Hilari Mantel - Vucje leglo

Hristovoga stradanja. Otac mu je u inostranstvu, diplomatskim poslom;
van zemlje je i njegov brat Džordž, sada lord Rokford, a i Tomas Vajat,
pesnik koga Ana muči. Ona je sama i dosađuje se na placu Jork; spala je
na to da šalje po Tomasa Kromvela, ne bi li je on koliko-toliko zabavio.

Buljuk malih pasa – ima ih tri – istrčava kevćući ispod njenih sukanja
i juri prema njemu. – Ne dajte im napolje – kaže Ana, a on uvežbanim,
nežnim pokretima uzima u ruke psetanca – iste su rase kao Bela,
iskrzanih ušiju, i neprestano mašu repićima; takve bi pse rado držala
žena svakog trgovca tamo, s one strane moreuza. Pre nego što će ih
vratiti njihovoj gospodarici, već su mu izgrickali prste i kaput, oblizali
mu lice, zureći u njega buljavim okicama, kao da su dugo žudeli
upravo njega da vide.

Dva psića nežno spušta na patos; najmanjeg daje Ani u ruke. – Vous
êtes gentil60– kaže mu ona – i gle samo kako vas moje bebice vole! Ja,
znate, nikako ne bih mogla da volim one majmune koje Katarina drži.
Les singes enchaînés.61 Ručice i vratići im onako sputani... Moje bebice
me vole takvu kakva sam.

Tako je sitna. Kosti su joj tako krhke, struk tako uzan; ako je kardinal
krupan kao dva studenta prava, onda su dve ovakve Ane ravne jednoj
Katarini. Razne žene sede po hoklicama, vezu ili se prave da vezu.
Među njima je i Meri Bolen. Sedi pognute glave, kao da i ona šije. Među
njima je i Meri Šelton, bestidna ružičasto-bela rođaka Bolenovih, koja ga
odmerava od glave do pete i – lepo se vidi – misli: o, majko božja, pa
zar ledi Keri nije mogla da nađe ništa bolje od ovoga? U senci sedi još
jedna devojka, koja okreće glavu u stranu, kao da se krije. Kromvel je ne
prepoznaje, ali mu je jasno zbog čega tako netremice zuri u patos. Ana
je, izgleda, za to zaslužna; sad, kad je spustio pse, i on gleda u pod.

– Alors62 – kaže ona blagim glasom – najednom se sve vrti oko vas.
Kralj neprestano citira gazda-Kromvela. – Njegovo prezime izgovara
kao da teško izlazi na kraj s engleskim: Kremijel. – Te on je uvek u
pravu, te sve što on kaže je tačno... Sem toga, da ne zaboravimo, gospar
Kremijel nas redovno zasmejava.

– Kralj, koliko mi je poznato, ponekad ume i da se nasmeje. A vi,
gospođo? U situaciji u kojoj ste? S obzirom na sve?

Ona ga mračno pogleda, preko ramena. – Retko to biva,

pretpostavljam. Da se nasmejem. Ako bolje razmislim. A nisam o tome
razmišljala.

– Takav je život.
Prah, suvi listići i peteljčice, pali su joj sa sukanja. Ona gleda u
jutarnju svetlost.
– Dozvolite da kažem – on će. – Otkako je moj gospodar kardinal pao
u nemilost, kakav je pomak načinjen u vašoj stvari?
– Nikakav.
– Niko ne poznaje običaje koji vladaju u hrišćanskim zemljama kao
moj gospodar kardinal. Niko nije tako blizak s mnogim kraljevima.
Zamislite samo, ledi Ana, kako bi vam on odan bio ako biste vi
doprineli da se uklone ti nesporazumi i da se on opet nađe u kraljevoj
milosti.
Ona ćuti.
– Zamislite – kaže Kromvel. – On je jedini čovek u Engleskoj koji
može da isposluje to što vi želite.
– Vrlo dobro. Kažite šta imate u njegovu odbranu. Imate pet minuta.
– Vidim da, inače, ne znate šta ćete pre od silnih obaveza.
Ana ga pogleda netrpeljivo, pa progovori na francuskom. – A šta vi
znate o tome kako ja provodim sate?
– Miledi, hoćemo li razgovarati na engleskom ili na francuskom? Vi
birajte. Ali dajte da bude ili na jednom ili drugom, može?
Krajičkom oka opaža neko kretanje; ona polusakrivena devojka
podigla je glavu. Lice joj je prostodušno i bledo; izgleda kao da se
zgranula.
– Vama je svejedno? – kaže Ana.
– Svejedno.
– Vrlo dobro. Onda na francuskom.
Opet joj govori: kardinal je jedini čovek koji kod pape može da
izdejstvuje povoljnu presudu. Jedini koji može da spase kraljevu savest,
i da ona ostane čista.
Ona ga sluša. Ili se bar njemu čini. Oduvek se pitao koliko, zapravo,
žene služi čulo sluha, prigušeno tim silnim velovima i kapicama, ali po
Aninom izgledu stiče se utisak da ona zaista čuje to što joj se govori.
Ako ništa drugo, ona čeka da Kromvel kaže šta ima; ne prekida ga, dok

on ne završi; tako dakle, veli najzad, ako je kralju do toga stalo, ako je
do toga stalo i kardinalu, koji je nekada bio prvi među podanicima u
ovom kraljevstvu, onda moram reći, gospar Kremijele, pa koliko to
vekova treba da prođe pre nego što se to završi!

Iz ugla prostorije, jedva čujno, oglašava se i njena sestra: – A i ona se
ne podmlađuje kako vreme prolazi.

Ni jedan jedini bod nisu te žene izvezle otkako je on kročio u sobu.
– Možemo li nastaviti? – pita on, nameran da je ubedi. – Imate još tren
samo na raspolaganju?
– O, da – kaže Ana. – Ali samo tren; za vreme Velikog posta štedim
na strpljenju.
Govori joj da ne sluša klevetnike koji tvrde da je kardinal lično bio
prepreka ostvarenju njenog cilja. Govori joj koliko kardinalu teško pada
što kralj ne može da usliši želju svoga srca, želju koja je ujedno i
njegova, kardinalova. Govori joj kako svi kraljevi podanici polažu nadu
u nju, da će ona roditi prestolonaslednika; i kako je on lično uveren da
ljudi tu nadu gaje s punim pravom. Podseća je na brojna pisma, puna
učtivih izraza, koja je svojevremeno slala kardinalu; a sva ta pisma,
kaže, on brižljivo čuva.
– Vrlo lepo – kaže ona, i on zaćuti. – Vrlo lepo, gospodar Kremijele, ali
moraćete ponovo da pokušate. Jednu stvar. Jednu običnu stvar zatražili
smo mi od kardinala, i on to nije želeo da učini. Jednu običnu stvar.
– Vi znate da nije bila obična.
– Možda sam ja obična osoba – kaže Ana. – Šta vi mislite, je l’ sam
obična?
– Možda i jeste. Ja vas jedva poznajem.
Odgovor je razjari. Njena sestra, vidi Kromvel, zlobno se smeška.
Možete ići, kaže Ana; a Meri skače na noge, pa izlazi za njim.

Meri je ponovo rumena u licu, usne su joj blago razmaknute. Vez je
ponela sa sobom, i njemu se namah to učini čudnim; a možda bi joj ga
Ana, da ga ostavi unutra, rasparala. – Opet ostadoste bez daha, ledi
Keri?

– Pomislile smo da će vam pritrčati i ošamariti vas. Hoćete li doći
ponovo? Šeltonova i ja jedva čekamo.

– Može ona to da podnese – kaže on misleći na Anu, a Meri će, zaista,
voli ona malo da se podžapa s nekim ko je na njenom nivou. A šta vi to
pravite, pita on, i ona mu pokazuje. Anin novi grb. I to po svemu
živom, pretpostavljam, kaže on i širok osmeh ozari njeno lice, pa da, grb
ide i na podsuknje, i na maramice, i na kapice i na velove; ona, Ana, ima
odevne predmete kakve niko nikad ranije nije nosio, pa tako ima i grb
na sve i svašta da se prišiva, a da ne pominjemo tapiserije, salvete...

– A kako ste vi?
Ona gleda u zemlju, izbegava njegov pogled. – Iscrpljena sam.
Pomalo, vidite i sami, kao da me voda izbacila. O Božiću je bilo...
– Svađali su se. Tako se priča.
– Prvo se posvađao s Katarinom. Onda je došao ovamo da traži
utehu. A Ana mu kaže, šta je bilo! Je l’ ti ne rekoh ja da se ne svađaš s
Katarinom, znaš i sâm da uvek izvučeš deblji kraj. Da nije kralj – kaže
ona, ne bez naslade – čovek bi mogao da se sažali na njega. Teraju ga,
eto, da živi kô pas.
– Govorka se nešto da je Ana...
– Znam, ali nije. Ja bih to prva saznala. Da je dobila u struku makar
centimetar-dva, ja bih morala da joj širim odeću. Sem toga, nije ni
mogla, jer oni ne rade... to. Još nisu.
– A ona bi vam rekla?
– Naravno da bi rekla. Iz pakosti! – Meri još nikako da ga pogleda u
oči. Ali oseća, po svemu sudeći, da mu duguje informaciju. – Kad su
sami, pušta ga da joj otkopča mider.
– Ako ništa drugo, bar vas on ne zove da joj ga vi otkopčate.
– Skine joj haljinu i ljubi joj grudi.
– Svaka mu čast kad uspe da ih nađe.
Meri se smeje; grub je taj smeh, nesestrinski. Mora da se čuje i unutra,
jer gotovo istog časa vrata se otvaraju, i proviri ona sitna devojka što se
skrivala u uglu. Izraz lica joj je ozbiljan, oprezna je do krajnjih granica;
koža joj je tako fina da se maltene providi. – Ledi Keri – kaže – traži vas
ledi Ana.
Izgovara ta imena kao da posreduje pri upoznavanju dve bubašvabe.
Meri odbrusi, o, sveca mu, pa se okrene na peti, povukavši skute za
sobom uvežbanim pokretom, s lakoćom.

Na njegovo iznenađenje, ona mala bleda devojka pogleda ga načas u
oči; a onda, iza leđa odlazeće Meri Bolen, podiže pogled ka nebu.

Dok se vraća istim putem kojim je i došao – kroz onih osam predsobalja
– svestan je da mu se Ana konačno pokazala, i to tako što je stala tačno
na ono mesto gde će joj jutarnja svetlost obasjati oblinu vrata. Vidi i sad
tanušni luk njene obrve, njen osmeh, pa kako okreće glavu tamo-amo
na dugom, vitkom vratu. Vidi je, onako brzu, oštroumnu i strogu. Nije
on ni računao da će Ana hteti da pomogne kardinalu, ali šta gubiš ako
lepo pitaš? Ovo je, misli on, prvi put da sam joj se obratio; verovatno ne
i poslednji.

U jednom trenutku mu je Ana posvetila punu pažnju; prostrelila ga
onim svojim mračnim pogledom. I kralj ume tako da te pogleda onim
plavim očima čija blagost vara. Tako li se njih dvoje gledaju kad su
sami? Ili na neki drugi način? Na trenutak je Kromvelu sve jasno; a
onda, opet, ništa ne shvata. Stoji kraj prozora. Jato čvoraka skrasilo se
sred tvrdih crnih pupolja u još goloj krošnji. A onda, nalik crnim
pupoljcima što se rascvetavaju, ptice šire krila; lepršaju i pevaju, i sve
oko njih najednom se kreće, i vazduh, i ta krila, kao crni znaci na
notnom papiru. Kromvel toga časa postaje svestan da ih posmatra sa
zadovoljstvom; i da nešto što je bezmalo iskorenjeno, neki sitan gest koji
najavljuje budućnost, svaki čas može da pozdravi nastupajuće proleće;
stidljivo, očajnički, raduje se on Uskrsu, kad će se završiti post i proći
vreme pokajanja. Postoji i jedan drugi svet, izvan ovog sadašnjeg, crnog
sveta. Postoji svet mogućeg. Svet u kojem Ana može postati kraljica,
svet je u kojem će Kromvel moći da bude Kromvel. Njemu je to sad
pred očima; a onda slika iščezava. Trajalo je samo jedan tren. Ali ono što
jednom vidiš ne može ti se oduzeti. I ne možeš se vratiti u ono vreme
pre nego što si to video.

***

U vreme posta, ima mesara koji će ti prodati crvenog mesa, samo ako
znaš gde da tražiš. Kromvel u Ostin Frajarsu silazi u kuhinju da
porazgovara s osobljem, i kaže glavnom kuvaru: – Kardinal je bolestan,
pošteđen je posta.

Kuvar skida kapu s glave. – Ko ga je poštedeo? Papa?
– Ja sam ga poštedeo. – Kromvel prelazi pogledom preko uredno
naslaganih noževa i satara kojima se seku kosti. Podiže jednu, pomno
razgleda sečivo, procenjuje da bi ga trebalo naoštriti, pa dodaje: – Šta
misliš ti, ličim li ja na ubicu? Ali stvarno da mi kažeš.
Tišina. Časak-dva kasnije Terston progovara: – U ovom trenutku,
gazda, morao bih primetiti da...
– Ne, nego zamisli mene kako izgledam dok idem Kod Greja... Možeš
li to sebi da predstaviš? Onako s papirima i mastionicom?
– Pretpostavljam da bi to nosio ćata.
– Ne možeš, znači, tako da me zamisliš?
Terston ponovo skida kapu, izvrne je tako da unutrašnja strana dođe
napolje. Zagleda je kao da će unutra naći mozak, ili bar nešto što će ga
podsetiti šta bi u tom trenutku mogao da kaže. – Kol’ko ja mogu da
zamislim, izgledali biste kao advokat. Ne kao ubica, nikako. Ali, da
prostite, gazda, vi ste mi oduvek ličili na čoveka koji bi i te kako umeo
da istranžira truplo.
Kromvel naruči da za kardinala naprave goveđe masline punjene
žalfijom i majoranom, uredno povezane i naređane na poslužavnicima
tako da kuvarima u Ričmondu ostane samo da ih ispeku. Čik pokaži ti
meni gde to u Bibliji piše da čovek ne sme da jede goveđe maslinke u
martu.
Razmišlja o ledi Ani, o njenoj neutoljivoj gladi za borbom; i o onim
tužnim gospama što je okružuju. U plitkim košaricama šalje tim
damama pite sa sušenim pomorandžama i medom. Samoj Ani pak šalje
činiju s kremom od badema. Krem je začinjen ružinom vodicom i
ukrašen osušenim ružinim laticama i kandiranim ljubičicama. Ispod je
njegovog nivoa da sâm sedne na konja i raznosi hranu; ali ne baš toliko
ispod. Nije mnogo godina prošlo otkako je boravio u kuhinji palate
Freskobaldi u Firenci; ili je možda i prošlo, ali on se tog vremena seća do
tančina, kao da je juče bilo. Kuvao je tada pihtije od telećih papaka, i
ćaskao s osobljem na nekoj mešavini francuskog, toskanskog i
patnijevskog, kad je neko povikao: – Tomazo, traže te gore. – Ni
najmanje žurbe nije bilo u njegovim pokretima dok je klimao glavom
kuhinjskom malom koji mu je prineo lavor s vodom. Oprao je ruke i

obrisao ih lanenom krpom. Skinuo je kecelju i okačio je o klin. Koliko je
njemu poznato, kecelja još tamo visi.

U prolazu je video momčića – mali je bio još mlađi od njega – kako,
na sve četiri, riba stepenište. Momak je pevao dok je radio:

„Scaramella va alla guerra
Colla lancia et la rotella
La zombero boro borombetta,
La boro borombo...“63

– Samo malo, Ðakomo, molim te – rekao je. Da bi ga propustio, dečak
se pomerio u stranu, do okuke na zidu. Kako mu je svetlost obasjala
lice, s njega istog časa nestade radoznalosti, i to lice ostade bezizrazno,
utapajući momkovu ličnu prošlost u svačiju prošlost, na pragu
razgovetne budućnosti. Skaramela u rat ide... Ali ja sam već bio u ratu,
pomisli on.

