni aru u prepone.
Kvout se presamiti, najpre ne ujno dah i, a onda

ispuštaju i zvuke kao da se guši i povra a.
Vojnik nehajno ispusti Kvoutov zglob, pa dohvati bocu vina

iza tezge. Uhvativši je za grli , zamahnuo je njom kao toljagom.
Kad je udarila gostioni ara u glavu za u se snažan, gotovo
metalni zvuk.

Kvout se bespomo no sruši na pod.
Veliki ovek radoznalo pogleda u bocu vina i vrati je na
tezgu. Zatim se sagnuo, zgrabio gostioni ara za košulju i
izvukao njegovo mlitavo telo na otvoreno. ušnuo ga je nogom
dok se nije tromo pomerilo.
„Rekoh ti da u te prebiti“, promumla vojnik i snažno šutnu
Kvouta u slabine.
Plavokosi vojnik pri e trljaju i obraz. „Morao si da se praviš
pametan, je li?“, rekao je pljunuvši na pod. Zamahnuo je
izmom, pa i sam snažno šutnuo. Gostioni ar oštro, šište i
izdahnu, ali ne ispusti više ni glasa.
„A ti...“ Bradati vojnik pokaza debelim prstom na
Hroni ara. „Imam ja još jednu izmu. Ho eš li da je vidiš? Ve
sam ogulio zglobove. Meni nije teško, ako želiš da ostaneš bez
nekoliko zuba.“
Hroni ar pogleda oko sebe i kao da se iskreno iznenadi
videvši da stoji. Polako se ponovo spustio u stolicu.
Plavokosi vojnik odšepa do mesta gde je pala kesa, dok je
krupni bradonja i dalje stajao iznad Kvouta. „Pretpostavljam da
si pomislio da moraš pokušati“, rekao je opruženom telu, još
jednom ga šutnuvši u slabine. „Prokleta budalo. Mali
bledunjavi kr mar protiv dvojice kraljevih vojnika.“
Odmahnuo je glavom i ponovo pljunuo. „Stvarno, šta ti misliš
ko si?“
Sklup an na podu, Kvout po e tiho, ritmi ki da mrmlja. Bio
je to suv, tih zvuk koji je zagrebao po uglovima prostorije.
Kvout zastade da bolno udahne.
Bradati vojnik se namršti i ponovo ga šutnu. „Pitao sam te

PATRIK ROTFUS 472

nešto, budaletino...“
Gostioni ar ponovo ispusti taj zvuk, ovog puta glasnije. Tek

tada je postalo jasno da se smeje. Svaki tihi, isprekidani kikot
zvu ao je kao da iskašljava komad slomljenog stakla. Ipak, bio
je to smeh, pun mra nog zadovoljstva, kao da je crvenokosi
ovek uo šalu koju samo on razume.

Nastavio je tako neko vreme. Bradati vojnik sleže ramenima
i ponovo zamahnu nogom.

Hroni ar se nakašlja, a ona dvojica se okretoše ka njemu. „U
želji da ostanemo civilizovani“, re e. „Trebalo bi da spomenem
da je gostioni ar poslao svog pomo nika da obavi neki posli .
Trebalo bi uskoro da se vrati.“

Bradati vojnik pljesnu svog drugara nadlanicom o grudi. „U
pravu je. Hajdemo odavde.“

ekaj malo“, re e plavokosi. Brzo se vratio do tezge i
epao bocu vina. „Dobro, hajdemo.“

Bradati vojnik se isceri i ode iza tezge, zgazivši na
gostioni arevo telo umesto da ga zaobi e. Dohvatio je prvu
bocu koja mu je dopala ruke, oborivši pritom pet-šest drugih.
Otkotrljale su se i zavrtele na tezgi izme u dve ogromne ba ve,

a ona visoka, boje safira polako se prevrnula preko ivice i
smrskala o pod. Za manje od minut vojnici pokupiše svoje
svežnjeve i izgubiše se kroz vrata.

Hroni ar pohita do Kvouta, koji je ležao na drvenom podu.
Crvenokosi ovek se ve pridizao u sede i položaj.

„E pa, ovo je bilo baš neugodno“, re e Kvout. Dotakao je

krvavo lice i pogledao u svoje prste. Ponovo se zakikotao,
isprekidano i neveselo. „Na trenutak sam zaboravio ko sam.“

„Jesi li dobro?“, upita Hroni ar.
Kvout zamišljeno dota e teme. „Pretpostavljam da e mi
trebati nekoliko šavova.“
„Kako mogu da ti pomognem?“ upita Hroni ar,

premeštaju i se s noge na nogu.
„Ne stoj mi nad glavom.“ Kvout nespretno ustade, a onda se

skljoka na jednu od visokih stolica pored tezge. „Ako želiš,
donesi mi ašu vode. I možda jednu mokru krpu.“

Hroni ar odjuri u kuhinju. Usledila je treska kao da neko

473 Strah mudroga II

mahnito pretura, a onda se u kako nekoliko predmeta pada na
zemlju.

Zažmurivši, Kvout se s mukom nasloni na tezgu.

„Zašto su vrata otvorena?“ doviknu Bast ušavši. „Ovde je
hladno kao u štenari.“ Ukopao se, užasnut. „Reši! Šta se
dogodilo? Šta... Ja... Šta se dogodilo?“

„Ah, Baste“, re e Kvout. „Zatvori, molim te, vrata.“
Ovaj pohita ka njemu s tupim izrazom na licu. Kvout je
sedeo na stolici za tezgom, oteklog i krvavog lica. Hroni ar je
stajao do njega, nespretno ga tapkaju i vlažnom krpom po elu.
„Baste, možda u morati da te nagovorim da mi zašiješ
nekoliko šavova“, re e Kvout. „Ako ti nije teško.“
„Reši“, ponovi Bast. „Šta se dogodilo?“
„Devan i ja smo imali malu prepirku“, re e Kvout pokazavši
glavom na pisara, „oko pravilne upotrebe konjunktiva. Pred
kraj je rasprava postala malo žustra.“
Hroni ar pogleda u Basta, a onda pobele i brzo ustuknu
nekoliko koraka. „Šali se!“, brzo re e podigavši ruke. „Bili su to
vojnici!“
Kvout se bolno zakikota sebi u bradu. Na zubima je imao
krvi.
Bast se osvrnu po praznoj gostionici. „Šta si uradio s njima?“
„Ništa naro ito, Baste“, re e gostioni ar. „Sad su verovatno
ve kilometrima daleko.“
„Nešto nije bilo u redu s njima, Reši? Kao s onim sino ?“,
upita Bast.
„Obi ni vojnici, Baste“, re e Kvout. „Dva obi na kraljeva
vojnika.“
Bast preblede. „Molim?“ upitao je. „Reši, zašto si im
dozvolio da ovo urade?“
Kvout s nevericom pogleda u Basta. Kratko, gorko se
nasmejao, a onda se trgao i prestao, uvukavši vazduh kroz
zube. „E pa, izgledali su kao dva ista i estita momka“,
podrugljivo re e. „Pomislih, što ne bih tim finim tipovima
dozvolio da me oplja kaju i isprebijaju?“

PATRIK ROTFUS 474

Bast ga užasnuto pogleda. „Ali ti...“
Kvout obrisa krv koja samo što mu nije upala u oko, pa

pogleda u Basta kao da je najgluplji živi stvor na celom svetu.
„Šta?“, zahtevao je. „Šta ho eš da kažem?“

„Dva vojnika, Reši?“
„Da!“, viknu Kvout. „ ak ne ni dva! Izgleda da je jedan
razbojnik debelih pesnica dovoljan da me isprebija skoro
namrtvo!“ Podigao je ruke i besno prostrelio Basta pogledom.

„Šta treba da uradim da te u utkam? Ho eš neku pri u? Ho eš
da uješ pojedinosti?“

Bast ustuknu pred ovom provalom gneva. Još više je
prebledeo, a na licu mu se videla panika.

Kvout polako spusti ruke. „Prestani da o ekuješ od mene da
budem nešto što nisam“, re e, i dalje teško dišu i. Pogrbio je

ramena i protrljao o i, razmazavši krv po licu. Pustio je da mu
glava umorno padne. „Božje ti majke, zašto jednostavno ne
batališ?“

Bast se ukopao poput prepadnutog jelena, razroga enih
iju.
Sobu preplavi tišina, gusta i gorka kao dim.

Kvout polako uzdahnu, jedino što je poremetilo tišinu u
sobi. „Izvini, Baste“, re e ne dižu i pogled. „Samo me sad malo
boli. Svladalo me. Daj mi vremena da se sredim.“

On zatvori o i i nekoliko puta polako, plitko udahnu. Kad je
podigao pogled, na licu mu se videlo ogor enje. „Izvini, Baste“,
re e. „Nisam hteo da se brecam na tebe.“

Bast se uzrujano osmehnu, a u obraze polako po e da mu se
vra a boja dok mu se ramena malo opustiše.

