Hilari Mantel - Vucje leglo

Dok sud zaseda, kralj Fransoa gubi bitku u Italiji. Papa Klement se
sprema da potpiše novi sporazum sa carem, sestrićem kraljice Katarine.
Kromvel to još ne zna u trenutku kad govori: – Loše je ovo danas bilo.
Ako nam je cilj bio da nam se cela Evropa smeje, u tome smo svakako
uspeli.

Postrance pogleda u Rejfa, koga mori muka osobita: on, očigledno,
nikako ne može da zamisli koji bi to muškarac, makar bio i nestrpljivi
petnaestogodišnjak, želeo da prodre u Katarinu. Dođe mu to kao snošaj
s nekom statuom. Rejf, naravno, nije slušao dok je kardinal govorio o
tome kako je kraljica nekada bila privlačna. – Ja, bogami, odlažem
presudu. Što će, uostalom, i sud učiniti. Ništa im drugo ne preostaje. –
Na to će Kromvel: – Rejfe, tebi je sve to mnogo bliže nego meni. Ja ne
mogu više da se setim kako je to kad imaš petnaest godina.

– Stvarno? Pa zar nije vama bilo petnaest, ili tu negde, kad ste došli u
Francusku?

– Tako je, mora biti da si u pravu – kaže Kromvel. Šta li mu ono beše
reče Volsi: „Da je poživeo, Artur bi sad bio otprilike tvojih godina,
Tomase.“ Kromvel se priseća jedne žene u Doveru, stajala je uza zid;
seća se njenih malih, krhkih kostiju, mladog, sumornog, bledog lica.
Obuzima ga, istina ne snažno, osećanje panike, gubitka; šta ako se
kardinal, u stvari, nije šalio, šta ako je on, Kromvel, zaista posejao decu
po svetu, a onda se ogrešio o njih? Starati se o svojoj deci – jedino je to
pošteno.

– Rejfe – kaže on – znaš li ti da ja još nisam sastavio testament? Rekao
sam da ću to da uradim, ali još nisam. Mislim da bi trebalo da odem
kući da ga sastavim.

– Što? – Rejf je sav u čudu. – Što baš sad? Bićete potrebni kardinalu.
– Idemo kući. – Uzima Rejfa pod ruku. Neko ga dodiruje, s leve
strane: prsti bez mesa. Duh koji hoda: Artur, revnostan, bled. Kralju
Henri, pomisli Kromvel, ti si ga digao iz mrtvih; ti ga sad i vraćaj odakle
je došao.

Jul 1529. godine: Tomas Kromvel iz Londona, gospodin. Služi ga
zdravlje i pamćenje. Sinu Gregoriju šest stotina šezdeset šest funti,
trinaest šilinga i četiri penija. I perjane dušeke, jastuke i jorgan od žutog

satena, veliki bračni krevet iz Flandrije, rezbaren plakar i kredence,
srebrninu i posrebreni pribor za jelo, kao i dvanaest srebrnih kašika. I
zakup seoskih gazdinstava koje će izvršioci testamenta voditi u njegovo
ime sve do njegovog punoletstva, kada će mu biti isplaćeno još dve
stotine funti u zlatu. Novac za izvršioce namenjen izdržavanju i mirazu
za njegovu kćerku Anu i malu kćer Grejs. Miraz za njegovu sestričinu
Elis Velifed; ogrtače, kapute i dublete40 za njegove sestriće; za Mersi sve
predmete iz domaćinstva, nešto srebrnine, i sve drugo što izvršioci
procene da joj je potrebno. Nasledstvo njegovoj svastiki Džoen i njenom
mužu Džonu Vilijamsonu, kao i miraz njihovoj kćeri, imenom takođe
Džoen. Novac slugama. Četrdeset funti da bude razdeljeno na četrdeset
siromašnih sluškinja pošto stupe u brak. Dvadeset funti za popravku
puteva. Deset funti da se usmeri u poboljšanje ishrane siromašnih
zatočenika u londonskim tamnicama.

Njegovo telo da bude sahranjeno u parohiji u kojoj se zatekne u času
smrti; ili kako odrede izvršioci.