Popeo se na sprat. U ušima mu se valja, pa preskače vojnički doboš iz
pesme. Popeo se na sprat, i nikad odande nije sišao. U uglu kancelarije
u palati Freskobaldi čekao ga je sto. Scaramella fa la gala,64 pevuši on.
Zauzeo je svoje mesto. Naoštrio pero. Misli su mu ključale, vrtložile se u
glavi: toskanske, patnijevske, kastiljske psovke. Ali kad se usredsredio
na hartiju, istisnuo je te misli iz sebe na latinskom, sasvim glatko.

Još nije ni izašao iz kuhinje u Ostin Frajarsu, a njegove ukućanke već
znaju da je bio kod ledi Ane.

– Pa – pita ga Džoen – je l’ visoka ili niska?
– Ni visoka ni niska.
– A ja čula da je baš visoka. A ispijena onako?
– Jeste, ispijena je.
– Kažu da je vrlo graciozna. Da dobro pleše.
– Nismo plesali.
– Ali šta ti misliš – pita Mersi. – Je li naklonjena jevanđelju?
On sleže ramenima. – Nismo se molili.
A onda će Elis, njegova mala sestričina: – Šta je imala na sebi?
E, o tome mogu da ti pričam; procenio je on sve na njoj, od kapice do

poruba, od stopala do šake, i koliko šta košta, i odakle je. Po onome što
nosi na glavi Ana očigledno oponaša francuski stil, a ona okrugla
kapica odlično pristaje uz fine crte njenog lica. Dok im o svemu tome
govori, premda mu je ton staložen, ćiftinski, ženama to nekako nije
potaman.

– A tebi se ona ne sviđa, zar ne? – kaže Elis, a on kaže da nije na njemu
da ima oko toga bilo kakvo mišljenje; a nije ni na tebi, Elis, kaže on, pa
je zagrli i zagolica, da se mala zakikoće. Mala Džo kaže, vidi, naš
gospodar je u dobrom raspoloženju. A ono veveričje krzno, pita Mersi, a
on će – kalabrijsko. Elis kaže, o, kalabrijsko, pa joj se nabora nosić;
Džoen primeti, bogami, Tomase, vidim da si joj baš blizu prišao.

– Ima li dobre zube? – pita Mersi.
– Za ime boga, ženo: kad ih zarije u mene, reći ću ti.

Kad je kardinal čuo da vojvoda od Norfoka dolazi u Ričmond, zubima
da ga rastrgne, glasno se nasmejao i rekao: – Bogami, Tomase, vreme je
da se ide.

Ali, da bi krenuo na sever, kardinalu su potrebna sredstva. Problem
je izložen članovima kraljevskog saveta, u kojem su mišljenja podeljena;
nastavak istrage protiče u svađalačkom tonu. – Na kraju krajeva – kaže
Čarls Brendon – nedopustivo je da jedan nadbiskup otpuzi tako do
svoje parohije kao sluga koji je ukrao kašike.

– Zgrešio je on mnogo više nego da je pokrao kašike – na to će Norfok.
– Sâm je pojeo večeru koja bi nahranila celu Englesku. Ni mrvu za
sobom nije ostavio, pobogu, a i podrum je isušio.

Kralj ume da bude neuhvatljiv. Jednoga dana kad Kromvel računa da
ima dogovoren susret s Henrijem – primi ga prvi sekretar. – Sedi – veli
mu Gardiner. – Sedi lepo i slušaj me. I strpljiv budi, dok ti ne kažem šta
imam o nekoliko pitanja.

A Kromvel ga gleda dok se ovaj muva tamo-amo, taj Stiven, đavo
podnevni. Gardiner je čovek labavih zglobova, pretećih crta lica; ima
krupne, maljave šake, a prsti mu puckaju kad desnu pesnicu nabije u
levi dlan.

Kromvel prenebregava tu pretnju, a i poruku. Zastavši na pragu,
kaže blagim glasom: – Rođak te pozdravlja.

Gardiner blene u njega. Obrve mu se nakostrešile, kao dlaka na
psećim leđima. On misli da Kromvel, očigledno, pretpostavlja da...

– Ne kralj – umiruje ga Kromvel. – Ne Njegovo veličanstvo. Mislio
sam na tvog rođaka Ričarda Vilijamsa.

Gardiner, onako zaprepašćen, kaže: – Stara priča!
– Ma, daj – na to će Kromvel. – Nije sramota biti kraljevo kopile. Ili se
bar tako misli kod nas, u mojoj familiji.
– U tvojoj familiji? A šta tvoja familija zna o osnovnoj pristojnosti?
Mene taj mladić uopšte ne zanima, poričem da sam u bilo kakvom
srodstvu s njim, i ništa za njega neću učiniti.
– Istinu govoreći, nećeš ni morati. On se sad zove Ričard Kromvel. –
Dok odlazi, stvarno odlazi ovoga puta, dodaje: – Mirno spavaj, Stivene.
Sve sam dobro proučio. Možda i jesi u srodstvu sa Ričardom, ali sa
mnom sigurno nisi.
Kromvel se osmehuje. A u sebi kipti od besa, hoće da pukne, kao da
mu kroz vene teče razblaženi otrov nalik bezbojnoj zmijskoj krvi.
Stigavši kući, u Ostin Frajars, zagrli Rejfa Sedlera i naroguši mu kosu
na glavi: – Nebesa, uputite me: je li ovo dečak ili jež? Rejfe, Ričarde, tako
sam pokajnički raspoložen.
– Prirodno, u ovo doba godine – kaže Rejf.
– Želim – kaže Kromvel – da postignem savršen mir. Želim da budem
u stanju da uđem u kokošinjac a da perje ne leti na sve strane. Želim da
manje ličim na ujka-Norfoka, a više na Marlinspajka.
Vodi, zatim, dug, umirujući razgovor na velškom s Ričardom, koji
mu se smeje, jer Kromvelu su te stare reči izvetrile iz pamćenja, i on
svaki čas uplete poneku englesku, lukavo umećući akcenat kakvim se
govori u pograničnim oblastima. Sestričinama daje biserne i koralne
narukvice koje im je kupio nekoliko nedelja ranije pa zaboravio da im ih
dâ. Silazi do kuhinje, iznosi tamo neke predloge, razdragan je.
Okuplja celokupno kućno osoblje, i svoje pisare. – Moramo da
isplaniramo – kaže im – kako da kardinalu bude udobno to putovanje
na sever. On hoće da putuje polako, tako da ljudi usput mogu da mu
ukazuju počasti. U Piterboro bi trebalo da stigne do Strasne sedmice, a
odande, korak po korak, do Sautvela, pa će tamo videti kako dalje, do
Jorka. Nadbiskupska palata u Sautvelu ima odlične sobe, ali ipak ćemo

morati da nađemo zidare...
Džordž Kevendiš mu je rekao da kardinal sve više vremena provodi

u molitvi. Druži se s nekim monasima u Ričmondu; oni mu potanko
objašnjavaju zbog čega vredi osetiti trnje u mesu i so u rani, kakve su
prednosti hleba i vode, a kakvi mračni užici koje sobom nosi
samobičevanje. – O, to je već prevršilo svaku meru – kaže on ljutito. –
Moramo odmah da ga vodimo odavde. Bolje će mu biti u Jorkširu.

Obraća se zatim Norfoku: – Pa dobro, gospodaru, kako ćemo to da
obavim? Šta vi želite: da on ode, ili da ostane? Da ode? Onda hajdete sa
mnom do kralja.

Norfok gunđa. Šalju se poruke. Dan-dva kasnije, eto njih dvojice
zajedno u predsoblju. Čekaju. Norfok se šetka tamo-amo. – O, tako mi
svetog Jove! – kaže vojvoda. – Da izađemo malo na svež vazduh? Ili
vama advokatima svež vazduh nije potreban?

Šetaju se po vrtu; ili bolje reći, on se šeta, a vojvoda maršira. – Kad će
ovo da procveta? – kaže vojvoda. – Kad sam bio mali, nikad nismo
imali cveća. Tek je Bakingem, znaš, uveo te vrtove i tako to. O, bože,
kako je to bilo lepo!

Vojvodi od Bakingema, preduzimljivom baštovanu, odsekli su glavu
zbog izdaje zemlje. Bilo je to 1521; ni deset godina otad nije prošlo.
Tužno je pomenuti to sada, kad je došlo proleće, kad peva svaki grm,
svaka grana.

Stigao je poziv. Dok idu na razgovor, vojvoda okleva, zazire; koluta
očima, širi nozdrve, dah mu je kratak. A kad mu vojvoda spusti šaku
na rame, Kromvel je primoran da uspori korak, i onda se tako vuku
jedan do drugoga – pri čemu Kromvel odoleva nekako porivu da se
odmakne od njega – kao dva ratna veterana u prosjačkoj povorci.
Scaramella va alla guerra... Norfoku drhti ruka.

Ali tek kad se nađu u kraljevom prisustvu shvatiće Kromvel u
potpunosti koliko je stari vojvoda zbunjen što se obreo u istoj prostoriji s
Henrijem Tjudorom. Od one silne pozlate vojvoda sad kao da se skvrčio
u svojoj odeći. Henri ih dočekuje srdačno. Kaže da je dan divan i da je, u
dobroj meri, divan i ovaj svet. Vrti se po sobi, raširenih ruku, recituje
neke stihove koje je sam sastavio. Razgovaće on o svemu živom, samo
ne o kardinalu. Norfoku sve to nije po volji, lice mu poprima

zagasitocrvenu boju, i on počinje da mrmlja. Kad su dobili voljno,
unatraške kreću ka izlazu iz odaje. Uto će Henri: – O, Kromvele...

Kromvel i vojvoda se zgledaju. – Na misu ne išao... – promrmlja
vojvoda.

Rukom koju drži iza leđa Kromvel mu daje znak: idi ti, gazda-
Norfoče, pridružiću ti se ja kasnije.

Henri stoji prekrštenih ruku, gleda u pod. Ne progovara ništa dok mu
Kromvel ne priđe blizu. – Hiljadu funti? – šapuće Henri.

Kromvelu je navrh jezika, da, to će biti prvi deo od ukupno deset
hiljada, koliko vi, prema mojim saznanjima, a i uverenju, dugujete
kardinalu od Jorka ima već, eto, puna decenija.

Ne kaže to, naravno. U takvim trenucima Henri očekuje da pred njim
padnete na kolena – bili vi vojvoda, erl, običan čovek, bili vi mršavi ili
debeli, matori ili mladi. Kromvel to i čini; zateže mu se koža oko ožiljka;
vrlo je malo nas koji, zašavši u četrdesete, ne vučemo neku ranu.

Kralj mu daje znak, možeš da ustaneš. Dodaje zatim, a u glasu mu se
oseća ljubopitljivost: – Vojvoda od Norfoka ti na razne načine pokazuje
svoje prijateljstvo i naklonost.

Ruka na ramenu, na to kralj misli; na kolebljiv, neočekivan titraj
vojvodskog dlana na plebejskoj mišici i kosti. – Vojvoda vodi računa o
tome da se zna gde je kome mesto. – Henrija te reči, čini se, umiruju.

Kromvelu se u glavu uvlači jedna nedobrodošla misao: šta bi bilo da
se ti, Henri Tjudore, razboliš i padneš meni pred noge? Da li bi mi tada
bilo dopušteno da te podignem, ili bih morao da zovem nekog erla da te
podigne? Ili biskupa?

Henri se udaljava. Onda se okrene i kaže, tiho: – Ne prođe dan a da
mi ne nedostaje kardinal od Jorka. – Onda malo poćuti, pa će dodati,
šapatom: – Uzmi novac uz naš blagoslov. Nemoj vojvodi ništa da
govoriš. Nikome nemoj da kažeš. Zamoli svog gospodara da se moli za
mene. Kaži mu da činim sve što je u mojoj moći.

Zahvalnost koja se izliva iz Kromvela, iako je još u klečećem položaju,
vrlo je rečita i opširna. Henri ga samo pogleda belo, pa će: dragi bože,
pa ti, gazda-Kromvele, baš umeš da pričaš, zar ne?

Kromvel izlazi, naoko staložen, suzbijajući poriv da se nasmeši.
Scaramella fa la gala... „Ne prođe dan a da mi ne nedostaje kardinal od

Jorka.“
Norfok kaže, šta, šta, šta je rekao. O, ništa, kaže Kromvel. Samo

nekoliko osobito teških reči koje želi da prenesem kardinalu.

Maršruta je utvrđena. Kardinalova imovina prebačena je na barže,
kojima će biti prevezena do Hala, a odande kopnom, dalje. Kromvel se
lično postarao da s posadom barže prođu što jeftinije.

Kaže onda Ričardu, znaš, hiljadu funti i nije mnogo kad valja preseliti
jednog kardinala. A Ričard će: – Koliko ste sopstvenog novca dali za
ovaj poduhvat?

Nekim ljudima dugujemo i kad im nismo dužni, kaže on. – Što se
mene tiče, ja znam koliko meni duguju, ali sâm bog zna koliko
dugujem ja.

Onda će Kevendišu: – Koliko slugu vodi sa sobom?
– Samo sto šezdeset.
– Samo. – Kromvel klimne glavom. – U redu.
Hendon. Rojston. Hantingdon. Piterboro. Ljude je poslao napred, na
konjima, sa iscrpnim uputstvima.

Te, poslednje noći, Volsi mu daje jedan zamotuljak. Unutra je neki mali,
tvrd predmet, pečat ili prsten. – Otvori to kad ja odem.

Ljudi neprestano ulaze u kardinalove privatne odaje i izlaze iz njih
noseći sanduke i svežnjeve papira. Prošeta se tuda i Kevendiš, sa
srebrnom pokaznicom65 u rukama.

– I ti ćeš doći na sever? – kaže kardinal.
– Doći ću ja po vas onog časa kad vas kralj pozove natrag. – Kromvel i
veruje i ne veruje da će do toga doći.
Kardinal ustaje. Oseća se napetost u vazduhu. On, Kromvel, klekne
da primi blagoslov. Kardinal mu pruža ruku, da je poljubi. Nema mu
onog tirkiznog prstena. Ta činjenica Kromvelu ne promiče. Na trenutak,
kardinalova šaka počine na njegovom ramenu, raširenih prstiju; palac
mu je utonuo u šupljinu Kromvelove ključne kosti.
Vreme je da on ode. Toliko je toga već među njima rečeno, da nema
potrebe ništa dodavati. Nije, uostalom, Kromvelovo da doteruje priču o
njihovom odnosu, niti da dopisuje nekakvu pouku. Nije ovo prilika da

se zagrle. Ako kardinal nema više šta da kaže, on svakako nema.
Kromvel još nije stigao do vrata odaje, a kardinal se okreće prema
kaminu. Privlači, zatim, stolicu bliže vatri, pa podiže ruku da zakloni
od nje lice; ruka mu, međutim, nije između njega i vatre, već između
njega i vrata koja se zatvaraju.

Kromvel ide ka dvorištu. Ponestaje mu snage; u zadimljenoj niši, gde
svetlost zamire sama od sebe, naslanja se na zid. Plače. Samo da se ne
pojavi sad Džordž Kevendiš i ne vidi me ovakvog, kaže Kromvel sebi,
jer će sve da zabeleži pa posle od toga da napravi predstavu.

Kune, tiho, na raznim jezicima: kune život, kune samoga sebe što je
popustio pred onim što život od njega traži. Prolaze sluge, govore:
„Gazda-Kromvela čeka konj! Gazda-Kromvelova pratnja je kod
kapije!“ On čeka prvo da ovlada samim sobom, pa izlazi, deleći usput
novčiće.

Kad stigne kući, sluge ga pitaju: hoćemo li sad da prefarbamo
kardinalov grb? Ne, za ime boga, kaže. Naprotiv, ponovo ga naslikajte.
Odmakne se malo, da bolje vidi. – Gavrani bi morali da izgledaju
uverljivije. A i za šešir nam treba bolji skerlet.

Slabo spava. Sanja Liz. Pita se da li će ga ona prepoznati, da li će
prepoznati tog čoveka kakav će on uskoro postati ako ispuni zavet koji
je samome sebi dao: nepokolebljiv, a blag, čuvar kraljevog mira.

Pred zoru zadrema; budi se s mišlju: kardinal se sad sigurno penje na
konja; što ja nisam tamo, s njim? Peti je april. Džoen ga susreće na
stepeništu; nevino ga poljubi u obraz.

