Patrik Rotfus - Strah mudroga (2 deo)

POGLAVLJE STO DRUGO

Nezaustavljivi mesec

Felurijanka i ja išli smo do jezera kad opazih jedva primetnu
razliku u kvalitetu svetla. Podigavši pogled, iznenadih se
kako kroz krošnje drve a iznad nas proviruje bledi mese ev
luk.

Mada je bio tek najtananiji srp, prepoznao sam u njemu isti
mesec koji sam znao itavog života. Ugledavši ga na ovom
neobi nom mestu, kao da sam daleko od ku e sreo davno
izgubljenog prijatelja.

„Pogledaj!“, rekao sam i pokazao. „Mesec!“
Felurijanka se popustljivo osmehnu. „ti si moje milo
novoro eno jagnje. pogledaj! tamo visi i oblak! amouen! zaigraj
od radosti!“ Nasmejala se.
Porumeneh od stida. „Samo ga nisam video ve ...“ u utao
sam pošto nisam znao kako da izmerim vreme. „...dosta dugo.
Osim toga, imate druga ije zvezde. Pomislio sam da možda
imate i druga iji mesec.“
Felurijanka mi nežno provu e prste kroz kosu. „mila ludice,
postoji samo jedan mesec. ekali smo ga. pomo i e nam da
zavijemo tvoju sen.“ Kliznula je u vodu glatko poput vidre. Kad
je izronila na površinu, kosa joj se poput mastila prelivala preko
ramena.
Seo sam na kamen uz ivicu jezera i klatio nogama. Voda je
bila topla kao kupka. „Ako je ovo druga ije nebo“, upitao sam,
„kako to da je mesec tu?“
„ovde je samo jedan njegov tanani deli “, rekla je

PATRIK ROTFUS 204

Felurijanka. „sada je najve im delom na nebu smrtnika.“
„Ali kako?“, upitao sam.

Felurijanka je prestala da pliva i plutaju i na le ima
pogledala u nebo. „oh, mese e“, neutešno je rekla, „izgaram za
poljupcima, zašto si mi doneo sovu kad sam želela muškarca?“
Uzdahnula je, pa tiho zahuktala u no : kako? kako? kako?

Kliznuo sam u vodu, možda ne baš tako gipko kao vidra, ali
nešto bolji u ljubljenju.

Malo kasnije, ležali smo u pli aku na širokoj kamenoj plo i
ugla anoj vodom, „hvala ti, mese e“, re e Felurijanka,
zadovoljno pogledavši u nebo, „na ovom milom i požudnom
smrtniku.“

U jezeru je bilo blistavih riba. Ne ve ih od šake, svaka sa
prugom ili ta kom blago svetlucave boje. Gledao sam kako

izlaze iz skrovišta na koja su se bile razbežale, uplašene
nedavnim komešanjem. Bile su narandžaste kao užareno
ugljevlje, žute kao ljuti , plave kao nebo u podne.

Felurijanka kliznu nazad u vodu, a onda me cimnu za nogu.
„do i, moja ljubljena sovo“, rekla je, „i pokaza u ti kako deluje
mesec.“

Ušao sam za njom u jezero dok nismo stajali u dubini do
ramena. Ribe su došle da istraže, a one hrabrije su se toliko
približile da su plivale izme u nas. Njihovo kretanje otkrilo je
siluetu Felurijankinog tela skrivenu ispod vode. Iako sam
temeljno prou io njenu nagost, najednom sam bio zapanjen
nagoveštajem njenog oblika.

Ribe se još približiše. Jedna se o eša o mene i osetih kako me
nežno štipnula o rebra. Posko io sam, mada je njen sitni ugriz
bio nežan poput dodira prsta. Gledao sam kako sve više riba
kruži oko nas, povremeno nas grickaju i.

ak i ribe uživaju da te ljube“, re e Felurijanka prišavši i
pribivši svoje mokro telo uz moje.

„Mislim da im se svi a so na mojoj koži“, rekoh pogledavši
u njih.

Ljutito me je odgurnula, „možda im se svi a ukus sove.“
Pre nego što sam stigao da joj odgovorim, uozbiljila se,
ispružila dlan i spustila ga u vodu izme u nas.

205 Strah mudroga II

„postoji samo jedan mesec“, rekla je. „kre e se izme u tvog i
mog neba.“ Stavila je dlan na moje, pa na svoje grudi, „koleba
se izme u njih. tamo-amo.“ Stala je i namrštila se. „pazi na ono
što ti govorim.“

„Pazim“, slagah.
„ne. paziš na moje grudi.“
Istina. Koketirale su s površinom vode. „Zavre uju pažnju“,
rekoh. „Bila bi strašna uvreda ne obratiti pažnju na njih.“
„govorim o važnim stvarima, onome što moraš znati ako
želiš da mi se bezbedno vratiš.“ Ogor eno je uzdahnula, „ako ti
dozvolim da dotakneš jednu, ho eš li paziti na ono što
govorim?“
„Ho u.“
Uhvatila je moju ruku i privukla je tako da je obuhvatila
njenu dojku, „napravi talase na ljiljanima.“
„Još mi nisi pokazala talase na ljiljanima.“
„to e onda do i kasnije.“ Ponovo je spustila ispruženu šaku
u vodu izme u nas, pa tiho uzdahnula, poluzatvorenih o iju.
„ah“, re e. „oh.“ Kona no se ribe ponovo pomoliše iz skrovišta.
„moja uznemiruju a sovo“, blago re e Felurijanka. Zaronila
je do dna jezera i vratila se s glatkim oblutkom. „obrati sad
pažnju šta re i u ti ja. ti smrtnik si, ja roda vilinskoga.“
„evo meseca“, rekla je stavivši kamen izme u naših dlanova
i uplevši nam prste kako bismo ga držali, „on ima istu mo
kako za vašu, tako i za našu no .“
Ona pri e i pritisnu mi kamen na grudi. „i tako mesec ode“,
rekla je stisnuvši mi prste, „pa kad u nebo pogledam sad ja,
nema onog dragog mi svetlucanja, a mesto toga, ko cvet kad se
rascveta, njegovo lice sija iznad tvog smrtnog sveta.“
Odmakla se tako da su nam ruke bile ispružene, a sklopljene
šake izme u nas. Zatim je privukla kamen na svoje grudi,
povukavši me za ruku kroz vodu. „sve tvoje smrtne uzdišu
gospe, kad mese inu po mom nebu prospe.“
Klimnuo sam glavu shvativši. „Vole ga i ljudi i vilenjaci. Naš
mesec je veseli lutalica, zna i?“
Felurijanka odmahnu glavom, „da putuje ho e al’ da luta ne.
Ide, al’ da slobodno ode ne sme.“

PATRIK ROTFUS 206

uo sam jednom jednu pri u“, rekoh, „o oveku koji je
ukrao mesec.“ Lice joj se uozbilji. Odvojila je prste od mojih i

pogledala u kamen na svom dlanu, „tad je svemu došao kraj.“
Uzdahnula je. „dok nije ukrao mesec, bilo je neke nade za mir.“

Zaprepastila me ravnodušnost s kojom je to rekla. „Šta?“,
tupo sam upitao.

„kra a meseca.“ Nakrivila je glavu i zbunjeno me pogledala,
„rekao si da znaš za nju.“

„Rekao sam da sam uo pri u“, rekoh. „Ali bila je to
budalaština. Ne pri a o stvarnom doga aju. Bila je to b... Pri a
koja se pri a deci.“

Ponovo se nasmešila. „možeš da ih zoveš bajkama, znam za
njih. to su izmišljotine, mi s vremena na vreme svojoj deci
pri amo pri e o smrtnicima.“

„Ali mesec je stvarno ukraden?“, upitao sam. „To nije bila
izmišljotina?“

Felurijanka se namršti. „to sam ti pokazivala!“, rekla je i
besno pljesnula rukom po vodi.

Zatekoh sebe kako pod vodom pravim ademski pokret za
izvinjenje, a onda shvatih da je to potpuno besmisleno. „Izvini“,

rekao sam. „Ali ako ne saznam šta je istina, izgubljen sam.
Preklinjem te da mi je ispri aš.“

„to je stara i tužna pri a.“ Zagledala se u mene. „šta eš mi
dati u zamenu?“

„utihlog jelena?“ rekoh.
„tako sebi daješ dar“, lukavo je rekla, „šta još?“

„Napravi u i hiljadu šaka“, rekoh videvši kako joj se lice
raznežuje. „I pokaza u ti nešto novo što sam sam smislio.
Nazvao sam ga lelujanje uz vetar.“

Prekrstila je ruke i skrenula pogled, pretvaraju i se da je
ravnodušna. „možda novo za tebe. sigurno ga znam pod nekim
drugim imenom.“

„Možda“, rekoh. „Ali ako ne prihvatiš razmenu, ne eš
saznati.“

„dobro“, pristala je uzdahnuvši. „ali samo zato što si
prili no dobar u hiljadu šaka.“

Na trenutak pogleda u tanki mesec, pa re e: „mnogo pre

207 Strah mudroga II

ljudskih gradova, pre ljudi, pre Vilin-naroda. živeli su oni koji
su hodili otvorenih o iju, znali su skrivena imena svega.“
Zastala je i pogledala me. „znaš li šta to zna i?“

„Kad znaš ime ne eg, imaš vlast nad njim“, rekoh.
„ne“, rekla je, iznenadivši me prekorom u glasu, „vlast nije
data. stekli su skrivena znanja, ne vlast, plivati ne zna i vladati
vodom.
„jesti jabuku ne zna i da vladaš njome.“ Prostrelila me je
pogledom, „da li si razumeo?“
Nisam. Ali ipak klimnuh glavom, ne žele i da je naljutim
niti da poremetim pri u.
„ti stari imenoznalci lako su se kretali kroz svet. znali su
lisicu, znali su zeca i znali su ono izme u njih.“
Duboko je udahnula i uzdahnula. „a onda su došli oni koji
bi videli nešto i želeli da ga promene. oni su razmišljali o vlasti.“
„bili su tvorci, ponosni sanjari.“ Pomirljivo je odmahnula
rukom. „i isprva nije sve bilo loše. bilo je uda.“ Lice joj se ozari
dok se prise ala i uzbu eno me zgrabi za ruku. „jednom, dok
sam sedela na zidinama murele, pojela sam vo e sa srebrnog
drveta, sijalo je, i u mraku bi uo io lica svih onih koji su ga
okusili!“
„Da li je Murela u Vilin-zemlji?“
Felurijanka se namršti. „ne. rekla sam. to je bilo pre.
postojalo je samo jedno nebo. jedan mesec. jedan svet i u njemu
je bila murela. i vo e. i ja koja ga jedem, a o i mi sijaju u
mraku.“
„Kada je to bilo?“
Slegla je ramenima, „odavno.“
Odavno. Mnogo pre bilo koje istorijske knjige koju sam ikad
video, pa ak i uo za nju. U Arhivi su postojali primerci knjiga
o istoriji Kaluptene koji su sezali dva milenijuma u prošlost i ni
u jednoj od njih nije bilo ak ni nagoveštaja o onom o emu je
Felurijanka govorila.
„Oprosti što te prekidam“, rekao sam naju tivije što sam
mogao i poklonio joj se najdublje što sam mogao a da ne odem
sasvim pod vodu.
Razneživši se, ona nastavi: „vo ka je bila tek po etak, prvi

PATRIK ROTFUS 208

koraci deteta. bili su sve smeliji, hrabriji, divlji, stari znalci
rekoše stanite, ali tvorci odbiše. prepirali su se i sva ali i

zabranili tvorce, bili su protiv ovakve vlasti.“ O i joj zasjaše.
„ali oh“, uzdahnula je, „šta su sve napravili!“

To kaže žena koja mi je isplela ogrta od senke. Nisam
mogao ni da pretpostavim emu se to divi. „Šta su napravili?“

Zamahnula je rukom oko nas.
„Drve e?“ zapanjeno sam upitao.

Nasmejala se tonu kojim sam to rekao. „ne. vilinsko
carstvo.“ Divlje je zamahala. „sazdano po njihovoj volji, najve i
me u njima sašili su ga iz jednog komada platna, mesto na
kome mogu da rade šta požele. a kad je sav posao bio završen,
svaki tvorac sa inio je po zvezdu kako bi ispunili novo, prazno
nebo.“

Felurijanka mi se osmehnu. tada su postojala dva sveta, dva
neba. dve skupine zvezda.“ Podigla je oblutak. „ali i dalje jedan
mesec. i to okrugao i ugodno smešten na nebu smrtnika.“

Osmeh joj iš eze. „ali jedan tvorac je bio ve i od ostalih,
njemu nije bilo dovoljno da napravi zvezdu. posegnuo je
svojom voljom preko sveta i izvukao ga iz njegovog doma.“

Podigavši oblutak ka nebu, Felurijanka pažljivo zažmuri na
jedno oko. Nakrivila je glavu kao da e uglaviti oblinu kamena
u prazne krake meseca iznad nas. „to je bio trenutak kona nog
razdora, stari mudraci shvatiše da pri om nikad ne e zaustaviti
tvorce.“ Ruka joj opet pade u vodu. „ukrao je mesec a s tim je
došao i rat.“

„Ko je to bio?“, upitao sam.
Usta joj se izviše u smešak. Zahuktala je: „ko? ko?“
„Da li je bio s nekog od vilinskih dvorova?“, nežno sam je
podstakao.
Felurijanka veselo odmahnu glavom, „ne. kao što rekoh, to
je bilo pre vilin-naroda. prvi i najve i me u tvorcima.“

„Reci mi njegovo ime.“
Odmahnula je glavom, „ovde nema prizivanja imena, ne u o
njemu da govorim, mada je zatvoren iza vrata od kamena.“
Pre nego što sam stigao da postavim još pitanja, ona mi uze
ruku i ponovo stavi kamen izme u naših dlanova, „taj tvorac

209 Strah mudroga II

tamna i nestalna oka poseže u nebeska prostranstva duboka,
mesec povu e, al’ ne uspe da ga zadrži, tako on sad izme u
smrtnog i vilin-sveta kruži.“