Ostatak njegove imovine da se utroši na mise za njegove roditelje.
Bogu njegova duša. Rejfu Sedleru – njegove knjige.

S letom se vraća i boleština, i on kaže Mersi i Džoen, šta mislite, da li da
šaljemo decu iz grada?

A kuda, pita Džoen; ne tera mu inat, samo je zanima.
A Mersi kaže, ko je još kugi pobegao? Teši ih uverenje da zaraza,
budući da je prošle godine pobila toliko ljudi, ovog leta neće poprimiti
takve razmere; on, istina, nije u to potpuno uveren, i ima utisak da žene
pošasti pripisuju ljudsku ili barem životinjsku inteligenciju: vuk noću
hoće da uđe u tor među ovce, ali ne i kad ga tamo čekaju ljudi s psima.
Izuzev ako one, u stvari, slute da ova boleština prevazilazi sve što je
životinjsko ili ljudsko – to jest, da iza nje stoji bog – bog, koji opet izvodi
svoje smicalice. Do Volsija stižu loše vesti iz Italije – Klement potpisao
novi sporazum sa carem – i on samo pogne glavu, pa kaže: – Moj
gospodar je hirovit. – Ne misli pri tom na kralja.
Poslednjeg dana jula kardinal Kampeđo odlaže zasedanje legatskog
suda. U Rimu se sad svetkuje, kaže. Pročuje se uto da je vojvoda od
Safoka, veliki kraljev prijatelj, lupao šakom o sto pred Volsijem i

otvoreno mu pretio. Sad svi znaju da sud nikad više i neće zasedati. Svi
znaju da je kardinal izneverio očekivanja.

To veče Kromvel provodi s Volsijem, i prvi put u životu uveren je da
će kardinal da leti. Ako on padne, razmišlja Kromvel, padam i ja s njim.
Kromvela bije loš glas. Kao da se ostvarila kardinalova šala: oseća se
kao da se s mukom kreće kroz reku krvi, ostavljajući za sobom trag
sačinjen od srče i ognja, udovica i siročića. Kromvel, kažu ljudi, loš je
čovek. Kardinal neće da priča o zbivanjima u Italiji, a ni o tome šta se
desilo na legatskom sudu. Kaže samo: – Čujem da je ponovo izbila
bolest znojenja. Šta da preduzimam? Da li da umrem? Četiri puta sam
se borio s tom bolešću. Bilo je to... koje li ono godine? Mislim da je to bilo
1518... sad ćeš mi se smejati, ali tako je bilo – kad me bolest izgazila,
izgledao sam kao biskup Fišer. Gram mesa na meni nije ostalo. Bog me
odigao od zemlje i dobro prodrmusao.

– Vaša milost je oslabila? – kaže Kromvel, pokušavajući da se
nasmeši. – Bolje bi bilo da ste tada dali da vam urade portret.

Biskup Fišer je na sudu rekao – malo pre nego što će početi ti rimski
praznici – da nema te sile, ljudske ili božanske, koja može da rastavi
brak između kralja i kraljice. Ako postoji nešto što bi želeo Fišeru da
utuvi u glavu, onda je to da se ne razbacuje krupnim rečima. On,
kardinal, ima svoje viđenje zakona, i ono se razlikuje od onoga što o
tome misli biskup Fišer.

Sve do danas, da ste ma kog dana, ma koje večeri rekli Volsiju da je
ova stvar nemoguća, on bi se samo nasmejao. Večeras kaže – u
trenucima kad Kromvel nekako uspe da ga navede na tu temu – moj
prijatelj Fransoa je poražen, i time sam poražen i ja. Ne znam šta da
činim. Ja l’ od kuge, ja l’ od nečeg drugog, mislim da ću možda umreti.

– Moram da idem kući – kaže Kromvel. – Hoćete li da me
blagoslovite?

Kromvel kleči pred kardinalom. Volsi podiže ruku, a onda, kao da je
zaboravio šta radi, zastaje tako, s rukom koja lebdi u vazduhu. –
Tomase – kaže – nisam spreman da se suočim s bogom.