– Zašto nas bog stavlja na iskušenje? – šapuće ona.
– Nisam siguran da ćemo iskušenju odoleti – promrmlja on.
Možda bi, kaže Kromvel, trebalo i ja da odem gore do Sautvela? Idem
ja umesto tebe, veli Rejf. Kromvel mu daje spisak. Uredi tamo da celu
nadbiskupsku palatu izribaju. Moj gospodar će doneti svoj krevet.
Kuhinjsko osoblje uzmi iz gostionice Kraljeva vojska. Proveri kakve su
štale. Dovedi muzičare. Kad sam poslednji put tamo bio, primetio sam
neke obore duž zida palate. Pronađi vlasnika, isplati ga i sruši te
svinjce. Nemoj da piješ kod Krune; pivo im je gore nego kod mog oca.
Ričard kaže: – Gospodine... vreme je da kardinal krene.

– Ovo je taktičko povlačenje, ne bežanija.
Već svi pomisle da je Kromvel otišao, ali on se samo vratio u jednu od
soba u zadnjem delu kuće. Šunja se po arhivi. Čuje Ričardov glas: – On
ide kuda ga srce vodi.
– Iskusno je to srce.
– Ali može li general neke vojske da organizuje povlačenje ako uopšte
ne zna gde se nalazi neprijatelj? Kralj je tako dvoličan u celoj ovoj stvari.
– Mogao bi čovek da krene da se povlači pa da padne pravo njemu u
ruke.
– Bože... Misliš da je i naš gospodar dvoličan?
– Troličan, u najmanju ruku – kaže Rejf. – Vidi, njemu nikada ništa ne
bi donelo da napusti starca – šta bi tako dobio sem što bi mu prišili da je
dezerter? Možda će mu ovakva vernost nešto i doneti. Ne samo njemu
nego svima nama.
– Srećan ti put onda, mladi svinjaru. Ko bi se još setio tih obora?
Tomas Mor, recimo, ne bi nikad ni pomislio na njih.
– Ili bi počeo da nabeđuje tog svinjara: dobri moj čoveče, Uskrs se
bliži...
– ... a ti, pripremi li dušu i telo da primiš sveto pričešće? – Rejf se
smeje. – Uzgred, Ričarde, jesi li ti pripremio dušu i telo?
– Mogu ja kad god hoćeš da preguram s parčetom hleba dnevno –
kaže Ričard.

Za vreme Strasne sedmice stiže izveštaj iz Piterboroa: nikada se u
istoriji te varoši nije okupilo toliko ljudi kao sada, kad su se zbrali da
vide Volsija. Kako kardinal odmiče dalje na sever, Kromvel ga prati na
mapi koju čuva u glavi. Stamford, Grantam, Njuark; putujuća svita
stiže u Sautvel 28. aprila. On, Kromvel, piše kardinalu, da ga umiri i
upozori u isti mah. Pribojava se da bi Bolenovi, ili Norfok, ili i oni i on,
mogli da nađu načina da uguraju svog špijuna u kardinalovu kamarilu.

Ambasador Šapui, žurno odlazeći s prijema kod kralja, samo ga je
dotakao po rukavu i odvukao u stranu. – Gospon Kremijel, mislio sam
da navratim do vas. Mi smo, znate, komšije.

– Rado ću vas ugostiti.
– Ljudi mi pričaju da ste u poslednje vreme često kod kralja, što godi,

zar ne? A vaš ostareli gospodar javlja mi se na svakih nedelju dana. Sve
više ga brine kraljičino zdravlje. Raspituje se da li je kraljica dobrog
raspoloženja, i moli je da uzme u razmatranje mogućnost da će je kralj
uskoro ponovo priviti na grudi. I primiti u krevet. – Šapui se smeška.
Baš uživa. – Konkubina neće da mu pomogne. Znamo da ste pokušali
kod nje i da ništa niste postigli. Zato se kardinal sad ponovo okreće
kraljici.

Kromvel ne može da ne pita: – I, šta kaže kraljica?
– Kaže, nadam se da će milostivi bog umeti da oprosti kardinalu, jer
ja mu nikad neću oprostiti. – Šapui čeka malo. Ćuti. A zatim ambasador
nastavlja: – Mislim da vi i sami vrlo dobro naslućujete do kakvih bi
poražavajućih posledica došlo ako bi taj razvod bio odobren, ili, da se
tako izrazimo, ako bi na neki način taj razvod bio iznuđen Njegovoj
svetosti, zar ne? Car bi, da zaštiti svoju tetku, mogao da zarati s
Engleskom. Vaši prijatelji trgovci izgubili bi sve što su godinama sticali,
a mnogi među njima i živote. Vaš kralj Tjudor mogao bi pasti s prestola,
i tada bi staro plemstvo vratilo ono što mu je oteto.
– A što vi to meni pričate?
– Pričam to svim Englezima.
– Idete od vrata do vrata?
Ambasador od njega očekuje da kardinalu prenese poruku sledeće
sadržine: da je on, kardinal, istrošio kredit kod cara. I šta mu sad
preostaje nego da se obrati francuskom kralju? Kojim god putem da
krene, čeka ga izdaja.
Zamišlja kardinala među kanonicima u Sautvelu; sedi u svojoj fotelji
u zbornom domu, predsedava ispod visokog svoda kao kakav vladar,
svoj na svome na nekom šumskom proplanku, ovenčan rezbarijama u
obliku listova i cvetova. Tako su fini ti ukrasi kao da su stubovi i
svodna rebra oživeli, kao da je kamenu udahnut nekakav kitnjasti
život; kapiteli vrve od bobica, ispreplitale se peteljke, trupovi stubova
obrasli u ruže, i silni cvetovi i semenke cvetaju i klijaju na jednoj
stabljici; na listovima uparena lica, lica pasa, zečeva, jarčeva. Ima i
ljudskih lica, tako živih da se posmatraču učini da će ta lica svaki čas
poprimiti neki drugačiji izraz; možda ta lica gledaju odozgo, gledaju u
čudu, u gojaznu skerletnu priliku Kromvelovog pokrovitelja; a možda,

u tišini noći, dok kanonici spavaju, ti ljudi od kamena zvižduću i
pevaju.

U Italiji je Kromvel naučio sistem pamćenja i obogatio ga slikama.
Neke je sa sobom poneo iz šume i polja, iz živica i čestara: plašljive
životinje što se skrivaju, a oči im svetle u šibljaku. Ima tu lisica i jelena,
a ima i grifona, i zmajeva. Ima tu i muških i ženskih: opaticâ, ratnika,
doktora crkve.66 Kromvel im u ruke stavlja predmete koji im ne
pristaju: svetoj Ursuli samostrel, svetom Hijeronimu kosu, dok Platon
nosi kutlaču, a Ahil tuce šljiva u drvenoj činiji. Nema koristi od nade da
ćeš se setiti osloniš li se na uobičajene predmete, na poznata lica.
Potrebna ti je iznenađujuća kombinacija, slike koje su, manje ili više,
čudne, smešne, nedolične čak. A kad jednom te slike sklopiš, razmestiš
ih po svetu, svaku tamo gde ti proceniš da joj je mesto, i svakoj
pridodaš ono reči ili oblika što joj po tvom mišljenju sleduje. U Griniču
te tako, iza kredenca, vreba obrijana mačka; u Vestminsterskoj palati
zmija ti se ceri okačena o krovnu gredu i usto te, sikćući, oslovi po
imenu.

Neke od tih slika su prosto ravne, možeš da ih pregaziš. Neke su
zaodevene kožom, i šetkaju se po sobi, ali možda su to zapravo ljudi s
glavama izvrnutim naopačke, ili s ćubastim repovima nalik leopardima
na grbovima. Neki te mrko gledaju kao Norfok, ili blenu u tebe, kao
gospodar Safok, unezvereni. Neki govore, neki gaču. Kromvel ih, u
strogom poretku, čuva u galeriji svoga uma.

Možda je upravo stoga što se navikao da stvara takve slike njegova
glava puna silesije glumaca iz bezbrojnih predstava, nebrojenih
igrokaza. Zbog ovog njegovog običaja i dešava mu se da načas opazi
svoju pokojnu ženu kako se muva po stepeništu, a belo joj lice okrenuto
naviše, ili je, opet, vidi, kako zamiče iza ćoška, nekad u Ostin Frajarsu, a
nekad i u kući u Stepniju. Sada ta slika počinje da se meša sa slikom
njene sestre Džoen, i sve što je bila i imala Liz počinje da biva i ima
Džoen: onaj njen poluosmeh, onaj ispitivački, munjevit pogled, pa kad
je gola. I ide to tako dok Kromvel ne kaže: dosta je bilo – i ne istera je iz
misli.

Rejf jaše zemljom s porukama za Volsijem, jer su te poruke previše
važne da bi se slale u pisanom vidu. Otišao bi, istina, Kromvel sâm ali,

mada je parlament raspušten, ne sme nikud da mrda, jer boji se šta bi
ovi sve još mogli da napričaju o Volsiju ako on ne bude tu da ga brani;
sem toga, možda ga u poslednji čas pozove kralj, ili ledi Ana. „A
premda nisam s vama lično“, piše on, „budite uvereni da sam danas,
kao što ću doveka biti, uz Vašu milost srcem i duhom, u molitvi, uvek
na usluzi...“

Kardinal odgovara: Kromvel je „najbolje što imam, najpouzdanije i
najsigurnije pribežište u ovoj mojoj nevolji“. On je „moj voljeni
Kromvel“.

Kromvel se laća pera. Traži da se kardinalu šalju prepelice. Traži da
se kardinalu šalje cvetno seme. – Seme? – kaže Džoen. – Je l’ on to
namerava tamo da pušta korenje?

Suton kralja zatiče setnog. Još jedan dan neuspeha u poduhvatu kojeg
se latio s ciljem da ponovo bude oženjen čovek; on, naravno, poriče da je
oženjen kraljicom. – Kromvele – kaže – moram da nađem načina da
dođem u posed tih... – Gleda u stranu, ne želi da izgovori ono što mu je
na umu. – Jasno je meni da postoje zakonske prepreke. Ne pravim se da
ih ne razumem. I pre nego što počneš, samo da znaš: nemoj da mi ih
objašnjavaš.

Kardinal je svoj oksfordski koledž, kao i školu u Ipsviču, darivao
zemljištem koje će trajno donositi prihod. Henri traži njihovo srebro i
zlato, njihove biblioteke, njihove godišnje prihode i zemlju koja prihode
donosi; i nikako mu nije jasno zbog čega bi mu neko uskratio ono što
traži. Imovina dvadeset devet manastira pretopila se u te zadužbine – i
to je zataškano papinim odobrenjem, pod uslovom da se sredstva
upotrebe za koledže. Ali znaš li ti, kaže Henri, da je mene vremenom
sve manje briga i za papu i za njegova odobrenja?

Rano je leto. Večeri su duge, miriše trava, miriše vazduh. Pomislili bi
ljudi da bi muškarac poput Henrija, u jednoj takvoj noći, mogao da
legne u čiji god krevet poželi. Dvor vrvi od željnih žena. Ali posle ovog
razgovora s Kromvelom on će otići da se prošeta vrtom u društvu ledi
Ane, i ona će ga uzeti podruku, i njih dvoje će se potpuno zaneti pričom;
a onda će on otići u svoj prazan krevet, a ona, pretpostavlja se, u svoj.

Kad ga kralj pita šta ima novo kod kardinala, Kromvel mu kaže da

Volsiju nedostaje svetao lik Njegovog veličanstva; da su u toku
pripreme za njegovo stupanje na dužnost u Jorku. – Zašto onda nikako
da stigne u Jork? Meni se čini da on to neprestano odlaže. – Henri ga
prostreli pogledom. – Reći ću ti nešto. Drži se svog čoveka.

– Kardinal mi je oduvek samo dobra činio. Što ga se ne bih držao?
– A drugog gospodara i nemaš – kaže kralj. – Pita me gospodar Safok,
odakle je taj momak rodom? A ja mu kažem, ima Kromvela i u
Lesterširu, Nortemptonširu – svi su zemljoposednici, ili su bar nekad
bili. Pretpostavljam da si ti iz nekog ne baš imućnog ogranka te
familije?
– Nisam.
– Možebiti da ne znaš ni ko su ti preci. Zatražiću od heraldičara da
ispitaju to.
– Vaše veličanstvo je blagorodno. Ali neće heraldičari imati mnogo
uspeha.
Kralj je razdražen. Očekivanu korist nije mu donela ni ova
velikodušna ponuda: da iskopa čoveku pedigre, kako god slabašan. –
Gospodin kardinal mi reče jednom da si ti siroče. Kazao mi je da si
odrastao u manastiru.
– A... To je jedna od njegovih pričica.
– A on je meni, znači, pričao pričice? – Različiti izrazi brzo se
smenjuju na kraljevom licu: zlovolja, zaintrigiranost, želja da prizove
prošla vremena. – Pa, pretpostavljam da je tako bilo. Rekao mi je još da
se gnušaš ljudi koji su život posvetili religiji. Zato je umeo da ceni tvoju
marljivost u njegovoj službi.
– Nije to zbog toga. – Kromvel podiže pogled. – Smem li da vam
kažem?
– O, za ime boga – uzvikne Henri. – Kamo sreće da mi neko nešto
govori.
Kromvel se prvo prepadne. A onda mu sve biva jasno. Henriju je do
razgovora, na bilo koju temu. Samo da to ne bude ljubav, lov ili rat.
Sada kad je Volsi otišao, i nema bogzna s kim da razgovara, izuzev da
nađe nekog crkvenog velikodostojnika. A ako pošalješ po sveštenika, na
šta se sve vrati? Pa na ljubav; na Anu; na ono što želiš a ne možeš da
imaš.

– Ako me pitate za te monahe, govoriću vam iz ličnog iskustva, ne na
osnovu predrasuda, i mada ne sumnja da se nekim od tih zadužbina
valjano upravlja, iskustvo me je naučilo da je tu bilo i rasipništva i
podmićivanja. Samo ako smem da skrenem pažnju Vašem veličanstvu:
ukoliko poželite da na jednom mestu vidite sedam smrtnih grehova, ne
morate praviti maskenbal na dvoru, već prosto otidite nenajavljeni u
neki manastir. Viđao sam monahe koji žive kao najveća vlastela, i to od
darova sirotinje koja odvaja od usta da kupi blagoslov, a tako se pravi
hrišćanin ne vlada. Niti ja držim da su manastiri bastioni učenosti, u šta
neki veruju. Je li Grosin67 bio monah, ili Kolet, ili Linakr,68 ili bilo koji
od tih učenih velikana? To su bili univerzitetski ljudi. Monasi dovode
decu i koriste ih kao sluge, ne nauče ih čak ni iskvaren latinski. Ne
zameram ja njima što sebi priušte pokoji telesni užitak. Ne može se
stalno postiti. Ono što nikako ne mogu da svarim jesu to licemerje, te
prevare, ta dokonost – njihove pohabane relikvije, njihovo otrcano
bogosluženje, nedostatak svake domišljatosti. Kada je poslednji put
nešto što vredi izašlo iz nekog manastira? Oni ništa ne stvaraju, samo
ponavljaju, a ono što ponavljaju – iskvareno je. Stotinama godina
monasi drže pero u ruci, i to što su za to vreme napisali mi smatramo
istorijom, ali ja ne verujem da je to stvarno naša istorija. Meni se čini da
su oni gurali u zapećak istoriju koja im nije bila po volji, a pisali onu
koja odgovara Rimu.

Henri kao da gleda kroz njega, u zid iza Kromvelovih leđa. Kromvel
čeka. Henri kaže: – Brlozi, je l’ tako beše?

On se nasmeši.
Henri kaže: – Naša istorija... Kao što i sâm znaš, prikupljam dokaze.
Rukopise. Mišljenja. Poredim s drugim zemljama, kako se to tamo radi.
Možda bi mogao da se posavetuješ s onom učenom gospodom. Da ih
malo usmeriš u njihovim naporima. Porazgovaraj s doktorom
Kranmerom – on će ti reći šta je potrebno. Dobro bi mi došao novac koji
se svake godine sliva u Rim. Kralj Fransoa je mnogo bogatiji od mene.
Nemam ja ni deseti deo podanika koje on ima. A on im nameće dažbine
kako mu se prohte. Ja, opet, moram da sazivam parlament. Ne učinim li
to, eto nereda u zemlji – kaže on, pa dodaje oporo: – A neredi izbiju i
ako ga sazovem.