Ozbiljno me je pogledala, što je na njenom lepom licu bila
prava retkost. „eto tvoje pri e, tvog ko, kako i šta. i to ti je tajna
najve a, zato dobro uši na ulji sad ti.“ Ponovo je naše spojene
šake spustila na površinu vode. „ne bi li uo što re i u ti.“

i su joj bile su tamne pri mutnom svetlu. „mesec o arao je
sveta naša dva, pa ko roditelji dete grabe ga. i jedni i drugi na
svoju stranu vuku, al’ niko ne e da pusti ga iz ruku.“

Odmakla se koliko je mogla, ali i dalje smo zajedno stiskali
kamen, „kad na tvom nebu samo napola stoji, vidiš svu daljinu
što me u nama postoji.“ Ispruži slobodnu ruku ka meni prave i
pokrete u vodi kao da nešto bezuspešno hvata. „i ma koliko mi
za poljupcem žudeli, previše toga ima što nas deli.“

Ona zakora i napred i stavi mi kamen na grudi, „a kad
mesec na tvom nebu pun je, ceo vilin-svet mo i se njegovoj
povinuje, tada nas blistav ka vama vodi, pa svako vilin-bi e na
tu stranu hodi. i tad je u posetu usred no i lako kao kroz vrata
pro i.“ Osmehnula mi se. „i tako, dok šumom si išao, ti, smrtno
dete, Felurijanki si prišao.“

Uznemirila me je pomisao o itavom svetu vilinskih
stvorenja privu enih punim mesecom. „A tako vilin-stvorovi
svi?“

Slegla je ramenima klimnuvši glavom, „ako znaju put i ako
su voljni, odškrinuta vrata postoje mnoga izme u sveta moga i
tvoga.“

„Kako ja nikad ne uh za to? Ne bi mi tako lako promaklo.
Vila što po smrtnoj travi pleše...“

Nasmejala se. „ali zar baš tako ne beše? svet je velik a vreme
dugo, al’ ti si ipak pesmu uo pre no što vide me kako pevam i
mese inu kroz kosu teram.“

Namrštih se. „Al’ kako još pre mnogo leta ne uo ih putnike
izme ’ dva sveta?“

Felurijanka sleže ramenima, „vilenjaci su ve ma lukav rod,
kao dim njima je lagan hod, neki me vama hode usenjeni,
inima kao mazga natovareni, kraljevskom odorom pokriveni.“

PATRIK ROTFUS 210

Iskreno me je pogledala, „znamo mi kako da ostanemo
skriveni.“

Ponovo me je uzela za ruku. „a mnogima bi mra nijega soja,
razonodi poslužila vrsta tvoja, šta im po mese ini da pre u ne
da? gvož e, vatra, staklo u kom se ogleda? brest i jasen, noževi
od bakra, seljakova žena, oštra kao vatra, što zna koju to igru
igramo mi, pa da nas otera hleba ostavi, al’ najve a je briga mog
roda što deo mo i izgubi kad po smrtnom tlu prohoda.“

„Od nas više muke nego vajde“, priznao sam uz osmeh.
Felurijanka mi dota e prstom usta. „smej se ti samo dok još
pun on je, al’ znaj da i mra nija polovina tu je.“ Okrenula se i
odmakla na dužinu ruke, lagano me u okretu povukavši kroz
vodu. „oni smrtnici pametno ine što plaše se no i bez imalo
mese ine.“

Prinosila je moju ruku svojim grudima, vuku i me ka sebi
kroz vodu dok se okretala, „svakim korakom po no i poput te,
tamni mesec privu i e te, bez znanja u vilin-svet te odvu i gde,
hteo ne hteo, ne možeš napolje.“

Felurijanka zakora i unazad u vodi, cimaju i me. „a na tako
stranom tlu, kako smrtnik da ne završi na dnu?“

Zakora io sam ka njoj, ne našavši nikakav oslonac pod
nogama. Najednom Felurijankina ruka nije više stiskala moju i
preplavi me tamna voda. Zaslepljen i dave i se, o ajni ki sam
zamlatarao, pokušavaju i da ponovo isplivam na površinu.

Prošao je dug, užasan trenutak, pre nego što me
Felurijankine ruke uhvatiše i izvukoše kao da sam obi no ma e.

Primakla me svom licu, a njene tamne, neumoljive o i blesnuše.
Kad je progovorila, glas joj je bio jasan: „i opet ti kažem da

budeš plah – u no i bez meseca mudar ose a strah.“

211 Strah mudroga II

POGLAVLJE STO TRE E

Nadomak ruke

Vreme je prolazilo. Felurijanka me je odvela ka Daniku do
dela šume još starijeg i veli anstvenijeg od onog koji je
okruživao njen senoviti proplanak. Tamo se popesmo na drve e
visoko i široko poput planina. Me u najvišim granama ose ali
ste kako se ogromno drvo klati na vetru poput broda na
nabujalom moru. Dok nas je okruživalo samo plavo nebo, a
drvo se lagano njihalo pod nama, Felurijanka me je nau ila
bršljan na hrastu.

Pokušao sam da je nau im tak, ali otkrih da ga ve zna.
Vešto me je pobedila odigravši predivnu igru od koje bi
Bredonu pošle suze na o i.

Nau io sam ponešto od vilinskog jezika. Mal ice. Sitnicu.
Zapravo, da budemo iskreni, prizna u da sam užasno
omanuo u pokušaju da nau im vilinski jezik. Felurijanka nije
bila naro ito strpljiva u iteljica, a jezik je bio zbunjuju e
zamršen. Pokazao sam se toliko nesposobnim da mi je na kraju
zabranila da ga govorim u njenom prisustvu.
Sve u svemu, nau io sam nekoliko fraza i kako da istrpim
poniženje. Korisne sitnice.
Felurijanka me je nau ila nekoliko vilin-pesama.
Neuhvatljivih i zamršenih melodija koje mi je bilo teže da
upamtim nego pesme smrtnika. Kad sam pokušao da ih
odsviram na lauti, žice su mi delovale neobi no pod prstima,
tako da sam petljao i posrtao kao nekakav selja koji nikad
nije držao lautu. Stihove sam u io napamet, bez ikakve

PATRIK ROTFUS 212

predstave o tome šta bi re i mogle da zna e.
Sve to vreme radili smo na mojoj seni. Ta nije, Felurijanka je

radila na njoj. Ja sam postavljao pitanja, gledao i trudio se da se
ne ose am kao radoznalo dete koje smeta po kuhinji. Kako smo
se ose ali sve ugodnije jedno pored drugog, moja pitanja
postajala su sve upornija.

„Ali kako?“, pitao sam po deseti put. „Svetlo nema težinu,
vrstinu. Ponaša se poput talasa. Ne bi trebalo da ga možeš

dota i.“
Felurijanka je, prešavši sa svetlosti zvezda, uplitala

mese inu u sen. Odgovorila je ne dižu i pogled, „tolike misli,
moj kvoute. previše znaš da bi bio sre an.“

To je neugodno podse alo na nešto što bi rekao Elodin.
Zanemario sam pokušaj da izvrda. „Ne bi trebalo da možeš...“

Munula me je laktom i videh da su joj obe ruke pune. „slatki
plamene“, rekla je, „donesi mi ono.“ Pokazala je glavom na
zrak mese ine koji se probijao kroz drve e nad nama i padao na
tlo kraj mene.

U glasu joj se osetio prepoznatljiv, jedva primetan
zapovedni ton ja bez razmišljanja zgrabih zrak mese ine kao da

je vise a puzavica. Na trenutak ga osetih pod prstima, hladan i
nestalan. Zaprepaš en, zaledih se i najednom je to opet bio
obi an zrak mese ine. Uzalud nekoliko puta pro oh kroz njega.

Osmehuju i se, Felurijanka ga uhvati kao da je to nešto
najprirodnije. Slobodnom rukom dota e me po obrazu, a onda
se usredsredi na svoje krilo i utka nit mese ine u nabore senke.

POGLAVLJE STO ETVRTO

Ktej

Pošto sam zahvaljuju i Felurijanki otkrio šta sam sve u stanju
da uradim, uklju io sam se nešto aktivnije u stvaranje svoje
seni. ini se da je bila zadovoljna mojim napretkom, ali ja sam
bio besan. Nije bilo pravila koja bih sledio niti injenica koje bih
upamtio. Zbog toga mi moj dovitljivi um i trubadursko
pam enje nisu mnogo koristili, pa je napredak bio mu no spor.

Kona no sam uspeo da dotaknem sen bez straha da u je
oštetiti i menjam joj oblik kako želim. Uz malo vežbe, mogao
sam da je iz kratkog plašta preobratim u duga ak taman ogrta
s kapulja om ili ma šta drugo.

Ipak, ne bi bilo pošteno kad bih prisvojio i deli zasluge za
njegovo stvaranje. Felurijanka je bila ta koja je sakupila senku,
uplela je sa svetlom meseca, vatre i sunca. Moj najve i doprinos
bio je predlog da stavimo mnoštvo džepi a.

Kad smo izneli sen na svetlost dana, mislio sam da je posao
završen. Moje sumnje bile su naizgled potvr ene, kad smo
duže vreme proveli plivaju i, pevaju i i uživaju i u društvu
onog drugog.

Ali kad god bih je spomenuo, Felurijanka je izbegavala da
govori o seni. Nije mi smetalo jer su njena skretanja s teme uvek
bila ugodna. Zbog toga sam stekao utisak da je jedan njen deo
ostao nezavršen.

Jednog jutra probudili smo se zagrljeni, ljubili se oko sat
kako bismo probudili apetit, a onda prionusmo na doru ak
sa injen od vo a i finog belog hleba sa sa em i maslinama.

PATRIK ROTFUS 214

Tada se Felurijanka uozbilji i zatraži od mene komad
gvož a.

Njen zahtev me je iznenadio. Pre nekog vremena razmišljao
sam o tome da nastavim sa svojim uobi ajenim navikama.
Koriste i površinu jezera kao ogledalo, obrijao sam se malim
brija em. Felurijanka je isprva bila oduševljena mojim glatkim
obrazima i bradom, ali kad sam krenuo da je poljubim,
odgurnula me je na dužinu ruke, šmrknuvši kao da želi da

pro isti nos. Rekla mi je da bazdim na gvož e i poslala me u
šumu, kazavši mi da se ne vra am dok sa lica ne skinem njegov
jedak smrad.

Zato sam s velikim enjem iskopao iz torbe komad
slomljene gvozdene kop e i uzrujano joj ga pružio. Kao što biste
detetu pružili oštar nož. „Šta e ti?“, upitao sam, trude i se da

delujem nezainteresovano.
Felurijanka ništa ne re e. vrsto ju je uhvatila palcem i s još

dva prsta, kao da je zmija koja e se izviti i ugristi je. Usta joj se
izviše u tanku crtu, a o i joj od uobi ajene tamnoljubi aste
pre oše u plavu boju duboke vode.

„Mogu li da pomognem?“ upitao sam.

Nasmejala se. Ne onim vedrim, zvonkim smehom koji sam
toliko puta uo, ve divljim, gnevnim. „da li zaista želiš da
pomogneš?“, upitala je. Ruka u kojoj je držala komad gvož a
blago zadrhta.

Klimnuo sam glavom, mal ice uplašen.
„onda idi.“ O i su joj se još menjale, prelaze i u plavkasto-

belu. „ne trebaju mi sad ni plamen, ni pesma, ni pitanja.“ Pošto
se nisam pomerio, ona mahnu kao da me tera. „idi u šumu. ne
udaljavaj se, ali ne uznemiravaj me onoliko koliko je potrebno
da se etiri puta voli.“ I glas joj se mal ice promenio. Mada još
mek, dobio je nekakvu oštrinu koja me je uznemirila.

Taman kad sam hteo da se pobunim, ona mi uputi užasan

pogled, te bez razmišljanja odjurih ka drve u.
Neko vreme sam besciljno lutao pokušavaju i da se

priberem. Bilo je teško, s obzirom na to da sam bio go kao od
majke ro en i da su me oterali od prikazivanja ozbiljne magije
kao što majka tera dosadno dete od vatre.

215 Strah mudroga II

Opet, znao sam da neko vreme ne u biti dobrodošao na
istini. Zato se okrenuh ka Daniku i po eh da istražujem.

Ne znam zašto sam tog dana odlutao toliko daleko.
Felurijanka me je upozorila da se ne udaljavam i znao sam da je
to dobar savet. Svaka od onih stotinu pri a iz detinjstva
upozoravala me je na opasnosti lutanja po Vilin-zemlji. ak i
ako bih ih zanemario, pri e koje mi je ispri ala sama Felurijanka
trebalo je da me ubede da ne napuštam bezbednost njenog
senovitog gaja.

Pretpostavljam da je za to donekle kriva moja prirodna
radoznalost. Ali najve i deo krivice pripisa u povre enom
ponosu. Ponosu i gluposti, koji idu ruku podruku.

Hodao sam skoro ceo sat dok se nebo nada mnom polako
razdanjivalo. Našao sam nekakvu stazu, ali osim ponekog
leptira ili skakutave veverice, nisam video nijednog živog
stvora.

Sa svakim korakom raspoloženje mi se kolebalo izme u
dosade i uznemirenosti. Na kraju krajeva, bio sam u Vilin-
zemlji. Trebalo bi da susre em udesa. Zamkove od stakla.
Plamene fontane. Krvožednog trola. Bosonoge starce, željne da
mi udele savet...

Drve e je zamenila velika travom obrasla istina. Svi delovi
Vilin-zemlje koje mi je Felurijanka pokazala bili su obrasli
šumom. To je bio jasan znak da sam dobrano prešao granice
podru ja koga je trebalo da se držim.

Ipak sam nastavio, uživaju i u dodiru sun evog svetla posle
toliko vremena provedenog u mra nom sumraku
Felurijankinog proplanka. Staza kojom sam išao vodila je
izgleda do usamljenog drveta na livadi. Odlu io sam da odem
do njega, a onda krenem nazad.

