Patrik Rotfus - Strah mudroga (2 deo)

103 Strah mudroga II

Klimnuo je glavom. „Letani je initi ispravno.“
Strpljivo sa ekah da nastavi. Posle jednog minuta pokazao je
uzrujanost. „Sada postavljaj pitanja.“ Duboko je udahnuo i
ponovio: „Letani je initi ispravno.“
Pokušao sam da se setim nekog arhetipskog primera ne eg
dobrog. „Zna i, letani je dati gladnom detetu da jede.“
Napravio je kolebljiv pokret koji je zna io da i ne. „Letani nije
initi nešto. Letani je ono što nam pokazuje.“
„Letani zna i pravila? Zakone?“
Tempi odmahnu glavom. „Ne.“ Pokazao je na šumu oko
nas. „Zakon je spolja, upravlja. On je... gvož e za konjska usta. I
užad za glavu.“ Pitanje.
„Uzde i žvale?“, predložio sam. Napravio sam pokret kao da
uzdama vu em glavu konja.
„Da. Zakon je uzde i žvale. Upravlja spolja. Letani...“
Pokazao je izme u o iju, a onda na svoje grudi, „...živi unutra.
Zakon je napravljen zato što mnogi ne razumeju letani.“
„Zna i, uz letani ovek ne mora da sledi zakon.“
Stanka. „Možda.“ Uzrujanost. Izvukao je ma i postavio ga
paralelno s tlom, ivicom okrenutom naviše. „Da si mali,
hodanje po ovom ma u bilo bi kao letani.“
„Bolno za noge?“, upitao sam pokušavši da sve malo
okrenem na šalu. Veselje.
Bes. Neodobravanje. „Ne. Teško hodati. Lako pasti na jednu
stranu. Teško ostati.“
„Letani je veoma prav?“
„Ne.“ Stanka. „Kako se kaže kad ima mnogo planine i jedno
mesto za hodanje?“
„Staza? Prolaz?“
„Prolaz.“ Tempi klimnu glavom. „Letani je kao prolaz u
planinama. Krivuda. Zamršeno. Prolaz je lak izlaz odatle. Ali
nije ga lako videti. Staza koja je jednostavna mnogo puta ne
vodi kroz planine. Ponekad ne vodi nigde. Glad. Padne na
rupu.“
„Zna i, letani je pravi put kroz planine.“
Delimi no slaganje. Uzbu enje. „On je pravi put kroz planine.
Ali letani je i znati pravi put. Oboje. A planine nisu samo

PATRIK ROTFUS 104

planine. Planine su sve.“
„Zna i, letani je civilizacija.“

Pauza. Da i ne. Tempi odmahnu glavom. Uzrujan.
Setio sam se da je rekao kako pla enici moraju letani da
nau e dvaput. „Da li je letani boriti se?“, upitao sam.
„Ne.“
Rekao je to s takvom sigurnoš u da sam za svaki slu aj
morao da pitam i suprotno. „Da li je letani ne boriti se?“

„Ne. Onaj ko zna letani zna kad da se bori, a kad da se ne
bori.“ Veoma važno.

Odlu io sam da promenim pristup. „Da li je letani to što si
se danas borio?“

„Da. Da pokažem da se Adem ne plaši. Mi znamo da je kod
varvara ne boriti se kukavica. Kukavica je slab. Nije dobro da to

misle. Zato, pošto mnogi gledali, boriti se. Tako e da pokaže
jedan Adem vredi kao mnogi.“

„Šta da su pobedili?“
„Onda varvari znati Tempi ne vredi kao mnogi.“ Blago
veselje.
„Da su pobedili, da li onda današnja borba ne bi bila letani?“

„Ne. Ako na planinskom prolazu padneš i polomiš nogu, on
je i dalje prolaz. Ako ne uspem slede i letani, to je i dalje letani.“
Ozbiljan. „Zato sada razgovaramo. Danas. S tvojim nožem. To
nije bilo letani. To nije bilo ispravno.“

„Plašio sam se da eš biti povre en.“
„Letani ne pušta koren u strahu“, rekao je kao da recituje.

„Da li bi bilo letani dopustiti da budeš povre en?“
Sleganje ramenima. „Možda.“
„Da li bi bilo letani dopustiti da budeš...“ Krajnje naglašeno.
„Povre en?“
„Možda ne. Ali oni nisu. Biti prvi s nožem nije letani. Ako
pobediš, a prvi si s nožem, nisi pobedio.“ Veliko neodobravanje.

Nisam mogao da prokljuvim šta je ovim poslednjim hteo da
kaže. „Ne razumem“, rekao sam.

„Letani je ispravan postupak. Pravi na in. Pravo vreme.“
Tempijevo lice iznenada se ozari. „Stari ovek što trguje“, rekao
je s primetnim oduševljenjem. „U pri ama s torbama? Koja je

105 Strah mudroga II

re ?“
„Kotlokrpa?“
„Da. Kotlokrpa. Kako treba da postupaš prema takvim

ljudima?“
Znao sam, ali hteo sam da vidim šta je Adem mislio.

„Kako?“
Pogledao me stiskaju i prste, ljutnja. „Moraš da budeš

ljubazan i pomogneš im. I da lepo pri aš. Uvek u tivo. Uvek.“
Klimnuo sam glavom. „A ako ti nešto ponude, moraš

razmisliti da li da to kupiš.“
Tempi pobedonosno mahnu rukom. „Da! Možeš mnogo

toga da uradiš kad sretneš kotlokrpu. Ali samo jedno je
ispravno.“ Malo se smirio. Oprez. „Ali samo uraditi nije letani.
Prvo znati, a onda uraditi. To je letani.“

Razmislio sam o tome. „Dakle, letani je biti u tiv?“
„Ne u tiv. Ne ljubazan. Ne dobar. Ne dužnost. Letani nije
ništa od toga. Svaki trenutak. Svaki izbor. Sve druga ije.“
Prodorno me pogledao. „Da li razumeš?“
„Ne.“
Sre a. Odobravanje. Tempi ustade klimaju i glavom. „Dobro
je što znaš da ne razumeš. Dobro je što kažeš. I to je letani. “

POGLAVLJE OSAMDESET OSMO

Osluškivanje

Vrativši se u logor, Tempi i ja zatekosmo ostale u neobi no
dobrom raspoloženju. Dedan i Hespe su se osmehivali
jedno drugom, a Marten je uspeo da ulovi divlju urku za
ve eru.

I tako smo jeli i šalili se. A kad smo oprali sudove, Hespe je
ispri ala pri u o de aku koji je voleo lunu, po evši ponovo iz
po etka. Neverovatno, ali Dedan je držao jezik za zubima i ja
sam poverovao da naša družina kona no, kona no postaje tim.

Džaks je bez problema sledio lunu jer je u to vreme ona uvek
bila puna. Stajala je na nebu, zaobljena poput pehara, blistava
poput sve e, nepromenljiva.

Džaks je danima peša io dok ga stopala ne zaboleše. Peša io
je mesecima, a le a mu se umoriše pod torbama. Peša io je
godinama i izrastao visok, mršav, snažan i gladan.

Kad mu je trebala hrana, menjao bi se za nešto iz
kotlokrpinih torbi. Kad bi mu se cipele izlizale, u inio bi isto.
Džaks je sam sebi prokr io put i izrastao u pametnog i lukavog
oveka.

Sve to vreme mislio je na lunu. Kad bi pomislio da više ne
može ni korak dalje, stavio bi nao are i pogledao ka nebu u nju
i njen zaobljen stomak. A ugledavši je, osetio bi lagano titranje u
grudima. I s vremenom je poverovao da je zaljubljen.

Najzad je, kao i svi putevi, put kojim je Džaks išao prošao

107 Strah mudroga II

kroz Tinjuej. On je nastavio da peša i, slede i veliki kameni put
na istok, ka planinama.

Put se uspinjao i uspinjao. Džaks je pojeo sav hleb i sav sir.
Popio je svu vodu i sve vino. Danima je peša io bez svega toga
dok je luna na no nom nebu nad njim bivala sve ve a.

Baš kad je snaga po ela da ga izdaje, popevši se na jednu
uzvisinu, Džaks zate e nekog starca kako sedi na ulazu u
pe inu. Imao je dugu sivu bradu i dug siv ogrta . Na glavi nije
imao kose niti cipela na nogama. O i su mu bile otvorene, a
usta zatvorena.

Kad ugleda Džaksa, lice mu se ozari. Ustao je i osmehnuo se.
„Zdravo, zdravo“, re e vedrim i grlenim glasom. „Daleko si od
svega. Kakav je put za Tinjuej?“

„Dug“, re e Džaks. „I težak i naporan.“
Starac mu ponudi da sedne. Doneo mu je vodu, kozje mleko
i vo e. Džaks je izgladnelo jeo, a onda u zamenu ponudi starcu
par cipela iz svoje torbe.
„Nema potrebe, nema potrebe“, veselo re e starac mrdaju i
prstima na nogama. „Ali ipak ti hvala što si mi ponudio.“
Džaks sleže ramenima. „Kako ho eš. Ali šta radiš ovde,
toliko daleko od svega?“
„Našao sam ovu pe inu dok sam jurio za vetrom“, re e
starac. „Odlu io sam da ostanem jer je ovo mesto savršeno za
ono ime se bavim.“
„A šta je to?“, upita Džaks.
„Ja sam osluškiva “, re e starac. „Osluškujem stvari da
ujem šta imaju da kažu.“
„Ah“, obazrivo re e Džaks. „ A ovo je dobro mesto za to?“
„Baš dobro. Baš odli no“, re e starac. „Da bi nau io da
slušaš kako treba, moraš prvo da se izdvojiš od ljudi.“
Nasmešio se. „Šta tebe dovodi u moj kutak neba?“
„Pokušavam da na em lunu.“
„To je bar lako“, re e starac pokazavši na nebo. „Ako vreme
dozvoli, vidimo je skoro svake no i.“
„Ne. Pokušavam da je uhvatim. Kada bih mogao da budem
s njom, mislim da bih bio sre an.“
Starac ga ozbiljno pogleda. „Želiš da je uhvatiš, je li? Koliko

PATRIK ROTFUS 108

dugo je juriš?“
„Više godina i kilometara nego što mogu da nabrojim.“

Starac nakratko zatvori o i, a onda zaklima glavom. „ ujem
to u tvom glasu. Ovo nije samo prolazna fantazija.“ Nagnuo se
bliže i stavio uvo na Džaksove grudi. Ponovo je zažmurio i
nepomi no stajao. „Oh“, prošaptao je. „Baš tužno. Srce ti je
slomljeno, a nisi ak ni imao priliku da ga upotrebiš.“

Džaks se pomalo nelagodno promeškolji. „Ako smem da

pitam“, re e, „kako se zoveš?“
„Slobodno pitaj“, re e starac. „Samo ako ti ne smeta što ti

ne u re i. Ako bih ti rekao svoje ime, bio bih u tvojoj mo i, zar
ne?“

„Je li?“ upita Džaks.
„Naravno.“ Starac se namršti. „Tako ti je to. Mada mi ne

izgledaš kao neko koga vredi slušati, bolje je biti oprezan. Ako
bi uspeo da se dokopaš makar deli a mog imena, imao bi
svakojaku mo nada mnom.“

Džaks se zapita da li bi mu ovaj ovek mogao pomo i. Nije
delovao obi no, ali Džaks je znao da njegov zadatak nije nimalo
obi an. Da je pokušavao da uhvati kravu, zatražio bi pomo

farmera. Ali da bi uhvatio lunu, možda mu je potrebna pomo
neobi nog starca. „Rekao si da si nekad jurio za vetrom“, re e
Džaks. „Da li si ga ikad uhvatio?“

„Na neki na in jesam“, re e starac. „Ali na drugi nisam.
Vidiš, to pitanje se može posmatrati na više na ina.“

„Možeš li mi pomo i da uhvatim lunu?“

„Možda bih ti mogao dati neke savete“, nevoljno re e starac.
„Ali razmisli najpre o ovome, de e. Kada nešto voliš, moraš
se uveriti da i to nešto voli tebe ili eš jure i za njim izazvati
ogromnu nevolju.“

Izgovorivši to, Hespe nije gledala u Dedana. Svuda je
gledala, samo ne u njega. Zato nije videla koliko je pogo eno i

bespomo no izgledao.
„Kako da saznam da li me voli?“, upita Džaks.
„Mogao bi pokušati da oslušneš“, gotovo stidljivo re e

starac. „Znaš, to odli no deluje. Mogao bih da te nau im.“
„Koliko bi to potrajalo?“

109 Strah mudroga II

„Nekoliko godina“, re e starac. „Manje-više. Zavisi da li ti
ide od ruke. Nije lako pravilno osluškivati. Ali kad jednom
ovladaš time, upozna eš lunu od glave do pete.“

Džaks odmahnu glavom. „Predugo. Ako je uhvatim, mogu
da razgovaram s njom. Mogu je naterati...“

„E pa u tome i jeste nevolja“, re e starac. „Ti zapravo ne želiš
da je uhvatiš. Ne zaista. Da li eš je pratiti preko neba? Naravno
da ne. Ti želiš da je upoznaš. To zna i da luna mora da do e
tebi.“

„Kako to da ostvarim?“ upitao je Džaks.
Starac se nasmeši. „E pa, u tome i jeste teško a, zar ne? Šta ti
imaš što bi luna mogla poželeti? Šta imaš da ponudiš luni?“
„Samo ono što je u ovim torbama.“
„Nisam baš na to mislio“, promrmljao je starac. „Ali mogli
bismo baš i da pogledamo šta si doneo.“
Stari pustinjak pregledao je prvu torbu i našao mnogo
prakti nih stvar ica. Predmeti u drugoj torbi bili su skuplji i
re i, ali ne i korisniji.
Tada starac ugleda tre u torbu. „A šta imaš u njoj?“
„Nikad nisam uspeo da je otvorim“, re e Džaks. „Taj vor je
previše zamršen za mene.“
Stari pustinjak na trenutak zatvori o i, osluškuju i. Zatim ih
otvori i mršte i se pogleda u Džaksa. „ vor kaže da si ga kidao.
Bockao nožem. Grizao zubima.“
Džaks se iznenadi. „Jesam“, priznao je. „Rekao sam ti da
sam na sve na ine probao da ga otvorim.“
„Ne baš sve“, prezrivo re e pustinjak. Podigao je torbu tako
da mu je konopac uvezan u vor bio naspram lica. „Veoma mi
je žao“, rekao je, „ali da li bi htela da se otvoriš?“ Zastao je. „Da.
Izvinjavam se. Ne e to više ponoviti.“

vor se razveza i pustinjak otvori torbu. Zavirivši unutra,
izbe io se i tiho zviznuo.

