Hilari Mantel - Vucje leglo

Naslov originala

Hilary Mantel
Wolf Hall

obrada: Lena
www.balkandownload.org

Hilari Mantel

Vučje leglo

S engleskog preveo
Vladimir D. Janković

Na dar mojoj drugarici, jednoj jedinoj, Meri Robertson.

Likovi

U Patniju, 1500.
Volter Kromvel, kovač i pivar
Tomas, njegov sin
Bet, njegova kćerka
Ket, njegova kćerka
Morgan Vilijams, Ketin muž

Ostin Frajars, od 1527. pa nadalje
Tomas Kromvel, advokat
Liz Vajkis, njegova žena
Gregori, njihov sin
Ana, njihova kćerka
Grejs, njihova kćerka
Henri Vajkis, Lizin otac, vunar
Mersi, njegova žena
Džoen Vilijamson, Lizina sestra
Džon Vilijamson, njen muž
Džoen (Džo), njihova kćerka
Elis Velifed, Kromvelova sestričina, kćerka Bet Kromvel
Ričard Vilijams, kasnije zvani Kromvel, sin Ket i Morgana
Rejf Sedler, Kromvelov glavni pisar, odgojen u Ostin Frajarsu
Tomas Ejveri, računovođa
Helen Bar, siromašna žena primljena u domaćinstvo
Terston, kuvar
Kristof, sluga
Dik Perser, psar

U Vestminsteru
Tomas Volsi, nadbiskup od Jorka, kardinal, papski legat, lord

kancelar; pokrovitelj Tomasa Kromvela
Džordž Kevendiš, Volsijev majordom i, potom, životopisac
Stiven Gardiner, starešina Triniti Hola, kardinalov sekretar,

kasnije prvi sekretar Henrija VIII; Kromvelov najokoreliji
neprijatelj
Tomas Rajotesli, čuvar pečata, diplomata, štićenik i Kromvelov i
Gardinerov
Ričard Rič, advokat, potom javni tužilac
Tomas Odli, advokat, predsedavajući Donjeg doma parlamenta,
lord kancelar posle ostavke Tomasa Mora

U Čelsiju

Tomas Mor, advokat i naučnik, lord kancelar posle Volsijevog
pada

Elis, njegova žena
Ser Džon Mor, njegov ostareli otac
Margaret Roper, njegova najstarija kćerka, udata za Vila Ropera
Ana Krezakr, njegova snaha
Henri Patinson, sluga

U gradu

Hemfri Monmaut, trgovac, zatvoren pod optužbom da je
skrivao Vilijama Tindejla, prevodioca Biblije na engleski

Džon Petit, trgovac, zatvoren pod sumnjom da se priklonio
jeresi

Lusi, njegova žena
Džon Parnel, trgovac, umešan u dugotrajući pravni spor s

Tomasom Morom
Mali Bilni, učenjak spaljen zbog jeresi
Džon Frit, učenjak spaljen zbog jeresi
Antonio Bonvizi, trgovac iz italijanskog grada Luke
Stiven Von, trgovac iz Antverpena, Kromvelov prijatelj

Na dvoru

Henri VIII
Katarina Aragonska, njegova prva žena, kasnije poznata kao

princeza-udovica od Velsa
Meri, njihova kćerka
Ana Bolen, njegova druga žena
Meri, njena sestra, udova Vilijama Kerija i nekadašnja Henrijeva

ljubavnica
Tomas Bolen, njen otac, kasnije erl od Viltšira i lord čuvar

državnog pečata; voli da ga oslovljavaju sa „monsenjer“
Džordž, njen brat, kasnije lord Rokford
Džejn Rokford, Džordžova žena
Tomas Hauard, vojvoda od Norfoka, Anin ujak
Meri Hauard, njegova kćerka
Meri Šelton, dvorska dama
Džejn Simor, dvorska dama
Čarls Brendon, vojvoda od Safoka, stari Henrijev prijatelj

oženjen njegovom sestrom Meri
Hari Noris, pripadnik kraljeve lične garde
Frensis Brajan, pripadnik kraljeve lične pratnje
Frensis Veston, pripadnik kraljeve lične pratnje
Vilijam Brereton, pripadnik kraljeve lične pratnje
Nikolas Kerju, pripadnik kraljeve lične pratnje
Mark Smiton, muzičar
Henri Vajat, dvoranin
Tomas Vajat, njegov sin
Henri Ficroj, vojvoda od Ričmonda, kraljev vanbračni sin
Hari Persi, erl od Nortamberlenda

Sveštenstvo

Vilijam Voram, ostareli nadbiskup kenterberijski
Kardinal Kampeđo, papski izaslanik

Džon Fišer, biskup ročesterski, pravni savetnik Katarine
Aragonske

Tomas Kranmer, učenjak s Kembridža, nadbiskup kenterberijski,
reformator, naslednik Voramov

Hju Latimer, sveštenik, reformator, potom biskup vusterširski
Roland Li, Kromvelov prijatelj, potom biskup Koventrija i

Ličfilda

U Kaleu
Lord Berners, namesnik, učenjak i prevodilac
Lord Lajl, potonji namesnik
Onor, njegova žena
Vilijam Staford, na dužnosti pri garnizonu

U Hetfildu
Ledi Brajan, majka Frensisova, zadužena za vaspitavanje male

princeze Elizabete
Ledi En Šelton, tetka Ane Bolen, zadužena za bivšu princezu

Meri

Ambasadori
Eustaš Šapui, diplomata od karijere iz Savoje, ambasador cara

Karla V u Londonu
Žan de Dentvil, ambasador Fransoe I

Pretendenti na presto iz kuće Jork
Henri Kurtene, markiz od Egzetera, potomak kćerke Edvarda IV
Gertruda, njegova žena
Margaret Pol, grofica od Solzberija, bratanica Edvarda IV
Lord Montegju, njen sin
Džefri Pol, njen sin
Redžinald Pol, njen sin

Porodica Simor u Vulf Holu

Stari ser Džon, koji je u ljubavnoj vezi sa suprugom svog
najstarijeg sina Edvarda

Edvard Simor, njegov sin
Tomas Simor, njegov sin
Džejn, njegova kćerka; živi na dvoru
Lizi, njegova kćerka, udata za namesnika Džersija

Vilijam Bats, lekar
Nikola Kracer, astronom
Hans Holbajn, umetnik
Sekston, Volsijev zabavljač
Elizabet Barton, proročica





„Postoje tri vrste scenografije: jedna je za tragediju, druga za
komediju, treća za satiru. Dekor se razlikuje od prilike do prilike, i
u svakom od tri navedena slučaja je drugačiji. Kod tragedije
scenom dominiraju stubovi, pedimenti, kipovi i drugi predmeti
kakvi dolikuju kraljevskom okruženju; kod komedije na sceni
vidimo privatne kuće s balkonima, s kojih se pogled pruža na niz
prozora, kako to kod običnih kuća i inače biva; a kad se igra satira,
scena je ukrašena drvećem, pećinama, planinama i raznim
rustičnim detaljima koji u pejzažu nalaze svoje mesto.“

VITRUVIJE o pozorištu u delu
O arhitekturi, 27. godina pre n. e.

Evo imena izvođača:

Sreća
Sloboda
Mera
Raskoš
Mašta
Pritvornost
Lukavština

Zavereništvo
Dvorska spletka
Ludost
Zla kob
Siromaštvo
Očaj
Nepočinstvo

Dobra nada
Odšteta
Obazrivost
Istrajnost

Raskoš: igrokaz
DŽON SKELTON, oko 1520.

PRVI DEO

I

Preko moreuza

Patni, 1500.

U staj sad.
Slomljen, ošamućen, nem, pao je na zemlju; prostro se koliko je
dugačak po dvorišnoj kaldrmi. Glavu izvija ustranu; pogled mu je
uperen ka kapiji, kao da bi otuda mogao da stigne neko ko će da mu
pomogne. Jedan udarac, u pravo mesto, bio bi dovoljan da ga usmrti.

Krv iz duboke posekotine na glavi – prvi plod očevog truda – kaplje
mu niz lice. Sem toga, na levo oko ne vidi ništa; ali kad žmirne, onako
izvijen, desnim okom vidi šav na očevoj čizmi. Rašio se. Jak konac
primetno štrči iz kože, i upravo ga je tvrd čvorić na koncu dokačio po
obrvi i napravio novu posekotinu.

– Ustaj sad! – grmi Volter na njega, smišljajući gde će sledeće da
udari. On podiže glavu nekoliko centimetara i kreće napred, na
stomaku, pokušavajući pri tom da zakloni šake, po kojima Volter s
takvim uživanjem gazi. – Šta si ti, jegulja? – pita ga roditelj. Napravi
onda korak-dva unazad, uhvati zalet, pa opet nacilja.

Vazduha više u njemu nema; pada mu na pamet da je upravo
izdahnuo poslednji put. Ponovo se čelom okreće prema zemlji; leži i
čeka da se Volter baci na njega. Kuja, Bela, laje, zatvorena u šupi.
Nedostajaće mi pas, pomisli on. U dvorištu se oseća zadah piva i krvi.
Neko viče, dole, kraj reke. Ništa ga ne boli, ili ga možda upravo sve boli,
pošto ne uspeva da razabere nikakav određen bol. Ali muči ga
hladnoća, samo na jednom mestu: probija mu kroz jagodice dok tako
leži na kaldrmi.

– Vidi ovo, vidi, bogati – dernja se Volter. Skakuće na jednoj nozi, kao
da pleše. – Vidi šta sam napravio. Čizmu poderao dok sam te šutirô u
glavu.

Mic po mic. Mic po mic, napred. Može da te zove kako mu drago: i

jeguljo, i crve, i zmijo. Glavu dole, ne izazivaj ga. Nos mu je zapušen od
krvi, mora da zine da bi disao. Otac je na trenutak zaokupljen
gubitkom drage čizme, i on može na miru da se ispovraća. – Tako, tako
– viče Volter. – Samo ti bljuj. – Samo ti bljuj, hoće da kaže, po mojoj lepoj
kaldrmi. – Ajde, dečko, ustaj. Da vidimo, ajde. Hrista ti puzavog, diž’ se
na noge.

Hrista puzavog? – pomisli on. Šta li hoće da kaže? Glava mu se
okreće u stranu, kosa mu je u povraćki, pas laje, Volter urla, zvona
zvone tamo, preko reke. Nešto se kreće, kao da je prljavo tlo pod njim
postalo Temza. Izmiče, ljulja se pod njim; on ispušta vazduh, još
jednom, iz stomaka. Ovoga puta si prekardašio, neki glas se obraća
Volteru. Ali on sklapa oči, ili ih bog sklapa umesto njega. Odnosi ga
voda, duboka, crna matica.

Sledeće čega se seća: još malo pa će podne, i eto njega, stoji na vratima
Pegaza, letećeg konja. Njegova sestra Ket dolazi iz kuhinje s naslaganim
toplim pitama u rukama. Kad ga ugleda, umalo ih ne ispusti. Zine od
čuda. – Vidi na šta ličiš!

– Ket, ne viči, boli me.
Ona zove muža: – Morgane Vilijamse! – Uzvrtela se, unezverena, lica
zajapurenog od vrele pećnice. – Uzimaj ovaj poslužavnik, ako boga
znaš! Gde ste svi sad?
On se trese, od glave do pete, kao što se Bela tresla onomad kad je
ispala iz čamca.
Utrčava neka devojka. – Gospodin je otišao u grad.
– Znam da je otišao, budalo. – Ugledavši brata u takvom stanju toliko
se uspaničila da više ne zna za sebe. Gura onaj poslužavnik devojci u
ruke. – Ako ih spustiš negde gde će mačke da ih do’vate, ima da te
bijem po ušima dok ne ugledaš zvezde. – Ostavši praznih šaka, na tren
ih sklapa u silovitoj molitvi. – Opet si se tukô, ili te je otac?
Jeste, kaže on, živo klimajući glavom, tako da mu iz nosa pokulja krv:
jeste, pokazuje on na sebe, kao da će reći, jeste, ovo je Volterovo maslo.
Ket traži da joj donesu lavor, vodu, vodu u lavoru, ubrus, traži da se
đavo pojavi, smesta, i povede sa sobom slugu svoga, Voltera. – Sedi tu
dok nisi pao. – On pokušava da joj objasni da je tek ustao. Da je ležao u

dvorištu. Možda je otada prošao jedan sat, možda čak i jedan dan, a
koliko on može da razluči, danas bi isto tako moglo da bude i sutra; s
tim što, ako je tamo preležao čitav jedan dan, sigurno bi ili Volter naišao
i ubio ga, da mu ne smeta, ili bi se rane ohladile, pa bi ga dosad već
bolele sve kosti i verovatno ne bi mogao ni da se pomeri; iz bogatog
iskustva s Volterovim pesnicama i čizmama, zna on da drugi dan ume
da bude gori od prvog. – Sedi. Ćuti – kaže Ket.

