Hilari Mantel - Vucje leglo

sem ako je on s kraljicom, spavaju mu ispod kreveta; na dužnosti su,
tako, već nekoliko godina.

Dok gleda Henrija kako nateže luk, Kromvel pomisli: e, sad se vidi da
je kralj. Bio kod kuće ili u tuđini, bio rat ili mir, bio on lično srećan ili
tužan, kralj rado vežba nekoliko puta nedeljno, kao što bi svaki Englez i
trebalo da čini; oslanjajući se na svoju visinu, lepe, izvajane mišiće ruku,
ramena i prsa, šalje on strele pravo u središte mete. Onda pruži ruku,
da neko odveže i ponovo pričvrsti kraljevski štitnik; da mu neko dâ
novi luk, da mu poturi lovinu. Puzavi rob dodaje mu ubrus da obriše
čelo, a kralj samo baci ubrus, i ovaj se sagne da ga podigne; a onda kralj
Engleske promaši jednom ili dvaput i, već srdit, pucne prstima, o bože,
kad ćeš već jednom da promeniš pravac tom vetru.

Kralj viče: – Iz raznih krugova savetuju da bi trebalo da razmotrim
mogućnost da se razvedem u očima hrišćanske Evrope i da se, po
sopstvenom nahođenju, ponovo oženim. I to što pre.

Kromvel ne viče.
– Ali ima i onih koji kažu... – Duva vetrić, nosi Kromvelove reči tamo
daleko, prema Evropi.
– Ja sam jedan od tih – dodaje Kromvel.
– Blagi bože – na to će Henri. – Pa propašće mi muškost. Šta misliš,
koliko će moje strpljenje još da potraje?
Kromvel okleva da li da mu kaže: pa ti još živiš sa svojom ženom.
Provodite dane pod istim krovom, u istom dvoru; kuda god zajedno da
krenete, ona ide kao kraljica, ti kao kralj; kardinalu si rekao da ti je ona
sada sestra, a ne žena, ali ako danas ne budeš dobro gađao, ako ti vetrić
ne ide na ruku, ili ti se oko zamuti od neočekivanih suza – jedino ćeš
sestri Katarini moći to da kažeš; Ani Bolen slabost i neuspeh nisi u
stanju da priznaš.
Pažljivo je posmatrao Henrija kako vežba. Na kraljev poziv, i sâm se
latio luka, što je izazvalo zaprepapašćenje među brojnom gospodom
koja stoje okolo po travi ili oslonjena na stabla, u svilenim ogrtačima
boje duda, zlata i šljive. Premda Henri dobro gađa, nema onaj pokret
rođenog strelca; kad gledaš rođenog strelca, čini ti se da je luk deo
njegovog tela. Uporedi samo kralja s Ričardom Vilijamsom, tj. Ričardom
Kromvelom, kako se sada zove. Njegov deda Ap Iven78 bio je pravi

umetnik s lukom. Kromvel ga nikada lično nije video, ali mogao bi da
se opkladi da su mu mišići bili kao užad i da je koristio svaki, od pete
pa naviše. Posmatrajući kralja, Kromvel sa zadovoljstvom konstatuje da
njegov deda, ipak, nije bio strelac Blejburn, kako kaže ona priča, već
Ričard, vojvoda od Jorka. Deda mu je bio iz kraljevske kuće; majka mu
je bila iz kraljevske kuće; on gađa kao džentlmen-amater, i pravi je
kralj, od glave do pete.

A kralj kaže, imaš ti dobru ruku, oštro oko. Kromvel uzvraća,
omalovažavajući svoj učinak, o, lako je s ovog odstojanja. Mi tamo, u
mom domaćinstvu, svake nedelje upriličemo takmičenje. Odemo do
Svetog Pavla na propoved, a onda produžimo do Murfildsa, gde se
sastanemo s kolegama esnaflijama, pa rasturimo kasape i bakale, a
onda svi zajedno večeramo. Najžešće se bijemo s vinarima...

Henri se naglo okreće prema njemu: a šta ako jedne nedelje i ja
pođem s tobom? Možda da se prerušim? Ljudima bi se to dopalo, zar
ne? A ja da pucam za te tvoje. Kralj bi trebalo ponekad da se pojavi
među ljudima, zar ne misliš i ti tako? Zabavno bi bilo, je l’ da?

I ne baš mnogo, pomisli Kromvel. Ne bi mogao da se zakune, istina,
ali čini mu se vidi suze u Henrijevim očima. – Sigurno bismo mi
pobedili – kaže, kao da se detetu obraća. – Vinari bi presvisli od muke.

Kiša počinje da rominja, i dok idu ka obližnjem šumarku, da se
sklone, na kraljevo lice padne senka od lišća. Ančica, kaže kralj, preti da
će me ostaviti. Kaže da ima i drugih muškaraca i da ovako samo traći
mladost.

***

Norfok, sav u panici, te poslednje nedelje oktobra 1530: – Slušaj. Ovaj
momak ovde – pokaže palcem, grubo, na Brendona, koji se u
međuvremenu vratio na dvor, naravno da se vratio – ovaj momak ovde
je, ima tome nekoliko godina, kidisao na kralja kad smo bili na borilištu
i umalo ga nije ubio. Henri nije bio spustio vizir, bog bi ga sveti znao
zbog čega – ali šta ćeš, događaju se takve stvari. A ovaj ti ovde prijaško
– bam! – ni pet ni šest, kopljem pravo kralja u šlem, a koplje se slomi na
dva-tri centimetra, dva-tri centimetra, od kraljevog oka.

Norfok tako silovito opisuje događaj da je uspeo da povredi

sopstvenu desnu ruku. Trgnuvši se, ali van sebe od gneva, sav užagrio,
tera dalje. – Prošlo tako godinu dana, i izađe jednoga dana Henri sa
sokolom – a to ti je onaj predeo onako, bezveze, sve ravno, prevari se
čovek, znaš i sâm – dođe kralj do nekog jarka, a ovaj mu prebaci
nekakvu šipku da lakše pređe, kad puče napola paklena sprava, bog je
u rđu pretvorio, i eto ti Njegovog veličanstva s licem nadole u vodi i
blatu, a ono dobru stopu duboko, i da ga neki sluga nije izvukao
odande, bogme, gospodo, strah me i da pomislim šta bi dalje bilo.

Sad bar nešto znaš, pomisli Kromvel. U slučaju opasnosti, možeš da
ga vadiš iz vode. Da ga upecaš. Šta bilo.

– A šta ako on umre? – pita Norfok. – Šta ako ga, recimo, groznica
odnese, ili padne s konja i slomi vrat? Šta onda? Kopilan njegov da
dođe, Ričmond? Nemam ja ništa protiv njega, fini dečko, Ana kaže da
bi trebalo da mu dam svoju kćer Meri za ženu, a Ana nije luda, hajde da
svuda postavimo ponekog Hauarda, kaže ona, da uvek budu kralju
pred očima. Nema, znači, ništa sporno između mene i Ričmonda, jedino
mi smeta što je rođen kao vanbračno dete. Može li on da vlada
zemljom? Razmislite o tome. Kako su Tjudori došli do krune? Preko
titule? Ne. Silom? Tačno tako. Uz božju pomoć, dobili su bitku. Stari
kralj, a taj ti je imao takvu pesnicu da pola zemlje ima da pređeš da bi
sličnu video, vodio je te svoje knjige i u njih upisivao sve što mu kvari
posô. A kad je oprostio? Nikad! Tako se vlada, gospodo moja. – Okreće
se prema slušaocima, savetnicima koji čekaju i gledaju i gospodi s
dvora i iz kraljevske spavaće sobe; Henriju Norisu, njegovom drugu
Vilijamu Breretonu, prvom sekretaru Gardineru; ali i, kako biva,
Tomasu Kromvelu, koga sve češće ima tamo gde ne bi trebalo da ga
bude. – Stari kralj je imao potomstvo – kaže on – i uz pomoć božju
izrodio je sinove. Ali kad je Artur umro, po Evropi su počeli da oštre
mačeve, a oštrili su ih da bi istesali ovo kraljevstvo. Henri je tada bio
dete, devet godina je imao. Da stari kralj nije nekako pregurao tih
poslednjih nekoliko godina, morali bismo opet nanovo da ratujemo. Ne
može dete da vlada Engleskom. A još i kopile? Bože, daj mi snage! A i
opet je novembar!

Teško je poreći to što vojvoda govori. Kromvelu je sve jasno; čak i taj
poslednji usklik što se otrgao iz vojvodinog srca. Novembar je, i cela

godina je prošla otkako su Hauard i Brendon ušetali na plac Jork i
zatražili da im kardinal preda službeni medaljon na lancu, pa ga
izbacili iz njegove kuće.

Nastupila je tišina. Onda se neko nakašlje, neko uzdahne. Neko se,
verovatno Henri Noris, glasno nasmeje. On prvi i progovara. – Kralj ima
jedno dete rođeno u bračnoj zajednici.

Norfok se okreće. Sav se zajapurio, izbile mu tamnoljubičaste fleke po
licu. – Meri? – kaže. – Onaj brbljivi prcvoljak?

– Porašće ona.
– Svi to čekamo – veli Safok. – Sada je, zar ne, navršila četrnaestu?
– Ali lice joj je – na to će Norfok – veliko kô meni nokat na palcu. –
Vojvoda okupljenima pokazuje prst. – Žena da sedne na engleski presto
– pa to se kosi s prirodom.
– Baba joj je bila kraljica Kastilje.
– Ne može ona da predvodi vojsku.
– Izabela je mogla.
– Kromvele – kaže vojvoda – šta ćeš ti ovde? Slušaš gospodu kako
razgovaraju?
– Gospodaru, kad se vi proderete, čuju vas i prosjaci na ulici. U Kaleu.
Gardiner se okreće prema njemu; zaintrigiran je. – Ti, znači, misliš da
bi Meri mogla da vlada?
Kromvel sleže ramenima. – Zavisi ko bi joj bio savetnik. Zavisi za
koga se uda.
– Moramo brzo da dejstvujemo – kaže Norfok. – Katarina je
angažovala polovinu evropskih advokata. Te ovo da dobije, te ono da
dobije. Isposlovala i neko odobrenje drugačije formulisano, onako kako
se, vele, to piše u Španiji. Nije ni bitno. Ovo je otišlo dalje od papira.
– Zašto? – kaže Safok. – Da ti nije sestričina bremenita?
– Nije! I šteta je tim veća. Jer da jeste, on bi nešto morao da preduzme.
– A šta to? – kaže Safok.
– Ne znam. Samome sebi da odobri razvod?
Čuje se komešanje, neko nešto promumla, neko uzdahne. Neki
gledaju u vojvodu; neki pak u svoje cipele. Nema čoveka u toj prostoriji
koji ne bi želeo da Henri dobije to što traži. Njihovi životi, njihova
imovina – sve od toga zavisi. Kromvel vidi put: mučna staza kroz

ravnicu, obzorje varljivo bistro, zemlja ispresecana jarugama, a sadašnji
Tjudor, tela i lica poprskanog izvesnom količinom blata, upecan, dahće
na svežem vazduhu. – Kako se zvaše taj plemeniti čovek koji je kralja
izvukao iz jarka? – pita.

– Gazda Kromvel baš voli da sluša o delima onih niskoga roda –
primeti Norfok oporo.

Kromvel se i ne nada da će bilo ko od njih znati odgovor. Ali uto će
Noris: – Ja znam. Taj se zove Edmund Modi.

Madi,79 pre će biti, kaže Safok, pa zaurla od smeha. Svi gledaju u
njega.

Danas su Zadušnice: kako Norfok reče, opet novembar. Elis i Džo su
došle da porazgovaraju s Kromvelom. Vode sa sobom i Belu – ovu
sadašnju Belu – na uzici od ružičaste svile. Kromvel podiže pogled:
mogu li nešto da učinim za dve gospe?

– Gospodaru – kaže Elis – prošlo je već više od dve godine kako je
moja tetka Elizabet, vaša gospođa supruga, umrla. Hoćete li pisati
kardinalu i zamoliti ga da od pape zatraži da je pusti iz čistilišta?

– A šta s tvojom tetkom Ket? – pita je on. – I tvojim sestricama od
tetke, mojim kćerima?

Deca se zgledaju. – Ne verujemo da su one tamo već provele dovoljno
vremena. Ana Kromvel se ponosila svojim umećem s brojkama i hvalila
se da uči grčki. Grejs je bila tašta na svoju kosu i imala običaj da kaže
kako ima krila, što je bila laž. Nas dve smatramo da bi one tamo možda
morale još da propate. Ali kardinal bi barem mogao da pokuša.

Ko ne traži, ne može ni da nađe, pomisli on.
Elis kaže, da ga ohrabri: – Toliko ste se posvetili vođenju kardinalovih
poslova da vas on sigurno neće odbiti. I mada kardinal više nije u
kraljevoj milosti, u papinoj svakako jeste, zar ne?
– A ja se ne bih čudila – kaže Džo – da kardinal piše papi svaki
bogovetni dan. Mada ne znam ko mu ta pisma zašiva. I pretpostavljam
da bi kardinal mogao papi da pošalje i nekakav poklon, da ga nagradi
za uloženi trud. Nešto novca, hoću da kažem. Naša Mersi kaže da papa
ništa ne radi bez novca.
– Hajdete sa mnom – kaže im Kromvel. Devojčice razmenjuju

poglede. On ih potera ispred sebe. Beline kratke noge žure. Džo ispušta
povodac, ali Bela i dalje trči iza njih.

Mersi i Džoen starija sede zajedno. Ta tišina nije baš prijatna. Mersi
nešto čita, mrmlja sebi u bradu. Džoen drži vez u krilu i zuri u zid.
Mersi obeležava mesto u knjizi gde je stala. – Šta je ovo, poslanstvo?

– Reci joj – kaže Kromvel. – Džo, reci majci šta si maločas tražila od
mene.

Džo brizne u plač. Elis objašnjava o čemu je reč. – Želimo da naša
tetka Liz izađe iz čistilišta.

– Šta ste ih to naučile? – pita on.
Džoen sleže ramenima. – I mnogi odrasli ljudi veruju u to u šta
veruju one.
– Bože dragi, šta se to zbiva pod ovim krovom? Ova deca veruju da
papa može da uzme svežanj ključeva i siđe u podzemni svet. Dok
Ričard, opet, poriče svetu tajnu...
– Šta? – Džoen zine u neverici. – Šta radi?
– U pravu je Ričard – na to će Mersi. – Kad je dobri Gospod rekao, ovo
je moj telo, hteo je da kaže: ovo predstavlja moje telo. Nije Gospod
ovlastio sveštenike da izvode trikove.
– Ali rekao je, ovo jeste moje telo. Nije rekao: ovo je umesto mog tela,
rekao je: ovo jeste moje telo. Laže li bog? Ne. On za tako nešto nije
sposoban.
– Može bog sve – na to će Elis.
Džoen netremice gleda u nju. – Ti, bezobraznice jedna mala.
– Da je moja mama sada ovde, ošamarila bi te za ovo.
– Nećemo da se svađamo – kaže Kromvel. – Je l’ važi? – Ostin Frajars
je kao svet u malom. Poslednjih godina ta kuća više liči na bojno polje
nego na mesto gde žive ljudi; pre, u stvari, na jedan od onih vojnih
tabora gde preživeli sede pod šatorima obuzeti očajem, slomljenih
udova i izneverenih očekivanja. Ali njegovo je da komanduje tim
preostalim, oguglalim vojnicima; da ne bi već u sledećem
neprijateljskom jurišu bili sravnjeni sa zemljom, on ih mora naučiti
odbrambenom umeću da sagledaju obe strane: i veru i kako stvari u
svetu funkcionišu; i papu i novu braću;80 i Katarinu i Anu. Pogleda u
Mersi, ova se smejulji; pogleda u Džoen, a ona crvena kao bulka. Skreće

pogled s Džoen, odvraća misli koje i nisu baš u teološkom duhu. Kaže
deci: – Niste vi uradile ništa loše. – Ali njima se po licima vidi da su
potresene, pa Kromvel pokušava da ih odobrovolji: – Pokloniću ti nešto,
Džo, zato što si zašivala kardinalova pisma; a i tebi ću nešto da
poklonim, Elis, siguran sam da za to i nije potreban neki poseban
razlog. Marmozete ću da vam poklonim.