Me utim, peša io sam neko vreme, ali inilo se da nisam
ništa bliži drvetu. Najpre pomislih da je to još jedna od
udnovatosti Vilin-zemlje, ali dok sam tvrdoglavo nastavljao
stazom, postade mi jasno. Drvo je bilo ve e nego što sam mislio.
Mnogo ve e i mnogo udaljenije.

Staza i nije vodila do drveta. Zapravo je skrenula od njega,
zaobišavši ga oko kilometar. Razmišljao sam da okrenem

PATRIK ROTFUS 216

nazad, kad mi pažnju privu e blistava, treperava boja pod
krošnjom. Posle kratke borbe, prevagnula je radoznalost, pa

sidoh sa staze u duboku travu.
Nikada nisam video takvo drvo i polako sam mu prišao.

Podse alo je na veliku razgranatu vrbu, šireg i guš eg liš a,
tamnije zelene boje, koje je visilo, prošarano bledim, plavkastim
cvetovima.

Vetar se promenio, a kad je liš e zatreperilo, osetio sam

udan, slatkast miris – na dim i za in, kožu i limun. Bio je
upe atljiv, mada ne onako privla an kao miris hrane. Nije mi
pošla voda na usta niti mi je zakr ao stomak. I pored toga, kada
bih na stolu ugledao nešto što tako miriše, pa makar to bio
grumen kamena ili komad drveta, morao bih ga staviti u usta.
Ne zato što sam gladan, ve iz iste radoznalosti, baš kao dete.

Kad sam prišao, zaprepastila me je lepota prizora:
tamnozeleno liš e spram koga su leptiri lepršali od grane do
grane, srku i s bledih cvetova. Pokazalo se da je ono za šta
najpre pomislih da je cvetna leja pod drvetom zapravo ilim od
leptirova koji je gotovo sasvim prekrio tlo. Od tog prizora
zastajao je dah, pa se zaustavih nekoliko koraka od krošnje, ne

žele i da ih uplašim i oteram.
Mnogi od leptirova koji su lepršali me u cvetovima bili su

ljubi asto-crni, ili plavo-crni, poput onih na Felurijankinom
proplanku. Drugi su bili isto, treperavo zeleni, sivo-žuti, ili
srebrno-plavi. Ali meni je za oko zapao jedan veliki crveni,
prošaran grimiznom bojom s bledim linijama metalnozlatne.

Krila su mu bila ve a od moje raširene šake i dok sam ga
gledao, odlepršao je dublje me u liš e u potrazi za novim
cvetom na koji e sleteti.

Najednom, krila mu prestadoše da se usaglašeno kre u.
Otpala su svako za sebe pade na zemlju, poput jesenjeg liš a.

Tek kad ih ispratih pogledom do podnožja drveta, shvatih o

emu se radi. Tlo pod drvetom nije bilo odmorište za leptire...
bilo je posuto beživotnim krilima. Na hiljade njih prekrivalo je
travu pod krošnjom, poput prekriva a od dragulja.

„Crveni vre aju moj ose aj za lepo“, izjavio je hladan, suv
glas sa drveta.

217 Strah mudroga II

Povukao sam se korak unazad pokušavaju i da provirim
kroz gustu krošnju liš a.

„Gde su ti maniri“, prekori me suvi glas. „Bez
predstavljanja? Zuriš?“

„Izvinjavam se, gospodine“, usrdno rekoh. A onda, setivši
se cvetova na drvetu, ispravih se. „Gospo. Ali nikada nisam
razgovarao s drvetom, pa sam pomalo zbunjen.“

„Pretpostavljam da jesi. Ja nisam drvo. Ništa više nego što je
ovek stolica. Ja sam Ktej. Imao si sre e što si me našao. Mnogi
bi ti pozavideli na toj prilici.“

„Prilici?“ ponovio sam pokušavaju i da vidim ono što mi se
obra alo kroz granje drveta. Se anje mi zagolica odlomak neke
stare pri e, deli narodnog predanja koji sam pro itao dok sam
tražio andrijane. „Ti si proro ište“, rekoh.

„Proro ište. Baš udnovato. Ne ka i na mene bezna ajna
imena. Ja sam Ktej. Ja jesam. Ja vidim. Ja znam.“ Tamo gde je
trenutak ranije bio leptir, zalepršaše dva odvojena krila
prelivaju i se plavo-crno. „Ponekad govorim.“

„Mislio sam da vas crveni vre aju?“
„Više nema crvenih.“ Glas je bio nehajan. „A plavi su tako
sla ani.“ Ugledah treperav pokret i još jedan par krila boje
safira polako se zakovitla ka tlu. „Ti si Felurijankin novi
smrtnik, zar ne?“ Oklevao sam, ali suvi glas nastavi kao da sam
odgovorio. „Tako sam i mislio. Ose am miris gvož a na tebi.
Tek nagoveštaj. Ipak, moram se zapitati kako ona to podnosi.“
Stanka. Maglovitost. Neznatno pomeranje desetine listova.
Još dva lista zatrepereše pa odlepršaše na tlo. „Ma hajde“,
nastavio je glas koji je sada dopirao iz drugog dela drveta,
mada još skriven liš em koje je visilo. „Radoznali de ko sigurno
ima neko pitanje. Hajde. Pitaj. Tvoje utanje me veoma vre a.“
Oklevao sam, a onda rekoh: „Pa, imam jedno pitanje.“
„Ahhhh“, polako i zadovoljno se oglasilo. „Tako sam i
mislio.“
„Šta mi možete re i o Amirima?“
„Ksss“, ljutito se oglasi Ktej. „Šta je ovo? Zašto tako oprezno?
emu igre? Pitaj me o andrijanima i da završimo s tim.“
Stao sam, zaprepaš en i zanemeo.

PATRIK ROTFUS 218

„Iznena en? Zašto? Pobogu, mom e, providan si kao bistro
jezero. Vidim tri metra kroz tebe, a jedva da si metar dubok.“

Usledi još jedna nejasna kretnja i ka zemlji se zakovitla još jedan
par krila, jedno plavo, jedno ljubi asto.

ini mi se da me u granama ugledah vijugav pokret, ali
bio je prikriven neprekidnim njihanjem drveta na vetru. „Zašto
ljubi asto?“, upitao sam, tek da nešto kažem.

„Iz iste pakosti“, re e Ktej. „Zavideo sam mu na nevinosti,

na nehajnosti. Osim toga, previše ljupkosti mi se gadi. Kao i
tvrdoglavo neznanje.“ Stanka. „Želiš da me pitaš o

andrijanima, zar ne?“
Morao sam da klimnem glavom.
„Nema tu mnogo šta da se kaže, stvarno“, nehajno re e Ktej.

„Mada, bilo bi ti bolje da ih zoveš Sedmoro. Posle toliko godina,

za ’ andrijane’ se vezuje previše narodnih predanja. Nekada su
se ta dva naziva mogla zameniti, ali danas ako kažeš

andrijani, ljudi pomisle na divove i deravce i alavce. Takve
budalaštine.“

Usledila je duga pauza. Stajao sam nepomi no dok ne
shvatih da stvorenje o ekuje odgovor. „Pri aj mi još“, rekoh.

Glas mi je zvu ao slabašno.
„Zašto?“ U inilo mi se da osetih šaljiv prizvuk.
„Zato što moram da znam“, rekoh pokušavši da u glas

vratim nešto snage.
„Moraš?“, sumnji avo upita Ktej. „Otkud to iznenadno

moranje? Možda u itelji na Univerzitetu znaju odgovore koje

tražiš. Ali ne bi ti rekli ak ni kad bi ih pitao, što ti ne eš.
Previše si ponosan. Previše pametan da bi tražio pomo . Vodiš
previše ra una o svom ugledu.“

Pokušao sam da progovorim, ali mi iz grla izlete samo suvo
coktanje. Progutao sam knedlu i pokušao ponovo. „Molim te,
moram da znam. Ubili su mi roditelje.“

„Da li eš pokušati da ubiješ andrijane?“ Glas je zvu ao
zapanjeno, gotovo preneraženo. „Da ih na eš i ubiješ sasvim
sam? Gospode bože, kako eš to posti i? Halijaks živi ve pet
hiljada godina. Pet hiljada godina i ni tren sna.

Pametno ti je valjda to što tražiš Amire. ak i neko toliko

219 Strah mudroga II

ponosan kao ti prepoznaje da mu je potrebna pomo . Možda e
ti je Red ponuditi. Nevolja je u tome što je njih teško na i koliko
i samo Sedmoro. O bože dragi, šta pametan momak da radi?“

„Reci mi!“ Hteo sam da viknem, ali zvu alo je kao
preklinjanje.

„Pretpostavljam da ti se ne bi dopalo“, mirno nastavi Ktej.
„Ono malo njih koji veruju u andrijane previše su uplašeni da
bi pri ali, a svi ostali bi ti se samo nasmejali tvom pitanju.“
Usledio je dramati an uzdah koji kao da je istovremeno dopro
sa nekoliko mesta me u liš em. „Mada, to je cena koju pla aš
civilizaciji.“

„Koja cena?“, upitah.
„Drskost“, re e Ktej. „Misliš da sve znaš. Smejao si se vilama
dok nisi jednu video. Nije ni udo što sve tvoje civilizovane
komšije odbacuju andrijane. Morao bi da ostaviš svoje
ljubljene krajeve daleko za sobom ako želiš da na eš nekog ko
e te shvatiti ozbiljno. Ne bi imao nikakvih izgleda dok ne
stigneš do Stormvala.“
Usledila je pauza, a onda još jedan par ljubi astih krila
odleprša na tlo. Progutao sam knedlu da pro istim suvo grlo,
smišljaju i koje pitanje da postavim kako bih dobio još
podataka.
„Jasno ti je da e malo njih ozbiljno shvatiti tvoju potragu za
Amirima“ mirno nastavi Ktej. „Mer je, me utim, zaista
izuzetan ovek. Mada to ne shvata, ve im se približio. Drži se
Mera i on e te odvesti do njihovih vrata.“
Ktej se slabašno, suvo zakikota. „Krv, bršljan i kost, voleo
bih kad biste vi stvorovi imali dovoljno pameti da me cenite.
Makar sve ostalo zaboravio, upamti ovo što sam ti sad rekao.
Na kraju eš shvatiti u emu je vic. Uveravam te. Kad do e
vreme, smeja eš se.“
„Šta mi možeš re i o andrijanima?“, upitao sam.
„Pošto tako umilno pitaš, Sinder je onaj koga tražiš. Se aš ga
se? Bela kosa? Tamne o i? Znaš ve , svašta je radio tvojoj majci.
Užasne stvari. Mada se dobro držala. Laurijan je oduvek bila
pravi borac, da izvineš. Mnogo bolja od tvog oca, koji je molio i
ridao.“

PATRIK ROTFUS 220

Kroz glavu mi proleteše prizori koje sam godinama
pokušavao da zaboravim. Majka, kose natopljene krvlju, ruku

neprirodno izvrnutih, polomljenih u zglobu, u laktu. Otac,
rasporenog stomaka, dok se za njim protezao šest metara dug
trag krvi. Otpuzao je da joj bude bliže. Pokušao sam da
progovorim, ali su mi usta bila suva. „Zašto?“ uspeo sam da
prokrkljam.

„Zašto?“ ponovi Ktej. „Odli no pitanje. Znam toliko tih

zašto. Zašto su u inili te grozote tvojoj nesre noj porodici?
Zašto? Pa, zato što su to želeli, i zato što im se moglo, i zato što
su imali razloga.

Zašto su tebe ostavili u životu? Zašto? Zato što su bili
nemarni, i zato što si imao sre e, i zato što ih je nešto prestrašilo
i oteralo.“

Šta ih je prestrašilo i oteralo?, tupo pomislih. Ali bilo je to
previše. Se anja, ono što je glas rekao. Usta su mi se nemo
pomerala, pitaju i.

„Šta?“, upita Ktej. „Tražiš li neko druga ije zašto? Pitaš li se
zašto ti sve ovo govorim? Kakva korist od toga? Možda mi se
taj Sinder nekada zamerio. Možda mi je zabavno da pošaljem

štene poput tebe da mu ap e oko nogu. Možda mi nežno
krckanje tvojih tetiva dok stiskaš pesnice zvu i kao umilna
simfonija. O da, tako je. Budi siguran u to.

Zašto ne možeš da na eš tog Sindera? Pa, to je zanimljivo
zašto. Pomislio bi da e ovek ugljenocrnih o iju ostaviti utisak
kad navrati na pi e. Kako je mogu e da za sve ovo vreme nisi

ništa uo o njemu?“
Odmahnuo sam glavom pokušavaju i da iz nje izbacim

miris krvi spaljene kose.
Ktej je to izgleda shvatio kao znak. „Tako je, valjda ne

moram ja da ti govorim kako on izgleda. Video si ga pre samo
nekoliko dana.“

Spoznaja me strefi poput groma. Vo a razbojnika. ovek
skladnih pokreta u verižnja i. Sinder. On mi se obratio kad sam
bio dete. ovek s užasnim osmehom i ma em poput zimskog
leda.

„Šteta što je pobegao“, nastavi Ktej. „Ipak, moraš priznati da

221 Strah mudroga II

si stvarno imao sre e. Rekao bih da je ponovni susret s njim
prilika koja se ukazuje samo dvaput u životu. Šteta što si je
pro erdao. Nemoj se gristi što ga nisi prepoznao. Izveštili su se
oni u prikrivanju znakova koji ih odaju. Uopšte nisi kriv. Davno
je bilo. Pre mnogo godina. Osim toga, bio si zauzet: dodvoravao
se, valjao po jastucima s vilovnjakinjom, zadovoljavaju i svoje
najprimitivnije nagone.“

Zeleni leptirovi zatrepereše svi odjednom. Njihova krila bila
su poput liš a dok su se kovitlali ka tlu.