– Nemojte se ugledati na kralja Fransou – kaže Kromvel. – On do rata
drži previše, a do trgovine premalo.

Henri se slabašno nasmeši. – Ti se s tim ne slažeš, ali jedan kralj na to
ima pravo.

– Kad se dobro trguje, mogu se nametnuti i veće dažbine. A ako to
naiđe na otpor, postoje i drugi načini.

Henri klimne glavom. – Vrlo dobro. Počni od koledža. Sedi lepo s
mojim advokatima.

Hari Noris ga izvodi iz kraljevih privatnih odaja. Nijednom se ne
osmehnuvši, prilično strogo kaže: – Ne bih voleo da mu budem
poreznik.

Zar će, pomisli Kromvel, najvažniji trenuci mog života proteći pod
budnim nadzorom Henrija Norisa?

– Pobio je najbolje ljude svoga oca. Empsona, Dadlija.69 Nije li
kardinal dobio jednu od njihovih kuća?

Uto ispod hoklice izjuri pauk i podseti ga na tačan podatak. –
Epsonova kuća je u Ulici Flit. Dodeljena devetog oktobra, prve godine
ove vladavine.

– Ove dične vladavine – kaže Noris, kao da unosi ispravku u
zvanično saopštenje.

***

Početkom leta Gregori navršava petnaestu. Lepo sedi na konju, a sudeći
po izveštajima koje Kromvel dobija, i maču je vičan. Što se grčkog tiče...
pa dobro, s grčkim stoji u mestu.

Ali muči ga jedan problem. – Oni tamo u Kembridžu smeju se mojim
hrtovima.

– Što? – Ta dva crna psa pravi su par. Imaju mišićave vratove, kao
izvajane, i fine, tanke noge; gledaju u zemlju, blagi su i povučeni sve
dok ne ugledaju plen.

– Pa kažu – nastavlja Gregori – šta će ti psi koje ljudi ne mogu da vide
noću? Samo prestupnici drže takve pse. Kažu još da ja lovim po šumi,
što je protivzakonito. Kažu da lovim jazavce, kao neki geak.

– A šta bi ti hteo? – pita ga Kromvel. – Bele pse, ili neke šarene?
– Može i jedno i drugo.

– Uzeću ja te tvoje crne pse. – On lično, istina, nema vremena da ide u
lov, ali dobro će doći Ričardu ili Rejfu.

– Ali šta ako se ljudi budu smejali?
– Daj, Gregori – kaže Džoen. – Uveravam te da nema toga ko će se
usuditi da se smeje tvom ocu.
Kad je vreme kišovito, i ne može da ide u lov, Gregori sedi i iščitava
Zlatnu legendu; 70 voli žitija svetaca. – Neke od tih stvari su istinite –
kaže – a neke nisu. Čita Le Morte d’Arthur71 i, pošto je reč o novom
izdanju, svi se tiskaju oko njega, vire mu preko ramena, samo da vide
naslovnicu. „Ovde počima prva knjiga o najplemenitijem i poštovanja
dostojnome kralju Arturu, negdašnjem kralju Velike Britanije...“ U
prednjem planu slike su dva zagrljena para. Na konju koji visoko
podiže kopita sedi čovek s blesavim šeširom sačinjenim od izuvijanih
cevi nalik debelim zmijurinama. Elis kaže, gospodine, jeste li i vi nosili
ovakav šešir kad ste bili mladi, a Kromvel joj kaže, jesam, i to sam imao
po jedan za svaki dan u nedelji, s tim što su moji šeširi bili veći.
Iza tog čoveka u sedlu sedi neka žena. – Misliš da bi ovo trebalo da
bude ledi Ana? – pita Gregori. – Kažu da kralj ne voli da se razdvaja od
nje, pa je podigne u sedlo i stavi iza sebe, kao što seljaci jašu sa svojim
ženama. – A toj ženi su krupne oči, i izgleda kao da joj je muka od
truckanja; možda bi to zaista mogla biti Ana. Tu je neki zamčić, ne
mnogo viši od čoveka, s običnom daskom umesto pokretnog mosta.
Ptice koje kruže u visini liče na leteće noževe. Gregori kaže: – Naš kralj
vodi poreklo od ovog Artura. A Artur nikada zapravo i nije umro, već
se pritajio u šumi, ili možda u jezeru, i čekao da vidi kako će se stvari
razvijati. Star je nekoliko vekova. Merlin je čarobnjak. On se pojavljuje
kasnije. Videćeš. Ima dvadeset jedno poglavlje. Ako nastavi ovako da
pada kiša, nameravam sve do jednog da ih pročitam. Neke od tih stvari
su istina, a neke su laži. Ali sve su to dobre priče.

Kad ga sledeći put pozove na dvor, kralj traži od Kromvela da prenese
poruku Volsiju. Neki trgovac iz Bretanje kome su Englezi oteli brod pre
osam godina žali se sada da nije dobio obećanu nadoknadu. Niko ne
može da nađe papire. A taj slučaj vodio je upravo kardinal – hoće li se
setiti toga? – Siguran sam da će se setiti – kaže Kromvel. – Biće to onaj

brod s biserom u prahu kao balastom i skladištem punim rogova od
jednoroga?

– Bože sakloni! – kaže Čarls Brendon; a kralj se smeje, pa će: – Mora
biti da je taj.

– Ako su sume pod znakom pitanja, ili možda ceo slučaj, mogu li ja
za to da se pobrinem? – pita Kromvel.

Kralj okleva. – Nisam siguran da imaš locus standi72 u ovoj stvari.
I upravo u tom času Brendon, sasvim neočekivano, staje na njegovu
stranu. – Pusti ga, Henri. Kad ovaj momak završi posao, taj Bretonac će
tebi platiti.
Vojvode kruže, svako po svojoj putanji. Kad se nađu zajedno, nije to
zato što im prija društvo onog drugog; oni, u stvari, vole da budu
okruženi sopstvenim dvorskim svitama, muškarcima koji gledaju u
njih kao u sunca i potpuno su im pokorni. U zavisnosti od toga kako im
se ćefne, jednaka je verovatnoća da ćete ih zateći sa psarom, recimo,
koliko i s nekim drugim vojvodom; tako se i dešava da Kromvel
provede jedan ugodan sat s Brendonom, nadgledajući kraljeve lovačke
pse. Još nije počela sezona lova na jelene, i psi trkači su u štenarama, i
dobro uhranjeni; njihov muzikalan lavež širi se kroz večernji vazduh,
dok se psi tragači, nečujni, jer obučavaju ih da se ne čuju, izdižu na
zadnje noge i samo motre kako im napreduje večera; bale im se slivaju s
gubica.
Psarova deca nose košarice s hlebom i kostima, vedra puna iznutrica i
lavore s gustom čorbom od svinjske krvi. Čarls Brendon udiše te mirise
kao da uživa; kao udovica u ružičnjaku.
Lovac poziva najdražu kuju, belu s kestenjastim mrljama, Barbadu,
četiri godine staru. Opkorači je pa joj povuče glavu unazad, da joj svi
vide oči, zamagljene od tanke mrene. Teško će mu biti da je ubije, ali
sumnja da će mu ove godine biti od neke naročite koristi. On, Kromvel,
uhvati kuju za donju vilicu. – Mogao bi da joj skineš tu opnu
zakrivljenom iglom. Video sam kako se to radi. Ruka mora da ti bude
mirna i brza. Njoj to neće biti po volji, ali, s druge strane, neće joj biti po
volji ni da oslepi. – Prelazi joj rukom preko rebara, oseća kako njeno
malo životinjsko srce pulsira od straha. – Igra mora da bude veoma
tanka. I ovoliko dugačka. – Pokazuje dužinu kažiprstom i palcem. –

Pusti ti mene da porazgovaram s vašim kovačom.
Safok ga pogleda postrance. – Koristan si ti čovek.
Odlaze. Vojvoda kaže: – Vidi sad. Problem je u mojoj ženi. – Sačeka

malo pre nego što će nastaviti. – Oduvek mi je želja bila da Henri dobije
ono što traži, odan sam mu otkad znam za sebe. Odan sam mu bio i
kad je govorio da će mi odrubiti glavu zato što sam se oženio njegovom
sestrom. Ali šta sad da radim? Katarina je kraljica? Jeste valjda, zar ne?
Moja žena je s njom uvek bila u prijateljskim odnosima. I sad, eto,
počela da priča, šta ti ja znam, život ću dati za kraljicu, takve stvari... A
da Norfokova sestričina ima prednost nad mojom ženom, koja je bila
kraljica Francuske – mi s tim ne možemo da se pomirimo. Shvataš?

Kromvel klima glavom. Shvatam. – Sem toga – veli vojvoda – čujem
da bi Vajat uskoro trebalo da se vrati iz Kalea. – Da, pa šta? – Pitam se
da li da mu kažem to. Henriju da kažem, na Henrija mislim. Jadničak.

– Pustite to, gospodaru – kaže Kromvel. Vojvoda tone u ono što bi se
kod nekog drugog čoveka moglo nazvati zamišljenim ćutanjem.

Leto: kralj je u lovu. Kad mu Kromvel zatreba, ovaj mora da ga juri po
zemlji, a ako kralj pošalje po njega, on ide. Leto odmiče, a Henri
posećuje prijatelje u Viltširu, u Saseksu, u Kentu; odseda, inače, u jednoj
od svojih kuća, ili pak jednoj od onih koje je oduzeo kardinalu.
Ponekad, čak i sad, kraljica, onako mala i odvažna, izjaše s lûkom, onda
kad kralj lovi u jednom od svojih prelepih parkova, ili u parku nekog
vlastelina, gde sluge nagnaju jelene na strelomet. U sedlu je i ledi Ana –
kad kraljica nije tu – koja uživa u hajci. Dođe, međutim, i vreme da
plemenite gospe ostanu kod kuće, a onda kralj izjaše u šumu s psima
tragačima i trkačima; ustane pre zore, dok je dnevna svetlost još
zamagljena, kao biser; posavetuje se s lovcima, a onda odaberu jednog
jelena pa ga isteraju iz legla. Ne zna se tu ni kad ni gde će se potera
završiti.

Hari Noris mu kaže, kroz smeh, uskoro ćeš, gazda-Kromvele, i ti doći
na red, ako ti kralj i nadalje bude ovako ukazivao naklonost. Samo da te
nešto posavetujem: kad svane, a ti izjašeš, i izabereš lepo jedan jarak. I
razmišljaj o njemu. Kad kralj izmori tri dobra konja, kad rog oglasi
početak nove hajke, maštaćeš o tom jarku, i samo će ti na pameti biti

kako u tom jarku ležiš; suvo lišće i hladna ustajala voda biće za tebe san
snova.

Kromvel gleda u Norisa; kako je ljupko to njegovo
samoomalovažavanje. Pa pomisli, bio si, eto, Kromvele, s kardinalom u
Patniju, kad je ovaj pao na kolena u kal; jesi li te slike, koje nosiš u glavi,
ponudio sudu, svetu, studentariji Kod Greja? Jer, ko će ako nećeš ti?

U šumi se možeš izgubiti, ako ideš sâm. Možeš naići na reku koja nije
ucrtana u mapu. Može ti se desiti da ti divljač pobegne, da zaboraviš
zbog čega si uopšte tu. Možeš sresti patuljka, ili živoga Hrista, ili nekog
svog starog dušmanina; ili novog dušmanina, onog kog i ne poznaješ
dok mu ne ugledaš lice između šuštavog lišća, dok ne sevne nož u
njegovoj ruci. Možeš da nabasaš i na ženu usnulu pod olistalom
senicom. Načas, pre nego što je prepoznaš, pomislićeš da tu ženu
odnekud znaš.

Slabi su izgledi da će u Ostin Frajarsu čovek moći da se osami, ili bar da
bude u društvu samo jedne osobe. Svako slovo alfabeta budno motri na
tebe. U kancelariji eto mladog Tomasa Ejverija, koga obučavaš da ti
vodi privatne finansije. Negde na pola puta tog alfabeta nailaziš na
Marlinspajka, koji se šeta po vrtu, s onim pronicljivim zlatnim očima.
Pri kraju alfabeta stiže Tomas Rajotesli, čije se prezime izgovara Rizli.
Bistar je to mladić, tu mu je negde oko dvadeset pet godina, i ima dobre
veze, budući da je sin heraldičara Jorka, a bratanac starešine heraldičara
Engleske. U Volsijevom domaćinstvu radio je u skladu s tvojim
uputstvima, a onda mu je glavu svim i svačim napunio Gardiner, kao
prvi sekretar, i mladić je počeo da radi za njega. Sada je čas na dvoru,
čas u Ostin Frajarsu. Stivenov špijun – tako bar kažu deca, Ričard i Rejf.

Gazda Rajotesli je visok, riđkastoplave kose, ali bez onoga
uobičajenog za ljude svetlog tena – kod kralja, recimo – da se zarumeni
kad mu je nešto po volji, ili da mu po licu izbiju pege kad ga nešto
rasrdi; taj ti je uvek bled i hladnokrvan, uvek onako naočit, uvek
priseban. U Triniti Holu se istakao kao odličan glumac u studentskim
predstavama, a odlikuje ga izvesno glumatanje, samosvestan je, uvek
svestan svog izgleda; Ričard i Rejf ga oponašaju čim im okrene leđa,
sprdaju se: „Zovem se Ra-jo-te-sli, ali kako mi je želja da moje ime

izgovarate bez napora, možete me zvati Rizli.“ Samo komplikuje stvari,
kažu njih dvojica, a onda dolazi ovamo da potpisuje razne stvari i troši
naše mastilo. Znaš ti Gardinera, kažu Ričard i Rejf, on je previše nabusit
da bi izgovarao dugačka imena, Gardiner ga oslovljava prosto s „ti“.
Zabavljaju se tom šalom i neko vreme, kad god se gospodin R. pojavi,
oni viču: „Ej, ti!“

Imajte milosti, kaže im Kromvel, prema gazdi-Rajotesliju. Moramo
poštovati ljude s Kembridža.

A sve bi ih pitao: Ričarda, Rejfa, gazdu-Rajoteslija zvanog „zovi me
Rizli“: ličim li vam ja na ubicu? Jedan momak kaže da ličim.

Ove godine mimoišla ih je letnja kuga. Londonci zahvalnost iskazuju
klečeći. Uoči Svetog Jovana vatre gore celu noć. U zoru iz polja donose
bele ljiljane. Kćeri iz gradskih kuća, drhtavih prstiju, pletu od njih već
oklembešene venčiće, koje će prikucati na gradske kapije, i na vrata
domova.

Kromvel razmišlja o onoj devojčici s belim cvetom; devojci koju je
video kod ledi Ane, onoj koja je provirila iza vrata. Ne bi bilo teško
saznati kako se ta mala zove, ali on to nije saznao jer je bio prezauzet
izvlačenjem raznih tajni od Meri. Kad je sledeći put bude video... ali što
bi sad oko toga razbijao glavu? Sigurno je devojka iz neke plemićke
kuće. U prvi mah je pomislio da piše Gregoriju, da mu kaže, o, video
sam jednu mnogo slatku devojku, sad ću da se raspitam i, ako budem
spretno vodio ovu porodicu u narednih nekoliko godina, možda bi,
sine, njome mogao da se oženiš.

Nije to napisao Gregoriju. U trenutnoj situaciji, krajnje nestalnoj,
napisati tako nešto ne bi vredelo ništa više od pisama kakva je Gregori
obično slao njemu: Dragi oče, nadam se da si dobro. Nadam se da ti je i pas
dobro. Ne mogu sad više, nemam vremena.

Lord kancelar Mor kaže: – Dođi do mene da porazgovaramo o
Volsijevim koledžima. Smatram izvesnim da će kralj učiniti nešto za taj
siroti učeni svet. Dođi, molim te. Dođi da mi vidiš ruže pre nego što
klonu na ovoj žezi. Dođi da vidiš moj novi ćilim.