One se zgledaju. Džo je na iskušenju. – A znate li gde se oni mogu
nabaviti?

– Mislim da znam. Bio sam kod lorda kancelara, i njegova žena ima
jedno takvo stvorenjce, sedi joj na kolenu i radi sve što mu ona kaže.

– Marmozeti više nisu u modi – kaže Elis.
– Što ne znači da nismo zahvalne – kaže Mersi.
– Što ne znači da nismo zahvalne – ponavlja Elis. – Ali na dvoru nema
marmozeta otkako je ledi Ana došla. Ako ćemo da budemo u modi,
trebalo bi da mazimo Belinu štenad.
– Ima dana – kaže on. – Možda. – Neizrečene misli, pa i neke u koje
Kromvel ne može da pronikne, roje se po sobi. On podigne psa s patosa,
stavi ga pod mišku, pa krene da vidi kako će namaći još novca za brata
Džordža Rokforda. Belu posadi na radni sto, da dremne među
papirima. Bela je u međuvremenu sisala kraj uzice, neprimetno
pokušavajući da razveže čvor koji je steže oko vrata.

Prvog novembra 1530. Hari Persi, mladi erl od Nortamberlenda, primio
je nalog za kardinalovo hapšenje. Erl stiže u Kevud da ga uhapsi,
četrdeset osam sati uoči planiranog kardinalovog dolaska u Jork, gde
treba da stupi na dužnost. Pod stražom ga prvo odvode do zamka u
Pontefraktu,81 zatim u Donkaster, a odande u Šefild Park, dom erla od
Šruzberija. Tu ga, u Talbotovom domu, sustiže bolest. Dana 26.
novembra dolazi konstabl londonske Kule s dvadeset četvoricom
naoružanih ljudi, da otprati kardinala na jug. Odatle putuje do
Lesterske opatije. Tri dana kasnije umire.

Šta je bila Engleska pre Volsija? Malo ostrvo, nedaleko od kopna,
siromašno i hladno.

Džordž Kevendiš dolazi u Ostin Frajars. Plače dok govori. S vremena na

vreme obriše suze i morališe nešto. Ali uglavnom plače. – Ni večeru
nismo stigli da završimo – kaže. – Gospodar je upravo jeo desert kad je
ušao mladi Hari Persi. Bio je sav blatnjav od puta, u ruci je držao
ključeve, već ih je bio uzeo od vratara, a i stražare je po stepeništu
postavio. Gospodar je ustao, pa mu rekao: Hari, da sam znao da ćeš
doći, sačekao bih te da večeramo zajedno. Bojim se da smo ribu već
pojeli. Da se pomolim za čudo?

– Ja sam mu na to došapnuo – nastavlja Kevendiš – nemojte,
gospodaru, da bogohulite. A onda je Hari Persi prišao: gospodaru,
rekao je, hapsim vas zbog veleizdaje.

Kevendiš čeka. Šta čeka? Da Kromvel plane? Ali ovaj samo sklapa
prste, kao u molitvi. I pomisli: da, Ana je to sve smislila, i mora da joj je
pričinilo silno, a potajno zadovoljstvo; konačno se osvetila, za sebe, za
svog starog dragana, koga je kardinal svojevremeno nagrdio i oterao s
dvora. – Kako je izgledao? – pita Kromvel. – Hari Persi, mislim.

– Tresao se kao prut.
– A gospodar?
– Zatražio je da vidi naredbu, nalog da vidi. A Persi je rekao, rečeno
mi je, pored ostalog, da vam ga ne pokazujem. Tako dakle, rekao je
gospodar, ako nećeš da mi ga pokažeš, neću ni ja tebi da se predam, pa
sad ti vidi šta ćeš i kako ćeš, Hari. Hajde, Džordže, rekao mi je tad
gospodar, idemo mi do mojih odaja, da porazgovaramo. Pratili su ga u
stopu, ti erlovi ljudi, a ja stanem na vrata, ne dam im da uđu. Gospodin
kardinal ušao u sobu, savladava se, a onda se okrene pa će: Kevendiše,
gledaj me u oči: ja se živog čoveka ne plašim.
Kromvel načini nekoliko koraka ustranu kako ne bi morao da gleda
tugu na Kevendišovom licu. Gleda u zid, u lamperiju, u novu rebrastu
lamperiju, i prelazi kažiprstom preko žlebova. – Kad su ga izveli iz
kuće napolju su se već bili okupili varošani. Klečali su po putu i ridali.
Molili su boga da se osveti Hariju Persiju.
Šta ima bog s tim da se zamara, pomisli Kromvel: ja ću to na sebe
preuzeti.
– Jahali smo tako na jug. Vreme se pogoršavalo. U Donkaster smo
stigli kasno. Ulica je bila dupke puna meštana, i svakome je u ruci
gorela sveća. Pomislili smo isprva da će se svet razići, ali ljudi su celu

noć prestajali napolju. I sveće su im sagorele. A onda je svanulo, ili kao
da je svanulo.

– Mora da ga je to osokolilo. To što vidi narod.
– Jeste, ali već u tom trenutku – nisam ti to rekao, trebalo je da kažem
– bila je prošla cela nedelja kako ništa nije jeo.
– Što? Zašto nije jeo?
– Neki kažu da je naumio da se izgladni na smrt. Ja u to ne verujem,
ipak je to duša hrišćanska... Naredio sam mu da pojede pečene
začinjene kruške – jesam li ispravno postupio?
– A on? Je l’ jeo?
– Malo. Ali onda se uhvatio za grudi. Tu mi je unutra, tako je rekao,
nešto hladno, hladno i tvrdo kao tocilo. A onda je počelo. – Kevendiš
ustaje. I on se sad šetka po sobi. – Poslao sam po apotekara. On mu je
napravio neki prašak, a ja kažem: razmuti ti to u tri ćase. Ja sam lično
ispio prašak iz jedne ćase. I on, apotekar, popio je jednu. Gazda-
Kromvele, nikome ja više ne verujem. Onda je i gospodar uzeo prašak i
bol je ubrzo minuo, a on je rekao: evo, pustio sam vetar, i svi smo se
nasmejali, a ja sam pomislio: sutra će mu biti bolje.
– A onda je došao Kingston?
– Tako je. Kako smo mogli da kažemo, gospodaru, e, vidite, došao je
ovamo konstabl Kule da vas vodi? Gospodar je seo na prtljag. Rekao je
samo: Vilijam Kingston? Vilijam Kingston? Neprestano je ponavljao
njegovo ime.
A sve to vreme onaj teret što mu iznutra pritiska grudi, ono tocilo,
čelik, onaj nož mu je rovario po utrobi.
– Kažem ja njemu, razvedrite se, gospodaru. Staćete pred kralja i
sprati ljagu sa svoga imena. I Kingston mu je isto ponovio, ali je
gospodar na to rekao: nemojte vi meni da mažete oči. Znam ja šta me
čeka, i kakva mi je smrt namenjena. Te noći nismo spavali. Gospodar je
izbacio crnu krv iz creva. Sutradan ujutro bio je preslab da stoji na
nogama, tako da nismo mogli da jašemo. Ali kasnije smo pošli. I tako
smo stigli do Lestera.
– Dani su bili vrlo kratki, i mračni. U ponedeljak se probudio u osam
ujutro. Upravo sam bio uneo male voštanice i počeo da ih raspoređujem
po kredencu. A on mi kaže: čija se to tamo senka jarca po zidu? I tad je

viknuo, tebe je po imenu dozivao. Oprosti mi, bože, ja mu tad rekao da
si na putu, da ćeš da stigneš. A on će: opasnosti odasvud prete. A ja ću
opet: znate vi, gospodaru, Kromvela, taj u putu ne dangubi – ako je
rekao da kreće, onda će i doći.

– Džordže – prekine ga Kromvel – skrati priču, ne mogu više da
podnesem.

Ali Džordž je morao da kaže šta mu je na srcu: sutradan ujutro, u
četiri sata, doneo je kardinalu čanak pileće čorbe, ali ovaj nije hteo da
jede. Zar nije danas bezmesno? Tražio je da čorbu sklonimo. Već je
osam dana bolovao, i neprekidno je praznio creva, krvario i trpeo
bolove. I rekao mi je, veruj, neću se ja iz ovoga izvući.

A da ga baciš u najveću nepriliku, taj bi se na noge dočekao, takav je
bio gospodar; onako vešt i lukav, našao bi taj izlaz iz svake nevolje.
Otrov? Ako već mora, neka bude i otrov, ali sâm bi ga sebi spravio.

Izdahnuo je sutradan u osam ujutro. Oko odra zveckale su brojanice;
spolja se čuo nervozan topot konjskih kopita u štali; bledunjavi zimski
mesec još je obasjavao put za London.

– Umro je u snu? – pita Kromvel. Samo da se kardinal što manje
mučio. A Džordž kaže, ne, nije u snu, govorio je do poslednjeg daha. –
Je li pominjao opet mene? – pita Kromvel.

Bilo šta da je rekao? Makar jednu reč?
Ja sam ga onda okupao, priča Džordž, pripremio ga za sahranu. –
Ispod košulje od finog holandskog platna koju je nosio naišao sam na
remen od životinjske dlake... Žao mi je što to sad od mene čuješ, znam
da nisi obožavalac takvih stvari, ali kažem ti kako je bilo. Mislim da nije
to radio pre nego što se u Ričmondu upoznao s onim monasima.
– I šta je bilo s tim? S remenom od životinjske dlake?
– Zadržali ga lesterski monasi.
– Bože svemogući! Dobro će se ovajditi!
– Znaš li ti da nisu mogli da nađu ništa bolje, pa smo ga sahranili u
sanduku od običnih dasaka? – Tek pošto je to izrekao Džordž Kevendiš
zastaje; samo u tom trenutku opsuje, pa kaže, Hristovih mi muka, čuo
sam kako ih zakucavaju. Kad pomislim na onog firentinskog vajara i
kardinalovu grobnicu, na onaj crni mramor, bronzu, anđele kraj
uzglavlja i kod nogu... Ali onda sam ga ugledao u nadbiskupskoj odori,

i raširio sam mu prste da mu stavim u ruku žezlo, da izgleda onako
kako bi izgledao da je dočekao da ga rukopolože u Jorku. A samo su ga
dva dana od toga delila. Torbe su bile spakovane, bili smo spremni za
put; a onda se pojavio Hari Persi.

– Znaš, Džordže – kaže Kromvel – ja sam ga preklinjao, budite
zadovoljni s onim što ste iskopali iz ruševina, idite lepo u Jork, radujte
se što ste živi... Da su stvari krenule drugim tokom, poživeo bi on još
deset godina, znam da bi.

– Poslali smo onda po gradonačelnika i gradske zvaničnike, da ga i
oni vide u kovčegu, pa da se ne šire lažne glasine da je kardinal živ i da
je pobegao u Francusku. Neki su pominjali njegovo nisko poreklo i, tako
mi boga, poželeo sam da si i ti tamo...

– I ja bih voleo da sam bio tamo.
– Jer, gazda-Kromvele, tebi u lice ne bi rekli takve stvari, ne bi se
usudili. Kad je pao mrak, mi smo bdeli, popalili voštane sveće oko
kovčega, i tako sve do četiri ujutro, kada je, kao što i sam znaš, kanonski
čas. Onda smo odslušali misu. U šest smo ga položili u kriptu. I ostavili
ga tamo.
U šest ujutro, a bila je sreda, praznik, Sveti Andrija apostol. Ja, puki
kardinal. Tamo su ga ostavili pa odjahali na jug, kod kralja u Hempton
Kort. A kralj kaže Džordžu: – Nije meni do dvadeset hiljada funti, ali
kardinal je već bio umro.
– Slušaj, Kevendiše – kaže Kromvel – kad te pitaju šta je kardinal
govorio poslednjih dana, ništa nemoj da im kažeš.
Džordž podiže obrve. – Tako sam i uradio. Ništa im nisam rekao.
Kralj me ispitivao. I gospodar Norfok.
– Ako Norfoku bilo šta kažeš, on će to da izokrene u izdaju.
– A opet, kao lord rizničar, isplatio mi je zaostale prinadležnosti.
Dugovali su mi za devet meseci.
– Koliko su ti oni davali, Džordže?
– Deset funti godišnje.
– Trebalo je meni da se obratiš.
To su činjenice. To su brojke. Sve i da sâm gospodar podzemnog
sveta navrati sutra na zasedanje državnog saveta i ponudi se da vrati
mrtvaca, sveže sahranjenog, još se u kripti ohladio nije, čudo s Lazarom

za 20.000 funti – Henri Tjudor bi bio primoran da nekako namakne te
pare. Norfok na mestu lorda rizničara. U redu; nije ni bitno ko nosi to
zvanje, ko zvecka ključevima od praznih kovčega.

– Znaš – kaže Kromvel – imao je kardinal običaj da mi kaže: Tomase,
šta bi želeo da ti poklonim za Novu godinu, a ja ću njemu: voleo bih da
mi stave na uvid stanje državne riznice.

Kevendiš okleva; počinje da priča; zastaje; počinje ponovo. – Kralj mi
je rekao neke stvari. U Hempton Kortu. „Trojica mogu da sakriju svoje
namere, pod uslovom da dvojica od njih nisu tu.“

– To je, mislim, poslovica.
– Rekao mi je: „Kad bi mi se samo učinilo da kapa koju nosim na
glavi zna kakve su mi namere, bacio bih je u vatru.“
– I to je, čini mi se, poslovica.
– Hteo je, u stvari, da kaže da sada neće uzimati savetnika: ni
gospodara Norfoka, ni Stivena Gardinera, ni bilo koga trećeg, bilo koga
ko bi mu bio blizak kao što je kardinal bio.
Kromvel klima glavom. Razložno tumačenje, otprilike.
Kevendišu kao da se slošilo. Iznurile su ga duge besane noći, bdenje
kraj kovčega. Brinu ga različite sume koje je kardinal imao pri sebi na
ovom putovanju, a ništa od tog novca nije se zateklo kod njega u času
smrti. Brine ga kako da sopstvenu imovinu prebaci kući iz Jorkšira;
Norfok je, očigledno, obećao da će mu ustupiti kola i dozvolu za prevoz.
On, Kromvel, govori o tome, a razmišlja o kralju i, tako da Džordž ne
vidi, savija prste, jedan po jedan, i steže pesnicu. Meri Bolen je na
njegovom dlanu našla neku liniju; Henri, pomisli Kromvel, tvoje srce mi
je u šaci.
Pošto je Kevendiš otišao, Kromvel otvara tajnu fioku i vadi paketić
koji mu je kardinal dao onoga dana kad je krenuo put severa. Odvezuje
konac kojim je paketić vezan. Konac se zapliće, stvaraju se čvorovi, ali
on ga strpljivo raspliće; i pre nego što se nadao, tirkizni prsten sklizne
mu na dlan, hladan kao da ga je iz groba izvadio. Kromvel zamišlja
kardinalove šake, dugoprste, bele, očuvane, ruke koje su toliko godina
mirno počivale na državnom kormilu; ali prsten mu stoji kao saliven,
kao da je za njega pravljen.
Kardinalova skerletna odeća leži spakovana i prazna. Ne može se ona

tek tako odbaciti. Od nje će napraviti nove odevne predmete. Ko zna
gde će ti predmeti stići kako godine budu odmicale? Kad god ugledaš
grimizni jastučić ili crveno parče tkanine na stegu ili amblemu,
pomislićeš: evo ga. Videćeš parčiće te odeće krajičkom oka, u nečijem
rukavu, ili kad sevne podsuknja neke kurve.

