Hilari Mantel - Vucje leglo

vas preveze do grada.
– Trebalo bi da nađem neku kuću kraj reke – kaže on. – Kao Mor.
– O... Zar biste napustili Ostin Frajars? Pomislite samo na tenisko

igralište – kaže Rejf. – Na vrtove.
Kralj je sve pripreme obavio u tajnosti. Gardinerov grb je sastrugan.

Zastava s Kromvelovim grbom uzdiže se sad pored stega Tjudora.
Kromvel prvi put kroči u baržu i, dok plove rekom, Rejf mu saopštava
novost. Brod se pod njima ljulja, ali gotovo neosetno. Zastave su
klonule; jutro je mirno, bez vetra, maglovito, prošarano zracima sunca,
a na mestima gde svetlost dodiruje kožu, lan ili mlado lišće, vidi se onaj
sjaj kao na ljuski od jajeta: ceo svet blista, oblici su mekši, miris
vodnjikav i zelen.

– Već pola godine sam u braku – kaže Rejf – i to niko ne zna osim vas
sada. Žena mi je Helen Bar.

– O, krvi mi Isusove – na to će Kromvel. – I to pod mojim vlastitim
krovom! Što li si samo to uradio?

Rejf sedi i ćuti dok mu Kromvel pridikuje: ona jeste lepa, ali je niko i
ništa, sirotica jedna preko koje ama baš nikakvu korist ne može da
izvuče, pa mogao si, čoveče, nekom bogatom naslednicom da se
oženiš... Čekaj samo da vidiš šta će ti otac reći kad mu kažeš! Biće van
sebe od besa, pa će još meni da prebaci da nisam vodio računa o tvom
blagostanju. – A šta ako se jednoga dana njen muž ipak pojavi? – kaže
na kraju Kromvel.

– Vi ste joj rekli da je slobodna – kaže Rejf. Sav drhti.
– A ko je to od nas slobodan?
Seća se Kromvel šta mu je Helen tad rekla: mogu, znači, ponovo da se
udam? Ako me iko bude hteo? Seća se Kromvel i kako ga je gledala
tada, dug je bio taj pogled, dug i pun značenja, samo što ga on tad nije
razumeo. Mogla je i kolutove da pravi pred njim, ništa ne bi primetio,
jer mu je um bio zauzet drugim stvarima; za njega je taj razgovor bio
završen, i on se u glavi već bavio nečim drugim. Da sam je hteo za sebe,
da sam je uzeo, ko bi mi prebacio što sam se oženio jednom praljom bez
žute banke, pa i prosjakinjom s ulice? Pa dobro, rekli bi ljudi, to
Kromvel traži, lepoticu gipkog tela; nije ni čudo što je prezro onolike
ugledne gradske udovice. Nije njemu do novca, nije njemu do

rodbinskih veza, on može sebi da priušti toliko da sledi sopstvene
potrebe: danas je, eto, prvi sekretar, a sutra – ko zna?

Gleda odozgo u vodu, čas mrku, čas bistru, kad je obasja svetlost, ali
uvek u pokretu; dole su ribe, trava, davljenici čije koščate ruke još
plivaju. U blatu i šljunku su šnale od kaiševa, komadi stakla, sitni,
izobličeni novčići s kojih je voda sprala lica kraljeva. Kad je bio mali,
pronašao je jednom u reci potkovicu. Konj u reci? Činilo mu se tada da
mu se bogzna kako posrećilo. Ali onda mu je otac rekao: e, dečko moj,
da potkovice donose sreću, ja bih bio kralj Zemlje Dembelije.

Prvo silazi u kuhinju, da saopšti vest Terstonu. – Pa – kaže kuvar mirno
– vi taj posao kao da već radite. – A onda se prigušeno nasmeje. –
Biskup Gardiner ima da svisne od muke. Peći će se taj na sopstvenoj
vatri, sve ima da cvrči. – On zbaci krvavu krpu s kuhinjske daske. –
Vi’te ove prepelice? Više mesa ima na osama.

– A da se sipa malvazije? – predloži Kromvel. – Da u vinu
proključaju.

– Šta, njih tri tuceta? Žali bože dobrog vina... Za vas mogu tako da ih
pripremim, ako želite. Stigle iz Kalea, od lorda Lajla. Kad mu budete
pisali, recite mu da pošalje još jednu turu, ali ili da budu deblje od ovi’,
il’ nam uopšte ne trebaju. Nećete zaboraviti?

– Zabeležiću – kaže on ozbiljnim tonom. – Mislio sam da bi ubuduće
savet ponekad mogao da se sastaje i ovde, kad kralj lično ne prisustvuje
zasedanju. Pa da ih onda, pre sednice, pogostimo.

– U redu. – Terston se cereka. – Norfoku bi dobro došlo malo mesa na
onim žgoljavim nožicama.

– Terstone, ne moraš ti da prljaš ruke – dovoljno ljudi imaš ovde.
Mogao bi da okačiš zlatan lanac, da se šepuriš malo.

– A vi ćete da se šepurite? – Ošurena živina se praćaka; Terston
podiže pogled, skida perje s prstiju. – Mislim da će bolje biti da ostanem
tu da nadgledam. Za slučaj da stvari krenu nizbrdo. Ne kažem da će
krenuti, taman posla. Ali setite se kardinala.

Kromvel se seća Norfoka: kaži mu da ide na sever, ili ima ja da ga
nađem pa ovim zubima da ga rastrgnem.

Smem li ja da upotrebim reč „izujedam“?

Uto se doseti izreke: homo homini lupus, čovek je čoveku vuk.

– I tako znači – kaže on Rejfu posle večere – sad si se proslavio, gazda-
Sedleru. Uzimaće te kao najbolji primer kako čovek može uludo da
protraći priliku da se dobro oženi. Očevi će te pokazivati svojim
sinovima.

– Šta ću, drugačije nisam mogao, gospodine.
– Kako to, kako nisi mogao?
Rejf kaže, što oporije može: – Žestoko sam zaljubljen u nju.
– A kako li je to? Kao kad se, recimo, žestoko naljutiš?
– Tako, valjda. Možda. Oseća se čovek življim.
– Ja ne bih, cenim, mogao da se osećam življim nego što se sad
osećam.
Pita se sad, da li je kardinal ikad bio zaljubljen. Ali, pa naravno, čemu
sumnja? Sveprožimajuća strast Volsijeva prema samom Volsiju bila je
toliko vrela da je cela Engleska na tom plamenu mogla da se oprlji... –
Reci mi, te večeri pošto je kraljica krunisana... – On odmahne glavom,
prevrće neke papire po stolu: pisma koja mu je poslao gradonačelnik
Hala.
– Reći ću vam sve što želite da znate – kaže Rejf. – Ni meni samom
nije jasno kako vam nisam već sve otvoreno rekao. Ali Helen, moja
žena, ona je mislila da je bolje da sve zadržimo u tajnosti.
– Ali ona je sada, pretpostavljam, trudna, i nemate kud, morate da
kažete?
Rejf pocrvene.
– One večeri, kad sam došao po nju u Ostin Frajars, da je vodim kod
Kranmerove žene... i kad je ona sišla – Kromvel zvera kao da mu je sada
sve to pred očima – a sišla je bez kape, i ti si se odmah za njom pojavio,
a sav razbarušen, i ljut si bio na mene što je vodim...
– Pa, da – kaže Rejf. Lagano podiže ruku pa dlanom gladi kosu, kao
da će naknadno da je izravna. – Svi su bili otišli na slavlje. Tada sam je
prvi put odveo u krevet, ali nije to bio greh. Ona mi se pre toga već
obećala.
Sreća moja, pomisli Kromvel, što nisam u kuću doveo nekog
bezosećajnog mladića koga jedino zanima kako će što dalje da dogura.

Ako nemaš nagone, ti si, u izvesnoj meri, nesposoban da osetiš radost;
pošto živi pod mojom zaštitom, Rejf sebi nagone može da priušti. –
Vidi, Rejfe, to je... pa dobro sad, bog sveti zna, jeste to ludost, ali nije
smak sveta. Kaži svom ocu da ćeš, kako ja napredujem u ovom svetu,
napredovati i ti. On će, naravno, iskočiti iz kože, mnogo će da se ljuti.
Čemu, inače, očevi služe? Vikaće: o, proklet bio onaj dan kad sam svoga
sina poslao u dom onog razvratnika Kromvela. Ali smekšaćemo ga mi.
Malo-pomalo.

Do toga trenutka mladić je stajao: sad se samo skljoka na stolicu,
obema rukama drži se za glavu, a glavu zabacio; obeznaniće se od
olakšanja. Zar se toliko plašio? Mene? – Vidi, čim tvoj otac ugleda
Helen, odmah će mu sve biti jasno, sem ako nije... – Sem ako nije – šta?
Morao bi čovek da bude mrtav i ukopan pa da ne primeti njeno
bestidno, prelepo telo, njene pitome oči. – Moraćemo jedino da je
oslobodimo one platnene kecelje koju ne skida, i da je obučemo kao
pravu gospođu Sedler. I, naravno, biće ti potrebna i sopstvena kuća.
Oko toga ću ti ja pomoći. Nedostajaće mi Helenina dečica, prirasla su
mi k srcu, i meni i Mersi, svi smo ih zavoleli. Ako ti želiš da ovo vaše
bude i prvo dete u tvom domu, mi bismo mogli ono dvoje da čuvamo
kod nas.

– Plemenito. Ali Helen se nikad od njih ne bi rastala. Oko toga smo se
nas dvoje već sporazumeli.

Neću, dakle, više imati male dece u Ostin Frajarsu, pomisli Kromvel.
Pa i neću, sem ukoliko ne uzmem kod kralja malo odmora pa nađem
neku da joj se udvaram; ne ukoliko ženu, dok mi nešto govori, ne
počnem stvarno i da slušam. – Evo šta će umiriti tvog oca, i ti mu to
slobodno reci: od danas pa ubuduće, kad ja nisam s kraljem, ti ćeš biti s
njim. Gazda Rajotesli će se majati s diplomatama i voditi knjige, jer to je
posao za lukave ljude koji njemu sasvim odgovara, Ričard će biti ovde,
da vodi kuću dok sam ja odsutan i vodi računa da mi posao ne tapka u
mestu, a ti i ja ćemo biti kod Henrija, slatki kô dadilje, spremni da mu
ispunimo svaki hir. – Kromvel se smeje. – Ti si rođeni aristokrata.
Možda te on unapredi, da mu budeš sasvim blizu, možda te uzme u
državni savet. Što bi i meni značilo.

– Nisam nameravao da do svega ovoga dođe. Nisam to isplanirao. –

Rejf obori pogled. – Znam da Helen neću moći da vodim sa sobom na
dvor.

– Nećeš dok je svet ovakav kakav je sada. A ja ne mislim da će se
promeniti za naših života. Ali gledaj: ti si načinio izbor. Nikad se ne
smeš pokajati.

Rejf će, strastveno: – Kako sam uopšte i pomišljao da ću od vas
sačuvati tajnu? Vi sve vidite, gospodine.

– O... Samo donekle.
Pošto je Rejf otišao, Kromvel prione na redovan večernji posao,
metodično slaže papire. Nacrti zakona su mu prošli u parlamentu, ali
uvek neki novi zakon čeka na red. Kad pišeš zakone, ti zapravo
oprobavaš reči ne bi li iz njih izvukao svu moć koju u sebi kriju. Kao i
čini, i te reči će morati da pokrenu neke stvari u stvarnom svetu i,
upravo kao čini, one to mogu postići jedino ako ljudi u njih veruju. Ako
tvoj zakon zahteva kaznu, moraš biti kadar tu kaznu i da izvršiš – bilo
da je reč o bogatom ili siromašnom, bilo da je reč o ljudima sa škotske
granice ili iz velških močvara, ljudima iz Kornvola, ili onima iz Saseksa
i Kenta. On je napisao tekst te zakletve, zaveta kojim se kuša odanost
kralju Henriju, i namera mu je da tu zakletvu položi svaki živi čovek,
živeo u varoši ili na selu, i svaka žena, bez obzira na društveni položaj,
bilo da je reč o udovicama s nasledstvom ili zemljoposednicama.
Njegovi ljudi će tabanati pustarama i utrinama nastojeći da privole one
koji jedva da su čuli za Anu Bolen da podrže nasledno pravo deteta
koje ta Ana nosi u utrobi. Ako se desi da neko od tih ljudi i zna da se
kralj zove Henri, odmah nek’ položi zavet; nije bitno što ovog kralja
meša s njegovim ocem ili s nekim Henrijem odranije. Jer i vladari, kao i
drugi ljudi, čile iz sećanja običnog sveta; crte njihovih lica na onim
novčićima koje je Kromvel vadio iz rečnog mulja nikada nisu ni bili
ništa više od blagog ispupčenja pod njegovim prstima, a čak i kad je
novčiće odneo kući i dobro ih izribao, nije mogao razabrati čiji je to lik
na njima; je li ovo, pitao je on, Cezar? Daj da vidimo, rekao mu je Volter;
a onda je samo bacio novčić s gađenjem i rekao: ma ništa, naročito,
novčić od četiri penija s jednim od onih kraljeva što su ratovali s
Francuzima. Nego, gubi se ti, mali, napolje pa zaradi pare, rekao mu je
Volter, batali Cezara; Cezar je bio mator kad je Adam bio golobrad.

A onda bi mali Tomas zapevao: „Kad je Adam orô njivu, a Eva mu
dala zemstvo, gde je tada, gde je tada bilo naše dično plemstvo?“, i
Volter bi ga pojurio, pa ga i mlatnuo, ako ga stigne: daću ja tebi te
buntovničke pesme, majkoviću, znamo mi šta se radi s pobunjenicima.
Pobunjenike zakopaju u plitke grobove, kao one Kornvolce koji su
dolazili kad je on bio mali; ali ti Kornvolci samo pristižu li pristižu. A i
izvan Kornvola, izvan i mimo cele ove zemlje Engleske, izvan vlažnih
baruština velških i surovih predela na škotskoj granici, postoji jedan
drugi krajolik; ima tamo jedno carstvo pod zemljom, carstvo do kojeg
njegovi seizi neće stići. Ko će na zakletvu naterati bauke i vilenjake što
obitavaju po živicama i šupljim stablima, ili one divlje ljude što se kriju
po šumama. Ko će na zakletvu naterati svece u njihovim kelijama, i
duhove što se okupljaju na svetim zdencima i šuškaju kao opalo lišće,
ili pobačenu decu ukopanu u neosveštano tlo; ko će na zakletvu naterati
sve te mrtve, neviđene, što se zimi vrte oko kovačnica i seoskih ognjišta
ne bi li nekako ugrejali svoje gole kosti? Jer i oni su Kromvelovi
zemljaci: čitavi naraštaji neprebrojenih pokojnika što dišu kroz žive,
kradu im svetlo, generacije beskrvnih duhova lordovskih i
nikogovićkih, opatičkih i kurvinskih, duhova sveštenika i fratara što se
hrane prianjajući uz živo telo Engleske, i isisavaju moždinu iz vremena
budućeg.

Kromvel bulji u papire na stolu, ali misli su mu daleko. Moja kćerka
Ana je rekla: „Ja biram Rejfa.“ Obema rukama drži se za pognutu
glavu i zatvara oči; Ana Kromvel stoji pred njim, deset joj je ili jedanaest
godina, puna je snage i odlučna kao naoružan čovek, a one sitne očice ni
da trepnu; potpuno je uverena da ima moć da odredi sebi sudbinu.

Kromvel trlja oči. Prelistava papire. Šta je ovo? Neki spisak. Brižljiv
pisarev rukopis, čitak, ali ne baš bogat smislom.

Dva tepiha. Jedan isečen na komade.
7 čaršava. 2 mala jastuka. 1 veliki jastuk.
2 plitka tanjira, 4 duboka tanjira, 2 tacne.
Jedan lavorčić od 6 litara; miledi igumanija ga ima, platila 4 šilinga.

Prevrće papir, pokušava da odgonetne odakle mu to. A onda shvata

da je pred njim popis imetka Elizabet Barton, koji je za njom ostao u
opatiji. Sve to pripada kralju, lična imovine izdajnika zemlje: komad
daske koji služi kao sto, tri jastučnice, dva svećnjaka, kaput procenjen
na pet šilinga. Stari ogrtač dat je u dobrotvorne svrhe, i pripao
najmlađoj opatici u Elizabetinom manastiru. Druga jedna opatica,
gospa Elis, dobija krevetski prekrivač.