Mutan je, siv dan; Kromvel stiže u Čelsi, a barža prvog sekretara već
je privezana uz obalu; steg Tjudora se oklembesio na sparini. Iza

stražarnice se uzdiže kuća od crvene cigle, tek sagrađena, svetlom
fasadom okrenuta prema reci. On laganim korakom ide prema njoj,
prolazeći između dudovih stabala. U tremu, ispod orlovih noktiju, stoji
Stiven Gardiner. Čelsi je pun sitnih domaćih životinja, i kako se on
približava, a domaćin izlazi da ga dočeka, Kromvel vidi da lord
kancelar Engleske drži zeca savijenih ušiju i snežnobelog krzna;
životinja se spokojno otromboljila u njegovom naručju, nalik
rukavicama od hermelina.

– Tvoj zet Roper danas nije s nama? – pita Gardiner Mora. – Šteta. A
ja se nadao da ću ga ponovo videti kako menja veru. Baš sam želeo
tome lično da prisustvujem.

– Da se prošetamo po vrtu? – predlaže Mor.
– Mislio sam da ćemo ga videti kako za trpezu seda kao Luterov
pobornik, što je nekad bio, a da se onda, taman dok ovi iznesu ribizle i
ogrozd, ponovo vrati u okrilje Crkve.
– Vil Roper je sada konačno pronašao sebe – kaže Mor – u veri koja
povezuje Englesku i Rim.
A Kromvel će: – Ova godina baš i ne pogoduje mekim plodovima.
Mor ga pogleda krajičkom oka; osmeh je na njegovom licu. Lord
kancelar srdačno ćaska sa svojim gostima dok ih uvodi u kuću. Za
njima trčka Henri Patinson, sluga koga Mor ponekad naziva svojom
ludom, a kome je dozvoljeno da prisustvuje razgovoru. Opasan
kavgadžija, taj Patinson; obično je ludi potrebna zaštita, ali u njegovom
slučaju zaštita je potrebna onima oko njega. I da li je taj Patinson zaista
tako prostodušan? Ima nečeg prepredenog u Moru, on prosto uživa da
sramoti ljude; i zaista bi ličilo na njega da drži ludu koja to uopšte nije.
Patinson je, navodno, jednom pao sa crkvenog tornja i povredio glavu.
Oko struka nosi pletenu nisku za koju, ponekad, kaže da mu služi kao
brojanica; ponekad pak tvrdi da mu je to bič. Ponekad, opet, kaže da je
to konopac koji bi ga, da ga je tada imao, sačuvao od pada.
Na ulasku u kuću upoznajete celu familiju. Ugledate ih naslikane u
prirodnoj veličini pre nego što ih vidite onako prave, od krvi i mesa;
Mor, svestan dvostrukog efekta koji taj prizor ostavlja, prestaje da
govori, pušta vas da sve to dobro razgledate, da primite sve to u sebe.
Njegova miljenica, Meg, sedi podno očevih nogu s knjigom u krilu.

Neobavezno okupljeni oko lorda kancelara stoje njegov sin Džon,
njegova štićenica Ana Krezakr, inače Džonova žena, zatim Margaret
Gigs, koja mu je takođe štićenica; tu je i njegov vremešni otac, ser Džon
Mor, pa njegove kćeri Sajsli i Elizabet, zatim Patinson s onim svojim
izbuljenim očima i, na obodu slike, njegova supruga Elis koja, pognute
glave, nosi krst. Majstor Holbajn ih je tako okupio da mu svi budu na
oku i tako ih ovekovečio, da traju dok ih ne prožderu moljci, plamen,
buđ ili snet.

U stvarnom životu pak ima nečeg trošnog u samoj pojavi njihovog
domaćina, kao da će svaki čas da se raspara; pošto je tu svoj na svome,
nosi prost vuneni ogrtač. Novi ćilim, da ga gosti vide, raširen je preko
dva velika stola. Pod nije tamnocrven, već pre rumenkast: ne crven kao
broć, pomisli Kromvel, već kao kad običnu crvenu farbu smešaš sa
surutkom. – Moj gospodar kardinal voli turske ćilime – promrmlja on. –
Dužd mu je jednom poslao šezdeset komada. Vuna je meka, od
planinskih ovaca, s tim što nijedna od tih ovaca nije bila crna; tamo gde
je šara najtamnija površina ćilima je već oštra na dodir, od farbe koja će
se vremenom oljuštiti. Kromvel podiže ugao, opipava čvorove, i
prebrojava ih s lakoćom, izvežbanim pokretima. – Ovo je gordijski
čvor73 – kaže on – ali šara je iz Pergama – vidite li ovde, u ovim
osmougaonicima, zvezde osmokrake? – Kromvel poravnava ugao, pa
se odmakne od njega, onda se okrene, kaže „eno tamo“ – pa krene
napred, blago rukom dotakne felerično mesto gde je tkanje prekinuto,
romb pomalo izobličen, izvitoperen. U najgorem slučaju, ovaj ćilim čine,
zapravo, dva sastavljena ćilima. U najboljem slučaju, izatkao ga je neki
tamošnji Patinson, ili su ga, možebiti, prošle godine zakrpili
venecijanski robovi u radnjici zaturenoj u nekoj sporednoj uličici. Da bi
bio sasvim siguran, morao bi ceo tepih da prevrne. Domaćin ga pita: –
Nismo dobro pazarili?

Prelep je, odgovara Kromvel, ne želeći da mu kvari zadovoljstvo. Ali
sledeći put, pomisli, povedi mene sa sobom. Prelazi dlanom preko
površine, izdašne i meke. Falinka u tkanju, u stvari, i nije naročito
važna. Ne pravi se turski ćilim baš pod konac. Ima na ovom svetu ljudi
koji vole da sve bude besprekorno skockano, a ima i oni kojih koji će
dozvoliti i manja odstupanja. Kromvel pripada i jednima i drugima. On

ne bi, primera radi, dozvolio bilo kakav nemar i dvoznačnost u
sastavljanju ugovora o zakupu, ali mu, s druge strane, instinkt govori
da ponekad taj ugovor i ne treba da bude previše krut. Ugovori o
zakupu, sudski nalozi, zakoni – sve se to piše da bi ljudi čitali, i svako
ih čita u svetlu sopstvenog interesa. Mor kaže: – Šta mislite, gospodo?
Da se hoda po njemu, ili da ga kačimo na zid.

– Da se hoda po njemu.
– Tomase, ti baš voliš da se luksuziraš! – I svi prasnu u smeh.
Pomislio bi čovek da su prijatelji.
Izlaze napolje da vide veliki kavez s pticama; stoje tako, zadubljeni u
razgovor, dok zebe lete i pevaju. Prilazi im uto, gegajući se, Morovo
malo unuče; žena s keceljom prati dečkića, ili devojčicu, u stopu. Dete
pokazuje prstom na zebe, i ispušta glasove koji nedvosmisleno ukazuju
na zadovoljstvo, pa tapše ručicama. Pogleda zatim u Stivena Gardinera;
mala detinja usta samo se napuće. Uleće dadilja pre nego što pokuljaju
suze; kakav li je to osećaj, pita Kromvel Gardinera, kad imaš takvu moć
nad mladima, a pri tom prstom ne moraš da mrdneš. Stiven se mršti.
Mor uzima Kromvela podruku. – A sad ono o koledžima – kaže. –
Razgovarao sam s kraljem, a ovde prisutni prvi sekretar dao je sve od
sebe, zaista. Postoji mogućnost da kralj obnovi Kardinalski koledž, i to
pod tim nazivom, ali što se Ipsviča tiče, ne bih rekao da ima nade, jer
ipak je to, na kraju krajeva, samo... Žao mi je što moram to da kažem,
Tomase, ali ipak je Ipsvič samo rodno mesto jednog čoveka koji je sada
u nemilosti, čoveka kome ni na koji poseban način sada nismo dužni.
– Šteta za učen svet.
– Šteta, naravno da je šteta. Hoćemo li unutra, da večeramo?

U Morovoj velikoj dvorani razgovor se vodi isključivo na latinskom,
mada Morova žena Elis, domaćica, na latinskom ne zna ni da bekne.
Običaj je u toj kući da se pročita odlomak iz Svetog pisma, tako
pristojnost nalaže. – Večeras je na Meg red da čita – kaže Mor.

Mnogo mu je stalo da im prikaže svoju miljenicu. Ona uzima knjigu,
ljubi je; prenebregavajući ludine upadice, čita na grčkom. Gardiner sedi
i žmuri; ne izgleda, pri tom, pobožno, već srdito. Kromvel posmatra
Margaret. Njoj je, možda, dvadeset pet godina. Glavica joj je slatka,

vazda uspravna, kao glava one male lisice koju je Mor, kako sâm tvrdi,
uspeo da pripitomi, ali je, ipak, drži u kavezu; tako je sigurnije.

Ulazi posluga. Pokušavaju da privuku Elisin pogled dok raspoređuju
jela: ovo, gospođo, ovde, je l’ da, a ovo ovde? Onoj porodici sa slike nisu
potrebne sluge, naravno; oni postoji takvi kakvi jesu, lepršavi, na zidu.
– Jedite, jedite – veli Mor. – Svi sem Elis, jer njoj, bogme, ima prsluče da
pukne.

Čuvši svoje ime, ona okreće glavu. – Taj izraz lica, ta bolna
iznenađenost, nije njoj tek tako, urođena – kaže Mor. – To je posledica
stalnog grubog začešljavanja kose i umetanja velikih pribadača od
slonovače, po cenu da ošteti kožu glave. Ona je uverena da joj čelo
previše nisko. A takvo, razume se, i jeste. Elis, Elis – kaže on – daj,
molim te, podseti me zbog čega sam se ono oženio tobom.

– Da bi zadržao kuću, oče – tiho će Meg.
– Da, da – kaže Mor. – Dovoljno mi je da bacim pogled na Elis, i greh
pohote nestane kao rukom odnesen.
Svestan je Kromvel te čudnovate pojave, kao da je vreme, samo od
sebe, proizvelo nekakvu omču, ili se upetljalo, uhvatilo se u zamku;
video ih je onomad na zidu, onako kako ih je Hans zamrznuo, a evo ih
sad ovde, živi ljudi, na licima im se ogledaju uzdržanost, ili
razdraganost, dobroćudnost ili draž: srećna porodica. Miliji su mu ti
njegovi domaćini onakvi kakvim ih je Hans naslikao; Tomas Mor na
zidu, odmah lepo vidiš da nešto čovek misli, mada ne i šta misli, i tako
to i treba da bude. Slikar ih je tako umešno poređao jedne do drugih da
između njihovih tela nema mesta ama baš ni za koga novog. Neko sa
strane bi mogao samo da se upije u taj prizor, poput neželjene mrlje ili
fleke; svakako, pomisli, Gardiner jeste mrlja ili fleka. Sekretar maše
crnim rukavima; upustio se u žustru raspravu s domaćinom. Šta sveti
Pavle hoće da kaže kad tvrdi da je Isus nešto nižeg roda od anđela? Da
li ti Holanđani uopšte umeju da se našale? Kako, zapravo, izgleda grb
naslednika vojvode od Norfoka? Je l’ se to tamo u daljini čuje
grmljavina, il’ ova zapara tek ima da potraje? Upravo kao na slici, Elis
drži majmunče na pozlaćenom lancu. Na slici se životinja igra njenim
suknjama. U životu, sedi joj na krilu i hvata se za nju, kao dete.
Ponekad ona pogne glavu, kaže mu nešto tako da niko ne može da čuje.

Mor ne pije vino, mada njime služi goste. Nekoliko je jela izneto, a sva
su istoga ukusa – nekakvo meso, s gromuljičavim sosom poput mulja iz
Temze – a onda slatko sirište i sir, za koje Mor kaže da ih je jedna od
njegovih kćeri napravila – kćeri, štićenica, pastorki, neko od tog
ženskinja kojeg je kuća puna. – Jer moramo nečim da ih uposlimo –
kaže on. – Ne mogu uvek bdeti nad knjigom, a sem toga, žensko je kad
je mlado sklono nepodopštinama i bespoličenju.

– To svakako – promrmlja Kromvel. – Još malo pa će po ulicama da se
tuku. – Sir mu, i mimo njegove volje, privlači pogled; šupljikast je i
drhturi, kao lice mladog konjušara posle bančenja.

– Henri Patinson je večeras razdražljiv – kaže Mor. – Možda bi ga
trebalo osloboditi dužnosti. Nadam se da nije preterao s jelom.

– O – na to će Gardiner – što se toga tiče, ne bih se ja brinuo.
Stari Džon Mor, kome sad mora biti da je osamdeseta, došao je na
večeru, i oni mu prepuštaju banku; on voli da priča priče. – Jeste li čuli
ono o Hemfriju, vojvodi od Glostera, i prosjaku koji je tvrdio da je slep?
Jeste li čuli za onog čoveka koji nije znao da je Bogorodica Jevrejka? –
Od jednog tako oštroumnog starog advokata čovek bi se, uprkos
izlapelosti, ipak nadao nečem boljem. A stari priča dogodovštine
budalastih žena, kojih ima pozamašnu zbirku; kad on zaspi, njihov
domaćin nastavlja gde je njegov otac stao. Ledi Elis samo sedi i mršti se.
Gardiner, koji je sve te priče već čuo, škrguće zubima.
– Pogledajte samo moju snahu Anu – kaže Mor. Devojka obara
pogled; ramena joj se ukočila dok čeka šta će dalje biti. – Ana je žudela –
da im kažem, draga? – žudela je, dakle, za bisernom ogrlicom.
Neprestano je pričala o toj ogrlici, znate već i sami kakve su mlade
devojke. I tako, dam ja njoj kutijicu u kojoj nešto zvecka, i zamislite
samo njeno lice. Zamislite tek kako je izgledala kad je otvorila kutiju. A
šta je bilo u njoj? Sušeni grašak!
Devojka duboko udahne. Podiže lice. Kromvel dobro vidi kolikog je
napora to staje. – Oče – veli ona – ne zaboravite da ispričate ono o ženi
koja je zaboravila da je Zemlja okrugla.
– Neću, to je dobra priča – na to će Mor.
Kromvel posmatra Elis koja, s bolnom usredsređenošću, gleda u svog
muža, pa pomisli: ova u to još ne veruje.

Posle večere razgovaraju o opakom kralju Ričardu. Ima već mnogo
godina kako je Tomas Mor počeo da piše knjigu o njemu. Nije mogao
da se odluči da li da je piše na engleskom ili na latinskom, pa se
opredelio za dvojezičnu varijantu, premda knjigu nikad nije dovršio,
niti ijedan deo teksta poslao štamparu. Ričard je, kaže Mor, rođen da
bude zao; to mu je bilo zapisano od časa rođenja. Vrti glavom. –
Okrvavljene ruke. Kraljevske igre.

– Mračni dani – kaže luda.
– Bilo, ne povratilo se.
– Amin. – Luda pokazuje rukom na goste. – Da se ta vremena nikad
ne vrate.
Ima ih po Londonu koji pričaju da Džon Hauard, deda sadašnjeg
vojvode od Norfoka, gotovo da nije mario za svu onu decu koja su slata
u Kulu da iz nje nikad više ne izađu. Kažu Londonci – a Kromvel
smatra da bi Londonci to morali znati – da su prinčevi poslednji put
viđeni upravo dok je Hauard bio na straži; Tomas Mor, istina, smatra
da je konstabl74 Brekenberi predao ključeve ubicama. Brekenberi je pao
na Bosvortskom polju; ne može sad da izađe iz groba i iznese svoje
viđenje cele stvari.
Činjenica je, svakako, da je Tomas Mor, budući prisan sa sadašnjim
Norfokom, spreman da porekne da je predak njegovog pretka
učestvovao u bilo čijem uklanjanju, a kamoli u ubistvu dva deteta
kraljevske krvi. U Kromvelovoj svesti uobličava se predstava sadašnjeg
vojvode: u jednoj žilavoj ruci s koje kaplje krv drži maleni zlatokosi leš,
a u drugoj nožić kakvim se za stolom seče meso.
Vraća se sebi: Gardiner, mlatarajući rukom, neumoljivo saleće lorda
kancelara dokazima. Ludino mumlanje i gunđanje u tom času postaju
nepodnošljivi. – Oče – obraća se Margaret Moru – molim te, izbaci
Henrija. – Mor ustaje da izgrdi ludu, hvata ga podruku. Svi ih prate
pogledom. Ali Gardiner koristi zatišje. Nagne se bliže Kromvelu, pa
prozbori na engleskom, ispod glasa. – Što se tiče gazde-Rajoteslija...
Podseti me. Je l’ on, ono beše, radi za mene ili za tebe?
– Za tebe radi, bar ja tako cenim, sad kad je postavljen za čuvara
pečata. Čuvari pečati su pomoćnici prvog sekretara, zar ne?
– A što je onda stalno kod tvoje kuće?

