Hilari Mantel - Vucje leglo

strana ograđene obrađenim kamenom u boji. Kad Kromvel, oko osam
sati, promoli glavu u ložu, eto ti kralja, sedi već, pun iščekivanja, na
somotskom jastučetu, a pored njega kleči sluga, raspakuje mu doručak.
– Pridružiće mi se francuski ambasador – kaže Henri; hitajući svojim
poslom, Kromvel naleće upravo na tog gospodina.

– Čujem da su vas naslikali, gazda-Kremijele. I mene su. Jeste li videli
kako ste ispali?

– Nisam još. Hans je prezauzet. – Čak i u to lepo jutro, ovde, pod
lepezastim svodom, ambasador izgleda pomalo snuždeno. – Pa – kaže
Kromvel – izgleda da su krunisanjem ove kraljice naše dve zemlje
dostigle stanje savršenog prijateljstva. A kako dodatno usavršiti
savršenstvo, pitam ja vas, mesje.

Ambasador se nakloni. – Mislite, šta ćemo sad kad stvari mogu da
pođu samo nizbrdo?

– Dajte da pokušamo, znate, da održimo nekako to stanje u kojem
ćemo jedni drugima biti od koristi. Dok naši vladari ponovo ne počnu
da se hvataju za gušu.

– Da se opet sastanu u Kaleu?
– Možda kroz godinu dana.
– Ne pre?
– Neću bez razloga da šaljem kralja preko mora.
– Razgovaraćemo, Kremijele. – Ambasador ga dlanom lupne po
grudima, tamo gde je srce.
Anina povorka formira se u devet sati. Ona na sebi nosi purpurni
baršun, porubljen hermelinom. Pešice treba da pređe nekih šeststo
pedeset metara, po plavom tepihu koji je rasprostrt do oltara; sva je u
zanosu. Daleko iza nje ide vojvotkinja udova od Norfoka, pridržava joj
skute; bliže, pridržavajući porube njene duge haljine, stupaju biskup
vinčesterski, s jedne, i biskup londonski, s druge strane. Obojica,
Gardiner i Stoksli, bili su uz kralja kad je hteo da se razvede; sada,
međutim, izgledaju kao da bi dušu dali samo da su što dalje od njegove
nove izabranice, po čijem visokom čelu, inače, izbijaju delikatne
graščice znoja, dok stisnute njene usne – u času kad najzad stiže do
oltara – kao da su joj u lice propale. Ko kaže da dva biskupa treba da joj
pridržavaju porube? Sve je to zapisano u jednoj velikoj knjizi, tako

staroj da se čovek maltene ne usuđuje da je pipne, da diše, štaviše, dok
je drži u rukama; Lajl, kanda, zna tu knjigu napamet. Možda bi je
trebalo, pomisli Kromvel, prepisati i odštampati.

Rešivši da to svakako uradi, potpuno se usredsređuje na Anu. Samo
da se ne spotakne dok se saginje ka zemlji, da legne ničice u molitvi
pred oltarom, a sluge prilaze da je pridrže malo, da je odignu onih
ključnih tridesetak centimetara, pre nego što stomak tresne o sveto tlo.
Kromvel uhvati sebe kako se moli: o, neka ovo dete, ovo tek
poluuobličeno srce što kuca spram kamenog poda, neka u ovom
svetom času bude posvećeno, i nek’ izraste u čoveka nalik ocu
njegovoga oca, nalik njegovim stričevima Tjudorima; neka bude čvrst,
uvek na oprezu, spreman da iskoristi svaku priliku koja mu se ukaže,
da svaku vodu potera na svoju vodenicu. Ako Henri poživi još
dvadeset godina, Henri, inače Volsijevih ruku delo, a onda prepusti
presto ovom detetu, svome baštiniku, mogao bih, razmišlja Kromvel,
da stvorim vladara po svome nahođenju: na slavu boga i dobrobit
zemlje Engleske. Jer ja tad još neću biti previše star. Vidi samo Norfoka,
šezdeseta mu je već, a otac mu je imao sedamdeset kad se borio na
Flodenu. A ja nikad neću, kao Henri Vajat, reći: e, došao je dan da se
povučem iz svih poslova. Jer šta drugo sem poslova uopšte postoji?

Ana se uspravila, nesigurna je na nogama. Kranmer, zaklonjen
gustim oblakom tamjana, gura joj u ruku žezlo, palicu od slonove kosti,
i nakratko joj položi na glavu krunu svetog Edvarda, pre nego što će je
zameniti lakšom, podnošljivijom krunom; čisto opsenarstvo, a
Kranmerove ruke vešte kao da ceo život petlja s krunama. Crkveni
velikodostojnik izgleda, pri tom, u stanju blagoga uzbuđenja, kao da
mu je neko maločas ponudio šolju toplog mleka.

Ana se, miropomazana, povlači, oko nje se širi miris tamjana, guta je:
Ana Regina143 povlači se u spavaću sobu, specijalno za nju
obezbeđenu, da se pripremi za svetkovanje u Vestmister Holu. Kromvel
se, ne hajući za ceremoniju, probija kroz okupljene dostojanstvenike –
svi ste tu, svi vi što ste govorili da nećete doći – i usput primeti Čarlsa
Brendona, konstabla Engleske, na belom konju, spremnog da ujaše
unutra, među njih. Brendon je ogroman, bode oči, i Kromvel skreće
pogled u stranu; ni Čarls me, pomisli on, neće nadživeti. Vraća se u

polumrak, ide ka Henriju. Samo ga načas zaustavi jedan prizor;
krajičak skerletne odežde kako zamiče iza ugla; nema sumnje da se to
neki sudija izvukao iz svečane povorke.

Na ulazu u Henrijevu ložu isprečio se venecijanski ambasador, ali ga
kralj sklanja i kaže: – Kromvele, nije li moja žena bila lepa, nije li bila
predivna? Da li bi otišao do nje da joj daš... – osvrće se oko sebe, traži
nešto što bi mogao da joj pokloni, a onda strgne dijamant s prsta – da li
bi joj dao ovo? – Poljubi prsten. – I ovo?

– Nadam se da ću uspeti da joj prenesem vaša osećanja – kaže
Kromvel, i uzdahne, kao Kranmer.

Kralj se smeje. Sav je ozaren. – Ovo je nešto najlepše – kaže on. –
Najlepši dan u mom životu.

– Do porođaja, Veličanstvo – kaže Venecijanac, pa se pokloni.

Vrata mu otvara Meri Hauard, mlada Norfokova kći.
– Ne, nipošto ne možete unutra – kaže. – Ni u kom slučaju. Kraljica se

svukla.
U pravu je Ričmond, pomisli on; mala uopšte nema grudi. Još. A

četrnaest joj je godina. Šarmiraću ja ovu malu Hauardovu, kaže on sebi,
pa oplete priču, bogzna kako joj nahvali haljinu i dragulje, a onda
začuje neki glas iznutra, prigušen, kao da iz groba dopire; Meri Hauard
poskoči, pa će: o, u redu je, ako ona tako kaže, onda možete kod nje.

Krevetske zavese su navučene. On ih razmiče. Ana leži u
jednostavnoj širokoj haljini. Izgleda sva prozirna kao duh, izuzev
zaprepašćujuće naraslog stomaka u kojem nosi šestomesečno dete. U
svečanoj odori koju je do maločas nosila jedva da se primećivalo da je u
drugom stanju, i samo po onom svetom trenutku, kad je legla trbuhom
na kamen, uopšte se i seća njenog tela, koje sada leži pred njim, kao da
će svaki čas biti prineto na žrtvu; grudi joj se nadimaju pod lanenim
platnom, a dole bosa stopala, sva otekla.

– Majko božja – kaže ona. – Zar vi nikako ne možete da ostavite na
miru nas žene iz kuće Hauardovih? Za jednog ružnog muškarca,
veoma ste sigurni u sebe. Da vas vidim. – Ona pridigne glavu. – Je li to
grimiz? Grimiz, ali mnogo crn. Oglušili ste se o moju zapovest?

– Vaš rođak Frensis Brajan kaže da ličim na podliv.

– Modrica na kraljevom telu – kroz smeh će Džejn Rokford.
– Hoćete li izdržati? – pita on, gotovo sumnjajući, bezmalo nežno. –
Iznureni ste.
– O, mislim da će pregurati nekako. – Nema sestrinskog ponosa u
Merinom glasu. – Pa za ovo je rođena, zar ne?
Džejn Simor: – Gleda li kralj?
– Kralj se ponosi njome. – Obraća se potom Ani, opruženoj na tom
odru. – Kaže da nikada niste bili lepši. Šalje vam ovo.
Ana ispusti neki zvuk, zaječi, negde na pola puta između zahvalnosti
i dosade: o, šta, zar još jedan dijamant?
– I poljubac, koji, rekoh mu ja, bolje da vam on lično uruči.
Po svemu sudeći, ona i ne namerava da uzme prsten od njega. S
teškom mukom Kromvel se uzdržava da joj ga ne stavi na stomak i
prosto ode. Daje ga, ipak, njenoj sestri. – Svetkovina može da sačeka,
Visosti. Dođite kad budete spremni.
Ona se pridiže dahćući. – Idem odmah. – Meri Hauard se naginje i
masira joj krsta, nevešto, nekim lepršavim devičanskim pokretom, kao
da mazi pticu. – O, beži – brecne se miropomazana kraljica. Loše joj je,
vidi se. – Gde si bio sinoć? Tražila sam te. Klicale su mi pune ulice. Čula
sam. Kažu da ljudi, navodno, vole Katarinu, ali to je, u stvari, samo
žene sažaljevaju. Daćemo mi njima nešto bolje. Zavoleće oni mene,
samo da ovo stvorenje konačno izađe iz mene.
Džejn Rokford: – O, gospođo, ali oni vole Katarinu zato što je ona kći
dvoje miropomazanih suverena. Raščistite to sa sobom, gospođo –
nikada oni vas neće voleti, svakako ne više nego što vole ovog ovde...
Kromvela. Nema to nikakve veze s vašim zaslugama. To je činjenica, i
tačka. Nema svrhe gurati glavu u pesak.
– A možda bi mogla i da zaćutiš – kaže Džejn Simor. Kromvel se
okreće prema njoj, i eto iznenađenja; Džejn je porasla.
– Ledi Keri – kaže Džejn Rokford – moramo smesta da podignemo
vašu sestru na noge i obučemo je, a vi lepo otpratite gazda-Kromvela i
uživajte usput u tom vašem uobičajenom ćućorenju. Ne bi valjalo da
baš na današnji dan prekinete tu tradiciju.
Na vratima: – Meri? – kaže on. Primeti, pri tom, njene tamne
podočnjake.

– Da? – Ton joj je takav kao da bi da kaže „da, šta sad ti hoćeš?“.
– Žao mi je što nije prošla ona ideja da se udaš za mog sestrića.
– Mene, naravno, niko ništa nije ni pitao. – Meri se nasmeši, s
naporom. – Nikada neću videti vašu kuću. A o njoj se toliko priča.
– Šta se to priča?
– Eh... priča se o kovčezima iz kojih se prelivaju zlatnici.
– Ne bismo mi to nikad dozvolili. Odmah bismo nabavili veće
kovčege.
– Kažu da je to, inače, kraljev novac.
– Sav je novac kraljev. Njegova slika je na novcu. Meri, vidi – uzima je
Kromvel za ruku – nisam uspeo da ga ubedim da te pusti. On...
– A koliko si se trudio da ga ubediš?
– Voleo bih da si kod nas. Mada, naravno, ne bi to bila partija kakvu
bi ti sad, kao kraljičina sestra, mogla da očekuješ.
– Sumnjam da ima mnogo sestara koje očekuju ono što ja svake noći
dobijam.
Rodiće Henriju još jedno dete, pomisli on. Ana će novorođenče udaviti
u kolevci. – Tvoj prijatelj Vilijam Staford je na dvoru. Mislim, valjda ti je
još prijatelj?
– Zamisli tek šta on misli o svemu što je mene zadesilo. A opet, ako
ništa drugo, tako bar do mene stigne neka lepa reč od mog oca.
Monsenjeru sam, očigledno, opet potrebna. Ne daj bože da kralj zajaše
kobilu iz neke druge štale.
– I tome će doći kraj. Pustiće te on. Daće ti nešto. Penziju.
Porazgovaraću s njim.
– Gde si video da prljava kuhinjska krpa dobije penziju? – Uto se
Meri zaljulja; sva je ošamućena, očito, od jada i premora; oči su joj pune
suza. On stoji, hvata suzu po suzu, briše ih, šapuće je, teši je, a sve bi
dao samo da nije tu. Kad konačno krene, načas se okrene i baci pogled
na Meri; ona stoji na pragu, potištena. Nešto se, misli Kromvel, mora za
nju učiniti. Poružneće ovako.

Henri gleda s galerije, odozgo, iz visina Vestminster Hola, dok njegova
kraljica zauzima počasno mesto okružena svojim damama; sve cvet do
cveta dvora i plemstva zemlje Engleske. Kralj se već ranije ušančio gore,

a sad je i zamezio; u cimet umače tanko isečene kriške jabuke. Na
galeriji su s njim encore les ambassadeurs, Žan de Dentvil, koji se krznom
brani od junske svežine, i njegov prijatelj biskup od Lavora, umotan u
ogrtač od finog brokata.

– Ovo je bilo zaista impresivno, Kremijele – kaže Selv;144 mudre
smeđe oči ga proučavaju, u sve proniču. I Kromvel u sve proniče: u
šavove, naramenice, postavu i boju; oseća iskreno divljenje pred
biskupovim brokatom boje duda. Priča se da su ova dvojica Francuza
pobornici jevanđelja, ali na Fransoinom dvoru to podrazumeva samo
uzak krug učenih ljudi koje kralj podržava čisto iz sujete; on, kralj
Francuske, nikada nije uspeo da iznedri svog sopstvenog Tomasa Mora,
svog nekog Erazma, što – po prirodi stvari – vređa njegov ponos.

– Pogledajte moju ženu, kraljicu. – Henri se naginje preko ograde
galerije. Mogao je, istina, i dole da sedi. – Ovako nešto vredi videti, zar
ne?

– Ja sam dao da mi na sve prozore stave nova stakla – kaže Kromvel.
– Da bih je bolje video.

– Fiat lux145 – mrmlja Selv.
– Bila je izvanredna – veli Dentvil. – Danas mora da je punih šest sati
provela na nogama. Nema šta, Vašem veličanstvu se mora čestitati što
ste pronašli kraljicu koja je jaka poput kakve seljanke. Nije mi pri tom,
naravno, želja da vas uvredim.
U Parizu spaljuju luterane. Kromvel bi voleo još da popriča s
diplomatama, ali ne može više da izdrži – odozdo se penje miris
pečenih labudova i paunova.
– Gospodo – pita ih on (a muzika navire kao neki talasić, srebrno
mreškanje zvuka) – poznajete li vi nekog Gvida Kamila? On je, čujem,
na dvoru vašeg gospodara.
Selv i njegov prijatelj se zgledaju. Ovo ih je izbacilo iz sedla. – To je
onaj što pravi drvene lože – zamrmori Žan. – O, znamo ga.
– To je pozorište – kaže Kromvel.
Selv klima glavom. – U kojem vi sami glumite.
– Erazmo nam je pisao o tome – kaže Henri preko ramena. – On je
stolarima naložio da mu naprave male drvene poličice s fiokama, sve
jedna u drugoj. Zahvaljujući tome pamti Ciceronove govore.

– Uz vaše dopuštenje, ne zadržava se njegova namera na tome. Reč je
o pozorištu po starom vitruvijevskom modelu. Ali ne služi to da bi se
izvodile predstave. Kao što reče gospodin biskup, vi, kao vlasnik
pozorišta, nalazite se u samom središtu i gledate oko sebe. A oko vas –
čitav sistem ljudskog znanja. Kao da ste u biblioteci, ali, kako da kažem
– pokušajte da zamislite biblioteku u kojoj svaka knjiga sadrži drugu
knjigu, u kojoj je, opet, još jedna, manja knjiga? A i ne samo to.

