Patrik Rotfus - Strah mudroga (2 deo)

503 Strah mudroga II

znam.“
„Ali zašto?“, upita Alveron. „Ko bi se pri zdravoj pameti

pretvarao da je Edema Ru?“
„Da bi lakše putovali“, rekoh. „I zbog zaštite koju vaše ime

pruža.“
Odbacio je moje objašnjenje sleganjem ramenima.

„Verovatno su bili Rui kojima je dojadio pošten rad, pa su se
okrenuli lopovluku.“

„Ne, vaša milosti“, bio sam uporan. „Nisu bili Edema Rui.“
Alveron me prekorno pogleda. „Ma hajde. Ko još može da
uo i razliku izme u razbojnika i bande Rua?“
„Nema razlike“, oštro re e Meluan.
„Vaša milosti, ja bih primetio razliku“, ljutito rekoh. „Ja sam
Edema Ru.“
Muk. Na Meulaninom licu smenjivali su se krajnji šok,
neverica, gnev, pa ga enje. Ustala je, na trenutak je izgledalo
kao da e me pljunuti, a onda je uko eno izašla. Za ula se treska
kad je njen li ni stražar stao u stav mirno i ispratio je iz spoljnih
odaja.
Smrknutog lica, Alveron je i dalje gledao u mene. „Ako je
ovo šala, loša je.“
„Nije, vaša milosti“, rekoh, obuzdavaju i bes.
„A zašto si našao za potrebno da to kriješ od mene?“
„Nisam krio, vaša milosti. Sami ste mi više puta rekli da sam
daleko od plemenitog porekla.“
Ljutito je tresnuo o naslon za ruku. „Znaš šta ho u da
kažem! Zašto nikad nisi pomenuo da si Ru?“
„Mislim da je razlog prili no o igledan, vaša milosti“, kruto
rekoh, suzdržavaju i se da ne ispljunem re i. „Re i ’Edema Ru’
za noseve mnogih plemi a imaju prejak miris. Vaša žena je
zaklju ila da ga njen parfem ne može prikriti.“
„Moja gospa je imala loše iskustvo s njima“, objasnio je.
„Trebalo bi da to imaš u vidu.“
„Znam za njenu sestru. Za tragi nu sramotu njene porodice.
Pobegla i zaljubila se u trubadura. Kakav užas“, zajedljivo
rekoh, a celo telo mi se treslo od besa. „Razboritost njene sestre
ide na ast porodice; postupak vaše gospe baš i ne. Moja krv

PATRIK ROTFUS 504

vredi koliko i krv bilo kog drugog oveka, a od mnogih i više. A
ak i da nije tako, ona nema prava da prema meni tako

postupa.“
Alveronovo lice se ukruti. „Rekao bih da ima pravo da

postupa prema tebi kako joj volja“, re e. „Samo ju je zbunila
tvoja neo ekivana izjava. Imaju i u vidu šta ose a prema
raspuštenima, mislim da je pokazala zapanjuju u suzdržanost.“

„Mislim da gorko žali zbog istine. Jezik jednog trubadura

odveo ju je u krevet brže nego njenu sestru.“
im sam to rekao, znao sam da sam preterao. Stisnuo sam

zube da ne kažem nešto još gore.
„To bi bilo sve“, s hladnom zvani noš u re e Alveron,

neumoljivog i ljutitog pogleda.
Izašao sam s onoliko gnevnog ponosa koliko sam mogao da

prikupim. Ne zato što nisam više imao šta da kažem, ve zato
što bi, da sam ostao još trenutak duže, pozvao stražu, a nisam
želeo da tako iza em.

POGLAVLJE STO ETRDESETO

Pravi ne nagrade

Baš dok sam se slede eg jutra obla io, potr ko je doneo
debelu kovertu s Alveronovim pe atom. Seo sam pored
prozora i otkrio da je unutra nekoliko pisama. U onom na vrhu
pisalo je:

Kvoute,
Posle mnogo razmišljanja, zaklju io sam da tvoje poreklo

nije toliko važno, imaju i u vidu usluge koje si mi u inio.
Me utim, moja duša obavezana je nekom drugom, ije

zadovoljstvo mi je važnije od mog sopstvenog. Iako sam se
nadao da u mo i da te zadržim u službi, ne mogu. Štaviše,
pošto tvoje prisustvo veoma uznemirava moju suprugu,
moram od tebe tražiti da mi vratiš prsten i što je pre mogu e
odeš iz Severena.

Prestao sam da itam, ustao i otvorio vrata na svojim
odajama. Dva Alveronova stražara stajala su u hodniku u stavu
mirno.

„Gospodine?“ re e jedan od njih, gledaju i me onako
poluobu enog.

„Samo proveravam“, rekoh zatvorivši vrata.
Vratio sam se u stolicu i ponovo uzeo pismo.
Što se ti e teško e koja je dovela do ovih nesre nih okolnosti,
verujem da si postupao u mom, kao i u najboljem interesu celog
Vintasa. Zapravo, baš ovog jutra obavešten sam da je dve
devojke njihovim porodicama u Levinširu vratio izvesni

PATRIK ROTFUS 506

crvenokosi „gospodin“po imenu Kvout.

Kao nagradu za mnoge usluge koje si mi u inio, nudim ti
slede e:

Prvo, puno pomilovanje za one koje si pobio u blizini
Levinšira.

Drugo, kreditno pismo koje ti omogu ava da iz moje kase
pla aš školarinu na Univerzitetu.

Tre e, nalog koji ti daje pravo da putuješ, sviraš i nastupaš
gde god želiš na mom posedu.

Kona no, moju zahvalnost.
Meršon Lerand Alveron.

Nekoliko dugih minuta sedeo sam i gledao ptice kako
lepršaju u vrtu pod mojim prozorom. Koverta je sadržala baš
ono što je Alveron naveo. Kreditno pismo je bilo umetni ko
delo, a potpisali su ga i na etiri mesta udarili pe ate Alveron i
njegov glavni blagajnik.

Nalog je, moglo bi se ak re i, bio još lepši. Bio je sastavljen
na debelom listu mekog i glatkog velina, potpisao ga je li no
Mer i stavio, kako pe at svoje porodice, tako i pe at samog
Alverona.

Ali to nije bio nalog o pokroviteljstvu. Pažljivo sam ga
pro itao. Iz njega se jasno videlo da nisam u Merovoj službi, niti
smo obavezani jedan drugome. Ipak, omogu avao mi je
slobodno kretanje i pravo da nastupam pod njegovim imenom.
Bio je to neobi no kompromisan dokument.

Baš sam završio s obla enjem, kad neko ponovo pokuca.
Uzdahnuo sam, gotovo o ekuju i još stražara koji su došli da
me izbace iz sobe.

Ali otvorivši vrata, ugledao sam još jednog glasnika. Držao
je srebrni poslužavnik na kome je bilo još jedno pismo. Na
ovome je stajao pe at Leklisovih. Pored njega je ležao prsten.
Uzeo sam ga i zbunjeno prevrtao u rukama. Nije bio od gvož a
kao što sam o ekivao, ve od bledog drveta. U njega je bilo
grubo užeženo Meluanino ime.

Primetio sam kako glasnik razroga enih o iju gleda as u
prsten as u mene. Što je još važnije, primetio sam da stražari ne

507 Strah mudroga II

bulje u njega. Namerno ne bulje. Onako kako se trudite da ne
zurite kad vam pažnju privu e nešto veoma važno.

Pružio sam momku svoj srebrni prsten. „Odnesi ovo
Bredonu“, rekoh. „I ne tra i vreme.“

Kad sam otvorio vrata, Bredon je gledao u stražare. „Samo tako
nastavite, momci“, re e, vragolasto potapšavši štapom jednog
po grudima. Srebrna vu ja glava lako zveknu o stražarev
grudni oklop i Bredon se osmehnu poput nekog bezbrižnog
ike. „Svi se ose amo mnogo bezbednije zbog vaše budnosti.“

Zatvorio je vrata za sobom i pogledao me izvivši obrvu.
„Milosti ti božje, mom e, brzim koracima se uspinješ na lestvici.
Znao sam da uživaš veliku Merovu naklonost, ali da ti dodeli
dvojicu svojih li nih stražara?“ Stavio je ruku na srce i teatralno
uzdahnuo. „Uskoro eš biti previše zauzet za bednog starog
beskorisnog Bredona.“

Slabašno mu se osmehnuh. „Mislim da je mnogo
zamršenije.“ Pokazao sam mu drveni prsten. „Recite mi šta ovo
zna i.“

Njegovo srda no raspoloženje nestade brže nego da sam
izvukao krvav nož. „Gospoda mi i gospe“, re e. „Reci da ti je to
dao neki staromodni seljak.“

Odmahnuo sam glavom i pružio mu ga.
Prevrtao je prsten u rukama. „Meluan?“, upitao je šapatom.
Vratio mi ga je i utonuo u najbližu stolicu, stavivši štap preko
kolena. Mal ice je posiveo u licu. „Merova nova supruga ti je
poslala ovo? Kao poziv?“
„Daleko od toga da je poziv“, rekoh. „Poslala je i dražesno
pismo.“ Podigao sam ga u drugoj ruci.
Bredon ispruži ruku. „Mogu li da ga vidim?“ upitao je, pa
brzo povukao ruku. „Izvini. Veoma nepristojno od mene...“
„U inili biste mi veliku uslugu ako biste ga pro itali“, rekoh
tutnuvši mu ga u ruke. „O ajni ki mi je potrebno vaše
mišljenje.“
On uze pismo i po e da ita, blago pomeraju i usne. Kako se
spuštao niz stranicu, lice mu je postajalo sve ble e.

PATRIK ROTFUS 508

„Gospa stvarno ume lepo da se izražava“, rekoh.
„To se ne može pore i“, kazao je. „Mogla je ovo da napiše i

krvlju.“
„Mislim da bi rado to u inila“, rekoh. „Ali morala bi da se

ubije da popuni drugu stranicu.“ Pružio sam mu je.
Bredon je uze i nastavi da ita, a lice mu još više preblede.

„Bogovi oko nas“, re e. „Zar je 'izraslina' uopšte re ?“, upitao
je.

„Jeste“, rekoh.
On pro ita drugu stranicu, pa se vrati na po etak i polako je
opet pro ita. Kona no pogleda u mene. „Da mene neka žena“,
re e, „voli bar desetim delom strasti koju ova gospa ose a
prema tebi, bio bih najsre niji ovek na svetu.“
„Šta ovo zna i?“, upitao sam podigavši prsten. Mirisao je na

dim. Mora da je još jutros u njega nagorela svoje ime.
„Od nekog seljaka?“, slegao je ramenima. „Mnogo toga, u

zavisnosti od drveta. Ali ovde? Od pripadnika plemstva?“
Odmahnuo je glavom, o igledno ostavši bez re i.

„Mislio sam da na dvoru postoje samo tri vrste prstenja“,
rekoh.

„Samo tri koje bi ovek upotrebio“, re e. „Samo tri koji se
šalju i pokazuju. Nekada se drveno prstenje slalo da se pozovu
sluge. Oni koji su previše prosti za gvož e. Ali to je bilo davno.
Na kraju je postalo vrlo uvredljivo nekom na dvoru poslati
drveni prsten.“

„Sa uvredom mogu da živim“, rekoh s olakšanjem. „Vre ali

su me i bolji od nje.“
„Tako je bilo pre sto godina“, re e Bredon. „Prilike su se

promenile. Nevolja je bila u tome što su, kad se na drveno
prstenje po elo gledati kao na uvredu, neki od slugu po eli da
se vre aju. Ne želiš da uvrediš svog glavnog konjušara i zato
mu ne pošalješ drveni prsten. Ali ako on ne dobije drveni

prsten, onda se tvoj kroja može uvrediti kad ga dobije.“
Klimnuo sam glavom pokazuju i da shvatam. „I tako dalje.

Na kraju bi se svi uvredili ako dobiju drveni prsten.“
Bredon klimnu glavom. „Mudar ovek pazi da ostane u

dobrim odnosima sa svojim slugama“, re e. „ ak i momak koji

509 Strah mudroga II

ti donosi ve eru ume da bude zlopamtilo, a ima hiljadu
nevidljivih na ina da se osveti, dostupnih ak i onima na
najnižem položaju. Drveno prstenje se više uopšte ne koristi.
Verovatno bi bilo i sasvim zaboravljeno da se ne javlja u zapletu
nekoliko predstava.“

Pogledao sam u prsten. „Zna i, ja sam bedniji od momka
koji skuplja pomije.“

Bredon se s nelagodom nakašlja. „Zapravo, i gore od toga.“
Pokazao je na prsten „To zna i da za nju ti ak nisi ni osoba. Ne
zavre uješ da te smatra ljudskim bi em.“

„Ah“, rekoh. „Shvatam.“
Navukao sam drveni prsten na prst i stegao šaku u pesnicu.
Prili no mi je dobro pasovao.
„Taj prsten nije za nošenje“, s nelagodom re e Bredon. „To je
sasvim druga ija vrsta prstena.“ udno me je pogledao. „Da
nemaš možda još kod sebe Alveronov prsten?“
„Tražio je da mu ga vratim.“ Uzeo sam sa stola Merovo
pismo, pa i njega dao Bredonu.
„Što je pre mogu e“, citirao je on, suvo se zakikotavši. „To
govori mnogo više nego što na prvi pogled izgleda.“ Spustio je
pismo. „Ipak, verovatno je bolje ovako. Da si ostao u njegovoj
milosti, verovatno bi stalno ratovali oko tebe: zrno bibera
izme u njenog avana i njegovog tu ka. Smrvili bi te
neprestanim me usobnim gloženjem.“
Pogled mu ponovo pade na drveni prsten. „Da ti ga nije
možda li no dala?“ upitao je s nadom.
„Poslala ga je po glasniku.“ Tiho sam uzdahnuo. „Video ga
je i stražar.“
Za u se kucanje na vratima. Otvorio sam ih i glasnik mi
predade neko pismo.
Pogledah pe at. „Lord Prevek“, rekoh.
Bredon odmahnu glavom. „Kunem se da taj ovek svaki
bogovetni trenutak provodi ili prisluškuju i kroz klju aonicu ili
uvla i se nekom u dupe.“
Kiko i se, polomih pe at i brzo preleteh pogledom preko
pisma. „Traži da mu vratim prsten“, rekoh.
Bredon klimnu glavom. „Vest se bez sumnje proširila. Ne bi

PATRIK ROTFUS 510

bilo toliko strašno da ona nema toliki uticaj na Alverona. Ali
ima, i jasno je rekla šta misli. Svakog ko se prema tebi bude

odnosio bolje nego prema psu bez sumnje e prezreti koliko i
tebe.“ Mahnuo je pismom. „A ovakvog prezira ima dovoljno
bez bojazni da e se istrošiti.“

Bredon pokaza na iniju s prstenjem i suvo, neveselo se
zakikota. „I to baš kad si po eo da dobijaš i srebro.“

Prišao sam iniji, izvadio njegov prsten i pružio mu ga.