„Kad smo ve kod nagona, šta bi tvoja Dena pomislila?
Bogo, bogo. Zamisli da te vidi ovde. Ti i vilovnjakinja
zapetljani, navalili kao ze evi. On je tu e, znaš. Njen
pokrovitelj. Ne stalno, ali esto. Ponekad u nastupu besa, ali za
njega je to naj eš e igra. Dokle može da ide a da ona ne
zapla e? Dokle može da tera dok ona ne pokuša da pobegne, pa
mora ponovo da je namami? Ništa groteskno, pazi. Nema
opekotina. Ništa što bi ostavilo ožiljak. Ne još.

Pre dva dana tukao ju je štapom. To je novo. Ožiljci pod
ode om veli ine tvog palca. Modrice do kosti. Drhti na podu,
usta punih krvi i znaš na šta pomisli pre nego što izgubi svest?
Na tebe. Pretpostavljam da i ti razmišljaš o njoj. Izme u
plivanja, jagoda i odmora.“

Ktej ispusti nešto nalik uzdahu. „Nesre na devojka, tako je
vrsto vezana za njega. Misli da za bolje i nije. Ne bi ga
napustila ak ni ako bi ti to tražio. Što ti ne eš. Ti, toliko
obazriv. Plašiš se da je ne oteraš. A imaš i razloga. Ta ti je
pobegulja. Sad pošto je otišla iz Severena, kakvi su izgledi da
eš je na i?

Znaš, šteta je što si otišao bez re i. A baš je po ela da ti
veruje. Pre nego što si je razljutio. Pre nego što si pobegao. Baš
kao i svi ostali muškarci. Što žude za njom, puni umilnih re i, a
onda jednostavno odu. Ostave je samu. Dobro je što se sad ve
navikla na to, zar ne? Ina e bi je možda povredio. Ina e bi
možda slomio srce te nesre ne devojke.“

Bilo je to previše. Okrenuo sam se i potr ao, hitaju i putem
kojim sam došao. Nazad do mira Felurijankinog senovitog
proplanka. Što dalje. Što dalje.

PATRIK ROTFUS 222

A dok sam tr ao, uo sam iza sebe Kteja. Njegov suvi, tihi
glas pratio me duže nego što sam mislio da je mogu e. „Vrati

se. Vrati se. Imam da ti kažem još. Imam toliko toga da ti
ispri am, što ne ostaneš?“

Prošli su sati kad se kona no vratih na Felurijankin proplanak.
Nisam siguran kako sam našao put. Se am se samo da se
iznenadih kad kroz drve e ugledah njen paviljon. Moje
uskovitlane misli tada usporiše i ponovo sam bio u stanju da

razmišljam.
Otišao sam do jezera i dugo, dobro pio, poprskavši lice

vodom da razbistrim glavu i prikrijem tragove suza. Trenutak-
dva mirno sam porazmislio, ustao i otišao do paviljona. Tek
tada primetih neobi no odsustvo leptirova. Obi no ih je bar
pregršt lepršalo u blizini, ali sad ne beše nijednog.

Felurijanka je bila tu, ali ugledavši je, samo se još više
uznemirih. Bilo je to jedini put da je vidim a da nije izgledala
savršeno lepo. Ležala je na jastucima, ispijena i umorna. Kao da
me nije bilo danima, a ne satima, a ona sve to vreme nije ni jela
ni spavala.

Umorno je podigla glavu uvši me kako prilazim, „gotova

je“, rekla je, ali kad me je pogledala, o i joj se iznena eno
iskola iše.

Pogledavši se, videh da sam izgreban i krvav. Bio sam
poprskan blatom i umazan travom duž cele leve strane. Mora
da sam pao dok sam bezumno bežao od Kteja.

Felurijanka se uspravi, „šta ti se dogodilo?“

Odsutno otreh malo sasušene krvi s lakta. „To bih i ja tebe
mogao da pitam.“ Glas mi je zvu ao duboko i promuklo, kao
da sam vikao. Podigavši pogled, u o ima joj videh iskrenu
zabrinutost. „Išao sam do Danika. Našao sam nešto na drvetu.
Zvalo je sebe Ktej.“

Kad izgovorih to ime, Felurijanka se ukruti. „Ktej? da li ste

razgovarali?“
Klimnuo sam glavom.
„da li si ti to tražio?“ Ali pre nego što sam stigao da

223 Strah mudroga II

odgovorim, ona ispusti tih, o ajan krik i potr a ka meni.
Prelazila je rukama preko mog tela, kao da traži rane. To je
potrajalo minut, a onda mi uhvati lice i pogleda me u o i, kao
da se plaši šta e u njima na i. „da li si dobro?“

Njena zabrinutost mi izmami smešak na lice. Uveravao sam
je da sam dobro – a onda se setih onog što mi je Ktej rekao.
Setih se vatri i oveka s o ima crnim poput mastila. Pomislih na
Denu opruženu na podu, usta punih krvi. Na o i mi navreše
suze i zagrcnuh se. Okrenuo sam se i odmahnuo glavom, vrsto
zatvorenih o iju, nesposoban da govorim.

Glade i me po potiljku, ona re e: „sve je u redu. bol e pro i,
nije te ugrizao i o i su ti bistre, dakle sve je u redu.“

Odmakoh se od nje tako da joj vidim lice. „O i?“
„Ktejove re i mogu naterati muškarce da skrenu pame u, ali
videla bih da je tako. ti si još kvout, moj mili pesnik.“ Nagnula
se, neobi no neodlu na, a onda me nežno poljubila u elo.
„Laže muškarce i tera ih na ludilo?“
Polako je odmahnula glavom. „Ktej ne laže. on ima dar
vidovitosti, ali govori samo ono što e povrediti ljude, samo bi
se denerling obratio Kteju.“ Dotakla me je po vratu da ublaži
svoje re i.
Znaju i da je to istina, klimnuh glavom. I zaplakah.

POGLAVLJE STO PETO

Me uigra – Nekakva draž

Kvout dade znak Hroni aru da prestane s pisanjem. „Baste,
je li ti dobro?“ Zabrinuto je pogledao svog u enika.
„Izgledaš kao da si progutao grumen gvož a.“

Ovaj je zaista delovao užasnuto. Lice mu je bilo bledo,
gotovo voštano. Obi no vedar izraz zamenila je užasnutost.
„Reši“, re e glasom suvim poput jesenjeg liš a. „Nikad mi nisi
rekao da si govorio s Ktejom.“

„Mnogo toga ti nikad nisam rekao, Baste“, u šali re e Kvout.
„Zato si toliko op injen gadnim pojedinostima iz mog života.“

Bast se slabašno osmehnu, a ramena mu klonuše od
olakšanja. „Zna i, nisi. Mislim, pri ao s njim? To si samo dodao
da bude malo zanimljivije?“

„Molim te, Baste“, re e Kvout, o igledno uvre en. „Moja
pri a je i ovako sasvim dovoljno zanimljiva.“

„Ne laži me!“, iznenada viknu Bast, pritom gotovo ustavši iz
stolice. „Nemoj me lagati o ovome! Da se nisi usudio!“ On udari
rukom o sto, prevrnuvši svoj kr ag i preturivši Hroni arevu
mastionicu.

Dok si trenuo, Kvout dograbi poluispisani list hartije i
nogama odma e svoju stolicu od stola, sa uvavši list od
iznenadnog mlaza mastila i piva.

Samrtni ki belog lica, Bast se naže napred i uperi prst u
Kvouta. „Ne zanima me šta si sve drugo nakitio! Ali o ovome
ne smeš da lažeš, Reši! Ne mene!“

Kvout pokaza na Hroni ara, koji je sedeo podigavši s obe

225 Strah mudroga II

ruke netaknut list hartije u vazduh. „Baste“, re e. „Ovo mi je
prilika da iskreno i u celosti ispri am svoju životnu pri u. Sve
je...“

Bast zažmuri i po e da udara po stolu kao dete koje je dobilo
napad. „Umukni. Umukni! UMUKNI!“

Pokazao je na Hroni ara. „Zabole me šta eš njemu re i,
Reši. Napisa e ono što mu ja kažem ili ima da mu pojedem srce
nasred pija nog trga!“ Ponovo je uperio prst u gostioni ara i
gnevno zapretio. „Ali meni eš re i istinu, i to odmah!“

Kvout pogleda u svog u enika, a s lica mu polako iš ile
veselje. „Baste, obojica znamo da umem povremeno malo da
nakitim. Ali ova pri a je druga ija. Ovo mi je prilika da
zabeležim istinu o svemu. Istinu koja se krije iza pri a.“

Tamnokosi mladi se pogrbi u stolici pokrivši o i rukom.
Kvout ga pogleda zabrinutog lica. „Jesi li dobro?“
Bast odmahnu glavom, i dalje pokrivaju i o i.
„Baste“, blago re e Kvout. „Ruka ti krvari.“ Po ekao je malo,
pa upitao: „Baste, u emu je stvar?“
„To je ono!“, piskavim i histeri nim glasom prasnu Bast
zamahavši rukama. „Mislim da kona no shvatam u emu je
stvar!“
Tada se nasmejao, ali glasno i na silu, a onda po e da se
guši, a taj smeh pre e u nešto nalik jecaju. Pogledao je u krovne
grede u to ionici, a o i mu zablistaše. Zatreptao je kao da
potiskuje suze.
Kvout se naže i položi ruku mladi u na rame. „Baste, molim
te...“
„Stvar je u tome da ti toliko toga znaš“, re e Bast. „Znaš
štošta što ne bi trebalo da znaš. Znaš za berentaltu. Znaš za bele
sestre i put smeha. Kako onda ne znaš za Kteja? On je... on je
udovište.“
Kvoutu je primetno laknulo. „Gospode, Baste, i to je sve?
Sav sam se preznojio. Suo io sam se sa stvarima mnogo gorim
od...“
„Nema ni eg goreg od Kteja!“, viknu Bast, ponovo udarivši
stisnutom pesnicom o sto. Ovog puta se za u oštar zvuk
cepanja drveta kad se jedna od debelih greda ulegla i pukla.

PATRIK ROTFUS 226

„Reši, umukni i slušaj. Stvarno slušaj.“ Bast na trenutak obori
pogled, pažljivo biraju i re i. „Znaš ko su Siti?“

Kvout sleže ramenima. „Klika me u Vilin-narodom. Mo ni,
dobronamerni...“

Bast odmahnu rukama. „Ne razumeš ih ako upotrebljavaš
re ’dobronamerni’ Ali ako se za nekog od Vilin-naroda može
re i da radi u korist dobra, onda su to oni. Njihov najstariji i
najvažniji zadatak je da spre e Kteja da stupi bilo s kim u dodir.

Bilo s kim.“
„Nisam video nikakve stražare“, re e Kvout tonom kojim se

umiruje preplašena životinja.
Bast pro e rukom kroz kosu raš upavši je. „Sve mi soli u

meni, Reši, ne znam kako si se provukao pored njih. Ako iko
do e u dodir s Ktejom, Siti ga ubiju. Ubiju ga dugim rožnatim

lukovima s razdaljine od jednog kilometra. Zatim mu telo
ostave da istrune. Ako bi neka vrana samo sletela na telo, i nju
bi ubili.“

Hroni ar se blago nakašlja, a onda progovori: „Ako je to što
kažeš istina“, upitao je, „zašto bi iko išao Kteju?“

Na trenutak je izgledalo da e Bast prasnuti na pisara, ali

onda ogor eno uzdahnu. „Da budemo iskreni, moj narod nije
poznat po dobrim odlukama“, re e. „Svako vilinsko dete zna
kakva je Ktejova priroda, ali uvek ima onih koji žele da ga traže.
Ljudi mu odlaze po odgovore ili kako bi zavirili u budu nost.
Ili se nadaju da e oti i s cvetom.“

„Cvetom?“, upita Kvout.

Bast ga ponovo zapanjeno pogleda. „Rina?“ Pošto na
gostioni arevom licu nije uo io ni tra ak prepoznavanja,
užasnuto je odmahnuo glavom. „Ti cvetovi su lek, Reši. Le e
svaku bolest. Izbacuju svaki otrov. Zacele svaku ranu.“

Na to Kvout podiže obrve. „Ah“, re e pogledavši u svoje
sklopljene šake na stolu. „Shvatam. Jasno mi je kako bi to moglo

namamiti oveka, ak i ako zna da to nije pametno.“
Gostioni ar podiže pogled. „Moram priznati da ne vidim u

emu je nevolja“, re e pravdaju i se. „Vi ao sam ja udovišta,
Baste. Ktej nije ni nalik tome.“

„Upotrebio sam pogrešnu re , Reši“, priznade Bast. „Ali ne

227 Strah mudroga II

znam bolju. Da postoji re koja zna i otrovan i mrzak i zarazan,
upotrebio bih je.“

On duboko udahnu i naže se napred u stolici. „Reši, Ktej
vidi budu nost. Ne neodre eno, poput proro išta. On vidi celu
budu nost.