Stiže lavor, i ona stoji nad njim i radi sve što treba da se uradi, ispira
mu ono otečeno oko, u malim krugovima prelazi preko čela, duž oboda
kose. Dah joj je isprekidan, slobodna ruka počiva joj na bratovom
ramenu. Kune ispod glasa, povremeno zaplače, trlja mu potiljak i
šapuće: – Eto, tiho samo, eto – kao da je on taj koji plače, a ne plače.
Njemu se čini kao da pluta na vodi, a Ket nalegla na njega; došlo mu da
je obgrli i da licem uroni u njenu kecelju, da se smiri i osluškuje otkucaje
njenog srca. Ali ne želi da je uneredi, da je svu okrvavi.

Ulazi Morgan Vilijams u onom lepom kaputu koji oblači kad ide u
varoš. Izgleda kao pravi Velšanin, onako ratoboran; vidi se po njemu da
je čuo šta se desilo. Prilazi ženi, i gleda, ostavši nakratko bez reči; a
onda kaže: – Vidi ovo! – Stiska pesnicu, i triput njome zamahne. – To! –
kaže. – To će on da dobije. Volter. To će da dobije. Od mene.

– Daj, skloni se – savetuje ga Ket. – Nećeš valjda da ti Tomas
upropasti taj londonski kaputić.

Neće, stvarno. Odmiče se. – Šta me briga za kaput, nego pogledaj se
samo, momče. U poštenoj borbi mogô bi da obogaljiš tu životinju.

– Nema s njim poštene borbe – kaže Ket. – On ti priđe s leđa, je l’ da,
Tomase? S nečim u ruci.

– U ovom slučaju liči na staklenu bocu – kaže Morgan Vilijams. – Je l’
boca bila?

On vrti glavom. Opet mu krv curi iz nosa.
– Nemoj to da radiš, brate – kaže mu Ket. Šaka joj je sva krvava; ona
je briše o sebe. Upropastila kecelju; mogao je, naposletku, i da spusti
glavu na nju.
– Ti, držim, nisi vidô? – kaže Morgan. – Šta tačno drži u ruci?
– To i jeste prednost – kaže Ket – kad prilaziš nekome s leđa – žali
bože suda gde si ti magistrat. Nego, Morgane, je l’ hoćeš ti da ti stvarno

kažem kakav je moj otac? Taj uzima prvo što mu se nađe pri ruci.
Nekad to stvarno bude boca. Gledala sam ga kako bije majku. Čak i
našu malu Bet, i nju je tukao po glavi, videla sam svojim očima. Pri tom,
u stvari, nisam ništa videla, i to mi je još gore palo, jer bi inače i na mene
nasrnuo.

– Pitam se samo iz kakve sam ja to kuće ženu uzeo – kaže Morgan
Vilijams.

Morgan, prosto, ima običaj da govori takve stvari; neke muškarce
redovno muči kijavica, neke žene redovno boli glava, a Morgan, tako,
voli da se pita. Mladić ga i ne sluša, već razmišlja; ako je moj otac tukao
i moju majku, koje odavno nema, možda ju je on i ubio? Ne, za tako
nešto bi ga sigurno zatvorili; u Patniju, istina, vlada bezakonje, ali s
ubistvom se ne možeš provući. A sad mu je Ket kao majka: plače zbog
njega, trlja mu potiljak.

On sklapa oči, da bi levom bilo isto kao desnom; pokušava zatim oba
odjednom da otvori. – Ket – kaže – je l’ ostalo oko, tu, unutra? Jer, ja
ništa živo ne vidim. – Da, da, da, kaže ona, tu je oko, dok Morgan
Vilijams nastavlja da razmatra činjenice; zastaje na nekom tvrdom,
umereno teškom, oštrom predmetu, ali najverovatnije ne razbijenoj boci,
jer bi u protivnom Tomasa zakačio iskrzanim krajem, a ne bi mu razbio
slepoočnicu i ciljao mu u oko. On sluša kako Morgan gradi teoriju, i
želeo bi da mu kaže za čizmu, za onaj čvor, za čvor na koncu, ali silan
trud koji mora da uloži kako bi pomerio usne čini mu se nesrazmernim
rezultatu tog napora. Sve u svemu, slaže se on s Morganovim
zaključkom; hteo bi da slegne ramenima, ali ga mnogo boli, i toliko je
sav slomljen i razglavljen da se u jednom trenutku zapita da mu nije
slučajno slomljen vrat.

– Nego – kaže Ket – šta si to uradio, Tome, kad si ga tako razjario?
Ako nema nikakvog povoda, on obično ne kreće pre mraka.

– Da – kaže Morgan Vilijams – je l’ bilo povoda?
– Juče. Tukao sam se.
– Juče si se tukao? A s kim si se to, sveca mu, tukao?
– Ne znam. – Ime toga s kojim se tukao, a i razlog za tuču, kao da su
mu nekako ispali iz glave; a njemu se čini da su, izlazeći napolje,
uklonili i iskrzani komadić kosti iz lobanje. Dodiruje se po glavi,

oprezno. Boca? Možda.
– O – kaže Ket – stalno se tuku. Dečaci. Dole, kraj reke.
– Čekaj samo da proverim da l’ sam dobro shvatio – kaže Morgan. –

On se vraća kući, juče, sav pocepan, odrani mu čukljevi na prstima, i
stari kaže, šta je bilo, tukô si se? A onda prođe sto godina, pa ga raspali
bocom. Pa ga obori na zemlju, išutira ga celog, prebije ga na mrtvo ime
nekom daskom koja mu se našla pri ruci...

– Je li tako bilo?
– Cela parohija o tome bruji! Sjatili se tamo na pristanište da mi
ispričaju, dovikivali mi još izdaleka, dok čamac nije pristao. Morgane
Vilijamse, slušaj ’vamo, tvoj tast umlatio Tomasa, ovaj otpuzô do
sestrine kuće, a i sveštenika pozvali... Jesi li zvala sveštenika?
– E, vi Vilijamsovi! – kaže Ket. – Svi mislite da ste bogzna kako važni.
Ljudi se baš sjatili da ti kažu... A je l’ znaš što se tako sjate? Zato što ti u
ama baš sve veruješ.
– Ali lepo su rekli! – viče Morgan. – Skoro sve je tačno! Je l’ da? Samo
izuzmeš sveštenika. I da ovaj još nije umro.
– Daleko ćeš ti na sudu da doguraš – kaže Ket – kad tako dobro
razlikuješ leš od mog brata.
– Kad postanem magistrat, otac ima da ti završi na stubu srama.
Globu da mu udarim? Njega dovoljno oglobiti ne možeš. Čemu globom
kazniti osobu koja će onda da ode i opljačka ili na prevaru iznudi isti taj
novac od nekog nedužnog ko mu se zatekne na putu?
On ječi; pokušava da se stiša, da ne prekida razgovor.
– Evo, evo, tako – šapuće Ket.
– Ja bi rekô da je magistratima s njim već dovde došlo – kaže Morgan.
– Ako ne sipa vodu u pivo, pušta stoku da pase po opštinskoj zemlji,
ako ne otima što je opštinsko, napada čuvara reda, ako nije pijan, mrtav
je pijan, i ako se takvom što pre ne stane na kraj, onda nema pravde na
ovome svetu.
– Završio? – kaže Ket. Opet se okreće prema bratu. – Tome, bolje ti
ostani kod nas. Morgane Vilijamse, šta kažeš? Dobro će poslužiti za
težak rad, kad prezdravi. Može i račune da ti vodi, ume da sabira i...
kako se ono drugo zvaše? Dobro, dobro, nemoj da mi se smeješ, šta
misliš ti, da sam, uz onakvog oca, imala vremena da učim račun? I to

što umem da se potpišem – Tom me naučio.
– Njemu se neće – kaže on. – Svideti. – Jedino je takve rečenice

uspevao da izgovori: kratke, proste, izrične.
– Svideti? Trebalo bi da se stidi – kaže Morgan.
– Sramote je ponestalo – kaže Ket – kad je bog pravio moga oca.
A on će: – Zato što je. Samo kilometar i po odavde. Lako može.
– Lako može da dođe da te traži? Samo neka dođe. – Morgan opet

pokazuje pesnicu; i zamahuje njome, kratko, drsko, velški.

Pošto ga je Ket oprala, a Morgan Vilijams prestao da se razmeće i
rekonstruiše napad, ležao je tako jedno sat-dva ne bi li se oporavio. Za
to vreme je na vrata došao Volter s nekim svojim poznanikom, i čula se
vika, neko je šutirao vrata, ali sve je to do njega dopiralo nekako
prigušeno, i on pomisli da sve to možda i sanja. Šta da radim, pitao se
sad, u Patniju ne mogu da ostanem. Ovo pitanje delom se nameće zato
što mu se vraća pamćenje, priseća se prethodnog dana i one tuče, i čini
mu se da je tu sevnuo i neki nož; ali ko god da je uboden, on nije, pa da
nije onda on nekoga ubô? Sve mu je mutno u glavi. Samo je misao o
Volteru jasna: dosta mi je toga. Ako ponovo krene na mene, ima da ga
ubijem, a ako ga ubijem, obesiće me, pa ako će već da me vešaju, nek’ to
bude bar iz nekog boljeg razloga.

Odozdo se čuju njihovi glasovi, čas glasnije, čas tiše. Ne može svaku
reč da razabere. Morgan kaže da sad više nema kuda. Ket se kaje zbog
prvog posla koji mu je ponudila, da radi kao konobar i pomaže u
kuhinji, da bude devojka za sve i izbacuje pijane goste; a Morgan
govori: „Volter će stalno ovako dolaziti, zar ne?“, i još: „Gde je Tom, šalji
ga kući, ko je plaćô prokletog sveštenika da ga uči da piše i čita, ja sam,
a sad se ti od toga vajdiš, bogati, ženetino jedna, praziluk ti iz dupeta
viri.“

Tom silazi u prizemlje. Morgan kaže, veselo: – Dobro izgledaš, kad se
sve uzme u obzir.

Istina o Morganu Vilijamsu – a njemu on zbog toga nije ništa manje
drag – istina je da je ta primisao, da će jednoga dana Morgan pretući
svog tasta, samo plod njegove mašte. On se, u stvari, plaši Voltera, kao
uostalom i mnogi drugi u Patniju – a kad smo već kod toga, i u

Mortlejku i Vimbldonu.
– Idem ja onda – kaže Tom.
– Moraš ovde da prenoćiš. Znaš da je drugog dana najgore – kaže Ket.
– Koga li će da bije kad mene nema?
– To se nas ne tiče – kaže Ket. – Bet se udala i izvukla iz toga, bogu

hvala.
– Da ti kažem ja: da je meni Volter otac, ja bih put pod noge – kaže

Morgan Vilijams pa sačeka malo. – Kako biva, uštedeli smo malo novca.
Tišina.
– Vratiću ti.
Morgan se smeje, s olakšanjem, pa će: – A od čega ćeš to da mi vratiš,

Tome?
Ne zna ni sâm. Teško diše, ali nije to ništa, samo mu je nos zapušen.

Nos, izgleda, nije slomljen; dodiruje ga, krajnje pažljivo, a Ket brižno
kaže, pazi, ovo mi je čista kecelja. Osmehuje se, ali bolan je taj osmeh;
ona ne želi da on ode, a opet, sigurno se neće suprotstaviti Morganu
Vilijamsu, zar ne? Vilijamsovi su važni ljudi u Patniju, u Vimbldonu.
Morgan samo obigrava oko nje; podseća je da su tu devojke, da ima ko
da sprema hranu i pravi pivo, pa zašto onda ona lepo ne sedi gore i ne
veze kao prava dama, a usput se i moli da njemu krene kad ode u
London da obavi nekoliko poslova u svom varoškom kaputu? Dovoljno
je da se dvaput dnevno prošeta kroz Pegaz u lepoj haljini, tek da proveri
da li je sve u redu; tako on to vidi. A ona, čini se Tomu, i dan-danas radi
kao kad je bila mala, i možda će joj se i dopasti to što je Morgan tera da
sedi i bude dama.

– Vratiću ti – kaže. – Možda odem u vojnike. Slao bih ti deo plate, a
možda se dočepam i nekog plena.