Kvout uze od Hroni ara mokru krpu i ponovo obrisa krv iz
oka. „Izvini što sam te malo as prekinuo, Baste. Šta si hteo da
me pitaš?“

Posle malo oklevanja, Bast re e: „Nema ni tri dana kako si

ubio pet skrela, Reši.“ Pokazao je na vrata. „Šta je jedan
razbojnik u pore enju s tim?“

„Veoma pažljivo sam odabrao vreme i mesto za skrela,
Baste“, re e Kvout. „I nije baš da sam se izvukao bez
ogrebotine.“

475 Strah mudroga II

Hroni ar ga iznena eno pogleda. „Bio si povre en?“, upitao
je. „Nisam znao. Nije tako delovalo...“

Kvoutova usta izviše se u smešak. „Navika je jedna muka a
odvika dve“, re e. „Ipak ja moram da pazim na reputaciju.
Osim toga, nas junake možeš povrediti samo na odgovaraju e
dramski na in. Pokvarilo bi pri u ako bi saznao da je Bast posle
borbe morao da mi zašije šav dug tri metra.“

Bastovo lice se ozari kad je shvatio. „Naravno!“, re e s
olakšanjem. „Zaboravio sam. Još imaš povredu od skrela. Znao
sam da je tako nešto u pitanju.“

Kvout obori pogled, a celo telo bilo mu je umorno opušteno.
„Baste...“, zaustio je.

„Znao sam, Reši“, odlu no re e Bast. „Nema ni govora da bi
jedan razbojnik mogao tebe da nadvlada.“

Kvout plitko udahnu, pa naglo izdahnu. „Siguran sam da je
to u pitanju, Baste“, jednostavno re e. „Verujem da bih obojicu
sredio da sam bio zdrav.“

Na Bastovom licu ponovo se pojavila neodlu nost. Okrenuo
se ka Hroni aru. „Kako si mogao da dozvoliš da se to dogodi?“,
zahtevao je.

„Nije on kriv, Baste“, odsutno re e Kvout. „Ja sam zapo eo
tu u.“ Stavio je nekoliko prstiju u usta i pažljivo opipao. Kad ih
je izvukao, prsti su mu bili zamazani krvlju. „Pretpostavljam da
u ostati bez ovog zuba“, razmišljao je.

„Ne eš ostati bez zuba, Reši“, gnevno re e Bast. „Ne eš.“
Kvout mal ice pomeri ramena, kao da pokušava da njima
slegne a da pritom ne pomera nijedan suvišan deo tela. „Šire
gledano, Baste, to nije mnogo važno.“ Pritisnuo je krpu na
teme, a onda je pogledao. „Verovatno mi ne e trebati ni ti
šavovi.“ Uspravio se u stolici. „Hajde da ve eramo pa da
nastavimo s pri om.“ Pogledao je u Hroni ara izvivši obrvu.
„Naravno, ako si još raspoložen za to.“
Hroni ar se zablenu u njega.
„Reši“, zabrinuto re e Bast. „Sav si smu en.“ Pružio je ruku.
„Daj da ti pogledam o i.“
„Nisam ošamu en, Baste“, ljutito re e Kvout. „Imam etiri
slomljena rebra, zvoni mi u ušima i klima mi se jedan zub.

PATRIK ROTFUS 476

Imam nekoliko manjih rana na temenu koje izgledaju ozbiljnije
nego što zapravo jesu. Nos mi krvari, ali nije slomljen, a sutra

u biti sav osut modricama.“
On ponovo sleže ramenima. „Ipak, bilo mi je i gore. Osim

toga, podsetili su me na nešto što sam umalo zaboravio.
Verovatno bi trebalo da im zbog toga budem zahvalan.“
Zamišljeno je bocnuo vilicu i prešao jezikom po ustima.
„Možda ne baš najsrda nije.“

„Reši, treba te zašiti“, re e Bast. „I moraš mi dozvoliti da se
pobrinem za taj zub.“

Kvout si e sa stolice. „Samo u nekoliko dana žvakati s
druge strane.“

Bast ga uhvati za mišicu. O i su mu bile neumoljive i
mra ne. „Sedi, Reši.“ To uopšte nije bila molba. Glas mu je bio

mukao i nagao, poput udaljene grmljavine. „Sedi. Dole.“
Kvout sede.
Hroni ar s odobravanjem klimnu glavom i okrete se Bastu.

„Kako mogu da pomognem?“
„Skloni mi se s puta“, osorno re e Bast. „I pobrini se da

ostane u ovoj stolici dok se ne vratim.“ Otišao je na sprat.

Za trenutak je vladala tišina.
„Dakle“, re e Hroni ar. „Konjunktiv.“
„U najboljem slu aju“, re e Kvout, „sasvim je besmislen.
Bespotrebno komplikuje jezik. To me vre a.“
„Ma hajde“, pomalo uvre eno re e Hroni ar. „Konjunktiv je
suština hipoteti kog. U pravim rukama...“ Za utao je kad se

Bast vratio u sobu, mršte i se i nose i malu drvenu kutiju.
„Donesi mi vodu“, zapovedni ki re e Hroni aru. „Svežu iz

bureta za kišnicu, ne onu sa pumpe. Treba e mi i mleko iz
hladnjaka, malo zagrejanog meda i jedna široka inija. Zatim
raš isti ovaj nered i skloni mi se s puta.“

Bast ispra posekotinu na Kvoutovom temenu, a zatim udenu

jednu svoju dlaku u iglu od kosti i, glatkije nego neka švalja,
provu e etiri vrsta šava kroz gostioni arevu kožu.

„Zini“, re e Bast, pa zaviri unutra i mršte i se prstom
džarnu jedan od zuba pozadi. Zaklimao je glavom.

Pružio je Kvoutu ašu vode. „Isperi usta nekoliko puta, Reši,

477 Strah mudroga II

i ispljuni vodu u ašu.“
Ovaj ga posluša. Kad je završio, voda je bila crvena kao vino.
Hroni ar se vratio s bocom mleka. Bast ga onjuši, pa nasu

malo u široku kerami ku iniju. Dodao je meda i promešao. Na
kraju je umo io prst u ašu krvave vode, izvadio ga i pustio da
jedna kap kane u iniju.

Bast je ponovo promeša i dade Kvoutu. „Uzmi gutljaj
ovoga“, re e. „Ne gutaj. Drži ga u ustima dok ti ja ne kažem.“

Kvout radoznalo navrnu bocu i uze gutljaj mleka.
Bast i sam uze gutljaj. Zatim je na trenutak zažmurio, snažno
se usredsredivši. Otvorio je o i. Primakao je iniju Kvoutovim
ustima i pokazao prstom u nju.
Kvout ispljunu gutljaj mleka. Bio je savršene krem boje.
Bast prima e iniju svojim ustima i ispljunu. Bilo je penasto i
ruži asto.
Kvout se razroga i. „Baste“, re e. „Nije trebalo...“
Bast oštro odmahnu rukom, i dalje ledenog pogleda. „Nisam
tražio tvoje mišljenje, Reši.“
Gostioni ar s nelagodom obori pogled. „Nisi to morao,
Baste.“
Tamnokosi mladi nežno dota e u itelja po obrazu. Na
trenutak je izgledao umorno, sasvim smoždeno. Bast polako
odmahnu glavom sa zbunjenim zaprepaš enjem na licu. „Ti si
budala, Reši.“
On povu e ruku i smoždenosti nestade. Pokazao je u
Hroni ara, koji ih je gledao s drugog kraja tezge. „Donesi
hranu.“ Pokazao je na Kvouta. „Pri aj pri u.“
Zatim se okrenuo u mestu, vratio do stolice pored kamina i
spustio u nju kao da je presto. Dvaput je oštro pljesnuo. „Zabavi
me!“ rekao je uz širok, luda ki osmeh. A ona dvojica pored
tezge ak su i odatle videla da na zubima ima krvi.

POGLAVLJE STO TRIDESET SEDMO

Pitanja

Mada se inilo da gradona elnik Levinšira odobrava to što
sam sredio lažne trubadure, znao sam da nije baš tako
jednostavno. Po gvozdenom zakonu, bio sam kriv za najmanje
tri ne uvena zlo ina, a samo jedan od njih bio je dovoljan da me
obese.

Nažalost, svi u Levinširu su znali kako se zovem i kako
izgledam i plašio sam se da e me pri a prete i na putu. Ako do
toga do e, moglo bi se dogoditi da stignem u neki grad u kome
e mesni uvari zakona obaviti svoju dužnost i zatvoriti me dok
ne nai e neki putuju i sudija da donese presudu.

Zato sam požurio da što pre stignem u Severen. Dva dana
sam naporno peša io, a onda platio za mesto u ko iji koja se
kretala na jug. Glasine se brzo šire, ali možete ih prete i ako ste
spremni da naporno jašete i ne spavate.

Posle tri dana mukotrpnog jahanja, stigao sam u Severen.
Ko ija je ušla u grad kroz isto nu kapiju i prvi put sam video
vešala o kojima mi je Bredon pri ao. Pogled na izbledele kosti u
gvozdenom kavezu nije me nimalo umirio. Mer je stavio oveka
unutra zbog obi nog razbojništva. Šta li e uraditi nekom ko je
na putu pobio devet putuju ih glumaca?