Jasno. Savršeno. Sve što bi ikako moglo da se dogodi,
granaju i se u beskona nost od sadašnjeg trenutka.“

Kvout izvi obrvu. „Vidi, je li?“
„Vidi“, ozbiljno re e Bast. „I ispunjen je istom, silnom
zlobom. To naj eš e nije nikakva teško a, jer ne može da ode od
drveta. Ali kad ga neko poseti...“
Kvout zaldima glavom, a pogled mu odluta. „Ako savršeno
zna budu nost“, polako re e, „sigurno zna kako e neko
reagovati na bilo šta što on kaže.“
Bast klimnu glavom. „I opak je, Reši.“
Kvout zamišljeno nastavi: „To zna i da bi svako na koga je
Ktej uticao bio poput strele ispaljene u budu nost.“
„Strela e pogoditi samo jednog oveka, Reši.“ Bastove
tamne o i bile su šuplje i beznadežne. „Svako na koga je Ktej
uticao nalik je brodu koji nose i kugu plovi ka luci.“ On pokaza
dopola ispunjen list hartije koji je Hroni ar držao na krilu. „Kad
bi Siti znali za postojanje toga, dali bi sve od sebe da ga unište.
Pobili bi nas zato što smo uli Ktejove re i.“
„Zato što sve što Ktejov uticaj pronosi dalje od drveta...“,
re e Kvout pogledavši svoje šake. Dugo je utke sedeo,
zamišljeno klimaju i glavom. „Dakle, mladi u potrazi za
sre om ode Kteju i uzme jedan cvet. Kraljeva erka je smrtno
bolesna i on odnosi cvet da je izle i. Zaljube se jedno u drugo,
iako je ona zaru ena za princa iz susedstva...“
Bast je blenuo u Kvouta.
„Hrabro pokušaju da pobegnu pod mese inom“, nastavi
ovaj. „Ali on padne s krova i uhvate ih. Pošto je udaju protiv
njene volje, princeza prve bra ne no i izbode princa iz
susedstva. Princ umire. Gra anski rat. Spaljena i posoljena
polja. Glad. Kuga...“
„To je pri a o Fastingsvejskom ratu“, jedva ujno re e Bast.
Kvout klimnu glavom. „Felurijanka mi ju je ispri ala. Do

PATRIK ROTFUS 228

sada mi nije bio jasan deo s cvetom. Nije spomenula Kteja.“
„I ne bi, Reši. Smatra se da to donosi nesre u.“ Odmahnuo je

glavom. „Ne, ne nesre u. Kao da pljuneš nekom u uvo. To se
jednostavno ne radi.“

Pošto se malo pribrao, Hroni ar ponovo prima e stolicu, i
dalje pažljivo drže i hartiju. Mršte i se, pogleda u sto,
polomljen i zamazan pivom i mastilom. „ ini se da tog stvora
baš bije glas“, re e. „Ali ne verujem da je toliko opasan...“

Bast s nevericom pogleda u Hroni ara. „Gvož a ti i žu i“,
tiho re e. „Smatraš me detetom? Misliš da ne razlikujem pri u
ispri anu uz vatru od istine?“

Hroni ar pomirljivo odmahnu rukom. „Nisam to hteo da...“
Ne skidaju i pogled s Hroni ara, Bast položi krvavi dlan na
sto. Drvo zastenja, a slomljene grede se uz iznenadan prasak

ponovo sastaviše. Bast podiže šaku, oštro udari njom o sto, a
tamni poto i mastila i piva iznenada se izviše i pretvoriše u
kao ugalj crnu vranu koja prhnu u vazduh, obletevši jednom
to ionicu.

Bast dohvati pticu s obe ruke i nehajno je pocepa napola
bacivši polovine u vazduh, gde se raspršiše u plameni mlaz

boje krvi.
Sve se dogodilo u trenutku. „Sve što znaš o Vilin-svetu može

stati u naprstak“, ravnodušnim i ravnim glasom re e,
bezizrazno gledaju i u pisara. „Kako se usu uješ da sumnjaš u
mene? Nemaš ti pojma ko sam ja.“

Hroni ar je sedeo sasvim mirno, ali nije pogledao u stranu.

„Kunem se jezikom i zubima“, oštro re e Bast. „Kunem se
kamenim vratima. Tri hiljade puta u ti ponoviti. Ni u mom ni
u vašem svetu nema ni eg opasnijeg od Kteja.“

„Nema potrebe, Baste“, blago re e Kvout. „Verujem ti.“
Bast se okrete ka Kvoutu, pa se kukavno skljoka u stolicu.
„Voleo bih da mi ne veruješ, Reši.“

Kvout se vragolasto osmehnu. „Zna i, nakon što se neko
susretne s Ktejom, svaki izbor koji napravi bi e pogrešan.“

Bast odmahnu glavom, bleda i ispijena lica. „Ne pogrešan,
Reši, katastrofalan. Ijaks je govorio s Ktejom pre nego što je
ukrao mesec, a to je pokrenulo rat u celom svetu. Lanrej je

229 Strah mudroga II

govorio s Ktejom pre nego što je priredio izdaju Mir Tarinijela.
Stvaranje Bezimenog. Skejndajn. Sve se to može pripisati
Kteju.“

Kvoutovo lice postade bezizrazno. „E pa, to onda mene
stavlja u zanimljivo društvo, zar ne?“, suvo re e.

„I više od toga, Reši“, re e Bast. „U našim dramama, ako se
pozadi u daljini vidi Ktejovo drvo, znaš da e pri a biti najgora
vrsta tragedije. Ono stoji tu kako bi publika znala šta da

ekuje. Kako bi znala da e na kraju sve krenuti po zlu.“
Kvout je dugo gledao u Basta. „Oh, Baste“, blago re e svom
eniku. Nežno i tužno mu se osmehnuo. „Znam kakvu pri u
pri am. Ovo nije komedija.“
Bast mu uputi prazan, beznadežan pogled. „Ali Reši...“ Usta
su mu se pomerala, bezuspešno pokušavaju i da na u re i.
Crvenokosi gostioni ar pokaza na praznu to ionicu. „Ovo je
kraj pri e, Baste. To svi znamo.“ Kvout je to rekao ravnodušno,
nehajno kao da govori o ju erašnjem vremenu. „Vodio sam
zanimljiv život, a prise anje na njega ima u sebi nekakve draž.
Ali...“
Kvout duboko udahnu i nežno izdahnu. „...ali ovo nije
smela romansa. Nije bajka u kojoj se ljudi vra aju iz mrtvih.
Nije uzbudljiv ep od kog ti se uzburka krv. Ne. Svi znamo
kakva je ovo pri a.“
Na trenutak je izgledalo da e nastaviti, ali mu pogled
dokono odluta po praznoj to ionici. Lice mu je bilo spokojno, ni
traga od besa ili gor ine.
Bast baci pogled ka Hroni aru, ali ovog puta u njemu nije
bilo vatre. Nije bilo besa. Nije bilo gneva i zapovesti. Bastov
pogled bio je o ajan, preklinju i.
„Nije gotova, ako si još ovde“, re e Hroni ar. „Nije tragedija,
ako si još živ.“
Na to Bast živo zaklima glavom, pogledavši opet u Kvouta.
Ovaj ih je trenutak obojicu gledao, a onda se osmehnu i tiho
zakikota duboko u grudima. „O“, nežno re e. „Obojica ste tako
mladi.“

PATRIK ROTFUS 230

POGLAVLJE STO ŠESTO

Povratak

Posle susreta s Ktejom, trebalo mi je dosta vremena da opet
postanem onaj stari.
Dosta sam spavao, ali samo na mahove, jer su me morili
užasni snovi. Neki su bili upe atljivi i bilo ih je teško zaboraviti.
U njima su se uglavnom pojavljivali moja majka, otac, družina.
Gori behu oni posle kojih bih se probudio u suzama bez

ikakvog se anja o onome što sam sanjao, samo sa bolom u
grudima i prazninom u glavi poput krvave rupe na mestu
ispalog zuba.

Kad sam se prvi put ovako probudio, Felurijanka je bila tu i
gledala me. Lice joj je bilo toliko blago i zabrinuto da sam

ekivao da e mi nežno prošaptati i gladiti mi kosu, kao Ori

pre toliko meseci u mojoj sobi.
Ali ona ne u ini ništa sli no, „da li si dobro?“ upitala je.
Nisam imao odgovor. U glavi mi se mutilo od se anja,

zbrkanosti i bola. Ne usu uju i se da progovorim kako ne bih
ponovo briznuo u pla , samo sam odmahnuo glavom.

Felurijanka se sagnula i poljubila me u ugao usta, dugo me

gledala, pa se ponovo uspravila. Otišla je do jezera i donela mi
vode u sastavljenim šakama.

Prethodnih dana nije me pritiskala pitanjima niti me
navodila da joj se poverim. Povremeno bi pokušala da mi pri a
pri e, ali nisam mogao da se usredsredim na njih, pa su bile još
nerazumnije nego obi no. Na nekim delovima bih se

nekontrolisano rasplakao, mada u samim pri ama nije bilo

231 Strah mudroga II

ni eg tužnog.
Jednom sam se probudio i otkrio da je nema. Satima kasnije

vratila se, nose i neobi nu zelenu vo ku, ve u od moje glave.
Stidljivo se osmehnula i pružila mi je, pokazavši mi kako da
oljuštim tanku kožastu ljusku i otkrijem narandžasto meso.
Pulpasto i oporo-slatko, odvajalo se u spiralnim komadima.

Jeli smo ga u tišini, dok nije ostalo samo okruglo, tvrdo,
klizavo semenje. Bilo je tamnobraon boje i toliko veliko da ga
nisam mogao obaviti dlanom. Zamahnuvši, Felurijanka ga razbi
o neku stenu i pokaza mi da je unutra suvo poput pe ene
koštunice. I to smo pojeli. Bilo je neodre enog, ljutkastog
ukusa, pomalo nalik na dimljenog lososa.

Unutar njega, nalazilo se još jedno seme, belo poput kosti,
veli ine klikera. Njega Felurijanka dade meni. Bilo je slatko
poput bombone i pomalo gumasto, poput karamele.

Jednom me je beskona ne sate ostavila samog, da bi se
vratila sa dve sme e ptice koje je pažljivo nosila u rukama. Bile
su manje od vrabaca, upadljivih list-zelenih o iju. Spustila ih je
pored jastuka na kojima sam ležao, a kad je zviznula, one
zapevaše. Ne ise ke pti jeg peva, zapevale su pravu pesmu.

etiri strofe s refrenom. Najpre su pevale zajedno, a onda u
jednostavnoj harmoniji.

Jednom sam se probudio, a ona mi dade da popijem iz
kožnog pehara. Mirisalo je na ljubi ice, a nije imalo nikakav
ukus, ali mi je u ustima delovalo bistro, toplo i isto, kao da
pijem svetlost letnjeg sunca.

Drugi put mi je dala gladak crven kamen, topao na dodir.
Nekoliko sati kasnije iz njega se, kao iz jajeta, izleglo stvorenje
nalik majušnoj veverici koja ljutito zakrešta na mene, a onda
pobeže.

Jednom sam se probudio, a nje nije bilo u blizini. Osvrnuvši
se, ugledah je gde sedi na ivici vode, rukama grle i kolena.
Jedva sam uo nežnu pesmu njenih tihih jecaja.

Spavao sam i budio se. Dala mi je prsten napravljen od lista,
grozd zla anih bobica, cvet koji bi se otvorio i zatvorio ako biste
ga pogladili prstom...

A jednom, kad sam se iznenada probudio, vlažnog lica i s

PATRIK ROTFUS 232

bolom u grudima, stavila je ruku preko moje. U inila je to tako
neodlu no, lica toliko zabrinutog, da biste pomislili da nikada

ranije nije dotakla muškarca. Kao da se plašila da u se slomiti,
ope i je ili ugristi. Njena hladna šaka za trenutak je po ivala na
mojoj, nežna poput no nog leptira. Blago mi je stisla šaku,
sa ekala, pa se odmakla.

Tada mi se to u inilo udnim. Ali bio sam previše pometen i
skrhan bolom da bih jasno razmišljao. Tek sada shvatam o

emu se radilo. Nevešto poput mlade ljubavnice, pokušavala je
da me uteši, a nije imala baš nikakvu predstavu kako.

Ipak, vreme le i sve. Moji snovi su prestali. Vratio mi se apetit.
Glava mi se dovoljno razbistrila da se pomalo šega im s
Felurijankom. Nedugo zatim, oporavio sam se dovoljno da
flertujem. Kad se to dogodilo, njeno olakšanje bilo je o igledno,

kao da nije shvatala stvora koji ne želi da je poljubi.
Na kraju mi se vratila radoznalost, najsigurniji pokazatelj da

sam opet onaj stari. „Nisam te pitao kako je prošao završetak
rada na seni“, rekoh.

Lice joj se ozari, „gotova je!“ U o ima joj se video ponos.
Uzela me je za ruku i povela do ruba paviljona. „s gvož em nije

bilo lako, ali gotova je.“ Krenula je napred, a onda zastade.
„možeš li da je na eš?“

Dugo i pažljivo osvrtao sam se oko sebe, dok u tmini
obližnjeg drveta ne ugledah jedva primetnu dubinu. Pružio
sam ruku i izvukao svoju sen prikrivenu senkom.

Felurijanka doskakuta do mene, nasmejavši se kao da sam

upravo pobedio u nekoj igri. Obgrlila me je oko vrata i poljubila
sa žestinom desetoro dece.

Nikada mi ranije nije dopuštala da nosim sen, pa sam se
divio kako mi se širi preko golih ramena. Gotovo da nije imala
težinu, mekša od najraskošnijeg somota. Imao sam ose aj da
nosim topli povetarac, isti onaj koji me je o ešao na

zamra enom šumskom proplanku gde me je Felurijanka odvela
da sakupljam senke.

Hteo sam da odem do šumskog jezera da se pogledam u

233 Strah mudroga II

vodi, ali se Felurijanka baci na mene. Gurnuvši me na zemlju,
opkora ila me je dok se moja sen prostrla pod nama poput
debelog ebeta. Prikupila je krajeve oko nas, a onda me
poljubila u grudi, vrat. Ose ao sam njen vreo jezik na koži.

„ovako eš“, prošaptala mi je na uvo, „kad god te sen bude
obavila, pomisliti na mene. kad te dodirne, bi e to kao da te ja
dodirujem.“ Nežno se privila uz mene, o ešavši svojim nagim
telom moje. „kroz sve druge žene, se eš se Felurijanke. i
vrati eš se.“

Posle toga, znao sam da se mom boravku u Vilin-zemlji bliži
kraj. Ktejove re i žarile su mi se u svest poput kova, mame i
me nazad u svet. Saznanje da sam bio tako blizu oveka koji mi
je ubio roditelje a da toga nisam bio svestan ostavilo mi je gorak
ukus u ustima koji ak ni Felurijankini poljupci nisu mogli da
uklone. A u glavi sam stalno vrteo ono što je Ktej rekao o Deni.

Najzad sam se probudio i shvatio da je vreme. Ustao sam,
spakovao torbu i obukao se, prvi put posle itave ve nosti.
Posle toliko godina, bilo je neobi no osetiti ode u na koži.
Koliko dugo me nije bilo? Prošao sam prstima kroz bradu,
odbacivši tu misao. Nema svrhe naga ati kad u uskoro saznati
odgovor.