Kardinal podiže pogled, osmehuje se. – Možda bog nije spreman da
se suoči s vama.

– Nadam se da ćeš i ti biti sa mnom kad umrem.

– Ali da to bude u dalekoj budućnosti.
Kardinal vrti glavom. – Da si samo video kako je Safok nasrnuo
danas na mene. On, pa Norfok, Tomas Bolen, Tomas Lord Darsi, svi su
jedva čekali da se ovo desi, svi su jedva čekali da omanem s ovim
sudom, i sad, evo, pripremaju nekakvu knjigu punu raznih stavki,
sastavljaju listu optužbi, te kako sam ugrozio plemstvo, te ovo, te ono –
prave ljudi knjigu, i šta misliš, kakav će naslov da bude? „Dvadeset
godina uvreda“? Krčkaju nešto tamo, da mi se osvete za svaki put kad
sam ih, kako to oni vide, omalovažavao, pri čemu u vidu imaju gole
istine koje sam im u lice govorio... – On duboko udahne vazduh, šište
mu pluća, pa pogleda u tavanicu, na kojoj je ruža Tjudora.
– Neće više biti takvog krčkanja u kuhinji Vaše milosti – kaže on. A
onda ustaje. Pogleda u kardinala, i jedino mu je pred očima to da će biti
još posla da se obavi.

– Liz Vajkis – kaže Mersi – ne bi volela da joj se devojčice vuku po selu.
Naročito pošto Ana, koliko je meni poznato, plače kad tebe ne viđa.

– Ana? – Kromvel se našao u čudu. – Ana plače?
– A šta ti misliš? – pita Mersi, ne bez jetkosti. – Misliš da te tvoja deca
ne vole?
Kromvel njoj prepušta da donese odluku. Devojčice ostaju kod kuće.
Odluka je pogrešna. Ispred vrata kuće Mersi kači obeležje – bolest
znojenja je u kući. Kako je to moglo da nas zadesi, kaže ona. Peremo
sve, ribamo podove, ne verujem da ćeš u celom Londonu naći kuću
čistiju od naše. Redovno se molimo. Nikada nisam videla dete koje se
moli kao Ana. Moli se kao da ide u bitku.
Ana se prva razboljeva. Mersi i Džoen viču na nju, drmusaju je ne bi
li ostala budna, jer znaju da, ako zaspiš, umireš. Ali bolest je jača od njih
dve, i Ana, iznurena, samo klone na jastuk, jedva dišući, i tone, tone u
mračnu nepomičnost, samo jednu šaku pomeri, prsti se stežu i
opuštaju. On je uzima za ruku i pokušava da je umiri, ali to je kao da
držiš za ruku vojnika u žaru borbe.
Kasnije se pridiže, traži majku. Traži pisanku u kojoj je napisala svoje
ime. U zoru groznica popušta. Džoen brizne u plač od olakšanja, i Mersi
je šalje da odspava. Ana se s naporom pridiže u krevetu, razgovetno

vidi oca, smeši se, zove ga po imenu. Donose lavor pun vode s ružinim
laticama, umivaju je, i latice, jedna po jedna, dobijaju oblik lađe što
prevozi vodu, šolje, mirisavog grala.

Ali već ujutro groznica se vraća. On ne može da podnese više ono
štipanje i mlaćenje, onu drhtavicu; predaje Anu u božje ruke i moli boga
da bude blag prema njemu. Govori joj, ali ona ne daje vidljive znake da
ga čuje. On sâm ne boji se zaraze. Ako je kardinal četiri puta preživeo tu
boleštinu, siguran sam da meni ne preti nikakva opasnost, a sve i da
umrem, testament sam sačinio. Sedi s njom, gleda kako joj se grudi dižu
i spuštaju, gleda je kako se bori i gubi bitku. Nije prisutan u času kad
Ana umire – razbolela se već i Grejs, i on odlazi da kaže ženama da je
smeste u krevet. Stoji tako ispred sobe i, u trenutku kad ga uvode,
Grejsino strogo lišce poprima umiljat izraz. Samo ćuti i trpi, krotka je;
ruka joj je već teška, toliko teška da ne može da je drži.