Kralj stavi u usta malo ušećerenog anisa, pa pregrize. – Ionako već
ima previše knjiga u svetu. I svakoga dana ih je sve više. Glupo je
nadati se da ćeš sve stići da ih pročitaš.

– Nisam bio svestan koliko vi zapravo znate o tome – kaže Selv. –
Svaka čast, gazda-Kremijele. Gvido govori samo na tom tamo svom
italijanskom narečju, a čak i tad zamuckuje.

– Pa, ako vašem gospodaru ne smeta da troši novac... – na to će Henri.
– A taj Gvido, je l’ te, da nije on veštac? Ne bi mi bilo po volji da Fransoa
padne u šake nekog vešca. Uzgred, Kromvele, ponovo šaljem Stivena u
Francusku.

Stuivena Gardinera. Francuzi, znači, ne vole da rade s Norferkom.
Nije ni čudo. – Njegovo poslanje će potrajati?

Selv ga pogleda u oči. – A ko će u međuvremenu obavljati dužnost
prvog sekretara?

– O, Kromvel će. Hoćeš? – pita ga Henri kroz osmeh.

Jedva što je sišao u parter dvorane, kad eto ti gazda-Rajoteslija. Ovo je
veliki dan za heraldičare i njihove kalfe, njihovu decu i prijatelje; čeka ih
mrsna zarada. Kromvel mu to i napomene, a „Zovite me“ kaže,
b og a m i, vas čeka mrsna zarada. Mic po mic, Rajotesli uzmiče,
približava se zastorima, a sve vreme govori ispod glasa; ovo se moglo i
predvideti, kaže, jer je Henriju već svega preko glave, a naročito što mu
oni iz Vinčestera uporno guraju klipove u točkove. I raspravâ mu je više
preko glave; sada, kao oženjen čovek, on po prirodi stvari traži malo
više mira. Zar s Anom, kaže Kromvel, a „Zovite me“ prasne u smeh: vi
je poznajete bolje nego ja, a ako gospa zaista, kako se priča, ima oštar
jezik, onda će kralju tim pre biti potrebni ministri koji se prema njemu
lepo ophode. Postarajte se vi, stoga, da Stiven što duže ostane tamo

preko i, posle nekog vremena, kralj će vas i zvanično postaviti na to
mesto.

Kristof, u popodnevnom odelu, mota se naokolo i daje Kromvelu
neke znake. Oprosti, molim te, kaže on, ali Rajotesli dodiruje njegov
grimizni ogrtač, kao za sreću, i kaže, vi ste glavni u ovoj kući, vi ste
glavni na ovoj terevenci, vi ste izvor svekolike kraljeve sreće, uspeli ste
u onome što kardinalu nije pošlo za rukom, i u mnogo čemu još. Čak i
ovo – on opisuje rukom krug oko sebe, na posedalo plemstvo zemlje
Engleske koje je, pojevši prethodno sve reči, prionulo na dvadeset tri
jela, koliko ih ima na jelovniku – čak i ovu gozbu ste besprekorno
organizovali. Niko ništa ne mora da traži, već mu je tu, pri ruci, još pre
nego što je na to i pomislio.

Kromvel se blago nakloni, i Rajotesli odlazi, a on glavom daje znak
mladiću da mu priđe. Kristof kaže, ne bi trebalo ništa poverljivo
govoriti kad je „Zovite me“ u blizini, jer Rejf kaže da on odmah otkaska
do Gardinera i kaže mu sve šta je čuo. E sad, gospodine, imam jednu
poruku za vas, morate odma’ do nadbiskupa. Posle gozbe. Kristof na
brzinu pogleda u pravcu podijuma, gde nadbiskup sedi pored Ane,
pod njenim kraljevskim baldahinom. Ni nadbiskup ni Ana ne jedu,
mada se ona pravi kao da jede; oboje pomno posmatraju lica u dvorani.

– Otkaskaću do njega – kaže Kromvel. Dopao mu se izraz. – A gde?
– U njegov stari stan, kaže on da znate gde je to. On bi želeo da niko
za to ne sazna. Kaže da nikoga ne vodite sa sobom.
– E pa, Kristofe, onda ti možeš da pođeš sa mnom. Ti nisi niko.
Momak se nasmeši.
Kromvelovo srce ispunjeno je zebnjom; ne sviđa mu se sama pomisao
na odlazak do opatije, na pijanu rulju u sutonu kroz koju treba da
prođe a da mu niko pri tom ne čuva leđa. Nažalost, nemamo oči na
potiljku.

Već su maltene nadomak Kranmerovog stana kad se umor najednom
spusti na Kromvelova ramena poput kakvog gvozdenog ogrtača. –
Čekaj malo – kaže on Kristofu. Tih poslednjih noći jedva da je trenuo.
Stane u senku, da predahne; hladno je ovde, i dok korača zasvođenim
hodnicima što okružuju dvorište, uranja u noć. Na sobama okolo

spušteni su kapci, a unutra nema nikoga, ništa se ne čuje. S leđa mu
dopire galama s vestminsterskih ulica, nalik povocima onih koji su
zalutali posle neke bitke.

Kranmer podiže pogled; već je za radnim stolom. – Nikada nećemo
zaboraviti ove dane – kaže on. – Niko ko sve ovo nije imao prilike
svojim očima da vidi, neće moći da poveruje šta se sve događalo. Kralj
se o tebi danas bogzna kako pohvalno izrazio. Mislim da mu je namera
bila da ti to kažem.

– Pitam se samo zbog čega sam se uopšte sekirao zbog cene cigala za
Kulu. Sad mi to liči na puku sitnicu. A sutra je turnir... Hoćeš li doći?
Moj mali Ričard se prijavio za borbe pešadinaca, jedan na jedan.

– Pobediće on – uveren je Kristof. – Tres, i ima da sravni onog drugog
sa zemljom, nikad više da ne ustane.

– Tišina – kaže Kranmer. – Ti, dete, nisi ovde. Kromvele, molim te.
Kranmer otvara niska vrata u zadnjem delu odaje. Kromvel gurne
glavu i, stojeći na vratima, u poluosvetljenoj prostoriji ugleda sto,
stolicu bez naslona i, na stolici, mladu ženu; sedi, mirna, glava joj
pognuta nad knjigom. Žena podiže pogled. – Ich bitte Sie, ich brauch’ eine
Kerze.
– Kristofe, daj joj sveću.
Kromvel prepoznaje knjigu koju žena drži u rukama; neki Luterov
spis. – Mogu li? – pita je on, pa uzme knjigu.
A onda čita. Preskače redove, misli mu lutaju. Da nije ova pobegla od
progona, pa joj Kranmer pružio sklonište? Zna li on šta ga čeka ako je
nađu? Kromvel je imao taman toliko vremena da pročita otprilike pola
stranice, kad eto ti nadbiskupa, prikrada se maltene, kao odocnelo
izvinjenje. – A ovo je...?
– Margareta – kaže Kranmer. – Moja žena.
– Blagi bože. – Kromvel tresne onim Luterom o sto. – Šta si to uradio?
Gde si je našao? U Nemačkoj, očigledno. Zato ti je toliko trebalo da se
vratiš. Sad shvatam. Zašto?
– Nisam mogao da odolim – krotko će Kranmer.
– Znaš li ti šta će ti kralj uraditi kad sazna za ovo? Glavni dželat u
Parizu napravio je neku mašinu s gredom koja služi kao kontrateg – da
ti je nacrtam, hoćeš? – i tako, kad pale jeretika, mašina ga spušta u vatru

pa ga diže iz nje, tako da ljudi prate svaku fazu njegovog ropca. I Henri
će sad da traži da naprave tako nešto. Ili će napraviti neku spravu koja
će glavu da ti otkida od ramena lagano, četrdeset dana, mic po mic.

Mlada žena ga pogleda. – Mein Onkel...
– Ko vam je stric?
Na to ona imenom i prezimenom pomene teologa Andreasa
Osijandera;146 iz Nirnberga je, Luterov pristalica. Njen stric i njegovi
prijatelji, kaže žena, kao i svi učeni ljudi iz njenog grada, veruju da...
– Možda se tamo u vašoj zemlji, plemenita gospo, veruje da bi pastor
trebalo da ima ženu, ali ovde tako ne biva. Zar vas doktor Kranmer na
to nije upozorio?
– Molim te – preklinje ga Kranmer – kaži mi šta je rekla. Je l’ me
optužuje? Da li bi volela da se vrati kući?
– Ne. Ne, kaže da si dobar. Šta te je zadržalo, čoveče?
– Rekao sam ti da imam jednu tajnu.
Što jes’, jes’. Pisalo je na margini. – Ali kako misliš da je držiš ovde,
kralju pod nosem?
– Držim je već neko vreme tamo, na selu. Ali toliko je želela da vidi
ovu proslavu da nisam to mogao da joj uskratim.
– Šetala se po ulici?
– A što se ne bi šetala? Niko je ne poznaje.
Istina. Stranac je bezbedan u ovom gradu, naročito ako je reč o mladoj
ženi s kapicom i ogrtačem veselih boja; šta je ona, tek jedan među
hiljadama pari očiju; drvo je u šumi lako sakriti. Kranmer mu prilazi.
Pruža ruke, tek nedavno umrljane svetim uljem; fine šake, dugi prsti,
bledi pravougaoni dlanovi brazdani i brazdani vestima o
prekomorskim plovidbama i sklopljenim savezima. – Pozvao sam te
ovamo kao prijatelja. Jer ja tebe, Kromvele, smatram svojim najbližim
prijateljem u ovom svetu.
A prijatelju ništa drugo ne preostaje nego da stegne te koščate prste. –
Vrlo dobro. Snaći ćemo se nekako. Čuvaćemo našu gospu dalje od
radoznalih pogleda. Pitam se samo što li je nisi ostavio kod njenih dok
mi ovde ne pridobijemo kralja.
Margareta ih posmatra, plave oči preleću s lica na lice. A onda ustane.
Odgurne sto od sebe; Kromvel je gleda dok to radi, i srce mu preskoči.

Jer viđao je on ranije jednu ženu kako to radi, bila je to njegova žena; i
ona bi ovako spustila dlanove na ravan stola, da se pridigne. Margareta
je visoka, i sto ne zaklanja njen zaokrugljeni stomak.

– Isuse – kaže Kromvel.
– Voleo bih da bude žensko – kaže nadbiskup.
– A kad bi otprilike trebalo? – pita on Margaretu.
Umesto odgovora, ona ga uzme za ruku, pa je spusti sebi na stomak,
pritiskujući je odozgo svojom šakom. U duhu tekuće proslave, i dete
pleše: španjoleta, kraljevska stampita.147 Ovo ovde je, možebiti,
stopalce; ovo mu je pesnica. – Potreban ti je neko od poverenja – kaže
Kromvel. – Neka žena koja će ti se naći.
Kranmer ide za njim dok Kromvel teškim koracima izlazi iz
prostorije. – Što se Džona Frita tiče... – kaže nadbiskup.
– Šta?
– Otkad je doveden u Krojdon, tri puta sam s njim nasamo
razgovarao. Poštovanja dostojan mladić, izuzetno fino stvorenje. Sate i
sate sam proveo s njim, i ni jedne jedine sekunde nije mi žao, ali nisam
uspeo da ga skrenem s njegovog puta.
– Trebalo je da pobegne kad smo bili u šumi. To je bio njegov put.
– Ne možemo svi mi da... – Kranmer obori pogled. – Ne zameri, ali ne
možemo svi mi da vidimo toliko mogućih puteva kao ti.
– I sad, znači, moraš da ga izručiš Stoksliju, jer je Frit uhapšen u
Stokslijevoj biskupiji.
– Nikada mi na pamet nije palo da će mi, kad mi je kralj ukazao ovu
počast, kad je insistirao da zauzmem ovo mesto, jedan od prvih
postupaka biti da naletim na mladića kao što je Džon Frit i pokušam da
ga odvratim od njegovih uverenja.
Dobro ti nama došao u prizeman svet. – Ne mogu više da
odugovlačim – kaže Kranmer.
– Ne može ni tvoja žena.

Na ulicama oko Kromvelove kuće u Ostin Frajarsu gotovo da nema
nikoga. Logorske vatre pale se širom grada, ne vide se zvezde od dima.
Stražari su na kapiji; trezni su, primeti Kromvel sa zadovoljstvom.
Zastane da razmeni reč-dve s njima; veština je biti u žurbi, a to ne

pokazati. Onda ulazi unutra i kaže: – Hoću da vidim gospođu Bar.
Većina njegovih ukućana izašla je kod vatara, plesaće tamo i neće se

vratiti pre ponoći. Imaju, uostalom, i dozvolu; ko će slaviti krunisanje
nove kraljice ako neće oni? Izlazi Džon Pejdž: je l’ treba nešto da se radi,
gospodine? Vilijam Brabejzon, s perom u ruci, nekada takođe radio za
Volsija: nema odmora kad radiš za kralja. Tomas Ejveri, tek ustao od
računovodstvenih knjiga: novac neprestano pritiče, a i ističe. Kad je
Volsi pao u nemilost, kućno osoblje ga je napustilo, ali su mu sluge
Tomasa Kromvela ostale verne do kraja.

Na spratu se s treskom zatvaraju vrata. Silazi Rejf, u čizmama je, diže
buku, kosa mu razbarušena. Usplahiren je i zbunjen. – Gospodine?

– Nisam tebe tražio. Da ne znaš slučajno, je l’ tu Helen?
– A što?
Upravo u tom trenutku pojavljuje se Helen. Gura kosu pod čistu
kapu. – Spakuj stvari u torbu i pođi sa mnom – kaže joj Kromvel.
– Koliko ću ostati tamo, gospodine?
– To ne znam.
– Je l’ negde van Londona?
Udesiću ja već nešto, razmišlja Kromvel, žene i kćerke nekih ljudi iz
grada, diskretne žene, naći će neke sluškinje koje će pomoći Helen, i
babicu, obučenu ženu koja će Kranmerovo dete doneti na svet. – Neće to
dugo, možda.
– A deca...
– Mi ćemo ti paziti decu.
Ona klimne glavom, pa pohita da se spremi. E, kad bi i muški u ovoj
kući bili brzi kao ona, pomisli Kromvel. Rejf je doziva. – Helen... – Vidi
se da je ljut. – Kuda ona to ide, gospodine? Ne možete tek tako da je
izvučete u pola noći.
– Ma nemoj – kaže on blagim glasom.
– Moram da znam.
– Ne moraš, veruj mi. – Pa onda malo popusti. – A ako baš moraš, ovo
nije pravi trenutak... Rejfe, umoran sam. Ne mogu sad da se
raspravljam.
Mogao bi, možda, Helen da prepusti Kristofu ili nekom drugom iz
kuće ko ne postavlja suvišna pitanja, da je taj iz topline Ostin Frajarsa

odvede u hladnu opatiju; ili bi sve to, opet, moglo da sačeka jutro. Ali u
njemu je još živa slika Kranmerove žene, onako usamljene, slika
strankinje što se šeta po gradu en fête, a i onaj vazda pusti Kenon rou,
gde i u samoj senci opatije mogu vrebati pljačkaši. Čak i za vladavine
kralja Ričarda tim su krajem vršljale bande lopova koji su noću radili
šta im je volja da bi se zorom vratili u svoje sveto utočište gde bi, bez
sumnje, delili plen sa sveštenstvom. Počistiću ja tu rulju, pomisli
Kromvel. Izjuriće ih moji ljudi kao lasice iz tih njihovih jazbina.

Ponoć: kamen vonja na mahovinu, kaldrma je klizava od gradskih
isparenja. Helen ga uhvati za ruku. Sluga ih propušta, gleda u zemlju;
on mu tutne novčić da nastavi tako. Od nadbiskupa ni traga ni glasa:
dobro je. Svetiljka gori. Vrata ostavljena odškrinuta. Kranmerova žena
leži na malom krevetu. Kromvel kaže Helen: – Ovoj gospi je potrebna
tvoja samilost. Vidiš u kakvim je prilikama. Ona ne govori engleski. U
svakom slučaju, ne moraš ni da je pitaš kako se zove.

– Ovo je Helen – kaže Kromvel mladoj ženi. – Ima dvoje dece. Ona će
ti pomoći.