Bio sam u velikom iskušenju da se uputim pravo u etiri
lojanice, gde sam se nadao da u na i Denu, uprkos onom što je
Ktej rekao.

Ali na meni su se nekoliko dana skupljali prljavština i znoj.
Morao sam da se okupam i o ešljam pre nego što bilo sa kim

479 Strah mudroga II

razgovaram.
im sam stupio na Merov posed, poslao sam Stejpsu prsten i

poruku, znaju i da je to najbrži na in da od Mera zatražim
razgovor nasamo. Brzo sam stigao u svoju sobu, iako sam
pritom morao grubo da se probijem pored nekoliko dvorana na
hodnicima. Taman sam spustio putnu torbu i poslao sluge po
toplu vodu kad se na vratima pojavi Stejps.

„Mladi gospodaru Kvoute!“, uzviknuo je, ozarivši se i
protresavši mi ruku. „Drago mi je što ste se vratili. Gospoda mi
i gospe, ala sam se brinuo za vas.“

Njegovo oduševljenje izmamilo mi je umoran smešak.
„Drago mi je što sam se vratio, Stejpse. Da li sam mnogo
propustio?“

„Mnogo?“ Nasmejao se. „Kao prvo, ven anje.“
„Ven anje?“, upitao sam, ali znao sam odgovor im sam to
izgovorio. „Merovo ven anje?“
On uzbu eno klimnu glavom. „O, bilo je veli anstveno.
Šteta što mu niste prisustvovali, uzevši sve u obzir.“ Znala ki
me je pogledao, ali ne re e više ništa. Oduvek je bio veoma
diskretan.
„Baš nisu gubili vreme?“
„Prošlo je dva meseca od zaruka“, pomalo prekorno re e
Stejps. „Taman koliko pristojnost nalaže.“ Video sam da se
malo opustio. Namignuvši mi, re e: „Što ne zna i da nisu bili
nestrpljivi.“
Zakikotao sam se kad kroz otvorena vrata u oše služitelji s
vedrima vrele vode. Kad su po eli da pune kadu, za u se
pljuskanje nalik umilnoj muzici.
Sluga ih je ispratio pogledom, a onda se nagnuo ka meni i
prošaptao: „Bi e vam drago da ujete da smo i onu drugu
teško u na odgovaraju i na in rešili.“
Belo ga pogledah, mozgaju i o emu li to pri a. Toliko toga
se dogodilo od mog odlaska...
Stejps vide izraz na mom licu. „Kodikus“, re e, ogor eno
iskrivivši usta dok je izgovarao to ime. „Dagon ga je vratio
samo dva dana po tvom odlasku. Sakrio se nepunih šesnaest
kilometara od grada.“

PATRIK ROTFUS 480

„Tako blizu?“, iznena eno upitah.
Stejps smrknuto klimnu glavom. „Zavukao se u neku

selja ku ku u kao jazavac u jazbinu. Ubio je etvoricu iz
Merove li ne straže i koštao Dagona jednog oka. Uhvatili su ga
tek kada su zapalili ku u.“

„A šta se onda dogodilo?“ upitao sam. „Svakako da nije bilo
su enja?“

„Teško a je rešena“, ponovio je Stejps. „Na odgovaraju i

na in.“ Ovo poslednje naglasio je s mra nom kona noš u.
Njegove obi no blage o i bile su skupljene od mržnje. U tom
trenutku ove uljak okruglastog lica uopšte nije li io na piljara.

Setio sam se Alverona kako mirno kaže „odsecite mu
pal eve“. Imaju i u vidu ono što sam znao o Alveronovim
naglim i odlu nim napadima besa, sumnjao sam da emo ikad

više vi eti Kodikusa.
„Je li Mer uspeo da otkrije zašto?“ Iako sam govorio tiho,

re enicu sam ostavio nedore enu, znaju i da se Stejpsu ne e
dopasti ako otvoreno govorim o trovanju.

„Nije na meni da kažem“, obazrivo re e on. Zvu ao je
pomalo uvre eno zbog toga što uopšte pitam.

Prešao sam preko toga znaju i da iz Stejpsa ne bih mogao da
izvu em više. „U inio bi mi uslugu ako bi Meru odneo nešto
umesto mene“, rekao sam i otišao do mesta gde sam bacio svoju
ofucanu putnu torbu. Prekopao sam po njoj dok negde pri dnu
nisam našao Merov kov eži .

Pružio sam ga Stejpsu. „Nisam siguran šta je unutra“, rekoh.

„Ali na poklopcu je njegov grb. I teško je. Nadam se da je
unutra deo ukradenog poreza.“ Osmehnuo sam se. „Reci mu da
je to svadbeni dar.“

Stejps se osmehnuo i uzeo kov eži . „Siguran sam da e biti
oduševljen.“

Pojaviše se još tri poslužitelja, ali samo dvojica projuriše

pored nas s vedrima koja su se pušila. Iz druge sobe za u se još
pljuskanja i sva tri momka ponovo iza oše krišom gledaju i u
mene.

Preletevši pogledom preko poruke, Stejps me pogleda. „Mer
se nada da e vam odgovarati da se sastanete u vrtu posle petog

481 Strah mudroga II

zvona“, re e.
Sastanak u vrtu nagoveštavao je ugla en razgovor. Da je

Mer želeo ozbiljnu raspravu, pozvao bi me u svoje odaje ili bi
me posetio kroz tajni prolaz koji je njegove odaje povezivao s
mojima.

Pogledao sam u sat na zidu. Nije bio simpati ki, poput onih
na Univerzitetu, ve harmonijski, i imao je klatno. Prelepa
mašinerija, ali nikako precizna. Njegove kazaljke pokazivale su
etvrt do punog sata.

„Stejpse, da li onaj sat žuri?“, upitah s mnogo nade. Petnaest
minuta taman je dovoljno da sa sebe skinem ode u od puta i
obu em se u neko dovoljno pristojno dvorsko ruho. Ali s
obzirom na slojeve prljavštine i kiselog znoja kojima sam bio
pokriven, to bi imalo smisla koliko i vezati svilenu vrpcu oko
balege koja se puši.

Stejps pogleda preko mog ramena pa proveri na malom
asovniku koji je držao u džepu. „Zapravo, izgleda da kasni pet
minuta.“

Protrljao sam lice, razmatraju i mogu nosti koje mi se
ukazuju. Nisam samo bio u neredu od puta. Bio sam prljav.
Naporno sam peša io po letenjem suncu, a onda danima bio
zarobljen u zagušljivo toploj ko iji. Mada Mer nije bio od onih
koji sude samo po izgledu, ipak je cenio pristojnost. Ne u
ostaviti dobar utisak ako se pojavim smrdljiv i prljav.

Iznenada se setih gvozdenih vešala i zaklju ih da ne smem
rizikovati da ostavim loš utisak. Ne uz vesti koje donosim.
„Stejpse, treba e mi bar jedan sat da se spremim. Ako želi,
mogu da se na em s njim posle šestog zvona.“

Stejpsovo lice se uvre eno ukruti. Poruka je bila jasna. Od
Mera Alverona jednostavno ne možeš tražiti sastanak u drugo
vreme. On te pozove. Ti do eš. Jednostavno je tako.

„Stejpse“, rekao sam što sam blaže mogao. „Pogledaj me.
Omiriši me. Za poslednju deseticu prešao sam skoro petsto
kilometara. Ne u da se pojavim u vrtu sav prašnjav i smrdljiv
kao neki varvarin.“

Stejps stisnu usta namrštivši se. „Re i u da ste zauzeti.“
Stiglo je još vedara koja su se pušila. „Reci mu istinu,

PATRIK ROTFUS 482

Stejpse“, rekao sam i po eo da raskop avam košulju. „Siguran
sam da e razumeti.“

Nakon što su me oribali, o ešljali i pristojno odenuli, poslao
sam Meru zlatni prsten i posetnicu u kojoj je pisalo: „Razgovor
nasamo im vam bude odgovaralo“.

Za manje od sata, glasnik se vratio s posetnicom od Mera:
„O ekuj moj poziv“.

ekao sam. Poslao sam poslužitelja po ve eru, a ostatak
ve eri ekao. Slede eg dana nije stigla nikakva nova poruka. A
pošto nisam znao kad bi Alveronov poziv mogao da stigne,
prakti no sam ponovo bio zarobljen u svojim odajama, ekaju i
da on pozvoni.

Bilo je lepo što sam imao vremena da se naspavam i još
jednom se okupam. Ali brinuo sam se da e sti i vesti iz
Levinšira. Ljutilo me je i to što nisam mogao da si em u Donji
Severen i potražim Denu.

Bio je to jedan od onih nemih prekora, tako estih na dvoru.
Merova poruka bila je jasna: Kad te pozovem, ti do eš. Pod mojim
uslovima ili nikako druga ije.

Samo plemstvo može da bude tako detinjasto. Ipak, tu se
ništa nije moglo. Zato poslah srebrni prsten Bredonu. Stigao je
taman na vreme da sa mnom podeli ve eru i preneo mi sve
tra eve koje sam u odsustvu propustio. Dvorske glasine mogu
biti veoma neukusne, ali Brendon mi je preneo samo one
najbolje.