Izlazi iz sobe; kaže: – Već je počela da uči grčki. – Naravno, kaže mu
Mersi, bila je divno dete, ista ti. Naslanja mu glavu na rame i plače. –
Bila je pametna i dobra – kaže Mersi – a i, znaš, lepa na neki svoj način.

A on misli: učila je grčki, možda ga sad već zna.
Grejs mu umire na rukama; umire lako, prirodno, kao što je i rođena.
Spušta je na vlažan čaršav: prsti tog nezamislivo savršenog deteta šire
se kao tanki beli listovi. Nisam stigao ni da je upoznam, pomisli on;
nikada nisam bio ni svestan da je imam. Oduvek mu se činilo
nemogućim da je on, nekim svojim postupkom, dao tom detetu život,
da je učinio nešto nezamislivo sa Liz, neke zaboravljene noći.
Nameravali su da dete, ako je dečak, krste Henri, a Katarina ako bude
devojčica; tako ćemo, rekla je Liz, pored ostalog učiniti počast tvojoj Ket.
Ali kad ju je prvi put ugledao, povijenu, lepu, dovršenu, savršenu –
izgovorio je neko sasvim drugo ime, i Liz je pristala. Ljupkost se ne
može steći. Ljupkost se ne dobija za zasluge.41
Kromvel pita sveštenika može li stariju kćerku da sahrani s pisankom
u kojoj je napisala svoje ime: Ana Kromvel. Sveštenik kaže da ga niko
nikada tako nešto nije pitao. Kromvel je previše umoran i gnevan da bi
se svađao.
Kćerke su mu sad u čistilištu, zemlji tihe vatre i ledenih polja. Gde se
to u jevanđeljima pominje čistilište?

Tindejl kaže, podaj se veri, nadi i ljubavi, svim trima podjednako; ali
ljubav je od njih najveća.

Tomas Mor misli da je to jedno prevodilačko nepočinstvo. On insistira
na „milosrđu“. Taj bi bacio čoveka u okove zbog pogrešnog prevoda.
Zbog toga što drugačije govoriš grčki, ubio bi te taj.

Kromvel se pita, ponovo, da li su mrtvima potrebni prevodioci;
možda u trenu, u tom magnovenju na razmeđi postojanja, saznaju sve
što treba da znaju.

Tindejl kaže: „Ljubav te nikad neće napustiti.“

Stiže oktobar. Volsi, kao obično, predsedava sednicama kraljevskog
saveta. Ali na sudu, odmah po otvaranju zasedanja oko Svetog
arhanđela Mihajla, pokrenut je sudski postupak protiv kardinala.
Optužen je zato što je uspeo. Optužen je zato što je vršio vlast. I,
naročito, optužen je zato što je pokušao da u kraljevoj državi uspostavi
nadležnost stranog suda – zato što je, u stvari, kao papski legat,
obavljao svoju dužnost. Šta time hoće da kažu: on je, zapravo, alter
rex.42 U njemu je, i oduvek je bila, naglašenija ta vladarska crta nego u
samog kralja. I ako je to prestup, u tome je njegova krivica.

Vojvoda od Safoka i vojvoda od Norfoka, dva najmoćnija plemića u
zemlji, dolaze sada na plac Jork, a sve blistaju od zadovoljstva. Safoku
se nakostrešila ona plavušasta brada, izgleda kao lisica kad je pustiš u
kokošinjac; od ljudi rumenih u licu, seti se Kromvel, mom gospodinu
kardinalu pripadne muka. Norfok izgleda kao da ga mori zebnja i, dok
pretura po kardinalovim stvarima, lepo se vidi da očekuje da će svaki
čas naći voštane figure, možda i s njegovim likom, možda probodenu
dugim čiodama. Kardinal je svoje podvige ostvario u sprezi s đavolom;
u suprotno vojvodu niko i ništa ne može uveriti.