Od prorokovanja se svakako nije obogatila, kaže Kromvel Moru. A za
sebe beleži: „Gospa Elizabet Barton da dobije novac da potplati
dželata.“ Ostalo joj je još pet dana života. Poslednja osoba koju će videti
dok se bude pela uz one merdevine jeste čovek koji će je pogubiti, koji
će u tom trenutku pružiti šapu. Ukoliko ne bude u stanju da mu plati,
može se desiti da pati duže nego što je neophodno. Doskora je
zamišljala koliko vremena treba da prođe pre nego što čovek izgori, ali
nije razmišljala o tome koliko ti treba da se ugušiš s omčom oko vrata.
U Engleskoj nema milosti za sirotinju. Sve se plaća, čak i slomljen vrat.

Porodica Tomasa Mora položila je zakletvu. Sâm Kromvel
prisustvovao je tom činu, a Elis mu nije ostavila ni trunke razloga za
sumnju da ga smatra lično odgovornim što nije uspeo da ubedi njenog
supruga da se, ipak, povinuje kraljevoj volji. – Pitaj ga šta li je on to, ako
boga zna, naumio. Pitaj ga da li je pametno, da l’ on misli da je
pametno, da ostavi ženu bez bračnog druga, sina bez mudrog saveta,
kćeri bez zaštite, a sve nas zajedno na milost i nemilost čoveka kao što je
Tomas Kromvel?

– Tako ona kaže – promrmljala je Meg s poluosmehom na licu.
Pognute glave, uzela ga je za ruku. – A moj otac je s mnogo topline
govorio o vama. O tome kako ste uljudni bili, a i kako ste pali u vatru –
što on takođe smatra izrazom vaše blagonaklonosti. Uveren je, kaže, da
ga vi razumete. Kao što on razume vas.

– Meg? Zar ne možeš da me pogledaš u oči?
Još jedno lice pognuto pod teretom starinske kapice: Meg zgrčenim
prstima pomera veo, kao da stoji na vetrometini pa će je to zaštititi.
– Mogu da isposlujem kod kralja da se to odloži dan-dva. Ne bih
rekao da je kralju želja da tvog oca vidi u Kuli. On, u stvari, svaki čas
očekuje od njega neki znak...
– Predaje?

– Podrške. A u tom slučaju... mogao bi se nadati i najvišim počastima.
– Sumnjam da bi mu kralj mogao ukazati počast za kakvu on mari –
na to će Vil Roper. – Nažalost. Hajde, Meg, idemo kući. Moramo da
odvedemo tvoju majku do čamca pre nego što zapodene svađu. – Roper
mu pruža ruku. – Znamo mi da vi niste osvetoljubiv čovek, gospodine.
Mada, bog mu je svedok, on nikada nije bio prijatelj vaših prijatelja.
– Nekada si i ti bio veran Bibliji, Vile.
– Ljudi menjaju mišljenja.
– U potpunosti se slažem s tobom. Kaži to svom tastu.
Na kraju razgovora ipak je dao oduška svojoj mrzovolji. Neću
uljuljkivati, razmišlja on, ni Mora ni njegove u iluziji da me razumeju.
Kako iko može da me razume, kad je smisao svega što činim skriven i
od mene samoga?
Zapisuje: Ričard Kromvel da se javi opatu vestminsterskom, i da
otprati ser Tomasa Mora, zatvorenika, do Kule.
Što li oklevam?
Da mu damo još jedan dan.
Petnaesti je april 1534. Kromvel poziva pisara da mu sredi i složi
papire, da sve bude spremno za sutra, a on sâm maje se oko vatre,
ćaska; ponoć je, i sveće su dogorele. On uzima novu sveću i odlazi na
sprat; Kristof hrče, opružio se u dnu Kromvelove široke, samotne
postelje. Mili bože, pomisli on, kako je smešan ovaj moj život. – Probudi
se – kaže, ali šapatom; pošto se Kristof ne odaziva, on ga uhvati pa poče
da ga prevrće tamo-amo, kao da mesi pitu, i tako sve dok se momak ne
probudi, pa počne da negoduje na uličarskom francuskom. – O,
dlakavih mi jaja Isusovih. – Žmirka kao da će oči da mu ispadnu. –
Dobri moj gospodaru, nisam znao da ste vi, sanjah maločas da sam
testo. Praštajte, gospodaru, pijan sam kô zemlja, slavili smo ženidbu
srećnika Rejfa s prelepu Helenu. – On podiže podlakticu, steže pesnicu,
izvodi krajnje skaredan pokret; onda mu ruka nemoćno klone na telo, a
očni kapci neodoljivo klonu ka obrazima i, uz poslednju štucaj, Kristof
utone u san.
Kromvel ga odvlači do slamarice. Otežao Kristof, kao podgojeno
štene buldoga; gunđa, mrmlja, ali više se ne budi.
Pošto se skinuo, Kromvel se pomoli. Spušta glavu na jastuk: 7 čaršava

2 mala jastuka 1 veliki jastuk. Zaspi čim sveća dogori. Ali u san mu dođe
kćerka Ana. Tužna je, podiže levu ruku da mu pokaže kako nema
prstena. Uvrće svoju dugu kosu pa je obmotava sebi oko šije, kao omču.

Letnja je dugodnevica: žene žure u kraljičine odaje sa čistom
posteljinom prebačenom preko ruku. Pogledi su im tupi, preneražene
su, a hodaju tako brzo da čoveku istog časa biva jasno da ih ne treba
zaustavljati. Vatre gore u kraljičinim odajama, spaljuje se ono što je s
krvlju isteklo. Ako nešto ima i da se pokopa, to znaju žene – ali čuvaju
tajnu među sobom.

Te noći, šćućuren kraj prozora, pod nebom koje obasjavaju zvezde
nalik na bodeže, Henri će mu ispričati kako je, u stvari, za sve kriva
Katarina. Ja verujem, kaže, da ona meni želi zlo. Istina je da je njena
materica bolesna. Sve ove godine me je obmanjivala – nije mogla da
rodi sina, i to su dobro znali, i ona i njeni doktori. Tvrdi da me i dalje
voli, a zapravo me uništava. Dolazi noću s onim hladnim rukama i
hladnim srcem, pa legne između mene i žene koju volim. Jednu šaku
spusti meni na ud, i ta šaka zaudara na grob.

Lordovi i gospe daju sobaricama i babicama novac da kažu kojeg je
pola dete bilo, ali žene svaki put odgovore drugačije. I stvarno, šta bi
bilo gore: da je Ana opet nosila devojčicu, ili da je nosila pa pobacila
dečaka?

Letnja je dugodnevica: logorske vatre gore širom Londona, bukte u
kratkim noćima. Zmajevi oholo stupaju ulicama, iz usta im izbija dim,
čangrljaju njihova mehanička krila.

II

Mapa hrišćanskog sveta

1534–1535.

H oćeš Odlijevo mesto? – pita ga Henri. – Samo reci, i tvoje je.
Leto je prošlo. Car nije došao. Papa Klement je umro, a s njim i
njegove osude; ponovo će se igrati ista igra, i Kromvel je dolazećem
biskupu rimskom ostavio otvorena vrata, samo malčice istina, da
započne razgovor s Engleskom. Lično, on bi najradije ta vrata zalupio;
ali ovo nisu lične stvari.

Sada oprezno promišlja: da li bi njemu zapravo odgovaralo da bude
kancelar? Dobro bi bilo držati položaj u pravničkoj hijerarhiji, pa što
onda ne biti i na samom njenom vrhu? – Ne želim da uznemiravam
Odlija. Ako je Vaše veličanstvo zadovoljno njime, zadovoljan sam i ja.

Seća se koliko je taj položaj vezivao Volsija za London kad bi kralj
boravio negde na strani. Kardinal je bio aktivan na sudovima; ali mi
sada imamo dovoljno advokata.

Henri kaže: samo kaži šta bi najviše želeo. Skrušen, kao zaljubljen
čovek, ne može da smisli najprikladniji poklon. Kaže: Kranmer me
ubeđuje, slušaj Kromvela, a ako mu je potreban neki položaj, porez,
namet, podrška u parlamentu ili kraljevski proglas – sve mu daj.

Upražnjeno je mesto čuvara svitaka. S tog položaja, koji od davnina
zauzimaju ugledni pravnici, upravlja se jednim od najvećih
sekretarijata u kraljevini. Kromvelovi prethodnici biće uglednici,
pretežno biskupi, poznati po svojoj učenosti: oni što počivaju u
grobovima pod pločama na kojima su na latinskom uklesane njihove
vrline. Nikada se nije osećao tako živim kao sada, kad uvrće peteljku
dozrele voćke i otrže je od drveta.

– I u vezi s kardinalom Farnezeom si bio u pravu – kaže mu Henri. – I
eto, sad imamo novog papu – biskupa rimskog, htedoh reći – pa sam,
bogami, dobro zaradio na opkladama.

– Vidite – kaže on osmehujući se. – U pravu je Kranmer. Dozvolite da
vas ja savetujem.

Na dvoru su sa zanimanjem primili vest kako su Rimljani proslavili
smrti pape Klementa. Provalili su u njegovu grobnicu, pa njegovo nago
telo vukli po ulicama.

Kuća čuvara svitaka na Čanseri lejnu najčudnija je kuća u koju je ikad
kročio. Zaudara na vinski kiseliš, buđ i loj, a iza zakrivljene fasade
vijuga u dubinu, nalik kakvom lavirintu od malih odaja s niskim
vratima; zar su nam preci bili patuljci, ili nisu umeli baš najbolje da
podignu tavanicu?

Ovu kuću je pre trista godina sagradio neki tadašnji Henri; podigao
ju je kao pribežište za Jevreje koji su hteli da se preobrate. Ako bi se
odlučili na taj korak – što je bilo poželjno ukoliko žele da izbegnu nasilje
– svu svoju imovinu ustupili bi Kruni na korišćenje. A ako se odluče na
taj korak, Kruna bi preuzela na sebe obavezu da im obezbedi krov nad
glavom i da ih hrani do kraja života.

Kristof trči pred njim, zalazi sve dublje u kuću. – Vidi! – Buši prstom
ogromnu paukovu mrežu.

– Kuću si joj srušio, ti bezosećajni dečače. – On razgleda trošne ostatke
plena te Arijadne: nožicu, krilce. – Idemo pre nego što se vrati.

Pedesetak godina pošto im je taj Henri darivao kuću, svi Jevreji su
proterani iz kraljevstva. Ovo sklonište, međutim, nikada nije sasvim
opustelo; i dan-danas tu žive dve žene. Sad ću da ih nađem, kaže
Kromvel.

Kristof lupka po zidovima i krovnim gredama, kao da zna šta u
stvari traži. – Zar ne bi pobegao – kaže mu Kromvel samozadovoljno –
da ti neko uzvrati kucanjem s one strane?

– O, Isuse! – Kristof se prekrsti. – Cenim da je ovde njih stotinu umrlo,
što Jevreja, što hrišćana.

Iza te zidne oplate, zaista, Kromvel oseća prisustvo sićušnih mišjih
kostiju: stotinu mišjih naraštaja, a prednje nožice im prekrštene u
večnom počinku. Njihove potomke, kojima dobro ide, može da nanjuši
u vazduhu. Ima ovde posla za Marlinspajka, kaže on, samo kad bih
mogao da ga uhvatim negde. Kardinalov mačor je u međuvremenu

podivljao, divlja londonskim vrtovima, mami ga miris šarana iz
jezeraca pri gradskim manastirima, vuče ga nešto – načuo je Kromvel –
da pređe preko reke, pa da ga tamo kurve privijaju na grudi, na
omlohavele dojke koje trljaju ružinim laticama i ambrom; zamišlja
Kromvel Marlinspajka kako baza, prede, ne vraća mu se kući. Kaže
Kristofu: – Pitam se samo kako ja to mogu da budem čuvar svitaka, kad
ni jednog mačora ne umem da sačuvam.

– Svitak nema šape pa da odšeta. – Kristof šutira podnu lajsnu. –
Nogom sam probio ovo – kaže on pa mu pokazuje.

Zar će zameniti svu udobnost Ostin Frajersa, ovim majušnim
prozočićima s iskrivljenim oknima, ovim škripavim hodnicima kojima
od pamtiveka vuče promaja? – Brže se stiže do Vestminstera – kaže on.
Tamo je sve što je njemu važno – Vajthol, Vestminster i reka, barža
prvog sekretara kojom će otploviti ili nizvodno do Griniča ili uzvodno
do Hempton Korta. Često ću ja navraćati u Ostin Frajars, kaže on
samome sebi, i ponavlja to gotovo svakodnevno. Gradi u kući trezor,
jednu odaju je za to namenio, da ima gde na sigurno da odloži svaki
komad zlata koji mu kralj poveri; a šta god tu odložio, lako se može
pretvoriti u gotov novac. Njegovo blago stiže ulicom na prostim kolima,
da ne bi privlačilo pažnju, mada pred njima, iz predostrožnosti, jaše
prethodnica. Putiri su popakovani u mekane, kožne futrole načinjene
isključivo za njih. Činije i tanjiri putuju u platnenim vrećama, umotani
u belu vunenu tkaninu što se plaća sedam penija za metar. Drago
kamenje umotano je u svilu i popakovano u sanduke, nove i blistave;
ključevi su kod Kromvela. Ima tu i krupnog biserja, još vlažnog od
okeana, i safira toplih kao Indija. Ima tu dragog kamenja nalik voćkama
koje možeš ubrati na selu, u popodnevnoj šetnji: granata nalik
gloginjama, ružičastih dijamanata poput šipaka. Elis kaže: – Za šaku
ovoga ja bih, bogami, svrgnula bilo koju kraljicu u hrišćanskom svetu.

– Sva sreća pa te kralj nije upoznao, Elis.
Džo kaže: – Ja bih time odmah otkupila dozvolu za izvoz. Ili sklopila
vojne ugovore. Neko će se obogatiti u ratovima s Ircima. Pasulj, brašno,
slad, konjsko meso...
– Videću šta mogu da učinim za vas – kaže on.
Kuću u Ostin Frajarsu Kromvel je zakupio na devedeset devet

godina. Pripadaće ona i njegovim praunucima, nekim neznanim
Londoncima. Kad budu čitali dokumenta, naići će tu i na njegovo ime.
Njegov grb biće urezan na vratima. On se uhvati za ogradu na velikom
stepeništu, pa pogleda gore u onaj visoki prozor; na zracima sunca
svetlucaju zrnca prašine. Kad sam ovo uradio? U Hetfildu jednom,
godina tek beše počela; podigao sam tako pogled, i osluškivao zvuke
Mortonovog doma, davno je to bilo. A ako je on bio u Hetfildu, nije li i
Tomas Mor tamo boravio? Možda je njegov laki korak i sad očekivao da
čuje odozgo, sa sprata?

Ponovo se prepušta mislima, sada o onoj pesnici koja je izronila
niotkuda.

Prva zamisao mu je bila da preseli pisare, sve s papirima, u dom
čuvara svitaka, tako da kuća u Ostin Frajarsu ponovo postane mesto za
stanovanje. Ali ko bi pa stanovao u njoj? Odneo je već Kromvel Lizinu
knjigu s molitvama, a na stranici gde je ona popisala članove porodice,
uneo je izmene, dopisivao. I Rejf će se uskoro iseliti, ide on u svoju novu
kuću u Hekniju; i Ričard gradi kuću u istom kraju, sa svojom ženom
Frensis. Elis se udaje za Kromvelovog štićenika Tomasa Roterema. Njen
brat Kristof se zaredio, imaće redovan prihod. Džo je naručila
venčanicu; ugrabio ju je Kromvelov prijatelj Džon ap Rajs, advokat,
učen čovek, ličnost koju Kromvel poštuje i na čiju odanost računa.
Dobro sam obezbedio svoje najbliže, pomisli on; niko od njih nije
siromašan, niko nije nesrećan, niko ne zebe za svoje mesto u ovom
hladnom svetu. On postoji tu još malo, gleda gore, u svetlost: čas
zlaćano, čas plavo, dok prolazi oblak. Ko god sad sišao odozgo po
njega, mora to da učini sad ili nikad. Možda njegova kćer Ana, što lupa
nogama kad hoda; Ana, rekao bi joj on, zar nisi mogla da umotaš ta
svoja kopita u nešto? Grejs bi samo skliznula odozgo, kao prašina kad
je povuče svetlost u živi kovitlac... a ne ide nikud, raspršila se, nema je.