Gospođa Kranmer, zatvorenih očiju, samo klimne glavom i nasmeši
se. Ali kad je Helen nežno dodirne, ona pruži ruku i pogladi je po
nadlanici.

– Gde ti je muž? – pita je Kromvel.
– Er betet.148
– Nadam se da se moli za mene.

Na dan Fritovog spaljivanja Kromvel je u lovu, s kraljem, negde u
blizini Gildforda. Pred zoru udarila kiša, jak, oštar vetar savija krošnje:
pada kiša u celoj Engleskoj, natapa useve u njivama. Henri je u takvom
raspoloženju da ga je bolje ne dirati. Sedne tako da napiše nešto Ani,
koja je ostala u Vindzoru. Prevrće ono pero po rukama, okreće papir,
gubi volju: hajde ti, Kromvele, umesto mene. Reći ću ti šta da napišeš.

S Fritom na lomaču ide i jedan krojački šegrt: Endrju Hjuit.
Katarina je na porođaju, priča Henri, tražila da joj se donesu relikvije.
Steznik Blagoslovene Device. A ja ga, kaže Henri, iznajmio.
A ja, pomisli Kromvel, ne bih rekao da će kraljica tako nešto tražiti.
I izgovarala posebne molitve svetoj Margareti, opet će kralj. Ženska

posla.
Bolje, gospodine, da ženska posla prepustimo ženama.
Kasnije će doznati da su se Frit i onaj dečko mnogo namučili pošto je

vetar neprestano terao plamenove dalje od njih. Gadna je lakrdijašica ta
smrt; prizivaš je, ona neće da dođe. Šaljivdžija je to; krije se u tami, lica
prekrivenog crnom koprenom.

U Londonu je zabeleženo nekoliko slučajeve bolesti znojenja. Kralj,
otelotvorenje sveg svog naroda, svakodnevno kod sebe otkriva
simptome.

Evo Henrija, zuri u kišu. Razvedri se onda malo, pa kaže, možda će
prestati, eno, Jupiter je u usponu. Nego, kaži ti njoj, kaži kraljici...

Kromvel čeka, s perom na gotovs.
Ne, dosta je bilo. Daj mi to, Tomase, da potpišem.
Kromvel čeka da vidi da li će kralj nacrtati srce. Ali nema više tih trica
iz vremena zabavljanja. Brak je ozbiljna rabota. Henricus Rex.
Mislim da imam grčeve u stomaku, kaže kralj. Mislim da me boli
glava. Muka mi je nešto, a i sve mi neke crne tačke pred očima, to je
neki znak, je l’ da?
A možda da se Vaše veličanstvo odmori malo, kaže on. I osokoli
malo.
Znaš šta se priča za tu bolest znojenja. Za doručkom čio, u podne
adio. A znaš li ti da ona zaista može da ubije čoveka u roku od dva
sata?
Bilo je, koliko mi je poznato, slučajeva da ljudi umru od straha, kaže
Kromvel.
Posle podne je, sunce se s mukom probija kroz oblake. Henri se
glasno smeje, tera kera pod drveće s kojeg kaplje voda. U Smitfildu za
to vreme Frita zgrću lopatom, njegovu mladost, njegovu uljudnost,
njegovo znanje i lepotu: kompaktnu masu blata, masti i ugljenisanih
kostiju.
Kralj ima dva tela. Prvo postoji u okvirima njegovog fizičkog bića;
možeš ga izmeriti, što Henri inače često čini, u struku, oko lista na nozi,
a i drugde. Drugo telo je onaj njegov vladarski dvojnik, onaj što lebdi,
nesputan, bestežinsko stvorenje što ume da bude na više mesta u istom
trenutku. Možda sad Henri i lovi tamo negde u nekoj šumi, dok njegov

vladarski dvojnik piše zakone. Jedan je u boju, drugi se moli za mir.
Jedan je obavijen tajnom svoga kraljevskog poslanja; drugi jede
pačetinu sa slatkim graškom.

Papa tvrdi da je Henrijev brak s Anom ništavan. Ekskomuniciraće,
kaže, Henrija ukoliko se ovaj ne vrati Katarini. Vasceli hrišćanski svet će
ga prezreti, i dušu i telo njegovo; podanici njegovi dići će se i zbaciti ga s
prestola u sramotu, u progonstvo; i neće biti tog hrišćanskog ognjišta
koje će njemu pružiti zaklon, a kad jednoga dana umre, njegov leš biće
ukopan sa životinjskim kostima u zajedničku grobnicu.

Kromvel je Henrija naučio da papu naziva „biskupom rimskim“. Da
se naglas nasmeje kad god neko pomene papino ime. Bolje da je taj
smeh i nesiguran, nego da mu se, kao nekada, klanja.

Kranmer je pozvao proročicu, Elizabet Barton, da se sastanu u
njegovoj kući u Kentu. U viziji joj se pojavila Meri, bivša princeza, kao
kraljica? Tako je. I Gertruda, ledi Egzeter, kao kraljica? Jeste. Pa ne
mogu i jedna i druga, kaže Kranmer blago. A deva kaže, ja samo
prenosim ono što vidim. Kranmer piše: deva je jedno jedro čeljade i
puna je samopouzdanja; navikla je ona na nadbiskupe, a njega smatra
novim Voramom, koji je gutao svaku njenu reč.

Ona je miš pod mačjom šapom.
Kraljica Katarina se seli, njena posluga je znatno smanjena, a
ubuduće će stanovati u Bakdenu, u palati biskupa linkolnskog, jednoj
staroj kući od crvene cigle s velikom dvoranom i vrtovima koji se
prelivaju u šikaru, polja i močvarni predeo. Septembar će doneti prve
jesenje plodove, a oktobar će doneti magle.
Kralj zahteva da se Katarina, zarad njegovog deteta koje uskoro treba
da dođe na svet, odrekne benkica u kojima je krštena njihova kćer Meri.
Čuvši Katarinin odgovor, on, Tomas Kromvel, prasne u smeh. Priroda
se ogrešila o Katarinu, kaže on, kad joj nije dala da se rodi kao muško;
ne bi njoj bili ravni ni najveći antički junaci. Katarini je predat dokument
u kojem se o njoj govori kao o „princezi udovi“; preneraženi kraljevi
ljudi pokazuju kako je Katarina penkalom probila papir na tom mestu,
nepovratno brišući svoju novu titulu.
Glasine se neumoljivo šire u kratkim letnjim noćima. Zorom osvanu
kao pečurke u vlažnoj travi. Ukućani Tomasa Kromvela izašli su u sitne

sate da traže babicu. Kromvel krije neku ženu u nekoj od svojih kuća na
selu; ta žena je strankinja, i rodila mu je kćerku. Šta god u životu radio,
kaže on Rejfu, nikad nemoj da braniš moju čast. Imam ja takvih žena na
sve strane.

Poverovaće ljudi u to, veli Rejf. Po gradu se priča da Tomas Kromvel
ima čudesno...

Pamćenje, dopuni ga Kromvel. Svašta je zapisano u ovoj glavudži.
Čitava jedna arhiva, u kojoj su (pod imenom, ali i po počinjenim
prestupima) zapisane sve pojedinosti o ljudima s kojima su mi se
putevi ukrštali.

Nema tog astrologa koji ne tvrdi da će kralj dobiti sina. Ali bolje je
kloniti se takvih. Dolazio tako Kromvelu neki čovek, ima tome nekoliko
meseci, pa kaže, ja bih mogao za kralja da napravim jedan kamen
mudrosti, a kad mu je Kromvel rekao da se gubi smesta, ovaj je
najednom postao grub i nezgodan, kao što s alhemičarima najčešće
biva, i sada eno ga, rastrubio da će kralj umreti još koliko ove godine. U
Saksoniji, kaže taj, ćuti i čeka najstariji sin pokojnog kralja Edvarda. Vi
ste mislili da je od njega dosad ostao samo skelet što čangrlja negde
ispod poda u Kuli, i da samo ubice njegove znaju tačno gde je to mesto;
ali varate se, jer on je čovek u punoj snazi, spreman da traži presto koji
mu pripada.

Kromvel računa: kralj Edvard bi, da je poživeo, ovog novembra
navršio šezdeset četvrtu godinu. Malo je prekasno za borbu, kaže on.

Alhemičara zatvara u Kulu, da čovek još malo razmisli o sebi.
Nema vesti iz Pariza. Šta god da majstor Gvido smišlja, drži to u
potpunoj tajnosti.
Hans Holbajn kaže: Tomase, završio sam ti ruku, ali nisam još obratio
punu pažnju na tvoje lice. Obećavam da ću te ove jeseni završiti.
Zamislite da unutar svake knjige postoji druga knjiga, a unutar
svakog pisma na svakoj stranici čitav jedan svitak koji se neprekidno
razmotava i, pri tom, ne zauzima ni najmanje mesta na radnom stolu.
Zamislite da se znanje može svesti na samu srž, da se može čuvati na
jednoj slici, u jednom znaku, na mestu koje, zapravo, mesto i nije.
Zamislite da ljudska lobanja jednog dana postane prostrana, da razne
odaje počnu da se otvaraju u nju, i da sve zuji, kao u košnicama.

Lord Mauntdžoj, Katarinin čemberlen, poslao mu je spisak svih
potrepština za pritvor u kojem će boraviti kraljica Engleske. Kromvela
zabavlja sve to; ta tako glatka, uljudna primopredaja; sud tera dalje sa
svojim ceremonijama, bez obzira na to ko u sudu sedi i predsedava, ali
jasno je da lord Mauntdžoj njega, Kromvela, smatra čovekom koji je
sada glavni za sve.

Kromvel odlazi u Grinič, renovira odaje, da sve bude spremno za
Anu. Pripremljeni su i proglasi (nedatirani) za narod Engleske i
evropske vladare, proglasi koji objavljuju rođenje princa. Ostavite samo
malčice mesta, napominje Kromvel, tu, iza „princ“, pa ako se bude
moralo, da ubacimo „eza“... A oni ga gledaju kao izdajnika, i on se
pokupi i ode.

Dok žena odlazi na porođaj, sunce možda i sija, ali prozorski kapci u
njenoj sobi su spušteni, tako da može sama da stvara klimu za sebe.
Drže je u tami da bi mogla da sanja. Snovi je odnose nekud, s terra
firma149 na neko močvarno parče zemlje, do gata na nekoj reci; obala
preko puta ne vidi se od magle, zemlja i nebo su kao jedno; tu ona mora
da se ukrca i zaplovi prema životu i smrti, ona, zakukuljena figura što
krmani. U tom plovilu izgovaraju se molitve koje muškarci nikada nisu
čuli. Prave se pogodbe između žene i njenoga boga. Nivo reke je u
porastu, a između dva zamaha vesala, sudbina je može povesti nekim
drugim tokom.

Dana 26. avgusta 1533. povorka prati kraljicu do njenih zakatančenih
odaja u Griniču. Muž je ljubi, adieu i bon voyage,150 a ona niti se
osmehuje, niti progovara. Vrlo je bleda u licu, mnogo se raskrupnjala;
majušna, dragim kamenjem nakićena glava klati se na klimavom
šatoru njenog tela, koraci su joj sitni i obazrivi, molitvenik joj u rukama.
Na pristaništu okreće glavu: njen pogled kao da neki časak lebdi u
vazduhu. Vidi Kromvela; vidi nadbiskupa. Još jedan pogled zatim, a
onda je žene prihvataju za laktove, i ona stupi nogom u čamac.

II

Ðavolji ispljuvak

Jesen – zima 1533.

V eličanstveno. U trenutku udara, kraljeve oči su otvorene, telo
spremno za atteint;151 udarac prima savršeno, rastače njegovu
silinu svojim brižljivo oklopljenim telom; kreće se u pravom pravcu,
pravom brzinom. Boja lica mu se ne menja. Glas mu ne podrhtava.

– Je l’ zdravo? – kaže. – Hvala bogu za milost koju nam je učinio.
Hvala i vama, lordovi, za ove dragocene podatke.

Kromvel pomisli: Henri je ovo uvežbavao. I svi smo, verovatno,
uvežbavali.

Kralj odlazi prema svojim odajama. Dobacuje preko ramena: – Neka
se zove Elizabet. Otkažite turnir.

Neki od Bolenovih bekne: – A ostale svečanosti – sve kao što je
planirano?

Nema odgovora. Kranmer kaže, sve kao što je planirano, dok nam se
ne kaže drugačije. Ja ću biti kum... princezi. – Glas ga izdaje. Ne može
ni sâm da poveruje šta se desilo. On, Kranmer, naručio je kćerku, i
kćerku je i dobio. Prati pogledom Henrijeva leđa koja se udaljavaju od
njih. – Nije ni pitao za kraljicu. Nije pitao kako je ona.

– A nije ni važno kako je, zar ne? – To Edvard Simor grubo iskazuje
ono što je svima na pameti.

Uto Henri prekida dugu samotnu šetnju, zastaje, okreće se. –
Gospodine nadbiskupe. Kromvele. Ali samo vas dvojica.

U Henrijevoj sobi: – Je l’ vidite vi ovo?
Neko bi se nasmešio. Kromvel neće. Kralj se skljoka u fotelju.
Kromvel oseti silnu želju da spusti ruku na kraljevo rame, kao što
obično biva kad se nađemo u blizini neutešnog bića. Odoleva tom
porivu; prosto savije prste, zaštitnički, u pesnicu u kojoj čuva kraljevo
srce. – Jednoga dana lepo ćemo je udati.

– Jadni otpadak. Njena mati će poželeti da je nije rodila.
– Vaše veličanstvo je još dovoljno mlado – kaže Kranmer. – Kraljica je
jaka, a njena porodica plodna. Možete uskoro dobiti drugo dete. A
možda i bog ovom princezom šalje neki neobičan blagoslov.
– Dragi moj prijatelju, siguran sam da si u pravu. – Henri zvuči
sumjičavo, ali se ipak osvrće oko sebe, traži snagu u svom
neposrednom okruženju, kao da mu je bog možebiti ostavio kakvu
prijateljsku poruku ispisanu na zidu; istina, što se poruka tiče, tu su
samo neke ranije, ne baš prijateljske. Kralj duboko udahne, ustane i
otrese rukave. Nasmeši se: posmatrač u létu, kao da gleda pticu u čijim
malim grudima kuca moćno srce, opaža taj voljni čin koji utučenog
jadnika preobražava u luču naroda svog.
Kasnije će Kromvel došapnuti Kranmeru: – Bilo je to kao da gledaš
Lazara kako ustaje iz mrtvih.
Uskoro eto Henrija, štrapacira po palati u Griniču, slavlje ne sme da
čeka. Još smo dovoljno mladi, veli on, a sledeći put ima da bude muško.
Jednoga dana kćerku ćemo lepo udati. Veruj mi, bog nam ovom
princezom šalje neki neobičan blagoslov.
Bolen se odmah razvedri. Nedelja je, četiri posle podne. Kromvel
odlazi do pisara i šali se s njima; to su oni što su napisali „princ“ u
proglasima, pa sad moraju nekako da uguraju i preostala slova, a onda
se vraća da obračuna troškove za ličnu poslugu male princeze. Sâm
Kromvel savetovao je da Gertruda, ledi Egzeter, bude, pored ostalih,
detetu kuma. Zašto bi se ona jedino devi pojavljivala u vizijama? Dobro
će joj doći da je ceo dvor vidi kako se na silu osmehuje držeći Aninu
bebu nad krstionicom.

Što se deve tiče, doveli su je u London i sad je drže u jednoj privatnoj
kući, gde su kreveti meki, a oko nje se ore glasovi, glasovi Kromvelovog
ženskinja koji je, zapravo, i ne uznemiravaju u molitvama; u toj kući
ključ se u podmazanoj bravi okreće uz škljocaj jedva čujan, kao kad
pucne ptičja kost. – Jede li ona uopšte? – pita Kromvel Mersi, a ova mu
odgovara: ješna je ona kao i ti; pa dobro, Tomase, možda i nije baš ješna
kao ti.