Okrenuvši se, ugledah Felurijanku kako tužna lica stoji u
središtu paviljona. Na trenutak pomislih da e se pobuniti zbog
mog odlaska, ali nije u inila ništa sli no. Prišla mi je i vezala sen
na ramena, podsetivši me na majku koja obla i dete da ga
zaštiti od hladno e. ak su i leptiri koji su je pratili delovali
melanholi no.

Satima me je vodila kroz šumu dok nismo stigli do dva
visoka sivokamena. Podigla je kapulja u na mojoj seni i
zamolila me da zatvorim o i. Onda me je povela u kratkom
krugu i osetih tananu promenu u vazduhu. Kad sam otvorio

i, osetio sam da ovo nije ona ista šuma kroz koju sam
trenutak ranije hodao. Nestalo je udne napetosti u vazduhu.
Bio je to smrtni svet.

Okrenuh se Felurijanki. „Moja gospo“, rekoh. „Nemam ništa

PATRIK ROTFUS 234

da vam dam na rastanku.“
„osim obe anja da eš se vratiti.“ Glas joj je bio mek poput

ljiljana, s nagoveštajem upozorenja.
Osmehnuh se. „Ho u da kažem da nemam šta da vam

ostavim, gospo.“
„osim se anja.“ Nagnula se bliže.
Zatvorivši o i, oprostih se od nje s malo re i i mnogo

poljubaca.

A onda sam otišao. Voleo bih da kažem da se nisam
osvrnuo, ali to ne bi bilo ta no. Kad je ugledah, srce mi umalo
ne prepu e. Delovala je tako majušno pored ogromnog sivog
kamenja. Umalo se ne vratih da je još jednom poljubim, još
jednom se pozdravim.

Ali znao sam da, ako se vratim, više nikad ne u oti i.

Nekako nastavih dalje.
Kad sam se po drugi put osvrnuo, nje nije bilo.

POGLAVLJE STO SEDMO

Vatra

Sunce je ve odavno zašlo kad sam stigao u gostionicu Za
peni. Kroz njene prozore naviralo je svetlo lampi, a pred
njom beše privezano desetak konja koji su žvakali iz zobnica.
Kroz otvorena vrata na mra nu ulicu iskosa je padao kvadrat
svetlosti.

Ali nešto nije bilo u redu. Nije se uo prijatan, živahan
žamor koji obi no no u dopire iz uposlene gostionice. Nije bilo
ni šapata. Ni re i.

Zabrinut, polako se prikradoh. Kroz glavu mi proleteše sve
bajke koje sam ikad uo. Da li su od mog odlaska prošle
godine? Decenije?

Ili je u pitanju neka mnogo obi nija nevolja? Da li je bilo više
razbojnika nego što smo mislili? Da li su po povratku zatekli
uništen logor, a onda došli ovamo da prave neprilike?

Primakao sam se jednom prozoru i provirivši unutra shvatio
o emu je re .

U gostionici je bilo etrdesetak-pedesetak ljudi. Sedeli su za
stolovima, po klupama i duž tezge. Svi pogledi bili su uprti u
ognjište.

Tamo je Marten ispijao pi e. „Nisam mogao da odvojim
pogled“, nastavio je. „Nisam želeo. A onda je Kvout stao ispred
mene zaklonivši je i na trenutak me oslobodio njenih ini. Oblio
me je tako težak i hladan znoj kao da me neko polio kofom
vode. Pokušao sam da ga pomerim, ali me je on odgurnuo i
potr ao ka njoj.“ Na licu mu se videlo žaljenje.

PATRIK ROTFUS 236

„Kako to da nije sredila i Adema i onog velikog?“ upitao je
ovek s licem nalik jastrebu koji je sedeo u blizini na uglu

ognjišta. Dobovao je prstima po izan aloj kutiji od violine. „Da
ste je stvarno videli, svi biste odjurili za njom.“

Za u se žamor odobravanja.
Sa obližnjeg stola oglasio se Tempi, lako uo ljiv u
krvavocrvenoj košulji. „Dok sam rastao, vežbao sam vlast nad
sobom.“ Podigao je šaku i stisnuo je u pesnicu. „Povre en.

Gladan. Žedan. Umoran.“ Nakon svake re i protresao je
pesnicom da pokaže kako je ovladao time. „Žene.“ Na licu mu
zaigra jedva primetan smešak i ponovo pretrese pesnicom, ali
ne onoliko odlu no kao ranije. Prostoriju ispuni žamor smeha.
„Kažem ovo. Da Kvout nije otišao, možda bih ja.“

Marten klimnu glavom. „A što se našeg drugog prijatelja

ti e...“ Nakašljao se i pokazao na drugi kraj sobe. „Hespe ga je
ubedila da ostane.“ Na to se ponovo za u smeh. Za trenutak
sam tražio, a onda uo ih gde sede Dedan i Hespe. Dedan kao
da se svim silama upinjao da jarko ne pocrveni. Hespe mu je
posedni ki stavila ruku na nogu. Krišom se zadovoljno
osmehnula.

„Sutradan smo ga potražili“, re e Marten, ponovo
privukavši pažnju prisutnih. „Pratili smo njegov trag kroz
šumu. Našli smo mu ma oko kilometar od jezera. Nema
sumnje da ga je izgubio žure i da je uhvati. Ogrta mu je visio
na grani nedaleko odatle.“

On podiže pohabani ogrta koji sam kupio od kotlokrpe.

Izgledao je kao da ga je iskidao pobesneli pas. „Zaka io se za
granu. Verovatno se istrgao iz njega da je ne bi izgubio iz vida.“
Dokono je opipao pocepane rubove. „Da je bio sa injen od ja eg
materijala, možda bi on ve eras još bio sa nama.“

Znam kad je pravi trenutak da stupim na scenu. Kro ivši
kroz vrata, osetio sam kako se svi pogledi okre u ka meni.

„Našao sam bolji ogrta “, rekoh. „Koji je svojeru no napravila
Felurijanka. A imam i pri u. Koju ete prepri avati unucima.“
Osmehnuo sam se.

Zavladao je muk, a onda usledi galama jer svi progovoriše
uglas.

237 Strah mudroga II

Zapanjeno i u neverici, moji saputnici zurili su u mene. Prvi
je sebi došao Dedan i probivši se do mene iznenadio me grubo
me zagrlivši jednom rukom. Tek tad sam primetio da mu je
druga vezana u udlagu.

Upitno je pogledah. „Da li ste naleteli na nevolju?“, upitao
sam, a prostoriju ispuni haoti an žamor.

Dedan odmahnu glavom. „Hespe“, jednostavno re e. „Nije
joj se baš dopala pomisao na to da odjurim za tom
vilovnja kom ženom. Da tako kažem... ubedila me je da
ostanem.“

„Polomila ti je ruku?“ Setio sam se da sam pre odlaska video
Hespe kako ga drži na zemlji.

Krupni ovek obori pogled. „Mal ice. Držala ju je dok sam ja
pokušavao da se otrgnem.“ Smeteno se osmehnuo. „Moglo bi
se re i da smo je polomili zajedno.“

Potapšao sam ga po krupnom ramenu i nasmejao se. „Baš
slatko. Stvarno dirljivo.“ Nastavio bih, ali se soba utišala. Svi su
gledali u nas, u mene.

Pogledavši u gomilu oko sebe, najednom se osetih
izgubljeno. Kako da to objasnim...?

Ve sam vam rekao da ne znam koliko sam vremena proveo
u Vilin-zemlji. Ali prošlo je mnogo. Toliko dugo sam živeo
tamo da mi više nije bilo neobi no. Po eo sam da se ose am
prijatno.

Po povratku u svet smrtnika, ova krcata to ionica delovala
mi je neobi no. Kako je udno biti unutra umesto pod vedrim
nebom. Klupe i stolovi od debelog drveta delovali su tako
primitivno i grubo. Svetio lampi inilo mi se previše bleštavim i
dre avim.

itavu ve nost jedino društvo bila mi je Felurijanka, u
pore enju s kojom su mi ljudi oko mene delovali neobi no. Bio
sam zaprepaš en njihovim beonja ama. Ose ali su se na znoj,
konje i oporo gvož e. Glasovi su im bili grubi i oštri, držanje
kruto i nezgrapno.

Ali time sam samo zagrebao po površini. Ose ao sam se
neprijatno u sopstvenoj koži. Veoma mi je smetalo što ponovo
na sebi imam ode u i jedino što sam želeo bilo je da ponovo

PATRIK ROTFUS 238

budem ugodno nag. izme su delovale kao zatvor. Tokom
dugog peša enja do gostionice, sve vreme sam se odupirao

porivu da ih izujem.
Osmotrivši lica oko sebe, ugledao sam mladu ženu od jedva

dvadeset godina. Imala je ljupko lice i svetloplave o i. Usta joj
behu savršena za ljubljenje. Koraknuo sam ka njoj, sasvim rešen
da je uzmem u naru je i...

Najednom zastadoh, baš kad sam pružio ruku da je

pomazim po vratu, a u glavi osetih nešto veoma nalik
vrtoglavici. Ovde je bilo druga ije. ovek koji sedi pored nje
verovatno joj je muž. To je važno, zar ne? Ta mi je injenica
delovala vrlo neodre eno i daleko. Zašto ve ne ljubim ženu?
Zašto nisam nag, ne jedem ljubi ice i ne sviram pod vedrim
nebom?

Kad se ponovo osvrnuh po sobi, sve mi se u ini užasno
smešno. Ti ljudi što sede na klupama, obu eni u slojeve i slojeve
ode e i jedu noževima i viljuškama. Sve mi je delovalo tako
besmisleno i neprirodno. Bilo je neverovatno smešno. Kao da su
igrali neku igru a da toga nisu ni bili svesni. Poput šale koju
ranije nisam shvatao.

I tako sam se nasmejao. Ne glasno ni naro ito dugo, ali zato
burno i neobi no razdragano. To nije bio ljudski smeh i proneo
se gomilom kao vetar kroz žito. Oni koji su bili dovoljno blizu
da ga uju pomeriše se na svojim mestima, neki radoznalo, a
neki uplašeno gledaju i u mene. Neki zadrhtaše, izbegavaju i
da me pogledaju u o i.

Potresla me je njihova reakcija i dadoh sve od sebe da se
priberem. Duboko sam udahnuo i zažmurio. Trenutak
neobi nog ose aja izgubljenosti prošao je, mada su mi izme na
nogama i dalje bile tvrde i teške.

Kad sam ponovo otvorio o i, ugledah Hespe. „Kvoute“,
neodlu no je rekla. „Izgledaš... dobro.“

Široko joj se osmehnuh. „I jesam.“
„Mislili smo da si... se izgubio.“
„Mislili ste da sam gotov“, nežno je ispravih. „Mrtav u
Felurijankinom naru ju, ili lud i slomljen od žudnje, lutam
šumom.“ Pogledao sam redom u svakog od njih. „Da li sam u

239 Strah mudroga II

pravu?“
Osetio sam da su svi pogledi uprti u mene, pa odlu ih da to

iskoristim. „Ma hajde, ja sam Kvout. Ro en kao Edema Ru.
io sam na Univerzitetu i mogu da prizovem munju kao

Taborlin Veliki. Zar ste stvarno mislili da e mi Felurijanka do i
glave?“

„I došla bi ti glave“, re e neki grubi glas s ruba ognjišta, „da
si joj ikad makar senku video.“

Okrenuvši se, ugledah violinistu s licem poput jastreba.
„Izvinite, gospodine?“

„Trebalo bi da se izviniš prisutnima“, re e glasom punim
prezira. „Ne znam šta si mislio da eš ovim dobiti, ali ni na
sekund nisam poverovao da je iko od vas video Felurijanku.“

Pogledao sam ga u o i. „Prijatelju, nisam je ja samo video.“
„Da je tako, sada bi bio ili lud ili mrtav. I, mada priznajem
da možda i jesi lud, razlog tome nisu nikakve vilenja ke
arolije.“ Ovo je pozdravio opšti kikot. „Niko je godinama nije
video. Vilovnja ki narod otišao je odavde, a ti nisi Tabrolin
Veliki, ma šta tvoji prijatelji rekli. Cenim da si samo vešt
pripoveda koji se nada da e se pro uti.“
To je bilo neobi no blizu istine i primetih kako me neki iz
gomile sumnji avo gledaju.
Pre nego što sam stigao da odgovorim, Dedan se ubaci: „A
šta emo onda s njegovom bradom? Kad je pre tri no i odjurio,
lice mu je bilo glatko kao bebino dupe.“
„To ti kažeš“, odgovorio je violinista. „Nisam hteo da se
javljam iako nisam poverovao ni polovinu onog što ste nam
rekli o razbojnicima ili tome kako je prizvao munju. Ali
pomislih: 'Prijatelj im je verovatno mrtav i žele da ga ljudi
upamte po nekoliko di nih pri a.“
Pogledao je preko svog slomljenog nosa u Dedana. „Ali ovo
je zaista otišlo predaleko. Nije pametno lagati o vilinskom
narodu. Ne volim da mi stranci dolaze ovamo i pune mojim
prijateljima glave glupostima. U utite, svi. Ve eras ste dovoljno
rekli.“
Pošto je kazao svoje, violinista otvori izan alu kutiju koja je
stajala pored njega i izvadi instrument. Sad se u kr mi ve

PATRIK ROTFUS 240

pomalo ose alo neprijateljstvo i nemali broj njih prezrivo me
odmeravao.