– Nije on pouzdan. Čas je tu, čas nije, tako ti je kod njega.
– Verovatno je umoran od sveštenika. Zanima ga šta bi mogao da
nauči od jednog... šta si već ti sada.
– Od jednog majkovića – kaže Kromvel krotko. – Vojvoda od Norfoka
kaže da sam majković.
– Gazda Rajotesli gleda samo svoju korist.
– Nismo li svi takvi? Zašto nam je bog dao oči?
– Gazda Rajotesli samo gleda kako da se obogati. A mi svi dobro
znamo da se novac lepi za tebe.
Kao da si istresao biljne vaši na one Morove ruže. – Nije tako –
uzdahne Kromvel. – Samo mi prolazi kroz ruke, avaj. Ti znaš, Stivene,
koliko ja volim raskoš. Pokaži mi ćilim, i ja ću da hodam po njemu.
Pošto je izgrdio i isterao ludu, Mor im se ponovo priključuje. – Elis,
zar nismo pričali o tom vinu? Vidi kako ti je nos pocrveneo. – Elis se sva
ukočila, što od negodovanja, što od neke vrste straha. Mlađe žene, koje
razumeju sve što je rečeno, obaraju glave i razgledaju ruke, igraju se
prstenjem i okreću ga da uhvate svetlost. Onda nešto tresne po stolu, i
Ana Krezakr, razdražena, na maternjem jeziku viče: – Henri, prestani
već jednom! – Iznad isturenih prozora nalazi se galerija; luda ih,
nagnuta kroz jedan od prozora, zasipa parčićima kore hleba. – Ne bojte
se, gospodari – dere se. – Bacam se na vas bogom samim.
Pogađa starca, koji se trgne iz sna. Ser Džon se osvrće oko sebe;
ubrusom briše balu s brade. – Slušaj ti, Henri – dovikne mu Mor. –
Probudio si mi oca. I bogohuliš pri tom. I bacaš hleb.
– Gospode, trebalo bi te išibati – brecne se Elis.
Kromvel pogleda oko sebe; oseća nešto nalik sažaljenju, snažno
komešanje ispod grudne kosti. Uveren je da Elis ima dobro srce; veruje
u to i onog časa kad, na polasku, dobije dozvolu da joj zahvalnost
iskaže na engleskom jeziku, a ona mu skreše: – Tomase Kromvele, što
se ne ženiš ponovo?
– Nijedna me neće, ledi Elis.
– Koješta. Jeste ti gospodar pao, ali ti nisi siromašan, zar ne? Imaš ti
novca u inostranstvu, tako se priča. I lepu kuću, zar ne? Kralj drži do
tvog mišljenja, tako mi bar muž kaže. A i moje sestre iz grada pričaju
da sve uspevaš da održiš u najboljem redu.

– Elis! – kaže Mor. Smeši se, hvata je za članak na ruci, prodrma je
malo. Gardiner se smeje; smeh mu je prigušen, dubok, kao da izbija iz
pukotine u zemlji.

Izlaze napolje, idu ka barži prvog sekretara, a mirisi iz vrta nalegli im
na pluća. – Mor ide u krevet u devet sati – kaže Stiven.

– S Elis?
– Ne, tako se priča.
– Imaš uhode u ovoj kući?
Stiven ćuti.
Sumrak je; svetla se poigravaju na površini reke. – Bože mili, ala sam
gladan – žali se prvi sekretar. – Bolje bi mi bilo da sam uhvatio malo
one korice koju je bacala luda. Uh, da sam se samo dočepao onog belog
zeca; presnog bih ga pojeo.
– Znaš – kaže Kromvel – nije se on usudio da sve kaže jasno i glasno.
– Nije, vala – na to će Gardiner. Sedi ispod baldahina, pogrbljen, kao
da mu je hladno. – Ali svi mi znamo njegovo mišljenje koje je, po meni,
nepromenjivo i ne podleže nikakvoj raspravi. Kad je preuzeo dužnost,
rekao je da se neće mešati u taj razvod, i kralj je uvažio takav stav, ali
pitam se samo koliko li će ga još dugo uvažavati.
– Nisam mislio da se nije usudio kralju sve da kaže jasno i glasno.
Nego Elis.
Gardiner se smeje. – Stvarno, bogami, kad bi ona mogla da razume
šta je on zapravo sve rekao o njoj, oterala bi ga dole u kuhinju i dala da
ga očerupaju i ispeku.
– A šta da ona umre? Bilo bi mu žao.
– Našao bi on, tu, u kući, drugu ženu a da se ova još ni ohladila nije.
Neku još ružniju.
Kromvel mozga; na vidiku je, čini mu se nejasno, opklada. – Ona
mlada žena – kaže. – Ana Krezakr... Ona je naslednica, znaš? Siroče?
– To neki skandal beše, je l’ da?
– Kad joj je otac umro, komšije su je otele i udale za svog sina. Dečko
ju je napastvovao. Imala je trinaest godina. U Jorkširu je to bilo... tako se
tamo radi. Gospodin kardinal se silno razbesneo kad je čuo šta se desilo.
On ju je odande i izvukao. Poverio ju je Moru jer je verovao da će u
njegovoj kući biti na sigurnom.

– Pa i jeste na sigurnom.
Jeste, ali poniženja nije pošteđena. – Otkako se oženio njome, Morov
sin živi od prihoda s njene zemlje. Ona dobija sto funti godišnje.
Pomislio bi čovek: pa što onda ne bi sebi mogla da priušti bisernu
ogrlicu?
– Misliš li da se Mor razočarao u svog sina? Mali nije talentovan za
poslove. Nego, čujem da je i tvoj sin takav. Tražićeš ti njemu uskoro
neku takvu naslednicu. – Kromvel ćuti. Istina je; Džon Mor, Gregori
Kromvel... šta smo to uradili rođenim sinovima? Pretvorili ih u dokonu
mladu gospodu – ali ko će uprti prstom na nas samo zato što smo hteli
da oni ne prolaze ono što smo mi prošli? I još nešto, što se Mora tiče: taj
nije ni jedan jedini sat u životu protraćio, čitav život provodi čitajući,
pišući i govoreći ono što smatra dobrim za opšte dobro hrišćanskog
sveta. Stiven kaže: – Možeš ti, naravno, još sinova da izrodiš. Zar se ne
raduješ što će Elis da ti nađe ženu? Ona te bogzna kako hvali.
Kromvel se plaši. Isto je ovo kao ono s Markom što svira leut: ljudi
zamišljaju stvari koje ne znaju i ne mogu znati. Siguran je da su on i
Džoen dobro pazili da niko ništa ne sazna. – A ti, zar tebi nikad ne
padne na pamet da se oženiš? – kaže.
Na vodi je već osvežilo. – Ja pripadam duhovničkom staležu.
– Daj, Stivene. Sigurno se viđaš sa ženama. Zar ne?
Pauza je tako duga, tako nemušta, da Kromvel lepo čuje kako vesla
uranjaju u Temzu, pa bućnu kad izlaze iz vode; čuje, zatim, kako se
voda mreška. Čuje i nekog psa, laje tamo, na južnoj obali. Sekretar ga
pita: – Kakva se to istraga vodi u Patniju?
Ćute sve do Vestminstera. Ali, sve u svemu, nije to putovanje tako
loše. Što reče Kromvel, dok su se iskrcavali: niko nikog usput nije
gurnuo u reku. – Čekam da voda bude hladnija – na to će Gardiner. –
Pa da ti nakačim tegove. A ti znaš onaj trik, kako da isplivaš na
površinu, je l’? Uzgred, šta ćeš ti u Vestminsteru?
– Idem da se vidim s ledi Anom.
Gardiner je uvređen. – Što mi nisi ranije rekao.
– Zar treba da ti otkrivam sve svoje namere?
Zna on da bi Gardiner voleo sve da zna. Priča se da kralj uveliko gubi
strpljenje sa svojim savetom. Viče na članove: „Što se vođenja poslova

tiče, kardinal je bio bolji čovek od bilo koga od vas.“ A Kromvel misli,
ako se moj gospodar kardinal vrati – a moglo bi to da se desi svaki čas,
ako se kralju ćefne – svi ste vi gotovi, i Norfok, i Gardiner, i Mor. Volsi je
milostiv čovek, ali u jedno nema sumnje – samo do izvesne mere.

Tu je Meri Šelton; podiže pogled, smeška se usiljeno. Ana pleni u kućnoj
haljini od tamne svile. Kosu je pustila, papuče od jareće kože navukla
na bose noge. Sedi zavaljena u fotelju, kao da ju je naporan dan
potpuno iznurio. A opet, kad podigne pogled, oči joj iskre, neprijateljski.
– Gde ste to bili?

– U Utopiji.75
– O... – Zainteresovala se. – I, šta je bilo?
– Gospođa Elis ima neko majmunče i drži ga u krilu dok sedi za
stolom.
– Mrzim majmune.
– Znam da ih mrzite.
Kromvel se šetka. Ana mu dozvoljava da se prema njoj odnosi u
zdravoj meri normalno, s tim što ponekad, neočekivano, pomahnita i
upadne u ono „ja, koja ću jednoga dana postati kraljica“, pa ga naglo
ućutka. Sada pak razgleda vrh papuče. – Kažu da je taj Tomas Mor
zaljubljen u rođenu kćerku.
– Možda su i u pravu.
Ana se kikoće. – Je li lepa ta devojka?
– Nije. Ali je obrazovana.
– Jesu li razgovarali o meni?
– Vas u toj kući nikad ne pominju. – Uh, pomisli on, baš bih voleo da
čujem šta Elis ima da kaže o Ani.
– Pa dobro onda, o čemu se razgovaralo?
– O ženskim porocima i ludostima.
– Pretpostavljam da ste se i vi uključili? Uostalom, istina je to... Žene
su većinom budalaste. I poročne. Videla sam to svojim očima. I predugo
sam živela među ženama.
– Norfok i vaš gospodin otac vrlo su zauzeti ovih dana, stalno se
susreću s ambasadorima. Te ambasador Francuske, te ambasador
Venecije, te carev čovek – sve to samo u poslednja dva dana.

I svi oni, pomisli Kromvel, rade na tome da namame mog kardinala u
zamku. Znam ja to.

– Ko bi rekao da vi raspolažete tako valjanim informacijama. Mada,
priča se da ste na kardinala potrošili hiljadu funti.

– Očekujem da će mi se to vratiti. Sa svih strana pomalo.
– Pretpostavljam da su vam mnogi ljudi zahvalni. Oni koji su dobili
po parče kardinalove zemlje.
A tvoj brat Džordž, lord Rokfrod, i tvoj otac Tomas, erl od Viltšira,
nisu li se oni obogatili na kardinalovom padu, razmišlja Kromvel.
Pogledaj samo šta Džordž nosi ovih dana, pogledaj koliko novca troši
na konje i devojke; ali ne vidim da su mi Bolenovi bogzna kako
zahvalni. – Samo uzimam naknadu koja mi sleduje za obavljeni prenos
imovine – kaže.
Ona se smeje. – I dobro prolazite.
– Znate li vi da postoje toliki načini da... Ponekad mi ljudi, prosto,
govore razne stvari.
Ovo je zapravo poziv. Ana samo pogne glavu. Na korak je od toga da
i sama postane jedna od tih koji mu govore razne stvari. Ali možda to
ipak neće učiniti večeras. – Nikad ne možeš biti siguran u tog čoveka,
tako moj otac kaže, nikad ne možeš sa sigurnošću da kažeš za koga taj
radi. A meni se čini – premda sam ja, ipak, samo žena – da je savršeno
jasno da vi radite za sebe.
U tome smo slični, pomisli on, ali ipak to ne kaže.
Ana zeva; zeva sitno, kao mačka. – Umorni ste – primeti on. – Idem ja.
Nego, zašto ste hteli da me vidite?
– Želimo da znamo gde se nalazite.
– Pa zašto onda vaš gospodin otac ne pošalje po mene, ili vaš brat?
Ona podiže pogled. Možda i jeste kasno, ali svakako nije prekasno za
Anin znalački osmeh. – Misle da onda ne biste došli.

Avgust: kardinal piše kralju, i pismo je puno jadikovki; kaže da ga
proganjaju poverioci, da je „obuzet jadom i užasom“ – ali odande stižu
drugačiji glasovi. On priređuje večere na koje poziva celokupno mesno
plemstvo. Milostinju deli šakom i kapom, kao nekad, rešava sudske
sporove, nagovara muževe i žene koji su se udaljili jedni od drugih da

ponovo žive pod istim krovom.
„Zovite me Rizli“ je boravio u Sautvelu u junu, zajedno s Vilijamom

Breretonom iz kraljevog državnog saveta; došao da i od kardinala
uzme potpis za peticiju koju je Henri pustio u opticaj, a koju namerava
da pošalje papi. Norfokova je to ideja, da mu svi plemići i biskupi
potpišu pismo u kojem se od Klementa traži da kralju odobri slobodu.
Pismo sadrži i neke nejasne, neodređene pretnje, ali Klement je ionako
navikao da mu prete – niko kao on ne ume da izbegava odgovor na
neugodno pitanje, da nahuška jedne na druge, da zakukulji i
zamumulji.

Kardinal dobro izgleda; dobro, tako bar Rajotesli kaže. A i
građevinski radovi su, po svemu sudeći, prevazišli puke opravke i
nešto malo renoviranja. Kardinal je prevrnuo nebo i zemlju u potrazi za
staklorescima, drvodeljama i limarima; ima nečeg zloslutnog kad
gospodin kardinal odluči da unapredi higijenske uslove. On nikada nije
imao parohijsku crkvu, ali je zato podigao kulu nebu pod oblake;
nikada nigde nije stanovao a da nije napravio plan za odvod vode.
Uskoro će početi da kopaju zemlju, da postavljaju cevi. Onda na red
dolazi izgradnja fontana. Kud god da krene, narod mu kliče.

– Narod? – kaže Norfok. – Klicali bi oni i berberskom majmunu. Koga
briga što oni kliču? Ma, sve to treba povešati.

– A kome ćete onda udarati namete? – pita Kromvel, a Norfok ga
pogleda uplašeno, ne baš siguran da li se ovaj to šali ili govori ozbiljno.

Glasine o kardinalovoj popularnosti svakako ga ne raduju, one u
njemu, štaviše, bude strah. Kralj je pomilovao Volsija, ali ako ga je ovaj
već jednom uvredio, može se desiti da ga uvredi ponovo. Ako su već
mogli da smisle četrdeset četiri optužnice, onda će – u slučaju da istina
ne uspe da zauzda maštu – lako smisliti još četrdeset četiri.

Kromvel gleda Norfoka i Gardinera; nešto se domunđavaju.
Poglédaju i oni u njega; samo sevaju očima, ništa ne govore.

Rajotesli se drži Kromvela, uvek je u njegovoj senci, u stopu ga prati,
piše u njegovo ime najpoverljivija pisma, ona upućena kardinalu i
kralju. I nikad ga ne čuješ da kaže: mnogo sam umoran. I nikad ne
kaže: kasno je. Upamti sve što se od njega traži da upamti. Ni Rejf u
tome nije bolji od njega.

Vreme je da se devojke uvedu u porodični posao. Džoen se žali na
kćerku, kaže da mala loše veze, i izgleda da je to dete, potajno
prebacujući iglu u pogrešnu ruku, naviklo da pravi nezgodan
dvostruki bod koji biste, sve i da vam mač nad glavom visi, teško uspeli
da oponašate. Njoj Kromvel poverava zadatak da zašiva pošiljke koje
on šalje na sever.

Septembar 1530: kardinal odlazi iz Sautvela, bez žurbe nastavlja put ka
Jorku. Njegovo napredovanje na sever sada poprima oblik trijumfalne
povorke. Ljudi se jate sa svih strana ne bi li ga videli, čekaju ga u
drumskim zasedama, samo da kardinal položi svoje čarobne šake na
njihovu decu; oni to nazivaju „krizmom“, ali čini se da je reč o nekoj još
starijoj svetoj tajni. Pristižu ljudi u hiljadama, samo da zinu u njega; a
on se moli za sve njih.