On, Kromvel, kaže im da idu. Ovi se vraćaju. Vraćaju se novim,
krupnijim zahtevima, i s potpisima moćnijih ljudi, a sa sobom dovode i
čuvara svitaka. Gospodinu kardinalu oduzimaju veliki pečat.

Norfok postrance pogleda u Kromvela, i na njegovom licu, na
trenutak samo, pojavi se nekakav pronicljiv osmeh. Kromvel ne zna šta
je to ovome smešno.

– Navrati kod mene, da razgovaramo – kaže vojvoda.

– O čemu, gospodaru?
Norfok ne govori više ni reč. On nikad ne objašnjava.
– Kada?
– Nema žurbe – na to će Norfok. – Dođi kad se naučiš pristojnom
ponašanju.
Devetnaesti je oktobar 1529. godine.

III

Na dobro il’ na zlo

Svi sveti 1529.

N oć uoči Svih svetih: svet se rasipa i krvari. Sada u čistilištu
popisivači grehova, pisari i tamničari osluškuju žive, koji se mole
za mrtve. U ovo doba godine on i Liz bi išli na bdenja s drugim
parohijanima. Molili bi se za Henrija Vajkisa, njenog oca; za Lizinog
počivšeg muža, Tomasa Vilijamsa; za Voltera Kromvela i daleku
rodbinu; za ljude već poluzaboravljenih imena, odavno upokojene
polusestre i izgubljenu pastorčad.

Prošle noći bdeo je sam. Ležao je budan, i prizivao Liz; čekao je da se
odnekud pojavi i legne pored njega. Jeste on u Ešeru, s kardinalom, a ne
kod kuće, u Ostin Frajarsu. Ali, pomislio je tako, znaće ona već gde da
me potraži. Tražiće kardinala, i kroz prostranstva što dele svetove
privući će je miris tamjana i svetlost sveća. A gde god bio kardinal, biću
i ja.

U jednom trenutku mora da je zaspao. Kad je svanulo, soba je bila
tako pusta, kao da ni on sâm nije u njoj.

Svi sveti: tuga nadolazi u talasima. Preti sad da će ga potopiti. On ne
veruje u to da se mrtvi vraćaju; ali uprkos tome oseća kad se očešu o
njega vrhovima prstiju, vrhovima krila, tu, po ramenu. Od sinoć se ne
pojavljuju kao zasebna obličja s licima, već u vidu postojane, zbijene
mase; meso im se mreška i stapa u celinu, tkivo im gusto kao u morskih
životinja, lica im sijaju bolesnim, podvodnim sjajem.

Stoji sada kraj prozora s Lizinim molitvenikom u ruci. Grejs, njegova
kćerka, volela je da prelistava taj molitvenik, i on opipava tragove
njenih prstića na stranicama. Tu su molitve Bogorodici za kanonske
časove, stranice iluminisane golubicama, vazama s jorgovanom. Rana je
jutarnja služba, i Meri kleči na podu od četvrtastih pločica. Anđeo je

pozdravlja, i reči tog pozdrava ispisane su na svitku koji se razmotava
iz njegovih sklopljenih šaka, kao da to dlanovi anđeoski govore. Krila
su mu u boji: nebeskoplava.

Kromvel okreće stranicu. Jutarnja molitva. Slika: Susret Marije i
Jelisavete. Mariju, s lepim stomačićem, pozdravlja njena trudna rođaka,
sveta Jelisaveta. Čela su im obema visoka, obrve iščupane, i obe
izgledaju kao da su se iznenadile, a po svemu sudeći i jesu iznenađene;
jedna od njih je devica, druga već u poodmaklim godinama. Prolećno
cveće raste im oko nogu, a obe na glavama imaju vazdušastu krunu
sačinjenu od pozlaćenih niti, finih poput zlatnih vlasi.