Liz, siđi.
Ali Liz ćuti; nit’ da stane, nit’ da krene. Uvek je s njim, i nikad nije s
njim. On se okrene. Ova kuća će, dakle, postati mesto odakle će voditi
svoje poslove. Sve njegove kuće postaće, zapravo, mesta odakle se vode
poslovi. Dom će mi biti tamo gde su mi pisari, tamo gde su mi papiri;
ako ne tu, dom će mi biti tamo gde je kralj, uz njega.

Kristof kaže: – Sada, kad smo se preselili u dom čuvara svitaka,
mogu vam reći cher maître,160 koliko sam srećan što ste me poveli sa
sobom. Jer meni bi, dok vi niste tu, oni tamo govorili da mi je mozak
kao u puža, a glava kao repa.

– Alors... – on dobro osmotri Kristofa – pa glava ti je stvarno kao repa.
Hvala ti što si mi skrenuo pažnju na to.

Kad su se smestili u novoj kući, Kromvel sa svih strana razmatra
svoju situaciju: zadovoljavajuća je. Prodao je dva imanja u Kentu, ali
mu je u isto vreme kralj dao jedno gazdinstvo u Monmautširu, a on sâm
upravo kupuje još jedno dobro, u Eseksu. Bacio je oko na placeve u
Hekniju i Šordiču, a uzima pod zakup posede po Ostin Frajarsu, koje
namerava da obuhvati svojim graditeljskim planovima, pa da na kraju
podigne veliki zid oko celog tog imanja. Treba još da premeri jedno
gazdinstvo u Bedfordširu, jedno u Linkolnširu, kao i dva imanja u
Eseksu koja namerava da poveri Gregoriju. I sve je to sitno još. Ništa u
poređenju s onim što tek namerava da stekne, ili onim što će mu Henri
jednoga dana dugovati.

U međuvremenu, rashodi su mu toliki da bi se neki manje imućan
čovek na njegovom mestu prestravio. Ako kralj poželi nešto, traži da
mu se nešto završi, moraš biti spreman i da nađeš dovoljno ljudi da to
obave, i da podmiriš sve troškove. Teško je pokrivati troškove
plemenitih kraljevih savetnika, a mnogi među njima žive od zalaganja,
pa mu svakog meseca dolaze ne bi li se nekako pokrpili. Kromvel zna
kada dužniku treba progledati kroz prste; postoji u zemlji Engleskoj
više od jednog sredstva plaćanja. Oseća Kromvel kako se oko njega širi
jedna velika mreža, paučina satkana od usluga koje je on činio drugima
i koje su drugi činili njemu. Oni koji žele da dođu do kraja, spremni su
za to i da plate, a nema tog čoveka koji je kralju bliži od njega. U isto
vreme, glas se širi: pomozi Kromvelu, i pomoći će i on tebi. Budi mu
odan, budi vredan, budi pametan; i nagrada te neće mimoići. Oni koji
stupe u njegovu službu biće unapređeni i zaštićeni. On je dobar prijatelj
i valjan gospodar; svi to za njega kažu. Mimo toga, i kod njega moraš
da pogneš glavu, kao i kod ostalih. Otac mu je bio kovač, pivar i
varalica, i Irac je bio, a ovaj je kriminalac, Jevrejin, šta je on bio, običan
trgovac vunom, da, strigao ovce, a sad, eno ga, veštac: kako bi inače, da

nije veštac, svu vlast uzeo u svoje ruke? Šapui piše caru o njemu;
Kromvelove rane godine i dalje su pod velom tajne, ali nema sumnje da
je on čovek s kojim je zadovoljstvo družiti se, a kuću i poslugu drži za
svaku pohvalu. Odlično vlada jezicima, piše dalje Šapui, i čovek je
izrazite rečitosti; mada mu je francuski, dodaje ambasador, samo assez
bien.161

Ma, šta ćeš bolje, pomisli Kromvel. Za tebe je dovoljno da ti klimnem
glavom i namignem.

Mesecima je već kraljevski savet u neprestanom zasedanju. Naporni
letnji pregovori doveli su do sporazuma sa Škotima. Ali Irska se digla
na bunu. Jedino sâm dablinski zamak i gradić Voterford i dalje drži
kraljeva vojska, dok pobunjena vlastela nude svoje usluge i irske luke
carevim snagama. Od sveg ovog ostrvlja, to je najjadnija teritorija, koja
kralju ne plaća dovoljno danka da bi podmirio troškove vojne posade
koja tamo boravi; ali kralj ne sme da se odrekne ove zemlje, jer boji se ko
bi umesto njega mogao da je zauzme. Zakon se tu gotovo i ne poštuje,
jer Irci misle da se i za ubistvo čovek može otkupiti novcem, a kao i
Velšani, i oni za ljudski život plaćaju u grlima stoke. Sirotinja vlada
zbog nameta i oduzimanja imovine, otimačine i pljački koje se
odigravaju u po bela dana; pobožni Englezi uzdržavaju se od mesa
sredom i petkom, a Irci su – kaže vic – toliko bogobojažljivi da se od
mesa uzdržavaju sedam dana nedeljno. Njihovi velikaši su svirepi
despoti, podmukli i ćudljivi, okorele kavgadžije, iznuđivači i otmičari, a
do odanosti Engleskoj ne drže mnogo, jer oni nikome nisu odani, i sila
oružja draža im je od zakona. Što se mesnih plemenskih starešina tiče,
oni ne priznaju prirodne granice za svoje prohteve. Oni tvrde da na
zemlji na kojoj žive sve pripada njima: svaka padina obrasla u paprat,
svako jezero, svako vresište, i trava na livadi, i vetar na kom se ta trava
povija; njihova je svaka životinja, i svako ljudsko čeljade, a u vremenu
nemaštine hlebom hrane lovačke pse.

Nije ni čudo što neće da postanu Englezi. Onda više ne bi mogli da
budu robovlasnici. Vojvoda od Norfoka još drži kmetove na zemlji, a
ako i dođe do toga da ih sud oslobodi, vojvoda očekuje da na ime toga
dobije određenu nadoknadu. Kralj predlaže da Norfoka pošalju u Irsku,
ali mu ovaj kaže da je već u Irskoj protraćio mnogo meseci i da mu ne

pada na pamet tamo ponovo da ide sem ako sagrade most, pa da može
svakog vikenda da se vrati kući a da pri tom ne skvasi noge.

On i Norfok se stalno svađaju na državnom savetu. Vojvoda baljezga
nešto, a on lepo sedne, prekrsti ruke, pa ga gleda kako baljezga. Trebalo
je mladog Ficroja da pošaljete u Dablin, kaže on pred savetom. On vam
dođe kao kraljevski šegrt – malo da se prošeta tamo, predstave radi, a i
malo novca da potroši.

Ričard mu kaže: – Možda bi mi trebalo da idemo u Irsku, gospodine.
– Mislim da sam ja s ratovanjem završio.
– A ja bih voleo da uzmem oružje u ruke. Svaki muškarac bi trebalo
da odsluži vojsku.
– To tvoj deda govori iz tebe. Ivens, strelac. Usredsredi se sad na ovaj
turnir, tu se pokaži.
Ričard se već dokazao kao sjajan borac na vežbalištu. Kod njega je
sve manje-više onako kako Kristof kaže: bum-tras, i protivnik je položen
na obe plećke. Pomislio bi čovek da je Kromvelovom sestriću ova vrsta
razonode u krvi, kao što je u krvi svih onih velikaša koji se nadmeću.
Ričard nosi Kromvelove boje, i kralju je lično zbog toga drago, kao što
mu je drag svaki čovek koga krase darovitost, smelost i telesna snaga.
Kralja, inače, ona noga sve više muči, tako da uglavnom mora da sedi u
publici. Kad ga zaboli, kralj se preplaši, vidi mu se to u očima, a kad bol
mine, nikako nema mira. Budući da je nesiguran u sopstveno zdravlje,
sve je manje voljan da troši i maje se oko velikih turnira. Kad i sâm
odluči da se takmiči, sa svim iskustvom, težinom i visinom, divnim
konjima i čeličnom voljom, velika je verovatnoća da će pobediti. Ali
draže mu je da preko puta sebe ima protivnika kog dobro poznaje – da
ne dođe slučajno do nezgode.
– Zar nije i car – kaže Henri – onda kad je, pre dve-tri godine, boravio
u Nemačkoj, imao bolove u butini? Kažu da mu vreme tamo nije
odgovaralo. Ali sad ima prekomorske posede, mogao bi da promeni
podneblje. U mom kraljevstvu, avaj, gde god da kreneš, s kraja na kraja,
svud je sve isto.
– O, ne bi me čudilo da je u Dablinu ipak gore.
Henri podiže pogled, beznadno, ka nebu iz kojeg lije kiša. – A kad
jašem kroz tu zemlju, ljudi mi dovikuju svašta. Dižu se iz onih jaraka, i

viču nešto, pominju Katarinu, i kako bi trebalo da je vratim. Šta li bi oni
rekli da ja njima naređujem kako da urede svoje kuće i šta da rade sa
svojim ženama i decom?

Ni kad se razvedrilo, kralja strah ne napušta. – Pobeći će ona, dići će
vojsku na mene – kaže. – Katarina... Ne znaš ti šta je ta sve u stanju da
uradi.

– Meni je rekla da neće bežati.
– A ti misliš da ona nikad ne laže? Ja znam da laže. Imam dokaz.
Slagala je i da je nevina.
A to, pomisli Kromvel umorno.
Henri, izgleda, ne veruje u moć naoružane straže, brava i ključeva.
Sluti da će anđeo koga je regrutovao car Karlo proći sve prepreke. Kad
putuje, nosi sa sobom veliku gvozdenu bravu; jedan sluga, koji
isključivo u tu svrhu kralja svuda i prati, postavi bravu na vrata
njegove odaje. Hranu mu probaju, za slučaj da je otrovana, krevet mu
pregledaju pre nego što će u njega leći, da provere da nema slučajno
skrivenog oružja, poput igala, recimo; ali i uza sve te mere opreza, kralj
se plaši da će ga ubiti na spavanju.

Jesen je: Tomas Mor gubi težinu, žilav čovečuljak ostaje iza čoveka koji
ni ranije nije imao bogzna koliko mesa na sebi. Kromvel propušta
Antonija Bonvizija da mu unese hranu. – Pa vi Lukanci ne umete da se
hranite. Poslao bih mu ja nešto sâm, ali ako se posle razboli, znaš i sâm
šta bi ljudi pričali. On voli jaja da jede, i sve od jaja. Uglavnom to, koliko
je meni poznato.

Uzdah. – I puding.
– Dani su mesojeđa – kroz osmeh će Kromvel. – Nije ni čudo što
nikako da se popravi.
– Ja ga poznajem već četrdeset godina – kaže Bonvizi. – Čitav život,
Tomazo. Ne bi mu ti naudio, je l’ da da ne bi? Molim te, umiri me, ako
možeš, da mu niko neće nauditi.
– A što ti misliš da sam ja isti kao on? Vidi, ja ne moram da ga
izlažem bilo kakvom pritisku. Učiniće to njegova porodica, njegovi
prijatelji. Zar ne?
– Zar ne možeš prosto da digneš ruke od njega? Da zaboraviš da

postoji?
– Naravno da mogu. Ako kralj dozvoli.
Kromvel udesi da Meg Roper dođe Moru u posetu. Otac i kćerka se

šetaju po vrtu, ruku podruku. S vremena na vreme Kromvel baci
pogled u njihovom pravcu s prozora odaje u kojoj boravi lord poručnik
Kule.

U novembru biva jasno da ovakva strategija neće uroditi plodom. Jer
Mor uporno odbija, a onda se i okrene, pa te ugrize za ruku, kao pas
koga iz samilosti pokupiš s ulice. – Rekao mi je, i zamolio me da to
prenesem njegovim prijateljima – kaže Meg Kromvelu – da neće više da
čuje ni za kakve zavete i zakletve, i da, ako čujemo da se na bilo šta
zakleo, moramo znati da je to učinio pod prisilom, posle zlostavljanja i
grubog ophođenja. A ako taj papir bude pokazan članovima
kraljevskog veća, sve s njegovim potpisom, znajte da to njegova ruka
nije napisala.

Od Mora se sad traži da se zakune da će poštovati Zakon o vrhovnoj
vlasti, zakonski akt kojim su objedinjeni dostojanstvo i ovlašćenja koja
je kralj na sebe preuzeo u poslednje dve godine. To ne znači, vele neki,
da je kralj sada postao crkveni poglavar. To znači da on jeste crkveni
poglavar, i da je to oduvek i bio. Ako se ljudima ne sviđaju nove ideje,
dajmo im stare. Ako traže presedane, ima Kromvel za njih presedane.
Drugim jednim zakonom, koji će stupiti na snagu početkom nove
godine, određeno je šta se sve podrazumeva pod izdajom. Ukoliko neko
Henriju ospori zvanja ili nadležnosti, to će se smatrati krivičnim delom
izdaje, kao i bilo kakva pakost koja se izgovori ili napiše protiv njega;
po zakonu će biti kažnjivo i nazvati ga jeretikom ili šizmatikom. Ovaj
akt pogodiće i fratre koji šire paniku govoreći da će se, koliko s
narednom plimom, na ostrvsko tlo iskrcati Španci, zbaciti kralja i na
presto dovesti ledi Meri. Zakon će dokačiti i sveštenike koji u svojim
propovedima svašta pričaju o kraljevoj vlasti i tvrde da on svoje
podanike vuče za sobom u pakao. Mnogo li je to od jednog vladara, kad
od svojih podanika traži da, i kad samo razmišljaju o njemu, pažljivo
biraju izraze?

Ovo je nešto novo, kažu mu ljudi, to da se i reči mogu smatrati
izdajom, a Kromvel im odgovara, ma ne, budite sigurni da nije, postoji

to odranije. Ovim smo samo u opšte pravo preneli nešto što su mudre
sudije već bile zacrtale u pisanom pravu. Mera je preduzeta samo da bi
se stvari razjasnile. Ja sam uvek za to da sve bude jasno.

Pošto je Mor izričito odbio da položi zakletvu, doneta je uredba po
kojoj se on lišava građanskih prava, a sva imovina mu se oduzima u
korist Krune. Sada se više i ne nada da će ga pustiti iz tamnice; mada,
bolje reći, to zavisi isključivo od njega. Kromvelova je dužnost da ga
poseti, i da mu tom prilikom saopšti kako mu se od toga časa uskraćuju
posete i šetnje vrtom.

– U ovo doba godine ionako nema šta da se vidi – kaže Mor bacivši
pogled na nebo, na usku sivu traku koja se vidi kroz visok prozor. –
Mogu da zadržim knjige? Da pišem pisma?

– Da, za sada.
– A Džon Vud? Ostaje sa mnom?
Njegov sluga. – Ostaje, naravno.
– On mi, s vremena na vreme, donese pokoju novost. Kažu da je
bolest znojenja izbila među kraljevom vojskom u Irskoj. I to ovako
kasno, nije više leto.
Izbila je i kuga; Kromvel to, međutim, neće reći Moru, kao što mu
neće reći ni to da je ceo taj pohod na Irsku čista propast, da ih je sve to
koštalo mnogo novca i da sada i on, Kromvel, žali što nije uradio ono što
je Ričard rekao da će uraditi, pa lično zapucao u Irsku.
– Bolest znojenja samo kosi ljude – kaže Mor. – Brzo ih odnese, i to u
najboljoj snazi. A ako je i preživiš nekako, nemaš snage da se boriš s
onim divljacima Ircima, to je sigurno. Sećam se kad se Meg razbolela,
malo je nedostajalo da umre. A ti, jesi li je preležao? Ne, ti nikad ni od
čega ne boluješ, zar ne? – Mor čavrlja, bez svrhe i cilja, a onda ga
pogleda u oči. – Kaži mi, ima li nekih vesti iz Antverpena? Priča se da je
Tindejl tamo. Kažu da teško živi. Ne sme ni da mrdne iz kuće engleskih
trgovaca. Kažu da je tamo u zatvoru, maltene kao ja ovde.
Istina je to, ili bar delimično istina. Tindejl je dugo radio u siromaštvu,
daleko od tuđih očiju, a sada se čitav njegov svet sveo na jedan sobičak;
s druge strane, po slovu carskih zakona, štampari s kojima je sarađivao
javno su žigosani i oslepljeni, a braća i sestre stradaju zbog vere;
muškima odrube glavu, ženske žive spale. Mor još ima tu svoju

razgranatu mrežu po Evropi, paučinu izatkanu od novca; Kromvel
veruje da su poslednjih meseci Tindejla pratili upravo Morovi ljudi, ali
ni on sâm, uza svu svoju dovitljivost, pa ni Stiven Von na licu mesta,
nisu uspeli da razluče koji su to Englezi što prolaze kroz taj prenaseljen
grad zapravo Morovi agenti. – Tindejl će biti bezbedniji u Londonu –
kaže Mor. – Jer, ovde ćeš ga čuvati ti, zaštitnik zabludelih. A pogledaj
šta se danas događa u Nemačkoj. Vidiš li, Tomase, kuda će nas jeres
odvesti? Pravo u Minster, je l’ tako?