– Savet budno motri na kardinala – kaže Gardiner prozviždavši
pored Kromvela. – Luke su zatvorene.

Norfok kaže: – Kaži ti njemu da ću ga, samo li ga vidim ponovo,
živog pojesti; i koske i meso i hrskavicu ima da mu izgrickam. –
Kromvel beleži kako mu je rečeno i šalje to na sever: „... i koske i meso i
hrskavicu“. Prosto čuje hrskanje i škljocanje vojvodskih zuba.

Dana drugog oktobra kardinal stiže u palatu u Kevudu, petnaestak
kilometara udaljenu od Jorka. Ustoličenje je zakazano za sedmi
novembar. Stiže uto i vest da je sazvao skup predstavnika severne
crkve; trebalo bi da bude održan u Jorku, dan posle njegovog
ustoličenja. To bi trebalo da simbolizuje kardinalovu nezavisnost; neki
u tome, štaviše, vide simbol kardinalove pobune. Kralja o tome nije
izvestio, nije izvestio ni starog Vorama, nadbiskupa kenterberijskog; i
prosto mu je u ušima kardinalov glas, blag a vetrenjast, pa kaže,
Tomase, a što bi to oni pa i morali da znaju?

Poziva ga Norfok. Sav se zajapurio, penica mu se hvata u uglovima
usta, viče. Maločas se video s oružarom radi opreme, i još na sebi ima
delove oklopa – onaj za butine i za krsta – pa izgleda kao gvozden lonac
koji se trese i svaki čas će da proključa. – Šta on misli? Da može tamo da
se ukopava i pravi sebi kraljevstvo? Nije mu dosta kardinalska kapa,
krunu bi taj da stavi sebi na glavu, prokleti Tomas Volsi, kasapinov

isprdak, i ja kad ti kažem, lepo kad ti kažem...
Kromvel gleda u zemlju, za slučaj da vojvoda pokuša da mu pročita

misli. Moj gospodar bi, razmišlja on, zaista bio sjajan kralj; tako
dobroćudan, tako siguran u sebe i uglađen u postupcima, tako
pravičan, tako brz i razborit. Njegova vladavina bila bi takva da bolje
ne može biti, a podanici njegovi – najbolji podanici; i kako bi samo
uživao u vođenju svoje države.

Kromvel prati pogledom vojvodu, koji se jarca i peni; ali vojvoda se
najednom okreće, lupi se po metalnoj butini, i suza, od bola ili nečeg
drugog, zaiskri mu u oku. – E, Kromvele, ti misliš da sam ja tvrda srca.
A nije meni srce toliko tvrdo da ne vidim na šta si ti spao. Znaš šta ću ti
reći? Reći ću ti, evo, da ne znam ni jednog jedinog čoveka u Engleskoj
koji bi uradio ono što si ti uradio za čoveka koji se osramotio i pao. Kralj
tako kaže. Čak i onaj Šapui, carev čovek, kaže: ne možete naći manu
onom, kako se zvaše... Kažem ti ja, šteta je što je tebe put naneo na
Volsija. Šteta što ne radiš za mene.

– Pa – na to će Kromvel – svi mi želimo isto. Da vaša sestričina
postane kraljica. Zar ne možemo na tome da radimo zajedno?

Norfok gunđa. Nešto, po njegovom viđenju stvari, nije u redu s tom
rečju „zajedno“, ali ne može tačno da odredi šta je to. – Ne zaboravi gde
ti je mesto.

Kromvel se nakloni. – Svestan sam da je vaše gospodstvo prema meni
uvek blagorodno.

– Vidi, Kromvele, voleo bih da navratiš u moj dom u Keninghol, pa
da popričaš s mojom gospođom suprugom. Ta žena ima čudovišne
zahteve. Misli da ne bi trebalo da držim u kući drugu ženu, zarad
svoga zadovoljstva, znaš... Kažem ja njoj, a gde da je držim? Hoćeš da
se zimi, noću, lomatam po sleđenim drumovima? Izgleda da nisam u
stanju dobro da se izrazim; šta misliš, da li bi mogao ti da navratiš pa
da joj izložiš moj slučaj? – A onda, na brzinu, dodaje: – Ne sad, naravno.
Ne. Sad je najvažnije... da se sretneš s mojom sestričinom...

– Kako je ona?
– Ako mene pitaš – kaže Norfok – cenim da Ani malo fali da okrvavi
ruke. Rado bi ona kardinalovim crevima nahranila one svoje
prepeličare, a ruke i noge mu zakucala iznad gradskih kapija Jorka.

***

Jutro je tmurno, i Ana ti prirodno privlači pogled, ali ima nečeg
senovitog oko nje, po obodima svetlosti koja je okružuje. – Doktor
Kranmer se upravo vratio iz Rima – kaže Ana. – Ne donosi nam,
naravno, dobre vesti.

Poznaju se njih dvojica; Kranmer je povremeno radio za kardinala, a –
ako ćemo pravo – ko nije? Sada se posvetio rešavanju kraljevog pitanja.
Zagrle se, ali oprezno: naučnik iz Kembridža i majković iz Patnija.

– Gospodaru – kaže Kromvel – a što vi ne biste došli na naš koledž?
Na Kardinalski koledž, hoću da kažem? Njegovoj milosti je mnogo žao
što nećete da nam dođete. Postarali bismo se da tamo imate sve
pogodnosti.

– Mislila sam da traži neko trajnije rešenje – kaže Ana zlobno se
cereći.

– Ali uz dužno poštovanje, ledi Ana, kralj mi je bezmalo rekao da će
on lično preuzeti staranje nad oksfordskom zadužbinom. – Kromvel se
osmehuje. – Možda bismo mogli da je nazovemo po vama?

Toga jutra Ana nosi raspeće na zlatnom lancu. S vremena na vreme
cimne ga prstima nestrpljivo, a onda opet gurne šake u rukave. Toliko
joj je to prešlo u naviku da ljudi već pričaju kako ona, očigledno, nešto
krije, neku telesnu manu; Kromvel, međutim, smatra da ta žena,
jednostavno, ne voli da pokazuje šake. – Moj ujak Norfok kaže da se
Volsi šetka sa osamsto naoružanih ljudi. Priča se da čuva Katarinina
pisma – je li to istina? Kažu još da će Rim izdati dekret kojim će kralju
naložiti da se odvoji od mene.

– To bi nedvosmisleno bilo pogrešno od strane Rima – kaže Kranmer.
– Tako je, bilo bi. Zato što njemu ne može da se naloži. Pa nije valjda
kralj Engleske nekakav parohijski crkvenjak? Ili dete neko? U
Francuskoj se ovako nešto nikada ne bi moglo desiti; kod njih kralj drži
sveštenstvo u šaci. Gospodar Tindejl kaže: „Jedan kralj, jedan zakon,
tako bog za svaku zemlju nalaže.“ Pročitala sam njegovu knjigu
Hrišćanin pokorni. Lično sam je pokazala kralju i obeležila odlomke koji
se tiču njegovih ovlašćenja. Podanik se mora pokoravati volji svoga
kralja kao što se pokorava volji božjoj; jesam li shvatila suštinu? Mora
neko papi da pokaže gde mu je mesto.

Kranmer je gleda s poluosmehom na licu; liči mu na dete koje učite
da čita, a onda se jednog dana iznenadite koliko brzo uči.

– Čekajte – kaže ona – hoću nešto da vam pokažem. – Ona klizne
pogledom u stranu. – Ledi Keri...

– O, molim te – na to će Meri. – Nemoj tome da pridaješ toliki značaj.
Ana pucne prstima. Meri Bolen izlazi na svetlo, sevne ona plava kosa.
– Daj mi to – kaže Ana. To je neko parče hartije; ona ga razmotava. –
Pronašla sam ovo u sopstvenom krevetu, možete li da poverujete? Noć
je bila, i ono bolešljivo, bledunjavo šunjalo podiglo je čaršav, a ja,
naravno, ništa iz nje nisam uspela da izvučem, jer ona počne da plače
ako je samo popreko pogledate. I tako ne znam ko je ovo ostavio tamo.
Raširila je crtež. Nacrtana su tri lika. U sredini je kralj. Krupan je i
naočit, a da ne bude zabune – na glavi mu je kruna. Po jedna žena stoji
mu s leve i desne strane; ona leva nema glavu. – To je kraljica – kaže
ona – Katarina. A ovo sam ja. – Smeje se. – Ana sans tête.76
Doktor Kranmer pruža ruku da uzme papir. – Dajte to meni, da ga
uništim.
Ona ga zgužva u pesnicu. – Mogu i sama da ga uništim. Jedno
proročanstvo kaže da će kraljica Engleske biti spaljena. Ne plaši mene
proročanstvo. Sve i da je istinito, preuzeću na sebe taj rizik.
Meri stoji, kao kip, u položaju u kojem ju je Ana ostavila; ruke su joj
sklopljene, kao da u njima još drži onu hartiju. O, Isuse, pomisli
Kromvel, kad bih mogao da je vidim negde, bilo gde, samo ne ovde; da
je odvedem nekud gde će zaboraviti da je od Bolenovih. Pitala me
jednom da li ću da je vodim. Izneverio sam je. I da me opet pita, opet
bih je izneverio.
Ana se okreće prema svetlu. Obrazi su joj ispijeni – kako je samo
mršava sada – a oči joj sijaju. – Ainsi sera77 – kaže ona. – Neka kaže ko
šta hoće, tako ima da bude. Hoću da bude moj.
Dok izlaze, on i doktor Kranmer ćute, sve dok ne ugledaju devojčicu
bledog lica kako im ide u susret, ono bolešljivo bledunjavo šunjalo, s
preklopljenim platnom u rukama.
– Mislim da je ovo ta što plače – kaže Kromvel. – Nemojte, dakle, da je
pogledate popreko.
– Gazda-Kromvele – kaže ona – ova zima bi mogla da potraje.

Pošaljite nam još onih pita s pomorandžom.
– Dugo te nisam video... Šta radiš, gde si?
– Vezem, uglavnom. – Devojka na svako pitanje odgovara posebno. –

Tamo gde me pošalju.
– I špijuniraš, računam.
Ona klimne glavom. – Nisam baš najbolja u tome.
– To ne znam. Vrlo si sitna, teško te je primetiti.
Kromvel je to izrekao kao kompliment; ona trepće, prima k znanju. –

Ja francuski ne govorim. Pa nemojte ni vi, moliću lepo. Neću onda imati
šta da vam kažem.

– Za koga špijuniraš.
– Za braću.
– Poznaješ doktora Kranmera?
– Ne – kaže ona; misli, pri tom, da je to ozbiljno pitanje.
– A sad – objašnjava joj on – prvo da nam kažeš ko si, kako se zoveš.
– O... Razumem. Ja sam kćerka Džona Simora. Iz Vulf Hola.
Iznenadila ga je. – A ja mislio da su Simorove kćeri kod kraljice
Katarine.
– I jesu. Ponekad. Sad nisu. Rekla sam vam već. Idem tamo gde me
pošalju.
– Ali ne i tamo gde te cene.
– Pa jesam cenjena, na izvestan način. Vidite, ledi Ana neće odbiti
nijednu od kraljičinih dama koja želi da provede neko vreme kod nje. –
Ona podiže pogled, i na tren joj zablistaju oči. – A takvih je vrlo malo.
Svakoj porodici u usponu potrebne su prave informacije. Sada, kad
kralj samoga sebe smatra neženjom, bilo koja devojčica može držati
ključ budućnosti u svojim rukama; ne bi, bogme, Kromvel stavio sav
novac na Anu. – Pa, neka ti je sa srećom – kaže on. – Gledaću da se
držim engleskog.
– Bila bih zahvalna. – Ona se nakloni. – Doktore Kranmeru.
Kromvel se okreće, gleda je dok se mala sitnim korakom udaljava u
pravcu Ane Bolen. Počinje, jedva osetno, da ga grize crv sumnje u vezi s
onim parčetom hartije u krevetu. Ali ne, pomisli on. Ne, nemoguće.
Doktor Kranmer, kroz osmeh, kaže: – Razgranali ste mrežu
poznanstava među dvorskim damama.

– Pa i ne baš. Simor ima tri kćerke, a ja još ne znam koja je tačno ova.
A pretpostavljam da su Simorovi sinovi častoljubivi.

– Njih jedva da poznajem.
– Kardinal je vaspitavao Edvarda. Taj je pametan. A Tom Simor
uopšte nije takva budala kakvom se predstavlja.
– A njihov otac?
– Živi u Viltširu. Nikada ih i ne viđa.
– Da mu pozavidi čovek – promrmlja doktor Kranmer.
Život na selu. Seoske blagodeti. Iskušenje na kakvom se Kromvel
nikada nije našao. – Koliko ste dugo bili na Kembridžu pre nego što vas
je kralj pozvao?
Kranmer se nasmeši. – Dvadeset šest godina.
Obojica su obučeni za jahanje. – Danas se vraćate u Kembridž?
– Ne za stalno. Porodica – misli, pri tom, na Bolenove – želi da joj
budem pri ruci. A vi, gazda-Kromvele?
– Imam jednog klijenta, privatno. Od mračnih pogleda ledi Ane
svakako ne mogu da zaradim za život.
Momci ih čekaju s konjima. Iz svoje višeslojne odeće doktor Kranmer
vadi predmete umotane u sukno. Tu, pored ostalog, drži šargarepu
brižljivo isečenu po dužini, pa jednu smežuranu jabuku, isečenu na
četiri dela. Kao dete, sasvim neopterećeno, daje Kromvelu dve šnite
šargarepe i pola jabuke, da i ovaj nahrani svoga konja; kad je to učinio,
kaže mu: – Mnogo dugujete Ani Bolen. Možda i više nego što mislite.
Ona je o vama izgradila dobro mišljenje. Nisam, istina, siguran da joj je
bogzna kako stalo da vam postane svastika...
Životinje povijaju glave, žvaćkaju, uši im se uspravile iz zahvalnosti.
Na tren vlada spokoj, kao blagoslov. Kromvel kaže: – Ništa ne može da
se sakrije, zar ne?
– Ne. Ne može. Apsolutno ništa. – Sveštenik vrti glavom. – Pitali ste
zbog čega neću da dođem na vaš koledž.
– Samo sam hteo da zapodenem razgovor.
– Nije bitno... kako smo mi tamo, na Kembridžu, čuli, vi ste silan trud
uložili kako bi se spasla zadužbina... i studenti i kolege imaju za vas
samo reči hvale... Gazda-Kromvelu, kažu, ništa ne može da promakne.
Mada, izvesno je da taj komfor kojim se tako ponosite... – U njegovom

tonu, milozvučnom i nesaosećajnom, nema ni najmanje promene. – U
podrumu gde se drži riba? Gde su studenti pomrli?

– Gospodin kardinal nije to tek tako primio.
A Kranmer će, tek tako: – Nisam ni ja.
– Moj gospodar nikada nije bio od onih koji su u stanju da zbog svojih
stavova gaze po ljudima. Bili biste bezbedni tamo.
– Uveravam vas da u meni ne bi prepoznao jeretika. Čak ni na
Sorboni nisu mogli ništa da mi prebace. Nemam čega da se plašim. –
Slabašan osmeh pojavi se na njegovom licu. – Ali možda sam ja... eh, pa
dobro... možda sam ja prosto u srcu kembrički čovek.

Kaže Kromvel Rajotesliju: – Je l’ on stvarno u svakom pogledu
pravoveran?

– Teško je reći. Monahe ne voli. Raspituj se dalje.
– Kakav je bio na jezuitskom koledžu?
– Pričaju da je bio strog kad ispituje.
– Pretpostavljam da njemu teško da išta može da promakne. Mada...
On za Anu misli da je dama puna vrlina. – Kromvel uzdahne. – A šta
ono beše mi mislimo?
„Zovite me Rizli“ frkće. On se tek oženio – Gardiner mu našao ženu –
ali njegovi odnosi sa ženama, sve u svemu, nisu nežni.
– Meni se čini da je on melanholičan čovek – kaže Kromvel. – Od onih
koji žele da žive mimo sveta.
Rajoteslijeve svetle obrve se podižu, gotovo neprimetno. – Je li vam
ispričao ono za konobaricu?