– Pitam se samo, šta li bi s onom njenom namerom da živi isključivo

od hostije.
– Pa oni ovde ne mogu da je vide kako jede, je l’ da? Oni sveštenici,

mislim, i monasi što su je tim putem i usmerili.
Daleko od njihovih budnih pogleda, opatica je počela da se ponaša

kao obična žena, udovoljavajući prostim zahtevima svoga tela, kao što,
uostalom, čini bilo ko kome je stalo do života; možda je to, u njenom
slučaju, došlo prekasno. Drago je Kromvelu što Mersi ne kaže: o, ta
sirota, bezazlena duša. Da po prirodi uopšte nije bezazlena, lepo se vidi
kad je odvedu do palate Lambet na saslušanje. Pomislio bi čovek da će
sama pojava lorda kancelara Odlija, sa službenim medaljonom
okačenim oko vrata, sav onako blistav i sjajan, biti potpuno dovoljna da
svaka seljančica pred njim padne ničice. Dodajte tome i prisutnog
nadbiskupa kenterberijskog, i zacelo ćete pretpostaviti da je mlada
opatica, verovatno, osetila izvesno strahopoštovanje. Ma, ni najmanje.
Deva se prema Kranmeru odnosi kao da je, eto, odlučila da ga udostoji
svoje pažnje – kao da je Kranmer još početnik u verskom životu. Kad on
pokuša da dovede u sumnju bilo koju njenu tvrdnju, pa joj kaže: – A
otkud ti to znaš? – ona se sažaljivo nasmeši i kaže: – Anđeo mi je rekao.

Na drugo saslušanje Odli dovodi Ričarda Riča, da vodi beleške, a i da
sâm postavlja pitanje, ako mu nešto padne na pamet. On je sada ser
Ričard, proglašen je za viteza i unapređen u državnog tužioca. U
studentskim danima, bio je poznat po oštrom klevetničkom jeziku, po
tome što nimalo nije poštovao starije, što je voleo da pije i kocka se u
velike uloge. Ali ko bi od nas pa i mogao da stoji dignuta čela kad bi
mu ljudi sudili po onome što smo bili u svojoj dvadesetoj? Ispostavilo se
u međuvremenu da Rič ima smisla za sastavljanje zakonskih akata, što
će reći da je na Kromvelovom putu. Crte njegovog lica, uokvirene
mekom, svetlom kosom, zbrčkale su se od silne usredsređenosti; momci
ga zovu ser Durko. Nikad čovek ne bi rekao, dok ga gledaš sad kako
uredno slaže svoje papire, da je nekada bio crna ovca Unutrašnjeg
hrama. To i sâm Rič kaže, u pola glasa, a onda počne da zadirkuje
Kromvela dok zajedno čekaju da devojka bude uvedena. Pa dobro,
gazda-Kromvele, kaže mu Rič; šta to bi s vama i onom opaticom iz
Halifaksa?

Pametan je Kromvel, zna da nema svrhe poricati; ni ovu ni bilo koju

priču koju je kardinal pustio o njemu. – A, to... – kaže on. – Ma ništa;
treba sad da se porodi u Jorkširu.

Kromvel se pribojava da bi devojka mogla da izvuče deblji kraj, jer
danas, dok seda u stolicu koju su joj namenili, ona ga gleda pravo u oči,
neobično neumoljivo. Namešta suknje, prekrsti ruke, pa čeka da počnu
da joj postavljaju pitanja. Kromvelova sestričina Elis Velifed sedi na
stoličici kraj vrata: tu je za slučaj da ispitanica izgubi svest, ili joj se sloši.
Ali i ovlašan pogled na devu govori da su veći izgledi da se onesvesti
Odli nego ona.

– Mogu li? – kaže Rič. – Da počnem?
– A što ne bi moglo? – kaže Odli. – Mlad si i svega željan.
– Ta tvoja proročanstva... redovno menjaš vreme kad će se odigrati
katastrofa koju si predvidela, ali si, koliko mi je poznato, rekla da kralj
neće vladati ni mesec dana pošto se oženio ledi Anom. E pa, prošlo je
nekoliko meseci, ledi Ana je krunisana, postala je kraljica i rodila kralju
živu i zdravu kćer. I, šta ti sad na to kažeš?
– Kažem da je on u očima sveta i dalje kralj. Ali u očima božjim – ona
slegne ramenima – on to više nije. Nije on ni po čemu više kralj nego što
je, recimo, on nadbiskup – dovrši ona glavom pokazavši na Kranmera.
Rič ne dozvoljava da ga deva skrene na stranputicu. – Znači li to da bi
bilo opravdano dići se na bunu protiv njega? Svrgnuti ga s vlasti? Ubiti
ga? Postaviti drugoga na njegovo mesto?
– Pa, šta vi mislite?
– A među pretendentima na presto koje si ti odabrala našlo se mesta
za familiju Kurtene, ne za Polove. Za Henrija, markiza od Egzetera. Ne
za Henrija, lorda Montagjua.
– Ili si ih – na to će Kromvel saosećajno – možda pobrkala?
– Naravno da nisam. – Deva je pocrvenela. – Oba ta gospodina imala
sam prilike da upoznam.
Rič beleži.
– Vidite – kaže Odli – Kurtene, to jest lord Egzeter, vodi poreklo od
kćeri kralja Edvarda. Lord Montagju je potomak brata kralja Edvarda,
vojvode od Klarensa. Šta ti misliš, čije je pravo na presto veće? Jer ako
govorimo o pravim kraljevima i lažnim kraljevima, neki vele da je
Edvard bio kopile, da ga je majka začela s nekim strelcem. Pa me baš

zanima, da li bi to mogla malo da nam rasvetliš?
– A što bi nam ona rasvetljavala? – kaže Rič.
Odli prevrće očima. – Zato što ona razgovara sa svecima, gore u

visinama. Oni valjda znaju.
Kromvel pogleda u Riča i čini mu se da može da mu pročita misli:

Nikolo152 u knjizi kaže: mudar vladar istrebiće zavidljivce, i da sam ja,
Riče, kralj, svi ti pretendenti i njihove familije bili bi pobijeni. Devojka je
spremna za novo pitanje: kako to da se u njenoj viziji pojavljuju dve
kraljice? – Pretpostavljam da bi se to suparništvo – kaže Kromvel –
razrešilo tučom? Dobro je imati nekoliko kraljeva i kraljica u rezervi,
ako nameravaš da zapodeneš građanski rat u zemlji.

– Nije neophodno voditi rat – kaže opatica. O? Ser Durko ustaje: ovo
je već nešto novo. – Umesto rata, bog će na Englesku poslati neki pomor.
Henri će umreti u roku od šest meseci. A i ona, kći Tomasa Bolena, i ona
će umreti.

– A ja?
– I vi.
– A ostali u ovoj prostoriji? Izuzev tebe, naravno? Svi izuzev Elis
Velifed, koja ti nikada ni na koji način nije naudila?
– Sve žene u vašem domu su jeretici, i kuga će im proždrati i tela i
duše.
– A šta će biti s princezom Elizabet?
Deva se okreće u stolici, obraća se sad Kranmeru. – Kažu da ste, kad
ste nju krstili, ugrejali malo vodu da se dete ne prestravi. Trebalo je da
sipate kipuću vodu.
O, Isuse na nebesima, kaže Rič. Baca pero na sto. Rovit je, jer i on sâm
je mlad otac, kćerkicu ljulja u kolevci.
Kromvel spusti šaku preko njegove, da uteši državnog tužioca.
Pomislio bi čovek da će se i Elis na ove reči zgroziti; ali kad ju je sveta
deva osudila na smrt, on je pogledao u pravcu svoje sestričine i primetio
taj izraz savršenog prezira na njenom licu. Kaže on Riču: – Nije to ona
sama smislila, to s kipućom vodom. Pričaju to po ulicama.
Kranmer se sav skupio; deva ga je povredila, postigla je što je htela.
On, Kromvel, kaže: – Video sam juče princezu. Lepo napreduje, uprkos
svim zlonamernicima. – Sâm ton njegovog glasa nalaže svima da se

stalože: dajte da nadbiskupa vratimo u sedlo. Okreće se zatim prema
devi: – Kaži mi: jesi li pronašla kardinala?

– Šta? – kaže Odli.
– Gospa Elizabet je rekla da će potražiti mog starog gospodara,
jednom, kad se tako otisne u raj, pakao i čistilište, a ja sam se ponudio
da joj tom prigodom podmirim putne troškove. Dao sam njenim
ljudima kaparu – nadam se da je došlo do kakvog-takvog napretka?
– Volsi bi poživeo još petnaest godina – kaže devojka. Kromvel klima
glavom: to je i on sâm više puta pomislio. – Ali mu ih je bog uskratio, za
primer. Videla sam đavole kako se glože oko njegove duše.
– Znaš li kako se sve završilo? – pita je on.
– Nikako se nije završilo. Posvuda sam ga tražila. Pomislila sam u
jednom trenutku da ga je bog potpuno zbrisao. A onda sam ga, jedne
noći, videla. – Dugo, taktičko odugovlačenje. – Videla sam njegovu
dušu posađenu među nerođenima.
Svi ćute. Kranmer tone u fotelju. Rič gricka vrh penkala. Odli uvrće
dugme na rukavu, uvrće ga i uvrće dok se končić sasvim ne zategne.
– Ako želite, mogu da se molim za njega – veli deva. – Bog obično
udovoljava mojim zahtevima.
– A nekada bi, kad si oko sebe imala svoje savetnike, oca Bokinga, oca
Golda, oca Rizbija i ostale, u ovakvoj situaciji počela da se pogađaš s
nama. Ja bih ti predložio izvesnu sumu, da te odobrovoljim, a onda bi
tvoje duhovne vođe povisile cenu.
– Čekaj. – Kranmer mu spušta šaku na rebra. – Možemo li malo da se
vratimo? Na lorda kancelara?
– Možemo mi da se vratimo na šta hoćeš, gospodine nadbiskupe.
Kolo, kolo naokolo...
– Javljaju ti se đavoli?
Ona klimne glavom.
– U kom obliku se pojavljuju?
– Kao ptice.
– Olakšanje – na to će Odli oporo.
– Nije, gospodine. Lucifer smrdi. Kandže su mu izobličene. Pojavljuje
se kao kikirez, okrvavljen i usran.
Kromvel pogleda u Elis. Gotov je da je šalje odavde. Pomisli, šta li su

to ovoj ženi radili?
– Ovo mora da je neprijatno za vas. Ali upravo je tipično za đavole,

znam ja to, da se pojavljuju u više različitih oblika.
– Tako je. Rade to da bi vas obmanuli. On se pojavljuje u obličju

mladića.
– Je li?
– Jednom je sa sobom poveo i neku ženu. Noću, u moju ćeliju. – Ona

zastane. – I milovao ju je.
Rič: – Zna se da taj ne zna za stid.
– Nije po tome ništa drugačiji od vas.
– A šta je bilo posle, gospo Elizabet? Posle tog milovanja?
– Zadigô joj suknju.
– A ona, nije se opirala? – kaže Rič. – Baš me čudi.
– Ni najmanje ne sumnjam – oglasi se Odli – da knez Lucifer zna

kako se to radi.
– Meni na oči, na mom krevetu, tu joj je to uradio.
Rič beleži. – A ta žena, jesi li je odranije poznavala? – Odgovora

nema. – A đavo, nije to isto možda pokušao i s tobom? Slobodno reci. To
ti neće biti stavljeno na teret.

– Prišao mi je, pokušao je da me nagovori. Šepurio se u onom svom
plavom svilenom ogrtaču, najboljem koji ima. A pantalone mu nove,
odozgo do dole ukrašene dijamantima.

– Odozgo do dole, dijamantima – ponavlja Kromvel. – Mora biti,
znači, da si se našla na iskušenju?

Ona vrti glavom.
– Ali ti se lepa mlada žena – nema tog muškarca kog ne bi usrećila,
cenim.
Ona podiže pogled; oči joj se, načas, nasmeju. – Nisam ja za
gospodara Lucifera.
– Šta ti je rekao kad si ga odbila?
– Zaprosio me je. – Odli se obema rukama uhvati za glavu. – A ja sam
mu rekla da sam se zavetovala na čednost.
– Zar se nije naljutio kad je video da te neće obrlatiti?
– Nego šta je. Pljunuo mi je u lice.
– Takvom nečem čovek od njega i može da se nada – primeti Rič.

– Obrisala sam tu pljuvačku maramicom. Pljuvačka mu je crna. I
zaudara na pakao.

– Kakav je to tačno zadah?
– Pa smrdi... kao kad nešto truli.
– A gde je sad ta maramica? Nisi je, valjda, dala na pranje?
– Kod don Edvarda je.
– A je l’ je on pokazuje ljudima? Za novac?
– Za darove.
– Za novac.
Kranmer spušta ruke s lica. – Da predahnemo malo?
– Četvrt sata? – kaže Rič.
Odli: – Rekao sam vam ja da je mlad i željan svega.
– Možda se sastanemo već sutra – kaže Kranmer. – Moram da se
pomolim. A četvrt sata mi za to nije dovoljno.
– Ali sutra je nedelja – kaže opatica. – Neki čovek jednom otišao u
nedelju da lovi, pa pao u rupu bez dna, pravo u pakao. A vi sad vidite...
– Kako kažeš da je rupa bez dna – pita je Rič – kad je na dnu pakao?
– Šta bih dao da sad mogu u lov – kaže Odli. – Bog mi je svedok, evo,
rado bih okušao sreću.
Elis ustaje sa stolice i daje znak svojoj pratnji. Deva takođe ustaje.
Širok osmeh je na njenom licu. Svojim držanjem odbila je nadbiskupa,
Kromvel je prema njoj ohladneo, a što se državnog tužioca tiče – malo je
nedostajalo da brizne u plač dok je ona govorila o šurenju
novorođenčadi. Ona misli da je na dobitku; ali ona gubi, gubi,
nepovratno gubi. Elis je nežno dodirne po nadlaktici, ali deva otrese
njenu ruku.
Kad su izašli, kaže Ričard Rič: – Trebalo bi da je spalimo.
Kranmer će na to: – Koliko god se nama ne sviđalo što se njoj javlja
pokojni kardinal, i što đavoli navraćaju u sobu gde ona spava, ona
ovako govori zato što joj je rečeno da oponaša izjave nekih tamo opatica
iz ranijih vremena, opatica koje Rim drage volje priznaje za svetice. Njih
sad, naknadno, ne mogu da osudim za jeres. Isto tako, nemam ni
dokaza da bih njoj za jeres sudio.
– Da je spalimo kao izdajnicu, to sam hteo da kažem.
Ma daj, zaslužuje ona mušku kaznu; ono, kad obese čoveka za noge,

pa ga uštroje, a onda mu dželat natenane vadi creva.
– Nema ovde izričitog dela. Ona je samo izrazila nameru.
– Nameru da diže na bunu, da svrgne kralja... Zar to nije izdaja? I

same reči tumače se kao izdaja, ima toliko pređašnjih slučajeva, znate to
uostalom i sami.

– Čudilo bi me – kaže Odli – da su ti slučajevi nekim slučajem
promakli Kromvelovoj pažnji.

A čini im se kao da mogu da namirišu taj đavolji ispljuvak; maltene
guraju laktovima jedan drugoga samo da što pre stignu na vazduh, a
vazduh je blag, vlažan; jedva osetan miris lišća, zeleno-zlatnog, i
svetlost na kojoj se lišće meškolji. Jasno je Kromvelu: u godinama koje
dolaze, izdaja će poprimati nove, sve raznovrsnije oblike. Kad je
poslednji put neko nekoga izdao, niko te reči nije ovekovečio u
štampanoj knjizi ili nekakvom zakonskom nacrtu, jer u to vreme još
niko nije ni sanjao da će štampane knjige ikada postojati. Načas
Kromvela prožme osećanje ljubomore prema mrtvima, prema onima
koji su svojim kraljevima služili u nekim vremenima sporijim od ovih;
danas se i proizvodi nekog potkupljenog ili zatrovanog mozga mogu
posejati po celoj Evropi za svega mesec dana.