Okreće stranicu. Grejs ćuti, onako mala, i okreće stranicu s njim.
Druga jutarnja služba. Slika: Rođenje Hristovo. Majušni, beli Isus leži u
naborima majčinog ogrtača. Podnevna služba: Tri kralja s peharima
optočenim dragim kamenjem; iza njih grad na brdu, neki grad u Italiji,
s kulom zvonarom, uzbrdicom i drvoredom što se nazire kroz
izmaglicu. Peti kanonski čas, popodnevna služba: Josif nosi košaru s
golubicama u hram. Večernja služba: bodež koji šalje Irod ostavlja
besprekornu rupu u telu preneraženog novorođenčeta. Žena podiže
ruke, ili da se buni, ili da se moli: njeni bespomoćni dlanovi govore sami
za sebe. Iz detinjeg leša cure tri kapi krvi, svaka u obliku suze. Svaka ta
krvava suza – savršen cinober.

On podiže pogled. Slika mu je zaostala u svesti, pa mu one suze i
dalje titraju pred očima; a onda slika počinje da bledi. On žmirka. Neko
mu ide u susret. Džordž Kevendiš. Sklopljenih dlanova, vidno zabrinut.

Samo neka mi se ne obraća, moli se Kromvel. Samo neka Džordž
produži svojim putem.

– Gazda-Kromvele – kaže Kevendiš – ti, izgleda mi, plačeš. Šta je
bilo? Loše vesti od našeg gospodara?

On pokuša da sklopi Lizin molitvenik, ali mu ga Kevendiš uzima iz
ruku. – A, molio si se... – kaže, sav u čudu.

Kevendiš ne može da vidi kako prsti Kromvelove kćerke dodiruju
stranice, a ni ruke Kromvelove žene kako drže knjigu. Džordž, prosto,
gleda slike, i to naopačke. Pa duboko udahne i kaže: – Tomase...

– Plačem nad sobom – kaže Kromvel. – Izgubiću sve, sve za šta sam
radio celoga života, zato što ću i ja pasti kad padne kardinal – ne,

Džordže, nemoj da me prekidaš – zato što sam radio sve što je on od
mene tražio, što sam mu bio prijatelj i desna ruka. Da sam gledao svoja
posla i držao se grada, umesto što sam jurcao naokolo po selima i
stvarao sebi neprijatelje, bio bih sad bogat čovek – a tebe bih, Džordže,
pozvao u moju novu kuću na selu, pa te zamolio da me posavetuješ oko
izbora nameštaja i sađenja cveća. A vidi me sada! Gotov sam.

Džordž pokušava nešto da kaže: promrmlja nešto utešno, a
nesuvislo.

– Osim ako... – kaže Kromvel. – Da, Džordže, postoji „osim ako“... Šta
misliš? Poslao sam već onog mog malog Rejfa u Vestminster.

– A šta će on tamo?
Kromvel, međutim, opet brizne u plač. Duhovi se okupljaju, i njemu
je hladno; s mesta do kojeg je stigao – nema povratka. U Italiji je naučio
sistem koji poboljšava pamćenje, i sada nema toga čega se on ne seća:
svakog koraka na putu dovde. – Mislim se nešto – kaže. – Možda bi
trebalo da krenem za njim.
– Prvo večeraj – kaže Kevendiš. – Molim te.
– Što?
– Zato što moramo da smislimo kako da isplatimo poslugu našeg
gospodara.
Prođe tako jedan trenutak. Privija molitvenik uza se; drži ga obema
rukama. Kevendiš mu je dao upravo ono što mu je potrebno:
računovodstveni problem. – Džordže – kaže on – znaš da su se kapelani
sjatili ovamo za našim gospodarom, i da svi oni zarađuju – kol’ko ono
beše – po sto, dvesta funti godišnje, i to isključivo zahvaljujući njegovoj
darežljivosti? E pa, mislim se nešto... hajde mi lepo da nateramo te
kapelane i sveštenike da isplate poslugu, jer ja bar mislim, i primetio
sam to, da našega gospodara te sluge vole više nego što ga vole
sveštenici. A sad, hajdemo na večeru, a posle večere ima da izrezilim te
sveštenike, ima da ih nateram vene da raseku, ako treba, pa nek’
iskrvare taj novac kako znaju i umeju. Moramo posluzi da isplatimo
barem poslednje tromesečje, a i da im damo malo unapred. Da imaju sa
čime da čekaju dan gospodarovog povratka.
– Pa – kaže Džordž – ako ikome tako nešto može da pođe za rukom,
onda si to ti.