Neko drugi će otići do Lestera da vidi gde je kardinal umro i da
popriča s igumanom. Neko drugi će se pomučiti ne bi li u glavi stvorio
sliku kako se sve to desilo, ali Kromvela to ne staje ni pô muke. Crveno
naličje tepiha, sev malih prsa nekog crvendaća ili štiglica, crveni voštani
pečat ili crveno srce ruže kad se latice rašire; usađen u njegov unutrašnji
pejzaž, uvošten u njegovom unutrašnjem oku, ovekovečen u
svetlucanju rubina, kardinal je živ, i govori. Gledaj me u oči: ja se živog
čoveka ne plašim.

U velikoj dvorani Hempton Korta izvode igrokaz; naslov glasi
„Kardinalov silazak u pakao“. Kromvela to podseća na nešto što se
prošle godine desilo Kod Greja. Pod budnim okom zvaničnika iz
najbližeg kraljevog okruženja, tesari su radili kao mahniti, za povećane
dnevnice, podižući ramove na koje će razapeti platna oslikana
prizorima mučenja. U dnu dvorane paravani su potpuno prekriveni
naslikanim plamenovima.

Evo razonode: krupna skerletna prilika leži na podu, a glumci,
obučeni kao đavoli, vuku je po podu i pri tom zavijaju. Ima ukupno
četiri đavola, po jedan za svaku pokojnikovu ruku i nogu. Ðavoli nose
maske. Imaju trozupce kojima bodu kardinala, a on se grči, uvija i
preklinje ih da prestanu. Kromvel se nadao da kardinal bar nije umro u
bolovima, ali mu je Kevendiš rekao da ga je bolelo. Umro je pri punoj
svesti pričajući o kralju. Trgnuo se iza sna i rekao: čija je ono tamo senka
na zidu?

Vojvoda od Norfoka šetka se dvoranom i tiho likuje: – Dobro je ovo,
a? Dovoljno je dobro da može da se štampa! Na misu ne išao ako ne
odštampam ovaj komad! Ima da ga dam da ga štampaju, pa da ga
ponesem kući, a onda, o Božiću, ponovo da ga izvedemo.

Ana sedi i smeje se, pokazuje na glumce, pljeska rukama. Kromvel je
nikada nije takvu video: sva ozarena, blista. Henri sedi pored nje, kao

sleđen. Ponekad se i on nasmeje, ali – pomisli Kromvel – kad bih mogao
sad da mu priđem, sigurno bih mu video strah u očima. Kardinal se
valja po podu, šutira demone, ali oni ne prestaju da ga kinje u onim
svojim vunenim crnim odelima, pa još viču: – Hajde, Volsi, moramo da
te odvedemo u pakao, jer te naš gospodar Belzebub čeka za večeru.

Kad skerletna planina podigne glavu i upita: – A kakva vina tamo
služi? – i Kromvel se zamalo zaboravi, dođe mu da se nasmeje. –
Englesko vino neću da pijem – kaže pokojnik. – Da me niste slučajno
nudili onom mačjom pišaćkom koju prave za gospodara Norfoka.

Ana ciči; pokazuje rukom; upire prstom na svog ujaka; galama se
diže do krovnih greda, barabar s dimom iz ognjišta, smehom i pesmom
za stolovima, urlanjem debelog crkvenog velikodostojnika. Ne, ne,
uveravaju oni kardinala, đavo je Francuz, i na to se čuju piska i
zvižduci, i kreće pesma. Ðavoli sada navlače kardinalu omču oko vrata.
Na silu ga dižu s poda, a on se opire. On mlatara rukama, i nisu svi ti
udarci odglumljeni; Kromvel čuje kad ovaj ili onaj đavo zastenje, kao da
mu je kardinal izbio vazduh iz grudi. Ali tu su ipak četiri dželata, a
samo jedna skerletna vreća ništavila koja se guši, grebe i rukama i
nogama; dvor kliče: – Bacite ga dole! Bacite ga dole živog!

Glumci najednom podižu ruke; kad odskoče u stranu, on pada. Počne
da se kotrlja po zemlji, brekćući, a oni počnu da ga nabadaju
trozupcima i razmotavaju dugačka creva od skerletne vune.

Kardinal mrmlja, psuje ih. Počne da prdi, a onda iz uglova dvorane
sukne vatromet. Krajičkom oka Kromvel vidi neku ženu kako beži,
rukom prekrila usta; ali ujka Norfok i dalje krupno korača po prostoriji i
pokazuje rukom: – Gle, razvlače mu creva, rasporio ga dželat! Bogme,
platio bih ovo da gledam!

– Sram te bilo, Tomase Hauarde – dovikne neko – dušu bi prodao
samo da Volsiju vidiš kraj. – Glave se okreću, i Kromvelova glava se
okreće, i niko živi ne zna ko je to rekao; ali on misli da bi to mogao da
bude, ko zna, možda bi mogao – Tomas Vajat? Gospoda đavoli su
otresli prašinu sa sebe i došli nekako do daha. Uz povik: „Sad!“, skaču,
hvataju kardinala i odvlače ga u pakao, koji se, po svemu sudeći, nalazi
iza paravana u dnu dvorane.

Kreće i Kromvel za njima, da vidi šta je iza paravana. Odande

istrčavaju paževi s ubrusima za glumce, ali ih đavolska sila razgoni na
buljuke. Jedno od te dece, ako ne i nekoliko njih, dobija laktom u oko i
prolije punu posudu kipuće vode po svojim stopalima. Ðavoli, gleda
Kromvel, brže-bolje, strgnu one maske s lica, pa ih odbacuju, psujući, u
ćošak; posmatra ih dok pokušavaju da se ispetljaju iz ištrikanih
đavolskih odora. Okreću se jedan prema drugom, smeju se, i počinju da
svlače jedan drugoga, prevlačeći kostime jedan drugom preko glave. –
Ovo je kao Nesova košulja82 – kaže Džordž Bolen dok ga Noris
oslobađa odeće.

Džordž protrese glavu da bi mu se kosa vratila na mesto; njegova
bela put upalila se od dodira s grubom vunom. Džordž i Henri Noris su
đavoli zaduženi za ruke, i oni drže kardinala za prednje šape. Ona dva
đavola što ga vuku za noge još jedan drugog pokušavaju da oslobode
odeće. Jedan od njih je momak po imenu Frensis Veston, a drugi je
Vilijam Brereton, koji je – kao i Noris – i odviše zašao u godine da bi mu
ovakvo ponašanje pristajalo. Toliko su obuzeti sobom i onim što rade –
a samo psuju, smeju se i traže čisto rublje – da i ne primećuju ko ih
gleda; nije im to, uostalom, ni važno. Pljuskaju jedni druge, brišu znoj,
otimaju košulje iz ruku paževa, prebacuju ih sebi preko glava. I dalje s
rascepljenim kopitama na nogama, šepure se malo pre nego što će se
pokloniti.

U središtu prostora koji je za njima ostao prazan nepomično leži
kardinal, zaklonjen od pogleda paravanima; možda spava.

Kromvel prilazi skerletnoj gomilici koja leži na patosu. Stane onda.
Pogleda dole. Čeka. Glumac proviri na jedno oko. – Ovo mora da je
pakao – kaže. – Ovo mora da je pakao, čim je tu Italijan.

Pokojnik skida masku. To je Sekston, luda: gazda Ćuba. Isti onaj
gazda Ćuba koji je pre godinu dana onako vrištao kad su hteli da ga
odvoje od njegovog gospodara.

Ćuba pruža ruku Kromvelu ne bi li mu ovaj pomogao da se osovi na
noge, ali Kromvel tu ruku ne uzima. Ovaj se sam pridigne, psujući.
Počinje da skida onaj skerlet, cima i cepa sukno. Kromvel stoji
prekrštenih ruku, a šaka kojom piše steže se u pesnicu koju niko ne
vidi. Luda odbacuje debele vunene jastuke koje je nosio ispod odeće.
Žgoljav je, ispijen, grudi mu obrasle u ukovrdžane malje. Progovara: –

Zašto si došao u moju zemlju, Italijane? Što nisi ostao u svojoj zemlji, a?
Jeste Sekston luda, ali nije glupak. Dobro taj zna da Kromvel nije

nikakav Italijan.
– Trebalo je da ostaneš tamo – kaže Ćuba, sad sopstvenim,

londonskim naglaskom. – Dosad bi već sagradio sopstveni grad, sve s
bedemima. I katedralu bi imao. I kardinala od marcipana, da pregrizeš
posle večere. I uživao bi u tome jedno godinu ili dve, dok ne dođe neki
veći siledžija i ne šibne te napolje, a?

Kromvel podiže s poda kostim koji je Ćuba maločas skinuo. Jarko je
crven, jeftin, skerletnog tona koji brzo bledi, a dobija se od brazilskog
drveta, i miriše na tuđ znoj. – Kako možeš da igraš tu ulogu?

– Igram ulogu koju sam plaćen da odigram. A vi? – Ćuba se smeje:
liči to na oštar lavež, kao od besnog pseta. – Nije čudo što ste tako
zlovoljni ovih dana. Nema ko da vas plaća, a? Mesje Kremijel,
penzionisani najamnik.

– Nisam baš toliko penzionisan. Mogu ja da te dovedem u red.
– Tim nožem koji držite tamo gde vam je nekada bio struk? – Ćuba
poskoči u stranu, jarca se. On, Kromvel, samo se nasloni na zid;
posmatra ga. Čuje kako neko dete jeca, tamo negde, ne može da ga vidi;
možda je to onaj dečačić koji je dobio po oku, a sad je opet dobio ćušku
zato što je ispustio čanak, ili možda, prosto tako, plače dete. Tako je to u
detinjstvu; kazne te, pa te onda opet kazne što se buniš. I tako čovek
nauči da se ne žali; teška lekcija, ali od onih što se doveka pamte.
Ćuba se namešta u razne poze, izvodi skaredne pokrete; kao da se
priprema za neki budući scenski nastup. Kromvel kaže: – Znam ja,
Tome, u kom si jarku ležao, i moj jarak je blizu bio. – Okreće se prema
gledalištu, od kojeg ga deli pregrada, pa ne može da vidi kralja koji,
verovatno, i dalje uživa u ovom prijatnom danu. Ćuba stoji raširenih
nogu, plazi se. – U svom srcu luda kaže: nema pape. – Okreće zatim
glavu; ceri se. – Dođite nam opet za deset godina, gazda-Kromvele, pa
ćete mi onda reći ko je lud.
– Ne traći svoje šale na mene, Ćubo. Da ti se zanat ne izliže.
– Lude mogu da govore šta hoće.
– Kad ih ja poteram preko suda, ne mogu.
– A gde vam je taj sud? Nije sigurno u dvorištu gde su vas onomad

krstili u bari. Dođite vi ovamo da se vidimo za deset godina, ako još
budete u životu.

– A prestravio bi se da u međuvremenu umrem.
– Samo bih stajao gde sam se zatekao i pustio da me raspalite.
– Mogao bih sad da ti razbijem glavu o zid. Ne bi ti ovima
nedostajao.
– To je tačno – kaže gazda Sekston. – Ujutro bi me išutirali napolje i
ostavili na đubrištu. Ko mari za jednu ludu? Engleska ih je ionako
puna.

Kromvel se iznenadio videvši da je još dan; mislio je da je napolju
uveliko mrak. Volsi je sveprisutan na tim dvorovima; on ih je i sagradio.
Skreneš iza ćoška, i pomisliš: sad ću da vidim gospodara, sa svitkom u
ruci, crtač mu napravio skicu, a on sav blista, raduje se turskim
ćilimima, šezdeset ih ima, a i nada se da će dočekati i ugostiti najbolje
venecijanske staklare: „E sad, Tomase, ukrasi to pismo nekim
venecijanskim srdačnim izrazima, nekim tajnovitim rečenicama koje će
im dati da naslute, na lokalnom narečju i na najtananiji mogući način,
da ja plaćam kako niko ne plaća.“

I onda će Kromvel u pismu dodati da narod Engleske s
dobrodošlicom očekuje strance i da je klima u Engleskoj blaga. Ta
zlaćane ptičice sede na zlaćanim granama i pevaju, a da zlatni kralj sedi
na svom brdu od zlatnika, i peva pesmu koju je sam uglazbio.

Vrativši se kući u Ostin Frajars, najednom mu taj prostor izgleda
nekako čudan i prazan. Sati i sati bili su mu potrebni da se vrati iz
Hempton Korta, i sada je kasno. Gleda u mesto na zidu gde blešti
kardinalovo znamenje: skerletna kapa je, na njegov lični zahtev,
nedavno retuširana. – Sad možeš da ga prefarbaš – kaže.

– A šta ćemo drugo da naslikamo, gospodine?
– Ostavi prazno.
– Mogli bismo da napravimo neku lepu alegoriju?
– Ne sumnjam. – Okreće se i odlazi. – Ostavi mesta.

III

Mrtvi se žale na sahranu

Vreme Božića 1530.

B ila je prošla ponoć kad je neko pokucao na vrata. Čuvar budi sve u
kući, a kad Kromvel siđe sa sprata – unezverenog izraza lica, ali u
svakom drugom pogledu potpuno spreman – zatiče Džoen u spavaćici,
puštene kose, i ona ga pita: – Šta je ovo? – Ričard, Rejf, muški deo
osoblja, odvode je u stranu; u holu kuće u Ostin Frajarsu stoji Vilijam
Brereton iz državnog saveta, s naoružanom pratnjom. Došli su da me
uhapse, pomisli Kromvel. Prilazi Breretonu. – Srećan ti Božić, Vilijame.
Jesi li ti to poranio, ili si odocnio?

Pojavljuju se uto i Elis i Džo. Kromvel se seti one noći kad je Liz
umrla, kad su njegove kćeri stajale, od svih zaboravljene, izbezumljene,
u spavaćicama, i čekale da on dođe kući. Džo brizne u plač. Dolazi uto i
Mersi i odvodi devojčice. Silazi Gregori, obučen, spreman za polazak. –
Tu sam, ako sam ti potreban – kaže on snebivljivo.

– Kralj je u Griniču – kaže Brereton. – Hoće odmah da te vidi. –
Brereton na uobičajene načine pokazuje nestrpljenje: udara se
rukavicom po dlanu i lupka nogom o zemlju.

– Vratite se u krevet – kaže Kromvel ukućanima. – Ne bi me kralj
zvao u Grinič da hoće da me uhapsi; ne radi se to tako. – Istina, teško da
on zna kako se to zapravo radi; okreće se prema Breretonu. – Šta želi od
mene?

Brereton zvera oko sebe, da vidi kako ovi ljudi žive.
– Stvarno ne bih znao reći.
Kromvel pogleda u Ričarda, i vidi koliko ovaj žudi da raspali tog
vlastelinčića po labrnji. I ja bih tako nekad, pomisli on. Ali sad sam sav
fini, kao neka snaša. Izlaze iz kuće, Ričard, Rejf, Kromvel, njegov sin –
napolju je mrak, hladno je i vlažno.

Tamo ih čeka grupa bakljonosaca. Čeka ih i barža – podno prvog
stepeništa što vodi do reke. Mnogo ima do palate Plasentija,83 a Temza
je tako crna da im se čini kao da veslaju po reci Stiks. Mladići sede
preko puta njega, šćućurili se, ne progovaraju, a sve se stopili, kao da
gleda u jednog dečka koji mu je rod; mada mu Rejf, razume se, nije rod.
Počinjem da ličim na doktora Kranmera, pomisli: u srodstvu sam s
Tamvortovima od Linkolnšira, s Kliftonovima iz Kliftona, s porodicom
Moline, za njih ste svakako čuli. Čuli ste valjda? On diže pogled ka
zvezdama, ali one mu se čine blede i daleke; takve, pomisli on,
verovatno i jesu.