Sektaši, anabaptisti, preuzeli su upravu nad gradom Minsterom.
Najgore noćne more – ono kad se trgneš iz sna, a kao oduzet, pomisliš
da si umro – puko su blaženstvo u poređenju s tim što se u Minsteru
dešava. Gradski oci izbačeni su iz većnice, a na njihova mesta došli su
lopovi i ludaci koji tvrde da je smak sveta blizu i da svi moraju ponovo
da se krste. Građani koji to nisu mogli da prihvate isterani su izvan
gradskih zidina, goli, i ostavljeni da lipšu u snegu. Sada grad pod
opsadom drži niko drugi nego princ-biskup,162 koji namerava da
izgladni svoju pastvu. Branitelji su, priča se, mahom žene i deca koji
nisu imali kuda; pod prisilom ih drži neki krojač po imenu Bokelson,
koji za sebe govori da je krunisani kralj Jerusalima. Govorka se da su
Bokelsonovi prijatelji uveli mnogoženstvo, kako Stari zavet
preporučuje, i da su se neke žene obesile i podavile, samo da ne padnu
u ruke silovatelja, a pod okriljem Avramovog zakona. Ti proroci ne libe
se da u po bela dana idu u pljačku, a sve, kako kažu, zarad stvaranja
zajedničke imovine. Priča se još da su zauzeli kuće bogatih građana,
popalili im pisma, porazbijali slike, podove obrisali najfinijim vezom, i
uništili sve zapise o tome kome šta pripada, tako da se negdašnja
vremena nikada ne vrate.

– Utopija – kaže Kromvel. – Nije li to – to?
– Čuo sam da spaljuju knjige iz gradskih biblioteka. Erazmo je
završio u plamenu. Kakav to đavo mora da čuči u čoveku pa da uzme
blagorodnog Erazma da spali? Ali nema tu nikakve sumnje – nastavlja
Mor klimajući glavom – nema sumnje da će u Minsteru jednoga dana
ponovo biti uspostavljen red. Ni najmanje ne sumnjam da će Filip, knez
Hesena, inače Luterov prijatelj, ustupiti dobrome biskupu top, sve s
tobdžijama, i da će jedan jeretik stati na kraj drugome. Tako to biva kad

se braća glože, vidiš? Kao besni psi što balave po ulicama, pa se onda
dohvate i jedan drugome drob prospu.

– Reći ću vam ja kako će se to u Minsteru završiti. Predaće ga neko ko
je sad unutra, u gradu.

– Misliš? Gledaš me kao da ćeš sad da se opkladiš sa mnom... Ali ja ti,
vidiš, nikad nisam bio za kockanje... A sad je, uostalom, sav moj novac
u kraljevim rukama.

– Takav čovek, krojač, izdigne se tako na mesec-dva, pa...
– A trgovac vunom, kovačev sin, izdigne se tako na godinu-dve, pa...
Kromvel ustaje, uzima ogrtač: crna vuna, postava od jagnjeće kože.
Moru zasjale oči, e, vidi sad, pa ja te oterao. A onda nastavi mrmljajući,
kao da sede na nekoj večerinki, je l’ baš moraš da ideš? Ostani još malo,
zar ne možeš? Mor podiže glavu. – A Meg, znači, više neću videti?
Ton kojim izgovara te reči, praznina u tom čoveku, težina gubitka:
sve to udara pravo u srce. Kromvel se okreće u stranu, da bi smireno
sročio banalan odgovor. – Dovoljno je da izgovorite nekoliko reči. Samo
toliko.
– E... Samo reči.
– A ako ne želite da ih izgovorite, mogu ja da vam ih priložim
napismeno. Vi se potpišite, i kralj će biti zadovoljan. A onda vam ja
pošaljem baržu, i eto vas ubrzo u Čelsiju, pa privežete baržu na
pristaništu, odmah tamo kod vas, ispod vašeg vrta – nije bogzna šta,
kako sami kažete, u ovo doba godine, ali pomislite samo kakva vas
topla dobrodošlica unutra čeka. Gospa Elis vas čeka – samo njena
kuhinja, bogme, potpuno je dovoljna da vas vrati na noge; a gospa Elis
sve vreme uz vas, gleda vas kako žvaćete, i onog časa kad ste obrisali
usta, zagrli vas i poljubi u usta još masna od ovčetine, o mužu moj, ne
da si mi nedostajao! Pa vas odnese do spavaće sobe, zabravi vrata i
ćušne ključ u džep, pa vas razodene, tako da se od vas vidi samo
košulja i te dve tanke bele nožice – možemo mi da pričamo šta ’oćemo,
ali žena ima pravo da traži što joj pripada. A sutradan – pomislite samo
šta će sutradan biti – vi ustajete, pre svanuća, lagano se odšetate do tako
vam drage kelije, pa se izbičujete, zatražite onda da vam donesu hleba i
vode, a već u osam ujutro eto vas ponovo u košulji od kostreti, preko nje
nabacili stari vuneni ogrtač, onaj boje krvi, s prorezom na... pa dignete

lepo noge na hoklicu, a sin jedinac donese vam pisma... vi – krc! –
odlomite pečat, pa čitate dragog Erazma... A onda, kad završite s
poštom, možete da išetate malo – da pretpostavimo da je sunčan dan –
a napolju one vaše ptice u kavezima, i malena lisica u toru gde je držite,
a vi stanete pa kažete: e, i ja sam bio zatvoren, ali nisam više, jer
Kromvel mi je pokazao put u slobodu... Zar vam nije do toga stalo? Zar
ne biste najradije otišli odavde?

– Trebalo bi komad da napišeš – kaže Mor, sav u čudu.
Kromvel prasne u smeh.
– Možda i napišem.
– Ovo ti je bilo bolje od Čosera. Reči. Reči. Samo reči.
Kromvel se okrene. Zagleda se Moru u oči. Kao da se svetlo u
međuvremenu promenilo. Otvorio se prozor, i s njega se sad pruža
pogled u neku neznanu zemlju, zemlju kojom briše hladan vetar iz
detinjstva. – A ona knjiga... Je l’ to bio rečnik?
Mor se namrštio. – Molim?
– U Lambetu, ono, kad sam se popeo uza stepenice... samo trenutak...
Ustrčao sam uz stepenište, nosio sam vam piva i veknu od pšeničnog
brašna, da zavarate glad ukoliko se probudite usred noći. Bilo je sedam
uveče. Vi ste nešto čitali i, kad ste podigli pogled, šakama ste prekrili
knjigu – tu Kromvel rukama podražava oblik krila – kao da je čuvate
od mene. Pitao sam vas: gospodar-More, šta piše u toj velikoj knjizi? A
vi rekoste, reči, reči, samo reči.
Mor nagne glavu u stranu. – Kad je to bilo?
– Mislim da sam ja imao sedam godina.
– O, gluposti – srdačnim tonom će Mor. – Pa nisam ja tebe poznavao
kad ti je bilo sedam godina. Nego, ti si... – mršti se opet – ti mora da si...
a ja sam...
– A vi ste se upravo pripremali za Oksford. Zaboravili ste. Ali što
biste me pa i upamtili? – Kromvel sleže ramenima. – Mislio sam da, u
stvari, hoćete da me ismejete.
– Pa, verovatno i jesam hteo – kaže Mor. – Ako je do tog našeg susreta
uopšte došlo. A vidiš, eto, šta reći o ovome što se danas zbiva: sad ti
dolaziš k meni i ismevaš me. Pričaš mi o Elis. I o mojim tankim belim
nožicama.

– Mora da je to ipak bio rečnik, držim. Sigurno se ne sećate? Pa
dobro... čeka me barža, ne bih želeo da se vesla ohlade.

– Ovde su dani veoma dugi – kaže Mor. – Noći još duže. Grudi me
bole. Teško dišem.

– Vratite se onda u Čelsi, pa će doktor Bats da vam navrati u
obilazak, c-c-c-c, Tomase More, pa šta vi to radite sebi? Zapušite nos i
popijte ovaj grozan bućkuriš...

– Ponekad pomislim da neću dočekati jutro.
Kromvel otvara vrata. – Martine?
Martinu je trideset godina, žilave je građe, a kosa pod kapom već mu
se proredila: simpatično lice, nabora se kad se Martin nasmeši. Rođen je
u Kolčesteru, otac mu je krojač, naučio je da čita iz Vajklifovog
jevanđelja, koje je Martinov otac krio ispod slamnatog krova. Danas
živimo u jednoj novoj Engleskoj; Engleskoj u kojoj Martin može da
obriše prašinu sa starog štiva i slobodno ga pokaže svojim komšijama.
Ima on i braću, sve su to ljudi od Biblije. Žena mu se nedavno porodila,
to im je treće dete, „dopuzalo u slamu“, kako Martin ima običaj da
kaže. – Ima li nešto novo? – pita ga Kromvel.
– Nema još. Ali da li biste hteli da mu budete kum? Da se zove Tomas
ako je muško, a ako se rodi devojčica, vi, gospodine, da joj date ime.
Kromvel se rukuje s njim pa mu se nasmeši. – Grejs – kaže on. Poklon
u novcu se podrazumeva; da dete ima sa čime da krene u život.
Kromvel okreće leđa bolesniku, koji se u tom času skljoka za sto. – Ser
Tomas kaže da noću plitko diše. Donesi mu velike jastuke, jastučiće, šta
god nađeš, da se pridigne malo, biće mu lakše. Želim da mu se
obezbede svi uslovi da još jednom dobro razmisli o položaju u kojem se
nalazi, da iskaže odanost našem kralju, pa da ide kući. A sada, obojici
vam želim prijatno popodne.
Mor podiže pogled. – Želim da napišem jedno pismo.
– Naravno. Dobićete mastilo i hartiju.
– Želim da pišem Meg.
– Onda joj napišite nešto ljudski.
Morova pisma su sve samo ne ljudska. Može on u njima i rođenoj
kćerki da se obraća, ali ta su pisma zapravo namenjena njegovim
prijateljima po Evropi.

– Kromvele... – čuje Kromvel Morov glas, pa zastane. – Kako je
kraljica?

Mor je uvek pristojan, ne kao oni kojima hoće da se omakne pa kažu
„kraljica Katarina“. Kako je Ana, to Mor hoće da kaže. Ali šta sad na to
da mu odgovori? Uostalom, već je krenuo. Izašao je u hodnik. U onom
uzanom prozoru sivilo uzmiče pred plavetnilom sumraka.

Prvo je čuo njen glas iz susedne sobe: tih, nemilosrdan. Pa onda Henrija
kako skamuče ogorčeno. – Nisam ja! Nisam ja!

A u predvorju Tomas Bolen, monsenjer, ono usko lice mu se ukočilo.
Tu su i prišipetlje koje se vazda vrte oko Bolenovih, a sad se važno
zgledaju: Frensis Veston, Frensis Brajan. U uglu, nastojeći da bude što
neupadljiviji, leutista Mark Smiton; šta li on tu traži? Skup baš i nije
pravi porodični: Džordž Bolen je u Parizu, vodi pregovore. Nekome je
palo na pamet da bi malu Elizabetu trebalo udati za sina francuskog
kralja; Bolenovi sada zaista misle da će se to jednoga dana i dogoditi.

– Šta li se to desilo – kaže Kromvel – kad je kraljica tako uznemirena?
– Govori kao da čudu ne može da se načudi: kao da je kraljica
najmirnija žena na svetu.

Veston kaže: – Reč je o ledi Keri... Ona je... To jest, njoj je...
Brajan frkne. – Njoj je neko napravio kopile.
– A, to. Zar niste znali? – Godi mu zabezeknutost koje su izazvale ove
njegove reči. Slegne ramenima. – Mislio sam da porodica zna sve o
tome.
Brajanov povez na oku, tog dana zelenkastožute boje, namigne mu. –
Vi, Kromvele, mora da zaista budno motrite na nju.
– Što meni, inače, nije pošlo za rukom – na to će Bolen. – Očigledno.
Ona tvrdi da je detetov otac Vilijam Staford, i da se za njega udala. Vi
tog Staforda poznajete, zar ne?
– Upoznali smo se. Pa – kaže on veselo – hoćemo li da uđemo? Mark,
ovde nema razloga za svirku, pa bolje idi negde gde od tebe može da
bude vajde.
Jedino Hari Noris opslužuje kralja; uz kraljicu je Džejn Rokford.
Krupno Henrijevo lice belo je kao kreč. – Ti mene, milostiva gospo,
optužuješ za nešto što sam učinio u vreme kad tebe nisam ni poznavao.

Kromvel i ostali sjatili se iza kralja. Henri kaže: – Milorde Viltšir, zar
vi ne možete da zauzdate ni jednu svoju kćer?

– Kromvel je znao odranije – na to će Brajan. Smeje se, hoće da se
zagrcne.

Monsenjer počinje da priča, zamuckuje – on, Tomas Bolen, diplomata
čuven po svojoj slatkorečivosti. Ana ga prekida u pola rečenice: – Što bi
joj Staford napravio dete? Ne verujem da je dete njegovo. Što bi se on
ženio njome, sem ako razlog nije ambicija? E, bogme, tu je pogrešan
korak napravio, jer neće taj više nogom kročiti na dvor, niti će ona!
Može ona da puzi, da kleči preda mnom. Ništa me ne zanima. Može da
crkne od gladi.

Da mi je Ana žena, pomisli Kromvel, izašao bih malo u šetnju.
Izgleda vrlo iscrpljeno, a i jedva se drži na nogama; ko zna šta bi sve
moglo da se desi kad bi joj se pri ruci našao oštar nož. – Šta da se radi? –
šapuće Noris. Džejn Rokford stoji izmaknuta, ispred tapiserije na kojoj
se nimfe prepliću sa stablima; donji porub Džejnine suknje umočio se u
neki bajkoviti potok, dok se velom češka o oblak, iza kojeg proviruje
neka boginja. Džejn podiže glavu; u njenim očima ogleda se uzdržana
radost pobednika.

Mogao sam da pošaljem po nadbiskupa, pomisli Kromvel. Pred njim
Ana ne bi divljala i jarcala se. Evo je sad, drži Norisa za rukav; šta li to
radi? – Moja sestra je to uradila da mi napakosti. Ona misli da će se
šetkati po dvoru sa stomakom do zuba, misli da će moći da me
sažaljeva i ismeva zato što sam ja dete izgubila.

– Smatram izvesnim da bi se, pod uslovom da se ovo pitanje razmotri
sa... – počne njen otac.

– Napolje! – kaže Ana. – Odlazi odavde, a njoj – gospođi Staford – reci
da može da zaboravi da je ikada pripadala mojoj familiji. Ja tu ženu ne
poznajem. Ona više nije Bolenova.

– Idi, Viltšire – dodaje Henri, a ton mu je onakav kao kad malom
đačetu najavljuju da će dobiti po zadnjici. – S tobom ću popričati
kasnije.

Kromvel se bezazleno obrati kralju: – Veličanstvo, hoćemo li danas da
radimo? – Henri prasne u smeh.

***

Ledi Rokford trči uporedo s njim. On namerno ne usporava korak, da bi
ona morala da odigne suknje. – Jeste li stvarno znali, prvi sekretaru? Ili
ste samo rekli da ste znali, tek da im vidite lica?