Kranmer mu dolazi u kuću, i Kromvel ga gosti ukusnom srnetinom;
samo su njih dvojica za stolom, i Kromvel izvlači priču iz gosta, polako,
lagano, i s lakoćom. Pita doktora odakle je i, kad mu ovaj kaže, ne znate
vi gde je to, Kromvel će, recite samo, možda i znam, bio sam ja kojegde.

– Sve i da ste bili u Asloktonu, ne biste znali da ste tamo. Dovoljno je
da čovek ode dvadesetak kilometara dalje do Notingema, a kamoli da
prenoći u nekom drugom mestu, i Asloktona se neće sećati kao da tamo
nikada nije ni bio. – Kranmerovo selo nema čak ni crkvu; u selu se mogu
videti samo sirotinjski kućerci i dom njegovog oca, kuća u kojoj su

živela tri naraštaja Kranmerovih.
– Vaš otac je plemić?
– Dabome da jeste. – Kranmer je, izgleda, pomalo preneražen: a šta bi

bio nego plemić? – U rodbinskim smo vezama s Tamvortovima iz
Linkolnšira. S Kliftonovima iz Kliftonima. A i s porodicom Moline, za
njih ste svakako čuli. Čuli ste valjda?

– I, imate mnogo zemlje?
– Da sam se setio, poneo bih zemljišne knjige.
– Oprostite. Mi, poslovni ljudi...
Kromvel ga motri, procenjuje sagovornika. Kranmer klimne glavom.
– Mala je to površina. A i ja nisam najstariji. Ali dobro me je vaspitao.
Naučio me da jašem konja. Dao mi prvi lûk. I prvog sokola, da ga
obučavam.
O ocu govori, zaključi Kromvel, o ocu koga odavno već nema među
živima: i dalje Kranmer traži njegovu ruku u mraku.
– Kad sam navršio dvanaest godina, poslao me je na školovanje.
Mučio sam se tamo. Nastavnik je bio grub.
– Prema vama? Ili i prema drugima?
– Iskreno govoreći, jedino sam o sebi tada i mislio. Slab sam bio, nema
sumnje. A on je, pretpostavljam, upravo samo i čekao da vidi ko je slab.
Tako rade nastavnici.
– Zar niste mogli da se požalite ocu?
– Pitam se sad i sâm zbog čega mu se nisam požalio. A onda je otac
umro. Meni je bilo trinaest. Godinu dana posle toga majka me poslala u
Kembridž. Radovao sam se što mi se pružila prilika da se sklonim. Da
pobegnem od njegovog pruta. A ni plamen učenosti nije tamo bogzna
kako goreo. Gasio ga je vetar sa istoka. Oksford – a naročito Magdalenin
koledž, gde je vaš kardinal učio – tih dana bio je sve i svja.
E, pomisli Kromvel, da si rođen u Patniju, gledao bi reku svaki dan, i
lako bi mogao da zamisliš kako se ta reka širi i postaje more. Sve i da
nikada nisi svojim očima video okean, mogao bi da zamisliš kako
izgleda na osnovu onoga što priča stran svet koji, s vremena na vreme,
doplovi uzvodno rekom. Znao bi da ćeš jednoga dana poći u svet gde
su pločnici od mramora i paunovi se šetaju, gde brda titraju od jare, a
miris sušenih travki te zapahnjuje dok hodaš. Maštao bi o onome što će

ti doneti putovanja: topli dodir terakote, noćno nebo u nekom sasvim
drugačijem podneblju, nepoznato cveće, kameni pogled nekih tuđih
svetaca. Ali kad se rodiš u Asloktonu, u ravnici, pod nepreglednim
nebom, u stanju si da zamisliš samo Kembridž, i ništa dalje.

– Jednom čoveku s mog koledža – kaže doktor Kranmer obazrivo –
kardinal je rekao da su vas, kao malo dete, ukrali pirati.

Kromvel se na trenutak zagleda u njega, pa se nasmeši, polako, uživa
u ovome. – O, kako mi nedostaje moj gospodar! Sada, kad je otišao na
sever, nema nikoga da smišlja priče o meni.

Na to će doktor Kranmer, oprezno: – To, znači, nije istina? Jer, znate,
pitao sam se baš da li bi to onda značilo da, možda, niste kršteni?
Sumnja bi, bojim se, u takvom slučaju svakako postojala.

– Ali slučaja nije bilo. Pirati bi me vratili.
Doktor Kranmer se namršti. – Bili ste nemirni kao dete?
– Da smo se tada upoznali, možda bih premlatio tog vašeg
nastavnika.
Kranmer je prestao s jelom; a ni dotad nije bogzna koliko pojeo. Ovaj
čovek će, razmišlja Kromvel, negde u sebi uvek čvrsto verovati da sam
ja običan paganin; sad više nikako ne mogu ni da ga razuverim. –
Nedostaje vam rad na univerzitetu? – pita ga onda. – Sve se u vašem
životu poremetilo otkako vas je kralj imenovao za ambasadora i bacio
vas na pučinu.
– U Biskajskom zalivu, kad sam se vraćao iz Španije, morali smo da
skačemo s broda. Slušao sam mornare kako se ispovedaju.
– Mora da je stvarno imalo šta da se čuje. – Kromvel se smeje. –
Sigurno su se drali da nadjačaju oluju.
Posle napornog putovanja – premda je kralj bio zadovoljan njegovim
poslanstvom – Kranmer bi se možda i vratio starom načinu života da
nije, u prolazu se susrevši s Gardinerom, napomenuo kako bi se
evropski univerziteti mogli pridobiti za kraljevu stvar. Vaše veličanstvo
je probalo s kanonskim pravnicima; neka proba sad s teolozima. Što da
ne, rekao je kralj; dovedi ti meni doktora Kranmera i poveri mu taj
zadatak. Vatikan tvrdi da nema ništa protiv same zamisli, pod uslovom
da se teolozima ne nudi novac; da ljupke opomene, naročito kad dolazi
od pape koji se preziva Mediči. Kromvelu lično ta se inicijativa čini

maltene uzaludnom – ali onda se seti Ane Bolen i onoga što je njena
sestra rekla: ni Ana se ne podmlađuje kako vreme odmiče. – Vidite, vi
ste pronašli stotinu učenih ljudi na raznim univerzitetima, i neki od njih
kažu da je kralj u pravu...

– Većina tako kaže...
– A ako ih nađete još dvesta takvih, šta posle više ima veze? Klement
sada nije više podložan ubeđivanju. Jedino pritisku. A ne mislim pri
tom na moralni pritisak.
– Ali nije Klement taj koga moramo ubediti u ispravnost kraljeve
namere. Celu Evropu moramo da ubedimo. Sve hrišćane.
– Bojim se da će još teže ići s hrišćankama.
Kranmer obori pogled. – Nikada ni u šta nisam mogao da ubedim
svoju ženu. Nije mi ni padalo na pamet da pokušam. – On zastaje na
trenutak. – Mi smo, gazda-Kromvele, obojica udovci, mislim, i ako već
treba da postanemo kolege, ne smem vas ostaviti u neznanju, ili na
milost i nemilost pričama koje narod ispreda.
Svetlost čili dok Kranmer priča, i njegov glas, svaka promrmljana reč,
svako kolebanje, gubi se u sumraku. Izvan prostorije u kojoj sede, u
kući koja se priprema za noć, čuje se neka lupnjava i škripa, kao da
neko pomera velike stolove, a usto i stišani poklici i uzvici odobravanja.
Kromvel, međutim, ne obraća pažnju na te zvuke, potpuno je
usredsređen na sveštenika. Džoan, siroče, priča Kranmer, služila u
plemićkoj kući u koju je on u to doba navraćao; bez igde ikog svog, bez
miraza; sažalio se na nju. Šapat u sobi zidova obloženih drvetom
uzdiže dušu iznad močvarne čame, priziva mrtve; kembrički sutoni,
neumoljiva vlaga iz baruština i svetiljke što gore u praznoj sobi u kojoj
se odigrava ljubavni čin. Nije mi bilo druge, morao sam da se oženim
njome, kaže doktor Kranmer, i zaista, kako čovek može a da se ne
oženi? Na koledžu su mu, razume se, oduzeli status predavača, ne
možeš predavati na univerzitetu i biti oženjen čovek. I, po prirodi
stvari, ona je morala da napusti dom u kojem je živela, a kako Kranmer
nije znao šta će s njom, smestio ju je kod Delfina, koji drže neki njegovi
poznanici, neki – ispoveda se, ne bez stidljivog obaranja pogleda –
njegovi rođaci, da, istina je da neki tamo njegovi drže Delfina.
– Nema razloga da se stidite toga. Delfin je dobra kuća – kaže

Kromvel.
A znaš i ti, pomisli ovaj, pa se ugrize za usnu.
Kromvel proučava doktora Kranmera; kako trepće očima, kako

prstom obazrivo pridržava bradu, pa njegove rečite oči i, naposletku,
blede šake kao stvorene za molitvu. A Džoan nije bila, kaže on, nije ona
bila, znate, nikakva konobarica, šta god ljudi pričali, a ja dobro znam
šta sve pričaju. Bila je udata žena i nosila je dete, a on je bio ubogi
naučnik i spremao se da s njom živi u časnom siromaštvu, ali na kraju
nije tako ispalo. Računao je da će možda naći službu kao sekretar kod
nekog plemića, možda kao domaći učitelj, ili da bi mogao pišući da
zarađuje za život, ali džaba mu bili svi ti planovi. Smatrao je da bi
mogli da se presele iz Kembridža, čak i iz Engleske da odu, ali na kraju
nikud nisu otišli. Nadao se da će neki njegov poznanik učiniti nešto za
njega pre nego što se dete rodi; ali kad je Džoan umrla na porođaju,
niko ništa nije mogao da učini za njega, sad više zaista nikako. – Da je
dete preživelo, bar bi mi neko ostao. Ovako niko nije znao šta da mi
kaže. Nisu znali da li da mi izraze saučešće što sam izgubio ženu, ili da
mi čestitaju što me jezuitski koledž primio natrag. A ja se zaredio; što ne
bih? Sve to što se u međuvremenu desilo, i ženidba, i dete koje je trebalo
da mi se rodi, moje kolege su, po svemu sudeći, smatrale nekom vrstom
greške u proračunu. Kao kad se izgubiš u šumi. Posle se vratiš kući i
više o tome i ne razmišljaš.

– Ima nekih čudnih, hladnih ljudi u ovom svetu. To su sveštenici,
mislim. Uz dužno poštovanje prema vama. Vežbom postižu to da
ugase u sebi sva prirodna osećanja. Oni to, naravno, čine vođeni
najboljim pobudama.

– Nije to bila nikakva greška. Proživeli smo zajedno godinu dana.
Mislim na nju svakodnevno.

Otvaraju se vrata; Elis donosi osvetljenje. – Ovo vam je kćerka?
Umesto da mu priča o svojoj porodici, Kromvel kaže: – To je moja
prelepa Elis. To nije tvoj posao, zar ne, Elis?
Ona brzo klimne glavom, i napravi kniks pred sveštenikom. – Nije,
ali Rejf i ostali žele da znaju o čemu vi to ovde tako dugo pričate.
Čekaju da čuju da li će kardinalu večeras biti poslata neka depeša. Tu je
i Džo, spremna, s iglom i koncem.

– Kaži ti njima da ću pismo napisati svojeručno, a onda ćemo sutra da
ga pošaljemo. Džo može na spavanje.

– O, nećemo mi sad na spavanje. Teramo Gregorijeve hrtove po
dvorani tamo-amo, a nadigli smo toliku galamu da ćemo i mrtve da
probudimo.

– Sad mi je jasno zbog čega nećete da se razilazite.
– Da, sjajno je ovo – kaže Elis. – Imamo manire kuhinjskih sluškinja, i
nikada niko neće hteti da se oženi nama. Da su se naše majke i tetke
ponašale kao mi kad su bile male, dobile bi po ušima da sve pršti.
– To znači da mi živimo u srećnim vremenima – na to će Kromvel.
Elis odlazi, zatvara vrata za sobom, a Kranmer kaže: – Decu ne
šibate?
– Pokušavamo da ih učimo na primerima, kao što Erazmo
preporučuje, mada svi mi volimo da pujdamo pse i dižemo buku, pa u
tom pogledu i ne pružamo deci bogzna kakav primer. – Kromvel ne
zna da li bi trebalo da se nasmeši; on ima Gregorija; ima Elis i Džoen i
malu Džo, i krajičkom oka, na krajnjem obodu vidnog polja, vidi onu
bledu devojčicu koja špijunira za Bolenove. Ima svoje sokolove, koji
prate njegov glas. A šta ovaj čovek ima.
– Razmišljam o kraljevim savetnicima – kaže doktor Kranmer. – O
ljudima koji ga sada okružuju.
A Kromvel ima i kardinala, ukoliko kardinal i dalje, posle svega što
se dogodilo, misli dobro o njemu. Umre li Kromvel, barem će mu zift
crni lovački psi njegovog sina ležati pod nogama.
– To su sposobni ljudi – veli Kranmer – koji će učiniti sve što kralj od
njih zatraži, ali meni sve nešto izgleda – ne znam kako izgleda vama –
da oni ni najmanje ne razumeju njegovu situaciju i da u njima nema ni
trunke... griže savesti i plemenitosti. Ni trunke milosrđa. Ni ljubavi.
– Zbog toga i mislim da će on vratiti kardinala.
Kranmer ga pomno posmatra. – Bojim se da to sada više nije
izvodljivo.
Kromvel želi nešto da kaže, da iskaže taj gnev i bol koji se u njemu
nakupio. Kaže: – Ljudi su radili na tome da nas posvađaju. Da ubede
kardinala da ja ne postupam u njegovom interesu, već samo u svom
ličnom, da sam se prodao, da se svakodnevno viđam s Anom...

– Pa i viđate se, ako ćemo pravo.
– A kako drugačije da znam šta mi sledeće valja činiti? Moj gospodar
ne zna, ne može da razume kako je sada ovde.
– Zar ne bi trebalo da mu se pridružite tamo? – kaže Kranmer blagim
glasom. – Vaše prisustvo odagnalo bi svaku sumnju.
– Nema vremena. Klopku su mu već postavili, i ja se ne usuđujem da
mrdnem odavde.

Oseća se svežina u vazduhu; ptice selice su odletele, a uoči novog
semestra Kod Linkolna i Kod Greja okupljaju se crnokrili advokati. Sezona
lova – ili, u najmanju ruku, ono doba godine kad kralj svaki dan ide u
lov – već je na izmaku. Šta god ti se drugde dešava, koliko god da te
obmanjuju i zagorčavaju ti život, zaboravićeš kad izađeš u polje. Od
lovca nema bezazlenijeg čoveka; on živi u datom trenutku, i zbog toga
se oseća čisto. Kad se uveče vrati kući, celo telo ga boli, a glava mu je
puna slika lišća i neba; nije mu do čitanja. Sav njegov jad, sve što ga
muči sad je negde daleko, i tamo će i ostati pod uslovom da – posle jela i
vina, smeha i lovačkih priča – čovek ujutro ustane pa krene sve iz
početka.

Ali kralj će u zimu, kad ima manje obaveza, početi da razmišlja o
svojoj savesti. Počeće da razmišlja o ponosu. Počeće da priprema
nagrade za one koji mu valjano služe.

Dan je pravi jesenji, beličasto sunce beži iza treperavog lišća koje se
sve slabije drži za grane. Zauzimaju busiju. Kralj voli da radi bar dve
stvari istovremeno: da priča, recimo, i da nišani strelom. – Ovde ćemo
biti sami – kaže – i moći ću da otvorim dušu pred tobom.

Oko njih se, istina, vrzma mnogo ljudi, koliko, na primer, broji
stanovništvo omanjeg sela – u Asloktonu, možebiti, živi toliko duša.
Kralj zapravo ne zna šta znači reč „sam“. Da li je on ikada sam, makar i
u snovima? „Sam“ znači bez Norfoka koji mu tandrče za petama.
„Sam“ znači bez Čarlsa Brendona, kome je u jednom letnjem izlivu
besa kralj posavetovao da će bolje biti da se čisti i da ne prilazi dvoru na
manje od osamdeset kilometara. „Sam“ znači samo sa strelcima iz
kraljevske garde i slugama, sam s gospodom iz državnog saveta, jer to
su odabrani ljudi s kojima se i privatno družim. Dvojica iz tog saveta,