I, šta sad da radi? Da pokuša da zapodene razgovor s Breretonom?
Njegovi imaju posede u Stafordširu, u Češiru, pa na granici s Velsom.
Ser Rendal je umro te godine, i njegov sin se dobro omrsio nasledivši
barem hiljadu funti godišnje na ime krunskih doznaka, te još otprilike
trista od lokalnih manastira... Kromvel sabira u glavi. Nije on ni prerano
došao do nasledstva; čovek mora biti da je tu negde, njegovih godina. A
njegov, Kromvelov, otac Volter dobro bi se slagao s Breretonovima, ista
je to kavgadžijska sorta, bukači što remete mir. Seti se postupka koji je
protiv njih vođen u Zvezdanoj sobi,84 biće tome petnaest godina... Slabi
su izgledi da će u ovom trenutku naći temu za razgovor. A ni
Breretonu, po svemu sudeći, nije do priče.

Svakom putovanju dođe kraj; završi se ono na nekom pristaništu, na
nekom doku obavijenom maglom, gde baklje čekaju. Kod kralja kreću
iz istih stopa, duboko u unutrašnjost palate, do njegovih privatnih
odaja. Čeka ih Hari Noris; ko bi drugi? – Kako je on sada? – pita ga
Brereton. Noris koluta očima.

– Pa dobro, gazda-Kromvele – kaže Noris – srećemo se, eto, pod
najčudnijim mogućim okolnostima. Ovo su ti sinovi? – Nasmeši se dok
preleće pogledom preko mladićkih lica. – Ne, očigledno da nisu. Sem
ako nisu od različitih majki.

Kromvel ih predstavlja: gazda Rejf Sedler, gazda Ričard Kromvel,
gazda Gregori Kromvel. U trenu opazi senku gorčine na sinovljevom
licu, pa objašnjava: – Ovo mi je sestrić. A ovo – sin.

– Samo ćeš ti unutra – kaže mu Noris. – Hajdmo odmah, on čeka. –
Odlazeći, dobacuje preko ramena: – Kralj se pribojava prehlade. Hoćeš

li da potražiš onaj njegov crvenkastosmeđi kućni ogrtač, onaj sa
samurovinom?

Brereton nešto progunđa umesto odgovora. Izem ti posô, luftiram
ovde krzna, a lepo bih mogao da budem gore u Česteru, da
talambasam oko gradskih zidina i budim prost narod.

Odaja je prostrana, s visokim izrezbarenim krevetom; Kromvel samo
preleti pogledom preko njega. Pri svetlosti sveće krevetski baldahini
izgledaju zift crni. U krevetu nema nikoga. Henri sedi na baršunom
presvučenoj stolici bez naslona. Izgleda da je sam, ali u sobi se oseća
neki opor miris, neka toplina kao od cimeta, koja ga navodi na pomisao
da i kardinal mora da je tu negde, krije se u senkama, a u ruci mu
pomorandža nadevena začinima koju je uvek nosio kad bi išao u
gužvu, među ljude. Mrtvi, izvesno je, gledaju kako da odagnaju miris
živih; ali Kromvel na drugom kraju ne vidi senovitu telesinu
kardinalovu, već bledo, ševrdavo ovalno lice Tomasa Kranmera.

Kromvel ulazi, i kralj okreće glavu prema njemu. – Kromvele, sanjao
sam svog pokojnog brata.

Kromvel ništa ne govori. A šta bi to razložno pa i mogao da kaže?
Gleda u kralja. Ne oseća ni najslabiji poriv da prasne u smeh. – Kroz
dvanaest dana – kaže kralj – na pola puta između Božića i
Bogojavljenja, bog dozvoljava mrtvima da se dignu iz grobova. Svi to
znaju.

– A kako je izgledao, vaš brat? – pita on blagim tonom.
– Izgledao je onako kako sam ga upamtio... ali bio je bled, vrlo mršav.
Oko njega je bila neka bela vatra, neka svetlost. Ali, znaš, Artur bi
danas imao četrdeset pet godina. Tu bi bio negde, tvojih godina, je l’ da,
gazda-Kromvele?
– Tu negde – kaže on.
– Ja dobro ljudima pogađam godine. Pitam se samo na koga li bi
Artur ličio da je poživeo. Verovatno na našeg oca. Ja sam sada isti deda.
Kromvel pomisli da će kralj da ga pita: a na koga ti ličiš, ali ništa od
toga: kralj je i sâm već ustanovio da Kromvel nema predaka.
– Umro je u Ladlou. Zima je bila. Putevi neprohodni. Morali su
volovskim kolima da prevezu kovčeg. Engleski princ, a na volovskim

kolima... Nikako mi ne ide u glavu.
Ulazi uto Brereton, s onim crvenkastosmeđim baršunom,

samurovinom porubljenim. Henri ustaje, uklanja jedan sloj baršuna, pa
nabira drugi, izdašniji, gušći. Porub od samurovine klizi mu kroz ruke,
kao da je on nekakav kralj-čudovište, obrastao u krzno. – U Vusteru su
ga sahranili – kaže. – Ali ovo mi ne dâ mira. Nikada ga ranije nisam
video mrtvog.

Iz senki progovara doktor Kranmer: – Ne dolaze mrtvi da se žale na
sahranu. Živi imaju naviku da se bave takvim stvarima.

Kralj se ogrće. – Do sada mu u snu nisam video lice. Ni telo, onako
belo, kako sija.

– Ali nije to njegovo telo – kaže Kranmer. – To je slika koja se stvorila
u umu Vašeg veličanstva. Takve slike nazivaju se quasi corpora,
priviđenja leševa. Pročitajte Avgustina.

Kralj baš i ne izgleda kao da će istog časa da pošalje slugu po tu
knjigu. – U tom mom snu on je stajao i gledao u mene. Tužan je
izgledao, mnogo tužan. Učinilo mi se da kaže da sam zauzeo njegovo
mesto. Učinilo mi se da kaže: oduzeo si mi kraljevstvo, iskoristio si moju
ženu. Vratio se da me posrami.

Na to će Kranmer, s lakim prizvukom nestrpljenja u glasu: – Ako je
brat Vašeg veličanstva umro pre nego što je mogao da stupi na presto,
takva je bila božja volja. A što se vašeg navodnog braka tiče, svi mi
znamo i uvereni smo da je potpuno u suprotnosti sa Svetim pismom.
Znamo da onaj u Rimu nema tu moć da oslobodi ljude onoga što
božanski zakon nalaže. Da je greh postojao – to priznajemo; ali bog će se
već smilovati.

– Na mene neće – kaže Henri. – Kad meni dođe sudnji dan, moj brat
će se založiti da budem kažnjen. Vratio se ovamo da me posrami, i ja to
moram da nosim sa sobom. – Ta misao ga razjari. – Ja moram, ja, sâm.

Kranmer taman zausti nešto da kaže; Kromvel mu u tom trenutku
uhvati pogled i gotovo neprimetno odmahne glavom. – Je li vam se brat
Artur obratio u snu?

– Nije.
– Je li vam dao bilo kakav znak?
– Nije.

– Pa što bismo onda poverovali da on Vašem veličanstvu želi išta sem
dobroga? Meni se čini da ste vi na njegovom licu videli nešto čega tamo
zapravo nije bilo, a tu grešku i inače obično činimo kad je o mrtvima reč.
Slušajte vi mene. – On spusti ruku na kraljevsko telo, na rukav od
crvenkastosmeđeg baršuna, na ruku kraljevsku, i stegne je dovoljno
čvrsto da ovaj to oseti. – Vi znate onaj advokatski izraz: „Le mort saisit le
vif“? Mrtav prelazi na živoga, doslovce. Vladar umire, a sva njegova
vlast prelazi na drugoga, čim on umre, nema čekanja, nema
međuvlašća. Ako vam je brat i dolazio u san, nije to učinio zato da bi
vas posramio, već da vas podseti da je vama data moć i živih i mrtvih.
To je znak da bi trebalo da razmotrite rezultate svog kraljevanja. I da
nastavite kao kralj da vladate.

Henri ga pogleda u oči. Razmišlja. Gladi prstima manšetu od
samurovine, izgubio se u mislima. – Da li je to moguće?

Opet Kranmer uzima reč. I opet ga Kromvel prekida. – Znate li šta
piše na Arturovom grobu?

– Rex quondam rexque futurus. Kralj negdašnji kralj je i budući.
– Vaš otac se za to postarao. Kao princ koji dolazi iz Velsa, ispunio je
zavet dat precima. Ceo život je proveo u izgnanstvu, a onda se vratio i
zatražio ono što mu po drevnom pravu pripada. Nije, međutim,
dovoljno tražiti zemlju; zemljom se mora i vladati. Em zemljom mora
da se vlada, em u toj zemlji mora da bude bezbedno, iz naraštaja u
naraštaj. Ako vam se učinilo da vam je brat rekao kako ste zauzeli
njegovo mesto, to on, u stvari, hoće da kaže da vi kao kralj činite isto što
bi i on na vašem mestu činio. On lično ne može da ispuni proročanstvo,
ali to zaveštava vama. Ono što je njemu dato kao obećanje vama je dato
kao moć da obećano i sprovedete u delo.
Kralj skreće pogled na doktora Kranmera, koji kruto kaže: – Ne vidim
ništa sporno u izrečenom. I dalje, međutim, smatram da na snove ne
treba obraćati pažnju.
– O, ali ne sanjaju kraljevi isto što i ostali ljudi – kaže Kromvel.
– Možda ste u pravu.
– Ali što baš sad? – pita Henri, sasvim razložno. – Zašto se baš sad
vraća, u ovom trenutku? Ja sam kralj već dvadeset godina.
Kromvel jedva odoli iskušenju da kaže: zato što je tebi sad četrdeset

godina, a brat ti poručuje da odrasteš. Koliko puta si izvodio one
predstave o Arturu – koliko maski, koliko svečanih povorki, koliko
trupa i izvođača s papirnatim štitovima i drvenim mačevima? – Zato
što je ovo trenutak od životnog značaja – kaže najzad. – Zato što je ovo
trenutak da postanete vladar kakav bi trebalo da budete; jedini,
vrhovni gospodar u svom kraljevstvu. Pitajte ledi Anu. Reći će vam ona.
Isto će vam reći.

– Već mi govori – priznaje kralj. – Kaže da ne bi trebalo više da se
klanjamo Rimu.

– A ako vam se kojim slučajem u snu pojavi otac, prihvatite to isto
kao ovaj san. Da je i on, dakle, došao da vas osnaži. Nema tog oca koji
želi da vidi sina slabijeg od sebe.

Henrijevo lice lagano se širi u osmeh. Kao da se tek sad čupa iz onog
sna, kao da se tek sad proteže iz te noći, iz noći skrivenih užasa, pune
glista i crva. On ustaje. Lice mu blista. Odblesci vatre šaraju njegovu
haljinu, u dubokim naborima trepere oker i sivosmeđa, boje zemlje,
ilovače. – Vrlo dobro – kaže on. – Razumem. Sad mi je sve jasno. Znao
sam koga da pozovem. Uvek to znam. – Okreće se i govori u mrak. –
Hari Norise? Koliko je sati? Četiri? Spremi kapelansku odoru za misu.

– Možda bih ja mogao da vam odslužim misu – predlaže doktor
Kranmer, ali Henri kaže: – Ne, vi ste umorni. Gospodo, zbog mene niste
mogli da spavate.

Tek tako, kao zapovest. I eto njih dvojice, isteranih napolje. Prolaze
pored straže. Hodaju i ćute, vraćaju se svako svojima, a Brereton ih
prati u stopu. Najzad doktor Kranmer ne prozbori: – Lepo urađeno.

Kromvel se okreće. Sad bi se baš od srca nasmejao, ali ne sme da se
smeje.

– Vešto ste ono izveli, „a ako vam se kojim slučajem u snu pojavi
otac...“ Rekô bih da ne volite da vas bude u sitne sate?

– Celu kuću su mi digli na noge.
Doktoru kao da je žao, vidi da je možda bio nepažljiv. – Naravno –
promrmlja on. – Ja nisam oženjen čovek, pa o tim stvarima i ne
razmišljam.
– Nisam ni ja oženjen čovek.
– Niste. Zaboravio sam.

– Ne slažete se s onim što sam rekao?
– Bilo je savršeno u svakom pogledu. Kao da ste sve unapred smislili.
– A kako sam mogao da smislim unapred?
– Zaista niste. Vi ste čovek žive mašte. S druge strane... što se
jevanđelja tiče, znate...
– Što se jevanđelja tiče, ja bih ovo nazvao uspešnim noćnim radom.
– Ali pitam se, ipak – kaže Kranmer, maltene za sebe – pitam se šta vi
mislite, šta je u stvari jevanđelje. Mislite li da je to neka knjiga
neispisanih listova u koju Tomas Kromvel može da beleži svoje želje?
Kromvel zastaje. Položi šaku na doktorovu nadlakticu, pa kaže: –
Doktore Kranmeru, pogledajte me. Verujte mi. Iskreno govorim. Nisam
ja kriv ako me je bog stvorio ovakvog, da ličim na grešnika. Mora da to
nije učinio slučajno.
– I ja bih se usudio reći da nije – nasmeši se Kranmer. – Dao vam je
takvo lice da biste poplašili naše neprijatelje. A i te šake vam je dao, da
možete da uzmete stvar u svoje ruke kad zatreba – ono kad ste uhvatili
kralja za ruku, bogami sam se trgnuo i ja. A Henri je taj stisak i te kako
osetio. – Kranmer klimne glavom. – Vi ste ličnost veoma jake volje.
Sveštenici to umeju: da ti govore o tvom karakteru. Da izriču
presude: ova konkretna presuda čini mu se povoljnom, mada mu
doktor Kranmer, poput kakve vračare, nije rekao ništa više od onoga što
već zna. – Hajdete – kaže uto Kranmer – vaši momci jedva čekaju da
vas vide zdravog i čitavog.
Rejf, Gregori i Ričard sjate se oko Kromvela: šta je bilo tamo? – Kralj je
nešto sanjao.
– Sanjao? – Rejf se zgranuo. – Sve nas je izbudio zbog toga što je nešto
sanjao?
– Veruj ti meni na reč – kaže Brereton – ume on da izbudi ljude i za
mnogo manje od toga.
– Doktor Kranmer i ja se slažemo u tome da kraljevi ne sanjaju isto što
i ostali ljudi.
– Je l’ nešto ružno sanjao? – na to će Gregori.
– U početku jeste. Mislio je da je ružno. Sad ne misli.
Gledaju ga, ništa ne shvataju, ali Gregori ga razume. – Kad sam bio
mali, sanjao sam demone. Mislio sam da mi se kriju ispod kreveta, ali ti

si mi tad rekao: ne mogu oni nikako da se kriju ispod tvog kreveta, jer
demona uopšte i nema s naše strane reke, ne bi ih nikad pustili stražari
preko Londonskog mosta.