Ve ina se odnosila na Merovo kratko udvaranje i brak s
naslednicom Leklisovih. Izgleda da su bili zalu eni jedno
drugim. Mnogi su slutili da je ve i dete na putu. I kraljevski
dvor u Renereu dao se na posao. Princ regent Alatis poginuo je
u dvoboju, zbog ega je u velikom delu južnog farela zavladao
haos jer su mnogi plemi i davali sve od sebe da se okoriste od
smrti jednog tako visokog pripadnika dvora.

Bilo je i drugih glasina. Merovi ljudi pobrinuli su se za
razbojnike u nekom udaljenom delu Elda. Ovi su, izgleda,
presretali poreznike. Na severu je bilo malo gun anja, jer su
Merovi poreznici ljude dvaput obilazili. Ali bar su putevi

483 Strah mudroga II

ponovo bili bezbedni, a krivci pobijeni.
Bredon je ispri ao i zanimljivu pri u o nekom mladi u koji je

posetio Felurijanku i vratio se manje-više nepovre en, mada
pomalo nalik vilenjaku. To baš i nisu bile dvorske glasine. Pre
nešto što se uje po kr mama. Jedna od onih prostih glasina
koje niko visokog roda ne bi sebi dozvolio da sluša. Njegove
tamne, buljave o i veselo zasjaše dok je to govorio.

Složio sam se da su takve pri e zaista prili no proste i da
nisu vredne pažnje fine gospode kao što smo mi. Moj ogrta ?
Baš je lep, zar ne? Ne mogu da se setim gde sam ga ta no sašio.
Na nekom egzoti nom mestu. Uzgred, pre neki dan uo sam
jednu mnogo zanimljivu pesmu o Felurijanki. Da li bi želeo da
je uje?

Naravno, igrali smo i tak. Iako sam dugo bio odsutan,
Bredon je rekao da sam mnogo napredovao. Izgleda da sam

io da igram jednu lepu igru.

Izlišno je re i da sam, kad je stigao slede i Alveronov poziv,
otišao. Bio sam u iskušenju da nekoliko minuta zakasnim, ali
sam mu se odupro znaju i da iz toga ništa dobro ne bi
proizašlo.

Mer je šetao sam kad sam ga sreo u vrtu. Stajao je uspravno
kao da nikad nije ni morao da se oslanja o ne iju ruku niti da
koristi štap.

„Kvoute“, re e, srda no se osmehnuvši. „Drago mi je što si
našao vremena da me posetiš.“

„Uvek mi je zadovoljstvo, vaša milosti.“
„Da prošetamo?“, upitao je. „Pogled sa južnog mosta veoma
je lep u ovo doba dana.“
Uhvatio sam korak s njim, pa krenusmo kroz pažljivo
negovanu živicu.
„Nisam mogao a da ne primetim da si naoružan“,
napomenuo je glasom punim neodobravanja.
Ruka mi nesvesno po e ka Cezuri. Sada mi je stajala o boku,
a ne preko ramena. „Ima li u tome ne eg lošeg, vaša milosti?
Koliko shvatam, u Vintasu svi muškarci imaju pravo da se

PATRIK ROTFUS 484

opreme.“
„To baš nije pristojno.“ Naglasio je tu re .

„Koliko shvatam, na kraljevskom dvoru u Renereu nijedan
gospodin ne bi dozvolio da ga vide bez ma a.“

„Ma koliko slatkore iv bio, ti nisi gospodin“, napomenu
Alveron, „i bilo bi dobro da to upamtiš.“

Ne rekoh ništa.
„Osim toga, to je varvarski obi aj, zbog koga e kralj s

vremenom propasti. Bez obzira na to kakav je obi aj u Renereu,
u mom gradu, mojoj ku i i mom vrtu ne eš pred mene izlaziti
naoružan.“ Ozbiljno me je pogledao.

„Izvinjavam se ako sam vas uvredio, vaša milosti.“ Zastao
sam i još revnosnije mu se naklonio.

Pokazivanje odanosti kao da ga je umirilo. Osmehnuo se i

stavio mi ruku na rame. „To nije potrebno. Hajde, pogledaj
žalobnu vatru. Liš e e uskoro po eti da žuti.“

Šetali smo oko sat vremena, ugodno askaju i o
besmislicama. Bio sam savršeno u tiv, Alveron je postajao sve
raspoloženiji. Ako je trebalo da povla ujem njegovom
samoljublju da bih ostao u milosti, bila je to mala cena za

njegovo pokroviteljstvo.
„Moram re i da vam brak prija, vaša milosti.“
„Hvala.“ Ljubazno je klimnuo glavom. „Nalazim da mi se

veoma dopada.“
„A zdravlje vas i dalje dobro služi?“ upitao sam, gotovo

prešavši granice razgovora u javnosti.

„Izuzetno dobro“, rekao je. „Bez sumnje, još jedna korist od
bra nog života.“ Pogledao me je, stavivši mi do znanja da ne
želi dalje ispitivanje, bar ne na javnom mestu.

Nastavili smo šetnju pozdravljaju i klimanjem glave plemi e
pored kojih bismo prošli. Mer je i dalje brbljao o tri arijama,
dvorskim govorkanjima. Prihvatio sam igru, odigravši svoju

ulogu u razgovoru. Ali istina je da sam morao da završim s
ovim kako bismo nasamo ozbiljno porazgovarali.

„Oduvek sam mislio“, kona no re e Alveron, uvevši temu
našeg razgovora, „da svako u sebi ima jedno pitanje koje ini
njegovu suštinu.“

485 Strah mudroga II

„Kako to mislite, vaša milosti?“
„Verujem da svako ima neko pitanje koje ga pokre e. Pitanje
zbog kog no ima ne spava. Pitanje koje glo e kao pas staru
kost. Ko razume pitanje nekog oveka, blizu je toga da razume i
samog oveka.“ Pogledao me postrance uz poluosmeh. „Bar
sam tako oduvek verovao.
Razmislih o tome. „Mora u da se složim s vama, vaša
milosti.“
On izvi obrvu. „Tek tako?“ Zvu ao je pomalo razo arano.
„O ekivao sam da eš se malo pobuniti.“
Odmahnuo sam glavom, sre an što mi se ukazala ovako
dobra prilika da i sam zapo nem jednu temu. „Ve nekoliko
godina mu i me jedno pitanje, a verujem da e me mu iti i
dalje. Zato mi ono što ste rekli zvu i sasvim razumno.“
„Stvarno?“ žudno re e. „O emu se radi?“
Razmišljao sam da mu kažem istinu. O potrazi za
andrijanima i smrti moje družine. Ali ovo nije bila prava
prilika. Ta tajna još mi je ležala na srcu, teška poput velikog
glatkog kamena. Bilo je to previše li no da bih ga poverio
nekom toliko pametnom kao što je Mer. Štaviše, time bih otkrio
svoje poreklo, što do sada nisam obelodanio na Merovom
dvoru. Mer je znao da nisam plemi , ali ne i da sam baš toliko
niskog porekla.
„Mora da je to pitanje mnogo teško kad ga toliko dugo
vagaš , našali se on dok sam oklevao. „Hajde, zahtevam da mi
kažeš. Zapravo, ponudi u ti da se menjamo, pitanje za pitanje.
Možda jedan drugom pomognemo oko odgovora.“
Teško da sam se mogao nadati boljem ohrabrenju. Razmislio
sam, pažljivo biraju i re i. „Gde su Amiri?“
„Amiri krvavih ruku“, promrmljao je Alveron sebi u bradu.
Pogledao me je kraji kom oka. „Pretpostavljam da ne pitaš gde
su pohranjena njihova tela?“
„Ne, vaša milosti“, sumorno rekoh.
Zamislio se. „Zanimljivo. Odahnuo sam. Skoro da sam
ekivao da e mi drsko odgovoriti, re i da su Amiri ve
vekovima mrtvi. Umesto toga, rekao je: „Znaš, dosta sam
izu avao Amire kad sam bio mla i.“

PATRIK ROTFUS 486

„Zaista, vaša milosti?“, upitao sam iznena en kolike sam
sre e.

Pogledao me je, a na licu mu zaigra smešak. „Nije baš toliko
udno. Kad sam bio de ak, želeo sam da budem Amir.“ Kao da
mu je bilo mal ice neprijatno. „Znaš, nisu baš sve pri e mra ne.
Oni su obavljali važne dužnosti. Donosili su teške odluke koje
niko drugi nije bio spreman da donese. Ljude tako nešto plaši,
ali verujem da su oni bili velika sila na strani dobra.“

„Tako sam i ja oduvek mislio“, priznao sam. „ isto me
zanima, koja vam je bila omiljena pri a?“

„Atrejon, pomalo ežnjivo re e Alveron. „Godinama nisam
o tome razmišljao. Verovatno bih mogao napamet da
izrecitujem Osam Atrejonovih zakletvi.“ Odmahnuo je glavom i
pogledao u mene. „A tebi?“

„Atrejon mi je mal ice krvav“, priznadoh.
Alverona to malo razveseli. „Nisu ih džabe zvali Amiri
krvavih ruku“, re e. „Tetovaže Sirideja nisu služile kao ukras.“
„Ta no“, priznao sam. „Ipak, draži mi je Ser Savijen.“
„Naravno, rekao je klimaju i glavom. „Ti si romantik.“
Neko vreme smo išli u tišini, skrenuli za ugao i prošli pored

neke fontane. „Obožavao sam ih kao dete“, kona no re e
Alveron, kao da priznaje nešto ega se pomalo stidi. „Muškarci
i žene iza kojih stoji mo itave Crkve. A to je bilo u vreme kada
je iza Crkve stajala mo celog Ejtura.“ Osmehnuo se. „Hrabri,
gnevni, a odgovaraju samo pred sobom i pred bogom.“

„I drugim Amirima“, dodao sam.