I Kromvel se najednom smeši. Možda je taj osmeh sumoran, ali da
mu je neko rekao – nikada ne bi poverovao da će se toga dana
nasmešiti. – Kad to obavimo – kaže – ja te, Džordže, napuštam. Vratiću
se čim obezbedim jedno mesto u parlamentu.

– Ali parlament zaseda kroz dva dana... Kako ćeš stići za tako malo
vremena?

– Ne znam, ali neko mora da se založi za našeg gospodara. Ili će ga
ovi ubiti.

On prepoznaje patnju i preneraženost na sagovornikovom licu; želeo
bi da povuče reči, ali ionako je rekao čistu istinu. – Moje je da pokušam
– kaže. – Pa nek’ izađe na dobro il’ na zlo. Videćemo se.

Džordž se zamalo pokloni pred njim. – Na dobro il’ na zlo –
promrmlja on. – To mu dođe kao neka tvoja krilatica.

Kevendiš se šetka po kući i svima govori: Tomas Kromvel je čitao
molitvenik, Tomas Kromvel je plakao. S tim što sada i Džordž shvata
koliko stvari zapravo loše stoje.

Jednom davno živeo u Tesaliji pesnik po imenu Simonid. Pozvali ga
jednom da se pojavi na nekoj gozbi, koju priprema čovek po imenu
Skopas, i da tamo odrecituje stihove u slavu domaćinovu. Čudni su,
međutim, putevi pesnički, pa je Simonid u svoje stihove utkao i
pohvalu Kastoru i Poluksu, nebeskim blizancima. Skopasu to nije bilo
po volji, pa reče pesniku da će mu isplatiti samo polovinu ugovorene
nagrade: „Za ostalo se obrati blizancima.“

Malo kasnije, uđe u dvoranu neki sluga. Neka dva mladića čekaju
napolju i traže Simonida, šapnu sluga pesniku na uho.

Ustade on tako i izađe iz dvorane. Osvrnu se oko sebe ne bi li
ugledao dvojicu mladića, ali od njih ni traga ni glasa.

Kako se okrenuo da pođe nazad i dovrši večeru, prolomi se
zaglušujuća buka; to se kamen cepa i urušava. Razlegoše se krici
umirućih kad pade krov dvorane. Od svih zvanica, jedino je Simonid
preživeo.

Tela su bila tako smrskana i izobličena da pokojnike nisu mogli da
prepoznaju ni njihovi najbliži. Ali Simonid je bio izvanredan čovek. Šta
god bi video, urezalo bi mu se u svest. Vodio je rođake postradalih kroz

ruševine, pokazao na smrskane ostatke, pa rekao, evo ga, to je ovaj vaš.
Povezujući poginule s njihovim imenima, pronalazio ih je po rasporedu
sedenja koji mu je ostao u glavi.

Ova priča stiže do nas preko Cicerona. On nam kazuje kako je
zapravo toga dana Simonid pronašao veštinu pamćenja. Upamtio je
imena, a i lica; neka mrzovoljna i podbula, neka bezbrižna, neka
posivela od dosade. Tačno je upamtio gde je ko sedeo u času kad se
sručio krov.

TREĆI DEO

I

Trik s tri karte

Zima 1529 – proleće 1530.

D žoen: – Ti kažeš, „Rejfe, idi i nađi mi mesto u novom sazivu
parlamenta.“ I on ode, kao devojčica kad joj kažu da unese veš u
kuću.