„Bolje ga uzmite nazad“, rekoh.
Delovao je povre eno, i nije ni pokušao da ga uzme.
„Uskoro odlazim“, rekoh. „Ne bih voleo da budete

obeleženi zbog povezanosti sa mnom. Ne znam kako da vam
zahvalim na pomo i koju ste mi pružili. Najmanje što mogu da
uradim jeste da umanjim štetu nanetu vašem ugledu.“

Oklevao je, a onda zažmurio i uzdahnuo. Uzeo je prsten,
poraženo slegnuvši ramenima.

„Oh“, rekoh, iznenada se setivši još ne eg. Otišao sam do
gomile klevetni kih pri a i izvukao stranice na kojima su
opisani njegovi paganski nestašluci. „Ovo vam možda bude
zabavno“, rekao sam i pružio mu ih. „Sad bi verovatno trebalo

da idete. Ne bi bilo dobro da vas vide ovde.“
On uzdahnu i klimnu glavom. „Žao mi je što se nije završilo

bolje po tebe, de e. Ako ikad ponovo navratiš u ove krajeve,
ne oklevaj da me posetiš. Ovo e se s vremenom zaboraviti.“
Pogled mu se stalno vra ao na drveni prsten na mom prstu.
„Stvarno ne bi trebalo da ga nosiš.“

Kad je otišao, izvadio sam iz inije Stejpsov zlatni kao i
Alveronov gvozdeni prsten. Zatim iza oh na hodnik.

„Idem da posetim Stejpsa“, u tivo rekoh stražarima. „Da li
biste hteli da me otpratite?“

Onaj viši pogleda u prsten na mom prstu, zatim u svog
druga, pa se tek onda složi. Okrenuo sam se u mestu i pošao, a

straža me je pratila u stopu.

Stejps me uveo u salon i zatvorio vrata za mnom. Odaje su mu
bile još lepše od mojih i u njima se mnogo više boravilo. Na

511 Strah mudroga II

obližnjem stolu video sam i veliku iniju sa zlatnim prstenjem.
Jedini gvozdeni bio je Alveronov, a taj mu je bio na prstu.

Možda je li io na piljara, ali Stejps je imao oštro oko. Odmah
je primetio prsten na mom prstu. „Zna i uradila je to“, rekao je
odmahuju i glavom. „Zaista ne bi trebalo da ga nosiš.“

„Ne stidim se zbog onog što sam“, rekoh. „Ako je ovo prsten
jednog Edema Rua, nosi u ga.“

Stejps uzdahnu. „Nije to tako jednostavno.“
„Znam“, rekoh. „Nisam došao ovamo da bih ti još više
otežao život. Možeš li ovo da vratiš Meru umesto mene?“
Pružio sam mu Alveronov prsten.
On ga stavi u džep.
„Hteo sam da vratim i ovo.“ Pružio sam mu dva prstena
koja mi je dao. Jedan blistavo zlatan i jedan od bele kosti. „Ne
želim da zbog mene imaš nevolja sa gospodarevom ženom.“
Klimnuvši glavom, Stejps podiže zlatni prsten. „Ne bi bilo
dobro ako bi ga zadržao“, re e. „Ja sam u Merovoj službi. Stoga,
moram da budem obazriv kad se radi o dvorskim igrama.“
Zatim mi uze ruku i tutnu mi nazad prsten od kosti. „Ali
ovo ne potpada pod moje dužnosti prema Meru. Ovo je izme u
dva oveka. Dvorske igre s tim nemaju ništa.“ Pogleda me u
i. „I zahtevam da ga zadržiš.“

Kasno sam ve erao, sam u sobi. Stražari su i dalje strpljivo
ekali dok sam po peti put itao Merovo pismo. Svaki put sam
se nadao da u na i tra ak milosti skrivene u njegovim re ima.
Ali jednostavno je nije bilo.

Na stolu su stajale hartije koje mi je poslao. Ispraznio sam
pored njih svoju kesu. Imao sam dva zlatna rojala, etiri srebrna
plemi a, osam i po penija i, neobjašnjivo, jedan modeganski
stelum, mada da me ubiješ nisam mogao da se setim odakle mi.

Sve zajedno, imao sam nešto manje od osam talenata. Stavio
sam ih pored Alveronovih hartija. Osam talenata, pomilovanje,
gluma ki nalog i pla ena školarina na Univerzitetu. Ne baš
bezna ajna nagrada.

Ipak, nisam mogao a da se ne osetim uskra eno. Spasao sam

PATRIK ROTFUS 512

Alverona od trovanja, otkrio izdajnika na njegovom dvoru,
osvojio za njega ženu i s puteva mu uklonio ni sam ne znam

koliko opasnih likova.
I pored svega toga, ipak nisam dobio pomilovanje. Još gore,

u pismu nije bilo ni re i o Amirima, o pomo i koju mi je obe ao
u potrazi za njima.

Ali od dizanja dževe nema vajde, a imao bih mnogo da
izgubim. Ponovo sam napunio kesu i ugurao Alveronovo

pismo u tajnu pregradu kutije za lautu.
Maznuo sam i tri knjige koje sam doneo iz Kodikusove

biblioteke, pošto niko nije ni znao da su kod mene, i presuo
prstenje iz inije u jednu vre icu. U ormanu je bilo dvadesetak
fino skrojenih odela. Mogla su se dobro prodati, ali nisu bila baš
zgodna za nošenje. Uzeo sam dva bolja, a ostala ostavio.

Na kraju sam oka io Cezuru i napravio od seni dug plašt. Ta
dva predmeta uverila su me da vreme koje sam proveo u
Vintasu nije baš sasvim protra eno.

Zaklju ao sam vrata, ugasio lampe i kroz prozor izašao u
vrt. Zatim sam komadom savijene žice zaklju ao prozor i
zatvorio za sobom kapke.

Sitna podvala? Možda, ali nek sam proklet ako e me s
Merovog imanja otpratiti straža. Osim toga, zakikotao sam se
pomislivši na to kako mozgaju o tome kako sam pobegao, a
smeh je dobar za varenje.

Otišao sam sa poseda a da me niko nije video. Sen je bila
odli na za šunjanje po mraku. Posle sat vremena, našao sam

nekog neuglednog knjigovesca u Donjem Severenu.
Bio je to neprijatan tip s moralnim uverenjima divljeg psa,

ali zanimala ga je hrpa klevetni kih pri a koje mi je plemstvo
slalo u sobu. Ponudio mi je za njih etiri rila i obe ao još deset
penija za svaki tom knjige koji proda kada budu odštampani.
Pogodili smo se za šest rila i šest penija po primerku i rukovali.

Izašao sam iz njegove radnje, spalio ugovor i dvaput oprao
ruke. Novac sam ipak zadržao.

Posle toga sam prodao oba odela i sve Kodikusove knjige

513 Strah mudroga II

sem jedne. Sakupivši novac, narednih nekoliko sati proveo sam

na dokovima i našao brod koji je sutradan kretao za Džinpui.

Dok se mrak spuštao na grad, lutao sam gornjim delovima

Severena, nadaju i se da u naleteti na Denu. Naravno, nisam.

Ose ao sam da je odavno otišla. Grad deluje druga ije kad je

Dena u njemu, a Severen je delovao šuplje poput praznog jajeta.

Posle nekoliko sati beskorisne potrage, svratio sam u jedan

kupleraj na doku i neko vreme proveo uz pi e u to ionici. Nije

bilo mnogo gostiju, pa su se gospe dosa ivale. Zato sam svima

naru io pi e. Ispri ao sam nekoliko pri a, a one su slušale.

Odsvirao sam nekoliko pesama, a one su pljeskale. Onda sam ih

zamolio za uslugu, a one su se smejale i smejale.

Zato izru ih u iniju prstenje iz vre ice i ostavih ga na tezgi.

Gospe su ih isprobavale, prepiru i se oko toga koja e dobiti

srebrno. Platio sam još jednu turu pi a i otišao, nešto bolje

raspoložen.

Posle toga sam besciljno lutao i kona no našao mali javni vrt

blizu ivice Strmine koji je gledao na Donji Severen. Ispod mene

svetiljke su gorele narandžastim svetlom dok bi tu i tamo neka

gasna ili simpati ka svetiljka zatreperila zelenkasto-plavim ili

grimiznim svetlom. Zastao mi je dah, kao i prvi put kad sam to

video.

Posmatrao sam neko vreme i tek onda shvatio da nisam

sam. Na jedno drvo nekoliko metara od mene naslanjao se neki

starac i baš kao i ja gledao u svetla. Od njega je dopirao blag i

prijatan miris piva.

„Lep je, zar ne?“, upitao je, a po naglasku se videlo da je

lu ki radnik.

Složio sam se. Neko vreme smo u tišini gledali treperave

vatre. Skinuo sam drveni prsten sa prsta, razmišljaju i da ga

bacim s litice. Sad kad me je neko gledao, nisam mogao a da ne

pomislim koliko bi to bilo detinjasto.

„Kažu da odavde plemi može da se popiša po pola

Severena“, uzgred re e lu ki radnik.

Gurnuo sam prsten u džep seni. Pa dobro, za uspomenu. „I

to oni lenji“, odgovorio sam. „Oni koje sam ja upoznao pišaju i

mnogo dalje.“

POGLAVLJE STO ETRDESET PRVO

Putovanje nazad

Sudbina mi je bila naklonjena pri povratku na Univerzitet.
Imali smo dobar vetar i putovanje je bilo neobi no dosadno.
Mornari su uli za moj susret s Felurijankom, pa sam tokom
puta uživao u skromnoj slavi. Odsvirao sam im pesmu koju
sam napisao o tome i neprestano su me gnjavili da im
ponavljam pri u o njoj.

Ispri ao sam im i o odlasku kod Adema. Najpre mi ni re
nisu poverovali, ali onda sam im pokazao ma i triput oborio
njihovog najboljeg rva a. Posle toga su mi iskazali nešto
druga ije poštovanje i malo grublje, iskrenije prijateljstvo.

Mnogo sam od njih nau io na putu ku i. Ispri ali su mi
mornarske pri e i imena zvezda. Govorili su o vetru, vodi i
ženskama, pardon, ženama. Pokušali su da me nau e da vežem
mornarske vorove, ali nije mi išlo, mada se pokazalo da ih
prili no vešto odvezujem.

Sve u svemu, bilo je veoma ugodno. Druženje s mornarima,
pesma vetra u snasti, miris znoja, soli i katrana. Tokom tih
dugih dana, sve ovo polako je ublažilo gor inu koju sam ose ao
zbog postupka Mera i njegove ljupke supruge prema meni.

POGLAVLJE STO ETRDESET DRUGO

Dom

Najzad smo pristali u Katranovu, gde su mi mornari
pomogli da na em jeftin ležaj na brodu koji je plovio
uzvodno ka Anilinu. Dva dana kasnije iskrcao sam se u Imriju i
prepeša io do Univerziteta baš kad se nebo obojilo prvim
plavetnilom zore.

Nikada u životu nisam imao ništa nalik domu. Kao dete,
neprestano sam putovao sa svojom družinom. Dom za mene
nije bilo neko mesto, ve ljudi i kola. Kasnije sam u Katranovu
imao skrovište gde su se tri krova spajala pružaju i mi zaklon
od kiše. Tamo sam spavao i skrivao ono malo dragocenosti, ali
to nije bilo ni nalik domu.

Zbog toga, nikad u životu nisam iskusio kako je to vratiti se
ku i posle putovanja. To mi se prvi put desilo tog dana kad sam
prešao Ometi, osetivši pod nogama poznato kamenje mosta.
Stigavši do najvišeg dela njegovog širokog luka, ugledao sam
pred sobom sivo obli je Arhive kako se uzdiže iz drve a.

Prijalo mi je da pod nogama osetim ulice Univerziteta. Nije
me bilo tri etvrtine godine. Na neki na in, delovalo je mnogo
duže, ali istovremeno se sve ovde inilo toliko poznato da sam
imao ose aj da nije prošao ni tren.

Bilo je još rano kad sam stigao Kod Ankera i ulazna vrata
behu zaklju ana. Palo mi je na pamet da se popnem do svog
prozora, ali sam se predomislio, s obzirom na to da sam nosio
kutiju s lautom i putnu torbu, a još i Cezuru o pojasu.

Zato sam otišao do Staje i pokucao na vrata Simove sobe.