Ali kad je starac raširio otvorenu torbu na zemlju, Džaks
klonu. Nadao se da e na i novac ili dragulje, neko blago koje bi
mogao pokloniti luni. Ali u torbi su bili samo iskrivljeni komad
drveta, kamena frula i mala gvozdena kutija.

Samo je frula privukla Džaksu pažnju. Bila je napravljena od

PATRIK ROTFUS 110

svetlozelenog kamena. „Kad sam bio mla i, imao sam frulu“,
re e on. „Ali pokvarila se i nikad nisam uspeo da je popravim.“

„Sve je ovo zadivljuju e“, re e pustinjak.
„Frula je dosta lepa“, kaza Džaks slegavši ramenima. „Ali
kakva vajda od komada drveta i kutije toliko male da ne može
ni emu da posluži?“
Pustinjak odmahnu glavom. „Zar ih ne uješ? Ve ina
predmeta šapu e. Ali ovi vi u.“ Pokazao je na komad

iskrivljenog drveta. „Ako se ne varam, to je ku a na sklapanje. I
to baš lepa.“

„Šta je to ku a na sklapanje?“
„Znaš kako list hartije možeš da sklopiš nadvoje i kako on
svaki put postaje sve manji?“ upitao je starac i pokazao
iskrivljeni komad drveta. „Ku a na sklapanje je nalik tome.

Samo što je to ku a, naravno.“
Džaks uze iskrivljeni komad drveta i pokuša da ga ispravi.

Najednom je držao dva komada drveta koja su podse ala na
okvir vrata.

„Ne rasklapaj je ovde!“, viknu starac. „Ne želim da mi pred
pe inom stoji ku a i zaklanja mi sunce!“

Džaks pokuša da ponovo sastavi dva komada drveta. „Zašto
ne mogu ponovo da je sklopim?“

„Pretpostavljam zato što ne umeš“, jednostavno re e starac.
„Predlažem ti da, pre nego što je rasklopiš do kraja, sa ekaš dok
ne smisliš gde želiš da je staviš.“

Džaks pažljivo spusti drvo i uze frulu. „Je li i ona posebna?“

Primakao ju je ustima i odsvirao jednostavan urlik nalik
vilovoj udovi.

Hespe se vragolasto osmehnu, prima e obi nu drvenu
pištaljku usnama i dunu: Ta-ta DII. Ta-ta DII.

E sad, svi znaju da se vilova udova zove i no na lasta. Tako
da ne izlazi kad sija sunce. I pored toga, desetak no nih lasta

obruši se i slete svud oko Džaksa, radoznalo ga gledaju i i
žmirkaju i na blistavom suncu.

ini mi se da to nije obi na frula“, re e starac.
„A kutija?“ upita Džaks i uze je. Bila je tamna i hladna i
toliko mala da je mogao oko nje da sklopi šaku.

111 Strah mudroga II

Starac zadrhta i pogleda u stranu. „Prazna je.“
„Kako znaš a da nisi pogledao unutra?“
„Osluškivao sam“, rekao je. „ udi me da i sam ne uješ.
Nešto praznije u životu nisam video. Odzvanja. Zamišljena je
da se u njoj nešto drži.“
„Sve kutije su zamišljene da se u njima nešto drži.“
„A sve frule zamišljene su da se na njima svira zavodljiva
muzika“, napomenuo je starac. „Ali ova frula je i više od toga.
Isto važi i za kutiju.“
Džaks je neko vreme posmatrao kutiju, a onda je pažljivo
spustio i po eo da zavezuje tre u torbu, u kojoj su bile tri
dragocenosti. „Mislim da u produžiti dalje“, rekao je.
„Siguran si da ne eš da ostaneš još mesec ili dva?“, upita
starac. „Mogao bi nau iti da osluškuješ mal ice pažljivije.
Korisna je veština to osluškivanje.“
„Imam o emu da razmišljam“, re e Džaks. „I mislim da si u
pravu, ne bi trebalo da jurim za lunom. Trebalo bi da nateram
lunu da do e k meni.“
„Nisam baš tako rekao“, promrmlja starac. Ali u inio je to
nekako pomireno. Kao iskusan sluša , znao je kad ga neko ne
uje.
Džaks je krenuo slede eg jutra, prate i lunu sve dalje u
planine. Naposletku je našao veliku zaravan ugneždenu visoko
me u najvišim vrhovima.
Setio se iskrivljenog komada drveta i, deo po deo, po e da
rasklapa ku u. Cela no je bila pred njim i nadao se da e
završiti mnogo pre nego što luna po ne da izlazi.
Ali ku a je bila mnogo ve a nego što je pretpostavljao, pre
vila nego obi na koliba. Štaviše, rasklapanje je bilo mnogo
zamršenije nego što je o ekivao. Kad se luna uzdigla na nebu,
on još nije bio ni blizu gotov.
Možda je Džaks zbog toga požurio. Možda je bio nesmotren.
Ili možda samo ponovo nije imao sre e.
Ishod je bio isti: vila beše veli anstvena, ogromna i
prostrana. Ali nije se uklapala kako treba. Bilo je stepeništa koja
su vodila postrance umesto naviše. Neke sobe imale su ili
premalo ili previše zidova. Mnoge nisu imale tavanicu i gledale

PATRIK ROTFUS 112

su na neobi no nebo, puno nepoznatih zvezda.
Sve u ku i bilo je mal ice iskrivljeno. U jednoj sobi kroz

prozor biste videli prole no cve e dok su prozori prekoputa bili
prekriveni zimskim mrazom. U balskoj dvorani je moglo biti
vreme za doru ak, dok je susedna spava a soba bila ispunjena
sumrakom.

Pošto ništa u ku i nije bilo pravo, nijedna vrata ili prozor
nisu vrsto prianjali. Mogli su da se zatvore, ak i zaklju aju, ali

nikad vrsto. A onako velika, vila je imala mnoštvo vrata i
prozora, te je postojalo mnogo na ina da se u nju u e i iz nje
iza e.

Džaks ni na šta od toga nije obra ao pažnju. Pohitao je na
vrh najviše kule i primakao frulu usnama.

Pod vedrim no nim nebom zasvirao je milozvu nu pesmu.

Nije to bio obi an pti ji urlik, ve pesma koja je dolazila iz
njegovog slomljenog srca. Bila je snažna i tužna. Lepršala je
poput ptice slomljenog krila.

uvši je, luna se spusti do kule. Bleda, obla i prelepa, stajala
je pred Džaksom u punom sjaju i prvi put u životu on oseti
dašak sre e.

Zatim su razgovarali na vrhu kule. Džaks joj je ispri ao o
svom životu, opkladi i dugom, samotnom putovanju. Luna je
slušala, smejala se i osmehivala.

Ali kona no ežnjivo pogleda u nebo.
Džaks je znao šta to predskazuje. „Ostani sa mnom“,
preklinjao je. „Bi u sre an samo ako si moja.“

„Moram da idem“, rekla je. „Nebo je moj dom.“
„Sagradio sam ti dom“, re e Džaks pokazavši na ogromnu
vilu pod njima. „Imaš ovde dovoljno neba. Prazno nebo celo
samo za tebe.“
„Moram da idem“, rekla je. „Predugo sam bila odsutna.“
Podigao je šaku kao da e je zgrabiti, a onda se zaustavio.

„Ovde mi odre ujemo vreme“, rekao je. „Tvoja spava a soba
može biti zima ili prole e, kako god poželiš.“

„Moram da idem“, rekla je pogledavši naviše. „Ali vrati u
se. Ja sam ve na i nepromenljiva. A ako mi budeš svirao na
fruli, ponovo u te posetiti.“

113 Strah mudroga II

„Dao sam ti tri stvari“, rekao je. „Pesmu, dom i svoje srce.
Ako moraš da ideš, zar mi ne eš zauzvrat dati tri stvari?“

Nasmejala se i raširila ruke. Bila je gola poput meseca. „Šta
ja to imam što bih mogla da ti ostavim? Ali samo pitaj i ako
mogu, ja u ti dati.“

Džaks oseti da su mu se usta osušila. „Najpre bih tražio
dodir tvoje šake.“

„Jedna šaka stiska drugu i želju u ti ispuniti“, rekla je i
dotakla ga svojom glatkom, snažnom šakom. Najpre se u ini
hladnom, a onda udesno toplom. Džaks se sav naježio po
rukama.

„Drugo, molio bih te za poljubac“, rekao je.
„Jedna usta okuse druga i želju u ti ispuniti.“ Nagnula se ka
njemu. Dah joj je bio sladak, bokovi vrsti poput vo a. Poljubac
je ostavio Džaksa bez daha i prvi put u životu usta mu se izviše
u nagoveštaj osmeha.
„A šta je tre e?“, upita luna. O i su joj bile tamne i mudre,
osmeh pun i lukav.
„Tvoje ime“, prodahtao je Džaks. „Kojim u te zvati.“
„Jedno telo...“, po e luna, žudno zakora ivši napred. A onda
zastade. „Samo moje ime?“, upitala je obujmivši ga rukom oko
struka.
Džaks klimnu glavom.
Nagnula se i prodahtala mu na uvo. „Ludis.“
Džaks izvadi crnu gvozdenu kutiju i zatvori poklopac,
zarobivši unutra njeno ime.
„Sad imam tvoje ime“, odlu no re e, „tako da imam vlast
nad tobom. I kažem da moraš zauvek ostati sa mnom kako bih
bio sre an.“
A tako i bi. Kutija u njegovoj ruci više nije bila hladna, ve
topla i osetio je kako unutra njeno ime treperi poput no nog
leptira koji udara o prozorsko staklo.
Možda je Džaks presporo zatvarao kutiju. Možda se spetljao
oko brave. Ili možda jednostavno ni u emu nije imao sre e. Ali
na kraju je uspeo da uhvati deo luninog imena, a ne celo ime.
I tako je Džaks mogao da je zadrži na neko vreme, ali ona bi
mu uvek u makla. Iz njegove napukle vile nazad u naš svet. Ali

PATRIK ROTFUS 114

ipak, on ima deo njenog imena, pa ona uvek mora da se vrati.

Hespe nas pogleda smeše i se. „I zato se luna uvek menja. I tu

je Džaks drži kada nije na nebu. Uhvatio ju je i još je drži. Ali
samo on zna da li je sre an ili ne.“

Usledila je duga tišina.
„To je“, re e Dedan, „ avolski dobra pri a.“
Hespe obori pogled i, mada je bilo teško re i pri svetlu vatre,
mogao sam se kladiti da je porumenela. Kruta Hespe, za koju

nikad ne bih rekao da u sebi ima i trunke rumenila. „Trebalo mi
je dosta vremena da je se setim cele“, rekla je. „Mama mi ju je
pri ala kad sam bila mala. Svake no i uvek isto. Rekla je da ju je
nau ila od svoje majke.“

„E pa, mora eš da se postaraš da je i ti ispri aš svojim
erkama“, re e Dedan. „Šteta bi bilo da se takva pri a zaturi.“

Hespe se nasmeši.

Nažalost, to mirno ve e bilo je kao zatišje usred oluje.
Narednog dana Hespe re e nešto zbog ega Dedan ljutito
odjuri, pa dva sata nisu mogli ni da se pogledaju a da ne
zafrk u kao besne ma ke.

Dedan je pokušao da nas sve ubedi kako bi trebalo da

odustanemo od potrage i prijavimo se kao uvari karavana,
nadaju i se da e nas razbojnici napasti. Marten je rekao da bi to
imalo smisla koliko i pokušati da na eš zamku za medvede
tako što eš zakora iti u nju. Bio je u pravu, ali to nije spre ilo
Dedana i traga a da se narednih nekoliko dana brecaju jedan na
drugog.

Dva dana kasnije, dok se kupala, Hespe uplašeno ispusti
za uju e devoja ki krik. Pohitali smo da joj pomognemo,

ekuju i razbojnike, a zatekosmo Tempija, nagog, do kolena u
potoku. Hespe je stajala na obali delimi no obu ena i skroz
mokra. Marten je mislio da je to smešno. Ne i Hespe. A jedino
što je Dedana spre avalo da razjareno napadne Tempija bilo je

to što nije znao kako da napadne golog oveka a da ga ne
pogleda i ne dotakne.