– I zato se ti, je li – kaže Ričard – i danas plašiš da pređeš reku i odeš
u Sautork?85

A Gregori će: – Sautork? Šta je to Sautork?
– Znaš li ti – na to će Rejf, nastavničkim tonom – da ponekad osetim
da u ovom našem Gregoriju zaista ima nečega. Nije to, istina, plamen,
ali iskrica jeste. Samo iskrica.
– Samo se ti rugaj! Vidi kakva ti je ta bradurina!
– Zar je ovo brada? – kaže Ričard. – Ovih nekoliko crvenih dlačica? A
ja mislio da to brici bio loš dan.
Grle se, potpuno su ludi od olakšanja. – Mislimo smo da ga je kralj
bacio u neku tamnicu – kaže Gregori.
Kranmer klima glavom trpeljivo, zabavlja ga sve to. – Vaša deca vas
vole – kaže on Kromvelu.
– Ne bismo mi mogli bez glavnoga – kaže Ričard.
Mnogo će vremena proći do zore. Jutro je isto onako mračno kao
onomad kad je kardinal umro. U vazduhu se oseća miris snega.
– Slutim da će ponovo hteti da nas vidi – kaže Kranmer. – Kad bude
razmislio o onome što ste mu rekli, a onda se, recimo, prepusti vlastitim
mislima?
– Ja, u svakom slučaju, moram da se vratim do grada, da me vide. –
Da se presvučem, misli Kromvel, i sačekam šta će biti dalje. Breretonu
pak kaže: – Ti znaš gde ćeš me naći. Vilijame.
Klimne glavom i krene svojim putem. – Doktore Kranmeru, kažite
gospi da smo noćas dobro obavili posao. – Prebaci ruku preko
sinovljevog ramena, pa prošaputa: – Gregori, one priče o Merlinu koje si
čitao – napisaćemo ih još.
– O, nisam stigao sve da pročitam – kaže Gregori. – Svanulo je.

***

Istoga dana Kromvel ponovo ulazi u lamperijom obloženu odaju u
Griniču. Poslednji je dan 1530. godine. Kromvel skida rukavice od jareće
kože namirisane ambrom. Prstima desne ruke dodiruje tirkizni prsten,

namešta ga.
– Savet čeka – kaže kralj. Smeje se, kao da je izvojevao neku ličnu

pobedu. – Idi tamo, pridruži im se. Daće ti tekst zakletve.
S kraljem je doktor Kranmer; vrlo je bled, vrlo tih. Doktor klima

glavom, da mu oda priznanje; a onda, neočekivano, osmeh ozari
njegovo lice, obasjavši celo to poslepodne.

Narednih sat vremena proteći će u duhu improvizacije. Kralj ne želi
da čeka, i bitni su mu samo oni članovi saveta koje može da pronađe u
najkraćem roku. Vojvode su u svojim zemljama, priređuju dvorske
božićne svetkovine. S nama je stari Voram, nadbiskup kenterberijski.
Petnaest je godina prošlo otkako ga je Volsi smenio s mesta lorda
kancelara; ili, kako je to kardinal imao običaj da kaže, otkako ga je
oslobodio svetovne službe, pruživši mu priliku da se, u poznim
godinama, potpuno posveti molitvi. – Pa eto, Kromvele – kaže on. – Sad
si član saveta! Kuda ideš, svete! – Lice mu je izborano, oči iskolačene.
Ruke mu blago podrhtavaju dok mu prinosi svetu knjigu.

S nama je i Tomas Bolen, erl od Viltšira, lord čuvar državnog pečata. I
lord kancelar je tu; zašto li taj Mor, razdraži se Kromvel, nikad ne može
da se obrije kako treba? Zar ne može da nađe malo vremena, da
napravi sebi prostora u tom bespoštednom dnevnom rasporedu? Kako
Mor izlazi na svetlost, Kromvel primećuje da je ovaj još razbarušeniji
nego obično; lice mu upalo, podočnjaci boje šljive. – Šta vam se desilo?

– Nisi čuo. Otac mi je umro.
– Taj dobri starac – kaže Kromvel. – Nedostajaće nam njegovi mudri
pravni saveti.
I njegove dosadne priče. Teško da će nam nedostajati.
– Umro mi je na rukama. – Mor plače; kao da se smanjuje, bolje reći, i
sad celim telom roni suze. On je bio svetlost moga života, kaže, moj
otac. Nema u nama te veličine, mi smo samo senka ljudi kakvi su oni
bili. Zamoli tvoje u Ostin Frajarsu da se pomole za njega. – Čudno je to,
Tomase, ali otkako njega nema, osećam kako me godine pritiskaju. Kao
da sam do pre neki dan još bio dečkić. Ali bog je, eto, pucnuo prstima, i
sad vidim da su najbolje godine iza mene.
– Znate, kad je umrla Elizabeta, moja žena... – A onda mu dođe da
kaže: kad su mi umrle kćerke, kad mi je sestra umrla, kad mi je familija

desetkovana, u kući se crnina nije ni skidala, a sada sam, evo, i
kardinala izgubio... Ali on ne želi da prizna, ni na tren samo, da mu je
tuga oslabila volju. Jedan je otac, ne možeš drugoga naći, ali on teško da
bi tako nešto uopšte i poželeo; što se žena tiče, njih Tomas Mor bere kao
kruške sa grane. – U ovom času u to ne možete da poverujete, ali vratiće
vam se osećanja. Ponovo ćete se okrenuti svetu i svemu što u tom svetu
morate da uradite.

– I ti si pretrpeo gubitke, znam ja to. Eto... – lord kancelar
zašmrkaveo, uzdiše, vrti glavom. – Hajde da obavimo to što se mora.

Mor počinje da mu čita tekst zakletve. Zaklinje se da će biti pouzdan
u savetima, otvoren i nepristrasan na rečima, diskretan u postupcima,
dosledan u odanosti. Stigao je taman do onog dela gde se pominju
mudrost i delikatnost, kad se vrata naglo otvaraju i uleće Gardiner, kao
vrana što je do maločas iz prikrajka motrila na crknutu ovcu. – Mislim
da ne možete ovo ovako, bez prisustva prvog sekretara – kaže on, a
Voram će blagim glasom: svetog mi raspeća, zar moramo sve iz
početka?

Tomas Bolen gladi bradu. Pogled mu zastaje na kardinalovom
prstenu, i izraz na njegovom licu iz zgranutosti prelazi u puki cinizam.
– Ako mi tačno i ne poznajemo celu proceduru – kaže on – potpuno sam
siguran da je Tomas Kromvel zna. Dajte mu godinu-dve, i svi mi ostali
možda ćemo postati višak.

– A ja sam siguran da neću doživeti to da vidim – kaže Voram. –
Lorde kancelaru, možemo li da nastavimo? O, siroti čoveče! Opet plače.
Mnogo mi je žao zbog tebe. Ali svi ćemo mi jednog dana umreti.

Bože dragi, pomisli Kromvel, ako je ovo najbolje što možeš da čuješ
od nadbiskupa kenterberijskog, onda bih i ja mogô u nadbiskupe.

Zaklinje se da će podržavati kralja u vršenju vlasti. Da će poštovati
prvenstvo i nadležnosti Njegovog veličanstva. Zaklinje se da će
podržavati njegove baštinike i zakonite naslednike, i toga časa pomisli
na vanbračnog sina Ričmonda, i na brbljivog prcoljka Meri, i na vojvodu
od Norfoka kako pokazuje društvu nokat na palcu. – Dobro, to smo
završili – kaže nadbiskup. – I amin, jer šta nam drugo preostaje?
Hoćemo li sad po čašu kuvanog vina? Ova hladnoća se uvlači u kosti.

Tomas Mor kaže: – Sada si član saveta, i nadam se da ćeš kralju umeti

da kažeš i šta bi trebalo da uradi, a ne samo šta može da uradi. Kad bi
lav poznavao sopstvenu snagu, teško bi bilo svladati ga.

Napolju pada susnežica. Tamne pahulje padaju u Temzu. Kromvelu
Engleska pukla pred očima, nisko, rumeno sunce naleglo na snežna
polja.

Seća se onog dana kad je plac Jork poharan. On i Džordž Kevendiš
stajali su i gledali kako otvaraju sanduke i vade iz njih kardinalove
odežde. Ogrtači su bili protkani zlatom i srebrom, sa šarama u obliku
zlatnih zvezda, ptica, riba, jelena, lavova, anđela, cveća i Katarininih
točkova.86 Kad su ih ponovo spakovali u putne sanduke, pa sanduke
zakucali, kraljevi ljudi su počeli da preturaju po kutijama u kojima su
se nalazile albe i štihari,87 uredno spakovani, veštom rukom,
besprekorno. Dok su prelazili iz ruke u ruku, laki kao anđeli na
počinku, blago su se presijavali; raširi jedan, rekao je neko, da vidimo
kakvoću. Prsti su počeli da cimaju lanene pantljike; čekaj, pusti mene,
rekao je Džordž Kevendiš. Razvezana, tkanina se zanjihala, zasenjujuće
bela, prozračna kao moljčevo krilce. Podigli su zatim poklopce kovčega
s odeždama, i zapahnuli su ih mirisi kedrovine i začina, tmasti, daleki,
opori. A lepršavi anđeli behu spakovani s lavandom; londonska kiša
spirala je prozor, i miris leta preplavio je to mutno popodne.

ČETVRTI DEO

I

Namesti lice

1531.

D a li je to od bola ili straha, ili neke urođene mane; da li zbog letnje
žege, ili jeke lovačkih rogova što, vijugajući kroz vazduh, nestaje
u daljini, ili zbog vrtloženja iskričave prašine u praznim sobama; ili je to
možda dete izgubilo san dok se, već od rane zore, pakuju stvari za
selidbu očevog domaćinstva; razlog nije ni bitan; ona je utonula u sebe,
a oči su joj boje barske vode. On nabacuje uvodne učtivosti na
latinskom, i ne promiče mu pri tom kako steže naslon majčine stolice. –
Gospođo, vaša kćerka bi trebalo da sedne. – Da ne bi došlo do
nadgornjavanja, on sam uzima stolicu bez naslona i spušta je, odlučno,
tako da nogari lupnu o pod, kraj Katarininih sukanja.

Kraljica se naslanja, sva ukočena u mideru iz kojeg su povađene žice,
pa šapne nešto kćerki na uvo. Gospe iz Italije, naoko bezbrižne, nose
gvozdene konstrukcije ispod svile. Potrebno je beskrajno strpljenje, i to
ne samo pregovaračko, da ih čovek natera da se svuku.

Meri pogne glavu da odgovori, isto šapatom; nagoveštava, na
kastiljskom, da su joj došli oni dani. Dva para zenica gledaju ga pravo u
oči. Devojčin pogled je gotovo neusredsređen; on pretpostavlja da ga
ona vidi, ali kao neku glomaznu senku u prostoru u kojem ničeg osim
jada nema. Lepo sedi, uspravi se, mrmlja Katarina – kako dolikuje
engleskoj princezi. Meri, i dalje se obema rukama držeći za naslon
stolice, duboko udahne. Okreće prema njemu svoje neprivlačno,
zgrčeno lice – tvrdo kao nokat na Norfokovom palcu.

Rano je popodne, veoma je toplo. Odraz sunčevih zraka na zidu
poprima oblike nepostojanih kvadrata lila i zlatne boje. Pod njima leže
spečene livade vindzorske. Temza se povlači.

Kraljica progovara na engleskom. – Je l’ znaš ko je ovo? To je gazda
Kromvel. On piše nove zakone.

U neugodnom raskoraku između dva jezika, Kromvel kaže: –
Gospođo, hoćemo li na engleskom, ili na latinskom?

– I vaš kardinal bi isto pitanje postavio. Kao da sam ja ovde neka
strankinja. Reću i vama isto što sam i njemu: zvanje princeze od Velsa
ponela sam kad su mi bile tri godine. Šesnaest mi je bilo kad sam došla
ovamo i udala se za gospodara Artura. Imala sam sedamnaest godina i
bila još devica kad je on umro. S dvadeset četiri postala sam kraljica
Engleske, a sada ću, da se izbegnu bilo kakve nedoumice, reći da mi je
danas četrdeset šest godina, još sam kraljica, a do sada sam, verujem, i
ja postala kao neka Engleskinja. Ali neću i vama ponavljati sve ono što
sam rekla kardinalu. Ne bi me čudilo da vam je on sve to preneo.

Prožima ga osećanje da bi trebalo da se pokloni. Kraljica kaže: – Od
početka godine naovamo doneli su neke nacrte zakona u parlament. Do
sada je gazda Kromvel svoj dar iskazivao isključivo kao zajmodavac,
ali sada je, eto, uvideo da ima talenta i za zakonodavstvo – ako ti treba
neki nov zakon, samo se njemu obrati. Čujem da noću te nacrte nosite
kući u... gde vam ono beše kuća? – Te reči ona izgovara kao da će da
kaže „gde ti ono beše štenara“.

– Ovi zakoni su napisani protiv Crkve – kaže Meri. – Pitam se samo
kako naši lordovi mogu tako nešto da dozvole.

– Ti znaš – kaže kraljica – da je kardinal od Jorka optužen, po slovu
zakona o zaštiti, za uzurpaciju nadležnosti tvoga oca kao vladara
Engleske. Sada, eto, gazda Kromvel i njegovi prijatelji dolaze do
zaključka da je celokupno sveštenstvo saučestvovalo u tom krivičnom
delu, pa traži od Crkve da plati globu od preko sto hiljada funti.

– Nije to globa. Mi to zovemo dobročinstvom.
– A ja to zovem iznudom. – Ona se okreće prema kćeri. – Ako mene
pitaš zbog čega niko ne brani Crkvu, jedino ti mogu reći da u ovoj
zemlji ima plemića – na Safoka misli, na Norfoka – za koje se pouzdano
zna da su rekli da će smanjiti moć crkve, i da nikada više neće dozvoliti
da ih muči – tu reč su upotrebili – neki sveštenik koji bi se uzdigao do
takve veličine kao naš počivši legat. Da nam novi Volsi nije potreban, s
tim se slažem. Ali s napadima na biskupe se ne slažem. U Volsiju sam
imala neprijatelja. To ne menja moja osećanja prema svetoj majci Crkvi.
A Kromvel pomisli: meni je Volsi bio i otac i drug. Ni to ne menja

moja osećanja prema svetoj majci Crkvi.
– Vi i predsedavajući parlamenta Odli kujete u potaji neke planove. –

Kraljica predsednika parlamenta pominje kao da kaže „vi i vaš
kuhinjski poslužitelj“. – A onda vi odete kod kralja pa ga podstičete da
se nametne kao poglavar Crkve u Engleskoj.

– A znamo – na to će dete – da je papa crkveni poglavar i ovde i
svugde, i da zakonitost svakoj vladi daje isključivo presto svetoga
Petra. I niko drugi.

– Ledi Meri – kaže on – što ne sednete? – Uhvati je u trenutku kad njoj
klecnu kolena, pa joj pomogne da se spusti na stoličicu. – To je od ove
vrućine – kaže on, da se devojka ne postidi. – Ona podiže pogled, oči su
joj prazne i sive, i u njima se ogleda prostodušna zahvalnost; ali onoga
časa kad je sela, taj pogled ustupa mesto izrazu neprobojnom kao
bedem grada pod opsadom.

– Vi kažete da ga „podstičem“ – obrati se on Katarini. – Ali Vaša
visost bolje od bilo koga zna da kralj nikome ne dâ da upravlja njime.

– Ali to ne znači da se neće povesti za nekim – kaže ona pa se okrene
prema Meri, koja je u međuvremenu prekrstila ruke preko stomaka. – I
tako je tvoj otac, kralj, imenovan za poglavara crkve, a da se umiri
savest naših biskupa, ubacili su i sledeću formulaciju „u meri u kojoj to
Hristov zakon dozvoljava“.

– Šta to znači? – kaže Meri. – To ništa ne znači.
– Vaša visosti, to znači sve.
– Tako je. Vrlo je pametno sročeno.
– Molim vas – kaže Kromvel – da sagledate to iz drugog ugla. Kralj je
samo utvrdio položaj koji je i ranije držao, položaj koji mu i u skladu s
presedanima...
– ... presedanima izmišljenim sad, ovih meseci...
– ... nesporno pripada.
Pod neskladnom, kabastom kapom Merino čelo obliveno je znojem. –
Što se jednom utvrdi, nije jednom zasvagda utvrđeno, zar ne? – pita
ona.
– Nije, naravno – kaže njena majka. – Samo da je Crkvi po volji –
jedino još ostaje da se ja povinujem njihovim željama i odreknem se
statusa kraljice i supruge.