– Ti si, bogami, mnogo jaka za mene. Prozreš svaku moju smicalicu.
– Sreća što sam prozrela i ledi Keri.
– A ti si je razotkrila? – A ko bi drugi, pomisli Kromvel. Sad, kad njen
muž Džordž nije tu, ona više nema koga da uhodi.
Na Merinom krevetu svila – jarkocrvena, pa narandžasta, pa
bledocrvena – kao da se zapalio madrac pa plamen izbija. Po stolicama
i sedištu kraj prozora razvukle se tanke lanene bluze, upetljane trake,
rasparene rukavice. Nisu li ono iste one zelene čarape koje mu je nekad
pokazala do kolena, kad mu je potrčala u susret koliko je noge nose i
ponudila mu se za ženu?
Kromvel stoji na vratima. – Vilijam Staford, a?
Ona se uspravi, pocrvenela već; u ruci joj somotska papuča. Pošto
tajna više nije tajna, malo je olabavila steznik. Pogleda negde mimo
Kromvela. – Bravo, Džejn, daj to ovamo.
– Oprostite, gospodaru. – To je Džejn Simor, prolazi pored njega na
prstima s naramkom čistog, uredno spakovanog rublja. Za njom ide
neki dečko, muči se sa žutim, kožnim sandukom. – Ovde, Mark.
– Gledajte me, prvi sekretaru – kaže Smiton. – I od mene, eto, ima
vajde.
Džejn klekne ispred sanduka pa podigne poklopac. – Hoćete batista
malo?
– Pusti batist. Gde mi je druga papuča?
– Bolje da idete – opominje je ledi Rokford. – Ako vas ujka Norfok vidi
ovde, ima štapom da vas najuri. Vaša sestra kraljica misli da je kralj
otac vašeg deteta. Zašto bi to, kaže ona, bio Vilijam Staford.
Meri frkće. – Mnogo ona zna... Šta Ana zna o muškarcima i kako
muškarca zadržati? Možeš joj reći da Vilijam mene voli. I reci joj da
jedino on, i niko drugi, vodi računa o meni. Jedino on na ovom svetu.
Kromvel se nagne malo, pa će šapatom: – Gospođice Simor, nisam
znao da se družite s ledi Keri.
– Niko drugi neće da joj pomogne. – Džejn Simor sve vreme gleda u
zemlju; potiljak joj pocrveneo.

– Ovi krevetski baldahini su moji – kaže Meri. – Poskidaj ih. A na
baldahinima, vidi Kromvel, izvezen grb njenog supruga Vila Kerija, koji
je mrtav – kol’ko ima sad već? – sedam godina? – Mogu da skinem
oznake. – Naravno: kakve koristi od jednog pokojnika i njegovih
obeležja? – Gde mi je pozlaćeni lavor, Rokfordova, da nije kod tebe? –
Meri šutne žuti sanduk; po njemu je na nekoliko mesta otisnut Anin
amblem sa sokolom. – Ako me vide s ovim, odmah će mi ga oduzeti i
istovariti mi stvari nasred druma.

– Kad bi sačekala jedan sat – kaže joj on – poslao bih ja nekoga da ti
donese novi sanduk.

– A šta će na njemu da piše? Tomas Kromvel? Bože sačuvaj, nemam
ja sat vremena. Znam šta ću! – Počinje da skida čaršave s kreveta. –
Napraviću zavežljaje!

– Sramota – kaže Džejn Rokford. – I šta onda? Da pobegneš kao
sluškinja s pokradenom srebrninom? Sem toga, neće ti te stvari ni biti
potrebne dole u Kentu. Staford ima svoje gazdinstvo, ili tako nešto, zar
ne? Neko manje gazdinstvo? Ili, možeš da prodaš te stvari. I moraćeš,
verovatno.

– Pomoći će mi moj dragi brat kad se vrati iz Francuske. Neće me on
ostaviti tako, bez igde ičega.

– Ne bih se složila s tim. Lord Rokford će, kao i ja, biti svestan da si
osramotila čitav svoj rod.

Meri se okreće prema njoj, pa zamahne rukom, kao mačka kad
pokaže kandže. – Tvoje venčanje, Rokfordova, ne može s ovim da se
poredi. Ovo ti je kao da odjednom dobiješ punu kuću poklona. Ti ne
umeš da voliš, ne znaš šta je ljubav, i jedino ti preostaje da zavidiš
onima koji umeju da vole, i da se raduješ njihovim jadima. Ti si jedna
nesrećna jadnica, i muž te se gnuša, a ja te sažaljevam, kao što svoju
sestru Anu sažaljevam, i ne bih se s njom ni u snu menjala, radije ću
deliti postelju s poštenim, siromašnim plemićem kome je stalo do mene
i samo do mene, nego da budem kraljica a da ne znam kako čoveka da
zadržim pored sebe, sem prastarim kurvinskim trikovima – jeste, jeste,
znaš ti da je tako, poverio se on Norisu, rekao mu je šta mu ova nudi, a
tako se dete ne začinje, ja kad ti kažem. I sad se ona boji svake žene na
dvoru – jesi li je videla, bogati, jesi li je videla u poslednje vreme. Sedam

godina je rovarila samo da postane kraljica, i eto ti, bože sakloni nas
uslišenih molitava! Ona je valjda mislila da će joj svaki dan biti kao onaj
kad je krunisana. – Meri, bez daha, zavlači ruku u onu gomilu stvari
koje je šila, pa dobaci Džejn Simor par rukava. – Uzmi ovo, dušo, uzmi
uz moj blagoslov. Jedino ti na ovom dvoru imaš dobro srce.

Odlazeći, Džejn Rokford zalupi za sobom vrata.
– Neka ide – procedi Džejn Simor. – Nemoj na nju da misliš.
– Sva sreća te smo je se otarasile! – poskoči Meri. – Sva sreća te nije
počela da mi pretura po stvarima i cenjka se sa mnom. – U onom múku,
koji je zavladao u prostoriji, njene reči lete naokolo, sudaraju se, mašu
nevidljivim krilima, klepeću kao ptice koje su se uhvatile u zamku, pa
se sad prestravile, počele da seru po zidovima: on, kralj, rekao Norisu
šta mu ova nudi. Kad padne noć, a njoj mašta proradi. Kromvel nastoji
drugačije da formuliše istu misao; jer, valjda bi to pokušao i bilo ko
drugi na njegovom mestu? Kunem se da se Noris sav u uho pretvorio...
Boga mi, pa kakvi su ti ljudi! Eno ga mali Mark, stoji, blentav onako, iza
vrata. – Mark, ako budeš još samo tren dreždao tamo kao riba na
suvom, ima da te isečem na filete i ispržim na zejtinu. – Dečko uhvati
maglu.
Gospođica Simor je napravila zavežljaje koji liče na ptice slomljenih
krila. Kromvel ih uzima, jedan po jedan, pa ih ponovo vezuje, ne
svilenim tračicama, već kudikamo upotrebljivijom strunom. – Vi uvek
sa sobom nosite strunu, prvi sekretaru?
– O, moja knjiga s ljubavnim pesmama! Kod Šeltonove je – kaže Meri,
pa izjuri iz sobe.
– Dobro će joj doći ta knjiga – primeti Kromvel. – Nema poezije dole u
Kentu.
– Ledi Rokford će joj reći da ne mogu soneti da te zagreju kad legneš
u postelju. Ne znači to – kaže Džejn – da je meni iko ikad napisao sonet.
Tako da ja, u stvari, i ne znam kako to ide.
Liz, pomisli Kromvel, skidaj te mrtve ruke s mene. Zar mi prebacuješ
što gledam ovu devojčicu, tako sitnu, tako malu, tako običnu? On se
okreće. – Džejn...
– Da, prvi sekretaru? – Spušta se na kolena pa se prevrne na
madracu; sedne zatim, oslobodi suknju, na koju je bila sela, pronađe

uporište; uhvati se rukama za krevetsku šipku, pa se pridigne, pruži
ruke visoko, i počne da skida baldahin.

– Silazi! Ja ću to! Poslaću kola za gospođom Staford. Ne može odmah
da ponese sve svoje stvari.

– Mogu ja ovo. Nije red da se prvi sekretar bakće s krevetskim
baldahinom.

– Prvi sekretar mora da se bakće sa svim i svačim. Čudi me da već
nisam počeo kralju da šijem košulje.

Džejn se blago njiše iznad njega. Stopala joj tonu u perje. – Kraljica
Katarina šije. I dalje.

– Udova Katarina. Silazi.
Ona skoči na asuru, protrese suknju. – Čak i sada, posle svega što je
među njima bilo. Prošle nedelje mu je poslala novu pošiljku.
– Zar joj nije kralj to zabranio?
– Ana kaže da bi košulje trebalo pocepati i iskoristiti za, pa, znate već,
za kenjaru. A on se naljutio. Možda zato što mu se ne sviđa reč
„kenjara“.
– Naravno da mu se ne sviđa. – Kralj prezire prostačke izraze, a
nekoliko dvorana je oterao zato što su pričali masne priče. – Je li istina to
što Meri govori? Da se kraljica plaši?
– On sad uzdiše za gazdaricom Šelton. Znate to, uostalom, i sami.
Primetili ste.
– Ali to, svakako, nije ništa ozbiljno. Kralj je dužan da bude učtiv
prema damama, sve dok ne stigne u godine kad će u dugom ogrtaču
sedeti pored vatre sa svojim kapelanima.
– Objasnite vi to Ani, ona to tako ne vidi. Htela je prvo da otera
Šeltonovu. Ali su joj se usprotivili otac i brat. Šeltonovi su rođaci
Bolenovima, pa ako će već Henri da traži nešto sa strane, njima više
odgovara da to bude tu, tako reći, u familiji. O, ne da je incest u modi
ovih dana! Ujka Norfok je rekao – htedoh reći, Njegova milost...
– U redu je – kaže on rasejano – i ja ga tako zovem.
Džejn šakom pokrije usta. Detinja je to šaka, s majušnim, blistavim
noktima. – Toga ću se prisećati kad budem tamo na selu, bez ikakve
zabave. A kako on govori, je l’ kaže „dragi sestriću Kromvele“?
– Ti odlaziš s dvora? – Nema sumnje da Džejn namerava da se uda,

za nekog seljaka.
– Nadam se da će me, pošto odslužim još jednu godinu, možda i

pustiti.
Meri uleće u sobu, reži. Iznad naraslog stomaka, koji se sad već dobro

vidi, nosi dva vezena jastučeta; u slobodnoj ruci drži pozlaćeni lavor, u
koji je stavila knjigu poezije. Baca jastučiće, raširi pesnicu, pa prospe
pregršt srebrnih dugmića, koji zveckaju u onom lavoru kao kockice za
igranje. – Ovo je bilo kod Šeltonove. Svraka jedna, prokleta bila.

– A i kraljica... Ne bi se moglo reći da me voli – kaže Džejn. – Osim
toga, dugo već nisam bila u Vulf Holu.

Za kraljev novogodišnji poklon od Hansa je naručio minijaturu na
najfinijem pergamentu, sa Solomonom koji na prestolu dočekuje
kraljicu od Sabe. To bi trebalo da bude alegorija, objašnjava on, kao da
našem kralju crkva prinosi plodove, i narod ukazuje počast.

Hans ga prostreli pogledom. – Shvatam suštinu.
Hans pravi skice. Solomon sedi, u punom sjaju. Kraljica od Sabe stoji
pred njim, gleda ga u oči, ali joj se lice ne vidi, budući da je leđima
okrenuta posmatraču. – Je l’ možeš ti, u svojoj glavi, da joj vidiš lice,
mada se na slici ne vidi?
– Platio si za potiljak, potiljak si i dobio! – Hans se češka po čelu. Pa se
odobrovolji. – Nije tako. Vidim je.
– Kao što vidiš neku ženu koju sretneš na ulici?
– Ne baš tako. Više kao nekog koga pamtiš. Kao neku ženu koji si
znao kad si bio mali.
Sede ispred tapiserije koju je Kromvelu dao kralj. Ona privlači
slikarevo oko. – Ova žena na zidu. Bila je kod Volsija, pa kod Henrija,
sad je kod tebe.
– Uveravam te, nije ona zamena za neku koja stvarno postoji. – Pa
dobro, nije sem ako Vestminster ne krije neku vrlo diskretnu i
neuhvatljivu kurvu.
– Znam ja ko je ona. – Hans saosećajno klima glavom, stisnuo usne, a
oči mu sjajne, vragolaste, kao kad ti pas ukrade maramicu pa čeka da
ga pojuriš. – Priča se o tome u Antverpenu. Što ne odeš i ne zatražiš
njenu ruku?

– Ona je udata žena. – Kromvela zapanjuje sama pomisao na to da se
o njegovim privatnim stvarima naširoko raspreda.

– Misliš da ona sama ne bi rado pošla s tobom?
– Godine su prošle. Promenio sam se.
– Ja.163 Sad si bogat.
– Ali šta bi ljudi rekli kad bih ženu preoteo njenom mužu?
Hans sleže ramenima. Kod tih Nemaca, sve je tako kako jeste i nikako
drugačije. Mor kaže da luterani bludniče u crkvi. – Sem toga – veli Hans
– trebalo bi imati u vidu i...
– I... šta?
Hans opet slegne ramenima: ništa. – Ništa! Hoćeš da me obesiš sad,
pa da visim dok se ne ispovedim?
– Ne radim ja takve stvari. Samo pretim da ću uraditi.
– Htedoh reći – kaže Hans da ga umiri – da bi trebalo imati u vidu i
sve ostale žene koje bi želele da se udaju za tebe. Engleske žene vode
tajne dnevnike, i u njima navode imena onih s kojima bi volele da budu
kad jednoga dana potruju svoje muževe. I nema te žene kojoj tvoje ime
nije na vrhu spiska.
U časovima dokolice – što mu se desi dva-tri puta nedeljno – Kromvel
čita istorijat kuće čuvara svitaka. Mada su Jevreji proterani iz zemlje,
nikad čovek ne zna kakav će ljudski ološ plima sudbine izbaciti na
obalu, tako da je samo jednom, na svega mesec dana za tih tri stotine
godine, ova kuća bila zaista prazna. Kromvel preleće pogledom preko
imena upravnika koji su se smenjivali i znatiželjno sređuje priznanice
za pomoć koju su davali pokojni stanari ovog zdanja, papiriće ispisane
hebrejskim slovima. Neki od tih ljudi proveli su pedeset godina među
ovim zidovima, zazirući od Londonaca spolja. Dok hoda tim
krivudavim hodnicima, oseća njihove stope pod svojima.
Odlazi da vidi dve žene koje i dalje žive u kući. Tihe su i obazrive,
godine im je nemoguće odrediti, a predstavljaju se pod imenima Ketrin
Vetli i Meri Kuk.
– Šta radite? – S tolikim vremenom, misli Kromvel.
– Molimo se.
Budno ga motre, da vide kakve su mu namere, dobre ili rđave. Sa lica
im se može pročitati: mi smo dve žene kojima nije ostalo ništa sem

njihovih životnih priča. Zašto bismo se, za tvoj ćar, rastale od jedinog
što imamo?

Šalje im živinu na poklon, ali se pita da li će prihvatiti meso iz gojskih
ruku. Kako se bliži Božić, iguman Crkve Hristove u Kenterberiju šalje
mu dvanaest kentskih jabuka, svaku umotanu u sivu tkaninu; posebne
su to jabuke, od one sorte što dobro ide s vinom. Kromvel ih odnosi
preobraćenicama, uz odabrano vino. – Godine 1353. – kaže im on – u
ovoj kući živela je samo jedna osoba. Žao mi je i kad pomislim da je ta
žena stanovala ovde bez ikoga da joj pravi društvo. Poslednje mesto
prebivališta bilo joj je u gradu Egzeteru, ali baš se nešto pitam: gde li je
živela pre toga? Zvala se Klarisija.

– Ne znamo ništa o njoj – kaže Ketrin, ili možebiti Meri. – A i čudo bi
bilo da znamo. – Žena vrhom prsta opipava jabuke da vidi kakve su.
Možda i nije svesna koliko su ti plodovi retki, niti da je to, zapravo,
najbolji poklon kojeg je iguman mogao da se seti. Ako vam se ne
dopadaju jabuke, kaže on, ili ako vam se dopadaju, svejedno, imam ja i
kruške za kompot. Neko mi poslao petsto komada.

– Taj je svakako hteo da ga dobro upamtite – kaže Ketrin ili Meri, a
onda će ona druga: – Bolje bi bilo da je poslao petsto funti.

Žene se smeju, ali smeh im je hladan. Vidi on da nikada s njima neće
naći zajednički jezik. Sviđa mu se ime Klarisija, i pokaje se sad što nije
upravo to ime dao kćerki onog tamničara. Takvo ime pristaje ženi iz
snova: onoj koju možeš da prozreš celu.164

Završivši rad na kraljevom novogodišnjem poklonu, Hans kaže: –
Ovo je prvi njegov portret koji sam napravio.