– Ali sad nema rata – kaže Morgan.
– Negde će rat izbiti – kaže Ket.
– Ili bih mogao da budem mali od palube. Ali, znate, Bela... Šta
mislite, je l’ bih mogao da se vratim kući po nju? Cičala je. A on ju je
ućutkao.
– Šta, znači, neće da mu liže noge? – kaže Morgan. On je uvek
podrugljiv kad se priča o Beli.
– Voleo bih da i nju povedem sa sobom.

– Ja čuo da postoje brodske mačke. A brodski psi – jok.
– Ona je sasvim mala.
– Ali svi vide da nije mačka – smeje se Morgan. – Nego, i ti si mi,
bogami, preveliki za malog od palube. Ti tamo moraju da se veru po
snasti kao majmunčići – jesi li vidô nekad majmuna, Tome? Više si ti za
vojnika. Pošteno govoreći, kakav otac, takav sin – kad je bog delio jake
pesnice, ni tebe, vala, nije zaobišao.
– Dobro – kaže Ket. – Da vidimo sad šta je sve bilo. Jednoga dana ode
moj brat Tom da se bije. Za kaznu, otac mu se prišunja s leđa i umlati
ga nečim, ko zna čime, ali nečim teškim, i verovatno oštrim, a onda, kad
Tom padne, umalo mu ne iskopa oko, pa ga išutira po rebrima i prebije
daskom koja mu se našla pri ruci, i to ga udara po licu, tako da bih ga i
ja, da mu nisam rođena sestra, teško prepoznala. A moj muž na to veli,
Tomase, idi u vojnike, idi nađi tamo nekog koga ne poznaješ, pa ti
njemu iskopaj oko, ti njega išutiraj u rebra, zapravo ubij ga, valjda tako
biva, pa gledaj da ti za to plate.
– A može onda lepo da siđe dole do reke i taba se s onima tamo, i da
od toga niko ne vidi vajde – kaže Morgan. – Pogledaj ga samo: da se ja
pitam, odma’ bi zaratio s nekim, samo da njega uzmem u službu.
Morgan vadi novčanik. Vadi novčiće – zvec, zvec, zvec – usporenim
pokretima, kao da vabi.
Tom dodiruje jagodicu. Boli, ali je čitava; samo je tako hladna.
– Slušaj – kaže Ket – mi smo odrasli ovde, verovatno će se naći neko
ko će pomoći Tomu...
Morgan je samo pogleda, i taj pogled govori više od reči: misliš da
ima mnogo njih koji bi hteli da se zamere Volteru Kromvelu? Pa da i
njima ide da razvaljuje vrata? A ona kaže, kao da je Morgan maločas
naglas izrekao misao: – Ne. Možda. Možda bi, Tome, ovako bilo
najbolje, šta misliš?
Tom ustaje. Ket kaže: – Morgane, pogledaj ga, pa ne možemo večeras
da ga pustimo.
– Bolje da pođem – kaže Tom. – Za jedan sat on će već da se naljoska,
i vratiće se ovamo. Zapaliće vam kuću ako pomisli da sam ja unutra.
– Je l’ imaš sve što ti treba za put? – kaže Morgan.
Tom poželi da se okrene prema Ket i kaže: ne, nemam.

Ali Keti gleda u stranu i plače. Ne plače zbog njega, jer niko, misli on,
nikada neće zbog njega zaplakati, nije ga bog takvim stesao. Ona plače
zbog svog poimanja života, i kakav bi život trebalo da bude: nedeljom,
posle crkve, sve sestre, snahe i žene ljube i maze decu, malo tuđu malo
svoju, vole ih i miluju po okruglim glavicama, i porede bebe dok ih
kupaju, a muški se skupili da popričaju o poslu, o vuni, pređi, metraži,
špediciji, prokletim Flamancima, pravima na ribolov, pravljenju piva,
godišnjem prometu, pa se tu i tamo protne neka pravovremena
informacija, ja tebi – ti meni, pa se malo podmaže, ćušne nešto unapred
jer, znaš, moj advokat kaže... Tako bi trebalo da izgleda život žene koja
se udala za Morgana Vilijamsa, jer on je iz važne kuće u Patniju... Ali,
zbog nečega, nikada nije bilo tako. Volter je sve pokvario.

Pažljivo, sav ukrućen, Tom se uspravlja. Sad ga već boli svaki delić
tela. Ne boli još tako strašno kao što će boleti sutra; trećeg dana izbijaju
modrice, i onda moraš da odgovaraš ljudima kako si ih zaradio. Ali
dotad će on već biti daleko odavde, i verovatno niko na njega neće ni
obraćati pažnju, jer niko ga neće ni poznavati ni za njega mariti. Misliće
da je za njega uobičajeno da mu lice bude u bubotkama.

Uzima novac. Kaže: – Hwyl, Morgane Vilijamse. Diolch am yr arian. –
Hvala ti za novac. – Gofalwch am Katheryn. Gofalwch am eich busnes. Wela i
chi eto rhywbryd. Pob lwc.

Čuvaj mi sestru. Čuvaj posao. Videćemo se opet.
Morgan Vilijams samo gleda.
Na Tomovom licu – zamalo pa osmeh; nasmešio bi se on kad mu se
od toga lice ne bi načisto pocepalo. Kolike je samo dane proveo po
domovima Vilijamsovih: zar su oni mislili da je tu samo da bi nešto
pojeo?
– Pob lxc – kaže Morgan otegnuto. Sa srećom.
– Vredi li – kaže Tom – da krenem niz reku?
– A gde bi da stigneš?
– Do mora.
Morganu Vilijamsu načas kao da je žao što je do ovoga došlo. – Hoćeš
li moći, Tome? – kaže. – Slušaj, ako Bela dođe ovamo da te traži, neću je
kući poslati gladnu. Ket će joj dati pite.

Mora da se potrudi da mu taj novac potraje. Mogao bi on da siđe na
reku, ali boji se da će ga, vidi li ga neko, Volter uhvatiti, preko svojih
veza i prijatelja, a to su ljudi koji bi za jedno piće uradili sve što od njih
zatražiš. Prvo mu pada na pamet da se krišom ukrca na jedan od onih
krijumčarskih brodova što isplovljavaju iz Barkinga u Tilberiju. Ali,
pomisli onda, u Francusku treba ići, tamo se ratuje. Ono malo ljudi s
kojima razgovara – sa strancima vrlo lako zapodene razgovor – istog su
mišljenja. Onda u Dover. I kreće na put.

Često biva da te ljudi, ako im pomogneš da natovare kola, zauzvrat
povezu. Razmišlja Tom nešto kako ljudi samo ne znaju da tovare kola.
Pa kako ljudi pokušavaju da prođu pravac kroz usku kapiju s velikim
drvenim sandukom. A dovoljno bi bilo obrnuti predmet, i ratosiljao si se
bede. Pa onda konji; oduvek se vrzmao oko konja, pa i preplašenih
konja, jer kad jutrom Volter ne bi stigao da se naspava posle jakog piva
koje je čuvao za sebe i svoje prijatelje, bacio bi se na drugi svoj zanat,
potkivački i kovački; da li od kiselog zadaha koji se oko njega širio, ili
zato što je tako glasno govorio, ili uopšte zbog svega što se događa, čak
i konji koji se inače ne opiru kad ih potkiva počeli bi da vrte glavama i
uzmiču od toplote. Kad bi ih Volter ščepao za kopita, konji bi se tresli;
Tomov je posao bio da im pridržava glave i usto im govori, gladeći onaj
baršunasti prevoj između njihovih ušiju, i on bi im pričao kako ih majke
vole, kako treba malo da se smire, a Volter će brzo s njima završiti.

Čitav jedan dan, ili tu negde, ništa nije pojeo. Ali kad je stigao do
Dovera, velika rasekotina na glavi mu je zacelila, a meki, unutrašnji
organi, veruje on, sami su se već pokrpili: bubrezi, pluća i srce.

Po tome kako ga ljudi gledaju zna da mu je lice još u masnicama.
Morgan Vilijams je napravio popis povreda na Tomovom telu pre nego
što je ovaj otišao: zubi (nekim čudom) još na broju, a i vidi, nekim
čudom, na oba oka. Dve ruke, dve noge: šta ćeš više?

Hoda dokovima i obraća se ljudima: znate li gde se sad vodi neki rat?
Svaki od njih mu se zagleda u lice, uzmakne malo, pa kaže: – Reci ti
meni!
Toliko im to godi, da se od srca smeju sopstvenoj dovitljivosti, a on
pita i dalje, da im pričini zadovoljstvo.

I sâm se iznenadi shvativši da će Dover napustiti bogatiji nego što je
u njega došao. Posmatrao je nekog čoveka kako izvodi trik s tri karte,
pa je naučio trik i počeo i sâm da ga izvodi. Pošto je još dečko, ljudi
zastanu da se oprobaju. I gube.

Preračunava se, da vidi koliko je dobio, a koliko potrošio. Odbija
malu sumu kako bi se nakratko porvao s nekom noćnom damom. Ne
onako kako to biva u Patniju, Vimbldonu ili Mortlejku. Ovde
Vilijamsovi neće saznati, pa na velškom raspredati priče.

Ugleda uto trojicu starijih Nizozemaca1 kako se muče s naramcima,
pa prilazi da im pomogne. Zavežljaji su meki i glomazni – uzorci
vunenog sukna. Lučki pozornik ih muštra zbog isprava, unosi im se u
lica i viče. Onda zaobiđe pisara, praveći se da je i on nekakav
nizozemski tikvan, pa podigavši prste stavlja na znanje trgovcima
koliko bi, po njemu, bio red da ga podmite. – Molim vas – obraća se
jedan od ovih pisaru, s mukom natucajući engleski – biste li mi
pričuvali ove engleske novčiće? Meni dođu višak. – Pisarevo lice se,
toga časa, pretvara u osmeh. I lica trojice trgovaca pretvaraju se u
osmehe; platili bi oni i mnogo više. Ukrcavši se, kažu: – Ovaj dečko je s
nama.

Dok čekaju da lađa isplovi, pitaju ga koliko ima godina. On im kaže –
osamnaest, a oni se smeju, pa će reći, dete, nema govora da imaš
osamnaest. On pokuša s petnaest, oni se domunđavaju i, naposletku,
procene da će s petnaest još i moći da prođe; misle, istina, da je mlađi,
ali ne žele da ga postide. Pitaju ga šta mu to bi s licem. Razne stvari
mogao bi da im kaže, ali opredeljuje se za istinu. Ne želi da misle da je
neka propala lopuža. Trgovci razgovaraju među sobom, pa se onaj što
ume da prevede okreće prema njemu: – Pričamo baš kako su Englezi
okrutni prema deci. I bezosećajni. Dete mora da ustane kad otac uđe u
sobu. I uvek mora dete da kaže, od slova do slova, „gospodine oče“ i
„gospođo majko“.

Iznenađen je. Zar na svetu ima ljudi koji nisu okrutni prema svojoj
deci? Prvi put popušta malo ono breme koje oseća u grudima;
razmišlja, ima možda i nekih drugih, boljih mesta. A onda počne da
govori; priča im o Beli, i na ljudima se vidi da im je žao, a i ne govore
ništa glupo, kao, nabavi drugog psa. Priča im o Pegazu, i očevoj pivnici i

o tome kako Voltera bar dvaput godišnje oglobe zbog lošeg piva. Priča
im kako Voltera globe i za krađu drva, za krčenje tuđe šume, i o onim
silnim ovcama koje pušta po zajedničkom zemljištu. To ih zanima;
pokazuju mu uzorke vune, i onda razgovaraju o težini i tkanju,
okrećući se s vremena na vreme prema njemu da mu daju poneki savet.
Nemaju, sve u svemu, bogzna kakvo mišljenje o engleskim gotovim
tkaninama, mada će se, možebiti, predomisliti zbog ovih uzoraka... On
gubi nit razgovora kad trgovci pokušavaju da mu objasne zbog čega su
se zaputili u Kale, i koga sve tamo poznaju.

Priča im o očevom kovačkom zanatu, i onaj što govori engleski,
zainteresovan, kaže – je l’ bi umeo ti da napraviš potkovicu? Mimikom
im objašnjava kako se to radi, rastopljen metal i zlovoljan otac u maloj
prostoriji. Oni se smeju; lepo im je dok ga gledaju kako priča. Ovaj
dobro priča, kaže jedan od njih. Pre nego što će se iskrcati, najćutljiviji
među njima će ustati i održati jedan čudnovato zvaničan govor, koji će
drugi propratiti klimanjem glave, a treći prevesti. – Mi smo tri brata.
Ovo je naša ulica. Ako te ikad put nanese u naš grad, imaćeš tamo i gde
da prespavaš, i gde da se ogreješ, i šta da pojedeš.