U pravu je princeza, pomisli Kromvel. Mesta za pregovore još ima. –
Ništa ovde nije neopozivo – kaže.

– Nije, čekajte samo da vidite šta ću vam doneti na pregovarački sto. –
Katarina pruža šake – male, zdepaste, debeljuškaste šake – da pokaže
da su prazne. – Jedino me biskup Fišer brani. Jedino sam na njega uvek
mogla da se oslonim. Jedino je on u stanju da mi kaže istinu, a istina je
da Donji dom parlamenta vrvi od pagana. – Ona uzdahne, ruke joj
padaju niz telo. – I ko je to sad nagovorio mog muža da odjaše tako, bez
pozdrava? Nikad ranije to nije radio. Nikada.

– Otišao je do Čertsija, u lov, na nekoliko dana.
– S onom ženom – kaže Meri. – Onom.
– Produžiće zatim putem za Gildford, da poseti lorda Sendisa... želeo
bi da vidi tu njegovu novu lepu galeriju u Vajnu.88 – Govori lako,
umirujućim tonom, kao svojevremeno kardinal; možda i previše
podseća na kardinala? – A dalje će, već u zavisnosti od vremena i
divljači, otići do Vilijama Poleta u Bejzing.89
– Kad ću i ja za njim?
– Vraća se on, ako bog da, kroz dve nedelje.
– Dve nedelje – kaže Meri. – Sâm s onom.
– Pre toga, gospođo, morate da pređete u drugu palatu – on je
odabrao palatu Mor u Hertfordširu, i sami znate da je vrlo udobna.
– S obzirom na to da je kuća kardinalska – na to će Meri – mora biti da
je raskošna.
Moje kćerke, pomisli Kromvel, nikada ovako ne bi pričale. – Princezo
– kaže on – hoćete li blagoizvoleti da prestanete da pričate loše o čoveku
koji vam nikada nije naudio?
Meri pocrvenela do ušiju. – Nije mi to bila namera.
– Pokojni kardinal vam je kum. Molite se za njega, toliko mu
dugujete.
Ona gleda u Kromvela, trepće; izgleda uplašeno. – Molim se da što
kraće boravi u čistilištu...
Katarina je prekida. – Pošaljite neku kutiju u Hertfordšir. Pošaljite
neki paket. Nemojte mene da šaljete.
– Ceo dvor će tamo biti s vama. Kuća je spremna da primi dvesta
ljudi.

– Pisaću kralju. Možete mu odneti to pismo. Meni je mesto uz njega.
– Savetovao bih vam – kaže on – da budete odmereni u ovom
trenutku. Mogao bi da vas... – Pokazuje na princezu. Sklopi pa rastavi
dlanove. Da vas odvoji.
Dete se rve s bolom. Majka se rve s tugom i srdžbom, gađenjem i
strahom. – Očekivala sam tako nešto – kaže ona – ali nisam očekivala
da će poslati nekoga kao što ste vi da mi to saopšti. – Kromvel se
namršti: zar misli da bi joj lakše bilo da je to čula od Norfoka? – Kažu da
ste izučili kovački zanat; je li to tačno?
A sad će da pita, pomisli Kromvel, umeš li da potkuješ konja?
– Moj otac se bavio tim zanatom.
– Sad već počinjem da vas shvatam – kaže ona pa klimne glavom. –
Kovači sami sebi kuju alat.

Osamsto metara belih zidova, ogledalo za nemilosrdni sunčev sjaj –
treba to proći po ovakvoj žezi. Gregori i Rejf se ćuškaju i gurkaju u senci
kapije, vređaju se na kulinarskoj osnovi, što ih je on sâm naučio:
gospodine, vi ste jedan debeli Flamanac, mažete maslac po hlebu.
Gospodin, vi ste jedan rimski siromaško, dabogda vam potomci jeli
puževe. Gazda Rajotesli se opružio na suncu i posmatra mladiće s
lenjim osmehom na licu; leptirići mu kruže oko glave, kao neki venčić.

– O, to ste vi – kaže Rajotesli, koji izgleda zadovoljno. – A ti mi
izgledaš taman da neko uzme da te naslika, gazda Rajotesli – uzvraća
Kromvel. – Dublet morskoplave boje, i snop svetla tačno tamo gde
treba.

– Gospodine, šta kaže Katarina?
– Kaže da su ti presedani obična izmišljotina.
Rejf: – Je l’ zna ona da ste vi i doktor Kranmer celu noć presedeli kod
njega?
– O, ludih li vremena! – kaže Gregori. – Došlo dotle da se zora
dočekuje s doktorom Kranmerom!
On prebaci ruku preko Rejfovih koščatih ramenaca i stegne ga; kakvo
je olakšanje pobeći od Katarine, i od one devojke što preza kao kuja kad
je šibaš. – Jednom sam ja tako, s Ðovaninom – dobro sad, s nekim
momcima koje sam poznavao... – Toga časa ućuti: šta je ovo sad?

Pričam priče o sebi.
– Molim vas... – kaže Rajotesli.
– Dobro ajde. Napravili mi jedan kip, nekog malog krilatog boga što

se smejulji, a onda ga izlupali maljevima i lancima da izgleda kao da je
antički pa unajmili mazgara da ga otera u Rim i proda kardinalu. – A
vrelo je bilo tog dana kad su ih uveli kod kardinala: jara, sve ti se muti
pred očima, u daljini grmi, a nepomičan vazduh pun bele prašine s
obližnjih gradilišta. – Sećam se da su mu oči zasuzile dok nam je davao
novac. „Kad pomisliš samo“, rekao je, „da je na ovim ljupkim nožicama
i ovim slatkim krilcima možda počinuo pogled cara Avgusta.“ Kad su
Portinarijevi90 krenuli najzad za Firencu, posrtali su pod teretom svojih
buđelara.

– A vi?
– Ja sam uzeo svoj deo i ostao tamo da prodajem mazge.
Kreću nizbrdo, kroz unutrašnje dvorište. Kako izađe na sunce,
Kromvel zakloni oči, kao da bi da vidi kroz neprozirne krošnje što se
prostiru u daljinu. – Rekoh ja kraljici, ostavi ti Henrija na miru. Ili on
možda neće dozvoliti princezi da otputuje s majkom.
Rajotesli, iznenađen, kaže: – Ali tako je odlučeno. Njih dve će morati
da se rastave. Meri ide u Ričmond.
Kromvel to nije znao. Nada se da se na njemu ne vidi da je zatečen. –
Naravno – kaže. – Ali kraljici to nije saopšteno, a vredelo je pokušati, zar
ne?
Vidiš kako gazda Rajotesli ume da posluži. Vidiš kako nam donosi
poverljive informacije od sekretara Gardinera. – Surovo je to – kaže Rejf.
– Iskoristiti jednu devojčicu protiv njene majke.
– Surovo, jeste... Ali pitanje je, nije li ona sama birala svoga princa? Jer
tako to biva: sam biraš, i znaš koga si izabrao. A onda, kad je izbor već
načinjen, ti pristaješ na ono što kralj od tebe traži – da, to je izvodljivo,
da, to bi se moglo uraditi. Ako ti se Henri ne sviđa, a eno – široko ti
more, idi nađi drugoga, ali ja kad vam kažem: da se sve ovo događa u
Italiji, Katarina bi se dosad već o’ladila u grobu.
– Ali ti si se zakleo – na to će Gregori – da ćeš poštovati kraljicu.
– I poštujem je. Poštovao bih i njen leš.
– Ne bi joj valjda radio o glavi?

Kromvel stane. Uzima sina za ruku, okreće ga prema sebi, da ga
pogleda u oči. – Hajde da se vratimo rečenicu po rečenicu, da vidimo o
čemu smo sve pričali. – Gregori se odmiče. – Ne, slušaj me, Gregori.
Ovako sam rekao: ti udovoljavaš kraljevim zahtevima. Kad on nešto
poželi, ti si tu. To je dužnost jednog dvoranina. E sad, shvati ovo: prosto
je nemoguće da Henri zatraži od nekoga, bio to ja ili ma ko drugi, da
naudi kraljici. Šta je on to, čudovište? I dan-danas on je njoj naklonjen; a
kako i ne bi bio? Sem toga, ima dušu koju bi voleo da spase. Ispoveda
se svakodnevno nekom od svojih kapelana. Misliš da car to radi, ili kralj
Fransoa? Henrijevo srce je, ja te u to uveravam, srce puno osećanja; a od
Henrijeve duše – u to ti se kunem – nema razgolićenije u celom
hrišćanskom svetu.

– Gazda-Kromvele – kaže Rajotesli – on vam je sin, ne neki
ambasador.

Kromvel pušta Gregorija. – Hoćemo li na reku? Možda dune neki
vetrić.

Šest parova lovačkih pasa vrzmaju se i kevću dole, u kavezima na
točkovima, u kojima će ih prebaciti do lovišta. Mašu repovima, pentraju
se jedan drugom na grbinu, uvrću jedan drugome uši i grickaju ih, a
njihovo kevtanje i zavijanje samo pojačava gotovo panično stanje koje je
zahvatilo zamak. Više to podseća na evakuaciju neke tvrđave nego na
početak letnje sezone lova. Znojavi nosači podižu kraljev nameštaj na
kola. Dvojica s okovanim sandukom zaglavili su se na vratima.
Kromvel se seti sebe, izubijanog i usamljenog deteta što tovari kola ne
bi li ga povezli. Priđe ljudima. – Kako vam se to desilo, momci?

Ispravlja jedan ćošak sanduka, pa ih natera da se povuku malo
natrag, u hladovinu; prilagodi ugao rotacije, očas posla; momci se
nakratko uzmuvaju, a onda sanduk samo klizne, i evo njih na svetlu,
viču: „Vidi, prošlo!“, kao da su se sami setili kako da ga proguraju.
Posle ćete i kraljicu da selite, kaže im, ona ide u kardinalovu palatu u
Moru, a oni se prenu pa će: nije valjda, gazda, a šta ako kraljica ne bude
htela? Onda ima da je umotamo u ćilim i smestimo je na vaša kola, kaže
on. Daje im novac: lakše malo, kaže, mnogo je vruće, nemojte toliko da
zapinjete. Onda lagano odšeta do svojih momaka. Jedan čovek privodi
konje, spremne za uprezanje u kola koja će vući pse, a ovi, čim su osetili

miris konja, počeli da laju pa ne staju, i tera to tako još neko vreme i kad
su isplovili.

Reka je mrka, troma; na itonskoj obali nekoliko beslovesnih labudova
kliza se po travi. Čamac prolazi odmah ispod njih. – Nije li to Sajon
Medok? – upita Kromvel u jednom trenutku.

– Lica ne zaboravljaš, a?
– Ako su ružna, nema šanse.
– A jesi li se pogledô u ogledalo, dilberu? – Čamdžija je do maločas
jeo jabuku, s jezgrom i svim ostalim; prefinjenim pokretima, pljucka
semenke u vodu.
– Kako ti je tata?
– Umro. – Sajon ispljune i peteljčicu. – Je l’ ti neki od ovih sin?
– Ja sam – kaže Gregori.
– A onaj tam’ je moj. – Sajon klimne glavom u pravcu veslača koji sedi
preko puta; ljudeskara samo pocrveni i skrene pogled u stranu. – Tvoj
tata je po ovak’om vremenu zatvarô radnju. Ugasi lepo vatru i ode da
peca.
– A onda lupa štapom po vodi – kaže Kromvel – dok ne umlati ribu
na mrtvo ime. Pa skoči u vodu i izvuče ih iz dubine, ono gde se zeleni, a
ribe samo brekću. Protne im prste kroz škrge: „Šta gledaš“, kaže onda
ribi, „šta gledaš, krljušt li ti tvoju? Mene gledaš?“
– Taj nije volô da se izležava na suncu i uživa – objašnjava Medok. –
Do sutra mogu da vam pričam o Volteru Kromvelu.
Gazda-Rajotesli je, očigledno, u čudu. Nikako mu ne ulazi u glavu šta
to može da se sazna od nekih tamo čamdžija koji govore tim
bogohulnim, neuhvatljivim žargonom. S dvanaest godina Kromvel ga
je govorio tečno, to mu je uostalom maternji jezik, i sada mu se vraća u
usta, kao nešto prirodno, nešto prljavo. Ovladao je koliko-toliko grčkim,
na kojem razmenjuje misli s Tomasom Kranmerom, sa „Zovite me
Rizlijem“; mlad je to jezik, neokaljan, kao omekšala voćka. Ali nikad ti
neki grčki učenjak neće tako pridobiti pažnju kao Sajon sada, s tim
patnijevskim stavovima o tim jebenim Bolenovima. Henri nagna majku,
svaka mu čas’. Nagna i sestru, pa čemu kralj služi? Ali mora to negde
da stane. Nije čovek divlja zverka. Anu Sajon naziva jeguljom,
ljigavicom što iz ruku klizi, i Kromvel se priseti šta je kardinal jednom

rekao za nju: moja zmijolika neprijateljica. Sajon kaže, ona se spanđala
sa svojim bratom; a Kromvel će, šta, sa svojim bratom Džordžom?

– Sa svom braćom kol’ko ih ima. Takvi gledaju da to ostane u kući.
Izvode one prljave francuske štosove, kao...

– Je l’ bi mogô malo tiše? – Kromvel se osvrće oko sebe, kao da čamac
vrvi od uhoda.

– ... i tako ona i zna da neće da poklekne pred Henrijem, jer ako mu se
poda, pa rodi sina, on će njoj: fala ti lepo, a sad se tornjaj, mala – pa zato
ona njemu kaže: o, Vaša visosti, nikad to ne bih smela dozvoliti – jer zna
da će iste te noći biti s bratom, do grla ima da joj uđe, a onda će brat, da
’prostite, da pita: sestro, šta da radim s ovim ovde nabreklim – a ona će:
o, ne uznemiravaj se, brate moj gospodaru, no turi to u onu drugu rupu,
tam’ pozadi, i nema da brigamo.

Hvala, kaže Kromvel, pojma nisam imao kako oni to rade.
Dečaci su razumeli otprilike jednu od tri reči. Sajon dobija bakšiš.
Mnogo vredi ponovo okušati plodove patnijevske mašte. Dugo će
pamtiti Sajonovo budalasto smejuljenje: nimalo nalik pravoj Ani.
Kasnije, kod kuće, Gregori kaže: – Zar bi ljudi trebalo tako da govore?
I da još za to budu plaćeni?
– Govorio je ono što misli. – Kromvel slegne ramenima. – A ti, ako ti je
stalo da saznaš šta ljudi misle...
– „Zovite me Rizli“ se plaši tebe. Kaže da si, dok si dolazio ovamo iz
Čelsija s prvim sekretarom, pretio da ćeš ga izbaciti iz njegove
sopstvene barže, da se udavi.
Razgovor, koliko ga pamćenje služe, nije baš tako tekao.
– A da li „Zovite me“ zaista misli da bih ja to uradio?
– Misli. On misli da si ti u stanju svašta da učiniš.

Ani je za Novu godinu poklonio srebrne viljuške s drškama od
bezbojnog kvarca. Nada se da će ih koristiti za stolom, da jede njima, a
ne da ih zabada u ljude.

– Iz Venecije! – Ana je zadovoljna. Podiže viljuške, tako da se svetlost
prelama kroz drške.

Doneo je još jedan poklon, da ga ona prosledi dalje. Umotan je u parče
nebeskoplave svile. – To je za onu devojčicu što uvek plače.