PATRIK ROTFUS 516

Bilo je rano i znao sam da u ga probuditi, ali uželeo sam se
nekog poznatog lica. Pošto posle malo ekanja nisam ništa uo,

pokucao sam ponovo, ja e, uvežbavaju i najbezbrižniji osmeh.
Sim otvori vrata, razbarušene kose i o iju crvenih od

premalo sna. Zažmirkao je. Na trenutak me je belo gledao, a
onda se bacio na mene smrvivši me zagrljajem.

„Pocrnelog ti tela božjeg“, izrazi se nepristojnije nego što
sam ga ikad do tada uo. „Kvoute! Živ si.“

Sim je malo otplakao, neko vreme vikao na mene, a onda smo
se nasmejali i sve razjasnili. Izgleda da je Trepe mnogo
pažljivije pratio moja putovanja nego što sam mislio. Otud je,
kad je moj brod nestao, pretpostavio najgore.

Jedno pismo bi sve razjasnilo, ali uopšte mi nije palo na
pamet da ga pošaljem. Pomisao na to da pišem ku i bila mi je

sasvim strana.
„Prijavljeno je da su svi na brodu nestali“, re e Sim.

„Pro ulo se po Eolinu i pogodi ko je uo novost?“
„Stan ion?“, upitao sam, znaju i da je ovaj velika tra ara.
Sim smrknuto odmahnu glavom. „Ambroz.“
„O, divno“, suvo primetih.

„Bilo bi loše i da je bilo ko drugi javio“, re e Sim. „Ali bilo je
još gore pošto je došlo od njega. Bio sam skoro siguran da je
nekako sredio da tvoj brod potone.“ Slabašno se osmehnuo.
„Sa ekao je do pred sam prijemni da mi saopšti tu vest. Suvišno
je re i da sam se upišao na ispitu i još jedan semestar proveo
kao e’lir.“

„Proveo?“, upitao sam. „Postao si re’lar?“
Iscerio se. „Baš ju e. Treznio sam se posle proslave kad si me
jutros probudio.“
„Kako je Vil?“, upitao sam. „Da li mu je vest teško pala?“
„Smiren, kao i uvek“, re e Sim. „Ali ako se to izuzme,
prili no teško.“ Iskrivio je lice. „A i Ambroz mu je zagor avao

život u Arhivi. Vilu se smu ilo, pa je na jedan semestar otišao
ku i. Trebalo bi danas da se vrati.“

„Kako su ostali?“ upitao sam.

517 Strah mudroga II

Simu kao da nešto iznenada pade na pamet. Ustao je. „O
bože, Fela!“ A onda se skljokao kao da mu je neko odsekao
noge. „O bože, Fela“, ponovio je sasvim druga ijim tonom.

„Šta?“, upitao sam. „Da li joj se nešto dogodilo?“
„Ni ona nije dobro primila vest.“ Nesigurno mi se
osmehnuo. „Ispostavilo se da si joj bio baš drag.“
„Feli?“, glupavo upitah.
„Zar se ne se aš? Vil i ja smo mislili da joj se svi aš.“

inilo mi se da je od tada prošla itava ve nost. „Se am se.“
Simu kao da je bilo neprijatno. „Pa, vidiš. Dok tebe nije bilo,
Vil i ja provodili smo s njom dosta vremena. I...“ Neodre eno je
mahnuo rukom, a na licu mu je bilo nešto izme u snebivanja i
keza.
Najednom sam shvatio. „Ti i Fela? Sime, to je sjajno!“ Lice
mi se raširilo u kez, a onda ugledah njegov izraz. „Oh.“ Mog
keza nestade. „Sime, nikad ti se ne bih ispre io.“
„Znam da ne bi.“ Slabašno se osmehnuo. „Verujem ti.“
Protrljao sam o i. „Kakav povratak. A još nisam ni prošao
kroz prijemni.“
„Danas je poslednji dan“, napomenuo je Sim.
„Znam“, rekao sam i ustao. „Moram prvo nešto da obavim.“

Ostavio sam prtljag u Simonovoj sobi i svratio do blagajnika u
podrumu Rup age. Rijem je bio pro elav ovek ispijenog lica
kome se nisam svi ao još otkako su mi prvog semestra u itelji
dodelili negativnu školarinu. Nije imao naviku da deli novac i
ceo taj doga aj ga je razljutio.

Pokazao sam mu otvoreni akreditiv za Alveronovu riznicu.
Kao što rekoh, bio je to veoma upe atljiv dokument. Potpisao
ga je Mer li no. Voštani pe ati. Fini velin. Krasan rukopis.

Skrenuo sam blagajniku pažnju na injenicu da Merovo
pismo omogu ava Univerzitetu da podigne bilo koju sumu
potrebnu da se pokrije moja školarina. Bilo koju sumu.

Blagajnik ga još jednom pro ita, složivši se da je zaista tako.
Šteta što mi je školarina uvek bila tako niska, razmišljao sam
naglas. Nikada ve a od deset talenata. Na neki na in,

PATRIK ROTFUS 518

propuštena prilika za Univerzitet. Na kraju krajeva, Mer je
bogatiji od kralja Vinta. I platio bi bilo koliku školarinu...

Rijem je bio bistar ovek i odmah je shvatio na šta aludiram.
Usledilo je kratko pregovaranje, nakon ega se rukovasmo i
prvi put ga videh da se osmehuje.

Pregrizao sam nešto za ru ak, a onda stao u red s ostalim
studentima koji nisu imali plo ice za prijemni. Ve inom su bili
novi, ali nekolicina se kao i ja prijavljivala za ponovni prijem.

Red je bio dug i svi behu primetno uzrujani. Zviždukao sam da
prekratim vreme i od uli nog prodavca kupio pitu s mesom i
vr tople jabukova e.

Izazvao sam malu pometnju kad sam kro io u krug svetla
ispred u iteljske katedre. uli su vest i iznenadili se videvši da
sam živ, ve ina prijatno. Kilvin je zahtevao da se uskoro javim

u radionicu dok su se Mandrag, Dal i Arvil prepirali oko toga
koje predmete u uzeti. Elodin mi samo mahnu – inilo se da je
jedini na koga moj udesni povratak iz mrtvih nije ostavio
veliki utisak.

Za trenutak zavlada prijatan haos, pa rektor ponovo
uspostavi red i moje ispitivanje po e. Na Dalova i Kilvinova

pitanja odgovarao sam prili no lako. Ali zabrljao sam u ra unu
kod Brendura, a onda jednostavno priznao da ne znam odgovor
na Mandragovo pitanje o sublimaciji.

Zevnuvši širom otvorenih usta, Elodin je slegao ramenima,
propustivši priliku da me ispituje. Loren je postavio za uju e
jednostavno pitanje o jeresima u Menderu, na koje sam uspeo

brzo i vešto da odgovorim. Morao sam dobro da razmislim pre
nego što sam odgovorio na Arvilovo pitanje o lacilijumu.

Ostao je samo Heme, koji se gnevno mrštio od trenutka kad
sam kro io pred katedru. Moj neubedljiv nastup i spori
odgovori sad su mu ve izmamili samozadovoljni osmeh. O i bi
mu zasjale svaki put kad bih dao pogrešan odgovor.

„Vidi, vidi“, re e kopaju i po gomili hartija pred sobom.
„Mislio sam da smo se ove nevolje rešili.“ Uputio mi je lažan
osmeh. „ uo sam da si mrtav.“

„Ja sam uo da vi nosite crveni ipkani korset“, ravnodušno
rekoh. „Ali ne verujem baš u svaku budalaštinu koju na ujem.“

519 Strah mudroga II

Usledila je vika i ubrzo sam bio optužen za Neprili no
obra anje u itelju. Za kaznu sam morao da sastavim pismeno
izvinjenje i platim jedan srebrni talenat. Dobro potrošen novac.

Nisam se ispravno poneo, i to u pogrešnom trenutku,
naro ito imaju i u vidu moj i ina e neubedljiv nastup. Zbog
toga mi je odre ena školarina od dvadeset etiri talenta. Ne
treba ni re i da sam bio veoma posramljen.

Zatim sam se vratio u blagajnikovu kancelariju. Zvani no
sam Rijemu predao Alveronovo kreditno pismo, a nezvani no
uzeo svoj dogovoreni deo: pola od svega preko deset talenata.
Stavio sam sedam talenata u kesu, zapitavši se da li je ikad iko
bio tako dobro pla en za bezobrazluk i neznanje.

Uputio sam se do Ankera, gde sam se obradovao otkrivši da
vlasnika niko nije obavestio o mojoj smrti. Klju moje sobe bio
je negde na dnu mora Sente, ali Anker je imao rezervni. Otišao
sam na sprat i opustio se kad ugledah poznatu iskošenu
tavanicu i uzani krevet. Sve je bilo prekriveno tankim slojem
prašine.

Pomislili biste da e mi moj sobi ak s iskošenom tavanicom i
uzanim krevetom delovati sku eno posle prostranih odaja na
Alveronovom imanju. Ali to nije bilo ni blizu istine. Bacio sam
se na raspakivanje putne torbe i skidanje pau ine iz oškova.

Posle sat vremena uspeo sam da obijem bravu na kov egu u
dnu mog kreveta i raspakujem stvari koje sam odložio. Ponovo
sam otkrio napola rastavljen harmonijski sat i zaludno petljao
oko njega pokušavaju i da se setim jesam li bio usred njegovog
rastavljanja ili sastavljanja.

Pošto nisam imao pre eg posla, krenuo nazad preko reke.
Navratio sam u Eolin, gde me je Deoh do ekao oduševljenim
medve im zagrljajem, podigavši me sa zemlje. Posle toliko
vremena provedenog na putu, me u strancima i neprijateljima,
zaboravio sam kako je biti okružen toplim prijateljskim licima.
Deoh, Stan ion i ja pili smo zajedno i razmenjivali pri e dok se
nije smrklo, pa sam ih ostavio da se bave svojim poslom.

Neko vreme sam lutao gradom, otišao do nekoliko poznatih
pansiona i kr mi. Dva-tri javna vrta. Klupe ispod drveta u
dvorištu. Deoh mi je rekao da godinu dana nije video ni senku

PATRIK ROTFUS 520

od Dene. Ali ak je i bezuspešno traganje za njom ulivalo utehu.
Na neki na in, to je bila srž našeg odnosa.

***

Te ve eri popeo sam se na Glavnu i krenuo kroz poznati
lavirint dimnjaka i izobli enih crepova od škriljca, gline i lima.
Skrenuvši za ugao, ugledao sam Ori kako sedi na jednom
dimnjaku, duge, fine kose koja joj je lebdela oko glave kao da je
pod vodom. Zurila je u mesec i klatila bosim nogama.

Tiho sam se nakašljao i ona se okrete da pogleda. Sko ila je s
dimnjaka i doskakutala preko krova, zaustavivši se nekoliko
koraka od mene. Kez joj je bio blistaviji od meseca. „U Cvr cu
živi cela porodica ježeva!“, uzbu eno je rekla.

Prišla je još dva koraka i zgrabila me za ruku sa obe svoje.
„Ima beba si ušnih poput žireva!“ Nežno me je cimnula.
„Ho eš da vidiš?“ Klimnuo sam glavom i ona me povede preko
krova do jabukovog drveta preko koga smo se spustili u
dvorište. Kad smo kona no stigli, pogledala je u drvo, pa u
svoje majušne bele šake u kojima je još držala moju dugu,
preplanulu šaku. Mada ne jak, stisak joj je bio vrst i izgledalo je
da ne namerava da me pusti.

„Nedostajao si mi“, prošaptala je, ne dižu i pogled. „Nemoj
više da ideš.“

„Nemam nameru da ikad više odlazim“, nežno sam rekao.
„Imam previše posla ovde.“

Ori nakrivi glavu u stranu, zaškiljivši u mene kroz oblak
kose. „Recimo, da posetiš mene?“

„Recimo, da posetim tebe“, složio sam se.

POGLAVLJE STO ETRDESET TRE E

Beskrvni

Po povratku na Univerzitet ekalo me je još jedno
iznena enje. Nakon nekoliko dana, kona no sam se vratio
poslu u Mravarnici. Mada mi novac više nije bio o ajni ki
potreban, nedostajao mi je posao. Ima ne eg izuzetno
zadovoljavaju eg u tome kad nešto oblikuješ sopstvenim
rukama. Pravo spravarstvo je kao otelotvorena pesma. To je in
stvaranja.

I tako sam otišao u Zalihe, razmišljaju i da, pošto sam bio
neuvežban, po nem s ne im jednostavnim. Kad sam prišao
prozoru, ugledao sam poznato lice. „Zdravo, Bazile“, rekoh.
„Šta si ovog puta uradio da zaglaviš ovde?“

Oborio je pogled. „Nedozvoljeno rukovanje reagensima“,
promrmljao je.

Nasmejao sam se. „To nije tako strašno. Iza i eš za otprilike
deseticu.“

„Da.“ Pogledao me i sramežljivo se iskezio. „ uo sam da si
se vratio. Došao si po kredit?“

Taman sam u glavi stigao do polovine spiska svega što mi je
potrebno da napravim provodnik toplote. „Molim?“

On nakrivi glavu. „Kredit“, ponovio je. „Za beskrvni.“ Za
trenutak me je gledao, a onda mu se lice ozari kad je shvatio.
„Pa da, otkud bi znao...“ Odmakao se od prozora, pa se vratio s
ne im što je izgledalo kao osmostrana gvozdena lampa.

Razlikovalo se od strelohvata koji sam napravio. Onaj koji
sam ja izumeo bio je sastavljen od otpadaka i prili no

PATRIK ROTFUS 522

nedora en. Ovaj je bio gladak i doteran. Svi delovi su se
savršeno uklapali i bio je prekriven tankim slojem prozirnog

alhemi arskog emajla koji ga je štitio od kiše i r e. Domišljato,
trebalo je to da ubacim u prvobitni nacrt.