Zbogom, reći će im on. Zbogom i srećno! Hwyl, suknari. Golfalxch eich
busnes. Za njega nema predaha; on ide u rat.

Hladno je, ali more je mirno. Ket mu je dala medaljon s likom sveca.
Nosi ga oko vrata, na uzici. Hladan je dodir medaljona na vratu.
Odvezuje ga sa uzice. Dotakne ga usnama, za sreću. Baca ga; medaljon
kao da mu šapne nešto dok tone u vodu. Pamtiće kad je prvi put
ugledao pučinu: sivo, namreškano nepregledno prostranstvo, nalik
onome što ostane od nekog sna.

II

Očinstvo

1527.

D akle, Stiven Gardiner. Ulazi, a kao da će svaki čas da izađe.
Vlažno je i, za aprilsku noć, neobično toplo, ali Gardiner je sav u
krznu, koje liči na zamašćeno, gusto crno perje; stoji i popravlja odeću
koja, na tom visokom, uspravnom čoveku, liči na krila crnog anđela.

– Zakasnio – kaže gazda Stiven neprijatnim tonom.
– Ja, ili tvoja cenjena malenkost? – uzvraća on učtivo.
– Ti. – Stiven čeka.
– Napili se neki dole kod reke. Čamdžija kaže da im sutra pada neki
svetac, jedna od njihovih svetica zaštitnica.
– Jesi li se pomolio svetici?
– Moliću se ja bilo kome, Stivene, samo dok sam nogama na zemlji.
– Čudi me da se i sâm nisi latio vesla. Mora da si se petljao oko reke
kad si bio mali.
Stiven uvek peva istu pesmu. Tvoj izopačeni otac. Tvoje nisko
poreklo. A Stiven je, navodno, polukraljevsko kopile: nekim diskretnim
ljudima u nekoj varošici diskretno su plaćali da ga podižu kao svoje
dete. A ti ljudi trguju vunom, što gazdu Stivena vređa i što bi najradije
zaboravio; a kako on, Tom, lično poznaje sve koji trguju vunom, previše
toga zna i o Stivenovoj prošlosti da bi se ovaj u njegovom društvu
osećao ugodno. Jadno siroče!
Gazdu Stivena vređa sve što je u vezi s njegovim životom. Vređa ga
to što je kraljev nepriznati rođak. Vređa ga što su ga gurnuli u crkvu,
iako se crkva prema njemu dobro ponela. Vređa ga činjenica da neko
drugi u sitne sate razgovara s kardinalom, kojem je on, inače, sekretar i
čovek od poverenja. Vređa ga činjenica da je upravo njemu zapalo da
bude jedan od onih visokih muškaraca kržljavih pleća, i ne baš
masivnih mišića; vređa ga saznanje da bi ga gazda Tomas Kromvel,

kad bi naleteli jedan na drugoga u mrklom mraku, svakako isprašio i
udaljio se s osmehom na licu, otresajući prašinu sa šaka.

– Bog te blagoslovio – kaže Gardiner, pa izlazi u noć, nesvakidašnje
toplu za to doba godine.

– Hvala – kaže Kromvel.

Kardinal piše i, ne dižući pogled, kaže: – Tomase... Još pada kiša? Mislio
sam da ćeš ranije doći.

Čamdžija. Reka. Svetica. Na putu je još od rano jutros, a u sedlu već
dve nedelje, po zadatku koji mu je dao kardinal, a sad se upravo vratio
– a put nije bio nimalo lak – iz Jorkšira. Navratio je do crkvenjaka u
gostionici Kod Greja i pozajmio čistog rublja. Otišao je i na istok od
grada, da sazna koji su sve brodovi prispeli i proveri šta je bilo s jednom
pošiljkom na crno koja je trebalo svaki čas da stigne. Ali ništa nije jeo, a
nije stigao ni do kuće da navrati.

Kardinal ustaje. Otvara vrata i obraća se slugama, koje čekaju kao
zapete puške. – Višnje! Šta, nema višanja? April, veliš? Tek april?
Moraćemo, bogme, gadno da se namučimo da udovoljimo gostu. – On
uzdahne. – Donesite šta imate. Ali slaba vam vajda, znate. Što li meni
zapade ovako slaba posluga?

Cela soba je u pokretu: hrana, vino, vatra se razgoreva. Čovek skida
mokru odeću, mrmljajući nešto u znak pažnje. Takve su sve sluge u
kardinalovom domaćinstvu: komotne, okretne, samo pognu glave i trpe
šegu. A i prema svima koji mu navraćaju u posetu kardinal se jednako
odnosi. Sve i da mu deset godina svake noći zaredom banete u gluvo
doba, i onda sednete tako, durite se i mrštite, i dalje ćete biti gost koji
zaslužuje sve počasti.

Sluge se hitro sklanjaju, stapajući se u jednoličnu masu dok prilaze
vratima. – Šta bi ti bilo po volji? – pita kardinal.

– Da izađe sunce?
– U ovo doba noći? Precenjuješ moje moći.
– Pa može onda i praskozorje.
Kardinal okreće glavu prema slugama. – Ovom zahtevu ću udovoljiti
lično – kaže on ozbiljno; oni, takođe ozbiljno, promrmljaju nešto i
povuku se.

Kardinal spaja dlanove. A onda uzdahne, duboko, kroz osmeh, kao
leopard koji se konačno skrasio na nekom toplom mestu. Uvažava on
čoveka koji mu obavlja poslove; a i čovek koji mu obavlja poslove
uvažava njega. Kardinal je, u svojoj pedeset petoj, i dalje naočit kao u
cvetu mladosti. Večeras nije po običaju odeven u skerlet, već u crnkasti
purpur, s finom belom čipkom: kao neki skroman biskup. Njegova
visina ostavlja snažan utisak; trbuh, koji bi, ako ćemo pravo, pre
pristajao nekom čoveku koji više vremena provodi sedeći, samo je još
jedna aristokratska odlika njegovog bića, i stoga on na njega, bez
zazora, često položi krupnu belu šaku ukrašenu prstenjem. Veliku
glavu – koju mu je bog dao zacelo da ima na čemu da nosi papsku
tijaru2 – dično nose široka ramena: ramena na kojima počiva (mada ne
u ovom trenutku) veliki lanac lorda kancelara Engleske. Glava se
naginje; kardinal progovara, onim mednim glasom, čuvenim odavde do
Beča: – Pa pričaj mi sad kako je u Jorkširu.

– Jad i beda. – On seda. – Vreme. Ljudi. Maniri. Moral.
– E onda, cenim da je ovo pravo mesto da se o tome priča. Mada sam,
što se vremena tiče, već i sâm porazgovarao s bogom.
– O, i hrana... Sedam-osam kilometara uđeš u dubinu kopna, i nigde
sveže ribe da se pojede.
– A tek limuna da dobiješ, ni za lek, je l’ da? Šta jedu tamo?
– Londonce, kad ih uhvate. Takvi pagani se ne viđaju. Visoki, visoki,
a čela im niska. U pećinama žive, a ipak ih u tim krajevima smatraju
plemstvom. – Trebalo bi kardinal sâm tamo da ode; on je nadbiskup od
Jorka, a nikada nije posetio sopstveno sedište. – A što se tiče posla Vaše
milosti...
– Slušam – kaže kardinal. – I više od toga, zapravo. Sav sam se u uho
pretvorio.
Dok ga tako sluša, na kardinalovom licu pojavljuju se bore koje
njegovom licu daju onaj prijatan, večito predusretljiv izraz. S vremena
na vreme zabeleži neku brojku koju je upravo čuo. Otpije iz čaše ono
svoje vino, mnogo je dobro, pa kaže, otegnuto: – Tomase... šta to učini,
ti, podaniče čudovišni? Opatici napravio dete? Dvema, trima
opaticama? Ili, ček’ da vidim... Nije ti se valjda ćefnulo da napraviš
požar u Vitbiju?

Kad je o njegovom čoveku Kromvelu reč, kardinal ima dve šale, koje
katkad sjedini u jednu. Prva je ona kad zatraži višnje u aprilu ili zelenu
salatu u decembru. Druga je pak ova, kako Kromvel ide po zemlji i čini
čuda neviđena, a sve se usput poziva na kardinala. Ume kardinal, s
vremena na vreme, da napravi i neku novu šalu, kad je od nekoga čuje.

Negde je oko deset sati. Plamičci voštanicâ uljudno se klanjaju pred
kardinalom, pre nego što će se ponovo uspraviti. Kiša – ta kiša pada još
od septembra prošle godine – prska po prozorskim staklima. – Onima u
Jorkširu – kaže Kromvel – vaši planovi nisu po volji.

Kardinalovi planovi: pošto je dobio papinu saglasnost, namerava da
spoji tridesetak malih, slabo vođenih manastirskih zadužbina s onim
većima, pa da višak prihoda od tih zadužbina – oronulih, ali često
veoma starih – usmeri u izgradnju dva koledža čiji je osnivač:
Kardinalskog koledža u Oksfordu i jednog drugog koledža, u
njegovom rodnom gradu Ipsviču, gde ga pamte kao učenog sina jednog
dobrostojećeg, pobožnog kasapina, esnafskog čoveka koji je, pri tom,
držao veliku, lepo uređenu gostionicu, od onih u kakve navraćaju samo
najbolji putnici. Jedina je nevolja u tome što... Ne, istinu govoreći, ima tu
više nevolja. Kardinal, koji je na filozofiji diplomirao u svojoj petnaestoj,
a na teologiji u srednjim dvadesetim, dobar je poznavalac prava, ali mu
se kod prava ne mili što uvek nešto mora da se čeka; nikako ne može da
prihvati da se vrednost jedne nekretnine, recimo, ne može pretvoriti u
novac isto tako brzo i lako kao što on pričesnu oblandu menja u telo
Hristovo. Kada je jednom, probe radi, Kromvel objašnjavao kardinalu
neku nebitnu stavku iz zemljišnog zakona u vezi sa... pa dobro, nije
bitno u vezi sa čim, stvar je ionako bila nebitna – kardinal je počeo da se
preznojava pa mu rekao: Tomase, šta da ti dam pa da budem siguran
da mi ovo nikada više nećeš pominjati? Sâm nađi neki način i, prosto,
obavi to, rekao bi mu kad među njima nestane i poslednja prepreka; a
kad bi saznao da to tek neke sitne duše ometaju izvršenje njegovog
velikog nauma, rekao bi: daj im, Tomase, nešto novca, samo nek’ se
sklone.

Može natenane da razmisli o svemu tome, jer kardinal samo zuri u
sto, u ono dopola napisano pismo. Uto kardinal podigne glavu. –
Tome... – Pa će zatim: – Ništa, nije važno. Kaži mi što si tako smrknut.