„I, kona no, pontifeksu“, završio je. „Pretpostavljam da si
pro itao proglas kojim ih osu uje?“

„Da.“
Došli smo do lu nog mosti a od drveta i kamena. Na vrhu
luka zastali smo i pogledali u vodu, posmatraju i labudove
kako lagano plivaju nošeni strujom. „Znaš li šta sam otkrio

kada sam bio mla i?“, upita Mer.
Odmahnuo sam glavom.
„Kad sam prerastao pri e za decu o Amirima, po eo sam da

se pitam o konkretnijim stvarima. Koliko ih ima? Koliko njih su
plemi i? Koliko konja mogu da izvedu na bojište u vojnom

487 Strah mudroga II

pohodu?“ Okrenuo se malo ka meni da vidi kako u reagovati.
„U to vreme sam bio u Fentonu. U tamošnjoj staroj mendariji
uvaju crkvene spise za celi severni farel. Dva dana sam
pregledao njihove knjige. Znaš šta sam našao?“

„Ništa“, rekoh. „Niste ništa našli.“
On me pogleda. Na licu mu se videlo pažljivo obuzdavano
iznena enje.
„To sam i ja našao na Univerzitetu“, rekoh. „Kao da je neko
uklonio podatke o Amirima iz tamošnje arhive. Ne sve,
naravno. Ali jedva da sam našao nekoliko konkretnih
pojedinosti.“
U Merovim bistrim sivim o ima video sam da je i sam izveo
neke zaklju ke. „A ko bi to uradio?“, navaljivao je.
„Ko bi imao više razloga nego sami Amiri?“ rekoh. „Što
zna i da su i dalje tu, negde.“
„Otud i tvoje pitanje.“ Alveron ponovo krenu, ovog puta
sporije. „Gde su Amiri?“
Otišli smo s mosta i pošli stazom oko jezera, a na Merovom
licu videlo se da se ozbiljno zamislio. „Veruješ li da sam i sam
pomislio isto nakon što sam pretražio mendariju?“, upitao je.
„Pomislio sam da su Amiri možda izbegli izvo enje pred sud.
Da su se sakrili. Pomislio sam da možda, ak i posle toliko
vremena, na svetu ipak još ima Amira koji u tajnosti rade za
opšte dobro.“
Zadrhtah od uzbu enja. „Šta ste otkrili?“, nestrpljivo upitah.
„Otkrio?“ Alveron je delovao iznena eno. „Ništa. Te godine
mi je umro otac, pa sam ja postao mer. Odbacio sam to kao
de ku maštariju.“ Pogledao je u labudove koji su nežno klizili
po vodi. „Ali ako si ti to isto našao na drugom kraju sveta...“
Za utao je.
„I došao sam do istog zaklju ka, vaša visosti.“
On polako klimnu glavom. „Uznemiruju e je to što postoji
jedna ovako važna tajna.“ Osvrnuo se po vrtu i zidovima svog
imanja. „I to u mojoj zemlji. To mi se ne dopada.“ Ponovo se
okrenuo meni, uputivši mi oštar i bistar pogled. „Kako misliš
da ih prona emo?“
Žalosno se osmehnuh. „Kao što je vaša milost napomenula,

PATRIK ROTFUS 488

ma koliko slatkore iv i obrazovan bio, nikada ne u biti plemi .
Nemam ni veze ni sredstva da ovo istražim onoliko temeljno

koliko bih želeo. Ali uz vaše ime, koje bi mi otvaralo vrata,
mogao bih da pretražim mnoge li ne biblioteke. Imao bih
pristup arhivama i spisima koji su previše li ni ili previše
skriveni da bi bili prepravljani...“

Alveron klimnu glavom, ne skidaju i pogled s mene.
„Mislim da te razumem. Ja bih prvi mnogo dao da saznam

istinu o tome.“
Pogledao je u stranu kad je do nas odozdo dopro smeh

pomešan s koracima neke grupe plemi a koja nam se
približavala. „Dao si mi mnogo tema za razmišljanje“, rekao je
tišim glasom. „Pri emo još o ovome kad budemo nasamo.“

„Kada bi vam odgovaralo da se sastanemo, vaša milosti?“

Zamišljeno se zagleda u mene. „Do i ve eras u moje odaje.
A pošto ne mogu da ti dam odgovor, dozvoli da ti umesto njega
ponudim jedno svoje pitanje.“

„Pitanja cenim gotovo koliko i odgovore, vaša milosti.“

POGLAVLJE STO TRIDESET OSMO

Poruke

Pošto je do sastanka s Merom ostalo skoro pet sati, kona no
sam mogao da odem svojim poslom u Donji Severen.
Gledano iz konjskih dizalica, nebo je bilo toliko vedro i plavo
da ti se srce slamalo. S tim na umu, krenuo sam u gostionicu

etiri lojanice.
U kr mi nije bilo mnogo ljudi, tako da ne udi što me je

gostioni ar primetio kad sam krenuo ka zadnjem stepeništu.
„Stani!“, povikao je na isprekidanom ejturanskom. „Plati! Soba
samo za one koji pla aju!“

Ne žele i da napravim scenu, prišao sam tezgi. Gostioni ar
je bio mršav, zapušten ovek s jakim lenatskim naglaskom.
Osmehnuh mu se. „Došao sam samo da posetim prijateljicu.
Ženu u sobi broj tri. Duge tamne kose.“ Pokazao sam rukom
koliko duge. „Da li je još ovde?“

„Ah“, re e, lukavo me pogledavši. „Devojka. Ime joj Dajna?“
Klimnuo sam glavom, znaju i da Dena menja ime kao što
neke žene menjaju frizuru.
Zapušteni ovek ponovo klimnu glavom. „Da. Lepih tamnih
iju? Odavno je otišla.“
Srce mi se steže, iako se nisam ni nadao da e posle toliko
vremena još biti ovde. „Znate li kuda je mogla da ode?“
Kratko je prasnuo u smeh. „Ne. Ti i svi ostali vukovi koji su
dolazili da njuškaju. Da znam, mogao bih dobro da zaradim
napla uju i vam. Ali ne, nemam pojma.“
„Da nije možda ostavila neku poruku za mene?“, upitao

PATRIK ROTFUS 490

sam, ne nadaju i se mnogo. Na Alveronovom posedu nije me
sa ekala nikakva poruka. „O ekivala je da u je ovde potražiti.“

„Ma nije valjda?“, podrugljivo je rekao, a onda kao da se
ne eg setio. „Mislim da sam našao poruku. Može biti. Nisam ti
baš neki ita . Želiš je?“ Osmehnuo se.

Klimnuo sam glavom malo ohrabren.
„Otišla je ne plativši za sobu“, rekao je. „Sedamnaest i po
penija.“ Izvadio sam srebrnjak i pokazao mu ga. Mašio se da ga
uzme, ali ja ga spustih na sto pritisnuvši ga s dva prsta.
Odjurio je u prostoriju pozadi i nije ga bilo dobrih pet
minuta. Kona no se vratio stiskaju i u ruci vrsto presavijeno
par e hartije. „Ja ga našao“, pobedonosno re e mahnuvši njime
ka meni. „Nemam ovde mnogo vajde od hartije, osim za
potpalu.“
Malo se razvedrih. Hartija beše presavijena na isti na in kao
pismo koje sam poslao po kotlokrpi. Ako je oponašala moj trik,
to zna i da je sigurno pro itala pismo i ostavila mi poruku.
Nadajmo se da u iz nje saznati gde je ona. Kako da je na em.
Gurnuo sam nov ka gostioni aru i uzeo poruku.
Kad sam izašao, pohitao sam u senku jednog uvu enog
dovratka, svestan da na prometnoj ulici ne u uspeti više da se
izolujem. Pažljivo sam otvorio poruku, razvio je i primakao se
svetlu. U njoj je pisalo:

Dena,
Morao sam da odem iz grada da obavim nešto za svog

pokrovitelja. Ne e me biti neko vreme, možda nekoliko desetica.
Iskrslo je iznenada i nisam to mogao izbe i, ina e bih se
potrudio da te vidim pre odlaska.

Žalim zbog mnogo ega što sam izrekao pri našem
poslednjem razgovoru i voleo bih da ti se li no izvinim.