Mada sam delom bio polaskan što se moj nacrt nekom toliko
dopao da ga je prekopirao, ve im delom ljutio sam se što vidim
strelohvat toliko doteraniji od mog originala. Primetio sam
prepoznatljivu jednolikost delova.

„Neko je napravio kalupe?“, upitao sam.
Bazil klimnu glavom. „O da. Odavno. Dva kompleta.“
Osmehnuo se. „Moram re i, domišljata spravica. Trebalo mi je
neko vreme da prokljuvim kako radi inercijalni okida , ali sad
pošto sam shvatio...“ Potapšao se po elu. „I sam sam napravio
dva. Dobra zarada, s obzirom na vreme koje ti oduzmu.

Svakako je bolje od brodskih lampi.“
To mi izmami osmeh. „Sve je bolje od brodskih lampi“,

složio sam se podigavši ga. „Da li je ovaj tvoj?“
Odmahnuo je glavom. „Moj je prodat pre mesec dana. Brzo

se rasprodaju. Pametno si uradio što si im odredio tako nisku
cenu.“

Okrenuo sam ga i video da je u metal užlebljena neka re .
Pravilna slova bila su duboko utisnuta u gvož e, pa sam znao
da su deo kalupa. Pisalo je „Beskrvni“.

Pogledao sam Bazila. Osmehnuo se. „Otišao si a da mu nisi
dao propisno ime“, re e. „Onda je Kilvin uobli io shemu i
ubacio je u evidenciju. Morali smo nekako da ga nazovemo pre

nego što smo po eli da ga prodajemo.“ Smešak mu malo
izblede. „Ali to je bilo u vreme kada je stigla vest da si nestao na
moru. Zato je Kilvin doveo u itelja Elodina...“

„Da mu da odgovaraju e ime“, rekoh, i dalje ga prevr i u
rukama. „Naravno.“

„Kilvin je malo gun ao“, re e Bazil. „Kazao je da je to

pateti na budalaština. Ali zadržalo se.“ Slegao je ramenima,
sagnuo se i posle malo kopanja izvadio jednu knjigu. „Nego, je
l’ ho eš kredit?“ Po eo je da okre e stranice. „Dosad se sigurno
dosta nakupilo. Mnogo njih ih je pravilo.“

Našao je stranu koju je tražio i prešao prstom niz kolonu u

523 Strah mudroga II

registratoru. „Evo ga. Do sada je prodato dvadeset osam...“
„Bazile“, rekoh, „stvarno ne razumem o emu pri aš. Kilvin

mi je ve platio za prvi koji sam napravio.“
Bazil se namršti. „Tvoja provizija“, jednostavno re e. A

onda, videvši da ga belo gledam, nastavi: „Svaki put kad Zalihe
prodaju nešto, Mravarnica dobija trideset procenata provizije, a
vlasnik šeme deset procenata.“

„Mislio sam da Zalihe zadržavaju svih etrdeset“, rekao
sam, zapanjen.

Slegao je jednim ramenom. „Naj eš e da. Zalihe poseduju
ve inu starih shema. Ve inu toga su ve izumeli. Ali za nešto
novo...“

„Manet mi to nikad nije spomenuo...“ rekoh.
Bazil pomirljivo iskrivi lice. „Stari Manet radi ko konj“,
tivo re e. „Ali nije baš mnogo inovativan. Ovde je ve , koliko,
trideset godina? Mislim da nije napravio nijednu shemu.“ Malo
je listao knjigu, prelaze i preko stranica. „Ve ina ozbiljnih
spravara može se pohvaliti bar jednom, pa makar to bilo i nešto
sasvim beskorisno.“
Zavrtelo mi se u glavi od brojeva. „Zna i, deset procenata od
osam talenata po svakom“, promrmljao sam, pa pogledao u
njega. „ eka me dvadeset dva talenta?“
On klimnu glavom pogledavši u unos u knjizi. „Dvadeset
dva i etiri“, re e vade i olovku i par e hartije. „Želiš li sve?“
Iscerio sam se.

Kad sam krenuo za Imri, kesa mi je bila toliko teška da sam se
plašio da u po eti da hramljem. Svratio sam Kod Ankera i uzeo
putnu torbu, prebacivši je preko drugog ramena da uspostavim
ravnotežu.

Zaludno sam lutao gradom pored svih mesta na koja smo
Dena i ja odlazili. Pitao sam se gde li je, za ime sveta, ona.

Kad sam završio sa ritualnom potragom, otišao sam u jedan
sokak koji je smrdeo na užeglu mast i popeo se uz usko
stepenište. Žustro sam pokucao na Devina vrata, malo sa ekao,
pa pokucao još jednom, glasnije.

PATRIK ROTFUS 524

Za uo se zvuk skidanja reze i okretanja brave. Vrata se

odškrinuše i u mene se zapilji jedno plavo oko. Iskezio sam se.
Vrata se polako otvoriše. Na njima je stajala Devi i belo me

gledala s rukama pored tela.

Izvih obrvu. „Šta je?“, rekoh. „Nema duhovitog
zadirkivanja?“

„Ne vodim posao na odmorištu“, mehani ki je odgovorila.

Glas joj je bio savršeno ravan. „Mora eš da u eš.“
Hteo sam, ali se ona nije pomerila s dovratka. Iz sobe iza nje

dopirao je miris cimeta i meda.

„Devi?“, upitao sam. „Jesi li dobro?“
„Ti si...“ U utala je, i dalje zure i u mene. Glas joj je bio
ravan i bez emocija. „Trebalo bi da si mrtav.“

„U tome kao i u mnogo emu drugom, mora u da te
razo aram“, rekoh.

„Bila sam ube ena da je on to uradio“, nastavila je Devi.

„Baronija njegovog oca zove se Piratska ostrva. Bila sam
ube ena da je to uradio zato što smo mu zapalili odaje. U
stvari, vatru sam podmetnula ja, ali on to nije mogao znati.

Video je samo tebe. I onog Sil anina.“
Devi me pogleda žmirkaju i na svetlu. Zelenašica

vilenja kog lica oduvek je imala svetlu kožu, ali sad sam je prvi

put video da je prebledela. „Viši si“, rekla je. „Gotovo da sam
zaboravila koliko si visok.“

„Ja sam gotovo zaboravio koliko si lepa“, rekoh. „Ali mi

ipak nije uspelo.“
Bleda, i dalje je stajala u dovratku i zurila u mene.

Zabrinuvši se, pri oh i lako je dotakoh po mišici. Nije se

odmakla, mada sam to gotovo o ekivao. Samo je pogledala u
moju ruku.

ekam neku pošalicu“, blago sam je zadirkivao. „Obi no

mnogo brže reaguješ.“
„Mislim da mi sada nije do nadmudrivanja s tobom“, rekla

je.

„Nikad nisam ni sumnjao da bi mogla da se nadmudruješ sa
mnom“, rekoh. „Ali s vremena na vreme nemam ništa protiv
malo zadirkivanja.“

525 Strah mudroga II

Ona se jedva primetno osmehnu, a u obraze joj se vrati malo
boje. „Ti si kreten“, re e.

„Tako je ve bolje“, ohrabruju i rekoh i izvukoh je iz
dovratka na blistavo jesenje popodne. „Znao sam da ti to
možeš.“

***

Otišli smo do obližnje gostionice i, uz pomo malo piva i
obilnog ru ka, Devi se oporavila od šoka što me vidi živog.
Ubrzo je ponovo postala ona ista zajedljiva Devi, pa smo
zadirkivali jedno drugo uz kr age za injene jabukova e.

Prošetali smo nazad do njene sobe iza mesareve radnje i ona
otkri da je zaboravila da zaklju a vrata.

„Milostivi Tehlu“, rekla je kad smo ušli, pomamno gledaju i
oko sebe. „To mi je prvi put.“

Pogledavši po njenoj sobi, primetio sam da se nije mnogo
toga promenilo, mada je druga polica za knjige bila skoro
dopola puna. Pogledao sam naslove dok je Devi pretražila
ostale sobe kako bi se uverila da ništa ne nedostaje.

„Ho eš nešto da pozajmiš?“, upitala je kad se vratila u sobu.
„U stvari“, rekoh, „ja imam nešto za tebe.“
Spustio sam putnu torbu na njen sto i posle malo kopanja
našao pljosnati pravougaoni paket umotan u nepromo ivo
platno i uvezan kanapom. Spustio sam torbu na pod i stavio
paket na sto, gurnuvši ga ka njoj.
Ona sumnji avo pri e stolu, sede i odvi paket. Unutra je bio
primerak knjige Selum Tinturum koji sam ukrao iz Kodikusove
biblioteke. Ne naro ito retka knjiga, ali koristan izvor za
alhemi ara izgnanog iz Arhive. Naravno, nije da sam se išta
razumeo u alhemiju.
Devi je pogleda. „ A emu ovo?“, upitala je.
Nasmejao sam se. „To je poklon.“
Zagledala se u mene. „Ako misliš da eš ovako dobiti
produžetak duga...“
Odmahnuo sam glavom. „Samo pomislih da bi ti se
svidelo“, rekoh. „Što se zajma ti e...“ Izvadio sam kesu i
izbrojao na sto devet debelih talenata.
„Vidi, vidi“, re e Devi, pomalo iznena ena. „Izgleda da je

PATRIK ROTFUS 526

neko imao unosan put.“ Pogledala je u mene. „Siguran si da ne

želiš da sa ekaš da prvo platiš školarinu?“
„To je ve sre eno“, rekoh.
Devi ne pokaza nameru da uzme novac. „Ne bih da te na

po etku novog semestra ostavim bez prebijene pare“, rekla je.
Uzeo sam kesu u jednu ruku. Onako puna, zanosno je

zvecnula, što je zvu alo gotovo kao muzika.

Devi izvadi klju i otklju a jednu fioku u dnu stola. Redom
je izvadila moj primerak Retorike i logike, moju sviralu za talenat,
moju simpati ku lampu i Denin prsten.

Poredala ih je uredno na sto, ali još nije posezala za
nov ima. „Ostalo ti je još dva meseca do isteka godine i
jednog dana“, rekla je. „Jesi li siguran da ne želiš da sa ekaš?“

Zbunjen, pogledah u novac na stolu, pa se osvrnuh po
Devinim odajama. Polako sam po injao da shvatam. „Uopšte se
ne radi o novcu, zar ne?“, upitao sam, zapanjen što mi je trebalo

toliko da ukop am.
Ona nakrivi glavu.
Pokazao sam na police s knjigama, veliki krevet s

baršunastom zavesom, pa na samu Devi. Nisam to ranije
prime ivao, ali mada joj ode a nije bila skupa, kroj i materijal
bili su fini kao u bilo kog plemi a.

„Ovo nema nikakve veze s novcem“, ponovio sam.
Pogledao sam knjige. Njena zbirka vredela je sigurno bar
hiljadu talenata. „Koristiš novac kao mamac. Pozajmljuješ ga

ajnicima koji ti mogu koristiti, a onda se nadaš da ne e mo i
da ti vrate. Zapravo se baviš uslugama.“

Devi se malo zakikota. „Lepo je imati novac“, rekla je, a o i

joj blesnuše. „Ali na svetu ima toliko toga što ljudi nikada ne bi
prodali. Usluge i obaveze vrede mnogo, mnogo više.“

Pogledao sam u devet talenata koji su svetlucali na njenom

stolu. „Ti zapravo nemaš minimalnu sumu za pozajmicu?“,
upitao sam iako sam ve znao odgovor. „To si mi rekla samo da
bi me naterala da pozajmim više. Nadala si se da u se previše

zaglibiti i da ne u mo i da ti vratim.“
Vedro se osmehnula. „Dobro došao u igru“, rekla je i po ela

da skuplja nov e. „Hvala ti što si igrao.“

POGLAVLJE STO ETRDESET ETVRTO

Ma i sen

S kesom toliko punom da samo što nije pukla i s
Alveronovim kreditnim pismom kojim mi je školarina bila
osigurana, zimski semestar prošao mi je bezbrižno kao šetnja
vrtom.

Bilo mi je neobi no što ne moram da živim stisnuto. Imao
sam ode u koja mi je pristajala i mogao sam priuštiti da je dam
na pranje. Mogao sam da popijem kafu ili okoladu kad god bih
poželeo. Nisam više morao da od danas do sutra dirin im u
Mravarnici i mogao sam neko vreme da samo pr kam ne bih li
zadovoljio radoznalost, ili da se bavim projektima isklju ivo iz
zadovoljstva.

Posle odsustva od skoro godinu dana, trebalo mi je malo
vremena da se uhodam na Univerzitetu. Bilo mi je udno da ne
nosim ma , ali to ovde nisu odobravali i znao sam da nije
vredno nevolje koju bih izazvao.

Najpre sam Cezuru ostavio u sobi. Ali niko nije bolje od
mene znao koliko bi bilo jednostavno provaliti unutra i ukrasti
je. Zasun bi zadržao samo nekog veoma otmenog lopova.
Pragmati niji kradljivac bi jednostavno polomio prozor i nestao
za manje od minut. Pošto je ma bio bukvalno nezamenljiv, a
obe ao sam da u ga uvati, vrlo brzo sam ga premestio u
skrovište u Dole.

Nije mi bilo teško da sen nosim sa sobom jer je uz malo
truda menjala oblik. U poslednje vreme bi se samo povremeno
sama od sebe zatalasala. Mnogo eš e, odbijala bi da se pomeri

PATRIK ROTFUS 528

ma koliko naleti vetra bili jaki. Pomislili biste da e ljudi tako
nešto primetiti, ali nisu. ak ni Vilem i Simon, koji su me

zadirkivali zbog vezanosti za nju, nikad nisu pomislili da je moj
ogrta išta drugo do izuzetno prilagodljiv komad ode e.