– Tamo gore se priča da ćete me ubiti.
– Stvarno? – kaže kardinal. A lice mu govori, čudi me to, a i razočaran
sam. – A oni, hoće li oni da te ubiju? Šta ti misliš?
Celom dužinom zida iza kardinalovih leđa visi tapiserija. Kralj
Solomon pruža ruke u tamu, dočekuje kraljicu od Sabe.
– Ja mislim, ako već rešite da ubijete nekoga, onda to i učinite. Ne
pišete mu pismo da ga izvestite o svojim namerama. Ne busate se u
prsa, ne pretite mu, ne upozoravate ga unapred da bude oprezan.
– Ako ti ikad u životu padne na pamet da ne budeš oprezan, samo mi
javi. To bih baš voleo da vidim. Znaš li možda ko... Ali pretpostavljam
da se takvi ne potpisuju na kraju pisma. Neću odustati od plana. Lično
sam, i s najvećom pažnjom, odabrao upravo te ustanove, i Njegova
svetost mi je dala odobrenje, sve s pečatom. Oni koji se tome protive
pogrešno su shvatili moje namere. Nikome tu nije cilj da se ostareli
monasi isteraju na drum, pa kud koji.
Istina je to. Mogli bi da se presele; da dobiju penzije, da im se
nadoknadi. Oko svega se može postići dogovor ako obe strane imaju
dobre volje. Prikloni se neumitnom, uporan je on. Poštuj lorda
kardinala. Ceni njegovu budnost i očinsku brigu; veruj da je njegovo
pronicljivo oko uvek zagledano u najviše dobro crkve. S takvim
frazama se ulazi u pregovore. Siromaštvo, neporočnost i poslušnost: to
moraš da naglasiš kad objašnjavaš nekom senilnom igumanu šta mu
valja činiti. – Nije da pogrešno razumeju – kaže. – Nego prosto žele i
sami od toga da se okoriste.
– Kad sledeći put kreneš na sever, moraćeš sa sobom da povedeš i
nekog naoružanog da te čuva.
Kardinal, kojem je na umu najviši cilj svakog hrišćanina, već je sebi
osmislio grobnicu, poverivši taj posao jednom vajaru iz Firence.
Njegovo telo počivaće ispod raširenih anđeoskih krila, u sarkofagu od
porfira. Žilama prošarani kamen biće njemu spomenik kad pri
balsamovanju iz njegovih sopstvenih žila istisnu svu krv; kad se udovi
njegovi prometnu u mramor, zlatnim slovima biće ispisane sve njegove
vrline. Ali ti koledži, to je živi spomenik, jer oni će raditi i postojati dugo
pošto njega više ne bude: siromašni dečaci, siromašni učenjaci,
pronosiće širom sveta kardinalovu pamet, njegov smisao za čudo, za

lepotu, njegov poriv za rafinmanom i zadovoljstvom, sva njegova
umeća. Nije ni čudo što vrti glavom. Advokatu se obično ne daje
oružana pratnja. Kardinalu je mrsko bilo kakvo razmetanje silom.
Smatra to neotesanim. Ponekad neko od njegovih – Stiven Gardiner,
recimo – dođe tako do njega i potkaže neko jeretičko gnezdo u gradu. A
on će na to, najozbiljnije, o, te neprosvećene duše, moli se za njih,
Stivene, i ja ću se za njih moliti, pa da vidimo da li ćemo zajedničkom
molitvom uspeti da ih izvedemo na neki bolji put. I kaži im, neka
pripaze šta rade, jer će u protivnom pasti šaka Tomasu Moru, a on će ih
pravo u tamnicu. I onda će se od njih čuti samo krici.

– Dobro sad, Tomase. – On podiže pogled. – Znaš nešto španskog?
– Pomalo. Iz vojske, znate. Natucam.
– A ja mislio da si vojsku služio kod Španaca.
– Kod Francuza.
– A, da, tako je. Nisi se družio sa Špancima?
– Samo do izvesne mere. Umem da opsujem na kastiljskom.
– Imaću to na umu – kaže kardinal. – Možda i dođe tvojih pet minuta.
A za sada... Mislim se nešto, možda bi vredelo steći još ponekog
prijatelja u kraljičinom domu.
Još ponekog uhodu, to hoće da kaže. Da vidi kako će kraljica primiti
vest. Da čuje šta će reći kraljica Katalina, kad se osami i opusti, pa kad
raspetlja čvor diplomatskog latinskog na kojem će joj biti saopšteno da
bi kralj – s kojim je proživela dvadesetak godina – želeo da se oženi
nekom drugom. Bilo kojom. Bilo kojom princezom s dobrim vezama
koja bi možda mogla da mu rodi sina.
Kardinal se bradom oslonio na ruku; kažiprstom i palcem trlja oči. –
Jutros me zvao kralj – kaže – neobično rano.
– Šta je hteo?
– Sažaljenje, eto šta. I to u to doba. Odslušao sam prvu misu s njim,
sve vreme smo razgovarali. Volim ja kralja. Bog mi je svedok da ga
volim. Ali ponekad me izda ta moć saosećanja. – Diže čašu, viri preko
njene ivice. – Predstavi ti to sebi, Tome. Zamisli kako bi to bilo. Tebi je,
eto, nekih trideset pet godina, otprilike. Dobrog si zdravlja, jedeš kao
zmaj, svakoga dana prazniš creva, zglobovi su ti gipki, kosti te lepo
nose, a uza sve to – kralj si Engleske. Ali... – Vrti glavom. – Ali! Kamo

sreće da želi nešto prostije! Kamen mudrosti. Eliksir mladosti. Ili onaj
kovčeg iz priča, pun zlatnika.

– Onaj, što kad odvadiš zlatnike, kovčeg se ponovo napuni do vrha?
– Baš taj. E sad, kovčeg sa zlatom, eliksir i sve ostalo, to bih možda još
i mogao da udesim. Ali odakle da počnem da tragam za sinom koji će
vladati zemljom posle njega?
Iza kardinalovih leđa, na blagoj promaji, kralj Solomon se klanja, ne
vidi mu se lice. Kraljica od Sabe – nasmejana, lakonoga – podseti
Kromvela na mladu udovicu kod koje je neko vreme stanovao dok je
boravio u Antverpenu. Budući da su u to vreme delili i postelju, da li je
trebalo da se oženi njome? Ako je do časti, trebalo je. Ali da se oženio
Anselmom, ne bi mogao Liz da uzme za ženu; a i deca bi mu bila neka
druga, a ne ona koju ovako ima.
– Ako ne možete da mu nađete sina – kaže – morate mu pronaći nešto
u Svetom pismu. Da mu bude lakše u duši.
Kardinal pretura po stolu kao da traži nešto što bi dao kralju. – Evo,
Ponovljeni zakoni.3 Oni, bez daljeg, preporučuju da čovek treba da se
oženi suprugom svog pokojnog brata. Što je on i učinio. – Kardinal
uzdahne. – Ali njemu se Ponovljeni zakoni ne sviđaju.
Šta reći, je l’ da? Šta reći čoveku sem mu napomenuti da, ako već
Ponovljeni zakoni nalažu da se oženiš snahom preteklom iza bratove
smrti, a Knjiga levitska,4 s druge strane, veli da ne činiš to, jer ćeš ostati
bez potomstva, pa ti sad vidi samo kako ćeš da izađeš na kraj s tim
protivrečjem, i sâm razbijaj glavu da li ćeš se prikloniti ovome ili
onome, pri čemu su celu tu priču već, i to za masne naknade, pretresli
vodeći crkveni velikodostojnici još pre dvadeset godina, kad su
razdeljeni oproštaji, sve s papskim pečatom.
– Nije mi jasno zbog čega on toliko prima k srcu Knjigu levitsku. Pa
ima živu kćer.
– Ja bih rekao da se u Svetom pismu, kad se pominju „deca“,
uglavnom podrazumeva da su to „sinovi“.
Kardinal sravnjuje tekst po hebrejskom originalu; glas mu je blag,
uspavljujući. On voli da podučava, kad god u nekoga prepozna volju
za učenjem. Njih dvojica se već godinama znaju, i mada je kardinal
izrazito važna ličnost, svaka formalnost među njima odavno je iščilela.

– Ja imam sina – kaže. – Ti to znaš, naravno. Bože, oprosti. Slabost púti.
Kardinalov sin – Tomas Vinter, takvo su mu ime nadenuli – mladić je,

po svemu sudeći, sklon školi i mirnom životu; mada njegov otac možda
s njim ima i neke drugačije zamisli. Kardinal ima i kćerku, mladu
devojku koju niko nikad nije video. Malu je – prilično zajedljivo s
njegove strane – krstio Dorotea, dar božji; ona je već smeštena u
manastir, gde će se moliti za duše svojih roditelja.

– A i ti imaš sina – kaže kardinal. – Ili, da tako kažem, imaš jednog
sina koji nosi tvoje prezime. Ali, ko zna, možda ih imaš još, možda ih ni
sam ne znaš, a trčkaraju obalama Temze?

– Nadam se da nemam. Imao sam petnaest godina kad sam odande
pobegao.

Volsija zabavlja to što Kromvel ne zna koliko tačno ima godina.
Kardinal se, tako, zagleda kroz društvene slojeve, do staleža znatno
nižeg od onog kojem sâm pripada kao kasapinov sin, odrastao na
govedini; do mesta gde je njegov sluga rođen nekog neznanog dana, u
najdubljoj tmini. Otac mu se, u to nema sumnje, napio kad se ovaj
rodio; majka je, razumljivo, bila prezauzeta. Ket mu je odredila datum
rođenja; i on joj je za to bio zahvalan.

– Dobro, petnaest... – kaže kardinal. – Ali s petnaest godina si,
pretpostavljam, bio sposoban za to? Znam da ja jesam. Danas imam
sina, tvoj čamdžija s reke ima sina, tvoj prosjak na ulici ima sina, tvoje
nazoviubice u Jorkširu bez sumnje imaju sinove koje će zakleti da te
progone kroz celo naredno pokolenje, a i ti sam, kao što rekosmo,
posejao si dole kod reke čitavo pleme kavgadžija – ali kralj, i samo on,
nema sina. Ko je za to kriv?

– Bog?
– A možda neko niže od boga?
– Kraljica?
– Ko je za sve to još odgovorniji od kraljice same?
Kromvelovo lice širi se u osmeh, on to ne može da spreči. – Vi, Vaša
milosti.
– Ja, Moja milosti. A šta ću s tim u vezi da preduzmem? Reći ću ti sad
šta bih mogao da učinim. Mogao bih gazdu Stivena da pošaljem u Rim,
da propita malo kuriju. Ali, opet, Stiven mi je potreban ovde...

Videvši izraz na Kromvelovom licu, Volsi se smeje. Čarke među
podređenima! Zna on vrlo dobro da se oni, nezadovoljni vlastitim
roditeljima, otimaju ko će njemu, Volsiju, biti najdraži sin. – Šta god ti
mislio o gazdi Stivenu, on je vrstan poznavalac kanonskog prava, i
jedan vrlo ubedljiv momak, izuzev onda kad u nešto pokušava da
ubedi tebe. Sad ću da ti kažem... – A onda zaćuti; nagne se napred,
šakama podupirući svoju lavlju glavu, glavu koju bi zaista krasila
papska tijara samo da je, kod prethodnih izbora, određena suma novca
završila u džepovima određenih ljudi. – Preklinjao sam ga – kaže
kardinal. – Tomase, pao sam pred njim na kolena i iz tog smernog
položaja pokušao da ga nateram da se predomisli. Veličanstvo, rekoh
mu, dozvolite da vas ja vodim. Ništa nećete dobiti ako se žene
ratosiljate, samo vas nevolja i trošak čekaju.

– A šta je on na to rekao?
– Podigao prst. U znak upozorenja. „Nikada“, rekao je on, „nikad
više da nisi tu dragu gospu nazvao mojom ženom, ne, dok ne budeš u
stanju da mi dokažeš zbog čega to ona, i kako, moja žena može biti. A
dotad, o njoj govori kao o mojoj sestri, mojoj dragoj sestri. Jer sasvim je
izvesno da je ona bila žena moga brata pre nego što joj je u deo zapala
ta nekakva vrsta braka sa mnom.“
Nikada od Volsija nećeš izvući ni jednu jedinu reč protiv kralja. – A to
je – veli on – to je... – koleba se, bira reč – po mom mišljenju, to je...
besmisleno. Mada moje mišljenje, naravno, ostaje među ova četiri zida.
O, veruj mi na reč, bilo je svojevremeno onih koji su podizali obrve na
sâm pomen dozvole za taj brak. I iz godine u godinu pojavljivali su se
ljudi koji bi šapnuli nešto kralju na uho; on ih nije slušao, mada mi sad
nema druge nego da pomislim da ih je dobro čuo. Ali ti i sâm znaš da je
kralj jedan od onih koji su najodaniji svojim suprugama. I tako su sve
sumnje odagnane. – On spušta ruku, meko ali odlučno, na radni sto. –
Odagnane, da ih više nema.
Nema, međutim, nikakve u sumnje u to šta Henri želi u ovom času.
Poništenje braka. Zvaničnu potvrdu da toga braka, zapravo, nikada nije
ni bilo. – Osamnaest godina – kaže kardinal – on je bio u zabludi. Rekao
je ispovedniku da sad ima da ispašta za osamnaest godina greha.
On čeka ne bi li naišao na koliko-toliko zadovoljavajuću reakciju. A

sluga ga prosto gleda u oči: njemu to dođe sasvim prirodno da kardinal,
kad mu se prohte, prekrši tajnu ispovesti.

– I, ako vi sad gazdu Stivena pošaljete u Rim – kaže on – to će
kraljevom hiru dati, ako smem da...