115 Strah mudroga II

Naredni dan beše maglovit i vlažan. Svima je pokvario
raspoloženje i još više usporio potragu.

A po ela je i kiša.

POGLAVLJE OSAMDESET DEVETO

Gubitak svetla

Prethodna etiri dana stalno je bilo obla no i padala je kiša.
Isprva nam je drve e pružalo malo zaklona, ali ubrzo smo
otkrili da liš e iznad nas samo zadržava kišu, a najmanji dašak
vetra obasipao nas je teškim kapljicama koje su se satima
sakupljale. To zna i da smo, padala kiša ili ne, bili stalno
okupani i mokri.

Prestali smo da posle ve ere pri amo pri e. Marten se
prehladio i, kako mu je bivalo gore, postajao je mrzovoljan i
zajedljiv. A pre dva dana hleb se nakvasio. Možda to zvu i kao
sitnica, ali ako ste nekad probali da posle dana peša enja po kiši
pojedete par e mokrog hleba, znate koliko vas to može
oneraspoložiti.

Dedan je postao nemogu . Jogunio se i žalio i zbog
najmanjeg zadatka. Pri poslednjem odlasku u grad po
namirnice, umesto krompira, putera i tetive, kupio je bocu
mutljaga. Hespe ga je ostavila u Krosonu i u logor se vratio tek
negde oko pono i, mrtav pijan i pevaju i toliko glasno da bi i
mrtvaca naterao da zapuši uši.

Nisam se ni trudio da ga izgrdim. Ma koliko oštar moj jezik
bio, on je o igledno bio imun. Umesto toga, sa ekao sam dok se
nije obeznanio, prosuo ostatak mutljaga u vatru i ostavio bocu u
žaru da je on vidi. Posle toga, prestao je da neprestano
podrugljivo gun a o meni i utonuo u ledenu tišinu. Mada mi je
tišina prijala, znao sam da je to loš znak. S obzirom na to da su
svi bili na ivici nerava, odlu io sam da svako sam traži tragove.

117 Strah mudroga II

Delom zato što ete prate i nekog po vlažnoj travi sigurno na
zemlji ostaviti trag. Ali drugi razlog je bio taj što sam znao da
e, pošaljem li Dedana i Hespe zajedno, njihova neizbežna
sva a uzbuniti sve razbojnike u krugu od petnaest kilometara.

Vratio sam se u logor mokar do gole kože i o ajan. Pokazalo se
da izme koje sam kupio u Severenu uopšte nisu nepromo ive,
pa su upijale kišnicu kao sun eri. Uve e sam mogao da ih
osušim uz pomo vatre i malo obazrive simpatije. Ali im bih
napravio tri koraka, ponovo bi se natopile. Tako su mi, povrh
svega, još i noge danima bile hladne i mokre.

Dvadeset devetog dana našeg boravka u Eldu, popevši se na
mali greben koji je skrivao naš poslednji logor, ugledah Dedana
i Hespe kako sede na suprotnim stranama vatre prave i se da
jedno drugo ne prime uju. Hespe je podmazivala ma uljem.
Dedan je zašiljenim štapom dokono bockao zemlju pred sobom.

Ni sam nisam bio raspoložen za razgovor. Nadaju i se da e
ovo potrajati, prišao sam utke vatri.

Samo što vatre nije bilo.
„Šta se dogodilo s vatrom?“, glupavo upitah. Bilo je
igledno šta se dogodilo. Ostavili su je da izgori dok nije ostalo
samo nagorelo pru e i vlažan pepeo.
„Nije moj red da idem po drva“, oštro re e Hespe.
Dedan je džarao štapom po zemlji. Primetio sam da mu
visoko na obrazu izlazi modrica.
Želeo sam samo da pojedem nešto toplo i da mi stopala
deset minuta budu suva. Ne bi me usre ilo, ali bilo bi to nešto
najbliže sre i što sam ceo dan osetio. „ udi ine da vas dvoje
možete i da pišate bez pomo i“, odbrusio sam.
Dedan me prostreli pogledom. „A šta si time hteo da
kažeš?“
„Kada je Alveron tražio da za njega obavim ovaj posao,
rekao je da u dobiti pomo odraslih, a ne ša icu školaraca.“
Dedan prasnu: „Ne znaš šta je ona...“
Prekinuo sam ga. „Baš me briga. Baš me briga oko ega se
gložite. Baš me briga šta je bacila na tebe. Mene je briga za to što

PATRIK ROTFUS 118

je vatra ugašena. Tehlua mi na nebu, dresiran pas bi bio
korisniji!“

Dedanovo lice ukruti se u prepoznatljiv ratoboran izraz.
„Možda ako bi...“

„Umukni“, rekoh. „Pre bih slušao magarca kako nja e nego
da tra im vreme na ono što ti pri aš. Kad se vratim u logor,

ekujem vatru i ve eru. Ako niste u stanju da to uradite,
doveš u iz Krosona nekog petogodišnjaka da pazi na vas.“

Dedan ustade. Vetar dunu kroz krošnje drve a obasuvši
zemlju teškim kapljicama. „Zagrizao si prevelik zalogaj, de ko.“

Stisnuo je šake u pesnice, a ja zavukoh ruku u džep i zgrabih
njegovu lutku koju sam pre dva dana napravio. Stomak mi se
zgr io od straha i besa. „Dedane, napraviš li jedan korak ka
meni, nane u ti takav bol da eš vrištati i moliti me da te

ubijem.“ Gledao sam ga pravo u o i. „Sad sam ljut. Ne pomišljaj
da me razbesniš.“

Zastao je i gotovo da sam ga uo kako se prise a svih pri a o
Taborlinu Velikom koje je ikad uo. Usledila je duga tišina, a
nas dvojica smo ne trep i gledali jedan u drugog.

Sre om, u tom trenutku Tempi se vratio u logor i razbio

napetost. Osetivši se pomalo glupavo, prišao sam žaru vatre da
vidim mogu li ponovo da je raspalim. Dedan besno odjuri u
šumu, nadao sam se po drva. U tom trenutku nije me bilo briga
da li je renel ili ne.

Tempi je seo pored ugašene vatre. Da nisam bio zauzet,
možda bih primetio nešto udno u njegovom pokretu. Opet,

možda i ne bih. ak je i poluobrazovanom varvarinu poput
mene teško da protuma i raspoloženja Adema.

Dok sam polako raspaljivao vatru, pokajah se zbog toga
kako sam postupio. Samo me je to spre ilo da ne nasrnem na
Dedana kad se vratio s naramkom mokrih drva i bacio ga na
rub moje tek raspaljene vatre, rasturivši je.

Marten se vratio ubrzo nakon što sam po drugi put raspalio
vatru. Seo je kraj nje i podigao šake. O i su mu bile upale i
tamne.

„Je li ti bolje?“, upitao sam ga.
„Mnogo.“ Krkljanje u grudima zvu alo je gore nego tog

119 Strah mudroga II

jutra. Brinulo me je kako zvu i kad diše, zbog zapaljenja plu a,
zbog groznice.

„Mogu da ti smešam aj od koga e ti grlo biti malo bolje“,
predložio sam bez mnogo nade. U prethodnih nekoliko dana
odbio je svaku pomo koju sam mu ponudio.

Oklevao je, a onda klimnuo glavom. Dok sam zagrevao
vodu, dobio je napad jakog kašlja, koji je trajao skoro celi minut.
Ako kiša ve eras ne prestane, mora emo oti i u grad i sa ekati
da se oporavi. Nisam smeo rizikovati da dobije zapaljenje plu a
ili da napadom kašlja otkrije naš položaj razbojni kim stražama.

Pružio sam mu aj, a Tempi se pomeri na svom mestu kraj
vatre. „Danas sam ubio dvojicu“, rekao je.

Neko vreme smo zapanjeno utali. Kiša je dobovala po
zemlji oko nas. Vatra je šištala i cvr ala.

„Šta?“, upitao sam ne veruju i.
„Napala su me dva oveka iza drve a“, mirno re e Tempi.
Protrljao sam potiljak. „Dovraga, Tempi, zašto nisi ranije
rekao?“
Ravnodušno me je pogledao i prstima napravio
neprepoznatljiv krug. „Nije lako ubiti dva oveka“, rekao je.
„Jesi li povre en?“, upitala je Hespe.
Tempi tad okrete svoj hladni pogled ka njoj. Uvre en.
Pogrešno sam razumeo njegovu malopre ašnju izjavu. Nije mu
sama borba bila teška, ve injenica da je ubio dva oveka.
„Trebalo mi je vremena da sredim misli. Tako e, ekao sam da
svi budu ovde.“
Pokušao sam da se setim pokreta za izvinjenje, ali morao sam
da se zadovoljim tugom. „Šta se dogodilo?“, upitao sam
smireno, na ivici strpljenja.
Za trenutak je birao re i. „Pokušavao sam da na em trag
kad su dva oveka isko ila iz drve a.“
„Kako su izgledali?“ upita Dedan uzevši mi pitanje iz usta.
Još jedna stanka. „Jedan tvoje veli ine, s rukama dužim od
mojih, ja i od mene, ali spor. Sporiji od tebe.“ Dedanovo lice se
smrknu, kao da nije siguran treba li da se uvredi. „Drugi je bio
manji i brži. Obojica su imali široke i debele ma eve. S oštricom
s obe strane. Ovoliko duga ke.“ Raširio je ruke možda oko

PATRIK ROTFUS 120

metar.
Pomislio sam da taj opis govori više o Tempiju nego o

ljudima protiv kojih se borio. „Gde se to dogodilo? Pre koliko
vremena?“

Pokazao je ka delu koji smo pretražili. „Manje od kilometar i
po. Manje od jednog sata.“

„Misliš da su te ekali?“
„Nije ih bilo kad sam ja prošao“, re e Marten brane i se.

Krkljavo i prodorno se zakašljao duboko u grudima, ispljunuvši
na zemlju nešto gusto. „Ako su ekali, sigurno nisu ekali
dugo.“

Tempi re ito sleže ramenima.
„Kakav oklop su imali?“, upita Dedan.
Tempi je trenutak utao, a onda potapšao moju izmu.

„Ovo?“
„Koža?“, predložio sam.
Klimnuo je glavom. „Koža. vrsta i s malo metala.“
Dedan se malo opusti. „I to je nešto.“ Malo je mozgao, pa

oštro pogledao u Hespe. „Šta je? Što si me tako pogledala?“
„Nisam gledala u tebe“, ledeno re e ona.

„E baš jesi. Prevrnula si o ima.“ Pogledao je u Martena.
„Video si je kako prevr e o ima, je l’ da?“

„Umuknite!“ zarežao sam na oboje. Za udo, za utali su.
Pritisnuo sam dlanovima o i i na trenutak neometano razmislio
o našem položaju. „Martene, koliko nam je još svetla ostalo?“

Pogledao je u nebo boje škriljca. „Još oko sat i po kao sada“,

prokrkljao je. „Dovoljno za pra enje tragova. A onda možda još
etvrt sata slabog svetla. Sunce e brzo za i za one oblake.“

„Da li si danas raspoložen za malo tr karanja?“, upitao sam.
Iznenadio me je svojim kezom. „Hajde da ve eras na emo
tu kopilad ako možemo. Dovoljno sam ve zbog njih lutao po
ovoj vukojebini.“

Klimnuo sam glavom i zahvatio pregršt mokrog pepela iz
žalosno male vatre. Zamišljeno sam ga protrljao me u prstima,
pa ga obrisao o malu krpu, koju tutnuh u ogrta . Ne e biti
dobar izvor energije, ali bolje išta nego ništa.

„Dobro“, rekoh. „Tempi e nas odvesti do tela, a onda emo

121 Strah mudroga II

videti možemo li da pratimo tragove do njihovog logora.“
Ustao sam.

ek!“, re e Dedan podigavši ruke. „A šta emo mi?“
„Ti i Hespe ostanite ovde i uvajte logor.“ Ugrizao sam se za
jezik da ne dodam: i pokušajte da ne dozvolite vatri da se ugasi.
„Zašto? Hajde da idemo svi. Ve eras emo ih srediti!“ Ustao
je.
„A šta ako ih ima desetak?“ upitao sam što sam oštrije
mogao.
Zastao je ali nije odustajao. „Iznenadi emo ih.“
„Ne emo ih iznenaditi ako sve petoro budemo trupkali po
šumi“, ljutito rekoh.
„A zašto onda ti ideš?“ pitao je Dedan. „Mogli bi da idu
samo Tempi i Marten.“
„Ja idem zato što moram da se uverim s im imamo posla. Ja
u morati da osmislim kako da se iz ovoga izvu emo živi.“
„Zašto bi uopšte jedan žutokljunac to smišljao?“
„Ponestaje nam svetla“, umorno se ubacio Marten.
„Blagosloven Tehlu, kona no glas razuma.“ Pogledah u
Dedana. „Mi idemo. Vi ostajete. To je nare enje.“
„Nare enje?“ s mra nom nevericom ponovi Dedan.
Za trenutak smo se prete i gledali, a onda se okrenuh i
po oh za Tempijem me u drve e. Na nebu nad nama zatutnja
grmljavina. Vetar je duvao kroz drve e rasteruju i neprekidno
rominjanje kiše, koja sada po e postojano da pada.