Jedino je Elodin primetio da tu ima ne eg neobi nog. „Šta je
ovo?“, uskliknuo je kad smo se sreli u malom dvorištu ispred
Glavne. „Kako to da si usenjen?“

„Molim?“, upitao sam.

„Ogrta , mom e. Promenljivi plašt. Kako si, za boga miloga,
nabasao na sen?“ Pogrešno je protuma io moje iznena enje kao
neznanje. „Zar ne znaš šta imaš na sebi?“

„Znam šta je to“, rekoh. „Iznena en sam da i vi znate.“
Uvre eno me je pogledao. „Ne bih bio baš neki imenitelj kad
ne bih umeo da sa nekoliko metara prepoznam vilinski ogrta .“

Uzeo je me u prste jedan njegov kraj. „Oh, predivan je. Evo
deli a stare magije kakav se ne sre e esto.“

„Zapravo, to je nova magija“, rekoh.
„Kako to misliš?“, upitao je.
Kad je postalo o igledno da e moje objašnjenje potrajati, on
me uvede u jednu malu, udobnu kafanu koju dotad nisam

video. Nisam siguran ni da li bih smeo da je nazovem kafanom.
Nije bila puna brbljivih studenata i mirisa piva, ve zamra ena i
tiha, s niskom tavanicom i raštrkanim grupicama dubokih,
udobnih stolica. Mirisala je na kožu i staro vino.

Seli smo pored toplog greja a i ja mu uz kuvanu jabukova u
ispri ah celu pri u o svom nenadanom putu u Vilinsku zemlju.

Osetio sam neobi no olakšanje. Još nikom ništa nisam ispri ao,
iz straha da e mi se smejati i izbaciti me sa Univerziteta.

Elodin se pokazao kao za uju e pažljiv slušalac, a
naro ito ga je zanimala sva a izme u Felurijanke i mene kad je
pokušala da me pokori svojoj volji. Kad sam završio pri u,
obasuo me je pitanjima. Se am li se kako sam prizvao vetar?

Kakav je bio ose aj? Taj udni ose aj budnosti koji sam opisao,
da li je više li io na pijanstvo ili upadanje u šok?

Odgovarao sam najbolje što sam umeo i on se kona no
ponovo zavali u stolicu, klimaju i glavom. „Dobar je znak kad
student ode da juri za vetrom i uhvati ga“, rekao je s

529 Strah mudroga II

odobravanjem. „To je ve drugi put da si ga prizvao. Bi e ti sve
lakše.“

„Tre i put“, rekoh. „Našao sam ga još jednom kad sam bio u
Ademreu.“

Nasmejao se. „Jurio si ga do ruba mape!“ re e zamahnuvši
raširenom levom šakom. Zaprepaš en, shvatih da na
ademskom govoru ruku to zna i zapanjeno poštovanje. „Kakav je
ose aj? Misliš da bi, ako bude potrebno, ponovo mogao da
na eš njegovo ime?“

Usredsredio sam se pokušavaju i da gurnem um u
„uskovitlani list“. Prošlo je mesec dana i hiljadu kilometara
otkako sam to poslednji put probao i bilo je teško ubaciti um u
tu neobi nu, vrtoglavu prazninu.

Najzad sam uspeo. Osvrnuo sam se po maloj sobi, nadaju i
se da u, poput nekog poznatog prijatelja, ugledati ime vetra.
Ali nije bilo ni eg sem trun ica prašine, uskovitlanih na zraku
sunca koji se probijao kroz prozor.

„Dakle?“, upita Elodin. „Možeš li ga prizvati ako zatreba?“
Oklevao sam. „Možda.“
On klimnu glavom kao da shvata. „Ali verovatno ne i ako to
neko traži od tebe?“
Klimnuo sam glavom, nemalo razo aran.
„Ne dozvoli da te to obeshrabri. Ima emo na emu da
radimo.“ Zadovoljno se iscerio i pljesnuo me po le ima. „Ali
mislim da se iza tvoje pri e krije i više nego što shvataš. Nisi ti
prizvao samo vetar. Po onome što si rekao, verujem da si
prizvao ime same Felurijanke.“
Razmislio sam. Se anje na vreme provedeno s Felurijankom
bilo je neobi no nepovezano, a pre svega se anje na sukob s
njom, koje je delovalo gotovo kao san. Kada sam pokušao da se
setim pojedinosti, inilo mi se gotovo kao da se to dogodilo
nekom drugom. „Pretpostavljam da je to mogu e.“
„I više nego mogu e“, uveravao me. „Sumnjam da bi se
stvor toliko star i mo an kao Felurijanka mogao pokoriti samo
uz pomo vetra. Ne želim da umanjim tvoj podvig“, požurio je
da doda. „Tek jedan u hiljadu studenata uspe da prizove vetar.
Ali prizvati ime nekog živog stvora, pa još jednog od vilinskog

PATRIK ROTFUS 530

naroda...“ Podigao je obrve. „To je ve nešto sasvim drugo.“
„Zašto bi s imenom neke osobe bilo toliko druga ije?“

upitao sam, a onda sam sebi odgovorio: „Složenost“.
„Baš tako“, rekao je. Kao da ga je uzbudilo to što sam

razumeo. „Da bi nešto imenovao, moraš u celosti da ga
razumeš. Dovoljno je teško s kamenom ili s malo vetra. S
nekom osobom...“ Zna ajno je utihnuo.

„Ne tvrdim da razumem Felurijanku“, rekoh.

„Deo tebe ju je razumeo“, navaljivao je. „Tvoj usnuli um.
Zaista prava retkost. Kada bi znao koliko je to teško, ne bi imao
nikakvih izgleda da to uradiš.“

Pošto više nisam bio prisiljen da zbog siromaštva satima radim
u Mravarnici, mogao sam da kao nikad ranije proširim studije.
Nastavio sam sa uobi ajenim asovima simpatije, medicine i

spravarstva i dodao herniju, herbalogiju i komparativnu žensku
anatomiju.

Lokles kutija probudila je moju radoznalost i pokušao sam
da nau im nešto o ilskim vor-pri ama. Ali ubrzo sam otkrio da
su knjige o Ilu ve inom istorijske, a ne lingvisti ke i ne nude
nikakve podatke o tome kako se vorovi itaju.

Zato sam pretražio Mrtve registre i u jednom neprijatnom
delu nižih podruma s niskom tavanicom pronašao jednu jedinu
policu s odba enim knjigama o Ilu. A onda sam, dok sam tražio
mesto da sednem, otkrio sobi ak ušuškan iza nekih isturenih
polica.

To nije bila sobica za itanje kao što sam pretpostavljao.

Unutra se nalazilo na stotine velikih drvenih kalemova na koje
je bio namotan kanap uvezan u vorove. Nisu to bile baš prave
knjige, ve njihov ilski pandan. Sve beše prekriveno tankim
slojem prašine i pretpostavio sam da tu decenijama niko nije
ulazio.

Slab sam prema svemu tajnovitom. Ali ubrzo sam otkrio da

je nemogu e itati vorove ako ne razumeš ilski. Nisu ga
predavali na Univerzitetu, a kad sam se raspitao, otkrio sam da
nijedan od gilera u itelja lingvistike ne zna više od nekoliko

531 Strah mudroga II

nepovezanih re i.
Nisam bio previše iznena en, s obzirom na to da je Il gotovo

sravnjen sa zemljom pod gvozdenom izmom Ejturanskog
carstva. Deo koji je ostao do danas naseljavale su ve inom ovce.
A iz središta zemlje mogli ste kamenom da dobacite preko
granice. Ipak, bio je to razo aravaju i kraj moje potrage.

A onda, nekoliko dana kasnije, u itelj lingvistike pozvao me
je u svoju kancelariju. uo je da se raspitujem, a on slu ajno
prili no dobro govori ilski. Ponudio se da mi li no drži asove i
ja rado prihvatih.

Od dolaska na Univerzitet, u itelja lingvistike vi ao sam
samo na prijemnom i kada bi me iz disciplinskih razloga izveli
pred rogove. Dok je vršio dužnost rektora, bio je prili no
smrknut i zvani an. Ali kad nije sedeo u rektorskoj stolici,

itelj Herma bio je za uju e umešan i blag predava .
Duhovit, sa iznena uju e nemilosrdnim smislom za humor.
Kad mi je prvi put ispri ao mastan vic, prosto me je oborio s
nogu.

Elodin ove godine nije držao predavanja, ali po eo sam da
izu avam imenovanje privatno, pod njegovim nadzorom. Išlo je
mnogo lakše sad kad sam shvatio da u njegovoj ludosti ima
sistema.

Grof Trepe bio je presre an kad je otkrio da sam živ i
priredio je zabavu vaskrsnu a, gde me je ponosno pokazivao
ovdašnjem plemstvu. Sašio sam odelo specijalno za tu priliku, a
u napadu nostalgije, odabrao sam da bude u bojama koje je
nosila moja stara družina: zelenoj i sivoj boji ljudi lorda
Grejfeloua.

Posle zabave, uz bocu vina u njegovom salonu, ispri ao sam
Trepeu svoje doživljaje. Izostavio sam pri u o Felurijanki jer
sam znao da mi ne e poverovati. A nisam mogao da mu
ispri am ni polovinu onog što sam uradio u Merovoj službi.
Zbog toga je Trepe mislio da me je Alveron prili no
velikodušno nagradio. Nisam hteo da mu protivre im.

POGLAVLJE STO ETRDESET PETO

Pri e

Sva sre a, Ambroz je bio odsutan tokom zimskog semestra,
ali po dolasku prole a, vratio se poput neke odvratne ptice
selice. Nikako nije bila slu ajnost što sam dan po njegovom
povratku presko io sva predavanja i ceo dan proveo prave i
sebi novi gram.

im se sneg otopio a tlo ponovo o vrslo, nastavio sam da
vežbam ketan. Setivši se kako mi je udno izgledalo kad sam to
prvi put video, povukao sam se u šumu severno od
Univerziteta.

Sa prole nim semestrom stigli su i novi prijemni. Došao sam
na razgovor sa strašnom glavoboljom i zabrljao kod nekoliko
pitanja. Odre ena mi je školarina od osamnaest talenata i pet,
tako da sam od blagajnika zaradio etiri talenta i nešto si e.

Prodaja beskrvnog je preko zime oslabila, pošto je na
Univerzitet navra alo manje trgovaca. Ali kako se sneg otopio a
putevi se osušili, nekolicina koja je preostala u Zalihama brzo se
rasprodala, tako da sam zaradio još šest talenata.

Nisam navikao da raspolažem tolikim novcem i priznajem
da sam malo ludovao. Imao sam šest odela po meri i hartije
koliko mi volja. Kupio sam od Erueha fino, tamno mastilo i
komplet alata za graviranje. Imao sam dva para cipela. Dva.

Našao sam prastari, pocepani ilski pravopis zakopan u nekoj
knjižari u Imriju. Kako je bio pun crteža vorova, vlasnik
knjižare mislio je da je to dnevnik nekog mornara i kupio sam
ga za samo jedan i po talenat. Nedugo zatim, kupio sam

533 Strah mudroga II

Hereboriku, a onda dodao i primerak Termigus Tehina koji sam
mogao da koristim dok sam, povukavši se u svoju sobu,
izra ivao shemu.

astio sam prijatelje ve erom. Ori je dobila nove haljine i
blistave vrpce za kosu. I posle svega toga u kesi mi je još ostalo
novca. Baš udno. Baš divno.

Sredinom semestra, do mene su po ele da dopiru poznate
pri e. Pri e o izvesnom crvenokosom avanturisti koji je proveo
no sa Felurijankom. Pri e o smelom mladom ezoteri aru koji
poseduje svu mo Taborlina Velikog. Trebalo je da pro u
meseci, ali moji podvizi u Vintasu kona no su, prešavši tolike
kilometre, stigli do Univerziteta.

Možda je istina da sam, kad sam kona no postao svestan tih
pri a, mal ice produžio svoju sen i po eo da je nosim nešto
eš e nego ranije. Može biti i da sam narednih nekoliko desetica
bezobrazno mnogo vremena provodio u pivnicama, tiho
vrebaju i, osluškuju i pri e. Možda sam ak otišao toliko
daleko da i sam štošta predložim.

Na kraju krajeva, bio sam mlad, sasvim je prirodno što sam
uživao u svojoj ozloglašenosti. Mislio sam da e se s vremenom
zaboraviti. Što se ne bih malo nasla ivao time što me kolege
studenti krišom gledaju? Što ne bih u tome uživao dok traje?

Mnoge pri e bavile su se time kako sam gonio razbojnike i
spasao mlade devojke. Ali nijedna nije bila mnogo blizu istine.
Nijedna pri a ne može usmenim putem da pre e hiljadu
kilometara i ostane neizmenjena.

Mada su se pojedinosti razlikovale, ve ina je pratila
prepoznatljivu nit: mlade žene je trebalo spasti. Ponekad bi me
unajmio neki plemi . Ponekad je to bio zabrinuti otac,
uznemireni gradona elnik ili trapavi uvar reda.

Naj eš e sam spasavao dve devojke. Ponekad samo jednu,
ponekad ih je bilo tri. Bile su najbolje drugarice. Ili majka i
erka. uo sam pri u u kojoj ih je bilo sedam, sve su bile sestre,
prelepe princeze, sve device. Znate ve takve pri e.

Bilo je mnogo razlika u tome od koga sam devojke spasavao.
Naj eš e su to bili razbojnici. Ali bilo je i zlih ujaka, ma eha i
kljakavaca. U jednoj pri i, nekakvim neobi nim obrtom spasao

PATRIK ROTFUS 534

sam ih od ademskih pla enika. Bilo je ak i nekoliko džinova.
Mada sam tu i tamo spasao devojke od družine putuju ih

glumaca, s ponosom mogu da kažem da nisam uo nijednu
pri u u kojoj su ih oteli Edema Rui.