Kardinal klima glavom: da, sme se i tako reći.
– ... međunarodne razmere?
– Gazda Stiven može tamo da ode i u tajnosti. Da traži, recimo,
papski blagoslov za sebe lično.
– Ne znate vi kako je u Rimu.
Volsi ne može da mu protivureči. Njega nikada nisu prošli trnci koji
te teraju da se osvrćeš kad iz zlaćane svetlosti koja se širi oko Tibra
prelaziš u veliku, neprobojnu senku. Kraj nekog srušenog stuba, kraj
neke čedne ruševine, čekaju kradljivci moralne čistote, drolja nekog
biskupa, sestrić nečijeg sestrića, imućni zavodnik s teškim zadahom iz
usta; da, ponekad se smatra srećnim što je iz tog grada utekao
neokaljane duše.
– Prosto rečeno – kaže on – papine uhode će već i same naslutiti šta
Stiven smera još dok se ovaj pakuje da krene na put, a kardinali i
sekretari imaće taman dovoljno vremena da odrede svoju cenu. Ako već
morate da ga šaljete, dajte mu mnogo gotovog novca. Ti kardinali ne
prihvataju obećanja; oni vole da im daš vreću sa zlatom, da umire
nekako svoje bankare, jer su većinom odavno kod njih izgubili veresiju.
– On sleže ramenima. – Znam ja kako je.
– Mogao bih tebe da pošaljem – kaže kardinal veselo. – Ti bi mogao
papi Klementu da ponudiš pozajmicu.
Što da ne? On poznaje tržište novca; verovatno bi se to i moglo
udesiti. Da je on Klement, ove godine bi se dobro uzajmio pa onda
unajmio vojsku da sa svih strana zaštiti svoju teritoriju. Verovatno je,
istina, prekasno za to; da bi se pripremio za letnju sezonu ratovanja,
vojsku moraš da skupiš još oko Sretenja. – Što ne biste kraljevu parnicu
poveli pod svojom jurisdikcijom? – kaže on. – Neka kralj povuče prvi
potez, a onda će već sâm videti da li stvarno hoće to što kaže da hoće.
– To mi i jeste namera. Ja bih zapravo hteo da sazovem jedan mali
sud ovde, u Londonu. Pristupili bismo mu, kao, preneraženi: kralju
Henri, ti si, izgleda, sve ove godine živeo protivno zakonu, sa ženom

koja ti nije žena. A on mrzi – jer to ugrožava Njegovo veličanstvo – kad
neko makar i pomisli da kralj nije u pravu: na čemu ćemo mi, vrlo
odlučno, insistirati. Možda će zaboraviti da je prvo upravo njega zbog
svega toga morila savest. Možda će vikati na nas, pa u nastupu srdžbe
odjuriti do kraljice. Ne postupi li tako, moraću ja da poništim dozvolu
za brak, bilo ovde, bilo u Rimu, a ako uspem da ga razdvojim od
Katarine, oženiću ga, lepo, nekom francuskom princezom.

Nema ni potrebe pitati se ima li kardinal neku određenu princezu na
umu. Ne da ima jednu, nego barem dve, ako ne i tri. On nikada ne živi
u jednostranoj stvarnosti, već u nestalnoj, senovitoj mreži raznih
diplomatskih mogućnosti. Dok čini sve što je u njegovoj moći kako bi
kralj ostao u braku s kraljicom Katarinom, a posredno i španskom
carskom porodicom, preklinjući Henrija da zaboravi svoje osećanje
dužnosti, on u isto vreme osmišljava jedan drugi, rezervni svet u kojem
se na kraljevu savest mora obratiti najveća pažnja, a brak s Katarinom
je nevažeći. Čim se ta pravna ništavost i zvanično prizna – a poslednjih
osamnaest godina provedenih u grehu i patnji gurne u zapećak – on će
ponovo uspostaviti narušenu ravnotežu u Evropi, ujediniti Englesku i
Francusku, i stvoriti moćan savez koji će se suprotstaviti mladom caru
Karlu, Katarininom sestriću. I svi ishodi su mogući, nema tog ishoda
koji se ne može udesiti, pa čak i fino brusiti dok ne dobije željeni oblik:
molitvom i pritiskom, pritiskom i molitvom, sve što mora biti biće, jer
takav je božji naum, naum preudešen i prerađen, uz krajnje dobrodošle
kardinalove intervencije. Nekada je kardinal imao običaj da kaže: „Kralj
će da uradi to i to.“ A onda je počeo da govori: „Mi ćemo da uradimo to
i to.“ Danas kaže: „To ću da uradim.“

– Ali šta biva s kraljicom? – pita on. – Ako je odbaci, kuda će ona?
– Manastiri mogu biti sasvim udobni i utešni.
– Možda će ona hteti da se vrati kući, u Španiju.
– Ne, mislim da neće. To je sad jedna potpuno drugačija zemlja.
Prošlo je, kol’ko ono beše?, dvadeset sedam godina otkako se iskrcala u
Englesku. – Kardinal uzdahne. – Sećam se kakva je bila kad je stigla.
Njeno brodovlje je, znaš i sam, kasnilo zbog vremena, i danima ju je
bura bacakala po Lamanšu. Stari kralj je dojahao preko cele zemlje,
čvrsto rešen da je lično dočeka. Ona se nalazila u Dogmersfildu, u

biskupskoj palati u Batu, i lagano je napredovala ka Londonu;
novembar je bio i, da, padala je kiša. Kad je stari kralj stigao, njena
posluga se slepo držala španskih običaja: princeza mora da ostane pod
velom sve dok je, na sâm dan venčanja, ne vidi njen budući muž. Ali
znaš ti starog kralja!

On, naravno, nije znao starog kralja; rođen je u vreme, ili otprilike
negde u doba kad je stari kralj, odmetnik i begunac čitavog svog života,
vodio krajnje neizvesnu borbu za presto. A Volsi govori kao da je lično
prisustvovao svim tim događajima, svojim očima sve video, i u
izvesnom smislu i jeste, jer cela bliska prošlost odvija se u njegovom
moćnom umu po obrascima koje je on sâm utvrdio, po njegovom
vlastitom nahođenju. Volsi se smeška. – Kod starog kralja, naročito
poslednjih godina, i najmanja sitnica mogla je da pobudi sumnju.
Napravio se načas kao da hoće da se posavetuje sa svojom pratnjom, a
onda je skočio – još je bio vitak – da, skočio iz sedla, i Špancima sve
sasuo u lice: ili će je smesta videti, ili ništa. Moja zemlja, moji zakoni,
tako im je rekao; ovde se velovi ne nose. Zašto ne mogu da je vidim, da
me niste obmanuli, da nije ona nakaza, je l’ vi to mislite mog sina
Artura da oženite nekim čudovištem?

Tomas razmišlja: jeste bio Velšanin, ali je prekardašio.
– Malu su u međuvremenu pratilje strpale u krevet; ili su bar tako
rekle, jer su mislile da će u krevetu biti na sigurnom. Kakav krevet,
kakvi bakrači. Kralj Henri je promarširao kroz odaje, kao da je naumio
da pocepa posteljinu. Žene je na brzinu ušuškaše, da izgleda kol’ko-
tol’ko pristojno, kad on ulete u sobu. Kako ju je ugledao, zaboravio je
ono malo latinskog što je znao. Počeo je da zamuckuje, sve uzmičući,
kao neki dečačić kad mu se veže jezik. – Kardinal se prigušeno smeje. –
A kad je prvi put zaplesala na dvoru – siroti naš princ Artur sedeo je na
podijumu i osmehivao se, ali devojčicu nije držalo mesto, nije ta mogla
da sedi – niko još nije znao španske plesove, pa je ona izvela jednu od
svojih pratilja. Nikada neću zaboraviti taj pokret glavom, taj trenutak
kad joj se ona prelepa riđa kosa rasula preko ramena... Nije bilo
muškarca koji je to video a da nije pomislio kako... premda je sâm ples
bio sasvim lagan... O, bože blagi. Šesnaest godina je imala.
Kardinal gleda u prazno, i Tomas progovara: – Neka vam bog

oprosti?
– Neka nam bog svima oprosti. Stari kralj je neprestano ispovedao

pohotu koja ga proganja. Princ Artur je umro, ubrzo za njim i kraljica, i
kad je stari kralj obudoveo, palo mu je na pamet da bi i on mogao da se
oženi Katarinom. Ali onda je... – On podiže svoja aristokratska ramena.
– Nisu mogli da se pogode oko miraza, znaš. Ona matora lisica
Fernando, njen otac... Taj je umeo da te prevari, da ni sâm ne znaš šta te
je snašlo. A naše sadašnje veličanstvo bio je desetogodišnji dečak kad je
plesao na bratovoj svadbi i, bar ja tako cenim, mlada mu je toga časa
prirasla za srce.

Sede tako, razmišljaju malo. Tužno je to, obojica znaju da je tužno.
Stari kralj ju je isključio iz društva, nije joj dao nikud da mrdne, a držao
ju je pri tom u siromaštvu jer, s jedne strane, nikako nije hteo da mu
promakne deo miraza na koji je, kako je govorio, i dalje polagao pravo,
a s druge, nije želeo ni njoj da isplati ono što joj kao udovici pripada i
pusti je da ode svojim putem. Zanimljivo je, međutim, i kakve je
diplomatske kontakte ta devojčica razgranala tih godina, a umela je da
sedi na dve stolice. Kad se oženio njome, Henri je bio prostodušan
osamnaestogodišnjak. Otac mu je umro ubrzo pošto je sâm izrazio želju
da Katarinu uzme za ženu. Ona je bila starija od Henrija, i za dugih
godina zebnje izgubila je iluzije, ali i nešto od mladalačke lepote. Ali ta
žena, kakva je zaista bila, uzmicala je pred vizijom u njegovoj svesti; on
je žudeo za onim što je njegov stariji brat nekada imao. I opet je osetio
taj laki drhtaj njene šake kao onda kad ga je, kao desetogodišnjaka
uzela podruku. A držala ga je kao da ima poverenja u njega, kao da je –
tako je Henri pričao najbližim prijateljima – već tada uvidela da nikada
nije ni bilo suđeno da se uda za Artura, izuzev zbog imena koje je
udajom uzela; njeno telo bilo je namenjeno njemu, drugom sinu, koga je
pogledala onim prelepim modrosivim očima, s blagorodnim osmehom
na licu. Oduvek me je volela, govorio bi kralj. Nekih sedam godina
diplomatije me je – ako se to diplomatijom uopšte može nazvati –
držalo podalje od nje. Ali sada više nemam razloga bilo koga da se
plašim. Rim je odobrio brak. Papiri su u redu. Savezi su sklopljeni.
Oženio sam se devicom, jer moj siroti brat je nije ni pipnuo; oženio sam
se i zarad političkog saveza, za njenu špansku rodbinu; ali, iznad svega,

oženio sam se iz ljubavi.
A sada? Nema više. Ili kao da više ničega nema: pola života čekaš da

te izbrišu, da te izbace iz evidencije.
– Pa dobro – kaže kardinal. – Na šta će ovo izaći? Kralj očekuje da će

biti po njegovom, ali ona... biće teško s njom izaći na kraj.
Još jedna priča postoji o Katarini, drugačija jedna priča. Henri je otišao

u Francusku malo da ratuje; ostavio je Katarinu da vlada umesto njega.
Krenuli sa severa Škoti; i behu potučeni, kralju njihovom na
Flodenskom polju odrubljena glava. I upravo je Katarina, taj ružičasto-
beličasti anđeo, predložila da se glava škotskog kralja pošalje preko
mora, prvim brodom, u torbi, da razgali srce mužu Henriju, koji tamo
preko taboruje. Ubedili su je, ipak, da ne čini to; rekli joj da takav gest
jednostavno nije u engleskom duhu. I tako je, umesto glave, mužu
poslala pismo. A s pismom i zubun koji je škotski kralj nosio kad je pao;
zubun se bio skorio, pocrneo i ispucao od krvi.

Oganj zamire, gasne užaren panj; kardinal, utonuo u sanjarenje,
ustaje iz fotelje i lično šutira panj. Onda stoji tako, gleda u vatru, okreće
prstenje oko prstiju, izgubljen u mislima. Pa se razmrda malo, i kaže: –
Otegao se dan. Idi kući. Ne sanjaj Jorkširce.

Tomasu Kromvelu je nešto malo više od četrdeset. Snažne je građe,
ali nije visok. Različiti izrazi mogu se videti na njegovom licu, a jedan se
lako može prokljuviti: izraz čoveka koga zapravo zabavlja sve što se
oko njega događa, a on to donekle prikriva. Kosa mu je tamna, gusta i
talasasta, a sitne oči – krasi ga, inače, vrlo oštar vid – zablistaju dok
razgovara: o tome će nas, uskoro, izvestiti španski ambasador. Priča se
da napamet zna ceo Novi zavet na latinskom, tako da je, kao
kardinalov sluga, uvek kao zapeta puška, ako opati zapnu s tekstom.
Govori tiho i brzo, samouverenog je držanja; oseća se kao kod kuće, bilo
da se zadesio u sudnici ili dole, na dokovima, u biskupskoj palati ili
avliji neke krčme. Ume da sklopi ugovor, da uvežba sokola, da nacrta
mapu, zaustavi uličnu tuču, opremi kuću i podmiti porotu.
Pravovremeno će citirati nekog od starih pisaca, od Platona do Plauta i
obrnuto. Poznaje savremenu poeziju, koju deklamuje na italijanskom.
Radi od jutra do mraka; prvi je na nogama, poslednji ide na počinak.
Zarađuje novac i troši ga. Kladiće se u šta god poželiš.