Anina usta su blago otvorena. – Zar niste čuli? – Neka mračna radost
ogleda joj se u očima. – Dođite da vam šapnem. – Obrazom se očeše o
njegov obraz. Koža joj odiše jedva osetnim mirisom: ambra, ruža. –
Niste čuli za ser Džona Simura? Dragog ser Džona? Starog ser Džona,
kako ga ljudi zovu? – Ser Džon je od njega, Kromvela, stariji možda
desetak godina, ne više, ali od omiljenosti u društvu ume čovek i da
ostari; sa sinovima Edvardom i Tomom, sad već mladim dvoranima,
Džon zaista ostavlja utisak čoveka koji se povukao u penziju. – Sad je
konačno jasno kako to da ga nikad ne viđamo – mrmori Ana. – Sad je
konačno jasno šta on to tamo radi.

– Ide u lov, bar sam tako mislio.
– Jeste, u lov, a ulovio je Katarinu Filol, Edvardovu ženu. Uhvaćeni su
na delu, ali nikako ne mogu da doznam gde, da li u njenom ili u
njegovom krevetu, ili na nekoj livadi, u senu – ono istina, hladno je, to
ne sporim, ali njih dvoje su našli načina kako da se ugreju. I sad je, eto,
ser Džon sve to ispovedio, kao čovek čoveku, rekavši svom sinu u oči da
je bio s njom svake nedelje od kada se udala, što će reći neke dve godine
i, recimo, šest meseci...
– Da zaokružimo, nekih sto dvadeset puta, pod pretpostavkom da su
se uzdržavali o većim praznicima...
– Preljubnici ne haju za Veliki post.
– O, a ja mislio da haju.
– Rodila je dve bebe, i sad čekaju da prođe babinje... A dečaci su,
znate, obojica. Edvard je, inače... – Kromvel i sâm može da zamisli kako
je Edvard. Taj sokolov profil. – Isključio ih je iz porodice. Biće kopilani.
Ona, Katarina Filol, biće poslata u manastir. Ja mislim da bi trebalo u
kavez da je stavi! Edvard traži poništenje braka. A što se dragog ser
Džona tiče, mislim da ga u skorije vreme nećemo viđati na dvoru.
– A što mi šapućemo? Mora da sam ja poslednji čovek u Londonu koji
ovu priču sluša.
– Kralj je još nije čuo. A vi znate kakav je on čistunac. Pa zato, ako se
desi da neko pred njim izvali neku šalu, dajte da to ne budemo ja ili vi.
– A kćerka? Džejn, je l’ tako beše?
Ana se keseri. – Bledunjavka? Otišla u Viltšir. Najbolje bi joj bilo da se
zamonaši zajedno sa svojom snajkom. Njena sestra Lizi dobro se udala,

ali ovu mekušnu niko nije hteo, a tek je sad neće hteti. – Pogled joj
zastaje na poklonu koji joj je doneo; najednom obuzeta zebnjom i
ljubomorom, pita ga: – Šta je ovo?

– Ništa naročito, knjižica sa šemama za vez.
– Samo da nije nešto što će joj opteretiti mozak. Zašto biste joj uopšte
slali poklon?
– Zato što mi je žao nje. – Sada još više, naravno.
– O... Nije valjda da vam se ona sviđa? – Tačan odgovori glasi: ne,
miledi Ana, jedino mi se vi sviđate. – Jer, zar dolikuje da joj vi pošaljete
poklon?
– Pa nije to baš kao u nekoj od onih Bokačovih priča.
Ana se smeje. – Ma, Bokačo je malo dete za njih, grešnike iz Vulf
Hola.

Tomas Hiton, sveštenik, spaljen je na na samom izmaku februara
meseca; skleptao ga je Fišer, biskup ročesterski, kao krijumčara
Tindejlove Biblije. Nedugo zatim, ustajući od biskupove skromne
trpeze, tuce gostiju je završilo na patosu povraćajući, ukrućeno od bola,
da bi ih takve, blede i gotovo bez pulsa, odneli u postelje i poverili
lekarskoj brizi. Doktor Bats je rekao da je to od čorbe; po svedočenju
poslužitelja, jedino su to jelo svi za trpezom kušali.

Ima otrova koje priroda sama spravlja, i Kromvel, pre nego što
biskupovog kuvara stavi na muke, želi da poseti kuhinju i zaviri u
lonce. Niko, inače, i ne sumnja da je počinjeno zlodelo.

Kuvar bez uvijanja priznaje da je dodao u supu neki beli prašak koji
mu je neko dao. Ko? Neki čovek. Neznanac koji je rekao da će to baš biti
zabavno, da se Fišeru i njegovim gostima dâ malo sredstva za čišćenje.

Kralj je van sebe: što od besa, što od straha. Optužuje jeretike. Doktor
Bats vrti glavom, grize donju usnu, pa naglas primeti da se Henri, u
stvari, otrova boji više nego pakla samoga.

Da li bi ti stavio otrov biskupu u večeru samo zato što ti neki
nepoznat čovek kaže da će to biti smešno? Kuvar više ni reč neće da
kaže, ili je možda već dostigao stadijum kad usta i ne mogu da govore.
Saslušavanje je vođeno na pogrešan način, kaže Kromvel Batsu; pitam
se samo zbog čega. Doktor, čovek koji voli jevanđelje, oporo se nasmeje,

pa će: – Ako im je stvarno bilo stalo do toga da taj čovek progovori,
trebalo je da pozovu Tomasa Mora.

Priča se da je lord kancelar u međuvremenu postao pravi majstor u
srodnim veštinama rastezanja i sabijanja rabova božjih. Kad uhvate
jeretike, on lično prisustvuje mučenju u Kuli. Kažu da i on u svojoj
stražarnici u Čelsiju drži gomile osumnjičenih, drži im propovedi i
maltretira ih: te kako ti se zove štampar, te kako se zove zapovednik
broda kojim su ove knjige stigle u Englesku... Priča se da pri tom koristi
bič, okove i spravu za mučenje koju zovu „Skevingtonova kćerka“. Reč
je o prenosivoj napravi u koju se čovek sabije tako da mu kolena dođu
na grudi, a onda mu se gvozdeni obruč prebaci preko leđa; taj obruč
zatim zavrtnjima pritežu dok nesrećniku ne popucaju rebra. Potrebna je
prava veština da se čovek pri tom ne uguši; jer, ako se uguši, sve što on
zna – ode u propast.

U toku naredne nedelje umiru dve zvanice s biskupove večere; sâm
Fišer se oporavlja. Moguće je, misli Kromvel, da je kuvar u
međuvremenu i progovorio, ali da ono što je tom prilikom rekao nije za
svačije uši.

On odlazi da se vidi s Anom. Kao trn između dve ruže, ona sedi sa
svojom rođakom Meri Šelton i bratovom suprugom Džejn, ledi Rokford.
– Miledi, znate li da se kralj dosetio novog načina na koji će Fišerov
kuvar umreti? Skuvaće ga živog.

Meri Šelton jekne, pa se zarumeni kao da ju je neki udvarač štipnuo.
Džejn Rokford će otegnutim glasom: „Vere dignum et justum est, aequum
et salutare.“91 Prevodi zatim za Meri: – Prigodno.

Anino lice potpuno je bezizrazno. Čak ni čovek pismen kao Kromvel
ne može s njega ništa da pročita. – Kako će to tačno da izvedu?

– Nisam pitao za tehničke pojedinosti. Hoćete da se raspitam? Mislim
da će ga vezati lancima i podizati iz vode, da svetina gleda kako mu se
koža ljušti i sluša ga kako vrišti.

Pošteno govoreći, kad biste i samoj Ani prišli i rekli joj: e, sad ćemo da
te skuvamo, ona bi verovatno samo slegnula ramenima: c’est la vie.

Fišer mesec dana ostaje u postelji. Kad konačno ustane i počne da se
kreće, izgleda kao hodajući leš. Posredovanje anđela i svetaca nije bilo

dovoljno da mu do kraja isceli utrobu i nabaci nešto mesa na njegove
kosti.

Od Tindejla tih dana stiže glas surove istine. Sveci ti nisu prijatelji i
neće te zaštititi. Ne mogu ti pomoći da spaseš dušu. Ni molitvama ni
svećama ne možeš ih pridobiti da rade za tebe onako kako možeš da
unajmiš čoveka da ti pomaže u žetvi. Hrist se žrtvovao na Golgoti, ne
na misi. Sveštenici ti ne mogu pomoći da stigneš u raj; nije ti ni potreban
sveštenik kao posrednik između tebe i boga. Nikakve zasluge tvoje ne
mogu te spasti: jedino zasluge živoga Hrista.

Mart: Lusi Petit, čiji je muž istaknuti bakalin i član Donjeg doma
parlamenta, dolazi kod Kromvela u Ostin Frajars. Na sebi nosi crnu
jagnjeću kožu – uvoznu, po svemu sudeći – i skroman sivi ogrtač od
češljane vune; Elis joj prihvata rukavice pa krišom gurne prst unutra, da
oseti svilenu postavu. Kromvel ustaje od stola i uzima Lusi za ruke,
vodi je bliže vatri, nutka je peharčićem kuvanog vina. Ona drži pehar
drhtavim rukama i kaže: – Kamo sreće da Džon može ovako. Da pije
ovo vino. Da se ogreje na ovoj vatri.

Padao je sneg u zoru onog dana kad su napravili raciju na Lajons Kej,
a ubrzo je svanulo zubato sunce, obasjalo prozorska okna i oštrim
reljefom ocrtalo lamperijom obložene zidove gradskih kuća: jaruge
senki i hladni potoci svetla. – To nikako ne mogu da izbrišem iz svesti –
kaže Lusi – tu hladnoću. – Kao ni Mora, glavom i bradom, lica
ušuškanog u krzno, koji je stajao na vratima sa svojim posilnima,
spremnim da pretraže skladište i sve sobe u kući. – Ja sam im otvorila –
priča Lusi – i zadržala sam ih tu malo, sve kao kroz šalu; dušo,
doviknula sam mužu, evo, došao lord kancelar, nešto u vezi s
parlamentom. – Vino joj boji obraze, dreši jezik. – A ja ponavljam li
ponavljam, jeste li doručkovali, gospodine, sigurno ste doručkovali?
Sluge mu se uzmuvale oko nogu, da ga zaustave – tu iz Lusi prasne
načas neveseo smeh – a Džon za sve to vreme trpa papire iza
lamperije...

– Dobro si postupila, Lusi.
– Kad su se popeli na sprat, Džon je bio spreman – o, lorde kancelaru,
dobrodošli u moju siromašnu izbu – ali sirotan bacio Bibliju pod sto, i ja
je smesta opazim, čudi me da i ovi nisu primetili u šta gledam.

Jednočasovna pretraga nije dovela ni do čega; pa dobro, Džone, rekao
je kancelar, jesi li siguran da nemaš kod sebe nijednu od tih novih
knjiga, jer meni je rečeno da imaš? (A Tindejl leži tamo, kao otrovna
fleka na podu.) Ne znam ko vam je to mogao reći, kaže njemu na to
Džon Petit. Bila sam ponosna na njega, veli Lusi pružajući pehar za još
vina, bila sam ponosna što nije ćutao. A Mor reče: istina je da danas
ništa ovde nisam našao, ali moraš da pođeš s ovim ljudima. Gospodine
poručniče, hoćete li ga povesti sa sobom?

Džon Petit nije mlad čovek. Po Morovom nalogu, spava na slami
rasprostrtoj po kamenom podu; posete su dozvoljene samo zato da bi
oni koji mu dođu mogli njegovim komšijama da ispričaju kako Džon
loše izgleda. – Slali smo mu hranu i toplu odeću – kaže Lusi – ali nam je
sve to vraćeno po naređenju lorda kancelara.

– Može tu i da se podmiti, ima tarifa. Platiš tamničarima. Treba ti
gotovog novca?

– Ako mi zatreba, tebi ću se obratiti. – Ona spušta pehar na
Kromvelov sto. – Pa ne može sve da nas pozatvara.

– Ima on dovoljno zatvora.
– Ima, za tela. Ali šta su tela? Može nam uzeti imovinu, ali bog će
nam opet doneti berićet. Može da zatvori knjižare, ali knjiga će opet biti.
Neka im njihove stare kosti, njihovi stakleni sveci u prozorima, sveće i
hramovi, ali nama je Bog dao štamparsku presu. – Obrazi joj gore. A
onda ugleda crteže na njegovom stolu. – Šta je ovo, gazda-Kromvele?
– Nacrti za moj vrt. Nadam se da ću kupiti jednu od ovih kuća tu, iza
ove, treba mi zemlje.
Ona se nasmeši. – Vrt... Prva prijatna stvar za koju čujem evo ima već
neko vreme.
– Nadam se da ćete ti i Džon doći i da će vam se svideti.
– A ovo ovde... Napravićeš tenisko igralište?
– Ako dobijem plac. A ovde sam, vidiš, mislio da zasadim voćnjak.
Oči joj se pune suzama. – Razgovaraj s kraljem. Računamo na tebe.
Kromvel čuje bat nečijih koraka: Džoenini su. Lusi dlanom pokrije
usta. – Bože oprosti... Na trenutak sam od tebe pomislila da je tvoja
sestra.
– Mnogi nas tako pobrkaju – kaže Džoen. – Neki ne samo jednom.

Gazdarice Petit, mnogo mi je žao što je čujem da vam je muž u Kuli. Ali
vi ste to sami sebi navukli na vrat. Pa prvi ste klevetali pokojnog
kardinala. A sada biste, cenim, dušu dali samo da se on vrati.

Lusi izlazi, bez i jedne jedine reči; samo baca dug pogled preko
ramena. Napolju je, čuje Kromvel kroz vrata, pozdravlja Meri; tu je bar
naišla na sestrinsku reč. Džoen prilazi vatri da ogreje ruke. – Šta ona
misli, šta bi mogao da učiniš za nju?

– Da se obratim kralju. Ili ledi Ani?
– I, hoćeš li? Nemoj – kaže ona. – Nemoj to da radiš. – Čukljevima
briše suzu; Lusi ju je uznemirila. – Neće njega Mor čerečiti. Pročulo bi
se, i čaršija bi ustala. Ali možda on ionako umre. – Ona ga pogleda u
oči. – Lusi Petit je, znaš, prilično stara... Ne bi trebalo da nosi sivu. Jesi li
video kako su joj obrazi upali? Neće ta više rađati.
– Sve mi je jasno – kaže on.
Džoen stegne suknju. – Ali šta ako ga ipak... ako ga ipak bude
čerečio? A ovaj sve oda, poimence?
– A šta to ima veze sa mnom? – Kromvel se okrene u stranu. – Mor
već zna kako se ja zovem i prezivam.

Razgovara s ledi Anom. Šta ja tu mogu, pita ga ona, a on joj kaže: pa vi,
valjda, znate kako da ugodite kralju; ona se nasmeje pa će: šta, da dam
himen u zamenu za jednog bakalina?

Kad mu se ukaže prilika, razgovara s kraljem, ali kralj ga samo belo
gleda i kaže da lord kancelar zna šta radi. Ana mu kaže, pokušala sam,
i ja sam mu lično, kao što znate, gurala Tindejlove knjige u ruke, u
njegove kraljevske ruke; a da li bi Tindejl, šta mislite, mogao da se vrati
u svoju zemlju? Preko zime su vodili pregovore, pisma su putovala
tamo-amo preko Lamanša. U proleće je Stiven Von, Kromvelov čovek u
Antverpenu, ugovorio sastanak: večernji, pod okriljem sutona, na livadi
izvan gradskih zidina. Tindejl je, s Kromvelovim pismom u ruci, ronio
suze: hoću kući, rekao je, muka mi je od ovoga, progone me od grada
do grada, od kuće do kuće. Hoću kući, i kad bi samo kralj to dozvolio,
kad bi samo dozvolio da se Sveto pismo čita na našem maternjem
jeziku, neka sâm odabere prevodioca, ja više u životu reč neću napisati.
Može sa mnom da čini šta mu je volja, može da me muči, da me ubije,

ali samo neka narod Engleske čuje jevanđelje.
Henri nije rekao da ne može. Henri nije bio izričit. Mada je u ovom

trenutku i Tindejlov i bilo koji drugi prevod zabranjen, kralj bi, sâm
tako kaže, jednoga dana mogao da dozvoli nekom učenom čoveku,
koga sâm odabere, da to prevede. Rekô, a nije se opekô. Samo da ugodi
Ani.