Dedan ljutito prasnu: „Ma slušaj ti...“ Hespe re e nešto i
pokuša da ga natera da sedne, ali se Dedan otrže. „Ne. Ne
dozvoljavam da me nazivaju lažovom. Li no Alveron nas je
poslao ovamo zbog tih razbojnika. I obavili smo posao. Ne

ekujemo paradu, ali nek sam proklet ako ti dozvolim da me
nazoveš lažovom. Pobili smo te skotove. A posle smo zaista

videli Felurijanku. A taj tu Kvout je stvarno odjurio za njom.“
Dedan ratoborno pogleda oko sebe, najduže se zadržavši na

violinisti. „Kunem se u svoju zdravu desnicu da je to istina.
Ako neko ho e da me nazove lažovom, hajde da to odmah
raš istimo.“

Violinista uze gudalo i pogleda Dedana u o i. Prevukao je

preko žica proizvevši vrištav ton. „Lažove.“
Dedan samo što nije sko io preko sobe dok su ljudi

razmicali stolice da naprave mesta za tu u. Violinista polako
ustade. Bio je viši nego što sam o ekivao, kratke prosede kose i
zglobova punih ožiljaka koji su mi govorili da mu pesni enje
nije strano.

Uspeo sam da stanem pred Dedana i da mu, naslonivši se na
njega, šapnem na uvo: „Da li stvarno želiš da se kavdžiš sa
slomljenom rukom? Ako te dohvati, samo eš vrištati i upišati
se pred Hespe.“

Osetio sam da se malo opustio i nežno ga gurnuh nazad ka
njegovoj stolici. Krenuo je, ali nije mu bilo pravo.

„...nešto ovde“, re e neka žena iza mene. „Ako ho eš s
nekim da se biješ, iza i napolje i ne vra aj se više ovamo. Ne
pla am te da se tu eš s mušterijama. Jesi uo?“

ekaj, Peni“, umirivao ju je violinista. „Samo sam mu malo
pokazao zube. On je to shvatio previše li no. Ne možeš me
kriviti što ismevam pri e s kakvima su oni došli.“

Okrenuvši se, videh da se violinista pravda ljutitoj ženi
srednjih godina. Bila je dobrih trideset centimetara niža od
njega, pa je morala da digne ruku kako bi ga prstom bocnula u
grudi.

Tada za uh uzvik koji je dopro sa strane: „Božje ti majke,

241 Strah mudroga II

Sebe. Vidiš li to? Pogledaj! Pomera se sam od sebe.“
„Mrtav si pijan. To je samo povetarac.“
„Ve eras nema nikakvog vetra. Sam se pomera. Pogledaj

opet!“ Bila je to moja sen, naravno. Sada je ve nekoliko njih
primetilo kako se nežno vijori na nepostoje em povetarcu.
Pomislih da je proizvela prili no dobro dejstvo, ali sam po
njihovim razroga enim pogledima video da su uznemireni.
Nekolicina je s nelagodom odmakla stolice od mene.

iju prikovanih za moju sen koja se lagano vijorila, Peni
pri e i stade do mene. „Šta je to?“, upitala je s tek nagoveštajem
straha u glasu.

„Nemaš zbog ega da brineš“, jednostavno rekoh, podigavši
jedan nabor da ga pogleda. „To je moj plašt o senke. Napravila
mi ga je Felurijanka.“

Violinista zga eno otfrknu.
Peni ga prostreli pogledom i oklevaju i pre e rukom preko
mog ogrta a. „Mek je“, promrmljala je pogledavši u mene. Kad
nam se pogledi sretoše, kao da se na trenutak iznenadila, a
onda uzvilcnu: „Ti si Losin momak!“
Pre nego što sam stigao da pitam šta je time htela da kaže,
za u se ženski glas: „Šta?“ Okrenuvši se, ugledah crvenokosu
služavku koja je krenula ka nama. Ista ona koja me je onako
strašno postidela kad smo prvi put bili u ovoj gostionici.
Peni pokaza glavom na mene. „To je tvoj golobradi vatreni
momak od pre tri desetice! Se aš se kad si mi ga pokazala?
Nisam ga prepoznala s bradom.“
Losi stade pred mene. Blistavocrvene kovrdže padale su joj
preko bele kože na ramenima. Preletela je opasnim zelenim
ima preko seni i polako se vratila do mog lica. „Bogme, jeste
on“, dobacila je Peni. „S bradom ili ne.“
Zakora ila je napred, gotovo se pribivši uz mene. „De aci
uvek nose brade u nadi da e ih to u initi muškarcima.“
Blistave smaragdnozelene o i smelo uhvatiše moj pogled kao
da o ekuje da u pocrveneti i spetljati se kao ranije.
Setivši se svega što sam nau io od Felurijanke, osetih kako iz
mene ponovo navire udan, divlji smeh. Potisnuo sam ga kako
sam najbolje umeo, ali osetih kako se komeša u meni kad je

PATRIK ROTFUS 242

pogledah u o i osmehnuvši joj se.
Losi iznena eno ustuknu, a njena bleda koža buknu

jarkocrvenom bojom.
Peni ispruži ruku da je pridrži. „Gospode, devojko, šta ti je?“
Losi otrže pogled od mene. „Pogledaj ga, Peni. Dobro ga

pogledaj. Ima ne eg vilinskog na njemu. Pogledaj mu o i.“
Ona za eno pogleda u moje lice, a onda i sama malo

porumene, pa prekrsti ruke na grudima kao da sam je video

golu. „Milostivi bože“, rekla je bez daha. „Zna i sve je istina,
zar ne?“

„Do poslednje re i“, rekao sam.
„Kako si pobegao od nje?“, upita Peni.
„Ma hajde, Peni!“ s nevericom uzviknu violinista. „Nije
valjda da eš progutati pri u ovog balavca?“

Losi se okrete i ljutito odgovori: „Ima nešto na muškarcu što
ti kaže da on ume sa ženama, Bene Krejtone. Ali šta ti znaš o
tome. Kad je ovaj pre neku deseticu bio ovde, dopalo mi se
njegovo lice pa pomislih da se malo zabavim. Ali kad sam
pokušala da ga spetljam...“ Za utala je, naizgled ne znaju i
kako da se izrazi.

„Se am se“, doviknu jedan ovek za tezgom. „Ništa
smešnije nisam video. Mislio sam da e se upišati. Nije mogao
ni re da joj kaže.“

Violinista sleže ramenima. „Pa šta, od tada je našao neku
seljan icu. To ne zna i da...“

ut, Bene“, s tihim autoritetom re e Peni. „Ovolika

promena ne može se objasniti samo s malo brade.“ Prou ila je
moje lice. „Gospode, devojko, imaš pravo. Stvarno u njemu ima
ne eg vilinskog.“ Violinista opet zausti da nešto kaže, ali ga
Peni ošinu pogledom. „U uti ili se gubi odavde. Ne želim
ve eras nikakve tu e.“

Pogledavši oko sebe, violinista primeti da su se okolnosti

okrenule protiv njega. Crven u licu i namrgo en, uzeo je
violinu i izjurio napolje.

Losi mi ponovo pri e, zabacivši kosu. „Da li je stvarno
toliko lepa kao što kažu?“ Ponosno je podigla bradu. „Lepša od
mene?“

243 Strah mudroga II

Posle malo oklevanja, tiho odgovorih: „To je bila
Felurijanka, najlepša od svih.“ Dodirnuo sam je po vratu na
mestu gde su crvene kovrdže po injale da joj padaju, a onda se
nagoh ka njoj i prošaptah joj sedam re i na uvo. „A ipak, nije
bila vatrena kao ti.“ I zbog tih sedam re i me je zavolela, a
ponos joj je bio sa uvan.

„Kako si uspeo da pobegneš?“, oglasila se Peni.
Pogledao sam oko sebe, osetivši da je pažnja svih usmerena
na mene. U meni se komešao divlji, vilinski smeh. Lenjo se
osmehnuh. Moja sen se zatalasa.
Onda pre oh u prednji deo sobe, sedoh na ognjište i ispri ah
im pri u.
Ta nije, ispri ah im neku pri u. Da sam im rekao celu istinu,
ne bi mi poverovali. Felurijanka me je pustila zato što sam je
ucenjivao pesmom? Jednostavno se nije uklapalo u uobi ajenu
pri u.
I tako sam im ispri ao nešto bliže onom što su o ekivali da
uju. Navodno, jurio sam za Felurijankom do Vilin-zemlje. Tela
su nam se zaplela na njenom senovitom proplanku. A onda sam
joj, dok smo se odmarali, svirao toliko lagano da se nasmejala,
toliko mra no da je uzdisala, toliko umilno da je zaplakala.
Ali kad sam pokušao da odem iz Vilin-zemlje, nije htela da
me pusti. Previše je volela moju... veštinu.
Valjda ne bi trebalo da se snebivam. Prili no jasno sam
nagovestio da je Felurijanka imala veoma visoko mišljenje o
meni kao ljubavniku. Ne želim da se izvinjavam zbog takvog
ponašanja, samo u re i da sam bio šesnaestogodišnji mladi ,
ponosan na svoje novoste ene veštine, kome malo hvalisanja
nije ispod asti.
Ispri ao sam im kako je Felurijanka pokušala da me zarobi u
Vilin-zemlji, kako smo se borili magijom. Ovde sam malo
pozajmio od Taborlina Velikog. Bilo je vatre i munja.
Na kraju sam pobedio Felurijanku, ali sam joj poštedeo
život. U znak zahvalnosti, isplela mi je vilinski ogrta , nau ila
me tajnim magijama i dala mi srebrni list kao dokaz svoje
naklonosti. List je, naravno, bio ista izmišljotina. Ali pri a ne bi
bila prava kad mi ona ne bi dala tri poklona.

PATRIK ROTFUS 244

Sve u svemu, bila je to dobra pri a. A ako baš i nije bila
sasvim istinita... pa, bar je u njoj bilo nešto istine. U svoju

odbranu, mogao sam i sasvim da zanemarim istinu i ispri am
mnogo bolju pri u. Laži su jednostavnije i naj eš e imaju
mnogo više smisla.

Losi me je sve vreme gledala i kao da je to shvatila kao
izazov veštini smrtne žene. Kad sam završio, prisvojila me i
odvela u svoju sobicu na najvišem spratu gostionice.

Te no i sam vrlo malo spavao, a Losi je bila bliže tome da
me ubije nego sama Felurijanka. Bila je dražesna partnerka,
ništa manje udesna od Felurijanke.

Ali kako je to mogu e, pitate se. Kako se ijedna smrtna žena
može uporediti s Felurijankom?

Bi e vam lakše da razumete ako na to gledate kroz muziku.

Ponekad ovek uživa u simfoniji. Drugom prilikom više mu se
dopadne neka posko ica. Isto važi i za vo enje ljubavi. Jedna
vrsta primerena je dubokim jastucima na senovitom šumskom
proplanku. Druga deluje sasvim prirodno me u zgužvanim
aršavima u uzanim krevetima na spratu gostionice. Svaka žena
je poput instrumenta koji eka da ga upoznaju, zavole i na kraju

zasviraju, da se iz nje kona no za uje njena prava muzika.
Neki e se možda uvrediti zbog ovakvog na ina

razmišljanja, ne shvataju i kako putuju i glumac gleda na svoju
muziku. Možda e pomisliti da omalovažavam žene. Ili da sam
neosetljiv, neotesan i grub.

Ali ti ljudi ne razumeju ni ljubav, ni muziku, ni mene.

POGLAVLJE STO OSMO

Brzo

Proveli smo nekoliko dana u gostionici Za peni dok smo još
nailazili na topao do ek. Imali smo sopstvene sobe, a svi
obroci su bili besplatni. Manje razbojnika zna ilo je da e putevi
biti bezbedniji i da e biti više gostiju, a Peni je znala da emo
svojim prisustvom privu i više ljudi nego ako svako ve e bude
svirala violina.

Dobro smo iskoristili to vreme, uživaju i u toplim obrocima
i mekim krevetima. Svima nam je trebalo vremena da se
oporavimo. Hespe je još negovala nogu, pogo enu strelom, a
Dedan slomljenu ruku. Moje sitne povrede iz borbe s
razbojnicima odavno su bile zale ene, ali sad sam imao novije,
koje su ve inom inile silne ogrebotine po le ima.

Podu avao sam Tempija osnovama sviranja laute, a on je
nastavio da me u i kako da se borim. Moja obuka se sastojala
od kratkih, jezgrovitih rasprava o letaniju i dugog, napornog
vežbanja ketana.

Sastavio sam i jednu pesmu o onom što sam doživeo s
Felurijankom. Prvobitno sam je nazvao „Sro eno u sumraku“,
što, morate priznati, nije naro ito dobar naslov. Sre om, ime se
nije zadržalo i danas je ve ina zna kao „Nedopevanu pesmu“.

Nije to bilo moje najbolje delo, ali se lako pamtila.
Mušterijama u gostionici se izgleda dopala, a kad sam uo kako
je Losi zviždu e dok je služila pi e, znao sam da e se raširiti
kao vatra po ugljevlju.

Pošto su ljudi i dalje tražili pri e, ispri ao sam još nekoliko
zanimljivih doga aja iz svog života – kako mi je uspelo da

PATRIK ROTFUS 246

budem primljen na Univerzitet kad mi je bilo jedva petnaest
godina, kako sam za svega tri dana dobio pravo ulaska u

Arhivu, kako sam u nastupu besa prizvao ime vetra, nakon što
mi je Ambroz polomio lautu.

Nažalost, ve tre e no i ponestalo mi je istinitih pri a. A
pošto je moja publika htela još, jednostavno sam ukrao pri u o
Ilijenu i na njegovo mesto stavio sebe, usput ukravši ponešto i
od Taborlina.

Ne ponosim se time i u svoju odbranu re i u da sam
prili no popio. Uz to, u publici je bilo nekoliko lepih žena. Ima
ne eg o aravaju eg u uzbu enom pogledu mlade žene. On
može budalastog mladi a navesti da izgovori svakojake
gluposti, a ni ja nisam bio izuzetak.

U me uvremenu, Dedan i Hespe živeli su u malom

izdvojenom svetu koji za sebe stvore novi ljubavnici. Bila je
milina gledati ih. Dedan je bio nežniji, mirniji. S Hespinog lica
gotovo sasvim je iš ezla ona krutost. Uglavnom su bili u svojoj
sobi. Bez sumnje, kako bi nadoknadili izgubljen san.

Marten se bez imalo stida udvarao Peni, pijan kao letva i sve
u svemu uživaju i za trojicu.