Ustaje sada, hoće da krene, pa usput kaže: – Ako ste već popričali s
bogom, pa svane dan, onda bi kralj mogao lepo da izjaše sa svojom
pratnjom, i ako ne bude toliko brižan i sputan, zacelo će se oraspoložiti,
pa mu možda Knjiga levitska i neće biti na pameti, što će vaš život
učiniti lakšim.

– Ti njega samo delimično razumeš. On uživa u teologiji, gotovo isto
koliko uživa u jahanju.

Kromvel je već kod vrata. Volsi kaže: – Uzgred, na dvoru se priča da
se... Njegova milost, vojvoda od Norfoka, žali da sam na njega
nahuškao nekakvog zloduha. Ako ti iko natukne nešto o tome... samo
poriči.

Kromvel stoji na vratima, smejulji se. I kardinal se smeška, kao da će
reći, ne brini, dobro vino čuvam za kraj. Nisam li uvek umeo da te
usrećim? A onda kardinal ponovo uranja u svoje hartije. To vam je
čovek koji, dok služi Engleskoj, jedva da oseća ikakvu potrebu za snom;
četiri sata će ga osvežiti, i biće on na nogama još pre nego što zvona
vestminsterska oglase zoru još jednog vlažnog, maglovitog, tmurnog
aprilskog dana. – Laku noć – kaže. – Bog te blagoslovio, Tome.

Napolju ga čekaju ljudi s bakljama, da ga otprate kući. Kuća mu je u
Stepniju, ali večeras će prenoćiti u kući koju ima u gradu. Oseti uto
neku ruku na ramenu: Rejf Slender, mršav mladić svetlih očiju. – Kako
je bilo u Jorkširu?

Treperi Rejfov osmeh, vetar i kiša mute plamen baklje.
– Ne bi valjalo o tome da pričam; kardinal strahuje da bismo zbog
toga mogli ružno da sanjamo.
Rejf se mršti. Za svoju dvadeset i jednu godinu, ni jedan jedini put
nije ružno sanjao; kako još od svoje sedme spava na sigurnom, pod
Kromvelovim krovom, prvo u Ulici Fenčerč, a sad u Ostin Frajarsu,5
odrastao je bezbrižan, a njegove noćne brige svodile su se na one krajnje
razložne: da se pripazi lopova, pasa lutalica i neočekivanih rupčaga na
putu.
– Vojvoda od Norfoka... – veli on, pa će: – Ne, nije važno. Ko me sve
tražio dok nisam bio tu?
Ulice su mokre i puste; magla se prikrada s reke. Zvezde se tek
naziru od vlage i oblaka. Gradom se širi slatkast, truo vonj neokajanih

jučerašnjih grehova. Norfok kleči, cvokoću mu zubi, pored kreveta;
kardinalovo pero škripi u pozni sat, škripi, kao pacov što se skrio pod
madracem. Dok Rejf hoda kraj njega i ukratko mu saopštava vesti s
posla, Kromvel u glavi uobličava rečenice demantija, za svaki slučaj:
„Njegova milost kardinal u celosti odbacuje bilo kakve nagoveštaje da
je poslao nekakvog zloduha da vreba vojvodu od Norfoka. Tu aluziju
on najenergičnije osuđuje. Ni bezglavo tele, ni palog anđela u liku pseta
isplaženog jezika, ni korišćeni mrtvački pokrov, ni Lazara ni oživeli leš
nije Njegova milost slala s ciljem da progoni Njegovu milost, niti je
takva aktivnost na pomolu.“

Neko vrišti, dole, kod pristaništa. Čamdžije pevaju. U daljini se čuje
pljuskanje vode; možda nekog dave. „Moj gospodar kardinal daje ovu
izjavu ni na koji način ne prisvajajući pravo da uzrujava i uznemirava
mog gospodara od Norfoka bilo kakvim fantazmom koji je, u svojoj
mudrosti, mogao začeti, niti će to bilo kada činiti, a naročito ne bez
upozorenja; za to u ovoj stvari jemstvo predstavljaju životni stavovi
gospodina kardinala.“

Po ovakvom vremenu bole stari ožiljci. Ali on ulazi u kuću kao da je
podne: nasmejan, zamišljajući vojvodu kako se trese. Jedan je iza
ponoći. Norfok, u Kromvelovoj uobrazilji, i dalje kleči. Ðavolak, crn u
licu, s trozupcem u ruci, bocka ga po žuljevitim petama.

III

Ostin Frajars

1527.

L izi je još budna. Čuvši da su ga sluge pustile u kuću, izlazi noseći
ispod miške psetance koje se otima i ciči.
– Zaboravio gde stanuješ?
On uzdahne.
– Kako je bilo u Jorkširu?
On slegne ramenima.
– Kardinal?
Klima glavom.
– Jeo?
– Da.
– Umoran?
– Ne naročito.
– Za piće?
– Jesam.
– Rajnsko?
– Što da ne.
Lamperija je u međuvremenu prefarbana. On ulazi u prostoriju
kojom vlada potmuli zelen i zlatast sjaj. – Gregori...

– Pismo?
– Tako nekako.
Ona mu daje pismo i prepušta psa, pa odlazi da donese vino. Seda
zatim, i sama s peharom u ruci.
– Šalje nam pozdrave. I to kao da smo jedno, ne dvoje. Slab mu
latinski.
– Ma dobro – kaže ona.
– Nego, slušaj. Nada se da si dobro. Nada se da sam ja dobro. Nada
se da su drage njegove sestre Ana i mala Grejs dobro. On sâm je dobro. I

sad nema više, jer nema vremena, vaš odani sin, Gregori Kromvel.
– Odani? – kaže ona. – Samo to?
– Tako ih tamo uče.
Kuja Bela gricka mu vrhove prstiju, a njene okrugle, bezazlene oči

svetle kao dva daleka meseca. Liz izgleda dobro, premda iscrpljeno
posle dugog dana; tanke voštanice gore, uspravne i visoke, iza njenih
leđa. Liz nosi nisku bisera i granata koju joj je poklonio za Novu
godinu.

– Lepše je gledati tebe nego kardinala – kaže on.
– Nijedna žena nikad nije dobila neznatniji kompliment.
– A ja još tamo u Jorkširu počeo da ga smišljam. – On vrti glavom. –
Dobro! – Podiže Belu uvis; ona radosno mlatara nogama. – Kako ide
posao?
Liz pomalo radi sa svilom. Priveske za pečate; fine mrežaste kapice
za dvorske dame. Dve devojke uče kod nje zanat, a Liz sama stigne i da
prati modu; ali se, kao i uvek, žali na posrednike i cenu svile. – Trebalo
bi da odemo do Ðenove – kaže joj on. – Naučiću te kako se razgovara s
dobavljačima.
– Baš bih volela. Ali ti se od kardinala nikad nećeš izvući.
– Večeras je pokušao da me ubedi da bi trebalo da se upoznam s
ljudima u kraljičinom domu. S onima što govore španski.
– O?
– A ja mu rekô da mi španski nije jača strana.
– Nije jača strana? – Liz se smeje. – Lukavče.
– Ne mora on baš sve da zna.
– A ja išla u goste u Čipsajd – kaže ona. Navodi ime jedne od svojih
starih drugarica, sada supruge uglednog juvelira. – Da čuješ šta ima
novo? Naručen je veliki smaragd, i pogođeno da se pravi prsten, ženski
prsten. – Pokazuje mu koliki je smaragd, kao nokat na njenom palcu. – I
smaragd i stigao, posle nekoliko nedelja strepnje i iščekivanja, i onda su
ga brusili u Antverpenu. – Onda pucne prstima. – Razbio se!
– I, ko će da snosi troškove?
– Brusač kaže da su ga prevarili i da je kamen u korenu imao neko
oštećenje koje se spolja nije videlo. A uvoznik kaže, ako se oštećenje nije
videlo, kako je on mogao znati da je kamen oštećen? A brusač kaže,

naplatite onda štetu od dobavljača...
– Sporiće se oni godinama. Mogu li da nabave drugi?
– Pokušavaju. Mora da je o kralju reč, tako se nama čini. Nema u

Londonu drugog koji bi mogao da kupi toliki kamen. A za koga li je?
Za kraljicu sigurno nije.

Majušna Bela izvalila mu se na ruci, nauznak leži, žmirka i lagano
vrti repom. Obratiću pažnju, pomisli on, na taj smaragdni prsten, da
vidim da li će se i kada pojaviti. Kardinal će mi reći. Kardinal kaže, sve
ide kao po loju, dobro je da se kralj nečim zanima, da juri poklone, ali
koliko ovog leta imaće je on u svojoj postelji, a do jeseni će mu već
dosaditi, i on će je poslati u penziju; ne učini li to sâm, ja ću. Ako i jeste
rešio da uveze plodnu francusku princezu, Volsi svakako ne želi da joj
prve sedmice u Engleskoj pokvare nemile scene sa zanemarenim
konkubinama. Kralj bi, smatra Volsi, trebalo da bude kudikamo
nemilosrdniji prema svojim ženama.

Liz čeka malo, dok joj i samoj ne postane jasno da ništa neće saznati. –
Dobro, a sad o Gregoriju – kaže ona. – Dolazi leto. Da dođe ovamo, ili
da ide nekud?

Gregori će uskoro navršiti trinaestu. U Kembridžu je, sa svojim
starateljem. Tomas je s njim na školovanje poslao i svoje sestriće, Betine
sinove; drago mu je što je to mogao da učini za porodicu. Leto je vreme
za odmor; šta bi radili u gradu? Gregorija, bar za sada, knjiga mnogo i
ne zanima, mada voli da sluša priče, priče o zmajevima, priče o zelenim
ljudima koji žive u šumi; nateraćeš ga da proradi neki tekst iz latinskog
jedino ako ga ubediš da se na toj strani pominje morska zmija ili neki
duh. Rado provodi vreme u šumi i polju, voli da lovi. Tek treba da
poraste, i nadamo se da će biti visok. Kraljev deda po majci, tvrde starci,
bio je visok sto devedeset. (Njegov je otac pak stasom bio kudikamo
bliži Morganu Vilijamsu.) Kralj je visok sto osamdeset pet, a kardinal
mu je otprilike ravan. Henri voli da ga okružuju ljudi kao što je njegov
zet Čarls Brendon, ljudi slične impresivne visine i široki u ramenima. U
zabačenim uličicama retko nailaziš na visoke ljude; u Jorkširu naročito
ne.

Osmehuje se. Što se Gregorija tiče, kaže, barem nije onakav kakav
sam ja bio u njegovim godinama; kad ga ljudi pitaju – a kakav si ti bio –

on veli, o, ja sam znao i nožem da ubodem čoveka. Gregori tako nešto
nikad ne bi učinio, i zato Tomasu ne smeta – ili mu bar mnogo manje
smeta šta će ljudi reći – što Gregoriju deklinacije i konjugacije i ne idu
baš od ruke. Kad mu ljudi kažu da je Gregori u nečemu omanuo, on
odgovori: „Nema dečko vremena, raste.“ Ima razumevanja za
dečakovu potrebu za snom; on se sâm u životu nije pošteno naspavao,
prvo zbog Voltera, a i kasnije, kad je pobegao od kuće, stalno je bio što
na brodu što na putu, da bi se potom obreo u vojsci. Ono što ljudi ne
razumeju u vezi s vojskom jesu ti ogromni, potpuno prazni periodi u
kojima nema borbi: moraš da lešinariš ne bi li našao nešto za jelo;
utaboren si na nekom mestu koje voda svaki čas može da poplavi,
samo zato što tvoj ludi kapetan kaže da ima tu da se logoruje i nigde
drugde; cimaju te iz sna u pola noći kako bi prešao na neki neodbranjivi
položaj i, sve u svemu, nikada i nisi u mogućnosti čestito da se
naspavaš, a i oprema ti je neispravna, tobdžije svaki čas izazovu
neželjenu eksploziju, samostreldžije su ili pijane ili se mole, strele su
naručene ali nikako da stignu, a tebi se krv ledi u žilama od pomisli da
će sve da ode u propast, i to samo zato što il prinčipe, ili koje god malo
prevashodstvo toga dana morao da slušaš, nije baš najbolji u svom
osnovnom poslu – razmišljanju. Nije mnogo zima prošlo, a on se sklonio
iz prvih borbenih redova i počeo da radi na skupljanju provijanta. U
Italiji si, preko leta, uvek imao s kim da ratuješ, ako ti je do toga. Ako ti
je do zabave.