Pri a je obi no imala jedan od dva kraja. Po jednom, usko io
bih u bitku kao princ Galant i borio se ma em dok svi ne bi bili
mrtvi, razbežali se ili se propisno pokajali. Drugi kraj je bio
mnogo omiljeniji. U njemu sam s neba prizvao vatru i munju

poput Taborlina Velikog.
U meni omiljenoj verziji pri e, na putu sam sreo uslužnog

kotlokrpu. Podelio sam s njim ve eru, a on mi je rekao za dvoje
dece koje su ukrali s obližnjeg imanja. Pre nego što sam otišao,
prodao mi je jedno jaje, tri gvozdena eksera i ofucani ogrta koji
je mogao da me u ini nevidljivim. Uz pomo tih predmeta i

svoje velike dovitljivosti, izbavio sam decu iz kandži
prepredenog, gladnog trola.

Ali mada je ova pri a imala mnogo verzija, pri a o
Felurijanki bila je daleko omiljenija. Pesma koju sam napisao
tako e je stigla na zapad. A pošto se pesme ne menjaju tako
lako kao pri e, pojedinosti o mom susretu s Felurijankom bile

su donekle blizu istine.
Kad su Vil i Sim navaljivali da uju pojedinosti, ispri ao sam

im celu pri u. Trebalo mi je vremena da ih ubedim da govorim
istinu. Zapravo, trebalo mi je vremena da ubedim Sima. Iz
nekog razloga, Vil je bio sasvim voljan da prihvati postojanje
vilinskog sveta.

Nisam krivio Sima. Dok je nisam video, mogao sam se
kladiti da Felurijanka ne postoji. Jedno je uživati u pri i, a nešto
sasvim drugo poverovati u nju.

„Pravo pitanje je“, zamišljeno re e Sim, „koliko je tebi zapravo
godina?“

„Znam ja“, re e Vil sa smrknutim ponosom nekog ko se

ajni ki pretvara da nije pijan. „Sedamnaest.“
„Ahhhh...“ Sim teatralno podiže jedan prst. „ ovek bi tako
pomislio, je li?“

535 Strah mudroga II

„O emu to pri aš?“, upitao sam.
Sim se naže napred u stolici. „Otišao si u vilinsku zemlju,
proveo tamo neko vreme i po povratku otkrio da je prošlo samo
tri dana“, re e Sim. „Da li to zna i da si samo tri dana stariji? Ili
si dok si bio tamo ostario?“
Malo sam utao. „Nisam o tome razmišljao“, priznao sam.
„U pri ama“, re e Vilem, „de aci u u u vilinsku zemlju, a
vrate se kao muškarci. Što zna i da se tamo ostari.“
„Ako veruješ u pri e“, re e Sim.
„A u šta drugo?“ upita Vil. „Da ne eš da se posavetuješ s
Marlokovim priru nikom o vilenjacima? Na i mi takvu knjigu i
pozva u se na nju.“
Sim se složi sleganjem ramenima.
„Dakle“, re e Vil okrenuvši se ka meni. „Koliko dugo si bio
tamo?“
„Teško je odrediti“, rekoh. „Nije bilo ni dana ni no i. I
se anje mi je pomalo zbrkano.“ Zamislio sam se. „Pri ali smo,
plivali, jeli nekoliko desetina puta, malo istraživali. I, pa...“
Zastao sam i zna ajno se nakašljao.
„Ludirali se“, predloži Vil.
„Hvala. A malo smo se i ludirali.“ Nabrojao sam veštine koje
me je Felurijanka nau ila, a onda shvatio da me je sigurno u ila
po dve-tri na dan...
„Prošlo je bar dva meseca“, rekao sam. „Obrijao sam se
jednom, ili beše dvaput? Dovoljno da mi poraste brada.“
Vil prevrnu o ima i pre e rukom preko svoje tamne sildske
brade.
„Ni nalik tvojoj udesnoj bradi“, rekoh. „Ipak, moja je izrasla
bar dva ili tri puta.“
„Zna i, bar dva meseca“, re e Sim. „Ali koliko je to moglo
da bude?“
„Tri meseca?“ Koliko pri a smo ispri ali? „ etiri-pet
meseci?“ Setio sam se koliko nam je vremena trebalo da sen
prebacimo sa svetlosti zvezda na mese inu, pa na svetlost vatre.
„Godina?“ Setio sam se svog užasnog oporavka od susreta s
Ktejom. „Gotovo sam siguran da ne može biti više od godine...“
Nisam zvu ao ni blizu onoliko ubedljivo koliko sam to želeo.

PATRIK ROTFUS 536

Vilem izvi obrvu. „E pa onda sre an ro endan.“ Podigao je
ašu da mi nazdravi. „Ili možda ro endani.“

POGLAVLJE STO ETRDESET ŠESTO

Neuspesi

Tokom prole nog semestra doživeo sam nekoliko neuspeha.
Prvi od njih shvatio sam kao najve i. O ekivao sam da e
enje ilskog biti prili no lako. Ali gadno sam se prevario.
Za nekoliko dana nau io sam temu dovoljno da se odbranim
na sudu. Ali to je bio veoma pravilan jezik i ve sam ponešto
znao sa studija. Možda je najvažnije bilo to što su se tema i
ejturanski dosta poklapali. Koristili su iste karaktere za pisanje,
a mnoge re i su srodne.

Ilski nije imao ništa zajedni ko ni sa ejturanskim ni sa
šaldskim, pa ak ni sa ademskim. Bila je to nelogi na, zapetljana
zbrka. etrnaest indikativnih glagolskih vremena. Bizarno
formalno izvijanje glasa pri obra anju.

Ne možete re i samo „rektorove arape“. O ne. Previše
jednostavno. Svako vlasništvo je bilo neobi no dvojno: kao da
rektor poseduje arape, ali je istovremeno nekako i sam u
njihovom u vlasništvu. To je na zamršene gramati ke na ine
menjalo upotrebu obe re i. Kao da jednostavna injenica da
poseduje arape iz osnove menja prirodu same osobe.

I tako, ak i posle više meseci u enja sa rektorom, ilska
gramatika još mi je bila mutna zbrka. Vokabular sam poznavao
vrlo površno, a vor-pri e razumevao još gore. Pokušao sam da
to popravim vežbaju i s Deohom. Ali on i nije bio neki u itelj i
priznao je da je jedina osoba koja je znala da ita vor-pri e bila
njegova baba, koja je umrla kada je on bio sasvim mali.

Drugi neuspeh doživeo sam u naprednoj herniji, koju sam

PATRIK ROTFUS 538

io kod Mandragovog gilera Anisata. Mada o aran gradivom,
sa samim Anisatom nisam se slagao.

Voleo sam otkri a koja je hernija nudila. Voleo sam
uzbu enje pri eksperimentisanju, izazov koji donose ogledi i
njihovo ponavljanje. I to što je sve bilo zagonetka. Prizna u i da
sam se pomalo budalasto zaljubio u pribor koji smo koristili.
Bo ice i epruvete. Kiseline i soli. Živu i plamen. Ima ne eg
iskonskog u herniji, ne eg što se ne da objasniti. To ili osetite ili

ne osetite.
Anisat nije ose ao. Za njega je hernija bila zapisana u

dnevnicima i pažljivo ispisanim nizovima brojeva. Terao me je
da iste titracije ponavljam etiri puta samo zato što ih nisam
dobro zabeležio. Zašto uopšte zapisati broj? Zašto bih utrošio
deset minuta da zapišem nešto što su moje ruke mogle da

završe za pet?
Zato smo se sva ali. Najpre blago, ali nijedan od nas nije

želeo da popusti. Zbog toga smo, ni dve desetice po po etku
semestra, po eli da vi emo jedan na drugog nasred Retorte, dok
nas je trideset studenata užasnuto gledalo otvorenih usta.

Rekao mi je da napustim as, nazvavši me bezo nim

denerlingom koji ne poštuje autoritet. Ja sam njega nazvao
naduvenom ra unaljkom koja je promašila zanimanje i trebalo
da bude ra unovo a. Iskreno govore i, obojica smo bili donekle
u pravu.

Slede i neuspeh doživeo sam u matematici. Pošto sam
mesecima slušao Felu kako uzbu eno brblja o tome šta u i kod

itelja Brendura, odlu io sam da proširim znanje o brojevima.
Nažalost, nisam bio oduševljen najdi nijim dostignu ima
matematike. Nisam neki pesnik. Ne volim re i tek re i radi.
Volim ih zbog onog što se njima može posti i. Isto tako, nisam
ni neki aritmeti ar. Ne zanimaju me mnogo brojevi koji govore
samo o brojevima.

Pošto sam napustio herniju i aritmetiku, imao sam na
raspolaganju dosta slobodnog vremena. Deo sam proveo u
Mravarnici, napravivši sopstvenog beskrvnog, koji se prodao
takore i pre nego što je stigao na police. Dosta vremena
provodio sam i u Arhivi i Mediki, istražuju i za esej pod

539 Strah mudroga II

nazivom „O nedelotvornosti strelastog korena“. Arvil je bio
sumnji av, ali složio se da moje po etno istraživanje zavre uje
pažnju.

Izvesno vreme proveo sam i romanti no. Bilo je to za mene
novo iskustvo, jer ranije nisam privla io pažnju žena. A i ako
jesam, nisam znao šta bih s tim.

Ali sada sam bio stariji i donekle mudriji. A zahvaljuju i
pri ama koje su kružile, žene sa obe strane reke po ele su da se
zanimaju za mene.

Sve moje romanse bile su prijatne i kratke. Ne mogu re i
zašto kratke, sem da navedem ono o igledno: da u sebi nemam
mnogo toga što bi ohrabrilo ženu da duže ostane u mom
društvu. Simon je, na primer, imao mnogo toga da ponudi. Bio
je nebrušeni dijamant. Na prvi pogled nije bio divan, ali se
ispod površine krilo mnogo vrlina. Bio je nežan, ljubazan i
pažljiv kako to žena samo može poželeti. Veoma je usre io Felu.
Sim je bio princ.

Nasuprot tome, šta sam ja imao da ponudim? Ništa. Sada još
manje. Bio sam više nalik neobi nom kamenu koji uzmeš, neko
vreme nosiš i na kraju ponovo baciš, shvativši da je, i pored
toga što izgleda zanimljivo, samo obi na stvrdnuta zemlja.

„U itelju Kilvine“, upitao sam „znate li neki metal koji može da
se rabi dve hiljade godina i ostane srazmerno neistrošen i
netaknut?“

Ogromni spravar podiže pogled s mesinganog zup anika
koji je gravirao i zagleda se u mene u dovratku svoje
kancelarije. „A kakav to projekat sad planirate, re’lare Kvoute?“

Prethodna tri meseca pokušavao sam da stvorim shemu koja
e biti jednako uspešna kao beskrvni. Delom zbog novca, ali i
zato što sam saznao da e Kilvin pre unaprediti studente koji su
napravili tri- etiri upe atljive sheme.

Nažalost, i ovde sam doživeo niz neuspeha. Imao sam više
od deset dovitljivih zamisli, ali nijednu od njih nisam preto io u
gotov nacrt.

Ve inu je odbacio sam Kilvin. Osam mojih dovitljivih

PATRIK ROTFUS 540

zamisli neko je ve napravio, neke pre više od sto godina. Za
pet bi, obavestio me je Kilvin, bilo potrebno koristiti rune koje

su re’larima zabranjene. Tri su bile matemati ki neosnovane i
brzo mi je skicirao kako bi bile osu ene na propast, uštedevši
mi desetine sati uzalud utrošenog vremena.

Jednu zamisao odbacio je kao „krajnje neprimerenu
odgovornom spravaru“. Tvrdio sam da bi mehanizam koji bi
skratio vreme potrebno da se ponovo napuni balista pomogao

brodovima u odbrani od pirata. Pomogao bi u odbrani gradova
od Vi Sembi napada a...

Ali Kilvin nije hteo ni da uje. Kad mu se lice smrklo poput
olujnog oblaka, brzo sam odustao od svojih pažljivo smišljenih
argumenata.

Na kraju, samo dve moje zamisli pokazale su se kao

razumne, prihvatljive i originalne. Ali nakon višenedeljnog
rada, morao sam i od njih da odustanem, pošto nisam mogao
da ih navedem da prorade.

Kilvin je spustio iglu i dopola izgraviran mesingani
zup anik i okrenuo se ka meni. „Divim se studentu koji misli na
dugotrajnost, re’lare Kvoute. Ali hiljadu godina je previše

zahtevati i od kamena, a kamoli od metala. Da i ne govorimo o
rabljenom metalu.“

Naravno, raspitivao sam se o Cezuri. Ali ustru avao sam se
da Kilvinu ispri am celu istinu jer sam odli no znao da ne
odobrava da se spravarstvo koristi za pravljenje oružja. Mada bi
možda i cenio majstorstvo s kojim je takav ma izra en, ne bi

blagonaklono gledao na to što nešto takvo posedujem.
Osmehnuo sam se. „To nije za projekat“, rekoh. „Samo me je

zanimalo. Tokom putovanja pokazali su mi ma koji je bio
prili no otporan i oštar. Uprkos tome, ini se da postoje dokazi
da je star preko dve hiljade godina. Da li znate neki metal koji
bi toliko dugo ostao nepolomljen? A kamoli oštar?“

„Ah.“ On klimnu glavom, ne naro ito iznena en. „Postoje
takvi predmeti. Stare magije, moglo bi se re i. Ili stare,
zaboravljene veštine. Ti predmeti su raštrkani po svetu.

udesne spravice. Misterije. Ima mnogo pouzdanih izvora koji
govore o stalnogoru oj lampi.“ Pokazao je dlanom na staklene

541 Strah mudroga II

polulopte pore ane na radnom stolu. „Nekoliko njih ak se
nalazi na Univerzitetu.“

U meni se rasplamsala radoznalost. „Kao na primer?“ upitao
sam.