– Napravićeš uskoro još jedan, nadam se.
Hans zna da Kromvel ima englesku Bibliju, čiji je prevod pri kraju.
Stavlja kažiprst na usne; još je prerano o tome govoriti, možda iduće
godine. – Ako rešiš da je posvetiš Henriju – kaže Hans – kako bi te
odbio? Naslikaću njega za naslovnu stranu, u punom sjaju, kao
poglavara Crkve. – Hans korača krupnim koracima, promumla usput
nekoliko brojki. Razmišlja o hartiji i ceni štampe, preračunava se koliko
bi sâm na svemu zaradio. Luka Kranah crta naslovnice za Lutera. – Te
slike na kojima je Martin sa ženom... Kranah prodaje pune korpe tih
otisaka. A svako liči na svinju kad ga Kranah nacrta.165

Istina. Čak i oni srebrnasti ženski aktovi koje slika imaju ta slatkasta
praseća lica, težačka stopala i čekinjave uši. – Ali ako budem slikao
Henrija za naslovnu stranu, pretpostavljam da ću morati da ga doteram
malo. Da ga prikažem kakav je bio pre pet godina. Ili pre deset godina.

– Neka bude pet. Misliće, inače, da mu se rugaš.
Hans prelazi prstom preko grkljana, pa se savije u kolenima i isplazi
jezik, kao čovek kad ga obese; izgleda da temeljno razmatra sve
moguće načine pogubljenja.
– To bi trebalo da bude jedno lepršavo veličanstvo – kaže Kromvel.
Hans sav blista. – Toga mogu na metre da napravim.

Kraj godine donosi onu studenu, zelenu, razvodnjenu svetlost, što
obasipa Temzu i sâm grad. Pisma padaju na sto jedva čujno
šušketajući, kao krupne pahulje snega: doktori teologije iz Nemačke,
ambasadori iz Francuske, Meri Bolen iz progonstva u Kentu.

Kromvel otpečati pismo. – Slušaj ovo – kaže on Ričardu. – Meri traži
novac. Zna ona, kaže, da nije trebalo toliko da žuri. Ljubav je, kaže,
nadvladala razum.

– Ljubav li to beše?
Kromvel čita. Ni na trenutak, kaže, nije zažalila što je pošla za
Vilijama Staforda. Mogla je ona, kaže, da nađe i druge neke muževe, s
titulama i bogatstvom. Ali „da ponovo mogu od slobodne volje da biram,
uveravam vas, prvi sekretaru, da bih, potpuno iskrena prema ovom čoveku,
radije s njim prosila za koru hleba, nego bila najveća kraljica u bogu krštena.“
Ne usuđuje se, pri tom, da piše svojoj sestri kraljici. Pa ni ocu, stricu ni
bratu. Svi su oni tako okrutni. Zato piše njemu, Kromvelu... A on se
pita, da to njoj možda Staford nije virkao preko ramena dok je pisala?
Da se nije slučajno zakikotala i rekla: e, svojevremeno je taj Tomas
Kromvel bio zagrejan za mene.
Ričard kaže: – Više mi gotovo i ne ulazi u glavu kako je to trebalo da
se Meri i ja uzmemo.
– Drugačija su to bila vremena – odgovori mu Kromvel. I Ričard je
zadovoljan; vidiš, sve je došlo na svoje mesto; možemo mi lepo da
živimo i bez Bolenovih. Ali eto, ceo hrišćanski svet se naglavce preturio
zbog udaje jedne Bolenke, sve se poremetilo da bi se jedno riđkasto

prasence zaljuljalo u kolevci; šta ako je istina ono što se priča, šta ako se
Henri stvarno zasitio, ako je ceo taj poduhvat proklet? – Dovedi Viltšira.

– Ovamo, u ovu kuću?
– Dovoljno je da zvizneš, odmah će on doći.
Poniziće ga Kromvel – na svoj, učtiv način – tako što će ga naterati da
Meri prepiše godišnju rentu. Devojka je radila za njega, odrala leđa, i
sad će, bogami, morati za to da joj plati. Ričard će sedeti u prikrajku i
hvatati beleške. To će Bolena podsetiti na stara dobra vremena; od tih
starih dobrih vremena prošlo je otprilike šest-sedam godina. Prošle
nedelje kaže Šapui Kromvelu: vi ste danas u ovoj kraljevini sve što je
kardinal nekada bio, a i više od toga.

Elis Mor mu dolazi na Badnje veče. Svetlost je bleda, ali oštra, kao
oštrica starog noža, i pri tom svetlu Elis izgleda staro.

Dočekuje je kao princezu, pa je odvodi u jednu od sveže okrečenih
odaja s novom lamperijom; vatra se rasplamsala, dobro vuče novi
odžak. U sobi miriše na borove grane. – Ovde će biti gozba? – Elis se
posebno potrudila za ovu priliku; vezala je kosu i svojski je zategla pod
kapicom prošivenom sitnim biserjem. – Vidi, vidi! Kad sam prošli put
dolazila ovamo, sve je bilo staro i buđavo. Moj muž je imao običaj da
kaže – a Kromvelu u tim njenim rečima pažnju privuče prošlo vreme –
moj muž je imao običaj da kaže, zaključaj Kromvela ujutro u tamnicu
duboko pod zemljom, a kad uveče navratiš da ga posetiš, zateći ćeš ga
na plišanom jastučetu kako jede ptičja gnezda, a nema više tamničara
koji mu nešto novca ne duguje.

– Je l’ on to često pominjao da će me zatvoriti u tamnicu?
– Ma to on samo tako, u priči... – Neprijatno joj je. – Pomislih, možda
ćete me odvesti da vidim kralja. Znam da je uvek ljubazan prema
ženama, i plemenit.
Kromvel vrti glavom. Ako sad odvede Elis kod kralja, ona će mu
pričati kako je on, Henri, svojevremeno dolazio kod njih u Čelsi i šetao
se po njihovom vrtu. Samo će ga uznemiriti: uzrujaće ga, nateraće ga da
razmišlja o Moru, što kralj ovih dana nikako ne čini. – Silno je zauzet s
tim francuskim izaslanicima. Ove godine namerava mnogo ljudi da
pozove na dvor. Moraćete da se oslonite na moju procenu.

– Vi ste bili tako dobri prema nama – kaže ona nevoljno. – Pitam se
samo zbog čega. Kod vas uvek ima neka začkoljica.

– Začkoljast sam rođen – kaže on. – Ništa ja tu ne mogu. Elis, zašto je
tvoj muž tako tvrdoglav?

– Ništa ja njega ne razumem bolje nego što razumem Sveto trojstvo.
– Pa šta ćemo onda da radimo?
– Mislim da bi on mogao sve lično da objasni kralju. U četiri oka.
Ukoliko je kralj zaista rekao da će ga osloboditi svake kazne.
– Misliš, da ga pusti na slobodu iako je optužen za izdaju? Ne može
kralj to da uradi.
– Sveta Agnezo! Zar će Tomas Kromvel da govori kralju šta sme, a šta
ne sme da uradi! Viđala sam ja, gospodaru, pevca kako se šepuri po
avliji, a onda jednog dana dođe cura i – hop! – zavrne mu šiju.
– Takav je zakon u ovoj zemlji. Takvi su ovde običaji.
– A ja mislila da je Henri iznad zakona.
– Ne živimo mi u Carigradu, gospo Elis. Mada ja protiv Turaka
nemam ama baš ništa. Nek’ su nam živi i zdravi nevernici, sve dok su
caru zbog njih vezane ruke.
– Nije mi mnogo novca ostalo – kaže ona. – Moram svake nedelje da
pronađem kako znam i umem petnaest šilinga, da njemu doturim.
Brinem se da će mu biti hladno. – Šmrkće. – Pa opet, mogao bi to i sâm
da mi kaže. Ali meni ne piše. Samo njoj, njoj, njegovoj dragoj Meg. Ona
nije moje dete. Kamo sreće da mu je prva žena tu, da mi kaže da li je ova
mala bila ista ovakva i kad se rodila. Povučena je Meg, znate. Gleda
svoja posla, a i njegova. Sad mi kaže da joj je otac dao košulje, da spere
krv sa njih, i da uvek nosi košulju od kostreti ispod rublja. Nosio je to i
kad smo se nas dvoje venčali, i ja ga preklinjala da baci to, i mislila sam
da je bacio. Ali kako sam mogla da znam? On je spavao sâm u sobi, i
uvek bi stavljao rezu na vrata. Ako ga nešto zasvrbi, ja to svakako ne
bih ni znala, morao je, kako zna i ume, sâm da se češe. Nego, u svakom
slučaju, to je bilo između njih dvoje, ja s tim nisam imala ništa.
– Elis...
– Ne govorim da prema njemu ne gajim nežna osećanja. Nije se on
mnome oženio da bi živeo kao evnuh. Bilo je svega toga među nama, s
vremena na vreme. – Ona pocrveni, više od srdžbe nego što se

postidela. – A kad se to desi između dvoje ljudi, kad postanete kao
jedno, ti ne možeš a da ne osetiš, da se ne sekiraš, da li je čoveku hladno,
da nije možda gladan... Brineš za njega kao da ti je dete.

– Izvuci ga, Elis, odavde, ako je to u tvojoj moći.
– Pre će biti u tvojoj nego u mojoj. – Ona se tužno osmehuje. – Je l’ tvoj
mali Gregori došao kući za praznike? Baš tako, ponekad, kažem ja
mužu: e, kamo sreće da mi je Gregori Kromvel sin. U šećer bih ga
uvaljala, pa u slast pojela.

***

Gregori dolazi kući za Božić, s pismom od Rolanda Lija, u kojem ovaj
piše da je dečko sjajan i da može da se vrati kući kad god hoće. – Pa
dobro sad, je l’ moram opet tamo da idem – kaže Gregori – ili sam
završio s tim obrazovanjem?

– Smislio sam nešto kako ćeš u idućoj godini da poradiš malo na
francuskom jeziku.

– Rejf kaže da mene vaspitavaju kao nekog princa.
– Za sada, bar, nemam nikog drugog osim tebe da se na njemu
vežbam.
– Dragi moj oče... – Gregori podiže psetance. Grli malu kuju, nosem
joj trlja krzno na zatiljku. Čeka. – Rejf i Ričard kažu da ti, kad proceniš
da sam stekao dovoljno obrazovanja, nameravaš da me oženiš nekom
matorom dobrostojećom udovicom koja će imati crne zube i biti toliko
pohotna da će skroz da me izmori, a posle će da me drži u šaci, na svaki
njen mig ima da skačem, a ona će onda svoju decu da isključi iz
nasledstva, pa će ta deca da me mrze, i zaveriće se protiv mene, a onda
ću jednog jutra osvanuti mrtav u krevetu.
Prepeličarka se vrpolji u naručju njegovog sina i posmatra ga blagim,
okruglim, začuđenim očima. – Sprdaju se s tobom, Gregori. Da
poznajem takvu ženu, sâm bih se njome oženio.
Gregori klimne glavom. – Tebe, bogme, nikad ne bi držala u šaci. I,
usuđujem se reći, morala bi da ima i dobro lovište, da imaš gde da
ganjaš jelene. A i njena deca bi te se plašila, makar to bili i odrasli ljudi.
– Gregori kao da se koliko-toliko utešio. – Šta je to na toj mapi? Antili?
– Ovo ovde ti je škotska granica – blagim glasom će Kromvel. –

Zemlja Harija Persija. Dođi da ti pokažem. Ovo su njegova imanja, a
evo i placeva koje je ustupio svojim poveriocima. Ne smemo dozvoliti
da se to nastavi, jer ne možemo granice prepustiti slučaju.

– Kažu da je Persi bolestan.
– Il’ je bolestan, il’ je lud. – Ton mu je ravnodušan. – Nema
naslednika, a on i žena nikad i ne spavaju zajedno, pa su slabi izgledi
da će ga ikad i imati. Posvađao se sa braćom, a kralju duguje mnogo
novca. Imalo bi, dakle, smisla proglasiti kralja naslednikom njegovog
imanja, zar ne? I Persi će to uvideti.
Gregori je vidno potresen. – Šta? Oduzeće mu titulu erla?
– Neće on ostati go i bos. Imaće od čega da živi, daćemo mu mi.
– Je l’ to zbog kardinala?
Hari Persi je zaustavio Volsija u Ketvudu, dok je ovaj jahao na jug.
Ušao je samo, s ključevima u ruci, sav blatnjav od puta: gospodaru,
hapsim vas zbog veleizdaje. U oči me gledaj, rekao mu je kardinal: ja se
živog čoveka ne plašim.
Kromvel sleže ramenima. – Gregori, idi, igraj se. Povedi Belu sa
sobom, pa vežbaj s njom francuski; nju nam je poslala ledi Lajl iz Kalea.
Neću ja dugo. Moram kraljeve račune da dovedem u red.
Za Irsku ide nova isporuka: mesingani top i gvozdena sačma, ovnovi
i ležišta za katapulte, crni barut i dvesta kilograma sumpora, petsto
lukova od tisovine i dva bureta puna tetiva za lukove, pa po dvesta
ašova, lopata, ćuskija, pijuka, konjskih koža, stotinu dvoseklih sekira,
hiljadu konjskih potkovica, osam hiljada eksera. Zlatar Kornelis nije
isplaćen za kolevku koju je načinio za poslednje kraljevo dete, ono koje
nije ni ugledalo svetlost dana; sada traži dvadeset šilinga koje je dobio
od Hansa za to što je na kolevci naslikao Adama i Evu, a duguju mu i
za beli saten, zlatne kićanke i resice, a nije mu plaćeno ni srebro od
kojeg su napravljene jabuke u rajskom vrtu.
Kromvel razgovara s ljudima u Firenci o mogućnosti da se za rat u
Irskoj unajmi stotinu strelaca s arkebuzama.166 Ti ljudi neće položiti
oružje, kako to Englezi inače čine, ako moraju da se bore po šumama ili
na stenovitom terenu.
Kralj kaže: dabogda ti se posrećilo u novoj godini, Kromvele. I u onim
godinama što dolaze posle. A Kromvel pomisli, nema to nikakve veze

sa srećom. Od svih poklona koje je dobio, Henriju su se najviše dopali
kraljica od Sabe, jednorogov rog i neka naprava za ceđenje pomorandži
s velikim zlatnim slovom „H“.

Početkom godine kralj mu daje zvanje koje niko pre Kromvela nije
poneo: viceupravitelj za duhovna pitanja, čime postaje kraljev zamenik
u oblasti crkvene politike. Već tri godine, pa i duže, kraljevstvom kolaju
glasine da će monaški domovi biti pozatvarani. Sada Kromvel ima
ovlašćenje da ide u posete, nadgleda i reformiše manastire; da ih
zatvara, ukoliko se za tim ukaže potreba. Teško da se može naći i jedna
jedina opatija sa čijim poslovanjem on nije upoznat, što zahvaljujući
obuci koju je prošao služeći kod kardinala, što, opet, zahvaljujući
pismima koja stižu svakodnevno – pišu mu monasi koji se žale na
zloupotrebe, skandale i nelojalnost svojih starešina, kao i oni koji traže
više položaje unutar svojih zajednica, uveravajući ga da bi ih samo
jedna jedina reč izgovorena na pravom mestu učinila njihovim večitim
dužnicima.

– Jeste li bili ikad u katedrali u Šartru? – pita Kromvel Šapuija. – Idete
kroz onaj lavirint usečen u podu, i čini vam se da sve to nema nikakvog
smisla. Ali ako ga dosledno pratite, on će vas dovesti tačno do središta
katedrale. Tačno tamo gde treba.

On i ambasador, zvanično, jedva da razgovaraju. Nezvanično, Šapui
mu šalje bačvu odličnog maslinovog ulja. On uzvraća kopunima. Stiže
sad i ambasador lično, a za njim i sluga – nosi parmezan.

Šapui je zbog nečega žalostan i sav hladan. – Vaša sirota kraljica dane
provodi u oskudici tamo u Kimboltonu. Toliko se plaši jeretika među
savetnicima koji su okružili njenog muža da joj i hranu već pripremaju
isključivo u njenoj sobi. A ono u Kimboltonu više liči na štalu nego na
kuću.