POGLAVLJE DEVEDESETO

Opevati u pesmi

Tempi podiže borove grane kojima su dva oveka bila
pokrivena. Pažljivo položeni na le a, izgledali su kao da
spavaju. Kleknuo sam pored krupnijeg, ali pre nego što sam
stigao bolje da ga pogledam, osetih ruku na ramenu. Podigavši
pogled, videh Tempija kako odmahuje glavom.

„Šta je?“, upitao sam. Ostalo nam je još manje od sat svetla.
Bi e dovoljno teško tražiti razbojni ki logor a da te ne uhvate.
Bila bi prava no na mora raditi to po mrklom mraku.

„Ne bi trebalo“, rekao je. Oštro. Ozbiljan. „Uznemiravanje
mrtvih nije letani.“

„Moram saznati nešto o našim neprijateljima. Mogu od njih
da saznam nešto što e nam pomo i.“

Usta mu se gotovo namrštiše. Neodobravanje. „Magija?“
Odmahnuo sam glavom. „Samo gledanje.“ Pokazao sam o i,
a onda se udario po elu. „Razmišljanje.“
Tempi klimnu glavom. Ali kad sam okrenuo le a telima,
ponovo osetih njegovu ruku na ramenu. „Moraš da pitaš. Oni
su moji mrtvaci.“
„Ve si se složio“, napomenuo sam.
„Ispravno je pitati“, rekao je.
Duboko sam uzdahnuo. „Tempi, mogu li da pogledam tvoje
mrtvace?“
Sve ano je klimnuo glavom.
Pogledao sam u Martena, koji je pod obližnjim drvetom
pažljivo ispitivao tetivu na svom luku. „Želiš da vidiš možeš li

123 Strah mudroga II

da na eš njihov trag?“ Klimnuo je i udaljio se od drveta. „Ja bih
krenuo odande.“ Pokazao sam na jug, izme u dva grebena.

„Znam ja svoj posao“, re e i udalji se, prebacivši luk preko
ramena.

Tempi se udaljio nekoliko koraka, a ja se ponovo
usredsredih na tela. Jedan je zapravo bio poprili no krupniji od
Dedana, pravi bik od oveka. Bili su stariji nego što sam

ekivao, a na šakama su imali žuljeve koji su ukazivali na
dugogodišnje baratanje oružjem. Nisu to bili nezadovoljni
zemljoradnici. Ovo su bili veterani.

„Našao sam njihov trag“, re e Marten prepavši me. Od tihog
rominjanja kiše nisam uo kad mi je prišao. „Jasan kao dan. I
pijani pop bi mogao da ga prati.“ Nebo zapara munja pra ena
tutnjavom grmljavine. Po ela je ja a kiša. Namrštio sam se i
bolje se umotao u kotlokrpin natopljeni ogrta .

Marten zabaci glavu, pustivši da mu kiša pada po licu.
„Drago mi je što nam ovo vreme kona no ide naruku“, rekao je.
„Što kiša bude više padala, to emo se lakše ušunjati u njihov
logor i išunjati iz njega.“ Obrisao je ruke o natopljenu košulju i
slegao ramenima. „Osim toga, teško da možemo biti mokriji
nego što ve jesmo.

„Imaš pravo“, rekao sam i ustao.
Tempi je pokrio tela granama i Marten nas povede dalje na
jug.

Marten je klekao da prou i nešto na zemlji i ja iskoristih priliku
da ga sustignem.

„Prate nas“, rekao sam ne trude i se da šapu em. Bili su bar
dvadeset metara iza nas, a kiša je padaju i kroz drve e hu ala
poput talasa što se lome o obalu.

Klimnuo je glavom i pretvarao se da pokazuje nešto na
zemlji. „Mislio sam da ih nisi video.“

Nasmešio sam se i mokrom rukom obrisao vodu s lica.
„Nemaš samo ti o i. Koliko misliš da ih ima?“

„Dvojica, možda trojica.“
Tempi nam pri e. „Dvojica“, rekao je sigurnim glasom.

PATRIK ROTFUS 124

„Ja sam video samo jednog“, priznao sam. „Koliko smo
blizu njihovog logora?“

„Nemam pojma. Mogao bi da bude iza slede eg brda.
Mogao bi biti kilometrima daleko. Tu su samo ova dva
odvojena traga, a ne ose am ni miris vatre.“ Ustao je i ponovo
po eo da sledi trag, ne osvr i se.

Sklonivši u stranu ogromnu granu kad Tempi pro e popred
mene, uhvatih iza nas nekakav pokret koji nije imao veze s

vetrom i kišom. „Hajde da pre emo preko slede eg grebena i
postavimo malu zamku.“

„Zvu i mi kao prava stvar“, složio se Marten.
Pokazavši nam da sa ekamo, nuo je i polako se uspinjao
ka vrhu male uzvisine. Suzdržao sam se da se ne osvrnem dok
je on virio preko ruba grebena, a onda dotr ah do njega.

Usledio je blistav blesak munje koja je udarila u blizini.
Grom je grunuo poput pesnice u grudi. Trgoh se. Tempi stade.

„Ovo je kao od ku e“, rekao je, blago se osmehnuvši. Nije se
ni trudio da obriše lice.

Marten mahnu i mi pre osmo preko vrha grebena. Kad smo
se sklonili od pogleda onih koji su nas pratili, brzo sam se

osvrnuo. „Nastavi da pratiš tragove do one iskrivljene smreke,
a onda je zaobi i i vrati se.“ Pokazao sam im. „Tempi e se
sakriti tamo. Marten iza onog oborenog drveta. Ja u se sakriti
iza onog kamena. Marten e napraviti prvi potez. Sam prosudi,
ali verovatno bi bilo najbolje da sa ekaš dok ne pro u pored
onog slomljenog panja. Ako je mogu e, pokušaj da jednog

ostaviš u životu, ali ne smeju da pobegnu ili naprave preveliku
buku.“

„Šta eš ti da radiš?“, upitao je Marten dok smo žurili da
ostavimo jasne tragove sve do iskrivljene smreke.

„Ja u se držati po strani. Vas dvojica ste bolje opremljeni za
ovo. Ali ako zatreba, imam i ja poneku smicalicu.“ Stigli smo do

drveta. „Spremni?“
Martena kao da malo zaprepasti iznenadna bujica mojih

nare enja, ali obojica klimnuše glavom i brzo zauzeše svoja
mesta.

Zaobišao sam i smestio se iza jedne glomazne stene. Odatle

125 Strah mudroga II

sam video kako se naši otisci stopala u blatu mešaju s tragom
koji smo sledili. Spazih Tempija kako zauzima položaj iza debla
debelog belog hrasta. Njemu zdesna, Marten je namestio strelu,
povukao tetivu ka sebi i ekao nepomi no kao kip.

Izvadio sam krpu u kojoj su bili prstohvat pepela i tanak
komad gvož a, drže i ih spremne u ruci. Prevrnulo mi se u
stomaku kad se setih zašto smo poslati ovde: da pohvatamo i
pobijemo ljude. Jeste, bili su to odmetnici i ubice, ali ipak ljudi.
Duboko udahnuh i pokušah da se opustim.

Osetih na obrazu hladnu i neravnu površinu kamena.
Na uljio sam uši, ali od upornog dobovanja kiše nisam ništa
uo. Suzdržah se da ne izvirim još više iza kamena kako bih
imao bolji pregled. Ponovo je blesnula munja i brojao sam
sekunde do udara groma, kad ugledah dve prilike kako se
šunjaju.

Najednom mi grudi ispuni neka vrelina. „Ga aj ih,
Martene“, glasno rekoh.

Dedan se okrete i dok sam ja izašao iz skrovišta, stajao je
preda mnom s isukanim ma em. Hespe je bila malo odmerenija
i zaustavila se s ma em napola isukanim iz korica.

Sklonio sam nož i prišao na desetak koraka od Dedana.
Pogledao sam ga u o i, a nad nama zatutnja grmljavina. Gledao
me je prkosno, a ja se nisam ni trudio da sakrijem bes. Usledila
je duga tišina, a onda on obori pogled, pretvaraju i se da otira

i.
„Skloni to.“ Pokazao sam glavom na njegov ma . Posle
kratkog oklevanja, to je i uradio. Tek tada sam tanku oštricu od
krhkog elika koju sam držao vratio u postavu ogrta a. „Da
smo bili razbojnici, ve biste bili mrtvi.“ Gledao sam as u
Dedana as u Hespe. „Vratite se u logor.“
Dedanovo lice se iskrivi. „Muka mi je od toga da mi se
obra aš kao detetu“, rekao je i bocnuo me prstom. „Imam
mnogo više godina od tebe. Nisam glup.“ Ugrizao sam se za
jezik da ne izgovorim nekoliko besnih odgovora koji bi samo
pogoršali naše odnose. „Nemam vremena da se prepirem s
tobom. Ponestaje nam svetla, a vi nas dovodite u opasnost.
Vratite se u logor.“

PATRIK ROTFUS 126

„Trebalo bi da ovo ve eras završimo“, rekao je. „Ve smo
sredili dvojicu, verovatno ih je preostalo još samo petorica-

šestorica. Iznenadi emo ih po mraku, usred oluje. Bum. Tras.
Vrati emo se u Kroson do sutra za ru ak.“

„A šta ako ih ima desetak? Šta ako ih je dvadeset? Šta ako su
se zavukli u neku seosku ku u? Šta ako na u naš logor dok
tamo nema nikog? Mogli bismo da izgubimo sve zalihe, hranu i
moju lautu i da nas kad se vratimo eka zaseda. A sve zato što

ti nisi mogao da miruješ jedan sat.“ Lice mu prete i buknu, a ja
se okrenuh. „Vratite se u logor. Pri emo o ovome ve eras.“

„Ne, do avola. Idem i ne možeš me nikako spre iti.“
Zaškrgutah zubima. Što je najgore, bio je u pravu. Nisam ga
nikako mogao naterati da me sluša. Mogao sam jedino da ga
pot inim uz pomo voštane lutke koju sam napravio. A znao

sam da je to najgora mogu nost. Ne samo što bih tako u
Dedanu stekao otvorenog neprijatelja ve bih nesumnjivo
okrenuo i Hespe i Martena protiv sebe.

Pogledao sam u Hespe. „Zašto si ti došla?“
Bacila je pogled na Dedana. „Hteo je da po e sam. Mislila
sam da je bolje ako se držimo zajedno. I zapravo smo na sve

mislili. Niko ne e nabasati na logor. Sakrili smo opremu i pre
odlaska ugasili vatru.“

Uzdahnuo sam i gurnuo beskorisnu šaku pepela u džep
ogrta a. Naravno da su je ugasili.

„Ali slažem se“, rekla je. „Trebalo bi da pokušamo da to
završimo ve eras.“

Pogledao sam u Martena.
Pokajni ki me je gledao. „Lagao bih kad bih rekao da ne
želim da se ovo okon a“, kazao je, pa brzo dodao, „ako to
uradimo pametno.“ Možda bi rekao još nešto, ali mu re i
zapeše u grlu i zakašlja se.
Pogledah u Tempija. On mi uzvrati pogled.

Najgore je što sam se u duši slagao s Dedanom. Želeo sam
da se ovo okon a. Želeo sam toplu postelju i pristojan obrok.
Želeo sam da Martena odvedem nekuda na suvo. Želeo sam da
se vratim u Severen, gde bih uživao u Merovoj zahvalnosti.
Želeo sam da na em Denu, da joj se izvinim i objasnim zašto

127 Strah mudroga II

sam otišao bez re i.
Samo budala ide protiv ve ine. „U redu.“ Pogledah u

Dedana. „Ti eš biti kriv ako neko od tvojih prijatelja strada
zbog ovoga.“ Videh kako mu licem na trenutak prelete
nesigurnost, a onda iš eze i on stisnu zube. Posle svega što je
rekao, ponos mu nije dozvoljavao da se povu e.

Uperih prstom u njega. „Ali odsad svi morate da radite ono
što ja kažem. Sasluša u vaše predloge, ali ja dajem nare enja.“
Pogledao sam oko sebe. Marten i Tempi odmah zaklimaše
glavom, a as kasnije pridruži im se i Hespe. Dedan polako
klimnu.