On zamišljeno cimnu bradu. „Imam jednu spravicu u kojoj
nema nimalo sigaldrike, koja kao da koristi samo moment
impulsa. Imam etiri komada belog metala, lakša od vode, koja
ne mogu nikako ni da istopim niti da oštetim. Plo u crnog
stakla koja s jedne strane uopšte nema friktivna svojstva.
Kamen neobi nog oblika koji zadržava temperaturu malo iznad
ta ke smrzavanja, bez obzira na toplotu kojom je okružen.“
Slegao je svojim ogromnim ramenima. „Sve su to misterije.“

Zinuo sam, a onda oklevaju i upitah: „Da li bi bilo
neprikladno ako bih vas zamolio da mi nešto od toga
pokažete?“

On se široko osmehnu, tako da mu beli zubi blesnuše spram
tamne kože i brade. „Nikad nije neprikladno pitati, re’lare
Kvoute“, re e. „Student treba da bude radoznao. Zabrinuo bih
se kada te to ne bi zanimalo.“

Krupni spravar pri e velikom drvenom stolu, toliko
zatrpanom nedovršenim projektima da se površina jedva
videla. Otklju ao je jednu fioku i izvadio dve tamne metalne
kocke, nešto ve e od kockica za kockanje.

„Mnoge od tih starih predmeta ne razumemo i ne umemo
da koristimo“, rekao je. „Ali neki su zapanjuju e primenljivi.“
Protresao je metalne kocke, a one mu lako zvecnuše u ruci.
„Zovemo ih zaštitno kamenje.“

Sagnuo se i stavio ih na pod, nekoliko stopa jednu od druge.
Dotakao ih je i nešto promrmljao, suviše tiho da bih uo.

U vazduhu se osetila jedva primetna promena. Najpre
pomislih da je u sobi zahladnelo, ali onda shvatih o emu se
radi: nisam ose ao toplotu iz kova kog ognjišta koje se pušilo
na drugom kraju Kilvinove kancelarije. On dohvati gvozdenu
šipku kojom se džara ognjište i snažno je baci ka mojoj glavi.

inio je to tako nehajno da me je sasvim iznenadio, pa nisam
imao vremena ak ni da se sagnem ili odmaknem.

Šipka se zaustavila na pola metra od mene, kao da je udarila

PATRIK ROTFUS 542

u nevidljivu prepreku. Nije se uo zvuk udarca, niti se odbila u
Kilvinovim rukama.

Obazrivo sam ispružio ruku, koja udari o... ništa. Kao da je
neopipljivi vazduh preda mnom najednom o vrsnuo.

Kilvin mi se iskezi. „Zaštitno kamenje je posebno korisno
kod izvo enja opasnih eksperimenata ili testiranja neke
opreme“, re e. „Ono nekako proizvodi taumatisku i kineti ku
barijeru.“

I dalje sam rukom prelazio preko nevidljive barijere. Nije
bila tvrda, pa ak ni vrsta. Malo se ulegla kad sam je gurnuo i
delovala klizavo poput stakla namazanog puterom.

Kilvin me gledao, pomalo zabavljen. „Iskreno, re’lare
Kvoute, dok Elodin nije izneo svoj predlog, razmišljao sam da
tvoju napravu za zaustavljanje strela nazovem ’manja zaštita’.“

Blago se namrštio. „Nije baš najta nije, naravno, ali je ipak
preciznije od Elodinove pateti ne budalaštine.“

Snažno sam nalegao na nevidljivu barijeru. Bila je vrsta
poput kamenog zida. Sad kad sam se malo bolje zagledao,
video sam jedva primetno izobli enje u vazduhu, kao da
gledam kroz neznatno nesavršenu staklenu plo u. „Ovo je

mnogo mo nije od mog strelohvata, u itelju Kilvine.“
„Ta no.“ On pomirljivo klimnu glavom i saže se da pokupi

kamenje, tiho mrmljaju i. Malo se zateturah kad barijere
nestade. „Ali tvoju domišljatost možemo beskona no da
ponavljamo. Ne i ovu misteriju.“

Kilvin stavi dve metalne kocke na svoj ogromni dlan.

„Korisne su, ali ne zaboravi: domišljatost i oprez donose dobit
spravaru. Mi radimo u domenu stvarnog.“ Sklopio je prste oko
zaštitnog kamenja. „Ostavi misteriju pesnicima, sveštenicima i
budalama.“

Uprkos mojim ostalim neuspesima, izu avanje s u iteljem
Elodinom prili no je dobro napredovalo. Tvrdio je da su, ako

želim da napredujem kao imenitelj, potrebni samo vreme i
posve enost. Ponudio sam mu i jedno i drugo, a on ih je
iskoristio na neobi an na in.

543 Strah mudroga II

Satima smo rešavali zagonetke. Naterao me je da popijem
pola litra jake jabukova e, a onda pro itam Tekamovu Teofaniju
od korica do korica. Terao me je da tri dana zaredom nosim
povez preko o iju, što mi nimalo nije pomoglo na ostalim
predavanjima, ali je beskrajno zabavljalo Vila i Sima.

Podsticao me je da vidim koliko dugo mogu da ostanem
budan. A pošto sam mogao da priuštim kafe koliko mi volja,
uspeo sam da izdržim skoro pet dana. Mada sam pred kraj
gotovo pomahnitao i po eli su da mi se pri injavaju glasovi.

A dogodilo se i ono na krovu Arhive. Izgleda da su svi uli
za ovu ili onu verziju tog doga aja.

Spremala se strašna oluj ina s grmljavinom i Elodin je
odlu io da bi mi koristilo da neko vreme provedem usred nje.
Što bliže, to bolje. Znao je da nam Loren nikad ne bi dozvolio
da iza emo na krov Arhive, pa je jednostavno ukrao klju .

Nažalost, to je zna ilo da, kad je klju odleteo s krova, niko
nije znao da smo zarobljeni gore. Zbog toga smo morali celu
no da provedemo na golom kamenom krovu, prkose i
žestokoj oluji.

Vreme se tek negde sredinom prepodneva smirilo toliko da
smo mogli da dozovemo pomo . Ali pošto izgleda nije bilo
rezervnog klju a, Loren se odlu io za najdirektniji pristup i
doveo nekoliko kršnih beležnika da jednostavno razvale vrata
koja vode na krov.

Ništa od toga ne bi predstavljalo veliku teško u da, baš kad
je po ela kiša, Elodin nije zahtevao da se skinemo do gole kože,
zamotamo ode u u nepromo ivo platno i pritisnemo ga ciglom.
Po njegovim re ima, tako u najbolje doživeti oluju.

Vetar je bio snažniji nego što je o ekivao i bacio je u vazduh i
cigle i našu umotanu ode u kao šaku liš a. Tako smo i izgubili
klju . Bio je u džepu Elodinovih pantalona.

Zbog toga su u itelj Loren, njegov giler Distrel i još tri kršna
beležnika zatekli Elodina i mene na krovu Arhive gole-golcijate
i mokre kao pokisle pacove. Za petnaest minuta svi na
Univerzitetu saznali su za to. Elodin se iskidao od smeha i,
mada mi je sada jasno šta je bilo smešno, tada mi nije bilo
nimalo zabavno.

PATRIK ROTFUS 544

Ne u vas zamarati nabrajanjem svega što smo radili.
Dovoljno je re i da je Elodin dao sve od sebe da probudi moj

usnuli um. inio je besmislice.
I, na moje veliko enje, trud se isplatio. Tog semestra sam

triput prizvao ime vetra.
Prvi put sam na trenutak zaustavio vetar dok sam usred

no i stajao na Kamenmostu. Elodin je bio tu i davao mi
uputstva. Pod tim podrazumevam da me je podbadao

korba em. Uz to sam bio bosonog i prili no pijan.
Drugi put se dogodilo iznenada dok sam u io u Tomovima.

itao sam knjigu iz ilske istorije kad mi se iznenada vazduh u
sobi nalik pe ini obrati šapatom. Oslušnuo sam kao što me je
Elodin nau io, a onda mu se nežno obratio. Skriveni vetar se
jednako nežno pretvorio u lahor, iznenadivši studente i

izazvavši paniku me u beležnicima.
Nekoliko minuta kasnije ime mi izblede iz se anja, ali dok je

trajalo, nekako sam znao da, ako to poželim, mogu s lako om
da pokrenem oluju ili izazovem prasak groma. Morao sam se
zadovoljiti time. Da sam u Arhivi snažno prizvao vetar, Loren
bi me za pal eve obesio iznad ulaznih vrata.

Možda mislite da ovo i nije naro ito upe atljiv podvig u
imenovanju i pretpostavljam da ste u pravu. Ali tog prole a
prizvao sam vetar i tre i put. Tre a-sre a.

POGLAVLJE STO ETRDESET SEDMO

Dugovi

Pošto sam imao mnogo slobodnog vremena, negde na pola
semestra unajmio sam dvopreg i krenuo za Katranovo, isto
zabave radi.

Trebao mi je celi riving da stignem tamo, a ve i deo
kendinga obilazio sam stara svratišta i vra ao stare dugove:
obu aru koji je bio ljubazan prema jednom bosonogom de aku,
gostioni aru koji me je nekih no i puštao da spavam na
njegovom ognjištu, kroja u koga sam maltretirao.

Delovi Dokova bili su mi zapanjuju e poznati, dok neke
nisam uopšte prepoznavao. To me nije mnogo iznena ivalo.
Grad toliko prometan kao što je Katranovo stalno se menja.
Ono što me jeste iznenadilo bila je udna nostalgija prema
ovom mestu koje je prema meni bilo tako okrutno.

Bio sam odsutan dve godine. Takore i itavu ve nost.
Prošla je jedna desetica otkako je poslednji put padala kiša i
ceo grad bio je potpuno suv. Ulice behu ispunjene oblakom fine
prašine koju su dizale stotine i hiljade ljudi. Prekrila mi je
ode u, upala mi u kosu i o i tako da su me svrbele. Trudio sam
se da ne razmišljam o tome da je to najve im delom raspršena
konjska balega, za injena raznoraznom mrtvom ribom, dimom
uglja i urinom.
Ako bih disao na nos, svladao bi me miris. Ali ako bih disao
na usta, ose ao sam prašinu koja bi mi ušla u plu a teraju i me
da kašljem. Nisam se se ao da je bilo toliko strašno. Zar je ovde
oduvek bilo ovako prljavo? Zar je oduvek ovoliko zaudaralo?

PATRIK ROTFUS 546

Posle pola sata traganja, kona no sam našao spaljenu zgradu
s podrumom. Spustio sam se niz stepenice pa kroz dugi hodnik

stigao u jednu vlažnu prostoriju. Trapis je još bio tamo, bosonog
i obu en u isti odrpani ogrta . U hladnom mraku ispod
gradskih ulica brinuo se o svojoj beznadnoj deci.

Prepoznao me je. Ne onako kako bi me drugi prepoznali,
kao mladog junaka iz pri a. Trapis nije imao vremena za to.
Se ao me se kao musavog, izgladnelog de aka koji je jedne

zimske no i sav u groznici i uplakan pao niz njegove stepenice.
Dao sam mu onoliko novca koliko je želeo da uzme: pet

talenata. Pokušao sam da mu dam više, ali je odbio. Ako bi
trošio previše novca, rekao je, privukao bi neželjenu pažnju. On
i njegova deca bili su najbezbedniji ako ih niko ne prime uje.

Priklonio sam se njegovoj mudroj odluci i ostatak dana mu

pomagao. Nato io sam vodu sa pumpe i doneo hleb. Na brzinu
sam pregledao decu, pa otišao do apoteke i doneo nekoliko
sitnica koje su mi mogle pomo i.

Na kraju sam se pobrinuo za samog Trapisa, bar onoliko
koliko mi je dozvoljavao. Natrljao sam njegova nesre na,
natekla stopala kamforom i maj inim listom, a onda mu

poklonio par uskih arapa i par dobrih cipela da više ne ide bos
po vlažnom podrumu.

Dok je popodne polako prelazilo u ve e, u podrum su
po ela da pristižu odrpana deca. Došli su u potrazi za malo
hrane, zato što su bila povre ena ili u nadi da e na i bezbedno
preno ište. Svi su me sumnji avo gledali. Moja ode a je bila

nova i ista. Nije mi bilo mesto tamo. Nisam bio dobrodošao.
Ako ostanem, bi e nevolje. U najboljem slu aju, nekoj od

izgladnele dece bi e toliko neprijatno zbog mog prisustva da
ne e želeti da preno e. Zato sam se pozdravio s Trapisom i
otišao. Ponekad ništa drugo i ne možemo.

Pošto je ostalo još nekoliko sati dok kr me ne po nu da se

popunjavaju, kupio sam list glatke hartije i odgovaraju u
kovertu od teškog pergamenta. Bili su izuzetno dobrog
kvaliteta, mnogo lepši od i eg što sam do tada imao.

Našao sam mirnu kafedžinicu i naru io toplu okoladu sa
ašom vode. Raširio sam hartiju na sto i iz seni izvadio pero i

547 Strah mudroga II

mastilo. A onda sam elegantnim, te nim rukopisom napisao:

Ambroze,
Dete je tvoje. I ti i ja znamo da je to istina.
Plašim se da e me se porodica odre i. Ako se ne budeš poneo

kao gospodin i ne ispuniš svoje obaveze, oti i u tvom ocu i sve
mu re i.

Nemoj me kušati, rešena sam u tome.

Nisam se nikako potpisao, stavio sam samo jedan inicijal
koji je mogao biti kitnjasto R ili možda nesigurno B.