– Budalaštine – odsečno će Kromvel, pa pruži ambasadoru ugodno
toplu čašu začinjenog kuvanog vina. – Preselili smo je tamo iz Bakdena
zato što se žalila da je u Bakdenu vlaga. Kuća u Kimboltonu je veoma
dobra.

– A, vi to kažete zato što ima debele zidove, a i opasana je širokim
rovom. – Miris meda i cimeta širi se po sobi, panjevi pucketaju na

ognjištu, zelene grane koje ukrašavaju odaju mirišu na smolu. – A i
princeza Meri je bolesna.

– O, ledi Meri je uvek bolesna.
– Utoliko bi je pre trebalo zbrinuti kako treba! – Šapui, međutim,
nastavlja blažim tonom. – Ako bi majka mogla da je vidi, to bi obema
mnogo značilo.
– Mnogo bi im značilo da mogu da kuju planove za bekstvo.
– Vi nemate srca. – Šapui pijucka vino. – Znate, car je voljan da vam
bude prijatelj. – On zaćuti, i ta pauza puna je značenja; a onda
ambasador uzdahne. – Priča se da je La Ana uznemirena. Da Henri
traži drugu damu.
Kromvel udahne pa počne da priča. Nema Henri vremena za druge
žene. Previše je zauzet brojanjem novca. U poslednje vreme sve je
zatvoreniji, krije od parlamenta visinu svojih prihoda. Nije mi, kaže
Kromvel, ni najmanje lako da ga nagovorim da odvoji nešto za
univerzitete, da isplati graditelje, pa čak ni sirotinji da udeli. Jedino mu
je na pameti borbena tehnika. Municija. Brodogradnja. Svetionici.
Utvrđenja.
Šapui se sneveselio. Zna on da ga ovaj vuče za nos; u čemu bi,
uostalom, bila caka da ne zna? – Ja sad, dakle, treba da kažem svom
gospodaru, je li, da se kralj Engleske toliko posvetio pripremama za rat
da nema vremena za ljubav?
– Rata neće biti, sem ako ga vaš gospodar ne započne. A za tako nešto
sada, kad su mu Turci za petama, teško da ima vremena. O, znam ja da
je njegovo blago neiscrpno. Sve bi nas car mogao da zgazi, samo ako
mu se prohte. – Kromvel se nasmeši. – Ali kakvo bi to dobro caru
donelo?
Tako se rešava sudbina naroda: dva čoveka sede u nekom sobičku.
Kakve crne krunidbe, kakvi crni skupovi kardinala, pompa i svečane
povorke! Ovako se menja svet: gurneš dokument preko stola, oštar
potez perom umesto izražajne rečenice, pa još uzdah neke žene što
prolazi ostavljajući za sobom u vazduhu lak miris pomorandžinog
cveta ili ružine vodice; njena ruka navlači krevetsku zavesu, a onda
tajnoviti romor dvaju tela dok se spajaju. Kralj – gospodar opštih mesta
– mora sada da se uhvati u koštac s detaljima, jer tim ga putem vode

inteligencija i pohlepa. Kao sin svoga smotrenog oca, Henri poznaje
svaku kuću u Engleskoj i tačno zna šta ko ima. Sve te imetke popisao je
u glavi, sve do poslednjeg potočića i čestara. Sada, kad je pod njegovom
upravom i crkvena imovina, želi da sazna koliko ona vredi. Zakon
kojim se reguliše to ko šta ima – zakon uopšte – omogućava parazitima
da se šire na sve strane; dođe mu to kao neka velika ljuska u obliku
školjke koja je odozgo prekrivena mahovinom i klizava. Ali ima u
Engleskoj dovoljno pravnika da obave taj posao, a sem toga – zar je i
potrebno neko posebno znanje da bi se zagrebalo tamo gde ti kažu da
zagrebeš? Možda Englezi jesu sujeverni ljudi, možda se oni plaše
budućnosti, možda ni sami ne znaju šta je Engleska zapravo; ali nema
zbora da ćeš u Engleskoj često naići na čoveka kome veštine sabiranja i
oduzimanja nisu strane. U Vestminsteru, eno, stotine pera škripi li
škripi, ali Henriju će, smatra Kromvel, biti potrebni novi ljudi, nove
strukture, nov način razmišljanja. U međuvremenu će Kromvel poslati
svoje opunomoćenike na put. Valor ecclesiasticus.167 Obaviću to u
narednih šest meseci, kaže on. Takvog poduhvata niko se ranije nije
latio, istina je to, ali Kromvel je već učinio mnogo toga o čemu niko pre
njega nije ni sanjao.

Jednoga dana, početkom proleća, vraća se Kromvel iz Vestminstera
ozebao. Lice ga boli, kao da se kosti rastavljaju, i taj bol ga podseća na
onaj dan kad ga je otac tresnuo o kaldrmu; on leži, gleda postrance,
samo Volterovu čizmu vidi. Želja mu je da se vrati u Ostin Frajars, jer
tamo su ugradili peći, i toplo je u celoj kući; kuća na Čanseri lejnu
neravnomerno je zagrejana: negde je toplo, negde hladno. Sem toga,
Kromvel želi da se skloni pod sopstveni krov.

– Ne možete, gospodine, doveka raditi osamnaest sati dnevno – kaže
mu Ričard.

– Kardinal je mogao.
Te noći, u snu, odlazi u Kent. Pregleda knjige Bejemske opatije, koja
treba da bude zatvorena po Volsijevoj zapovesti. Monasi su
neprijateljski raspoloženi, njihova lica ne daju mu mira, pa samo opsuje
i kaže Rejfu: pakuj ove knjižurine i natovari ih na mazgu, pregledaćemo
ih za večerom, uz čašu belog burgundca. Leto je u punom jeku. Njih
dvojica jašu konje, mazga trupka za njima; idu putem kroz zapuštene

manastirske vinograde, a onda uranjaju u šumsku pomrčinu, u udolinu
nalik velikom čanku obloženom velikim zelenim listovima. Kaže
Kromvel Rejfu, pogledaj nas samo, ličimo na dve gusenice što gamižu
kroz salatu. Opet izjahuju na sunce, a pred njima se ukazuje toranj
zamka u Skotniju: njegovi zidovi od kamena peščara, zlaćani a
prošarani sivim, svetlucaju iznad rova kojim je zdanje opasano.

Kromvel se budi. Je li on to sanjao Kent, ili stvarno bio tamo? Sunčeve
zrake još oseća na koži. Doziva Kristofa.

Ništa se ne dešava. On leži, ne pomera se. Niko ne dolazi. Rano je: svi
u kući spavaju. Prozorski kapci su spušteni, zvezde se muče ne bi li
ušle nekako unutra, buše drvo čeličnim vrhovima svojih krakova.
Kromvel pomisli da, u stvari, i nije zvao Kristofa, već da je i to bilo samo
u snu.

Mnogobrojni učitelji Gregorijevi uručili su mu račune za svoje usluge
– ima toga mnogo. Ispod kreveta stoji kardinal, u punoj odeždi.
Kardinal se pretvara u Kristofa, otvara prozorski kapak, gleda ga
Kromvel kako se pomera spram svetla. – U’vatila vas groznica,
gospodaru?

On bi to svakako morao da zna, kako god okreneš. Zar moram ja baš
sve sam da radim, sve sam da znam? – O, italijanska groznica – kaže
on, kao da to što je italijanska groznicu čini bezopasnom.

– Je l’ to znači da zovemo doktora Italijana? – sumnjičavo će Kristof.
Došao je i Rejf. Svi ukućani su tu. I Čarls Brendon je došao, i Kromvel
je uveren da je to pravi Brendon sve do časa dok u sobu ne uđe i
Morgan Vilijams, koji je pokojni, i Vilijam Tindejl, koji se u tom trenutku
nalazi u Engleskoj kući u Antverpenu, i ne sme iz nje nos da pomoli. Sa
stepeništa dopire neumoljivo, smrtonosno kuckanje čeličnih potpetica
čizama njegovog oca.
Ričard Kromvel urla: može li malo tišine? Kad urla, zvuči kao pravi
Velšanin; da je neki običan dan, pomisli Kromvel, ne bih to ni primetio.
On zažmuri. Iza očnih kapaka promiču neke žene: providne su kao
mali gušteri, mašu repićima. Zmije-kraljice Engleske, s crnim očnjacima
i osione, vuku za sobom krvlju natopljeno rublje i šuškave suknje. One
ubijaju i jedu rođenu decu; to svi znaju. Isisaju im koštanu srž još pre
nego što se ova rode.

Neko ga pita da li bi želeo da se ispovedi.
– Je l’ moram?
– Morate, gospodine, inače će ljudi misliti da ste sektaš.
Ali moja snaga je upravo u mojim gresima, pomisli on; ostali nisu bili
čak ni u prilici da počine grehe koje sam ja počinio. Ne dam ja te grehe;
moji su. Sem toga, kad mi kucne sudnji čas, ja nameravam da se
pojavim sa spiskom u ruci: evo, Tvorče, reći ću mu ja, imam ovde
pedeset stavki, možda i neku više.
– Ako već moram da se ispovedim, onda ću Rolandu.
Biskup Li je u Velsu, kažu mu. Ko zna koliko će mu trebati da stigne
ovamo.
Ulazi uto doktor Bats, s ostalim lekarima, gomila ih ima, šalje ih kralj.
– Groznica je. U Italiji sam je zakačio – objašnjava on.
– Recimo da je tako – odgovara Bats mršteći se.
– Ako sam na samrti, pozovite Gregorija. Imam nešto da mu kažem.
A ako neću sad umreti, nemojte ga prekidati u učenju.
– Kromvele – kaže Bats – tebe ne bi ubilo ni đule. More bi te izbacilo.
Da si brodolomac, talasi bi te živog izbacili na obalu.
Lekari razgovaraju o njegovom srcu; pokoja reč dopre i do njegovih
ušiju. Smatra da ne bi trebalo o tome da govore: knjiga moga srca je
moja lična knjiga, nije to knjiga porudžbinâ što stoji na pultu, pa da
svaki ćata može u prolazu da zaviri u nju. Daju mu nešto da popije.
Ubrzo zatim, on se vraća poslovnim knjigama. Redovi mu izmiču,
brojke se mešaju jedne s drugima, i tek što uspe da sabere jedan red,
zbir se izgubi, a sabirci počnu jedan po jedan da se oduzimaju. Ali on
pokušava, uporan je, i samo sabira, sabira, sve dok dejstvo onog otrova,
ili melema, šta su mu već dali, ne počne da popušta, pa se probudi. One
stranice su mu još pred očima. Bats misli da ga je Kromvel poslušao i da
se odmara, ali u njegovoj svesti, zaštićeni od tuđih pogleda, male
lepljive brojke, s rukama i nogama od mastila, veru se na vrh strane,
preskaču, odlaze. Eno ih, nose drva za kuhinjsku peć, a ono jelensko
meso na kasapskom stolu pretvara se u jelene što se bezazleno trljaju o
koru drveća. Ptice pevačice iz paprikaša ponovo skupljaju perje, skaču
na još neposečene grane, med za prelive ponovo utiče u pčelu, a pčela se
vraća u košnicu. Čuje sad kućne zvuke, ali to su zvuci iz neke druge

kuće, iz neke druge zemlje: zveckanje novčića dok menjaju ruke i škripa
drvenih sanduka dok ih neko vuče po kamenom podu. Čuje i svoj
sopstveni glas, priča nešto na toskanskom, na patnijevskom, na
vojničkom francuskom, na varvarskom latinskom. Možda je ovo
Utopija? U samom središtu te Utopije, a ona je ostrvo, nalazi se mesto
zvano Amaurotum, Grad snova.

Umoran je od napora da dešifruje svet. Umoran od napora da se
osmehuje neprijateljima svojim.

Iz kancelarije pristiže Tomas Ejveri. Seda pored njega, uzima ga za
ruku. Dolazi i Hju Latimer, izgovara psalme. Ulazi Kranmer, gleda ga
sumnjičavo. Možda se Kranmer plaši da ću ga, ovako pod groznicom,
pitati kako mu je žena Greta?

Kristof mu kaže: – Voleo bih da je tu stari gospodar kardinal da vas
uteši, gospodine. On je umeo da uteši.

– Šta ti znaš o njemu?
– Ja sam ga opljačkao, gospodine. Niste znali? Zlato sam mu odneo.
Kromvel s velikim naporom pokušava da se pridigne u postelji. –
Kristofe?! Ti si bio onaj dečko tamo u Kompijenju?
– Ja, nego ko bi. Penji se, silazi niz one stepenice s kofama punim
tople vode za kupku, a kad god krenem nazad, ja u praznu kofu
ubacim po zlatan pehar. Žao mi je bilo što ga tako potkradam, jer bio je
tako gentil.168 „Šta, opet ti s tim vedrom, Fabrise?“, pita me on. Da se
zna, inače, tako su me zvali tamo u Kompijenju, Fabris. „Daj ovom
malom sirotanu večeru“, kaže im on. Tada sam prvi put u životu
probao kajsije.
– A nisu te uhvatili?
– U’vatili su mog gazdu, mnogo velikog lopova. I žigosali ga. Čula se
dreka, pa krik. Ali vi’te, gazda, meni je bilo suđeno daleko da doguram.
Sećam se, kaže Kromvel, sećam se Kalea, alhemičara, mašine za
pamćenje. – Gvido Kamilo je pravi za Fransou, tako da ovaj postane
najmudriji kralj na svetu, ali taj bilmez nikada neće naučiti kako se
sprava koristi.
Samo fantazira, kaže Bats, temperatura raste, ali Kristof kaže, ne,
stvarno je tako, kad vam kažem, ima u Parizu jedan čovek koji je
sagradio dušu. Napravio zgradu, ali živu. Sa svih strana male fioke

ima. U tim fiokama možeš da nađeš pergamente, odlomke iz raznih
pisanija, i sve su to kao neki ključevi, uzmeš ključ, otvoriš kutiju, a
unutra još jedan kluč, s tim što ti ključevi nisu od metala napravljeni,
niti su te kutije, što staju jedna u drugu, od drveta.

Nego od čega su, žabaru mali – kaže neko.
Od duha su. Te kutije su ono što će za nama ostati, ako se desi da sve
knjige ovoga sveta budu spaljene. To će nam omogućiti da upamtimo
ne samo prošlost već i budućnost, da unapred sagledamo šta će i kako
će jednoga dana biti na ovoj zemlji.
Sav gori, kaže Bats. Kromvel razmišlja o Malom Bilniju, o tome kako
je gurnuo ruku u plamen sveće noć pre nego što će stradati, da proveri
koliko boli. Dobro ga je oprljio plamen; cele noći cvileo je kao dete i sisao
ranjavu šaku, a ujutro su ga gradski oci Noriča odvukli do stratišta gde
su njihovi preci spaljivali lolare. I već mu je lice bilo skroz izgorelo, a oni
su još gurali unutra papske simbole i stegove; tkanina bi brzo progorela
i počela da se uvija, a device praznih pogleda na njima nadimile se kao
haringe pre nego što se smežuraju od jare.
Učtivo, i na više jezika, Kromvel traži vodu. Ne dajte mu odmah
mnogo, kaže Bats, već malo-pomalo. Čuo je Kromvel za neko ostrvo,
Ormuz se zove, i to je najsuvlja kraljevina na svetu, gde drveće ne raste
i ne uspeva ništa osim soli. Staneš nasred tog ostrva, i po pedeset
kilometara od tebe u svakom pravcu ničeg, ama baš ničeg nema, samo
siva, pusta ravnica: kad prođeš tu pustaru, izbiješ na morsku obalu,
načičkanu biserjem.
Obnoć mu dolazi kćerka Grejs. Ona sama od sebe svetli, umotana u
svoju bleštavu kosu. Posmatra ga, ne skida pogled s njega, ni da trepne,
i tako sve do zore, kad ljudi pootvaraju prozore, i Kromvel ugleda
zvezde na izdisaju, Sunce i Mesec, sve zajedno na izbledelom nebu.
Prolazi sedmica. Bolje mu je, traži da mu donesu nešto da radi, ali
doktori to izričito zabranjuju. Šta će s poslom biti, pita on, a Ričard mu
odgovara, gospodine, vi ste nas sve dobro obučili, i mi smo sve od vas
naučili; stvorili ste misleću mašinu koja hoda kao da je živa, i ne morate
baš lično da je opslužujete svakog časa i svakog dana.
A Kristof kaže: pričaju da le roi169 Anri kuka povazdan kao da njega
boli: o, gde mi je Kremijel?