– Mislim da su nam potrebni novi zakoni – kaže Rič.
– Pobrinuću se ja za to.
– I mislim da smo prema ovoj ženi dosad bili previše popustljivi.
Mnogo smo mekani. Samo se igramo s njom.
Kranmer odlazi povijenih ramena; mantijom, koja se vuče po zemlji,
raznosi lišće. Odli se okreće prema Kromvelu, vedar i odlučan, baš kako
to bivaju ljudi kad pošto-poto žele da promene temu. – I šta reče ono,
princeza je dobro?

Princezu su raspovili i spustili je na jastučiće podno Aninih nogu;
ružno, zagasitocrveno, cmizdravo žensko žgepče s nakostrešenim
đerdančetom prozirne kosice i već stvorenom navikom da nožicom
izdiže benkicu kako bi svima pokazala ono svoje najzlosrećnije obeležje.
Neko je, po svemu sudeći, razglasio da je Anino dete rođeno sa zubima,
da ima po šest prstiju na rukama, i da je sve dlakavo, kao majmun, pa
je došlo dotle da je njen otac odlučio da devojčicu golu predstavi

ambasadorima, dok je njena majka stalno svima pokazuje, u nadi da će
suzbiti ogovaranja. Kralj je odlučio da Ana boravi u Hetfildu, a ona na
to kaže: – Izbegli bismo, čini mi se, trošak, a i sve bi bilo kako red
nalaže, samo da se Merina španska posluga raspusti, a da ona sama
pređe u pratnju moje kćeri, princeze Elizabete.

– A u kom svojstvu? – pita Kromvel. Beba ćuti; ali, primeti on,
isključivo zato što je nagurala pesnicu u usta, i sad proždire samu sebe.

– U svojstvu sluškinje moje kćeri. Šta bi drugo bila? Ne možemo se tu
pretvarati da postoji nekakva jednakost. Meri je kopile.

Kratki predah je minuo; princeza ispušta vrisak od kojeg bi i mrtvi
oživeli. Ana skreće pogled u stranu, i taj zaneseni kez, koji Kromvel vidi
postrance, polako se širi na celo njeno lice; ona se naginje nad kćerkom,
ali toga časa uleću žene, razmahale se, ne znaju šta će pre; vrištavo
stvorenje već je u vazduhu, umotano i odneto, a kraljica sažaljivim
pogledom prati povorku koja s plodom njene materice izlazi iz
prostorije. Kromvel kaže blagim tonom: – Mislim da je bila gladna.

Subota veče: za Stivena Vona, koji tako često navraća u prolazu,
priređena je večera; za trpezom sede Vilijam Bats, Hans, Kracer, „Zovite
me Rizli“. Razgovor se vodi na raznim jezicima, a Rejf Sedler prevodi
umešno, s lakoćom, dok mu se glava okreće sa strane na stranu, bez
obzira na to da li je reč o visokoumnim ili prizemnim temama,
državničkim poslovima ili tračevima, Cvinglijevoj teologiji ili
Kranmerovoj ženi. Što se ovog poslednjeg tiče, nemoguće je zauzdati
glasine koje se šire po Stiljardu i celom gradu. – Može li Henri u isti mah
i da zna i da ne zna? – pita Von.

– To je sasvim moguće. On je vladar izvanrednih sposobnosti.
I one su mu svaki dan sve izvanrednije, kaže Rajotesli kroz smeh; a
doktor Bats veli, on je jedan od onih ljudi koji prosto moraju nešto da
rade, a odnedavno ga muči noga, ona stara njegova povreda; ali
razmislite malo, postoji li uopšte ikakva verovatnoća da jedan čovek
koji se nikad nije čuvao ni u lovu ni na vežbalištu dotera do kraljevih
godina a da se baš nikad ne povredi? On ove godine puni četrdeset
treću, znate, i meni bi zaista trebalo da bude drago, Kraceru, što ste mi
omogućili uvid u ono što kažu planete, a povodom poznijih godina

čoveka čijom natalnom kartom u toj meri preovladavaju elementi
vazduha i vatre; uzgred budi rečeno, nisam li upravo ja uvek skretao
pažnju na taj njegov Mesec (a to vam je planeta brzopleta, ishitrena) u
Ovnu, i to u kući braka?

Kromvel će na to, nestrpljivo: nije se mnogo pominjao taj Mesec u
Ovnu dok je dvadeset godina živeo s Katarinom. Ne čine nas zvezde,
doktore Bats, već okolnosti i necessità,153 izbori koje činimo pod
pritiskom; vrline nas čine takvima kakvi smo, ali ni vrline nisu dovoljne,
moramo s vremena na vreme i porocima našim dozvoliti da dođu do
izražaja. Ili se vi, možebiti, sa mnom ne slažete?

Daje, zatim, znak Kristofu da im napuni čaše. Razgovaraju o kovnici
novca, gde će Von uskoro stupiti na položaj; pa o Kaleu, gde Onor Lajl,
po svemu sudeći, kudikamo više učestvuje u poslovima nego njen muž,
namesnik. Kromvel razmišlja o tome kako se Gvido Kamilo, tamo u
Parizu, šetka i sekira između drvenih zidova svoje mašine za pamćenje,
dok znanje, daleko od očiju, samo od sebe, raste u njenim šupljinama i
skrivenim unutrašnjim prostranstvima. Razmišlja o svetoj devi – za
koju je sad utvrđeno da nije ni sveta ni deva – koja u ovom času bez
sumnje sedi za stolom i večera s njegovim sestričinama. Razmišlja i o
svojim kolegama islednicima: o Kranmeru, koji kleči u molitvi, o ser
Durku koji se mršti nad dnevnim beleškama, o Odliju – šta li lord
kancelar radi? Sigurno glanca medaljon, zaključi Kromvel. Padne mu
uto na pamet da Vona tiho, da ne čuju drugi, priupita: čekaj, zar ne beše
u tvojoj kući tamo neka devojka po imenu Jeneke? Šta bi s njom? Ali
usred misli prekida ga Rajotesli. – Kad ćemo konačno videti portret
moga gospodara? Radiš, Hanse, već neko vreme na tome, vreme bi bilo
da se to privede kraju. Jedva čekamo da vidimo šta si od njega
napravio.

– Još je zauzet francuskim izaslanicima – kaže Kracer. – Dentvil bi
voleo da ponese sliku kući kad ga opozovu...

Neki se smeju na račun francuskog ambasadora, koji se svaki čas
pakuje pa opet raspakuje, jer mu gospodar uvek zapovedi da ipak
ostane gde jeste. – Nadam se, inače, da je neću prebrzo završiti – kaže
Hans – jer nameravam da je pokažem ljudima pa da privučem nove
poručioce. Voleo bih da je vidi kralj, jer stvarno bih voleo da naslikam

kralja. Šta misliš, je l’ bih mogao.
– Pitaću ga – kaže Kromvel opušteno. – Dozvolićeš samo da ja

odaberem pravi trenutak. – Rekavši to, on pogleda u Vona, koji sav
blista od ponosa, kao Jupiter na oslikanoj tavanici.

Pošto su poustajali od trpeze, Kromvelovi gosti služe se ušećerenim
đumbirom i kandiranim voćem, dok Kranmer nešto crta. Crta Sunce i
planete kako se kreću po svojim putanjama u skladu s onim što govori
otac Kopernik. Pokazuje im kako se svet vrti u krug na svojoj osi, i niko
u sobi to ne poriče. Pod nogama lepo možeš da osetiš kako se ta osovina
cima i zanosi, kako stenje ječi dok pokušava da se otkine od tla, kako se
okeani naginju i zapljuskuju obale; alpski prevoji ševrdaju levo-desno
da ti se zavrti u glavi, stabla u nemačkim šumama pohvatala se za
korenje, hoće da se iščupaju, da se oslobode. Svet nije ono što je bio kad
su on i Von bili mladi, nije čak ni ono što je bio u kardinalovo vreme.

Društvo se razilazi u trenutku kad ulazi Kromvelova sestričina Elis;
prošla je pored stražara umotana u ogrtač, a dopratio ju je Tomas
Roterem, jedan od njegovih štićenika koji žive u toj kući. – Ništa se ne
boj, gospodaru – kaže ona. – Džo sedi s gospom Elizabet, a njoj ništa ne
može da promakne.

Sigurno ne može? Tom detetu što stalno roni suze nad upropašćenim
vezom? Tom aljkavom devojčetu koje se ponekad još valja ispod stola s
pokislim psetom, ili pojuri nekog torbara niz ulicu? – Želela bih da
porazgovaram s tobom – kaže mu Elis – ukoliko, naravno, imaš
vremena za mene? – Naravno da imam, kaže on, pa je uhvati pod ruku
i stegne joj dlan; Tomas Roterem istog časa prebledi – Kromvel ne zna
zbog čega – i klisne u stranu.

Elis sedi u Kromvelovoj radnoj sobi. Zeva. – Izvini... ali oko nje ima
mnogo posla, a vreme sporo prolazi. – Zatakne onda pramen kose pod
kapu. – Slomiće se ona, malo joj fali – priča Elis. – Pred vama je bogzna
kako hrabra, ali noću plače, jer i sama dobro zna da je prevarantkinja. A
i dok plače, virucka, ne žmuri, da proveri kakav je utisak ostavila.

– S tim mora da se završi – kaže on. – Podigla se oko nje velika
prašina, a mi nikako iz svega da izvučemo pouku. Nas tri-četiri
poznavaoca prava i svetog pisma skupljamo se svaki dan da bi nas
neka bezobrazna cura vukla za nos.

– Što je niste ranije priveli?
– Nisam želeo da joj zatvaram radnju. Hteo sam da vidim ko će sve
otrčati do nje da mu prorekne sudbinu. Ledi Egzeter je, bogme, otrčala,
a i biskup Fišer. I gomila monaha i tupavih sveštenik koje sve znam
poimence, kao i možda stotinak njih čija su mi imena još nepoznata.
– I kralj će ih sve poubijati?
– Vrlo malo njih, nadam se.
– Ti ga navodiš da bude milosrdan?
– Navodim ga da bude strpljiv.
– Šta će biti s njom? S gospa-Elizom?
– Sastavićemo optužnicu.
– Neće biti utamničena?
– Ne, postaraću se da kralj bude obziran prema njoj, jer on uvek –
najčešće, u svakom slučaju – poštuje ličnosti koje su život posvetile veri.
Ali, Elis – vidi sad Kromvel da će ona svaki čas briznuti u plač – mislim
da je sve ovo ipak bilo previše za tebe.
– Nije, ne, uopšte. Svi smo mi vojnici u tvojoj vojsci.
– Da nije ona pokušavala da te zaplaši? Nije ti pričala o nekakvim
naopakim đavoljim ponudama?
– Nije to, reč je o ponudi Tomasa Roterema... On bi da me uzme za
ženu.
– A zbog toga je on takav, znači! – Kromvela sve ovo sad već
zabavlja. – Pa zar nije mogao sâm da me pita?
– Mislio se da ćeš ga pogledati onako... kako si ga i pogledao... kao da
ga procenjuješ.
Kao izlizan novčić? – Elis, u njegovom vlasništvu je dobrano parče
Bedfordšira, a sva njegova gazdinstva u punom su procvatu, što ja
najbolje znam, budući da se brinem o njima. A ako se već vas dvoje
dopadate jedno drugome, šta bih ja tu imao da prigovaram? Ti si
pametna cura, Elis. Tvoja mati – ovo kaže blagim glasom – i tvoj otac
bili bi vrlo zadovoljni tobom, da su sad ovde.
Zbog toga Elis i plače. Mora od ujaka da traži dozvolu da se uda
pošto je prošle godine osirotela. Onoga dana kad je umrla njegova
sestra Bet Kromvel je bio gore negde, na severu, s kraljem. Bojeći se
zaraze, Henri nije primao glasnike iz Londona, tako da se ona i

upokojila i bila ukopana pre nego što je Kromvel uopšte saznao da se
razbolela. Kad je vest konačno nekako procurela, preneo ju mu je kralj,
najnežnije što je mogao, uhvativši ga za nadlakticu; govorio je tada i o
svojoj sopstvenoj sestri, srebrnokosoj gospi nalik onim princezama iz
knjiga, koja se iz ovog života preselila u rajske vrtove gde, kako Henri
tvrdi, obitavaju isključivo duše pripadnika kraljevskih porodica; jer
nemoguće je, rekao je on tada, nemoguće je i zamisliti tu plemenitu
gospu na bilo kakvom bednom mestu, bilo kakvom gde vlada tama, u
nekoj rešetkama okruženoj kosturnici u čistilištu, gde se s ugašenih
ognjišta diže vruć pepeo i sve vonja po sumporu, gde katran ključa, a
susnežica promiče iz mutnih oblaka.

– Elis – kaže joj on – obriši suze, idi po Tomasa Roterema, i spasi ga
mukâ. Ne moraš sutra da dolaziš u Lambet. Može Džo da dođe, ako je
tako opasna kao što kažeš.

Elis zastane na vratima, okreće se prema njemu. – A videću je
ponovo, zar ne? Elizu Barton? Želela bih da je vidim pre nego što...

Pre nego što je ubiju. Nije ni Elis od juče. Hvala bogu. Pogledaj samo
kako prolaze nevini i bezazleni; iskoriste ih oni ogrezli u greh i cinizam,
iscede ih zarad vlastitog cilja, a onda ih samo izgaze.

Čuje Kromvel kako Elis trči uza stepenice. Čuje kako doziva: Tomase,
Tomase... Na to ime pola njih u kući ima da istrči iz svojih soba, neki
brže-bolje ustajući od molitve kraj kreveta, neki ustajući iz kreveta
samih: daaaa, je l’ mene tražiš? A on se umotava u krznom postavljeni
ogrtač i izlazi napolje da gleda zvezde. Okolina njegove kuće dobro je
osvetljena; vrtovi, obasjani svetlošću baklji, liče na mesto gde se vrše
iskopavanja; rovovi iskopani za temelje, humke i brdašca od nabacane
zemlje. Masivan drveni okvir za novo krilo kuće štrči u nebo; tamo
negde, ni blizu ni daleko, eto Kromvelovog novog zasada, gradskog
voćnjaka gde će Gregori, jednoga dana, brati voće, a i Elis, i Elisini
sinovi. Ima on već voćnjak, ali hoće sad i višnje i šljive, onakve kakve je
jeo tamo preko, hoće i one kruške što kasno dozrevaju, da ih jede po
toskanski, da se njihovo jedro meso metalnog ukusa u zimu spoji s
usoljenim bakalarom. Iduće godine namerava da napravi još jedan vrt,
tamo, u onoj lovačkoj kući koju ima u Kenonberiju, pa da tako sebi
obezbedi miran kutak gde će moći da se povuče iz grada, letnjikovac

okružen zelenilom. I u Stepniju nešto radi, širi se; Džon Vilijamson
nadgleda radove. Neobično, zaista, ali činjenica da cela familija prolazi
kroz period berićeta kao da je – nekim čudom – ratosiljala Vilijamsona
onog ubitačnog kašlja. Drag je meni Džon Vilijamson, pomisli on, kako
sam samo mogao s njegovom ženom... S one strane kapije čuju se
povici, dreka, jer London nikad ne miruje, i nikad ne ćuti; toliko ih je
mnogo već na grobljima, ali živi još paradiraju ulicama, pijani borci
bacaju se s Londonskog mosta, oni što se kriju po hramovima izlaze
napolje da kradu, sautorčke kurve izvikuju cenu kao kasapi kad krčme
zaklano meso.

Ulazi u kuću. Vraća se za radni sto. U jednom kovčežiću čuva knjigu
svoje žene, njenu molitvenu knjigu. U njoj su, za neukoričenim
papirima, molitve koje je ona tu ubacivala. Izgovori ime Hristovo
hiljadu puta, i groznica će te mimoići. Ali groznica ne mimoilazi tek
tako, zar ne? Izgovaraj ti šta hoćeš, ali groznica dođe i ubije te. Pored
imena njenog prvog muža, Tomasa Vilijamsa, ispisala je i njegovo ime,
ali nikada nije – Kromvelu to sada bode oči – precrtala Toma Vilijamsa.
Zapisala je datume rođenja svoje dece, a on, Kromvel, naknadno je
dopisao datume smrti svojih kćeri. Nalazi sad gde će ispisati kad su se
venčala deca njegovih sestara: Ričard sa Frensis Marfin, Elis s njegovim
štićenikom.