Zatim sam umo io prst u ašu vode i pustio da nekoliko
kapi padne na stranicu. Od njih je papir malo nabubrio, a
mastilo se mal ice razmazalo pre nego što sam ih osušio.
Veoma je li ilo na suze.

Pustio sam da još jedna kap padne na inicijal kojim sam se
potpisao, tako da ga je još više zamrljala. Sad se slovo moglo
protuma iti i kao F, P ili E. Možda ak i K. Zapravo, moglo je
biti bilo šta.

Pažljivo sam presavio hartiju, a onda otišao do jedne od
sobnih svetiljki i istopio izdašnu grudvicu pe atnog voska na
preklop. Na pole ini koverte napisao sam:

Ambroz Džekis
Univerzitet (kilometar i po zapadno od Imrija)
Beleni jalovište
Središnji Komonvelt

Platio sam pi e i uputio se na Goni ev trg. Kad sam se
približio, skinuo sam sen i gurnuo je u putnu torbu. Zatim sam
ispustio pismo na ulicu i zgazio ga, malo ga drljao nogama, a
onda podigao i o istio rukom.

Bio sam skoro na trgu kad ugledah poslednje što mi je bilo
potrebno. „Hej ti“, rekoh nekom neuglednom starcu koji je
sedeo naslonjen o zgradu. „Da u ti polupeni ako mi pozajmiš
šešir.“

On skide ofucani šešir i pogleda ga. Glava mu je bila veoma
elava i veoma bleda. Zažmirkao je mal ice na kasnom
popodnevnom suncu. „Šešir?“, upitao je hrapavim glasom.

PATRIK ROTFUS 548

„Da u ti ga za ceo peni, uz blagoslov pride.“ Iscerio mi se pun
nade i pružio mršavu, drhtavu ruku.

Dadoh mu peni. „Pridrži mi ovo na trenutak.“ Pružio sam
mu kovertu, a onda sa obe ruke nabio stari, izobli eni šešir
preko ušiju. Pogledao sam se u izlogu najbliže radnje da se
uverim da je svaki prami ak moje crvene kose uvu en pod
njega.

„Pristaje ti“, re e starac krkljavo se nakašljavši. Uzeo sam

pismo i pogledao prljave otiske prstiju koje je ostavio.
Goni ev trg nije bio daleko. Malo sam se pogrbio i suzio o i

probijaju i se kroz uskomešanu gomilu. Posle nekoliko minuta
pažnju mi privu e prepoznatljiv naglasak južnog Vinta, pa
pri oh grupici ljudi koji su na kola tovarili džakove.

„Hej“, rekoh oponašaju i isti naglasak. „Jeste krenuli do

Imrija?“
Jedan od njih ubaci džak u kola i pri e mi otiru i ruke.

„Prolazimo tuda“, re e. „Treba ti prevoz?“
Odmahnuo sam glavom i izvadio pismo iz torbe. „Imam

pismo koje treba tamo da pošaljem. Mislio sam da ga sam
odnesem, ali moj brod isplovljava sutra. Kupio sam ga od

nekog mornara u Ganeriju za celih etvrt bita“, rekoh. „On ga je
za samo jedan bit dobio od neke plemkinje.“ Namignuo sam.

ujem da joj se baš žurilo da ga dobije.“
„Platio si etvrt bita?“, upita on, ve odmahuju i glavom.
„Naiv ino. Niko ti ne e plati tol’ko za jedno pismo.“
„Eh“, rekoh podigavši prst, „Nis’ još vido za koga je.“

Podigao sam pismo.
Zaškiljio je. „Džekis?“ polako je upitao, a onda mu se lice

ozari kad je prepoznao ime. „Je l’ mu to onda mali barona
Džekisa?“

Samozadovoljno klimnuh glavom. „I to najstariji. Tako
bogat momak trebalo bi da dobro plati za pismo od svoje gospe.

Rekao bih i celog plemi a.“
Pogledao je pismo. „Mož’ biti“, oprezno re e. „Al’ gle. Na

njemu niš’ drugo ne piše sem Univerzitet. Išo sam tamo. I nije
baš mali.“

„Sin barona Džekisa ne e spavati u limenoj baraci“, ljutito

549 Strah mudroga II

rekoh. „Pitaj nekog koje je mesto najraskošnije, eto gde eš ga
na i.“

ovek je klimao glavom, a ruka mu nesvesno krenu ka kesi.
„Pa valjda bih mogao da ga uzmem“, preko volje re e. „Ali
samo za etvrt bita. I ovako rizikujem.“

„Imaj srca!“, sažaljivo se pobunih. „Nosio sam ga hiljadu
kilometara! I to nešto vredi!“

„Dobro“, re e, vade i nov e iz kese. „Da u ti onda tri
bita.“

„Uzeo bih pola runde“, progun ao sam.
„Uze eš tri bita“, re e ispruživši prljavu šaku.
Predao sam mu pismo. „Ne zaboravi da mu kažeš da je od
jedne plemenite dame“, rekoh polaze i. „Bogati kreten. Uzmi
mu koliko god možeš, ja da ti kažem.“
Otišavši sa trga, ispravio sam ramena i skinuo šešir. Ponovo
sam izvadio sen iz torbe i lako je prebacio preko ramena. Po eo
sam da zviždu em i u prolazu vratio starom elavom prosjaku
šešir i još mu dao tri bita.

Kad sam prvi put uo pri e koje se o meni pri aju po
Univerzitetu, o ekivao sam da e se brzo zaboraviti. Mislio sam
da e buknuti, a onda se jednako brzo ugasiti, kao vatra kad
sagori ogrev.

Ali to se nije dogodilo. Pri e o tome kako je Kvout izbavio
devojke i spavao sa Felurijankom mešale su se i stapale s
deli ima istine i besmislenim lažima koje sam širio da u vrstim
glas o sebi. Ogreva je bilo više nego dovoljno, pa su se pri e
kovitlale i širile kao požar nošen snažnim vetrom.

Iskreno, nisam bio siguran da li da se tome nasmejem ili da
se zabrinem. Kad bih otišao u Imri, ljudi bi pokazivali prstom
na mene sašaptavaju i se. Postao sam toliko poznat da više
nisam mogao opušteno da pre em reku i prisluškujem šta ljudi
pri aju.

S druge strane, Katranovo je bilo udaljeno šezdeset
kilometara.

Otišavši sa Goni evog trga, vratio sam se u sobu koju sam

PATRIK ROTFUS 550

iznajmio u jednom od boljih delova Katranova. U ovom delu
grada vetar koji je duvao s okeana rasterao je smrad i prašinu,

pa je vazduh bio svež i ist. Zatražio sam da mi donesu vodu da
se okupam i, u napadu neobuzdanog trošenja od koga bi mi se
kad sam bio mla i zavrtelo u glavi, platio sam vrataru tri penija
da moju ode u odnese u najbližu sildsku perionicu.

A onda sam, ponovo ist i mirišljav, sišao u to ionicu.
Pažljivo sam odabrao gostionicu. Nije bila otmena, ali ni

bedna. U to ionici niske tavanice vladala je prisna atmosfera.
Stajala je na uglu dva najprometnija puta u Katranovu i video
sam kako se sildski trgovci mešaju s ilskim mornarima i
vintskim vozarima. Savršeno mesto za pri e.

Nedugo zatim, š uren na jednom kraju tezge, slušao sam
o tome kako sam ubio Crnu zver iz Trebona. Bio sam zapanjen.

Zaista sam ubio raspomamljenog drakusa u Trebonu, ali kad
me je pre godinu dana posetila, Nina nije znala kako se zovem.
Moja sve ve a slava nekako je protutnjala kroz gradi Trebon i
usput pokupila tu pri u.

Mnogo toga sam saznao za tezgom. Izgleda da sam
posedovao prsten od ilibara kojim sam mogao da nateram

demone da mi se pokore. Mogao bih da pijem celu no i da mi
ništa ne fali. Brave su se otvarale na najmanji dodir moje ruke i
imao sam ogrta napravljen od pau ine i senki.

Tada sam prvi put uo da su me nazvali Kvout Ezoteri ar.
To, izgleda, nije bilo novo ime. Kad ga je ula, grupica ljudi koji
su slušali pri u jednostavno zaklima glavom.

Saznao sam da Kvout Ezoteri ar zna re kojom može da
zaustavi strele u letu. Kvout Ezoteri ar krvario je samo ako je
nož koji ga je posekao napravljen od sirovog, neobra enog
gvož a.

Mladi inovnik približavao se dramati nom kraju pri e i
iskreno me je zanimalo kako u zaustaviti demonsku zver kad

mi je prsten slomljen, a plašt od senke gotovo izgoreo. Ali baš
kad sam se probio u crkvu u Trebonu, razvalivši vrata jednom
arobnom re ju i jednim jedinim udarcem ruke, svi se trgoše
kad se vrata gostionice širom otvoriše i s treskom udariše o zid.

Na njima je stajao mlad par. Žena je bila prelepa, crne kose i

551 Strah mudroga II

iju. Raskošno obu en muškarac prebledeo je od straha. „Ne
znam šta se dogodilo!“, uzviknuo je, pomamno se osvr i.
„Najednom više nije mogla da diše!“

Prisko io sam joj pre nego što je iko od prisutnih stigao da
ustane. Gotovo se srušila na jednu praznu klupu dok je pratilac
obigravao oko nje. Jednu ruku stavila je na grudi, a drugom ga
slabašno odgurnula.

Ne obaziru i se na to, ovek joj se približi i nešto joj
uzbu eno prošapta. Žena se polako odmicala od njega dok nije
došla do ivice klupe.

Grubo ga odgurnuh. „Mislim da bi želela da je sada malo
ostaviš na miru.“

„Ko si ti?“, zahtevao je kreštavim glasom. „Jesi li ti lekar? Ko
je ovaj ovek? Nek neko odmah dovede lekara!“ Pokušao je da
me odgurne laktom.

„Ti!“ Pokazao sam na krupnog mornara koji je sedeo za
jednim stolom. „Uzmi ovog oveka i stavi ga tamo.“ Glas mi je
praskao poput bi a i mornar sko i na noge, zgrabi mladog
gospodina za vrat i uredno ga iznese.

Okrenuo sam se ženi gledaju i kako se njena savršena usta
otvaraju. Naprežu i se i hrip i, udahnula je tek jedan dašak.

i su joj bile izbezumljene i vlažne od straha. Primakao sam joj
se i progovorio najtiše što sam mogao. „Bi eš ti dobro. Sve e
biti dobro“, uveravao sam je. „Pogledaj me u o i.“

Upiljila se u mene, a onda se zapanjeno razroga ila. „Ho eš
li, meni za ljubav, da udahneš.“ Položio sam ruku na njene
napregnute grudi. Sva je gorela. Srce joj je lupalo kao u
uplašene ptice. Stavio sam joj drugu ruku na obraz i zagledao
joj se u o i. Bile su poput mra nih jezera.

Nagnuo sam se kao da u je poljubiti. Mirisala je na cve e
selasa, zelenu travu, prašinu s puta. Osetio sam kako se napreže
da diše. Oslušnuo sam. Zažmurio. Prošaptala je neko ime.

Izgovorih ga meko, ali dovoljno blizu da joj o ešem usne.
Izgovorih ga tiho, ali dovoljno prisno da joj se zvuk uplete u
kosu. Izgovorih ga vrsto i odlu no, mra no i umilno.

Osetio sam kako naglo uvla i vazduh. Otvorio sam o i. U
sobi je bilo toliko tiho da sam uo kad je po drugi put meko,

PATRIK ROTFUS 552

ajni ki udahnula.
Stavila je ruku preko moje na njenom srcu. „Ho eš li, meni
za ljubav, da udahneš“, ponovila je. „To je sedam re i.“
„Jeste“, rekoh.
„Moj heroj“, re e Dena, osmehnu se i polako udahnu.

***

„Mnogo je udno bilo“, uo sam mornara na drugom kraju
sobe. „Bilo je neš’ u njinom glasu. Kunem se svom solju u meni,
ose ao sam se kao marioneta kojoj povla e konce.“

Slušao sam na pola uva. Pretpostavio sam da je mornar
jednostavno znao da sko i kad mu glas sa dovoljno autoriteta to
naredi.

Ali nije imalo svrhe re i mu to. Posle onog što sam uradio s
Denom, kao i zbog moje svetle kose i tamnog ogrta a, bilo je
jasno da sam ja Kvout. Zna i, šta god ja rekao, bila bi to magija.
Bilo mi je svejedno. Ono što sam ve eras uradio vredelo je pri u
ili dve.

Pošto su me prepoznali, ljudi su nas gledali ali se nisu
previše približavali. Denin pratilac otišao je pre nego što smo se
setili da ga potražimo.

„Trebalo je da znam da u ovde naleteti na tebe“, rekla je.
„Uvek te na em tamo gde najmanje o ekujem. Jesi li kona no
napustio Univerzitet?“

Odmahnuo sam glavom. „Zabušavam nekoliko dana.“
„Da li se uskoro vra aš?“
„Sutra. Imam dvopreg.“
Osmehnula se. „Želiš li društvo?“
Iskreno je pogledah. „Odgovor sigurno znaš.“
Dena skrenu pogled, blago pocrvenevši. „Pa, valjda znam.“
Kad je oborila pogled, kosa joj se u slapovima rasula preko
ramena uokvirivši joj lice. Mirisala je toplo, raskošno, na sun ev
sjaj i jabukova u. „Tvoja kosa“, rekoh. „Dražesna.“
Ona za udo još više porumene i odmahnu glavom, ne
pogledavši me. „Posle toliko vremena, na to smo spali“, rekla
je. „Laskanje?“
Na mene je bio red da se posramim, pa zamucah: „Ja... ne