Pogledao sam ga. „Zakuni se.“ Suzio je o i. „Ako ponoviš
nešto sli no ve eras kad budemo napadali, mogli bismo da
izginemo. Ne verujem ti. Pre bih ve eras otišao nego da se u
ovo upuštam s nekim kome ne mogu da verujem.“

Na trenutak je ponovo zavladala napetost, ali pre nego što se
odužila, oglasi se Marten. „Ajde, Dene. Mali zapravo ima nešto
u glavi. Trebalo mu je oko etiri sekunde da postavi ovu malu
zasedu.“ Nastavio je šaljivim tonom: „Osim toga, nije baš toliko
loše kao sa onim kopiletom Brenveom, a za to sranje nismo bilo
ni upola dobro pla eni kao sad.“

Dedan se osmehnu kraji kom usana. „Da, valjda si u pravu.
Samo da se to no as završi.“

Nisam ni na trenutak sumnjao da e, ako mu bude
odgovaralo, Dedan ipak krenuti po svome. „Zakuni se da eš
slediti moja nare enja.“

Slegao je ramenima i skrenuo pogled. „Dobro. Kunem se.“
Nedovoljno. „Zakuni se svojim imenom.“
Obrisao je kišu s lica, zbunjeno me pogledavši. „Šta?“
Pogledao sam ga u o i i zvani no rekao: „Dedane, ho eš li
no as raditi ono što ti kažem, bez pitanja ili oklevanja? Dedane,
kuneš li se svojim imenom?“
Za trenutak se premeštao s noge na nogu, a onda se malo
uspravio. „Kunem se svojim imenom.“
Prišao sam mu i veoma tiho rekao: „Dedane.“ Istovremeno
sam kroz voštanu lutku u svom džepu pustio samo mal ice
toplote. Nedovoljno da bilo šta uradi, ali dovoljno da on bar

PATRIK ROTFUS 128

na as oseti.
Videvši ga kako se izbe io, uputih mu svoj najbolji osmeh

Taborlina Velikog – pun tajni, širok i samouveren i više nego
samozadovoljan. Bio je to osmeh koji je sam sve govorio.

„Sad imam tvoje ime“, prošaptao sam. „Imam mo nad
tobom. “

Izraz na njegovom licu vredeo je gotovo koliko mesec dana
njegovog gun anja. Uzmakao sam, a osmeh iš eze, brzo poput

bleska munje. Lako kao kad skineš masku. Što e ga, naravno,
navesti da se zapita koje je lice pravo: lice de aka ili
Taborlinovo, koje je samo nazreo.

Okrenuo sam se dok je još bio pod utiskom. „Marten e prvi
u izvi anje. Tempi i ja emo krenuti pet minuta posle njega. To
e mu dati vremena da uo i njihove izvidnice i vrati se da nas

upozori. Vas dvoje krenite deset minuta posle nas.“
Prodorno sam pogledao u Dedana i podigao obe šake

raširivši prste. „Punih deset minuta. Ovako e biti sporije. Ali
tako je najbezbednije. Ima li predloga?“ Niko ništa ne re e.
„Dobro. Martene, na tebe je red. Vrati se ako upadneš u
nevolju.“

„Ra unaj na to“, rekao je i ubrzo se izgubio iz vida, nestavši
u zeleno-sme oj zbrci liš a, kore, stena i kiše.

Kiša je i dalje lila, a svetlo je bledelo dok smo Tempi i ja sledili
trag, šunjaju i se od jednog do drugog skrovišta. Bar nismo
morali da brinemo zbog buke, jer je iznad nas gotovo
neprestano tutnjala grmljavina.

Marten se bez upozorenja pojavio iz šipražja i pozvao nas da
se zaklonimo iza jednog nagnutog javora. „Logor im je pravo
napred“, re e. „Svuda okolo ima tragova i video sam svetlost
vatre.“

„Koliko ih je?“
Marten odmahnu glavom. „Nisam se toliko približio. Vratio

sam se im sam ugledao razli ite tragove stopala. Nisam želeo
da krenete za pogrešnim tragovima i izgubite se.“

„Koliko daleko?“

129 Strah mudroga II

„Oko minut šunjanja. Vatra se vidi odavde, ali logor je s

druge strane uzvisine.“

Pod sve slabijim svetlom pogledah u lica svojih prijatelja.

Nijedan nije delovao uznemireno. Bili su spremni za ovako

nešto, obu eni su za to. Marten je bio vešt traga i strelac.

Tempi je posedovao legendarnu veštinu Adema.

Možda bih i sam bio smiren da sam imao priliku da

pripremim nekakvu zamisao, neku smicalicu sa simpatijom

koja bi nam dala prednost. Ali Dedan je srušio sve nade u to

navaljuju i da ve eras napadnemo. Nisam imao ništa, ak ni

lošu vezu s udaljenom vatrom.

Odagnah te misli pre nego što je strah zamenila panika.

„Hajdemo onda“, rekoh, zadovoljan koliko mi glas smireno

zvu i.

Šunjali smo se napred dok je poslednje svetlo polako

iš ezavalo s neba. Bilo je teško videti Martena i Tempija u

sumraku, što me je ohrabrilo. Ako ih ja jedva vidim, skoro je

nemogu e da e nas straže ugledati iz daljine.

Ubrzo ispred sebe ugledah odsjaj vatre o donje površine

visokih grana. ki sam pratio Martena i Tempija uz

obronak strmog nasipa, klizavog zbog kiše. U inilo mi se da

ispred nas vidim nekakvo kretanje.

Tada je udarila munja. U gotovo mrklom mraku to je bilo

dovoljno da me zaslepi, ali ne pre nego što je taj blatnjavi nasip

obasjala zaslepljuju a bela svetlost.

Na grebenu je stajao visok ovek s napetim lukom. Tempi je

ao oko metar uz nasip, zale en u trenutku dok je pažljivo

nameštao stopala. Iznad njega je bio Marten. Stari traga je

kleknuo na jedno koleno i tako e napeo luk Sve to videh u

jednom blesku munje, a onda oslepeh. Tren kasnije za u se

grmljavina, koja me ogluvi. Pao sam na zemlju, kotrljaju i se

dok su mi se mokro liš e i zemlja lepili za lice.

Otvorivši o i, ugledah samo plave duhove koji su mi od

munje igrali pred o ima. Nije bilo galame. Ako ju je straža i

napravila, zaglušila ju je grmljavina. Ležao sam nepomi no dok

mi se o i nisu privikle na mrak. Trebao mi je ceo sekund da

na em Tempija. Kle ao je nad nekom tamnom prilikom oko pet

PATRIK ROTFUS 130

metara dalje uz nasip. Stražar.

Prišao sam mu, probijaju i se kroz mokru paprat i blatnjavo

liš e. Iznad nas ponovo blesnu munja, ovog puta blaže i videh

kako iz grudi jednog od pla enika pod uglom viri vršak

Martenove strele. Pero se razlabavilo, pa je lepršalo na vetru

kao majušna, raskvašena zastava.

„Mrtav“, re e Tempi kad smo Marten i ja prišli dovoljno da

ga ujemo.

Sumnjao sam u to. ak ni duboka rana u grudima ne bi tako

brzo ubila oveka. Ali približivši se videh pod kojim uglom stoji

strela. Bio je to pogodak u srce. Zapanjeno pogledah u Martena.

„Taj pogodak bi trebalo opevati u pesmi“, tiho rekoh.

„Sre a“, odbacio je to usredsredivši se na vrh grebena oko

metar iznad nas. „Nadajmo se da mi je još preostalo“, rekao je i

po eo da puže.

Dok sam puzio iza njega, ugledah Tempija, koji je još kle ao

nad pogo enim ovekom. Nagnuo se bliže, kao da šapu e telu.

Tada ugledah logor i sasvim zaboravih na Ademovo

neobi no ponašanje.

POGLAVLJE DEVEDESET PRVO

Pamen, grom, slomljeno drvo

Greben na kome smo ali širio se u polukrug, pa je
razbojni ki logor bio zašti en u središtu, smešten u dnu
velike, plitke udoline. S mesta gde smo stajali video sam da je
udolina velikim delom oivi ena krivudavim potokom.

U središtu udoline poput stuba uzdizalo se stablo visokog
hrasta, zaklanjaju i logor svojim ogromnim granama. S obe
strane velikog hrasta sumorno je gorela po jedna vatra. Da je
vreme bilo druga ije, bile bi velike kao loma e. Ovako, jedva da
su bacale dovoljno svetla da osvetle logor.

Bilo bi pogrešno nazvati ga logorom. Mnogo prikladnija re
bila bi „logorište“. Tu je bilo šest niskih i nagnutih šatora,
uglavnom namenjenih za spavanje i smeštaj opreme. Sedmi
šator je bio gotovo poput malog paviljona, pravougaonog
oblika i dovoljno velik da u njemu nekoliko ljudi stoji uspravno.

Šest muškaraca zgurilo se kraj vatre na sklepanim klupama.
Umotali su se da se zaštite od kiše i svi do jednog izgledali su
kao strpljivi iskusni vojnici neumoljivog pogleda.

Sagnuo sam se nazad ispod ruba grebena, iznena en što
uopšte ne ose am strah. Okrenuvši se Martenu, videh da mu je
pogled pomalo izbezumljen. „Šta misliš, koliko ih je?“, upitao
sam.

i mu zamišljeno zaiskriše. „Bar dvojica po šatoru. Ako im
je vo a u velikom šatoru, to zna i trinaest, a mi smo ubili
trojicu. Dakle, deset. Najmanje deset.“ Uznemireno je oblizao
usne. „Ali mogli bi da spavaju i po etvorica po šatoru, a u

PATRIK ROTFUS 132

velikom šatoru bi pored vo e mogla da spavaju još petorica. To
zna i tridesetorica, manje tri.“

„Zna i, u najboljem slu aju nas brojno nadmašuju dva
prema jedan“, rekoh. „Kako ti se ine takvi izgledi?“

Pogledao je u rub grebena pa u mene. „Prihvatio bih dva
prema jedan. Iznenadi emo ih, sasvim smo im se približili.“
Zastao je i nakašljao se u rukav. Ispljunuo je. „Ali dole ih je
dvadesetorica. Ose am to.“

„Možeš li da ubediš Dedana?“
Klimnuo je glavom. „Meni e verovati. Nije on baš tolika
budaletina kao što se ini.“
„Dobro.“ Malo se zamislih. Stvari su se odvijale mnogo brže
nego što mogu da ispri am. Pa su tako, i pored svega što se
izdešavalo, Dedan i Hespe i dalje bili pet-šest minuta iza nas.

„Idi im kaži da se vrate“, rekoh Martenu. „A onda se vrati po
Tempija i mene.“

Kao da se kolebao. „Sigurno ne želiš da po eš sada? Ne
znamo kad bi mogli da smene stražu.“

„Tempi e biti sa mnom. Osim toga, ne e ti trebati više od
dva-tri minuta. Ho u bolje da ih prebrojim.“

Marten se žurno udalji, a Tempi i ja se polako ponovo
popesmo na vrh grebena. Trenutak kasnije, on se prima e još
bliže dok mu leva strana tela nije bila sasvim uz moju desnu.

Primetio sam nešto što mi je ranije promaklo. Po celom
parku stajali su drveni stubovi veli ine direka za ogradu.

„Stubovi?“ upitao sam Tempija guraju i prst u zemlju da

pokažem šta ho u da kažem.
Klimnuvši glavom, pokaza da je razumeo, pa sleže

ramenima.
Pretpostavio sam da bi to mogli biti stubovi za vezivanje

konja ili sušenje mokre ode e. Odbacio sam tu pomisao
usredsredivši se na mnogo važnije teško e. „Šta misliš da treba

da uradimo?“
Tempi je dugo utao. „Ubijemo neke. Odemo. ekamo.

Drugi do u. Mi...“ Napravio je prepoznatljivu stanku, što je
zna ilo da ne zna re koju da upotrebi. „Sko imo iza drve a?“

„Iznenadimo.“

133 Strah mudroga II

Klimnuo je glavom. „Mi iznenadimo. ekamo. Uhvatimo
ostale. Kažemo Meru.“

Klimnuo sam glavom. Rešenje nije baš onako brzo kao što
smo se nadali, ali to je jedini prihvatljiv izbor protiv toliko ljudi.
Kad se Marten vrati, nas trojica emo mo i da im zadamo prvi
udarac. Pretpostavio sam da e, ako ih iznenadimo, Marten
lukom mo i da pogodi ak trojicu- etvoricu pre nego što
budemo morali da pobegnemo. Sva je prilika da ih ne e sve
pobiti, ali svaki ovek pogo en strelom kasnije e nam
predstavljati manju pretnju. „Ima li nekog drugog na ina?“

Duga stanka. „Ne na ina koji je letani“, rekao je.
Pošto sam dovoljno video, polako se spustih metar-dva i
sklonih iz vidokruga. Zadrhtao sam, a kiša je nastavila da lije.
Imao sam ose aj da je hladnije nego pre nekoliko minuta i
zabrinuh se da nisam zaradio Martenovu prehladu. Samo mi je
još to sad trebalo.
Primetio sam Martena kako se približava i taman kad sam
hteo da mu objasnim našu zamisao, ugledah njegovo
prepadnuto lice.
„Ne mogu da ih na em!“, pomamno je prosiktao. „Vratio
sam se do mesta gde bi trebalo da budu. Ali njih nije bilo. Zna i,
ili su se ve vratili, što ne bi uradili, ili su bili suviše blizu nas,
pa su na kraju pri ovako slabom svetlu krenuli za pogrešnim
tragom.“
Prože me jeza koja nije imala nikakve veze s neprekidnom
kišom. „Zar ne možeš da im u eš u trag?“
„Da sam mogao, ve bih to uradio. Ali u mraku svi otisci
izgledaju isto. Šta da radimo?“ Zgrabio me je za ruku i u o ima
mu se videlo da ga hvata strava. „Ne e biti obazrivi. Misli e da
smo izvideli sve ispred njih. Šta emo?“
Zavukao sam ruku u džep u kojem je bila lutka s
Dedanovim likom. „Ja mogu da ih na em.“
Ali pre nego što sam stigao išta da uradim, iz isto nog dela
logora za u se povik. Trenutak kasnije usledio je gnevan vrisak,
pa bujica psovki.
„Je l’ to Dedan?“ upitao sam.
Marten klimnu glavom. S druge strane grebena za u se

PATRIK ROTFUS 134

mahnito kretanje. Najbrže što smo smeli, nas trojica pri osmo i
provirismo preko vrha.