Možda sam, pomisli on, već preboleo Liz. Nekada ne bi poverovao da
mu je neko rekao da će se ta težina ukloniti s njegovih grudi, ali sada je
to breme dovoljno olakšalo da može da se izmigolji ispod njega i
nastavi da živi. Mogao bih ponovo da se oženim, razmišlja on, ali zar
nije upravo to ono što mi ljudi sve vreme govore? Džoen Vilijamson mi
nikada i ne padne na pamet, kaže on sebi; ne ona Džoen, kakva je meni
bila. Njeno telo imalo je nekad jedno posebno značenje, ali to je značenje
sad raščinjeno, nema ga više; mesto koje je stvarano pod jagodicama
njegovih prstiju, prstiju koje je požuda učinila svetima, pretvara se sad
u puko tkivo jedne gradske gospođe, žene gotovo neprepoznatljive u
moru drugih. Kaže on sebi, ni Anselma mi više ne pada na pamet; ona
je samo žena s tapiserije, žena iz tkanja.

Laća se pera. Preboleo sam Liz, kaže on sebi. Sigurno? Okleva, s
perom u ruci, a pero teško, od mastila. Ravna one stranice, pa odsečnim

potezom precrta ime njenog prvog muža. Godinama se, pomisli,
nakanjujem ovo da uradim.

Kasno je. Gore, na spratu, spušta prozorske kapke, a mesec blene u
njega, upalih očiju, kao pijanac izgubljen na ulici. Kristof, pakujući
odeću, kaže: – Ima l’ ovde vuci? U ovom kraljevstvu?

– Mislim da su vukovi listom polipsali kad su posečene velike šume.
Ovo zavijanje što čuješ – to su ti samo Londonci.

Nedelja: pri ružičastom svetlu oni polaze iz Ostin Frajarsa; Kromvelovi
ljudi nose nove livreje, sive kao mramor, i zbiraju društvo iz kuće u
gradu gde su dotad držali opaticu. Ala bi mi dobro legla, pomisli on,
ona barža prvog sekretara, a ne da ovako, ad hoc, moram da tražim
rešenje kako ćemo preći reku. Misu je Kromvel već odslušao; Kranmer
uporno zahteva da svi saslušaju još jednu. Kromvel motri na devojku;
suze joj teku niz lice. U pravu je Elis: njenoj snalažljivosti je došao kraj.

Do devet sati Elizabet je već rasplela klupko koje je godinama
namotavala. Ispoveda se, ali na sebi svojstven način, žestoko i brzo,
tako da Rič jedva stiže sve da zabeleži, a pri tom im se obraća kao
svetskim ljudima, kao ljudima koji znaju šta hoće u životu: – Vi znate
kako to ide. Dovoljno je da nešto pomenete, i eto ljudî, počinju da vas
saleću, kako to misliš, pitaju, šta si htela da kažeš? A vi im kažete da ste
imali viziju, i otada vam više ne daju mira.

– Ne možeš ljude tek tako razočarati? – kaže Kromvel; ona klimne
glavom, tako je, ne možeš. Kad jednom kreneš, nema stajanja. Pokušaš
li samo da odustaneš, ima da te raskomadaju.

Ona priznaje da su njene vizije čista izmišljotina. Nikada ona nije
razgovarala s nebeskim bićima. Niti je mrtve vraćala u život; sve je to
bila prevara. Nikada nije činila čuda. Ono pismo od Marije Magdalene
napisao je otac Boking, a slova je pozlatio neki monah, sad će ona da se
seti kako se taj tačno zvaše. Anđele je sama izmislila, njoj se, istina,
zaista učinilo da vidi anđele, ali sada zna da su to bili samo odsjaji
svetla na zidu. Glasovi koje je čula nisu bili anđeoski, nisu to uopšte bili
razgovetni glasovi, već zvuci koji su dopirali, recimo, iz kapele, gde su
upravo pevale njene sestre, ili je to tamo neka žena na ulici plakala
pošto su je isprebijali i opljačkali, ili se, možebiti, to samo čulo

beslovesno tandrkanje kuhinjskih sudova; a ono stenjanje, oni krici, koji
kao da su dopirali iz grla ukletih duša, to je, u stvari, neko gore na
spratu vukao sto, ili je napolju cvileo izgubljen ker. – Znam sada,
gospodo, da ti sveci nisu bili stvarni. Ne onako kako ste stvarni vi.

Nešto se slomilo u njoj, i Kromvel se pita šta li je to.
– Postoje li izgledi – kaže ona – da se ja vratim kući, u Kent?
– Videću šta može da se uradi.
S njima sad sedi i Hju Latimer, i on ga pogleda strogo, kao kad gledaš
nekoga ko daje prazna obećanja. Ne, zaista, kaže Kromvel. Prepusti to
meni.
Kranmer joj kaže blagim glasom: – Pre nego što bilo kuda odeš,
trebalo bi da javno priznaš da je ono bila prevara. Javno da se ispovediš.
– Pa ona se ionako ne plaši mase, nije li tako? – Godinama je već na
drumu, kao putujuće pozorište, i ponovo će ona na put, s tim što je sad
drugačija predstava na repertoaru; Kromvel namerava da je prikaže
svima kao pokajnicu, prvo kod Pavlovog krsta, a onda, možda, i izvan
Londona. Sluti da će ona u ulozi varalice uživati isto koliko je
svojevremeno uživala u ulozi svetice.
Nikolo nas uči, kaže Kromvel Riču, da nenaoružani proroci redovno
propadaju. Smeška se, pa dodaje: napominjem ti to, Rikardo, jer znam
koliko ti je stalo do toga da sve bude po knjizi.
Kranmer se nagne napred, pa se obrati devi: a oni ljudi oko tebe,
Edvard Boking i ostali, s kim si sve od njih spavala?
Ona je preneražena: možda zato što pitanje potiče baš od njega,
najblagorodnijeg među njenim islednicima. Samo bulji u njega, kao da
je jedno od njih bezumno.
Kromvel kaže, mrmlja više, možda ona misli da to nije baš
najprikladniji izraz.
Dosta je bilo. Obraća se Odliju, Latimeru i Riču: – Počeću da privodim
njene sledbenike, a i njene vođe. Ona jeste mnoge upropastila, ako ćemo
sad da kopamo po tome kako je ko prošao. Fišera je izvesno
upropastila, Margaret Pol možda, Gertrudu i njenog muža sigurno.
Ledi Meri, kraljevu kćer, sasvim verovatno. Tomasa Mora nije, Katarinu
nije, ali jeste gomilu franjevaca.
Time je sednica suda završena, ako se to uopšte sudom može nazvati.

Džo ustaje. Ona je sve vreme šila – ili, bolje reći, rašivala borduru boje
nara na podlozi od češljane pređe – ti daleki tragovi Katarinini,
zaostavština prašnjave kraljevine Granade, u Engleskoj još pretrajavaju.
Presavija rad u krilu, ćušne makaze u džep, vrhovima prstiju odigne
rukav pa u tkaninu zabode iglu; služiće se njome i kasnije. Prilazi,
zatim, zatvorenici i blago je uhvati za nadlakticu. – Moramo se
oprostiti.

– Vilijam Hokherst – kaže uto devojka. – Sad sam se setila kako se
onaj zove. Onaj monah što je radio pozlatu na slovima Marije
Magdalene.

Ričard Rič zapiše i to.
– Nemoj danas ništa više da kažeš – posavetuje je Džo.
– Hoćeš li i ti poći sa mnom, gazdarice? Tamo gde ja idem?
– Niko s tobom neće poći – kaže joj Džo. – Mislim da nisi shvatila,
gospo Eliza. Ti ideš u Kulu, a ja idem kući, da večeram.

Leto 1533. godine obeležili su dani bez oblačka na nebu, dani kada se
svet obilato gostio jagodama po londonskim vrtovima, a pčele,
uzmuvane kao nikad, neumorno zujale; te tople večeri bile su kao
bogomdane za šetnje pod senicima obraslim u ruže, i onda tako, u
šetnji, naiđeš do neke uličice, a odande se čuje galama, mlada gospoda
se boćaju, pa izbila čarka. Žito je bogato rodilo, čak i na severu. Drveće
se zgrbilo pod bremenom dozrelog voća. Kao da je sâm kralj izdao
uredbu po kojoj je toploti naloženo da nikako ne jenjava, njegov dvor
sav sjakti do duboko u jesen. Monsenjer, kraljičin otac, sija kao sunce, a
oko njega se okreće nešto manja, ali ipak bleštava podnevna planeta, sin
mu Džordž Rokford. Ali glavna zvezda je Brendon, koji jurca iz
dvorane u dvoranu, vukući za sobom svoju novu mladu, kojoj je, inače,
četrnaest leta. Ona je naslednica, prethodno verena za njegovog sina, ali
je Čarls smatrao da će za malu bolje biti da se osloni na iskusnog
muškarca.

Simorovi su nekako prevazišli porodični skandal, i sad im je krenulo
nabolje. Džejn Simur gleda u zemlju, pa mu kaže: – Gazda-Kromvele,
moj brat Edvard se prošle nedelje nasmešio.

– Uh, baš je prenaglio! Otkud to da se nasmeje?

– Čuo je da mu se žena razbolela. Nekadašnja njegova žena. Ona koju
je moj otac... znate.

– I? Hoće li umreti?
– O, vrlo verovatno. A onda će Edvard naći novu. Ali će tu novu
držati u kući u Elvetemu, i dok je živa neće joj dozvoliti da priđe na
kilometar od Vulf Hola. A kad moj otac bude odlazio u Elvetem,
zaključavaće je u sobu za rublje i posteljinu, i neće je puštati napolje dok
ovaj ne ode.
Džejnina sestra Lizi došla je na dvor sa svojim mužem, namesnikom
Džersija, koji je u nekom daljem srodstvu s novom kraljicom. Lizi dolazi
skockana u čipku i kadifu, jasno ocrtanih kontura, za razliku od rođene
joj sestre, sve nekako neodređene i zamagljene; oči su joj smele, rečite,
boje lešnika. Kad Lizi prođe, Džejn šapuće; vidite kakve su joj oči, kao
voda, misli joj kroz njih promiču, kao pozlaćene ribice koje su previše
sitne da se uhvate u mrežu ili na udicu.
Džejn Rokford – koja, po Kromvelovom mišljenju, ima i previše
slobodnog vremena – primeti da se on zainteresovao za sestre. – Lizi
Simor po svemu sudeći ima nekoga – kaže mu ona. – Muž joj je starac,
nema šanse da on još može da joj nagna to rumenilo u obraze. Taj je bio
mator još kad je ono išô da ratuje sa Škotima. – Dve sestre samo malo
liče jedna na drugu, primeti ona; na isti način saginju glavu i uvlače
donju usnu. – Izuzme li se to – dodaje ona smejuljeći se – pomislio bi
čovek da im je i majka bila spadalo kao i njen muž. Stara je
svojevremeno bila prava lepotica, znate i vi za Mardžeri Ventvort... A
niko živi ne zna šta se zbiva tamo u Viltširu.
– Čudi me, ledi Rokford, da vi ne znate. Vi, izgleda mi, znate sve o
svakome.
– Takvi smo mi, vi i ja: oči su nam uvek otvorene. – Ona pogne glavu,
pa kaže, kao da reči upućuje nekud unutra, u svoje telo: – Ja bih mogla
da držim oči širom otvorene, ako je vama tako po volji, na mestima do
kojih vi ne možete da doprete.
Bože mili, pomisli Kromvel, šta ova hoće? Novac, valjda, nije? Pitanje
mu iz usta izlazi hladnije nego što je želeo: – A iz kojih to, biće, pobuda?
Ona ga pogleda u oči. – Stalo mi je da budemo prijatelji.
– Ali bez postavljanja uslova.

– Mislila sam da bih mogla da vam pomognem. Jer vaša saveznica,
ledi Keri, otišla je u Hiver, da vidi kćerku. Ona, u stvari, više nije
potrebna ovde, pošto se Ana vratila na dužnost u spavaćoj sobi. Jadna
Meri. – Ona se glasno nasmeje. – Bog joj je podelio lepe karte, ali ona nije
umela da odigra kako treba. Kažite mi, šta ćete vi lično učiniti ukoliko
kraljica više ne bude rađala?

– Nema razloga da strahujemo od toga. Njena majka je rađala jedno
dete godišnje. Bolen se svojevremeno žalio da je zbog toga živeo u
siromaštvu.

– Jeste li primetili vi da muškarac, kad dobije sina, sebi pripisuje sve
zasluge, a kad mu se rodi kćerka – optuži za to ženu? A ako žena
uopšte ne može da rodi, kažemo da joj je utroba jalova. A ne kažemo da
je to možda zato što je njemu seme loše.

– Isto je i u jevanđeljima. Tlo krševito krivo je za sve.
Krševiti predeli, trnje i otpad od kojeg se niko nije ovajdio. Džejn
Rokford nema dece, a već je sedam godina u braku. – Sigurna sam da bi
moj muž želeo da umrem. – Kaže to onako, kao da to nije ništa. On pak
ne zna kako da uzvrati. Nije on tražio od nje da mu se poverava. – Ako
stvarno umrem – nastavlja ona, istim onim vedrim tonom – neka mi
otvore telo. Zamoliću vas to, prijateljski. Plašim se da me ne otruju. Moj
muž i njegova sestra se tako zatvore, pa sate i sate ne izlaze, a Ana zna
sve moguće načine kako nekog otrovati. Hvalila se čak da će Meri
pripremiti doručak od kojeg se ova nikad neće oporaviti. – Kromvel
čeka da čuje šta je bilo dalje. – Mislim na Meri, kraljevu kćerku. Mada
sam uveren da bi Ana mirne duše uklonila i rođenu sestru, ako joj se
ćefne. – Ona ga opet pogleda u oči. – Budimo pošteni: da poslušate
svoje srce, rado biste saznali stvari koje ja znam.
Usamljena je, pomisli Kromvel, i srce joj je podivljalo u grudima, kao
Leontina u onom kavezu. Umišlja da se sve vrti oko nje, svaki pogled,
svaka reč u potaji razmenjena. Strahuje da je druge žene sažaljevaju, a
mrsko joj je da bude predmet sažaljenja. – Šta vi znate o mom srcu? –
pita je on.
– Znam ko je u njemu.
– Onda znate nešto što ne znam ni ja sâm.
– Nije to ništa neobično za muškarca. Mogu vam reći koga volite. Što

je ne zaprosite, kad je već želite? Simorovi nisu bogati. Prodaće vam oni
Džejn, i još će da trljaju ruke.

– Grešite u vezi s mojim interesovanjima. Imam ja punu kuću mlade
gospode, imam štićenike, sad mi je najpreče kako njih da poženim.

– Tra-la-la – na to će ona. – Pričam ti priču. Pričajte to bebicama pred
spavanje. Pričajte onima u Donjem domu parlamenta, njih ionako
najčešće lažete. Ali nemojte misliti da mene možete da pređete.

– Za jednu gospu koja se nudi da mi bude prijateljica, prilično ste
neotesani.

– Naviknite se na to, ako želite da vam s vremena na vreme
došapnem nešto. Vi sad, eto, odete kod Ane, uđete u njene odaje i – šta
tamo vidite? Kraljicu kako se moli. Kraljicu kako veze bluzu za neku
prosjakinju, a nosi bisere veličine zrna leblebije.

Teško je ne nasmejati se. Portret je u potpunosti uspeo. Ana je
začarala Kranmera. On u njoj vidi uzor pobožne ženstvenosti.

– I šta vi mislite, šta se tu zapravo sve dešava? Da ne mislite slučajno
da se odrekla sastanaka s okretnom mladom gospodom? Zagonetke,
stihovi i pesme u kojima je kuju u zvezde – smatrate da se odrekla
svega toga?