Posle tri dana otišli smo iz gostionice, jer svakog gosta tri
dana dosta. Meni je svakako bilo drago što idemo. Pored
Tempijeve obuke i Losinog udvaranja, bio sam skoro mrtav od
iscrpljenosti.

Polako smo napredovali putem ka Severenu. Delom jer smo
brinuli zbog Hespine povre ene noge, ali delom i zato što smo

znali da se naše druženje bliži kraju. I pored nesuglasica, zbližili
smo se, a to se ne zaboravlja lako.

Vest o našim doživljajima stizala je pre nas, te nam nije bilo
teško da na emo krevet i obroke, ako ih ne bismo dobili i za
džabe.

Tre eg dana po odlasku iz gostionice Za peni naleteli smo na

malu družinu putuju ih izvo a. Nisu bili Edema Rui i
izgledali su prili no ofucano. Bilo ih je samo etvorica: jedan
stariji ovek, dvojica u dvadesetim i jedan de ak od osam ili

247 Strah mudroga II

devet godina. Baš su tovarili svoja rasklimatana kolica kad smo
se zaustavili da Hespe malo odmori nogu.

„Zdravo, trubaduri“, doviknuo sam im.
Uzrujano podigoše pogled, a onda se opustiše videvši lautu
preba enu preko mojih le a. „Zdravo, barde.“
Nasmejah se i rukovah s njima. „Nisam vam ja bard, samo
obi an peva .“
„Svejedno zdravo“, re e stariji ovek osmehnuvši se. „Kuda
ste krenuli?“
„Od severa ka jugu. Vi?“
Još više im laknu kad shvatiše da idem u drugom smeru. „S
istoka na zapad“, re e.
„Kako vas je poslužila sre a?“
Slegao je ramenima. „U poslednje vreme prili no slabo. Ali
uli smo za izvesnu gospu oker, koja živi dva dana odavde.
Kažu da ne odbija nikog ko ume nešto da odgudi ili odglumi.
Nadamo se da emo zaraditi koji peni.“
„Bilo je bolje dok smo imali medveda“, re e jedan od
mladi a. „Ljudi e platiti da vide draženje medveda.“
„Razboleo se od ujeda psa“, objasnio mi je onaj drugi. „Ima
skoro godinu dana kako je uginuo.“
„Baš šteta“, rekoh. „Nije lako nabaviti medveda.“ Potvrdili
su klimanjem glave. „Imam za vas jednu novu pesmu. Šta ete
mi dati u zamenu?“
Oprezno me je odmerio. „Pa sad, ako je nova tebi, ne zna i
da je nova i nama“, napomenuo je. „A ako je pesma nova, ne
zna i da je i dobra, ako znaš šta ho u da kažem.“
„Prosudite sami“, rekoh i izvadih lautu iz kutije. Napisao
sam je tako da se lako pamti i peva, ali sam ipak morao dvaput
da je ponovim pre nego što je celu pohvatao. Kao što rekoh,
nisu bili Edema Rui.
„Prili no dobra pesma“, preko volje je priznao. „Svi vole
Felurijanku, ali ne znam šta bismo ti mogli dati zauzvrat.“
„Ja sam sastavio strofu za ’Kotlokrpu Zakrpu’“, doviknu
de ki .
Ostali pokušaše da ga u utkaju, ali ja se osmehnuh i rekoh:
„Voleo bih da je ujem.“

PATRIK ROTFUS 248

De ak se isprsi i zapeva piskavim glasom:

Farmera jednog lepu k er videh ja
Kraj reke, daleko od muškog oka.
Baš kupala se kad spazih je
I pravo joj nikako ne beše
Što muško neko gleda je tako
Pa morade opet da se opere polako.

Nasmejao sam se. „Dobro je“, pohvalio sam ga. „Ali šta kažeš na
ovo?“

Farmera jednog lepu k er videh ja
Kraj reke, daleko od muškog oka.
I priznade mi kad uhvatih je
Da isto baš ne ose a se
Ako dok se kupa, na nju padne pogled
I zato istog trena opra se opet.

De ak se malo zamisli. „Više mi se svi a moja“, re e posle
kratkog razmišljanja.

Potapšao sam ga po le ima. „Dobro je kad se ovek drži
svojih stihova.“ Ponovo se okrenuh vo i male družine. „Ima li
nekih glasina?“ Malo je razmislio. „Razbojnici severno odavde
u Eldu.“

Klimnuo sam glavu. „ ujem da su ih sad proterali.“
Još malo se zamislio. „ uo sam da se Alveron ženi onom
Leklisovom.“
„Znam jednu pesmu o Leklisovoj!“ ponovo se ubacio
de i zapevao:

Sedam stvari tamo zbrojili
Pred vratima Leklisovih...

ut.“ Starac ga nežno šljepnu preko obraza. Pokajni ki me
je pogledao. „De ko ima dobar sluh, ali uopšte ne zna da se
ponaša.“

„Zapravo“, rekoh, „voleo bih da je ujem.“
Slegao je ramenima i pustio de aka, koji ga mrko pogleda, a
onda izrecitova:

Sedam stvari tamo zbrojih
Pred vratima Leklisovih.

249 Strah mudroga II

Prsten koji nenošen je
I zavet što prekršen je
Dobro odabran tren
Sve a koja nema plamen.
Sin u kome krvca te e
Vrata bujicu što e da spre e
Stvar koja se dobro krije
Onda šta do e kad se usnije.

„To je jedna od onih zagonetki u stihu“, izvinjavao se otac.
„Bog e ga znati gde ih uje, ali zna da ne treba da ponavlja
svaku prostotu koju uje.“

„Gde si je uo?“, upitao sam.
De ak se malo zamisli, pa sleže ramenima i po eša se iza
kolena. „Ne znam. Od klinaca.“
„Trebalo bi da krenemo“, re e starac pogledavši u nebo.
Zavukao sam ruku u džep i dao mu jednog srebrnog plemi a.
„Šta je sad ovo?“, upitao je, sumnji avo ga zagledaju i.
„Da lakše nabavite novog medveda“, rekoh. „I sam sam
prolazio kroz teška vremena, ali sad sam pun.“
Otišli su nakon što su mi se obilato zahvalili. Jadni ci.
Nijedna Ru družina koja drži do sebe nikad se ne bi spustila
toliko nisko da se bavi draženjem medveda. To nije zahtevalo
nikakvu veštinu, a u samoj predstavi nije bilo ni eg lepog.
Ali nisam ih mogao kriviti što u sebi nemaju Ru krvi, a mi
putuju i glumci moramo brinuti jedni o drugima. Ko e ako
ne emo mi?

Dok smo peša ili, Tempi i ja raspravljali smo o letaniju, a uve e
smo vežbali ketan. Bilo mi je sve lakše i nekad bih stigao sve do
„hvatanja kiše“ pre nego što bi Tempi uo io neku si ušnu
grešku i naterao me da krenem iz po etka.

Nas dvojica našli smo delimi no izdvojeno mesto pored
gostionice u kojoj smo odseli. Dedan, Hespe i Marten pili su
unutra. Ja sam pažljivo radio ketan dok je Tempi sedeo le ima
naslonjen na drvo i s neumoljivom odlu noš u vežbao osnovnu
vežbu prstohvata koju sam ga nau io. Iznova i iznova. Iznova i

PATRIK ROTFUS 250

iznova.
Taman sam završio „ruke koje kruže“, kad kraji kom oka

ugledah nekakav pokret. Nisam zastao jer me je Tempi nau io
da ne dozvolim da mi nešto skrene pažnju dok izvodim ketan.
Ako bih se okrenuo da pogledam, morao bih po eti iz po etka.

S mu nom sporoš u zapo eo sam „ples unazad“. Ali kako
sam spustio petu, shvatih da sam pogrešio. ekao sam da mi
Tempi dovikne, ali on to ne u ini.

Prestao sam s ketanom i okrenuvši se ugledao kako nam se
skladno prikradaju etiri pla enika Adema. Tempi je ve bio na
nogama i išao ka njima. Moja lauta je ponovo bila u kutiji,
naslonjena o stablo drveta.

Njih petoro zbiše se toliko blizu da su im se ramena gotovo
doticala. Nisam uo ni šapat od onog što su pri ali, niti im

video šake. Ali po držanju Tempijevih ramena shvatio sam da
mu je neprijatno i da je u odbrambenom stavu.

Znao sam da bi bilo nepristojno da ga dozovem, pa zato
krenuh ka njima. Ali pre nego što sam prišao dovoljno blizu da
ih ujem, jedan od nepoznatih pla enika ispruži ruku i odgurnu
me, vrsto pritiskaju i raširene prste o moje grudi.

Bez razmišljanja napravih „slomi lava“, uhvativši ga za
palac i iskrenuvši mu zglob. Naizgled bez ikakvog napora,
oslobodio je šaku iz moje i krenuo da me saplete uz pomo
„hvatanja kamena“. Uradio sam „ples unazad“ i ovog puta
zadržao ravnotežu, ali me njegova druga šaka udari u
slepoo nicu, taman toliko da mi se na trenutak zavrti u glavi,

nedovoljno jako da me povredi.
Ipak, ponos mi je bio povre en. Bio je to udarac kojim bi me

Tempi nemo ukorio zbog traljavog izvo enja ketana.
„Brzo“, tiho re e pla enik na ejturanskom. Tek kad sam uo

glas, shvatih da je to žena. Nije bila naro ito muževna, ali je bila
toliko sli na Tempiju. Imala je istu kosu boje peska, svetlosive

i, mirno lice, krvavocrvenu ode u. Bila je nekoliko
centimetara viša od Tempija i šira u ramenima. I, mada je bila
kao motka, pod njenom uskom crvenom pla eni kom ode om
ipak su se videle vitke obline kukova i grudi.

Kad sam bliže pogledao, lako sam uo io da su tri od etvoro

251 Strah mudroga II

pla enika žene. Ona sa širokim ramenima koja je stajala preda
mnom imala je tanak ožiljak koji joj je presecao obrvu i još jedan
pored vilice. Bili su to isti bledosrebrnasti ožiljci koje je Tempi
imao po rukama i grudima. Mada daleko od toga da su bili
grozni, njeno bezizrazno lice ipak je izgledalo neobi no svirepo.

„Brzo“, rekla je. Na prvi pogled, delovalo je kao
kompliment, ali toliko su me puta u životu ismevali da sam to
razumeo na bilo kom jeziku.

Što je još gore, desnu ruku je spustila i stavila skroz iza le a,
s dlanom okrenutim spolja. ak i uz svoje nepotpuno
poznavanje ademskog govora rukama, znao sam šta to zna i.
Ruku je držala najdalje što je mogla od bal aka ma a.
Istovremeno mi je okrenula rame i skrenula pogled. Nije me
samo smatrala bezopasnim, njen stav je bio uvredljiv i pun
prezira.

Trudio sam se da mi lice ostane smireno, pretpostavljaju i
da bi zbog bilo kakvog izraza lica samo stekla još gore mišljenje
o meni.

Tempi pokaza u smeru odakle sam došao. „Idi“, re e.
Ozbiljan. Zvani an.

Preko volje ga poslušah, ne žele i da pravim scenu.
Ademi su petnaest minuta stajali gusto zbijeni dok sam ja
vežbao ketan. Mada nisam uo ni re njihovog razgovora, bilo
je o igledno da se sva aju. Pokreti su im bili oštri i ljutiti,
stopala agresivno postavljena.
Kona no se etiri nepoznata Adema vratiše na put. Tempi se
vrati do mesta gde sam pokušavao da uradim „mla enje žita“.
„Preširoko.“ Ljutnja. Lupio me po je listu i gurnuo mi rame
da pokaže da ne održavam dobro ravnotežu.
Pomerio sam stopalo i pokušao ponovo. „Ko su oni,
Tempi?“
„Ademi“, jednostavno je rekao i ponovo seo u podnožje
drveta.
„Da li ih znaš?“
„Da.“ On pogleda oko sebe, pa izvadi moju lautu iz kutije.
Pošto su mu ruke bile zauzete, bio je dvostruko nem. Nastavio
sam da vežbam ketan, svestan da bi pokušaj da iz njega

PATRIK ROTFUS 252

izvu em odgovore bio poput va enja zuba.

Prošlo je dva sata i sunce po e da zalazi za drve e na

zapadu. „Sutra odlazim“, re e. Pošto su mu obe šake još bile na

lauti, mogao sam samo da naga am kako je raspoložen.

„Kuda?“

„U Hert. Do Šejen.“

„Da li su to gradovi?“

„Hert je grad. Šejen je moj u itelj.“

Razmišljao sam o emu bi moglo da se radi. „Da li si u

nevolji zato što me podu avaš?“

Vratio je lautu u kutiju i zatvorio poklopac. „Možda.“ Da.

„Da li je to zabranjeno?“

„Veoma zabranjeno“ rekao je.

On ustade i zapo e ketan. Pratio sam ga i neko vreme smo

obojica utali.

„Kolikoj nevolji?“ kona no sam upitao.

„Velikoj“, rekao je, a u glasu mu nazreh tra ak

neuobi ajenog ose anja, uznemirenosti. „Možda je bilo

nesmotreno.“

Pomerali smo se zajedno, lagano poput zalaze eg sunca.

Setih se šta je Ktej rekao. Jedini eventualno koristan podatak

koji mu se omakao tokom našeg razgovora. Smejao si se vilama

dok nisi jednu video. Nije ni udo što svi tvoji civilizovani susedi ne

veruju u andrijane. Morao bi da napustiš svoje ljubljene krajeve da

bi našao nekog ko e te možda shvatiti ozbiljno. Ne bi imao nikakvih

izgleda dok ne stigneš do Stormvala.

Felurijanka je rekla da Ktej uvek govori istinu.

„Mogu li da ti pravim društvo?“ upitao sam.

„Društvo?“ upita Tempi, napravivši skladan kružni pokret

šakom, iji je cilj bio da slomi duge kosti na ruci.

„Da putujem s tobom. Pratim te. Do Herta.“

„Da.“

„Da li e to olakšati tvoju nevolju?“

„Da.“

„Po i u.“

„Zahvaljujem ti.“