Ljudi su izletali iz niskih šatora kao stršljeni iz gnezda. Sad
ih je bilo bar desetak i video sam etvoricu s napetim lukovima.
Duga ke table od dasaka pojaviše se niotkud, pa su ih naslanjali
uza stubove prave i grube zidove, visoke oko metar i po.
Nezašti en, otvoren logor za tili as se pretvori u pravo
utvr enje. Prebrojao sam ih bar šesnaestoricu, ali sad su mi

itavi delovi logora bili odse eni od pogleda. I svetlo je bilo
slabije jer su sklepani zidovi zaklanjali vatre i bacali duboke
senke u no .

Marten nije prestajao da psuje, razumljivo s obzirom na to
da njegov luk sad nije mogao mnogo pomo i. Dok si trepnuo,
namestio je strelu i možda bi je isto tako brzo i ispalio da ga

nisam dotakao po ruci. „Sa ekaj.“
Namrštio se, pa klimnuo glavom, svestan da e na svaku

njegovu strelu oni odgovoriti s pola tuceta. Najednom je i
Tempi bio sasvim beskoristan. Izrešetali bi ga strelama pre nego
što bi se i približio logoru.

Jedina svetla ta ka bilo je to što im pažnja nije bila usmerena

na nas. Usredsredili su se na istok, odakle smo uli povik
stražara i Dedanovo psovanje. Nas trojica mogli bismo da
pobegnemo pre nego što nas otkriju, ali to bi zna ilo da
ostavimo Dedana i Hespe.

Ovo je bio trenutak kada bi vešt ezoteri ar trebalo da reši
stvar u našu korist, ako ne da nam da prednost, onda bar da

nam omogu i da pobegnemo. Ali nisam imao ni vatru ni vezu.
Bio sam dovoljno vešt da se sna em bez jednog od toga, ali bez
oba sam bio gotovo bespomo an.

Kiša je po ela još ja e da lije. Zatutnjala je grmljavina. Bilo je
samo pitanje vremena kada e razbojnici shvatiti da ih je samo
dvoje i pohitati preko grebena da po kratkom postupku srede

naše prijatelje. Kad bismo im nas trojica privukli pažnju, i nas bi
jednako brzo svladali.

Za u se nežno zujanje i preko isto nog grebena dolete kiša
strela. Marten prestade da psuje, zadržavši dah. Pogledao je u
mene. „Šta da radimo?“ žurno je upitao. Neko je iz logora

135 Strah mudroga II

doviknuo neko pitanje, a kad nije dobio odgovor, preko
isto nog grebena dolete još jedna kiša strela, dobacivši do svoje
mete.

„Šta emo da radimo?“, ponovio je Marten. „Šta ako su
povre eni?“

Šta ako su mrtvi? Zažmurio sam i spustio se ispod ruba
grebena, pokušavaju i da malo razbistrim misli. Udario sam
nogom o nešto meko i vrsto. Mrtav stražar. Pade mi na pamet
jedna sumorna zamisao. Duboko sam udahnuo i spustio se u
„srce od kamena“. Duboko. Dublje nego ikad ranije. Više nisam
ose ao strah niti oklevao.

Uhvatio sam telo za zglobove i po eo da ga vu em ka ivici
grebena. Bio je težak, ali jedva da sam to prime ivao. „Martene,
mogu li da iskoristim tvog mrtvaca?“, odsutno upitah.
Izgovorio sam to prijatnim baritonom, najsmirenijim glasom
koji sam ikad uo.

Ne sa ekavši odgovor, pogledao sam preko ruba grebena ka
logoru. Ugledao sam jednog od njih kako iza zida zateže luk za
još jedan hitac. Izvadio sam svoj dugi, tanki nož od dobrog
ramstonskog elika i usredsredio se na lik strelca. Stisnuo sam
zube i ubo mrtvog stražara u bubreg. Nož je lako ušao, kao da
ubadam gustu glinu a ne meso.

Kroz grmljavinu se probi krik. ovek pade, a luk mu polete
iz ruku. Drugi pla enik pri e da pogleda svog drugara. Ponovo
sam se usredsredio i ubo stražara u drugi bubreg, ovog puta s
obe ruke. Za uo se još jedan vrisak, prodorniji nego prethodni.
Više vapaj nego krik, pomislih u udnom, izdvojenom delu uma.

„Ne pucaj još“, upozorio sam Martena, ne skidaju i pogled s
logora. „Još ne znaju gde smo.“ Izvukao sam nož, ponovo se
usredsredio i glatko ga zabio u stražarevo oko. Jedan ovek se
uspravi iza drvenog zida, a niz lice mu je ispod stisnutih šaka
lila krv. Dva njegova drugara ustadoše i pokušaše da ga spuste
iza drvene ograde. Podigao sam i spustio nož i jedan od njih se
sruši na zemlju baš kad mu ruke poleteše ka raskrvavljenom
licu.

„Bože blagi“, procedi Marten. „Dragi bože!“
Prislonio sam nož uz stražarev grkljan i osmotrio logor.

PATRIK ROTFUS 136

Njihova borbena spremnost po ela je da se raspada kad ih je
zahvatila strava. Jedan od ranjenih i dalje je glasno i prodorno

vrištao, nadja avaju i grmljavinu.
Ugledao sam jednog od strelaca kako neumoljivim

pogledom pretražuje rub grebena. Prešao sam nožem preko
stražarevog grkljana, ali izgleda da se ništa nije dogodilo. A
onda, kao da se zbunio, strelac podiže ruku do svog grla. Kad
ju je sklonio, bila je malo zamazana krvlju. Razroga io je o i i

povikao. Ispustio je luk, potr ao na drugu stranu niskog zida,
pa nazad, pokušavaju i da pobegne, ali ne znaju i kuda da tr i.

Ponovo se pribravši, po eo je o ajni ki da pretražuje rub
grebena duž itavog logora. Kao da nije imao nameru da padne.
Namrštivši se, ponovo sam stavio nož na vrat mrtvog stražara i
nalegao na njega. Ruke su mi drhtale, ali nož je ponovo po eo

da se pomera, polako kao da se em komad leda. Strelac se
uhvati za vrat, a šake mu obli krv. Zateturao se, posrnuo i pao u
jednu vatru. Mahnito se bacakao, razbacuju i užareni pepeo i
prave i još ve u zbrku.

Razmišljao sam se gde sad da udarim kad nebo zapara
munja i preda mnom se jasno ukaza telo. Kiša se mešala s

krvlju, koje je bilo svuda. Ruke su mi bile tamne od nje.
Ne žele i da mu mrcvarim šake, prevrnuo sam ga na stomak

i namu io se da mu skinem izme. Zatim sam se ponovo
usredsredio i presekao debele tetive iznad lanaka i iza kolena.
Time sam osakatio još dvojicu. Ali nož se kretao sve sporije, a
od naprezanja me zaboleše ruke. Telo je bilo savršena veza, ali

jedina energija koju sam imao bila je snaga mog tela. Pod tim
uslovima, imao sam ose aj kao da se em drvo a ne meso.

Prošlo je jedva minut-dva otkako je u logoru podignuta
uzbuna. Ispljunuo sam vodu i dao svojim drhtavim rukama i
iscrpljenom umu malo vremena da se odmore. Pogledao sam
logor ispod sebe, posmatraju i sve ve u zbrku i paniku.

Iz velikog šatora u podnožju drveta izašao je neki ovek. Bio
je obu en druga ije od ostalih, u verižnja u koja mu je dopirala
skoro do kolena, s kapulja om navu enom na glavu.
Neustrašivo i skladno zakora io je u haos, jednim pogledom
sagledavši okolnosti. Odbrusio je nare enja koja nisam uo od

137 Strah mudroga II

kiše i grmljavine. Njegovi ljudi se umiriše, vratiše na položaje i
dohvatiše lukove i ma eve.

Dok sam ga gledao kako prelazi preko logora, podsetio me
je na... nešto. Stajao je na otvorenom, ne trude i se da ne iza
jednog od zaštitnih zidova. Dao je znak svojim ljudima, a nešto
u tom pokretu bilo mi je veoma poznato...

„Kvoute“, prosikta Marten. Podigavši pogled, video sam da
je traga stavio luk uz uvo. „Nanišanio sam njihovog gazdu.“

„Ga aj.“
Njegov luk zabruja i u ovekovu butinu zabode se strela
probivši verižnja u, samu nogu i oklop iza nje. Kraji kom oka
video sam kako Marten glatko vadi još jednu strelu i namešta je
uz tetivu, ali pre nego što je stigao da je ispali, spazih kako se
njihov vo a savija. Ne nisko u struku, kao da se previja od bola.
Savio je vrat da pogleda strelu koja mu je probola nogu.
Nakon što ju je kratko prou avao, zgrabio ju je u pesnicu i
odlomio perce. Zatim se mašio iza sebe i izvukao strelu iz noge.
Zaledio sam se kad je pogledao pravo ka nama i rukom u kojoj
je držao slomljenu strelu pokazao na nas. Uputio je kratku
naredbu svojim ljudima, bacio strelu u vatru i, skladno se
kre i, prešao na drugu stranu logora.
„Veliki Tehlu, obori me svojim krilima“, re e Marten, a ruka
mu pade s tetive luka. „Zaštiti me od demona i stvorova što
hodaju no u.“
Samo zato što sam bio duboko u „srcu od kamena“, nisam i
sam sli no reagovao. Ponovo sam se okrenuo ka logoru, taman
na vreme da vidim kako ka nama leti mala kiša strela. Sagnuvši
glavu, šutnuo sam zapanjenog traga a i oborio ga kad strele
preleteše iznad nas tako da su odozgo popadale po nama. U
meni se javila misao, polako poput mehura koji izbija na
površinu jezera. „Tempi, donesi mi luk ovog oveka.“
„Ia.“

uo sam Martena kako nešto tiho, žurno i nerazumljivo
mumla. Najpre pomislih da je pogo en, a onda shvatih da se
moli. „Tehlu, sakloni me od gvož a i gneva“, tiho je mrmljao.
„Tehlu sa uvaj me od demona u no i.“

Tempi mi tutnu luk u ruku. Duboko sam udahnuo i podelio

PATRIK ROTFUS 138

um na dva, zatim tri, pa etiri dela. U svakom delu uma držao
sam luk. Naterao sam sebe da se opustim i ponovo podelio um

– pet. Pokušao sam još jednom, ali bezuspešno. Umoran, znojav
i hladan, dostigao sam svoju krajnju granicu. Ponovo se uo
šum tetiva i strele poput jake kiše popadaše svuda oko nas.
Osetih trzaj sa spoljne strane ruke pored ramena kad me je
jedna okrznula i zabila se u zemlju. Najpre me zape e, a onda
oštro zabole.

Odagnao sam bol i stisnuo zube. Pet e morati da bude
dovoljno. Prešao sam lako nožem preko mišice, tek toliko da
pote e malo krvi, a zatim prošaptah odgovaraju a vezivanja i
snažno pre oh se ivom preko tetive luka.

Jedan užasan trenutak struna je odolevala, a onda pu e. Luk
se trže cimnuvši moju povre enu ruku pa ga ispustih. S druge

strane grebena dopirali su bolni i užasnuti povici, po emu sam
znao da sam bar delom imao uspeha. Nadajmo se da je svih pet
struna prerezano, što nam je ostavljalo samo jednog ili dva
strelaca s kojima je trebalo iza i na kraj.

Ali im mi se luk istrgao iz ruku, osetio sam kako kroz mene
polako prolazi hladno a. Ne samo kroz ruke ve kroz celo moje

telo: stomak, grudi, grlo. Znao sam da, oslanjaju i se samo na
snagu ruke, ne bih mogao istovremeno da se izborim sa svih
pet struna. Zato sam upotrebio jedinu vatru koja je ezoteri aru
uvek dostupna, toplotu svoje krvi. Uskoro u dobiti veziteljsku
groznicu. Ako ne budem našao na in da se zagrejem, upaš u u
šok, hipotermiju, a onda umreti.

Izronio sam iz „srca od kamena“ i pustio da se delovi mog
uma ponovo sjedine, pomalo zbunjeno posr i. Sle en, mokar
i unezveren, uzverao sam se nazad do vrha grebena. Po meni je
udarala kiša, ledena poput susnežice.

Ugledao sam samo jednog strelca. Nažalost, on je ostao
priseban i im se ja pomolih preko ivice grebena, glatko je

zategao luk i ispalio strelu.
Spasao me je nalet vetra. Njegova strela udarila je u stenu

oko pola metra od moje glave, proizvevši oštre žute varnice.
Kiša mi je udarala po licu, a nebom se rasprsnu munja. Povukao
sam se ponovo van vidokruga i krenuo luda ki da ubadam

139 Strah mudroga II

stražarevo telo.
Na kraju sam udario o neku kop u i oštrica se prelomi.

Zadihan, bacio sam slomljeni nož. Osvestivši se, uh Martenovu
beznadežnu molitvu. Udovi su mi bili hladni poput olova, teški
i nezgrapni.

Što je još gore, ose ao sam kako mi se telom šire otupelost i
tromost od hipotermije. Shvatio sam da ne drhtim, a znao sam
da je to loš znak. Bio sam mokar do gole koše, a u blizini nije
bilo nikakve vatre.