– Ima ona kralja, on je kuje u zvezde.
– Ni jednu jedinu lepu reč neće ona, bogme, s te strane čuti dok joj
stomak ponovo ne naraste.
– A šta može sprečiti da do toga dođe?
– Ništa. Ako je on kadar.
– Pazite šta pričate. – On se nasmeši.
– Nisam znala da je izdao državu onaj ko kaže šta se dešava u
postelji jednog vladara. Cela Evropa razglabala je o Katarini, te koji je
deo tela gde ušao, a gde izašao, te da li je prodro u nju, te da li je možda
prodro a da ona toga nije bila svesna? – Kikoće se. – Henrija noću boli
noga. I on se plaši da će ga, u nastupu strasti, kraljica šutnuti u nju. –
Ona šakom zakloni usta, ali reči joj se nekako provuku između prstiju.
– Ali ako samo tako leži pod njim i ne pomera se, on joj kaže, šta je bilo,
gospođo, zar je vama baš tako malo stalo da mi rodite naslednika?
– Ne vidim šta bi ona tu još trebalo da uradi.
– Ona kaže da s njim ne oseća nikakvo zadovoljstvo. A on – sedam

godina se borio da je dobije, i sad mu je teško da prizna da je se tako
brzo zasitio. Zasitili su se oni jedno drugoga još pre nego što su se vratili
iz Kalea, meni se bar tako čini.

Moguće je da je zaista tako bilo; možda su bili izmoreni od bitke,
iznureni. A opet, kralj joj ugađa tako prelepim poklonima. I toliko se,
vala, svađaju. Zar bi se svađali toliko da su ravnodušni jedno prema
drugome?

– I tako – priča ona dalje – između tog šutiranja i bolne noge, između
njegove ne baš silne muževnosti i njene ne baš silne želje, pravo će čudo
biti ako nam se ikad rodi taj princ od Velsa. O, nije on loš kao muškarac,
pod uslovom da mu svake nedelje daš drugu ženu. A ako on stalno
žudi za nečim novim, ko kaže da ne žudi i ona? Rođeni brat joj je stalno
na usluzi.

Kromvel se okreće, pogleda je u oči. – Bog neka vam je u pomoći, ledi
Rokford – kaže.

– Brat joj dovodi svoje prijatelje, to sam htela da kažem. A šta ste vi
pomislili? – Njen smeh para uši.

– A na šta ste vi pomislili? Dovoljno ste dugo na dvoru, uostalom,
dobro znate kakve se sve igre na dvoru igraju. Nije ništa strašno ako
bilo kojoj gospi stižu stihovi i komplimenti, sve i da je udata. I ta gospa
dobro zna da njen muž piše stihove nekoj drugoj.

– O, zna i Ana to. Ili, u najmanju ruku, ja znam. Nema devojčure u
krugu od pedeset kilometara kojoj Rokford nije napisao neki stih. Ali
ako mislite da to ašikovanje prestaje na pragu spavaće sobe, onda ste
mnogo bezazleniji nego što sam mislila. Možda vi i jeste zaljubljeni u
Simorovu kći, ali nema svrhe da je po pameti poredite s nekom ovcom.

Kromvel se nasmeši. – O ovcama vlada pogrešno mišljenje u tom
smislu. Čobani kažu da one prepoznaju jedna drugu. Odazivaju se na
imena. Sklapaju doživotna prijateljstva.

– A ja ću vam reći ko to svaki čas ulazi i izlazi iz raznoraznih soba:
ono malo šunjalo Mark. Taj svima služi kao posrednik. Moj muž mu
plaća u bisernoj dugmadi, kutijama sa šećernim voćem, a i perje mu
daje, za šešir.

– A što to, zar lord Rokford oskudeva u gotovini?
– Što pitate, vi biste mu dali pod kamatu?

– Kako ne bih? – Ako ništa drugo, pomisli on, u jednom se slažu:
bezrazložna je ta omraza na Marka. U Volsijevoj kući taj mladić je imao
svoja zaduženja: vodio je dečji hor. Ovde ne radi ništa, već povazdan
hvata zjale, sad ovde, sad onde, kako se već dvor seli, i uvek je manje-
više blizu kraljičinim odajama. – Ja, bogami, ne vidim ništa loše u tom
momku – kaže Kromvel.

– Ma, prilepio im se kao krpelj. Taj stvarno ne zna gde mu je mesto.
Do juče bio niko i ništa, a sad digao nos, može mu se u ova smutna
vremena.

– Isto biste, pretpostavljam, i za mene rekli, ledi Rokford. Siguran
sam, štaviše, da već i govorite.

Tomas Vajat mu donosi košare pune sitnih i krupnih lešnika, burad
punu kentskih jabuka; trucka se s njima na kolima do Ostin Frajarsa. –
Srnetina stiže za nama – kaže, skačući s kola. – Ja idem sa svežim
voćem, ne s mrcinama. – Kosa mu miriše na jabuke, odeća mu
prašnjava od druma. – Sad ćeš ti da mi zameriš – kaže – što ovako
akam dublet koji košta...

– Koliko vozar zaradi za godinu dana.
Vajat se, kao, pokunjio. – Zaboravih da si mi ti otac.
– A ja te, eto, ukorih, pa sad možemo natenane da se ispričamo, kô
muškarac s muškarcem. – Kromvel stoji na škrtom jesenjem suncu,
jabuka mu u ruci. Ljušti je tankim nožem, i kora kao da šapuće nešto na
rastanku dok se odvaja od mesa, a onda pada na papir, poput senke
neke cele jabuke, onako zelena spram belog papira i crnog mastila. –
Jesi li video ledi Keri tamo, na selu?
– Meri Bolen na selu. Kakve samo radosti, okrepljujuće kô rosa,
padnu čoveku na pamet... Pa, cenim da je neko timari u nekom senjaku.
– Samo sam hteo da znam gde je, da nam se nađe kad njena sestra
ponovo bude hors de combat.154
Vajat seda među one hartije, s jabukom u ruci. – Kromvele, zamisli da
si, recimo, sedam godina proveo van Engleske? Da si kao neki vitez iz
priče, što omađijan luta? Osvrtao bi se sad oko sebe, i čudu ne bi mogao
da se načudiš: ko su ovi, svi ovi ljudi?
Letos se Vajat zakleo da će ostati u Kentu. Da će za kišnih dana čitati i

pisati, a da će, kad se vreme prolepša, ići u lov. Ali stigla je i jesen, noći
odužale, a Ana ga uhvatila pa ne pušta... Njegova su osećanja iskrena,
on bar misli da jesu; a ako njena nisu, teško je razabrati gde ta
neiskrenost počiva. S Anom nema šale u poslednje vreme. Nema smeha.
Moraš sebi da utuviš u glavu da je savršena, ili će ona već naći neki
način da te kazni.

– Moj stari otac govori o danima kralja Edvarda. Vidiš sad, kaže mi,
zbog čega ne valja da kralj ženu odabere među svojim podanicama,
Engleskinjama?

Nevolja je u tome što – premda je Ana potpuno preobrazila dvor – još
ima ljudi koji je poznaju odranije, iz dana kada je bila tek pristigla iz
Francuske pa se navrzla na Harija Persija, da ga pošto-poto zavede. Ti
ljudi se utrkuju u nagvaždanju kako ona nije dostojna ovoga što ima. Ili
kako nije ljudsko biće. Kako je ona zmija. Ili labudica. Una candida cerva.
Bela košuta, što će reći, i to bela košuta skrivena u gustom
srebrnastosivom lišću; drhturi sva, krije se u šumi, čeka ljubavnika koji
će je iz životinje pretvoriti u ono što je bila, u boginju. – Šalji me natrag u
Italiju – kaže Vajat. Te njene sjajne, kose oči: ona me proganja. Dolazi mi
noću u san, u moju samačku postelju.

– Samačku? Ne bih rekao da je baš samačka.
Vajat se smeje. – U pravu si. Malo sam sâm, malo im dam.
– Preteruješ s pićem. Razblaži malo to vino.
– Nije moralo ovako.
– Nikad ništa ne mora ovako.
– Ti nikad ne razmišljaš o prošlosti.
– Nikad o njoj ne pričam.
Vajat ga preklinje: – Pošalji me nekud.
– Hoću. Kad kralj bude tražio ambasadora.
– Je li istina da su Medičijevi zaprosili princezu Meri?
– Ne princezu Meri, već ledi Meri, to si valjda hteo da kažeš. Zamolio
sam kralja da razmisli o tome. Ali Medičijevi njemu nisu dovoljno
ugledni. Znaš, kad bi Gregori pokazao interesovanje za bankarstvo,
lično bih mu potražio nevestu u Firenci. Godilo bi nam da imamo
mladu Italijanku u kući.
– Pošalji ti mene tamo. Rasporedi me negde gde ćete od mene imati

vajde, ti ili kralj, jer ovde sam potpuno beskoristan, pa i gore od toga, i
moje prisustvo ne godi nikome.

– O, tako mi trulih Beketovih kostiju – kaže Kromvel. – Prestani da
sažaljevaš sebe.

Norfok ima sopstveno mišljenje o kraljičinim prijateljima. Zvekeće tu
i tamo dok mišljenje iskazuje; čangrljaju mu relikvije, a sive, čupave
obrve dižu se i spuštaju na širom otvorene oči. Kakvi su to muškarci,
kaže on, ti tamo što ’vataju zjale sa ženama! I taj Noris... Mnogo sam
bolje mišljenje imao o njemu! A tek sin Henrija Vajata! Piše stihove.
Peva. Priča, priča, ne zaklapa. – Šta ima čovek da priča sa ženama? –
žesti se Norfok. – A ti, Kromvele? Ti sa ženama ne pričaš, zar ne?
Mislim, na koju bi temu? Šta da im čovek kaže?

Razgovaraću s Norfokom, odluči on, čim se ovaj vrati iz Francuske;
zamoliću ga da upozori Anu da bude oprezna. Francuzi se sastaju s
papom u Marseju, a Henri, budući da lično ne prisustvuje skupu, mora
da se zadovolji time da ga zastupa najveći među vlastelom. Gardiner je
već tamo. Meni je svaki dan praznik, kaže Kromvel Tomu Vajatu, kad
Gardiner i Norfok nisu tu.

A Vajat mu kaže: – Mislim da će Henri dotad već pronaći neku novu
zanimaciju.

Narednih dana Kromvel budno prati Henrijev pogled, koji malo-malo
pa zastane čas na ovoj, čas na onoj dvorskoj dami. Ničega, možda, u
tom pogledu nema sem interesovanja uobičajenog za svakog muškarca;
jedino Kranmer smatra da, pogledaš li istu ženu dva puta, obavezno
moraš da je ženiš. Posmatra Kromvel kralja dok ovaj pleše s Lizi Simor,
i pri tom joj ne skida ruku sa struka. Vidi da ni Ani ništa nije promaklo,
ali ona samo stoji, hladna, blago namrštena.

Sutradan Kromvel uzajmljuje Edvardu Simoru nešto novca pod vrlo
povoljnim uslovima.

U vlažna jesenja jutra, dok se još sasvim ne razdani, svi njegovi ukućani
pohitaju napolje još zarana, pravac u vlažnu, nakvašenu šumu. Ne
možeš da praviš tortu di funghi155 ako ne nabereš sveže sastojke.

Ričard Rič dolazi u osam sati, sav u čudu, vidno uzrujan. – Zaustavili
me na vašoj kapiji, gospodine, pa kažu: je li ti, gde ti je torba s

pečurkama? Ne može ovde niko da uđe bez pečuraka. – Ričardu Riču je
povređeno dostojanstvo. – Ne verujem da bi od lorda kancelara tražili
pečurke.

– O, nego šta bi, Ričarde. Ali ti ćeš za jedan sat jesti pečurke s jajima
na pavlaci, a lord kancelar neće. Da se bacimo na posao?

Celog septembra Kromvel je hapsio sveštenike i monahe koji su bili
bliski svetoj devi. On i ser Durko pročešljavaju papire i vode saslušanja.
A pripadnici klera – čim ih staviš iza brave, oni počnu da se odriču
deve, pa i jedan drugoga: ja njoj nikada nisam verovao, nego me otac taj
i taj ubedio, ja nevolju nikada nisam tražio. Što se tiče susreta s
Egzeterovom ženom, s Katarinom, s Meri – svaki poriče da je bio
umešan i brže-bolje potkazuje svog brata u Hristu. Devini ljudi u
neprestanom su kontaktu s domom Egzetera. Ona sama posetila je
mnoge značajne monaške domove u zemlji – Sionski samostan,
kartezijanski manastir u Šinu, dom franjevaca u Ričmondu. Kromvel to
zna jer ima mnoge poznanike među nezadovoljnim monasima. U
svakoj monaškoj zajednici ima ih po nekoliko, a on traži one
najpametnije. Katarina se lično nije srela s opaticom. A i što bi? Ima ona
Fičera da joj služi kao posrednik, a i Gertrudu, ženu lorda Egzetera.

Kralj veli: – Teško mi je da poverujem da bi Henri Kurtene bio u
stanju da me izda. Pa on je vitez Podvezice, sjajan na turnirima, drug
mi je od detinjstva. Volsi je pokušavao da nas zavadi, ali ja nisam
dozvolio da do toga dođe. – Smeje se. – Brendone, sećaš se onog Božića
u Griniču, koje li to godine beše? Ono kad smo se grudvali?

To je sva muka kad imaš posla s njima, s ljudima koji uvek potežu
priču o nekakvoj lozi starostavnoj, o drugarstvima iz detinjstva i o
stvarima koje su se dešavale dok si ti još trgovao vunom na
antverpenskoj berzi. Podneseš im dokaze pod nos, a oni bi da se
raspilave nad nekim tamo grudvanjem. – Vidi – kaže Henri –
Kurteneova žena je kriva za sve. Kad on bude saznao šta sve ta žena
radi, odmah će rešiti da je se otarasi. Nestalna je ona, i slaba, kao
uostalom sve žene; lako ju je navesti na spletkarenje.

– A vi joj oprostite – kaže Kromvel. – Pomilujte je. Neka vam ti ljudi
budu zahvalni, tako ćete ih zadužiti, a onda će već lako zaboraviti ta
budalasta osećanja koja gaje prema Katarini.

– Misliš da se ljudsko srce može kupiti? – na to će Čarls Brendon.
Zvuči kao da bi se rastužio ako dobije potvrdan odgovor.

Srce je, pomisli Kromvel, kao i svaki drugi organ, možeš na kantaru
da ga izmeriš. – Ne nudimo mi ovde cenu u novcu. Imam dovoljno toga
da porodicu Kurtene izvedem pred sud, sve Egzeterove ljude. Ako od
toga, ipak, odustanemo – ponudićemo im slobodu i zemlju koju
poseduju. Pružamo im priliku da speru ljagu sa svog imena.

– Njegov deda je napustio Grbavog156 i prešao u službu moga oca –
kaže Henri.

– Ako im oprostimo, smejaće nam se iza leđa – kaže Čarls.
– Ne bih rekao, milorde. Sve što od ovoga časa oni budu činili činiće
pod mojim budnim okom.
– A Polovi, lord Montagju: šta u vezi s njima predlažete?
– On nikako ne bi trebalo da sazna da će biti pomilovan.
– Da ga pečemo malo na tihoj vatri, a? – kaže Čarls. – Nisam siguran
da mi se bogzna kako dopada tvoj način razračunavanja s plemićima.
– Šta su napravili, to će i kusati – kaže kralj. – A sad malo tišine,
milorde, moram da razmislim.
Ćute. Brendonov položaj je previše složen, pa samim tim i neodrživ.
On bi najradije rekao: pritegni ih kao izdajnike, Kromvele: ali vodi
računa da ih iskasapiš s poštovanjem. Najednom, lice mu se ozari. – O,
sad sam se setio toga u Griniču. Sneg je bio dubok do kolena te zime. E,
kako smo mladi bili, Hari. Nema više onakvog snega kao kad smo mi
bili mladi.
Kromvel skuplja papire i zamoli za dozvolu da se udalji. Popodne će,
očito, proći u evociranju uspomena, a njega čeka posao. – Rejfe, odjaši
do Vest Horslija. Kaži Egzeterovoj ženi da kralj smatra da su sve žene
nestalne i slabe – mada bih ja primetio da postoji mnoštvo dokaza da
stvari stoje upravo suprotno. Kaži joj da napismeno potvrdi da joj
mozak nije sitan kao u muve. Kaži joj da napiše kako sebe smatra
osobom koju je izrazito lako navesti na pogrešan put, čak i za jednu
ženu. Znaš ti kako ćeš. U Henrijevim očima ništa ne može biti preterano
ponizno.
Ovo je vreme poniznosti. Priča se da je na pregovorima u Marseju
kralj Fransoa pao na kolena pred papom i izljubio mu papuče. Vest

stiže, a Henri glasno opsuje, pa pocepa depešu.
Kromvel skuplja parčiće hartije, spušta ih na sto i čita. – Fransoa vas

ipak nije izneverio – kaže. – Za divno čudo. Ubedio je papu da poništi
bulu o ekskomunikaciji. Engleska može da odahne.