Stigla je i poruka. Henri kaže: dolazim u posetu. Ako je italijanska
groznica, sigurno se neću zaraziti.

Kromvel gotovo da ne može da poveruje. Pa isti taj Henri je bežao od
Ane kad je imala bolest znojenja, i to u danima kad je njihova ljubav
bila u punom cvatu.

Kaže Kromvel, pošaljite mi Terstona. Danima već drže Kromvela na
dijeti, sve neku jadnu hranu mu daju, ćuretinu, recimo. E sad ćemo mi,
kaže on, sad ćemo da smislimo – šta? – prase da bude, obavezno,
nadeveno i pečeno onako kako sam video da se radi na jednom
papskom banketu. Biće ti potrebno seckane piletine, italijanske slanine i
kozje džigerice, fino usitnjene. I zrna komorača, i majorana, i nane,
đumbira, maslaca, šećera, oraha, kokošjih jaja i malo šafrana. Neki ljudi
stave unutra i sir, ali ja mislim da takav sir ovde u Londonu ne prave,
sem toga – mislim da to ionako nije neophodno. Ako budeš imao bilo
kakvih problema, samo pošalji po Bonvizijevog kuvara, on će oko svega
da ti pomogne.

– Pošaljite po igumana Džordža – kaže on – i recite mu da skloni one
svoje fratre s ulice kad kralj bude dolazio, sem ako ne stigne dotad da ih
prevede u drugu veru. – On smatra da čitav taj proces treba da teče
sporo, što sporije, tako da ljudi sami shvate da je sve to opravdano;
nema potrebe isterivati redovnike na ulicu. Fratri koji žive kraj
njegovog doma sramota su za red kojem pripadaju, ali su njemu lično
dobre komšije. Digli su ruke od trpezarije, tako da sada noću kroz
prozore njihovih odaja dopiru zvuci veselih večerinki. Svakodnevno ih
možeš zateći kako piju kod Bunara s dve kofe, odmah tu, u komšiluku.
Opatijska crkva, pri tom, više liči na pijacu nego na crkvu, i to na pijacu
na kojoj se može prodati i kupiti čak i ljubav. Kraj je pun mladih
neženja iz italijanskih trgovačkih kuća na jednogodišnjem boravku u
Londonu; i sâm Kromvel često ih prima u goste, a kad poustaju od
njegovog stola (istresavši prethodno sve moguće informacije), on zna
kuda ta mladež žuri: pravo kod fratara, gde ih čekaju preduzimljive
londonske devojke koje su se sklonile od kiše, spremne da se, onako
umiljate, brzo s momcima nagode.

Kralj mu dolazi u posetu 17. aprila. U zoru pljušti kiša. U deset pre

podne vazduh je blag kao pavlaka. Kromvel ne leži, sedi u fotelji,
ustane iz nje da dočeka gosta. Dragi moj Kromvele; Henri ga ljubi,
snažno, u oba obraza, uzima ga za ruke pa ga (za slučaj da ovaj pomisli
kako je on jedini jak čovek u kraljevini) sâm posadi nazad na fotelju. –
Samo ti sedi i nemoj da mi protivrečiš – kaže Henri. – Bar danas, gazda-
Kromvele, nemoj da mi protivrečiš.

Dve dame u toj kući, Mersi i Kromvelova svastika Džoen, doterale su
se kao volsingemske gospođe na praznik. Duboko se klanjaju pred
kraljem, a i Henri raširi ruke, neformalno obučen, u kratak kaput od
srebrnog brokata, s ogromnim zlatnim lancem na grudima, a prsti mu
blešte od indijskih smaragda. Nije još sasvim ovladao rodbinskim
vezama; a ko bi mu na tome i zamerio. – Sestra prvog sekretara? –
obrati se on Džoen. – A ne, oprostite. Sećam se sad da si sestru Bet
izgubio u isto vreme kad je i moja draga sestra preminula.

Jedna tako obična, ljudska rečenica, a izgovara je jedan kralj; na
pomen drage osobe koju su nedavno izgubile, suze naviru na oči i dve
žene, i Henri, zagledavši se prvo u jednu, pa u drugu, brižno,
kažiprstom briše suze s njihovih obraza, i njima se osmesi vraćaju na
lica. Malene neveste Elis i Džo kralj diže uvis kao da su leptirice, ljubi
ih, u usta, pa kaže da bi voleo da ih je upoznao kad je bio mlad. Tužna
je istina, prvi sekretaru – jesi li i ti to primetio – da što stariji bivamo, to
su mlade devojke lepše?

Onda i nije tako loše dogurati do osamdesete, kaže Kromvel; tada ti
svaki kamičak izgleda kô biser. A Mersi kaže kralju, kao da se obraća
nekom komšiji: ma dajte, gospodine, još ste vi mladi. Henri širi ruke, da
ga celo društvo dobro osmotri: – Četrdeset pet, u julu.

Muk neverice. U pravi čas. Henri je zadovoljan.
Kralj se šetka po sobi, razgleda Kromvelove slike, pa pita koji su to
ljudi na njima. Zastane pred Anselmom, kraljicom od Sabe, na zidu. Svi
se smeju kad uzme u ruke Belu pa počne nešto da joj priča na groznom
francuskom, oponašajući Onor Lajl. – Kraljici je ledi Lajl poslala neko
stvorenjce još manje od ovoga. Da vidite samo: nagne glavu, ovako, a
uši mu se usprave, kao da kaže: zašto se vi meni uopšte obraćate? Zato
ga ona zove Pourquoi.170 – Dok govori o Ani, Henrijev glas odaje bračnu
nežnost: teče kao bistar med. Žene se osmehuju, drago im je što njihov

kralj drugim muškarcima daje takav primer. – Znaš ti to psetance,
Kromvele, viđao si ga kad ga ona nosi naokolo. A svuda ga nosi.
Ponekad – kaže on klimajući glavom tobož zabrinuto – ponekad
pomislim da ga ona, u stvari, voli više nego što voli mene. Da, pas je
glavni, tek onda ja dolazim na red.

Kromvel sedi, smeši se, nema apetita, gleda Henrija kako jede iz
srebrnih tanjira izlivenih po Hansovom nacrtu.

Henri se posebno lepo ophodi prema Ričardu, naziva ga rođakom.
Daje mu znak da ostane gde jeste dok on, kralj, razgovara sa svojim
savetnikom, a drugima signalizuje da se malo povuku. Šta ako kralj
Fransoa uradi ovo, šta ako uradi ono, da pređem ja preko tog mora,
možda skrpim tamo neku pogodbu, ili bi ti radije otišao do Francuske,
čim se potpuno oporaviš? Šta ćemo s Ircima, šta ćemo sa Škotima, šta
ako nam sve živo izmakne iz ruku pa počnu na sve strane da izbijaju
ratovi, kao sad u Nemačkoj, šta ako neki tamo seljaci počnu sami sebe
da krunišu za kraljeve, a šta ćemo s lažnim prorocima, i šta ako Čarls
ojača, a Katarina mi izađe na megdan, vatrene je ona naravi, znaš, a i
narod je voli, bog će sveti znati zbog čega je vole, ja ne znam.

Ako do toga dođe, kaže Kromvel, ima smesta da ustanem iz ove
fotelje, pa i ja da izađem na megdan, s mačem u ruci.

Posle obeda, u kojem je kralj uživao, sede njih dvojica tako, jedan do
drugoga, i Henri mu priča, blagim glasom, o sebi. Ovaj aprilski dan,
svež i kišovit, podseća ga na dan kad mu je otac umro. Priča Henri o
svom detinjstvu: živeo sam u palati u Eltamu, imao sam dvorsku ludu
koju smo zvali Gusan. Kad mi je bilo sedam godina, digli se oni
Kornvolci na bunu, a predvodi ih džin, da, džin, sećaš se toga? E, a
mene otac pošalje u Kulu, da ne stradam. Kažem im ja: puštajte me
odavde, hoću da se borim! Nisam se ja uplašio tog džina sa zapada, ali
sam se plašio moje babe, Margaret Bofor, nje sam se plašio, jer ličila je
na samu smrt, a kad te stegne ovde za zglob – kao da te kostur ščepao.

Kad smo bili mladi, priča dalje kralj, stalno su nam govorili: baka je
još bila mala, trinaest godina je imala, kad je rodila vašeg oca, kralja.
Njena prošlost nadnosila se nad nas poput mača. Šta to bi, Hari, smeješ
se u vreme Velikog posta? A znaš li ti da sam ja bila jedva malo starija
od tebe kad sam donela na svet jednog Tjudora? Šta to znači, Hari,

plešeš, je li, Hari, igraš lopte? Čitav njen život bio je satkan od sve samih
dužnosti. U kući u Vokingu držala je dvanaest siromaha, i tako me
jednom naterala da klečim pred njima i perem im one požutele noge u
lavoru, sva sreća te se nisam po njima odmah tu i ispovraćao. A svakog
jutra bi počela s molitvom u pet sati. Kad bi klekla pored kreveta,
ciknula bi od bola – mučila su je kolena. A kad god bi se nešto slavilo,
bilo da se neko ženi, udaje ili se rodi dete, ili onako, kad se okupimo da
se zabavimo, da se proveselimo malo – znaš li ti šta je ona radila? I to
svaki put? Bez izuzetka? Plakala je.

A princ Albert joj je bio sve i svja. I svetlo njeno, i svetac što je u stopu
prati. – Kad sam ja seo na presto, legla je u postelju i umrla, iz inata. A
znaš li šta mi je rekla tada, na odru? – Henri frkne. – U svemu slušaj
biskupa Fišera! Kako se samo nije setila da Fišeru kaže da sluša mene!

Kad je kralj sa svojom svitom otišao, priđe Kromvelu Džoen i sedne
pored njega. Razgovaraju tiho, mada u tome što govore nema šta da se
krije. – Pa, lepo je bilo.

– Moramo onima u kuhinji da poklonimo nešto.
– Cela kuća je bila na visini zadatka. Drago mi je što sam ga videla.
– Jesi li ga tako zamišljala?
– Nisam mislila da je tako nežan. Sada vidim zbog čega se Katarina
toliko bori za njega. Mislim, ne samo što bi htela da bude kraljica, na šta
ona, po sopstvenom mišljenju, polaže pravo, već zato da njega ima za
muža. Imam utisak da je on muškarac koga je vrlo lako voleti.
U sobu uleće Elis. – Četrdeset pet! A ja mislila da ima više.
– Ti bi spavala s njim za šaku bižuterije – podsmeva joj se Džo. –
Sama si rekla.
– E, a ti bi za izvozne dozvole!
– Stanite! – kaže Kromvel. – Vi, ženske! Šta bi bilo da vas muževi
čuju...
– Naši muževi dobro znaju kakve smo mi – kaže Džo. – Pune smo
sebe, zar ne? Ako tražiš stidljive devojčice, džaba si dolazio u Ostin
Frajars! Pitam se samo kad će ujka da nas naoruža.
– Naoružao bih ja vas, ali nije red. Ma, u Irsku bih vas poslao.
Džoen posmatra dve mladice kako se, uz mnogo larme, udaljavaju.
Kad je sigurna da više ne mogu da je čuju, preko ramena mu dobaci: e,

nećeš mi verovati ono što ću sad da ti kažem.
– Ajde, kaži.
– Henri se tebe plaši.
Kromvel odmahne glavom. Koga se još plaši engleski lav?
– Plaši se, kunem ti se. Trebalo je da mu vidiš lice kad si ono rekao da

ćeš da uzmeš mač.

U posetu mu dolazi vojvoda od Norfoka, čuje ga još na stepeništu, dok
mu sluge dole, u dvorištu, zauzdavaju konja, a ovaj sav zapenio. –
Jetra, je li? Moju jetru da vidiš – ma, nema šta da vidiš! A ima, evo, već
pet godina kako me mišići izdaju. Gledaj ovo! – On ispruži prst. – Nema
tog lekara u zemlji koga nisam zvao, ali oni, prosto, ne znaju ljudi šta to
mene muči. Nijedan, međutim, ne zaboravi da mi pošalje račun.

Norfok – on to pouzdano zna – nikada ne bi platio nešto tako sitno i
beznačajno kao što je lekarski račun.

– Pa onda ti grčevi i bolovi u trbuhu – kaže vojvoda – zbog njih mi
ovozemaljski život liči na čistilište. Ponekad na nokširu celu noć
provedem.

– Vaša milost bi morala opuštenije da pristupa životu – kaže Rejf.
Nemoj toliko da se prežderavaš, hoće da kaže. I nemoj da jurcaš kô
poštansko kljuse.

– To i nastojim, veruj na reč. Sestričina mi, uostalom, jasno stavlja do
znanja da joj ni moje društvo ni moj savet uopšte nisu potrebni. Idem ja
lepo u svoju kuću u Keningholu, a Henri, kad baš reši da me vidi, nek’
dođe tamo. Bog ti pomogô, prvi sekretaru. Dobar ti je onaj sveti Volter,
bar pričaju tako, da olakša posô, znaš. A sveti Ubald ti je za glavobolju
dobar, meni, vala, pomaže. – Gurne onda ruku u unutrašnjost kaputa,
traži nešto. – Nego, donô ti ja medaljon jedan. Papa ga blagoslovio.
Biskup rimski, da prostiš. – Spušta medaljon na sto. – A ja reko’, da ga
donesem, možda nemaš ovakav.

Izašao vojvoda. Rejf uzima medaljon. – Verovatno je uklet.
A vojvoda, na stepenicama, razgovetno ga čuju, viče, a glas mu
plačevan: – A ja mislio da je jednom nogom u grobu! Rekli mi da je
jednom nogom u grobu...
– Ovaj me već sa’ranio – kaže on Rejfu.

Rejf se nasmeši. – I Safok.
Kada se ženio kraljevom rođenom sestrom, Safok se obavezao da će
Henriju isplatiti iznos od trideset hiljada funti, ali kralj taj iznos još nije
dobio. S vremena na vreme seti se toga, a ovo je, očito, jedno od takvih
vremena; Brendon je, eto, morao da se odrekne poseda u Oksfordširu i
Berkširu kako bi isplatio dugove, i sad mu je ostalo jedno malo imanje
na kojem i boravi.
Kromvel sklapa oči. Kako je lepa sama ta pomisao: dvojica vojvoda
beže od njega koliko ih noge nose.
Dolazi njegov komšija Šapui. – U depešama sam izvestio svoga
gospodara da vam je kralj dolazio u posetu. A moj gospodar čudu ne
može da se načudi kako je to kralj uopšte pristao da ode kod nekoga u
kuću, a da taj neko pri tom nije čak ni običan lord. Ali, kažem ja njemu,
ne znate vi šta sve Kromvel za njega radi.
– I tvom gospodaru bi dobro došao jedan takav podanik – na to će
Kromvel. – Ali, Eustaše, ti si jedan matori licemer, znaš. Da ja umrem, ti
bi mi na sahrani igrao.
– Dragi moj Tomase, kome da igram ako neću tebi.
Tomas Ejveri mu krišom dotura knjigu Luke Pačolija sa šahovskim
problemima. Kromvel je za tili čas rešio sve probleme, pa docrtao i sâm
neke, na poleđini stranica. Dobio je i pisma, pa se upoznao s najnovijim
katastrofama. Kažu, tako, da je onaj minsterski krojač, kralj Jerusalima
koji se u međuvremenu okružio sa šesnaest žena, posvađao s jednom
od supružnica pa joj odrubio glavu javno, nasred pijace.
Polako se vraća u svet. Oboriš ga, on se pridigne. Došla smrt, da
proveri u kakvom je stanju, premerila ga od glave da pete, dunula mu
u nos, pa otišla. Malo je mršaviji, vidi to najbolje po odeći; u prvo vreme
oseća se sav nekako lagan, kao da ga zemlja ne drži kao pre, a svaki
dan mu se čini pun svakojakih mogućnosti. Bolenovi mu od srca
čestitaju na oporavku, a i treba da mu čestitaju, jer – da ne beše njega –
kako bi oni i postali to što su sada? Sastaje se i s Kranmerom, a ovaj se
neprestano naginje prema njemu, da ga pogladi po ramenu, stisne mu
ruku.
Dok se Kromvel oporavljao od bolesti, kralj se ošišao na kratko.
Učinio je to da prikrije ćelavost, ali u tome nije ni najmanje uspeo. Verni