Nebo ponovo zapara munja. Nešto mi pade na pamet.
Nasmejah se užasnim smehom.

Pogledavši preko ruba grebena, obradovah se videvši da
nema strelaca. Ali vo a je uzvikivao nova nare enja i nisam
sumnjao da e na i nove lukove ili zameniti strune. Još gore,
mogli bi jednostavno da iza u iz zaklona i svladaju nas lako jer
su brojniji. Bar desetak njih još je bilo na nogama.

Marten je i dalje ležao na nasipu i molio se. „Tehlu, koga
vatra nije mogla da ubije, uvaj me od vatre.“

Šutnuo sam ga. „Penji se ovamo, proklet bio, ili smo svi
gotovi.“ Prestao je da se moli i podigao pogled. Viknuo sam
nešto nerazgovetno, nagnuo se i, uhvativši ga za okovratnik
košulje, povukao ga gore. Snažno ga protresoh i drugom rukom
mu dobacih njegov luk, ne shvataju i kako se on tu našao.

Ponovo je blesnula munja i pokazala mi ono što je on video.
Ruke su mi bile prekrivene stražarevom krvlju. Kiša ju je
razlila, ali je nije sprala. Pod kratkim bleskom svetla izgledalo je
kao da je crna.

Marten uko eno uze luk. „Ga aj drvo“, viknuo sam
nadja avaju i grmljavinu. Pogledao me je kao da sam poludeo.
„Ga aj ga!“

Mora da je na mom licu ugledao nešto što ga je ubedilo, ali
su mu strele bile raštrkane, pa je ponovo otpo eo litaniju dok ih
je tražio po blatnjavom nasipu. „Tehlu, koji si stavio Enkanisa
na to ak, uvaj me u mraku.“

Dugo je tražio dok nije našao jednu strelu i uspetljao se dok
ju je drhtavim rukama nameštao na tetivu, sve vreme se mole i.
Ponovo sam se usredsredio na logor. Njihov vo a je ponovo

PATRIK ROTFUS 140

uspostavio kontrolu. Video sam kako njegova usta uzvikuju
nare enja, ali uo sam samo Martenov drhtavi glas:

Tehlu, ije o i su iskrene,
uvaj me.

Iznenada, vo a zastade i nakrivi glavu. Bio je sasvim
nepomi an, kao da nešto osluškuje. Marten se i dalje molio.

Tehlu, sine samog sebe,
uvaj me.

Vo a brzo pogleda levo-desno, kao da je uo nešto što ga je
uznemirilo. Ponovo je nakrivio glavu. „On te uje!“, besno
viknuh Martenu. „Ga aj! Priprema ih da nešto urade!“

Marten nanišani na drvo u središtu logora. Nastavio je da se
moli dok ga je vetar šamarao.

Tehlu, koji je bio Menda što si bio ti,
uvaj me u Mendino ime,
u Perijalovo ime
u Ordalovo ime
uvaj me.

Vo a je okrenuo glavu kao da traži nešto na nebu. Nešto u
tom pokretu bilo mi je izuzetno poznato, ali misli mi behu sve
pomu enije dok me je veziteljska groznica sve ja e tresla. Vo a
razbojnika se okrete i potr a ka šatoru, izgubivši se unutra.
„Ga aj u šator!“, viknuo sam.

Otpustio je strelu i videh je kako se zakucava u stablo
širokog hrasta koje se uzdizalo u središtu razbojni kog logora.

eprkao sam po blatu traže i jednu od Martenovih raštrkanih
strela i nasmejah se onom što sam pokušavao da uradim.
Možda ništa ne postigne. Možda me ubije. isto rasipanje... Ali
nije ni važno. Ionako u biti mrtav ako ne uspem da na em
na in da se zagrejem i osušim. Ubrzo u upasti u šok. Možda
ve i jesam.

Obavio sam strelu rukom. Rastavio sam um na šest delova i
uzviknuo vezivanja zabivši je duboko u raskvašenu zemlju.
„Kako gore, tako i dole!“, viknuo sam, izgovorivši šalu koju je

141 Strah mudroga II ništa.

jedino neko s Univerziteta mogao razumeti.
Pro e sekund. Vetar oslabi.
Nastupi belilo. Bleštavilo. Buka. Padao sam.
A onda

POGLAVLJE DEVEDESET DRUGO

Taborlin Veliki

Probudih se. Nalazio sam se na toplom i suvom. Bio je mrak.
uo sam poznat glas kako postavlja pitanje.
Martenov glas: „To je sve bio on. On je to uradio.“
Pitanje.
„Nikad ne u re i, Dene. Kunem se bogom da ne u. Ne želim
da mislim o tome. Zamoli njega da ti ispri a ako ho eš.“

Pitanje.
„Znao bi da si video. Onda ne bi ništa više želeo da znaš.
Nemoj da ga naljutiš. Video sam ga kad se razbesni. To je sve
što u re i. Nemoj da ga naljutiš.“
Pitanje.
„Ostavi se toga, Dene. Ubijao ih je jednog po jednog. A onda
je malo poludeo. On... Ne. Re i u samo ovo. Mislim da je
prizvao munju. Kao sam bog.“
Kao Taborlin Veliki, pomislio sam. I osmehnuo se. I zaspao.

POGLAVLJE DEVEDESET TRE E

Svi mi pla enici

Posle etrnaest sati spavanja bio sam zdrav kao dren. To kao
da je iznenadilo moje saputnike, pošto su me našli bez
svesti, sasvim hladnog i oblivenog krvlju. Skinuli su me, malo
mi protrljali ruke i noge, a onda me umotali u ebad i stavili u
jedini preostali razbojni ki šator. Ostalih pet su ili izgoreli,
ostali zatrpani ili nestali kad je veliki beli stub munje udario o
visoki hrast koji je stajao u središtu razbojni kog logora.

Narednog dana bilo je obla no, ali sre om bez kiše. Prvo
smo se pobrinuli za svoje rane. Hespe je dobila strelu u nogu
kad ih je stražar iznenadio. Dedan je imao duboku rasekotinu
preko jednog ramena, pa je dobro prošao, s obzirom na to da je
poleteo na stražara goloruk. Kad sam ga pitao o tome, rekao je
da nije imao vremena da isu e ma .

Marten je na elu iznad obrve imao jarkocrvenu vorugu
koju je zadobio kad sam ga šutnuo ili kad sam ga odvukao. Bila
je osetljiva na dodir, ali tvrdio je da je desetak puta prolazio i
gore u kafanskim arkama.

Kad sam se oporavio od groznice, bilo mi je dobro. Videvši
da su saputnici iznena eni mojim iznenadnim povratkom s
praga smrti, odlu ih da ih pustim neka se ude. Malo
tajanstvenosti ne e škoditi mom ugledu.

Zavio sam neravnu posekotinu gde mi je strela okrznula
rame i pobrinuo se za nekoliko modrica i ogrebotina za koje se
nisam se ao kad sam ih zadobio. Imao sam i duga ku, plitku
posekotinu koju sam sam napravio na nadlaktici, ali jedva da ju

PATRIK ROTFUS 144

je vredelo zašivati.
Tempi je bio nepovre en, neuznemiren, nedoku iv.

Naš slede i zadatak bio je da se pobrinemo za mrtve. Dok
sam bio u nesvesti, ostali su dovukli ve inu spaljenih,
beživotnih tela na jednu stranu istine.

Ra unica je bila slede a:
Jedan stražar koga je ubio Dedan.
Dvojica koji su iznenadili Tempija u šumi.

Trojica koji su preživeli munju i pokušali da pobegnu.
Marten je oborio jednog, Tempi se pobrinuo za drugu dvojicu.

Sedamnaestorica koje je spalila, slomila ili na drugi na in
unakazila munja. Od toga su osmorica pre toga ve bili mrtvi ili
smrtno ranjeni.

Našli smo tragove jednog stražara koji je ceo doga aj

posmatrao sa severoisto nog dela grebena – bili su dan stari i
niko od nas nije imao ni najmanju želju da ga traži. Dedan je
napomenuo da bi možda više vredeo živ ako vest o ovom
spektakularnom porazu prenese drugima koji razmišljaju da se
okrenu razbojništvu. Jednom da se i nas dvojica oko ne eg
složimo.

Telo vo e nije bilo me u onima koje smo sakupili. Veliki
šator u koji se zavukao bio je smrvljen ispod krupnih komada
smrskanog debla ogromnog hrasta. Pošto smo trenutno imali
dovoljno drugih briga, zasad nismo dirali njegove ostatke.

Umesto da kopamo dvadeset tri groba ili masovnu grobnicu
dovoljno veliku za dvadeset tri tela, podigli smo loma u i

potpalili je, dok je ostatak šume još bio mokar od kiše. Svojom
veštinom u inio sam da gori jarko i snažno.

Ali ostao je još jedan: stražar koga je Marten pogodio, a koga
sam ja upotrebio. Dok su moji saputnici sakupljali drva za
loma u, prešao sam preko južne strane grebena i našao gde ga
je Tempi sakrio, prekrivši ga jelovom granom.

Dugo sam gledao u telo pre nego što sam ga odneo na jug.
Našao sam mirno mesto pod jednom vrbom i podigao humku
od kamenja. Zatim se odšunjah u šiprag i tiho, blago
ispovra ah.

145 Strah mudroga II

***

Munja? E pa, munju je teško objasniti. Oluja na nebu.
Galvansko vezivanje s dve sli ne strele. Pokušaj da se drvo
uzemlji vrš e nego ma kojim gromobranom. Iskreno, ne znam
mogu li preuzeti zaslugu za to što je munja udarila baš tad i na
tom mestu. Ali ako je suditi po pri ama, ja sam prizvao munju i
ona je došla.

Po onome što sam uo od drugih, kad je munja udarila, to
nije bio samo jedan udar ve više njih jedan za drugim. Dedan
ih je opisao kao „stub bele vatre“ koji je tako snažno zatresao
zemlju da ga je oborio s nogu.

Bez obzira na to kako se dogodilo, od visokog hrasta ostao je
samo nagoreli panj, otprilike veli ine nadgrobnog spomenika.
Svuda okolo ležali su njegovi veliki komadi. Plamen je zahvatio
manje drve e i žbunje, a kiša ih je ugasila. Duga ke daske od
kojih su razbojnici na inili utvr enje najve im delom su se
rasprsle na komade ne ve e od nokta ili se ugljenisale. Od
podnožja drveta širile su se velike brazde isprevrtane zemlje, te
je istina izgledala kao da ju je preorao neki ludak ili kandžama
zgrtala neka ogromna zver.

I pored toga, posle borbe smo ostali tri dana u razbojni kom
logoru. Voda iz potoka bila nam je nadohvat ruke, a preostale
zalihe razbojnika bile su mnogo ve e od naših. Štaviše, pošto
smo izvukli nešto stareži i platna, svako od nas je mogao sebi
dopustiti da spava u sopstvenom šatoru ili zaklonu.

Pošto smo obavili zadatak, napetost me u nama polako je
popuštala. Kiša je prestala, a više nismo morali da štedimo na
vatri, pa je Martenov kašalj po eo da prolazi. Dedan je bio u tiv
prema Hespe, kao i ona prema njemu, a uz to je skoro sasvim
prestao da me izaziva.

Ali i pored olakšanja zbog obavljenog posla, nije baš sve bilo
kako treba. Uve e nije bilo pri a, a Marten se, kad god je
mogao, držao na odstojanju od mene. Nisam ga mogao kriviti,
ako se uzme u obzir šta je video.

Imaju i to na umu, im mi se ukazala prilika, krišom sam
uništio voštane lutke koje sam napravio. Sada mi nisu bile

PATRIK ROTFUS 146

potrebne, a plašio sam se šta bi se dogodilo kad bi ih neko od
mojih saputnika našao u mojoj torbi.

Tempi nije ništa rekao o onome što sam uradio s telom
razbojnika i, koliko sam mogao da zaklju im, izgleda da mi nije
ništa zamerao. Kad sad razmislim, shvatam koliko sam zapravo
malo razumeo Adema. Ali u to vreme jedino sam primetio da
Tempi manje vremena provodi objašnjavaju i mi ketan, a više
vežbaju i naš jezik i raspravljaju i o pojmu letanija, koji me je

sve više zbunjivao.
Drugog dana doneli smo opremu iz prvog logora. Osetio

sam olakšanje što sam vratio svoju lautu, a još više me je
obradovalo to što je Denina udesna kutija i pored kiše ostala
suva i vrsto zatvorena.

I, pošto se više nismo šunjali, po eo sam da sviram. Ceo

jedan dan ništa drugo nisam ni radio. Prošlo je skoro mesec
dana otkako sam poslednji put svirao i ne možete ni zamisliti
koliko mi je to nedostajalo.

U po etku sam mislio da se Tempiju ne svi a moja muzika.
Osim što sam ga nekako ranije uvredio pesmom, uvek je
odlazio iz logora kada bih izvadio lautu. A onda sam po eo da

prime ujem kako me posmatra, mada uvek izdaleka i obi no
bar delimi no zaklonjen od pogleda. Sad kad sam znao da je tu,
otkrio sam da me uvek sluša dok sviram. Izbe en kao sova.
Nepomi an kao kamen.