– Spavaš? – kaže Liz.
– Ne. Ali sanjam.
– Stigao kastiljski sapun. I tvoja knjiga, iz Nemačke. Bila je
upakovana kao da je nešto drugo. Malo je falilo da vratim dečka.
U Jorkširu, koji zaudara na neokupane muškarce što nose ovčje kože i
znoje se od jarosti, sanjao je o kastiljskom sapunu.

Kaže ona, kasnije: – Pa, ko je ta?
Usplahiren, pomera ruku koja je do toga časa počivala na njenoj, tako

poznatoj, ali predivnoj levoj dojci. – Šta? – pita. Ne misli ona valjda da
se spanđao s nekom ženom u Jorkširu? Leže na leđa i pita se kako će
samo sad da je ubedi da ništa nije bilo; ako bude neophodno, povešće i

nju sa sobom u Jorkšir, da se sama uveri.
– Ta, koja dobija smaragd? – kaže ona. – Onako pitam, jer ljudi

pričaju da se kralju ćefnulo nešto mnogo čudno, i ja zaista u to ne mogu
da poverujem. Ali tako se priča po gradu.

Stvarno? Glasina se baš proširila za te dve nedelje koje je on proveo
gore, na severu, među niskočelcima.

– Proba li samo nešto tako – kaže ona – pola sveta ima da mu zameri.
A on mislio, i kardinal Volsi takođe, da se to neće dopasti samo
Špancima i njihovom caru. Samo caru. Smeška se u mraku, zabacio ruke
iza glave. Ništa se ne raspituje, ko će to da mu zameri, čeka da Liz sama
kaže. – Sve žene – veli ona. – Sve žene, po celoj Engleskoj. Sve žene koje
imaju kćerku a nemaju sina. Sve koje su izgubile dete. Sve koje su
izgubile svaku nadu da će roditi. Sve četrdesetogodišnjakinje.
Liz spušta glavu Tomu na rame. Previše umorni da bi pričali, leže
jedno do drugog, na finom lanenom čaršavu, pod jorganom od žutog
turskog satena. Tela im odišu jedva osetnim, pozajmljenim mirisom
sunca i trava. On na kastiljskom, doseća se, ume i da opsuje.
– Jesi li zaspao?
– Nisam. Razmišljam.
– Tomase – kaže ona, a u glasu joj se oseća preneraženost. – Sad je tri.
A onda je i šest. On sanja: sve žene Engleske potrpale se u krevet,
laktaju se, hoće da ga izguraju. I on ustaje, da čita nemačku knjigu, pre
nego što Liz stigne bilo šta da ga pita.
Istinu govoreći, ona mu i ne prigovara; samo možda, kad je baš čika,
kaže: „Meni je dovoljno da čitam molitvenik.“ I zaista, čita ona
molitvenik, uzme ga tako u ruke, kao odsutna, usred bela dana – ne
prestajući pri tom da radi ono čime je trenutno uposlena – pa tako
mrmlja litaniju i šara je, s vremena na vreme, uputstvima koje deli
kućnoj posluzi; tu knjigu, koja i služi da se čita uz rad, dobila je kao
venčani poklon od prvog muža, i on joj je napisao posvetu, sve s njenim
novim, venčanim prezimenom: Elizabet Vilijams. Ponekad, kad ga
spopadne ljubomora, Kromvel bi štošta dopisao u tu knjigu, da dâ
oduška svojim protivrečnim osećanjima; upoznao je prvog Lizinog
muža, što ne znači da mu se ovaj i svideo. A ženi je rekao, Liz, ima ta
Tindejlova knjiga, Tindejlov Novi zavet, eno ga tamo, pod ključem u

onom sanduku, pročitaj to, evo ti ključ; ona kaže, čitaj mi ti kad si tako
zapeo, a on će, knjiga je na engleskom, čitaj sama; u tome, Lizi, i jeste
suština. Sama je čitaj, začudićeš se čega sve u njoj nema.

Mislio je nekada da će je sâm taj nagoveštaj naterati da uzme knjigu;
očigledno nije. On sebe ne bi mogao ni da zamisli kako naglas čita
svojima; nije on, kao Tomas Mor, nekakav tamo propali sveštenik,
nesuđeni propovednik. Ne desi se da sretne Mora – zvezdu s nekog
drugog nebeskog svoda, koji ga redovno pozdravi tek sumorno
klimnuvši glavom – a da ne poželi da ga upita, šta je to s tobom,
čoveče? Ili, šta je to sa mnom? Zašto tebe sve što znaš, i sve što si naučio,
samo učvrsti u onome u šta si verovao i ranije? Dok se, u mom slučaju,
sve ono što s čime sam odrastao, ono u šta sam mislio da verujem,
neprestano krnji, malo-pomalo, prvo komadić, pa parče, pa još veće
parče. Kako koji mesec prođe, iskrzala se svaka izvesnost na ovom
svetu; i ne samo na ovom, nego i na onom drugom. Hajde, lepo, pokaži
ti meni gde u Bibliji piše „čistilište“. Pokaži ti meni gde piše „mošti“,
„monasi“, „opatice“. Pokaži mi gde piše „papa“.

Vraća se svojoj nemačkoj knjizi. Kralj je, uz pomoć Tomasa Mora,
napisao knjigu protiv Lutera, za koju ga je papa ovenčao počasnim
zvanjem branitelja vere. Ni njemu, Kromvelu, nije brat Martin tako
drag; on i kardinal slažu se u tome da bi bolje bilo da se Luter nikada
nije ni rodio, a ako je već morao da se rodi, da je na ovaj svet došao kao
finiji čovek. Pa ipak, čita Kromvel što je napisano, čita ono što su
prokrijumčarili preko luka na Lamanšu i malih zatona u Istočnoj
Angliji, onih rukavaca gde čamac sa sumnjivim tovarom mora da
sačeka plimu da bi mogao da pristane i, potom, po mesečini, ponovo
isplovi. A on o svemu izveštava kardinala, tako da kad Mor i njegovi
drugari sveštenici navale, a sve zapenušali, vatru bljuju, te nova jeres, te
nova jeres, kardinal može sebi da priušti to zadovoljstvo da ih zauzda
umirujućim pokretima i kaže: „Gospodo, već sam sa svim tim
upoznat.“ Volsi će spaliti knjige, ali ljude neće. Spalio je knjige, koliko
prošlog oktobra, kod Krsta svetog Pavla:6 beše to holokaust engleskog
jezika, pogoreše silan bezdrvni papir i crna štamparska boja.

Novi zavet koji drži u sanduku bespravno je izdanje iz Antverpena,
koje je lakše nabaviti nego ono pravo nemačko. On poznaje Vilijama

Tindejla; pre nego što je u Londonu za njega postalo i suviše opasno,
Tindejl je šest meseci stanovao kod Hemfrija Monmauta, uglednog
suknara, u srcu grada. On je principijelan, težak čovek, i Tomas Mor ga
zove Zver; izgleda kao da se nikad u životu nije nasmejao, a opet, čemu
čovek i da se smeje kad ga isteraju iz zavičaja? Njegov Novi zavet
štampan je na osmini štamparskog tabaka, na jadnoj, jeftinoj hartiji; na
naslovnoj strani, tamo gde obično idu štamparev znak i adresa, piše
„ŠTAMPANO U UTOPIJI“. Kromvel se nada da je Tomas Mor video
primerak te knjige. I sâm je na iskušenju da mu ga pokaže, čisto da vidi
kakav će utisak to na ovoga ostaviti.

Sklapa novu knjigu. Vreme je da se uhvati u koštac s danom. Zna on
da nema vremena tekst lično da prevodi na latinski kako bi ga
diskretno pustio u opticaj; trebalo bi da zamoli nekoga da prevede to za
njega, ili iz ljubavi, ili za novac. A začudio bi se čovek da vidi koliko je
ljubavi tih dana među onima koji umeju da čitaju nemačke knjige.

Do sedam sati stigao je da se obrije, doručkuje i lepo se umota u čistu
odeću od lana i fine tamne vune. Ponekad mu u to doba dana nedostaje
Lizin otac, taj dobri starac, koji je uvek ustajao rano i imao običaj da mu
položi šaku na glavu i kaže: uživaj u ovom danu, Tomase, nauživaj se u
moje ime.

Drag mu je bio stari Vajkis. Upoznali su se tako što je ovaj došao kod
njega nekim pravnim poslom. Kromvelu je tada bilo – beše li dva’es
šest, dva’es sedam godina? – tek se bio vratio iz inostranstva, i
događalo mu se da rečenicu započne na jednom, a završi je na drugom
jeziku. Vajkis je bio prevejan čovek, i lepo se obogatio trgujući vunom.
Poreklom je bio iz Patnija, ali nije zato uzeo Kromvela u službu, već
zato što su mu mladića preporučili, a i nije mnogo novca tražio. Vajkis
mu je na prvom sastanku pokazao papire pa mu rekao: – Ti si Volterov
dečko, zar ne? Pa, šta to bi s tobom? Jer, tako mi boga, kad si bio mali,
žešćega od tebe nije bilo.

Objasnio bi mu on sve, samo da je znao kakvo bi objašnjenje Vajkis
razumeo. Šta da kaže: prestao sam da se bijem zato što sam, dok sam
živeo u Firenci, svakog dana gledao freske? A rekao je: – Ovako mi je
lakše u životu.

Vremenom se Vajkis umorio, i posao je počeo da mu izmiče iz ruku. I

dalje je slao fini štof na nemačko tržište, iako je – Kromvel je tako
smatrao, budući da je tih godina čovek morao sve duže da čeka da se
ovce ošišaju i dobar štof istka – trebalo da pređe na kersi,7 i tako neke,
lakše materijale, pa da ih preko Antverpena izvozi u Italiju. Ali
Kromvel je slušao – umeo je taj dobro da sluša – starčeve jadikovke, pa
mu jednom prilikom reče: – Stvari se menjaju. Dozvolite da vam ja ove
godine ponesem robu na sajam.

Vajkis je znao da bi trebalo lično da se pojavi u Antverpenu i Bergen
op Zumu, ali nije voleo da putuje brodom. – Biće on dobro – rekao je
Kromvel gospođi Vajkis. – Znam tamo jednu dobru porodicu, kod njih
ćemo moći da odsednemo.

– U redu, Tomase Kromvele – rekla mu je ona. – Upamti ovo. Bez onih
čudnih holandskih pića. Bez žena. Bez prognanih propovednika u
vinskim podrumima. Znam ja čime se ti baviš.

– Ne znam kako ću bez podruma.
– Da se nagodimo. Možeš da ga vodiš na propoved ako ga ne budeš
vodio u burdelj.
Milosrđe, sluti on, potiče iz porodice gde se spisi Džona Vajklifa
čuvaju i citiraju, gde se odvajkada zna za Sveto pismo na engleskom
jeziku; odlomke iz tekstova drže pod ključem, zabranjene stihove
čuvaju u glavama. Takve stvari prenose se s kolena na koleno,
nasleđuju se kao oblik i boja očiju, kao nosevi, krotkost ili strastvenost,
jaki mišići ili poriv da se u životu reskira. U ova vremena, ako već
moraš da reskiraš, bolje da ideš kod propovednika nego kod kurve;
izbegavaj gospođu Kostolomku, u Firenci poznatu pod nazivom
napolitanska groznica, a u Napulju, bez sumnje, kao firentinska trulež.8
Zdrav razum nalaže uzdržavanje – u bilo kom delu Evrope, uključujući
i ova ostrva. Životi nam, tako, bivaju ograničeni na način na koji životi
naših predaka nisu bili.
Na brodu sluša uobičajene žalopojke saputnika: eh ti kormilari,
đubrad jedna, putanje neobeležene, engleske povlastice... Trgovci iz
Hanze9 radije bi da njihovi sopstveni ljudi doteraju brodovlje do zatona
Grejvsend: Nemci su ti jedna lopovska banda, ali da umeju lađu da
teraju uzvodno – umeju. Kad su isplovili, starog Vajkisa je isprva
spopala mučnina. Držao se palube, trudeći se da bude od koristi; ti,