Na i u te kad se vratim.
Tvoj Kvout

Posle osmog zvona krenuo sam u Merove odaje, ostavivši
Cezuru u sobi. Bez nje sam se ose ao neobi no nezašti eno.

udno kako se na tako nešto brzo naviknemo.
Stejps me je uveo u Merov salon i Alveron posla slugu da

491 Strah mudroga II

pozove Meluan da nam se pridruži kad joj bude odgovaralo.
Zapitao sam se šta bi se dogodilo ako bi odlu ila da ne do e.
Da li bi je tri dana ignorisao, u znak nemog prekora?

Alveron se smesti na divan i radoznalo me pogleda. „ uo
sam glasine o tvom nedavnom izletu“, re e. „Neke prili no
neobi ne pri e u koje nisam sklon da poverujem. Zašto mi ne
ispri aš šta se zaista dogodilo?“

Na trenutak sam se zapitao kako je uspeo da tako brzo sazna
za ono što sam uradio u Levinširu. A onda shvatih da želi
pojedinosti o našem lovu na razbojnike u Eldu. Odahnuo sam u
sebi. „Verujem da vas je Dedan lako našao?“, upitao sam.

Alveron klimnu glavom.
„Zažalio sam što sam morao njega da pošaljem umesto da
do em sam, vaša milosti. Nije naro ito pronicljiv.“
Slegao je ramenima. „Nije bilo velike štete. Dok je stigao do
mene, više nije bilo potrebe za uvanjem tajne.“
„Zna i predao vam je moje pismo?“
„Ah da, pismo.“ Alveron ga izvadi iz obližnje fioke.
„Dvadeset sedmorica“, itao je naglas. „Sude i po borbi i izgledu,
iskusni pla enici... Dobro postavljen logor sa najosnovnijim
utvr enjem.“ Ponovo je podigao pogled. „Ne o ekuješ valjda da
poverujem u ovo. Vas petoro nikako niste mogli da svladate
njih toliko.“
„Iznenadili smo ih, vaša milosti“, rekoh sa izvesnim
samozadovoljnim ublažavanjem.
Merovo lice se smrknu. „Hajde sad, na stranu sav taj
palana ki humor, mislim da je ovo veoma neukusno. Samo mi
reci istinu, pa da završimo s tim.“
„Rekao sam vam istinu, vaša milosti. Da sam znao da ete
tražiti dokaz, dozvolio bih Dedanu da vam donese džak pun
pal eva. Trebalo mi je sat vremena da mu to izbijem iz glave.“
To nije zaprepastilo Mera kao što sam o ekivao. „Možda je
trebalo da mu dozvoliš“, rekao je.
Ovo je postajalo sve manje smešno. „Vaša milosti, da sam
želeo da vas lažem, odabrao bih neku mnogo ubedljiviju pri u.“
Pustio sam ga da malo razmisli. „Osim toga, ako želite dokaz,
jednostavno pošaljite nekog da to potvrdi. Spalili smo tela, ali

PATRIK ROTFUS 492

lobanje su još tamo. Obeleži u vam njihov logor na mapi.“
Mer je odabrao druga iji pristup. „ A šta je sa ovim drugim

delom? Njihovim vo om. ovekom kome nije smetalo što je
pogo en u nogu? Onom koji je ušao u šator i nestao?“

„Istina, vaša milosti.“
Alveron me je dugo posmatrao, a onda uzdahnuo. „Onda ti
verujem“, re e. „Ali ipak, to su udne i gorke novosti“,
promrmljao je gotovo za sebe.

„Zaista, vaša milosti.“
Uputio mi je neobi no prora unat pogled. „Šta ti misliš o
tome?“ Pre nego što sam stigao da odgovorim, iz susednih
odaja za u se ženski glas. Alveron prestade da se mršti i
uspravi se u stolici. Rukom sam sakrio osmeh.
„To je Meluan“, re e on. „Ako se ne varam, donosi nam

pitanje o kome sam ti pri ao.“ Lukavo mi se osmehnuo.
„Zagonetna stvar ica, mislim da eš uživati u njoj.“

POGLAVLJE STO TRIDESET DEVETO

Lokles

Alveron i ja ustadosmo kad Stejps uvede Meluan u sobu.
Bila je obu ena u sivo i boju lavande, a kovrdžava
kestenjasta kosa otkrivala joj je elegantni vrat.

Za njom u oše dvojica slugu nose i drvenu škrinju. Mer
uhvati suprugu za lakat, a Stejps pokaza momcima da stave
škrinju pored njene stolice. Alveronov li ni sluga istera ih
napolje i zavereni ki mi namignu pre nego što je zatvorio vrata
za sobom.

I dalje na nogama, okrenuo sam se ka Meluan i naklonio se.
„Drago mi je što imam priliku da vas ponovo sretnem... moja
gospo?“ Ovo poslednje izgovorio sam kao pitanje, jer nisam bio
siguran kako da je oslovljavam. Posed Leklisovih nekada je bio
bogata grofovija, ali to je bilo pre beskrvne pobune, dok su još
upravljali Tinjuejem. Njen brak s Alveronom tako e je otežavao
situaciju jer nisam bio siguran postoji li ženski pandan tituli
meršon.

Ona jednostavno odmahnu rukom, sasvim odbacivši to
pitanje. „Za nas dvoje ’gospo’ je sasvim dovoljno, bar kad smo
nasamo. Nema potrebe za formalnostima od nekog kome toliko
dugujem.“ Uhvatila je Alverona za ruku. „Molim te, sedi.“

Još jednom se poklonih i sedoh, trude i se da gledam u
škrinju što nehajnije. Bila je otprilike veli ine ve eg bubnja,
napravljena od dobro spojene brezovine i okovana mesingom.

Znao sam da bi bilo pristojno zapodenuti u tiv razgovor dok
jedno od njih dvoje ne spomene škrinju. Me utim, nisam

PATRIK ROTFUS 494

mogao da obuzdam radoznalost. „Re eno mi je da sa sobom
donosite neko pitanje. Mora da je mnogo teško kad ga držite

tako vrsto okovano.“ Pokazao sam glavom na škrinju.
Meluan pogleda u Alverona, nasmejavši se kao da je ovaj

ispri ao neku šalu. „Suprug mi re e da nisi od onih koji e
dozvoliti da zagonetka dugo ostane nerešena.“

Osmehnuh se, pomalo posramljeno. „Nije u mojoj prirodi,
gospo.“

„Ne želim da zbog mene postupaš protivno svojoj prirodi.“
Osmehnula se. „Budi ljubazan i postavi je ispred mene.“

Uspeo sam da podignem škrinju a da se ne povredim, ali
ako nije imala bar šezdeset kilograma, ja sam pesnik.

Meluan se naže napred u stolici, nadvivši se nad škrinju.
„Lerand mi je ispri ao kako si pomogao da se nas dvoje

spojimo. Zahvaljujem ti na tome. Zadužio si me.“ Njene
tamnosme e o i bile su smrtno ozbiljne. „Me utim, smatram
da u ve i deo tog duga otplatiti onim što u ti sada pokazati.
Mogu na prste nabrojati ljude koji su ovo videli. Bila ti dužna ili
ne, nikad mi na pamet ne bi palo da ti ovo pokažem da me
suprug nije uverio u tvoju krajnju diskreciju.“ Oštro me je

pogledala.
„Moje mi šake, ne u nikom govoriti o onom što vidim“,

uveravao sam je, pokušavaju i da sakrijem nestrpljenje.
Ona klimnu glavom. A onda, umesto da kao što sam
ekivao izvadi klju , stavi ruke s obe strane škrinje i blago

gurnu dve daš ice. uo se tihi škljocaj i poklopac se odškrinu.

Lokles1, pomislih.
Kroz otvoreni poklopac videla se još jedna, manja i
pljosnatija škrinja. Bila je veli ine kutije za hleb, a u njenoj
pljosnatoj mesinganoj bravi nalazila se klju aonica koja nije
imala oblik klju aonice ve obi nog kruga. Meluan izvu e nešto
s lanca koji joj je bio oko vrata.

„Mogu li da pogledam?“, upitao sam.
Delovala je iznena eno. „Molim?“
„Taj klju . Mogu li na trenutak da ga pogledam?“

1 Engl.: Lockless - bez brave. (Prim. prev.)

495 Strah mudroga II

„Božjeg mi brata“, uskliknu Alveron. „Još nismo došli do
zanimljivog dela. Nudim ti misteriju jednog doba, a ti se diviš
hartiji za umotavanje!“

Meluan mi pruži klju i ja ga brzo ali temeljno prou ih,
okre i ga u rukama. „Volim da misterije uzimam sloj po sloj“,
objasnio sam.