Tre eg dana, Hespe je zaklju ila da bi njena noga izdržala
malo peša enja. I tako smo morali da odlu imo šta emo poneti

sa sobom, a šta ostaviti.
Nije bilo teško koliko je moglo da bude. Najve i deo

razbojni ke opreme uništili su munja, oboreno drvo ili oluja. Ali
iz uništenog logora ipak se moglo spasti štošta vredno.

Nismo mogli dobro da pretražimo vo in šator pošto je bio
smrskan pod jednom ogromnom granom oborenog hrasta.

Debljine više od pola metra, bila je ve a od mnogih stabala.
Ipak, tre eg dana smo kona no uspeli da sekirom odse emo
najve i deo i da je otkotrljamo s ruševina šatora.

Bio sam nestrpljiv da vidim vo ino telo, jer me je nešto u
vezi s njim kopkalo još otkako sam ga ugledao kako izlazi iz

147 Strah mudroga II

šatora. A gledano s malo prakti nije strane, znao sam da
njegova verižnja a vredi bar dvanaest talenata.

Ali od vo e nije bilo ni traga. To nas je malo zbunilo. Marten
je našao samo jedne tragove koji su vodili od logora – pripadali
su odbeglom stražaru. Niko od nas nije mogao da pretpostavi
gde je vo a nestao.

To me je zbunjivalo i ljutilo, pošto sam hteo da mu bolje
vidim lice. Dedan i Hespe su verovali da je jednostavno
pobegao usred haosa koji je posle munje usledio, možda kroz
potok kako ne bi ostavio tragove.

Marten se, me utim, veoma uznemirio kad nismo našli
njegovo telo. Promrmljao je nešto o demonima, odbijaju i da se
približi ruševinama. Mislio sam da je sujeverna budala, ali ne u
poricati da je nestanak tela i mene prili no uznemirio.

U razrušenom šatoru našli smo sto, krevet, radni sto i dve
smrskane i neupotrebljive stolice. U uništenom radnom stolu
bilo je nešto hartija koje bih drage volje pro itao, ali su predugo
stajale na mokrom, pa se mastilo razmazalo. Našli smo i tešku
drvenu kutiju, nešto manju od vekne hleba. Bila je vrsto
zaklju ana, a na poklopcu je stajao Alveronov porodi ni grb.

I Marten i Hespe priznadoše da nisu baš vešti u otvaranju
brava, a pošto me je zanimalo šta je unutra, pustio sam ih da
probaju, samo da ne oštete bravu. Dugo su pokušavali, ali
nijedno ni drugo nisu imali uspeha.

Nakon što je dvadesetak minuta pažljivo petljao, Marten
diže ruke. „Ne mogu da joj na em caku“, re e protežu i se i
drže i se za krsta.

„Mogao bih onda i ja da probam“, rekao sam. Nadao sam se
da e jedno od njih dvoje uspeti da je otvori. Obijanje brava nije
veština kojom bi jedan ezoteri ar trebalo da se ponosi. Nije se
uklapalo u ugled koji sam želeo da izgradim.

„Ma nije valjda?“, upita Hespe i pogleda me izvivši obrvu.
„Pravi si mladi Taborlin.“

Setio sam se pri e koju je Marten pre nekoliko dana ispri ao.
„Naravno“, rekoh kroz smeh, a onda najubedljivijim glasom
Taborlina Velikog viknuh: „Edro!“, i udarih šakom po kutiji.

Poklopac se otvori.

PATRIK ROTFUS 148

Nisam bio ništa manje iznena en od ostalih, ali sam to bolje
sakrio. O igledno je neko od njih zapravo obio bravu, ali se

poklopac zaglavio. Verovatno je drvo nabreklo pošto je danima
ležalo na mokrom. Kad sam ga udario, jednostavno se otka ilo.

Ali oni to nisu znali. Po tome kako su me gledali, pomislio bi
ovek da sam upravo pred njihovim o ima stvorio zlato. ak je
i Tempi izvio obrvu.

„Dobar ti je trik, Taborline“, re e Hespe kao da nije sigurna

da li zbijam šalu s njima.
Odlu io sam da držim jezik za zubima i vratio pribor koji je

poslužio za obijanje brava u džep ogrta a. Ako u ve da
budem ezoteri ar, mogao bih baš da budem i poznat.

Svim silama se trude i da ostavim utisak da posedujem
uzvišenu mo , podigao sam poklopac i pogledao unutra. Prvo

što sam ugledao bio je debeo, presavijen list hartije. Izvadio sam
ga.

„Šta je to?“, upita Dedan.
Podigoh ga da svi vide. Bila je to temeljna mapa ove oblasti,
koja nije sadržala samo detaljan prikaz krivudavog druma ve i
položaje obližnjih farmi i reka. Na zapadnom putu bili su

obeleženi Kroson, Fenhil i gostionica Za peni.
„Šta je ono?“, upita Dedan, debelim prstom pokazavši na

neobeležen znak x duboko u šumi s južne strane puta.
„Mislim da je to ovaj logor“, re e Marten i pokaza. „Odmah

pored onog potoka.“
Klimnuo sam glavom. „Ako je ovo ta no, bliže smo Krosonu

nego što sam mislio. Mogli bismo odavde jednostavno da
produžimo na jug i uštedimo više od dana peša enja.“
Pogledao sam u Martena. „Šta ti misliš?“

ekaj, daj mi da vidim.“ Pružio sam mu mapu i on je
prou i. „ ini se da je tako“, složio se. „Nisam mislio da smo
otišli toliko na jug. Ako bismo krenuli na tu stranu, uštedeli

bismo bar dvadesetak kilometara.“
„To nije mala sre a“, re e Hespe trljaju i svoju zavijenu

nogu. „Osim ako bi neko od vas gospode hteo da me nosi.“
Ponovo sam se usredsredio na kutiju. Bila je puna vrsto

zamotanih platnenih smotuljaka. Podigavši jedan, ugledah

149 Strah mudroga II

zlatni odsjaj.
Za u se opšti žamor. Pregledavši ostale male, teške

zamotuljke, našao sam još nov a, od istog zlata. Po gruboj
ra unici, bilo je preko dvesta rojala. Mada nikad nijedan nisam
imao u ruci, znao sam da jedan zlatni rojal vredi osamdeset
bitova, skoro onoliko koliko mi je Mer dao da plati ceo ovaj put.
Nije ni udo što je Meru bilo toliko stalo do toga da zaustavi
presretanje svojih poreznika.

Prera unavao sam se u sebi i prebacivši sadržaj kutije u
neku poznatiju valutu došao do petsto srebrnih talenata.
Dovoljno da se kupi solidna drumska kr ma ili itavo seosko
imanje sa sve stokom i opremom. S tolikim novcem mogli biste
sebi kupiti neku nižu titulu, mesto na dvoru ili oficirski in u
vojsci.

Video sam kako i ostali prave ra unice. „A šta misliš da
nešto od toga podelimo?“ upitao je Dedan bez mnogo nade.

Posle malo oklevanja, zavukoh ruku u kutiju. „Da li vam se
ini poštenim da svako dobije po rojal?“

Svi su utali dok sam razmotavao jedan od zamotuljaka.
Dedan me pogleda s nevericom. „Ti to ozbiljno?“

Pružio sam mu teški nov . „Ja na to ovako gledam, manje
savesni ljudi možda bi zaboravili da ovo spomenu Alveronu. Ili
se uopšte ne bi ni vratili. Mislim da je rojal po osobi dovoljna
nagrada za naše poštenje.“ Bacio sam Martenu i Hespe po jedan
zlatni rojal.

„Osim toga“, dodao sam dobacivši rojal Tempiju,
„unajmljen sam da na em grupu razbojnika, a ne da uništim
manje vojno utvr enje.“ Podigao sam svoj rojal. „Ovo je
nagrada za usluge preko onog što nam je bila dužnost.“
Gurnuo sam ga u džep i potapšao ga. „Alveron ne mora da zna
za ovo.“

Dedan se nasmeja i potapša me po le ima. „Nisi ti baš toliko
druga iji od nas“, rekao je.

Uzvratio sam mu osmeh i zatvorio poklopac kutije, uvši
kako se brava uz škljocaj ponovo zaklju ala.

Nisam spomenuo druga dva razloga iz kojih sam to uradio.
Prvo, kupovao sam njihovu vernost. Sigurno im je bilo jasno

PATRIK ROTFUS 150

koliko bi jednostavno bilo samo zgrabiti kutiju i izgubiti se. I
menije to palo na pamet. S petsto talenata imao bih da platim

školovanje na Univerzitetu u narednih deset godina i mnogo
više.

Sad su, me utim, bili znatno bogatiji i mogli su da kažu da
su to pošteno stekli. Teški zlatnik skrenu e im misli s novca koji
nosim. Mada sam ipak planirao da no as spavam sa
zaklju anom kutijom pod jastukom.

Drugo, novac bih mogao da iskoristim. Kako onaj rojal koji
sam pred svima tutnuo u džep, tako i preostala tri koja sam
sklonio dok sam delio nov e ostalima. Kao što rekoh, Alveron
nikad ne bi primetio razliku, a etiri rojala e pokriti školarinu
za ceo semestar na Univerzitetu.

Pošto sam na dno torbe smestio Merovu kutiju, svako od nas

odlu ivao je šta emo od razbojni ke opreme da pokupimo.
Šatore smo ostavili iz istog razloga iz kog nismo poneli ni

naše. Bili su previše kabasti za nošenje. Poneli smo onoliko
njihove hrane koliko smo mogli da natovarimo, znaju i da
emo što više ponesemo manje morati da kupujemo.

Odlu io sam da uzmem ma jednog od razbojnika. Ne bih

bacao pare da ga kupim pošto nisam znao kako se koristi, ali
kad su ve za džabe...

Dok sam pregledao izbor oružja, Tempi mi pri e i dade mi
nekoliko saveta. Nakon što smo izbor suzili na dva ma a, on je
kona no izneo svoje mišljenje. „Ne umeš da rukuješ ma em.“
Pitanje. Nelagoda.

Imao sam utisak da je za njega pomisao da neko ne ume da
rukuje ma em prili no sramotna. Kao da ne znaš da jedeš
nožem i viljuškom. „Ne“, polako rekoh. „Ali nadao sam se da
eš mi ti pokazati.“

Tempi je stajao veoma mirno i utao. Da ga nisam toliko
dobro upoznao, možda bih to shvatio kao odbijanje. Ovakva

mirno a zna ila je da razmišlja.
Stanke su klju ni deo razgovora na ademskom i zato sam

strpljivo ekao. Stajali smo utke minut, pa dva. Pa pet. Pa

151 Strah mudroga II

deset. Trudio sam se da ostanem miran i tih. Možda ovo i jeste
tivo odbijanje.
Vidite, smatrao sam sebe vrlo pronicljivim. Poznavao sam

Tempija ve skoro mesec dana, nau io sam hiljadu re i i
pedeset znakova ademskog govora rukama. Znao sam da se
Ademi ne stide golotinje niti dodira i po eo sam da shvatam
tajnu letanija.

O da, mislio sam da sam vrlo pametan. Da sam stvarno
nešto znao o Ademima, nikad se ne bih usudio da Tempiju
postavim to pitanje.

„Ho eš li da me nau iš ono?“ Pokazao je na drugi kraj
logora, gde je moja kutija s lautom stajala naslonjena na drvo.

Pitanje me je iznenadilo. Nikad nisam pokušao da nekog
nau im da svira lautu. Možda je Tempi to znao, pa je nešto
sli no hteo da kaže za sebe. Znao sam da se esto iza onog što je
govorio krilo više zna enja.

Poštena ponuda. Klimnuo sam glavom. „Pokuša u.“
Tempi klimnu glavom i pokaza na jedan od ma eva koje
smo razmatrali. „Nosi ga. Ali bez borbe.“ Zatim se okrenuo i
otišao. Tada sam to protuma io kao njegovu prirodnu
jezgrovitost.
Pretraživanje je potrajalo ceo dan. Marten je uzeo dosta
strela i sve lukove koje je našao. A onda je, najpre proverivši da
li ih neko od nas želi, odlu io da uzme i etiri duga luka koji su
preživeli munju. Bili su nezgrapni za nošenje, ali tvrdio je da e
za njih dobiti dobru paru kad ih proda u Krosonu.
Dedan je dohvatio par izama i verižnja u lepšu od one koju
je imao na sebi. Prisvojio je i špil karata i komplet kockica od
slonova e.
Hespe je uzela duga ku pastirsku sviralu i nagurala desetak
noževa na dno torbe, nadaju i se da e ih kasnije prodati.

ak su se i Tempiju dopale neke stvari: to ilo, mesingana
kutija za so i platnene pantalone, koje je odneo do potoka i
obojio u prepoznatljivu krvavocrvenu boju.

Ja sam uzeo manje od ostalih. Mali nož umesto onog koji
sam slomio i mali brija s ru kom od roga. Nisam morao
mnogo esto da se brijem, ali stekao sam tu naviku dok sam bio

PATRIK ROTFUS 152

na Merovom dvoru. Mogao sam se povesti Hespinim
primerom, pa i sam uzeti nekoliko noževa, ali mi je torba ve

bila neugodno teška zbog Merove kutije.
Možda vam ovo deluje pomalo jezivo, ali tako vam je to u

životu. Plja kaši i sami bivaju oplja kani, a vreme u ini da svi
mi postanemo pla enici.