Ali dolazi leto, i on, Kromvel, postaje svestan da je doterao cara do
duvara, i da sad mora nazad. Henri je previše stidljiv, Tindejl previše
nepopustljiv. Kromvelova pisma Stivenu nose u sebi prizvuk panike:
napuštaj brod. Neće on da se žrtvuje na oltaru Tindejlovog prkosa; bože
mili, kaže on sebi, pa Mor i Tindejl zaslužuju jedan drugoga, te dve
mazge što se vode kao ljudi. Tindejl se neće založiti za Henrijev razvod;
neće, kao što, kad smo već kod toga, neće ni monah Luter. Pomislio bi
čovek: a baš bi mogli da se, na fin način, odreknu malo principa, pa se
sprijatelje s kraljem Engleske; ali neće.

A kad Henri pita „Ko je taj Tindejl meni da sudi?“, Tindejl mu
odbrusi porukom koja putuje brzo kako samo reč to ume: jednom
hrišćaninu dato je da sudi drugome.

– Možda mačka može da pogleda kralja u oči – kaže Kromvel. U
naručju drži Marlinspajka, i razgovara s Tomasom Ejverijem, momkom
koga uvodi u posao. Ejveri je boravio kod Stivena Vona, učio zanat kod
tamošnjih trgovaca, ali je sve vreme čekao brod kojim će se vratiti u
Ostin Frajars, s malom torbom u kojoj nosi vuneni prsluk i nekoliko
košulja. I tako on uz larmu ulazi u kuću, doziva Mersi, doziva Džoen, a
i devojčice, kojima je doneo slatko i novosti od uličnih prodavaca.
Ričarda, Rejfa ili Gregorija, ako se ovaj tu zatekao, pozdravi s nekoliko
ćuški, tek da kaže, e, vratio sam se, ali i dalje drži torbu pod miškom.

Kromvel ulazi u kancelariju, mladić za njim. – Zar vas, gospodaru,
dok ste izbivali na svojim putovanjima, nikada nije obuzela čežnja za
domom?

Kromvel slegne ramenima: možda bi me i obuzela da sam dom imao.
On spusti mačku na pod, otvara torbu. Prstom upeca brojanice; to je
malo da se pravite važni, kaže Ejveri, a on će, dobar si ti dečko.
Marlinspajk skoči na radni sto; virka u torbu, pipka je šapom. – Ako
tražiš miša, unutra ima samo onih od šećera. – Momak povuče mačka

za uši, pokoška se malo s njim. – U gazda-Vonovoj kući nema
mezimaca.

– Kod Stivena ti je posao i samo posao. A i postao je vrlo strog.
– Kaže on meni: Tomase Ejveri, kad si se sinoć vratio kući? Jesi li
pisao svome gospodaru? A misa, je l’ ideš? Kao da on mari za misu!
Nego, ma’ni priču, kako ti creva rade?
– Iduće godine na proleće možeš da se vratiš kući.
Dok razgovaraju, Kromvel raspakuje prsluk. Protrese ga, prevrne ga
na naličje, pa makazicama počne da para šav. – Fino urađeno... Ko ti je
ovo šio?
Dečak okleva; pocrveneo je. – Jeneke.
Iz postave Kromvel izvlači tanko presavijeno parče hartije.
Odmotava ga: – Mora da ima oko sokolovo.
– Ima.
– A i lepo? – Kromvel ga pogleda, nasmejan je. Momak ga gleda
pravo u oči. Načas se Kromvelu učini da se ovaj prepao, i kao da će
svaki čas nešto da kaže; a onda mladić obara pogled i okreće glavu u
stranu.
– Samo te mučim malo, Tome, ne primaj to k srcu. – Čita Tindejlovo
pismo. – Ako je ona već dobra devojka, i još živi kod Stivena, šta ti fali?
– Šta kaže Tindejl?
– Doneo si poruku ovamo, a nisi je usput pročitao?
– Radije bih da ne znam šta piše. Za svaki slučaj.
Za slučaj da te ugosti Tomas Mor, pomisli Kromvel. Pismo drži u
levoj ruci; desnu polako sklapa u pesnicu. – Samo neka priđe mojim
ljudima. Ovim rukama ima da ga izvučem iz onog dvorca u
Vestminsteru i da mu udaram glavom o kaldrmu dok mu ne utuvim
malo božje ljubavi, i šta ljubav božja znači.
Dečak se nasmeši, pa se skljoka na hoklicu. On, Kromvel, ponovo baci
pogled na pismo. – Šta Tindejl kaže... Misli da nikada više neće moći da
se vrati, sve i da miledi Ana postane kraljica... čemu on, inače, moram
da dodam, ni na koji način ne doprinosi. Kaže da im ne bi verovao na
reč da će prema njemu dobro postupati, pa makar kralj lično to
potpisao, sve dok je Tomas Mor živ i na dužnosti, jer Mor kaže da te
obećanje dato jednom jeretiku ni na šta ne obavezuje. Evo. Pročitaj,

uostalom, sâm. Naš gospodin kancelar ne uvažava ni neznanje ni
nevinost.

Dečak ustukne, ali ipak uzima papir. Kakav je ovo svet, kad niko ne
haje za datu reč. Kromvel će blago: – Kaži, ko je Jeneke? Hoćeš da pišem
njenom ocu u tvoje ime?

– Ne. – Ejveri podiže pogled, prepao se; mršti se. – Ne, ona je siroče.
Gazda-Von je sâm izdržava. Svi je zajedno učimo engleski.

– Ne bi ti, dakle, donela ništa novca?
Dečak je vidno zbunjen. – Stiven će joj, pretpostavljam, dati miraz.
Dan je i previše topao da bi ložili vatru. A i još je rano da se pali
sveća. Umesto da je spali, Kromvel cepa Tindejlovu poruku.
Marlinspajku se uspravile uši, žvaće parče papira. – Brat naš mačor –
kaže Kromvel. – Oduvek je voleo Sveto pismo.
Scriptura sola. Jedino će te jevanđelje voditi i pružiti ti utehu. Nema
svrhe moliti se izrezbarenom stubu, ili paliti sveću pred nekim
naslikanim licem. Tindejl kaže da „jevanđelje“ znači „dobra vest“, da je
jevanđelje pesma, ples: do neke granice, naravno. Tomas Ejveri kaže: –
Je l’ stvarno iduće godine na proleće mogu da se vratim kući?
Džonu Petitu je, u Kuli, dozvoljeno da spava u krevetu; nema,
međutim, nikakvih izgleda da će se vratiti kući na Lajons Kej.
Kranmer mu je jednom, kad su se zapričali do kasno u noć, rekao da
sveti Avgustin kaže kako mi i ne moramo da se pitamo gde nam je
dom, pošto na kraju svi stižemo kući, kod boga.

Veliki post slabi duh, stoga je i izmišljen. Ulazeći opet kod Ane, zatiče
onog dečka Marka, zgurenog nad leutom; prebira po žicama neku
žalostivu melodiju; Kromvel mu u prolazu opali čvrgu i kaže: – Je l’
može nešto vedrije?

Mark umalo ne pade sa stolice. Ti ljudi kao da su stalno ošamućeni,
učini se Kromvelu, odmah se prepadnu, plaše se zasede. Ana, trgnuvši
se iza sna, kaže: – Šta to uradiste?

– Marka sam udario. Doduše, jednim prstom – kaže on pokazujući.
Ana kaže: – Marka? Kog Marka? A... Tako se zove?
Ovog proleća 1531. Kromvel daje sebi u zadatak da bude veseo.
Kardinal je bio neviđeno gunđalo, ali je uvek gunđao na neki zabavan

način. Što je više jadikovao, to je Kromvel veseliji bivao; takav je,
uostalom, bio dogovor.

I kralj voli da kuka. Boli ga glava. Vojvoda od Safoka je glup. Vreme
je pretoplo za ovo doba godine. Džukele se šire. A i strepnji je sklon; boji
se mađije, boji se ljudi koji mu žele zlo na određen ili neodređen način,
svejedno. Što kralj više strepi, to spokojniji, bodriji i postojaniji biva
njegov novi sluga. A što više kralj bije po ušima i zakera, to njegovi
molioci više traže Kromvela, uvek besprekorno usrdnog i
predusretljivog.

Jednog dana, kod kuće, dolazi mu Džo, vidno smetena. Ona je sad
već mlada dama, ima nečeg ženstvenog u izrazu njenog lica kad se
namršti, tu je ona meka borica na čelu, kao kod njene majke Džoen. –
Gospodine, kako da ofarbamo jaja za Uskrs?

– Kako ste ih farbali prošle godine?
– Svih ovih godina crtali smo im kape, kao onu kardinalovu. – Gleda
ga u oči, da vidi kakav utisak ostavljaju njene reči; tu naviku ima i on,
Kromvel, pa sad razmišlja, eto, nisu tvoja samo tvoja rođena deca. – Je l’
nismo smeli?
– Ma ne, zašto? Samo bih voleo da sam znao. Odneo bih mu jedno
takvo jaje. Dopalo bi mu se.
Džoen ga uhvati za ruku. Šaka joj je mala, dečja; koža joj je nabrana
preko čukljeva, nokti izgrizeni. – Sada sam u kraljevskom savetu – kaže
Kromvel. – Možete da naslikate krune, ako hoćete.
Ta ludost s njenom majkom, ta ludost koja traje li traje, mora već
jednom da prestane. I Džoen je toga svesna. Nekada je pronalazila
razne izgovore, samo da bi bila tamo gde je i on. Sada, međutim, kad je
on u Ostin Frajarsu, ona boravi u kući u Stepniju.
– Mersi zna – promrmlja Džoen u prolazu.
Čudo pravo da joj je toliko vremena trebalo, ali i iz toga se može
izvući pouka: misliš da te ljudi neprekidno posmatraju, a u stvari te
osećanje krivice tera da se trzaš na svaki zvuk. Mersi, međutim,
konačno uviđa da joj je bog dao oči da vidi i jezik da govori, pa bira
trenutak kad ostanu nasamo. – Kažu da je kralj uspeo da zaobiđe
barem jedan kamen spoticanja. Mislim na to kako može da se oženi ledi
Anom kad je njena sestra Meri već bila u njegovom krevetu.

– Imali smo najbolje moguće savetnike – kaže on nehajno. – Doktor
Kranmer je, na moju preporuku, poslat u Veneciju, gde je od učenih
rabina dobio merodavna mišljenja o značenju drevnih spisa.

– To, dakle, nije incest? Sem ako nisi bio u braku s jednom od sestara?
– Sveti oci kažu da nije.
– Koliko je to koštalo?
– Doktor Kranmer nije znao da kaže. Prvo za sto sednu sveštenici i
učeni ljudi, a onda, posle njih, dolazi čovek od ne baš tako bogougodne
sorte, s vrećom punom novca. Ne moraju da se sretnu dok onaj izlazi, a
ovaj ulazi.
– U tvom slučaju teško da će od toga biti vajde – kaže Mersi nabusito.
– U mom slučaju ni od čega neće biti vajde.
– Ona želi da razgovara s tobom. Džoen.
– Šta tu ima da se priča? Svi mi znamo da... – Svi mi znamo da to
nikud ne vodi. Mada njen muž Džon Vilijams, eno ga, još kašlje; i taj
kašalj se uvek čuje, makar na pola uha, i ovde i u Stepniju, jer on tim
šištanjem objavljuje svoje prisustvo na stepeništu ili u susednoj sobi;
jedno je, svakako, izvesno kod Džona Vilijamsona: taj te nikad neće
zateći na delu. Doktor Bats mu je preporučio seoski vazduh i da se čuva
isparenja i dima. – Bilo je to u trenutku slabosti – kaže Kromvel. A
onda... šta je onda bilo? Još jedan trenutak slabosti. – Bog sve vidi. Tako
bar kažu.
– Moraš je saslušati. – Kad se ponovo okrenula prema njemu, Mersino
lice je sve užagrelo. – Duguješ joj to.

– Ja bar to vidim, kako meni izgleda, kao deo prošlosti. – Džoenin glas je
nesiguran; odsečnim pokretom zgrčenih prstiju namešta kapuljaču u
obliku polumeseca i zabacuje veo, oblak svile, preko ramena. – Dugo
nisam bila ni svesna da Liz zaista više nema. Samo sam čekala dan kad
će se odnekud pojaviti.

Za njega je to bilo neprekidno iskušenje: da mu se naokolo vrzma
Džoen lepo obučena, a s time je izlazio na kraj tako što je, kako Mersi
k a ž e , bacao pare kod londonskih zlatara i trgovaca raskošnom
tekstilnom robom, tako da su žene iz Ostin Frajarsa postale predmet
priča gradskih žena što mrmore (šapatom iz kojeg izbija obožavanje, s

kniksom u glasu maltene), o bože mili, pa tog Tomasa Kromvela novac
miluje kao milost božja.

– I tako sad mislim – kaže Džoen – da smo nas dvoje to uradili zato
što je ona umrla, dok smo bili u šoku, u žalosti, a sada s tim moramo da
prekinemo. Mislim, i dalje smo mi u žalosti. Uvek ćemo biti.

Razume je Kromvel. Liz je umrla u nekoj drugoj eri, dok je kardinal
još bio na vrhuncu moći, a on bio kardinalov čovek. – Ako hoćeš da se
oženiš – kaže ona – Mersi je spisak već sastavila. A opet, verovatno i
sâm imaš neki spisak. Na kojem nema nijedne koju mi znamo.

– Ako bi, naravno – priča ona – ako bi Džon Vilijamson... bože,
oprosti, ali svake zime pomislim da mu je poslednja... onda bih ja,
naravno, bez pitanja, mislim, istoga časa, Tomase, čim prođe pristojno
vreme, ne čim ga u zemlju spustimo... ali onda to Crkva ne bi dozvolila.
Zakon ne bi dozvolio.

– Nikad se ne zna – kaže on.
Ona širi ruke, reči pokuljaju iz nje. – Kažu da si ti rešio, da ti je to
namera, da razbucaš biskupe, pa da kralj bude crkveni poglavar, da
sve prihode sa Svetog oca preneseš na Henrija, a onda bi Henri mogao
da uvede zakon po svojoj volji, da ukloni svoju ženu ako mu se prohte,
da se oženi ledi Anom, pa da lepo svima kaže šta greh jeste a šta greh
nije, i ko s kim može da se venčava. A princeza Meri će – bog nek’ je
čuva – onda biti kopile, a posle Henrija kralj će biti dete koje mu gospa
dâ.
– Džoen... kad se parlament sledeći put bude sastajao, da li bi došla i
ispričala pred njima ono što si sad rekla? Jer, to bi svima uštedelo
mnogo vremena.
– Ne može tako – kaže ona, preplašena. – Donji dom to neće izglasati.
Ni lordovi to neće izglasati. Biskup Fišer neće dozvoliti. Ni nadbiskup
Voram. Vojvoda od Norfoka. Tomas Mor.
– Fišer se razboleo. Voram je star. Norfok mi je, evo pre neki dan baš,
rekao: „Umoran sam“ i – ako dozvoljavaš da prenesem tačno kako mi je
rekao – „umoran sam od borbe pod stegom od Katarininog uflekanog
čaršava, a da li je Artur stigao da se nauživa u njoj, ili nije stigao, koga
sada boli za to... koga sada briga za to?“ U letu je izmenio vojvodine
reči, koje su, inače, bile najgrublje moguće. – „Neka moja Ana preuzme