„Kao crni luk?“ Otfrknuo je.
„Kao cvet“, uzvratio sam, vrativši klju Meluani. „Hvala.“
Ona otvori poklopac unutrašnje škrinje. Ponovo je stavila
lanac oko vrata, uvukla ga ispod ode e i namestila ode u i
kosu, popravivši svaki detalj na sebi koji se možda poremetio.
To kao da je potrajalo itav sat.
Kona no je sa obe ruke izvadila nešto iz škrinje. Drže i ga
iza otvorenog poklopca tako da nisam video, pogledala je u
mene i duboko udahnula. „Ovo je bilo...“, po ela je.
„Samo mu pokaži, dušo“, nežno je prekide Alveron.
„Zanima me šta on misli o tome.“ Zakikotao se. „Osim toga,
plašim se da e de ko pošizeti ako bude morao još da eka.“
Meluan mi sa strahopoštovanjem pruži komad tamnog
drveta veli ine deblje knjige. Uzeo sam ga s obe ruke.
Kutija je bila neobi no teška za svoju veli inu, a njeno drvo
bilo je na dodir glatko poput ugla anog kamena. Prešavši
rukama preko nje, otkrio sam da su joj stranice izrezbarene. Ne
napadno tako da zapadne za oko, ve toliko suptilno da sam
pod prstima jedva ose ao šaru od blagih uzdignu a i udubljenja
u drvetu. Prešavši rukama preko poklopca, napipao sam sli nu
šaru.
„Bio si u pravu“, prošaptala je Meluan. „Ponaša se kao dete
koje je dobilo poklon za kratkodnevicu.“
„Nisi ti još ništa videla“, odgovorio je Alveron. „ ekaj samo
dok po ne. Momak ima um poput gvozdenog eki a.“
„Kako se otvara?“, upitao sam. Prevr i je u rukama, osetio
sam da se unutra nešto pomerilo. Nije bilo vidljivih šarki ili
poklopca, ak ni spoja gde bi se mogao nalaziti poklopac.
Izgledala je baš kao obi an komad tamnog i teškog drveta. Ali
znao sam da je to nekakva kutija. Ose ao sam da je kutija.
Želela je da bude otvorena.

PATRIK ROTFUS 496

„Ne znamo“, re e Meluan. Možda bi i nastavila da je muž
nije nežno u utkao.

„Šta je unutra?“ Ponovo sam je nagnuo, osetivši kako se
sadržaj pomera.

„Ne znamo“, ponovila je.
I samo drvo je bilo zanimljivo. Mada dovoljno tamno da
bude roa, imalo je tamnocrvena vlakna. Štaviše, izgleda da je
bilo piment. Blago je mirisalo na... nešto. Neki poznat miris, ali

nisam ta no mogao da odredim koji. Primakao sam lice
njegovoj površini i duboko udahnuo na nos, nešto skoro nalik
limunu. Izlu ivalo me je koliko mi je bilo poznato. „Kakvo je
ovo drvo?“

Njihovo utanje dovoljno mi je govorilo.
Podigao sam glavu i pogledao ih u o i. „Ne dajete mi baš

mnogo materijala?“ Osmehnuo sam se da ublažim uvredu koju
su moje re i mogle da nanesu.

Alveron se naže. „Moraš priznati“, re e, jedva skrivaju i
uzbu enje, „ovo je zaista izvrsno pitanje. Ve si mi pokazao dar
poga anja.“ Sive o i mu blesnuše. „Dakle, šta misliš o ovome?“

„To je nekakvo nasledstvo“, jednostavno rekoh. „Veoma

staro...“
„Šta misliš, koliko staro?“, nestrpljivo me prekide Alveron.
„Možda tri hiljade godina“, rekoh. „Plus-minus koja.“

Meluan se iznena eno ukruti. „Rekao bih da sam vrlo blizu
vašim pretpostavkama?“

Nemo je klimnula glavom.

„Drvorez je bez sumnje izlizan usled višegodišnjeg
rukovanja.“

„Drvorez?“, upita Alveron nagnuvši se napred.
„Jedva je primetan“, rekoh, zažmurivši. „Ali ose am ga pod
prstima.“
„Ja ništa nisam napipao.“

„Ni ja“, re e Meluan. Delovala je pomalo uvre eno.
„Imam izuzetno osetljive šake“, iskreno rekoh. „Neophodne
su mi za posao.“
„Za magiju?“ upitala je s dobro prikrivenim detinjim
strahopoštovanjem.

497 Strah mudroga II

„I muziku“, rekoh. „Ako mi dozvolite?“ Klimnula je
glavom. I tako sam uzeo njenu šaku u svoju i stavio je na
poklopac kutije. „Evo. Ose ate li?“

Namrštila se, usredsredivši se. „Možda samo mal ice.“
Sklonila je ruku. „Jesi li siguran da je drvorez?“

„Previše je pravilno da bi bilo slu ajnost. Kako to da ga
ranije niste primetili? Zar se ne pominje u nekoj od vaših
porodi nih istorija?“

Bila je zaprepaš ena. „Nikome nikad na pamet ne bi palo da
zapiše išta u vezi s kutijom bez brave. Zar ti nisam rekla da je
ovo tajna nad tajnama?“

„Pokaži mi“, re e Alveron. Prešao sam njegovim prstima
preko šare. Namrštio se. „Ništa. Mora da su mi prsti prestari.
Da nisu možda slova?“

Odmahnuo sam glavom. „To je nekakva talasasta šara,
poput iluminacije. Ali ne ponavlja se, menja se...“ Nešto mi
pade na pamet. „Možda je to ilska vor-pri a.“

„Možeš li da je pro itaš?“ upita Alveron.
Prešao sam prstima preko nje. „Ne znam dovoljno ilski, pa
ne bih mogao da pro itam jednostavni vor, ak i da me u
prstima imam kanap.“ Odmahnuo sam glavom. „Osim toga, za
ove tri hiljade godina vorovi su se sigurno promenili. Znam
nekolicinu na Univerzitetu koji bi možda mogli da ga prevedu.“
Alveron pogleda u Meluan, ali ona odlu no odmahnu
glavom. „Ne želim da se o ovome govori strancima.“
Ovaj odgovor kao da je razo arao Mera, ali nije navaljivao.
Okrenuo se meni. „Dozvoli mi da ti ponovo postavim tvoje
pitanje. Kakvo je to drvo?“
„Traje ve tri hiljade godina“, mozgao sam naglas. „Iako
šuplje, teško je. Zna i, mora da je sporo drvo, poput graba ili
renela. Po boji i težini, rekao bih da poput roa u sebi sadrži i
dosta metala. Verovatno gvož a ili bakra.“ Slegao sam
ramenima. „To je najbolje što mogu.“
„Šta je unutra?“
Dobro sam razmislio pre nego što sam odgovorio. „Nešto
manje od kutije za so...“, zapo eh. Meluan se osmehnu, ali
Alveron se jedva primetno namršti, tako da brzo nastavih.

PATRIK ROTFUS 498

„Nešto metalno, sude i po tome kako se težina pomera kad je
nagnem.“ Zažmurio sam i oslušnuo tup udarac koji se za uo

kad se sadržaj pomerio u kutiji. „Ne. Sude i po težini, možda
nešto od stakla ili kamena.“

„Nešto dragoceno“, re e Alveron.
Otvorio sam o i. „Ne mora da zna i. Postalo je dragoceno
zato što je staro i zato što je toliko dugo u porodici. Dragoceno
je i zato što je zagonetka. Ali da li je od samog po etka bilo

dragoceno?“ Slegao sam ramenima. „Ko to zna?“
„Ali pod klju em se drže dragocenosti“, napomenuo je

Alveron.
„Baš tako“, podigao sam kutiju pokazavši njenu glatku

površinu. „Ovo nije pod klju em. Zapravo, možda je sklonjeno i
zaklju ano. Možda je opasno.“

„Zašto to kažeš?“, za eno upita Alveron.
„Zašto bi se neko toliko trudio?“ pobunila se Meluan. „Zašto
bi uvao nešto opasno? Ako je opasno, treba ga uništiti.“ Kao
da je sama odgovorila na svoje pitanje im ga je izgovorila.
„Osim ako pored toga što je opasno, nije i dragoceno.“
„Možda je bilo previše korisno da bi ga uništili“, predloži

Alveron.
„Možda ne može da se uništi“, rekoh.
„Najbolje za kraj“, re e Alveron i naže se još više napred.

„Kako se otvara?“
Dugo sam posmatrao kutiju, okretao je u rukama, pritiskao

stranice. Prešao sam prstima preko šara, opipavao traže i spoj

koji moje o i nisu mogle da na u. Nežno sam je pretresao,
onjušio vazduh oko nje, stavio je na svetlo.

„Nemam pojma“, priznao sam.
Alveron mal ice klonu. „Valjda sam previše o ekivao.
Možda nekakvom magijom?“
Ustezao sam se da mu kažem da takva magija postoji samo

u pri ama. „Ne nekom kojom ja raspolažem.“
„Da li ti je ikad palo na pamet da je jednostavno prese eš?“,

upita Alveron suprugu.
Meluan je bila užasnuta tim predlogom baš koliko i ja.