– Kamo sreće da je taj papa Klement u grobu – kaže Henri. – Prljav je
to čovek, bog je svedok, a i stalno nešto boluje, pa bi red bio već jednom
da umre. Ponekad se – dodaje on – molim da se Katarina uznese do
slave božanske. Je li to greh?

– Dovoljno je, Veličanstvo, da pucnete prstima, i stotine sveštenika
sjatiće se da vam kažu šta je greh, a šta nije.

– Meni je, rekô bih, draže da to čujem od tebe. – Henri tone u misli, u
mrzovoljno, grčevito ćutanje. – Ako Klement umre, koja će ga bitanga
naslediti?

– Ja sam se kladio na Alesandra Farnezea.
– Stvarno? – Henri se zainteresovao. – Ljudi se klade?
– Da, ali kvota je ogromna. On je poslednjih godina silno
ispodmićivao rimsku rulju, i – kad kucne čas – kardinali neće smeti ni
da zucnu nešto protiv njega.
– Podseti me koliko ono dece on ima.
– Četvoro, koliko je meni poznato.
Kralj posmatra tapiseriju na obližnjem zidu, na kojoj žene belih
ramena hodaju bose po tepihu od prolećnog cveća. – Možda ću uskoro
dobiti još jedno dete.
– Kraljica vam je nešto rekla?
– Nije još. – Ali kralj vidi, i svi mi to vidimo, to naglašeno rumenilo
Aninih obraza, to nešto svilenkasto i slatko u celoj njenoj pojavi, pa
zapovedni ton koji odjekuje u njenom glasu dok ljude oko sebe
udostojava prekora ili pohvale. Prošle nedelje bilo je više pohvala nego
mračnih pogleda, i žena Stivena Vona, koja je u kraljičinoj spavaćoj sobi,
kaže da kraljici kasni. Kralj kaže. – Kasni joj... – a onda zastane, pocrveni
kao đačić. Krene prema Kromvelu, raširi ruke pa ga zagrli, a sav blista
kao zvezda, zahvata crnu kadifu Kromvelovu onim ručerdama što
blešte od prstenja. – Ovoga puta nema greške. Engleska je naša.
Ima nečeg arhaičnog u tom njegovom uskliku, koji dolazi pravo iz
srca: kao da stoji na bojnom polju sred okrvavljenih stegova, kruna mu

pala u žbun pun trnja, a neprijatelji mu leže pod nogama.
Kromvel se odmiče, lagano, s osmehom na licu. Razmotava papir koji

je bio stegnuo u pesnicu kad ga je kralj ščepao; uostalom, zar muškarci
ne treba baš tako da se grle, da zgnječe jedan drugog svojim krupnim
pesnicama, kao da hoće da obore jedan drugoga? Henri ga stegne za
nadlakticu, pa će: – Tomase, pa ovo je kao da zagrliš morski nasip. Od
čega si ti to sazdan? – Uzima onu hartiju. Zine u nju. – Je l’ ovo moramo
jutros da pređemo? Ovaj spisak?

– Nema više od pedeset stavki. Brzo ćemo mi to završiti.
Celog tog dana osmeh mu ne silazi s lica. Koga briga za Klementa i
njegove bule? Mogao bi sad da izađe na Čip i pusti da ga narod išiba.
Mogao bi da stane pod božićne venčiće, po kojima pospemo brašno
onih zima kad nema snega, i da zapeva: „Hej-haj, ljubim lice njeno, tra-
la-la, i drveće zeleno.“

Jednog hladnog dana krajem novembra deva i pet-šest njenih glavnih
sledbenika okajavaju grehe kod Pavlovog krsta. Stoje okovani i bosi, a
vetar šiba nemilice. Skupilo se mnogo sveta, sve ključa, propoved u
punom jeku, te šta je deva radila u svojim noćnim šetnjama dok su joj
sestre po veri spavale, te kakve je sve jezive priče o đavolima pričala ne
bi li svoje pristalice držala u strahu. Pročitana je i njena ispovest, u kojoj
ona moli Londonce da se mole za nju, i preklinje kralja za milost.

Ne biste je prepoznali sad, onu jedru devojku koja je s njima sedela u
Lambetu. Ispijena je i izgleda deset godina starije. Nije je niko povredio,
Kromvel to ne bi dozvolio, jer ipak je reč o ženi; štaviše, svi su oni pričali
bez prinude, i najteže je zapravo bilo sprečiti ih da komplikuju priču
glasinama i maštarijama, tako da je sad pola Engleske uvučeno u nju.
Jednog od tih sveštenika, koji je istrajavao u laži, Kromvel je prosto
zatvorio u istu ćeliju s doušnikom; čovek je iza brave završio zbog
ubistva, i otac Rič je, ne časeći časa, svojski prionuo na spasavanje svoje
duše i tumačenje devinih proročanstava, ostavivši na doušnika naročito
snažan utisak kad je izdeklamovao imena važnih ljudi koje poznaje na
dvoru. Tužno, zaista. Ali takva predstava se, prosto, morala izvesti, a
sledeće što će Kromvel učiniti biće da preseli predstavu u Kenterberi,
tako da gospi Elizabet ukaže priliku da se ispovedi i na domaćem

terenu. Mora se jednom zasvagda stati na kraj tim ljudima koji govore o
kraju sveta i prete nam kojekakvim boleštinama i prokletstvima. Mora
se jednom zasvagda odagnati taj užas koji oni šire.

Tu je i Tomas Mor, gura se među gradskim uglednicima; Kromvel se
probija prema njemu upravo u času kad propovednici silaze s
platforme, da bi za njima odveli i zatvorenike. Moru je hladno, trlja
šake. Duva u njih. – Njen je greh to što su je drugi iskoristili.

Što li te, razmišlja Kromvel, Elis pustila bez rukavica. – Ni na osnovu
svih svedočenja kojima raspolažem – kaže on – nije mi jasno kako je to
ona stigla ovamo, iz onog blatišta na obodu močvara do javnog
gubilišta kod Pavla... A sama sigurno na tome ništa nije zaradila.

– Kako ćeš formulisati optužnicu? – Mor govori neutralnim, a
zainteresovanim tonom, kao advokat s advokatom.

– Zakon se ne bavi ženama koje kažu da umeju da lete ili da dižu iz
mrtvih. Moraću u parlamentu da proguram nalog za pogubljenje bez
suđenja. Kolovođe ćemo optužiti za izdaju. Pomagačima sleduje
doživotna robija, oduzimanje imovine, novčane kazne. Kralj će, cenim,
biti obazriv. Milosrdan, čak. Više me zanima da saznam šta su ti ljudi
sve nameravali da učine, nego kakve će kazne dobiti. Ne pada mi na
pamet da se upuštam u suđenje s gomilom branilaca i stotinama
svedoka, pa da se to posle godinama vuče po sudu.

Mor okleva.
– Dajte sad – kaže mu Kromvel – pa i vi ste tako radili dok ste bili
kancelar.
– Možda si u pravu. Ali sada nemam ništa s tim. – Posle kraćeg
predaha, Mor kaže: – Tomase. Tako ti Isusa Hrista, tebi je sve jasno.
– Važno je da je kralju jasno. Moramo to dobro da mu usadimo.
Možda pismo da mu pošaljete, onako, da se raspitate za zdravlje
princeze Elizabete.
– To bih mogao.
– I da mu time nedvosmisleno stavite do znanja da ste saglasni s
njenim pravima i titulom koju nosi.
– Nije to problem. Novi brak je sklopljen, i mora se prihvatiti.
– A šta mislite, da li biste mogli da naterate sebe da kažete o tom
braku i neku lepu reč?

– A zašto je kralju toliko stalo do toga da drugi kažu neku lepu reč o
njegovoj ženi?

– Pretpostavimo da se spremate da napišete otvoreno pismo. I da mu
kažete da ste tek sada konačno došli do zaključka da kralj, zapravo, po
prirodi stvari ima vlast nad crkvom. – On pogleda u pravcu
zatvorenika koje upravo trpaju na kola. – Vode ih natrag, u Kulu. –
Zastane načas. – Nemojte tu da se majete. Hajdete sa mnom kući da
večeramo.

– Ne. – Mor vrti glavom. – Draže mi je da me vetar produva na reci i
da stignem kući gladan. Kad bih znao da ćeš u usta da mi staviš samo
hranu... ali ti ćeš i reči u njih da mi naguraš.

Mor se stapa s masom staraca koji odlaze kućama. Previše je on
ponosan, pomisli Kromvel, da bi sad uzmakao sa svoje pozicije. Plaši se
da će izgubiti ugled kod učenog sveta po Evropi. Moramo da
pronađemo neki način da to ipak uradi, a da ne navuče na sebe omrazu.
Nebo se razvedrilo, ultramarin bez oblačka. Londonski vrtovi blistaju,
sve rodilo. Pred njima je nemilosrdna zima. Ali Kromvel oseća da je pun
snage i da će ta snaga svaki čas da izbija iz njega, kao što proleće izbija
iz usahlog drveta. I dok se reč božja širi, oči prostog naroda otvaraju se i
vide neke nove istine. Do sada su ti ljudi, baš kao Helen Bar, znali za
Noja i Potop, ali ne i za svetog Pavla. Umeli su da nabroje sve patnje
Blažene Bogorodice, i da ispričaju šta sve uklete duše prolaze na putu
za pakao. Ali nisu znali za razna čuda i izreke Hristove, niti za reči i
dela apostola, prostih ljudi koji su, kao i londonska sirotinja, živeli
baveći se prostim zanatima koji nemaju veze s rečima. Nikada taj svet
nije ni sanjao koliko je ova priča velika. Ne možeš ljudima ispričati
samo deo priče – kaže Kromvel svom nećaku Ričardu – a onda tek tako
zaćutati, kao što im ne smeš pričati ni samo one delove koje oni sami
odaberu. Oni su već svoju religiju videli oslikanu po zidovima crkava,
ili uklesanu u kamen, ali sada božja olovka visi u vazduhu, i On je
spreman da svoje reči ispiše u knjige njihovih srca.

Na istim tim ulicama, međutim, Šapui prepoznaje klicu pobune; vidi
grad spreman da svoje kapije otvori caru. On nije prisustvovao
pustošenju Rima, ali s vremena na vreme sanja te događaje, kao da ih je
video svojim očima: crna creva prosuta po pločnicima iz antike,

polumrtve ljude pobacane u fontane, zvona čija se jeka probija kroz
maglu iz baruština i plamenove baklji koje palikuće nose duž gradskih
zidina. Rim je pao, i sve što je u njemu bilo palo je; i nisu zavojevači
srušili staru Baziliku svetog Petra, već je to učinio papa Julije lično, a
ona je na tom mestu stajala punih hiljadu dvesta godina, na mestu gde
je car Konstantin iskopao prvi rov, izbacivši dvanaest lopata zemlje, po
jednu za svakog apostola; na mestu gde su hrišćanski mučenici, ušiveni
u kože divljih zveri, bačeni psima. Osam metara kopao je Konstantin da
bi položio nove temelje, baš tamo gde je bila grobnica, kroz dvanaest
stoleća naslaga, ribljih kostiju i pepela, dok su njegovi radnici lopatama
mrvili lobanje svetaca. Na mestu gde su mučenici prolili krv uzdigle su
se avetinjski bele stene: mermer što čeka Mikelanđela.

Na ulici je video sveštenika koji nosi hostiju, očito za nekog Londonca
na samrti; prolaznici redom skidaju kape i kleknu dok ovaj prolazi, ali
gore, s nekog prozora, naginje se neki dečak, kliberi se: – Ajd’ pokaži
nam vaskrslog Hrista! Pokaži nam onog čupavog što iskače iz kutije! –
Kromvel podiže pogled; dečakovo lice, pre nego što nestane s prozora,
vri od srdžbe.

Kromvel kaže Kranmeru: ovi ljudi traže pravu vlast, vlast koju će
moći da slušaju kako treba. Vekovima je Rim od njih zahtevao da
veruju u ono u šta samo deca mogu da veruju. Sigurno će im biti
normalnije da se pokore volji engleskog kralja, koji će narodom vladati
pod okriljem parlamenta i boga.

Dva dana pošto je video Mora kako cvokoće na propovedi, Kromvel
odlazi do ledi Egzeter da joj saopšti odluku o pomilovanju. Uz to idu i
neke žučne kraljeve reči upućene njenom mužu. Dan svete Katarine: u
čast svetice kojoj je prećeno mukama na točku, svi hodamo u krug ka
svome cilju. Tako barem biva u teoriju. Kromvel lično nikada nije video
nekoga starijeg od dvanaest godina da to radi.

Javlja se neko osećanje zauzdane moći, moći koja probija pravo kroz
kost, kao onaj drhtaj koji naslutiš u držalji sekire kad je uzmeš u ruku.
Možeš da udariš, možeš da ne udariš, a ako odlučiš da se ovoga puta
uzdržiš, osetiš, ipak, kako ti pod rukom vibrira to što nisi udario.

Sutradan u Hempton Kortu, kraljev sin, vojvoda od Ričmonda, ženi se

Norfokovom kćerkom Meri. Ana je ugovorila ovaj brak da ugodi
Hauardovima, ali i da predupredi Henrija u nameri da svog kopilana
počasti time što će ga venčati s nekom princezom u inostranstvu.
Ubedila je kralja da se odrekne pozamašne udovičke apanaže kojoj se
nadao i sada, likujući što sve ide kako je ona zacrtala, zapleše i ona;
njeno mršavo lice se zarumenelo, kosa joj blista, okićena dijamantima.
Henri ne skida oči s nje, a ne skida ni Kromvel.

Sve ostale poglede, međutim, privlači Ričmond, koji se džilita kao
ždrebac, razmećući se onako nagizdan, pa sve okreće, đipa, poskakuje,
pravi se važan. Pogledaj ga, domunđavaju se starije dame, takav je isti i
njegov otac nekada bio: sav blista, koža mu nežna kao u devojke. –
Gazda-Kromvele – obraća mu se on zahtevnim tonom – kažite mom
ocu kralju da hoću da živim sa svojom ženom. On kaže da ću sad da se
vratim kod svojih, a da će Meri ostati s kraljicom.

– On brine o vašem zdravlju, milorde.
– Uskoro punim petnaest godina.
– Ima još pola godine do vašeg rođendana.
Nestaje bezbrižnog izraza s dečakovog lica; najednom je hladan kao
led. – Pola godine prođe dok dlanom o dlan. Kad navrši petnaest
godina, čovek je sposoban za sve.
– Tako kažu – na to će ledi Rokford, koja stoji u blizini, dokona. – Vaš
otac kralj je doveo svedoke na sud da tamo izjave kako je njegov brat
mogao da odradi posô u petnaestoj, i to ne jednom, nego više puta za
jednu noć.
– I na zdravlje njegove neveste moramo da mislimo.
– Brendonova žena je mlađa od moje, a on je s njom.
– Bogami jeste, i to svaki put kad se vide – kaže ledi Rokford – sudeći
po tome koliko je sva isprepadana kad god je sretnem.
Ričmond se priprema za dugu raspravu, ušančio se već, izvlači
argumente iz prošlosti: tako se, uostalom, i njegov otac svađa. – Nije li
moja prababa, ledi Margaret Bofor, imala trinaest godina kad je rodila
princa koji će jednoga dana postati Henri Tjudor?
Bosvort, pocepani barjaci, krvavo polje; uflekan čaršav majčinstva.
Gde li se svi mi začinjemo, pomisli Kromvel, ako ne u istoj onoj priči što
se šapuće po raznim rupama i budžacima: hajde, dušo, daj mi. – Koliko