„Nikad!“, rekla je im je došla do vazduha. „Ona je srž naše

499 Strah mudroga II

porodice. Pre bih svaki pedalj naše zemlje posula solju!“
„I, ma koliko ovo drvo bilo vrsto“, požurio sam da dodam,

„verovatno biste uništili ono što je unutra. Naro ito ako je
osetljivo.“

„Bila je to samo pomisao“, uveravao je Alveron suprugu.
„I to nepromišljena“, oštro re e ona, ali kao da se pokaja
zbog toga. „Izvini, ali sama pomisao...“ Za utala je, o igledno
uzrujana.
Potapšao ju je po ruci. „Razumem, dušo. U pravu si, bila je
nepromišljena.“
„Mogu li da je sklonim?“ upita ga Meluan.
Preko volje joj vratih kutiju. „Da ima bravu, pokušao bih da
joj dosko im, ali nemam ak ni predstavu gde bi šarke ili spoj
za poklopac mogli da budu.“ U kutiji bez poklopca i bravi,
muževljevo kamenje Leklisova stavi. Kroz glavu mi prolete de ija
brzalica i jedva uspeh da smeh prikrijem kašljem.
Alveron kao da to nije primetio. „Kao i uvek, uzdam se u
tvoju diskreciju.“ Ustao je. „Nažalost, plašim se da nam nije
ostalo još mnogo vremena. Siguran sam da imaš drugih
obaveza. Da se sastanemo sutra i razgovaramo o Amirima?
Drugo zvono?“
Ustao sam zajedno s njim. „Ako je vašoj milosti po volji,
treba o još ne emu da razgovaramo.“
Ozbiljno me je pogledao. „Pretpostavljam da je u pitanju
nešto važno?“
„Veoma hitno, vaša milosti“, uzrujano rekoh. „Ne bi smelo
da sa eka još jedan dan. Spomenuo bih to i ranije, da smo bili
nasamo i imali vremena.“
„Dobro onda“, rekao je i ponovo seo. „Šta te to toliko mu i?“
„Lerande“, blago ga prekori Meluan. „Nemamo vremena.
Hajanis e nas ekati.“
„Neka eka“, rekao je. „Kvout me je uvek dobro služio. On
ništa ne radi površno i zanemarujem ga samo na svoju štetu.“
„Laskate mi, vaša milosti. U pitanju je nešto ozbiljno.“
Pogledao sam u Meluan. „I pomalo delikatno. Ako vaša gospa
želi da ide, možda bi tako bilo bolje.“
„Ako je to nešto važno, zar ne bi trebalo da ostanem?“

PATRIK ROTFUS 500

lukavo je upitala.
Upitno pogledah u Mera.

„Sve što želiš da kažeš meni možeš re i i mojoj gospi“, rekao
je.

Oklevao sam. Morao sam što pre Alveronu da ispri am o
lažnim putuju im glumcima. Bio sam siguran da bih, ako
najpre uje moju verziju doga aja, mogao da ih iznesem tako
da sebe prikažem u dobrom svetlu. Ako vest do njega prvo

dopre preko zvani nih kanala, možda ne e biti spreman da
zanemari jednostavnu injenicu – da sam svojevoljno pobio
devet putnika.

Uprkos tome, poslednje što sam želeo bilo je da Meluan
prisustvuje razgovoru. To bi samo otežalo moj položaj. Pokušao
sam još jednom: „Vaša milosti, radi se o ne em veoma

mra nom.“
On odmahnu glavom, blago se namrštivši. „Me u nama

nema tajni.“
Potisnuo sam uzdah pomirenosti s neizbežnim i iz

unutrašnjeg džepa seni izvadio debeo komad presavijenog
pergamenta. „Je li ovo dokument o pokroviteljstvu koje je vaša

milost odobrila?“
Preleteo je pogledom preko njega, pomalo se iznenadivši.

„Da. Kako si do njega došao?“
„Oh, Lerande“, re e Meluan. „Znala sam da dopuštaš

prosjacima da prelaze preko tvog poseda, ali nisarn mislila da
eš pasti tako nisko da im ak budeš i pokrovitelj.“

„Samo ša ici putuju ih glumaca“, rekao je. „Kako dolikuje
mom položaju. Svaka ugledna ku a ima bar nekoliko glumaca.“

„Moja“, odlu no re e Meluan, „nema.“
„Zgodno je imati putuju u družinu“, blago re e Alveron. „A
još zgodnije imati ih nekoliko. Onda možeš da odabereš
odgovaraju u zabavu kojom eš ispratiti svaki doga aj koji

prirediš. Šta misliš, odakle muzi ari na našem ven anju?“
Pošto Meluan nije smekšala, Alveron nastavi: „Nije im

dozvoljeno da izvode ništa nepristojno ili bezbožni ko, dušo.
Strogo ih nadzirem. I budi uverena da nijedan grad na mom
posedu ne bi dozvolio nekoj družini da nastupa ako kod sebe

501 Strah mudroga II

nema nalog plemi a.“
Alveron se ponovo okrete meni. „Što nas vra a na ono o

emu smo pri ali. Kako si došao do ovog dokumenta? Družina
se sigurno loše provela bez njega.“

Oklevao sam. U Meluaninom prisustvu, nisam bio siguran
kako najbolje da pristupim ovoj temi. Nameravao sam da
razgovaram s Merom nasamo. „I jeste, vaša milosti. Pobijeni
su.“

Nije pokazao iznena enje. „Tako sam i mislio. Prava
nesre a, ali dešava se s vremena na vreme.“

Meluanine o i blesnuše. „Šta bih dala da se dešavaju još
eš e.“

„Imaš li predstavu ko ih je pobio?“ upita Mer.
„Na neki na in, vaša milosti.“
S iš ekivanjem je podigao obrve. „Dakle?“
„Ja sam to uradio.“
„Šta si uradio?“
Uzdahno sam. „Ja sam pobio ljude koji su nosili dokument,
vaša milosti.“
Ukrutio se u stolici. „Molim?“
„Oteli su dve devojke iz grada kroz koji su prošli.“ Zastao
sam smišljaju i kako da to na fin na in kažem pred Meluan.
„Devojke su bile mlade, a ti ljudi nisu prema njima nežno
postupali.“
Meluanino ve hladno lice sada se sledilo. Ali pre nego što je
stigla da progovori, Alveron me s nevericom upita: „I ti si uzeo
na sebe da ih pobiješ? Celu družinu putuju ih glumaca kojoj
sam dao pisanu dozvolu?“ Protrljao je elo. „Koliko ih je bilo?“
„Devetoro...“
„Dobri bože...“
„Mislim da je dobro postupio“, ljutito re e Meluan.
„Predlažem da mu daš stražara pa nek uradi isto sa svakom
raspuštenom bandom Rua koju na e na tvom posedu.“
„Dušo“, pomalo ljutito re e Alveron. „Ni ja ih baš mnogo ne
volim, ali zakon je zakon. Kad...“
„Zakon je onakav kakvim ga ti napraviš“, prekinula ga je.
„Ovaj ovek ti je u inio veliku uslugu. Trebalo bi da mu dodeliš

PATRIK ROTFUS 502

feudalni posed i titulu i postaviš ga u svoj savet.“
„Pobio je devetoro mojih podanika“, strogo napomenu

Alveron. Kad ljudi ne poštuju zakon, to dovodi do rasula. Da
sam ovo uo usput, obesio bih ga kao razbojnika.“

„Ubio je devet ruovskih silovatelja. Devet raspuštenih ubica
i lopova. Devet Rua manje na svetu. Svima nam je u inio
uslugu.“ Meluan me pogleda. „Gospodine, mislim da ste
postupili ispravno i kako dolikuje.“

Njena pogrešno usmerena pohvala samo je još više raspalila
moj bes. „Nisu svi bili muškarci, gospo“, rekao sam joj.

Ona na to malo preblede.
Alveron rukom protrlja lice. „Gospode, ove e. Tvoja
iskrenost se e poput sekire.“
„A trebalo bi da napomenem“, ozbiljno rekoh, „ako mi

dozvolite, da oni koje sam pobio nisu bili Edema Rui. Nisu ak
bili ni prava putuju a družina.“

Alveron umorno odmahnu glavom i potapša dokument
pred sobom. „Ovde piše druga ije. Edema Ru i putuju i
glumci.“

„Dokument je ukraden, vaša milosti. Ljudi koje sam sreo na

putu ubili su neku družinu Rua i zauzeli njihovo mesto.“
Za eno me pogledao. „Prili no si siguran u to.“
„Jedan od njih mi je to rekao, vaša milosti. Priznao je da su

se samo predstavljali kao putuju a družina. Pretvarali su se da
su Rui.“

Meluan kao da nije mogla da odlu i je li zbunjena ili

zga ena tom pomišlju. „Ko bi to uradio?“
Alveron klimnu glavom. „Moja supruga ima pravo”, re e.

„Mnogo je verovatnije da su lagali. Ko to ne bi poricao? Ko bi
svojevoljno priznao da je Edema Ru?“

Osetio sam kako mi obrazi buknuše, najednom se postidevši
što sam sve ovo vreme krio svoje poreklo. „Ne sumnjam da je

vaša prvobitna družina bila Edema Ru, vaša milosti. Ali ljudi
koje sam ja pobio nisu. Nijedan Ru ne bi uradio ono što su oni
uradili.“

Meluanine o i besno sevnuše. „Ti ih ne znaš.“
Pogledao sam je u o i. „Gospo, mislim da ih prili no dobro