– Nije baš tako lako bilo – kaže Rejf.
– A otkud ti znaš? – na to će Džoen.
Mesta u donjem delu parlamenta pretežno se dobijaju uz dobru volju
plemstva; lordova, biskupa, kralja samog. Šačica izbornika, ako ih neko
odozgo pritisne, obično čine onako kako im se kaže.
Rejf mu je našao Taunton.43 To je Volsijev teren; ne bi oni Kromvela
pustili u parlament da kralj to nije odobrio, da Tomas Hauard to nije
odobrio. Kromvel je Rejfa poslao u London da istraži neizvesnu
teritoriju vojvodinih namera; da sazna šta se krije iza onog pronicljivog
osmeha. „Zahvalan sam vam, gospodaru.“
Sada zna. – Vojvoda od Norfoka – kaže Rejf – veruje da je moj
gospodar kardinal zakopao blago, i misli da vi znate gde ga je zakopao.

Razgovaraju nasamo. Rejf: – Pozvaće vas da radite za njega.
– Da. Samo možda ne u toliko reči.
Dok odmerava situaciju, posmatra Rejfovo lice. Norfok je već sada –

izuzme li se kraljev vanbračni sin – najmoćniji plemić u kraljevstvu. –
Izneo sam mu čvrsta uveravanja – kaže Rejf – da vi prema njemu gajite
poštovanje, duboko... uvažavanje, i da biste želeli da se nađete pod
njegovom...

– Komandom?
– Više-manje.
– I, šta je on na to rekao?
– Rekao je: hmmm.

Kromvel prasne u smeh. – I baš tim tonom?
– Baš tim tonom.
– I onako je, sav smrknut, klimnuo glavom?
– Jeste.
Vrlo dobro. Došlo je vreme da obrišem suze, one suze od Svih svetih.
Sedim s kardinalom pored vatre u Ešeru, u sobi u kojoj dim izbija iz
odžaka. Kažem mu, gospodaru, zar mislite da bih ja vas tako napustio?
Pronalazim čoveka zaduženog za dimnjake i ognjišta. Govorim mu šta
treba da radi. Sednem na konja, odjašem do Londona, do Blekfrajarsa.
Dan je maglovit, praznik inače – Dan svetog Huberta. Norfok me čeka,
da mi kaže kako će dobar gospodar da mi bude.

Vojvoda se bliži šezdesetoj, ali se ne dâ. Oštrih crta lica, bistra oka,
mršav je on kao oglodana kost i hladan kao ušice sekire; zglobovi kao
da su mu vezani nekim finim beočuzima, i zaista pomalo čangrlja dok
hoda, a to otuda što u odeći krije relikvije: u majušnim, draguljima
ukrašenim kutijama drži parčiće kože i pramenje kose, a u
medaljonima koje nosi – komadiće kostiju velikomučenikâ. – Sveca mi!
– kaže on kad hoće u nešto da se zakune, ili „Na misu ne išao!“ – a
ponekad izvuče neku od svojih amajlija, gde god ona visila na njemu, i
poljubi je sa žarom, prizivajući nekog sveca ili mučenika da mu
pomogne da nadvlada gnev koji ga je obuzeo. – Sveti Jovo, daj mi
strpljenja! – povikao bi tako; verovatno, pri tom, misli na Jova, koji se
pominje u priči koju je, kao dečačić, slušao sedeći u krilu svog prvog
sveštenika. Teško je zamisliti vojvodu kao malog dečaka i, uopšte, kao
mlađeg ili drugačijeg nego što je danas. Bibliju on smatra knjigom
potpuno nepotrebnom svetovnim ljudima, mada priznaje da sveštenici
od nje još i mogu imati koristi. Smatra da je čitanje knjiga, sve u svemu,
obično prenemaganje, i voleo bi da se na dvoru manje čita. Njegova
sestričina, Ana Bolen, stalno nešto čita, i možda se upravo zbog toga još
nije udala, iako ima dvadeset osam godina. Nikako mu nije jasno zbog
čega bi se neki gospodin čovek zamarao pišući pisma; čemu služe
pisari?

Vojvoda ga gleda onim zakrvavljenim, ognjenim očima. – Kromvele,
zadovoljan sam što si ušao u parlament.

Kromvel obori glavu. – Gospodaru.
– Razgovarao sam s kraljem o tebi, i on je takođe zadovoljan. U
donjem domu ćeš dobiti njegova uputstva. I moja.
– Hoće li ta uputstva biti ista, gospodaru?
Vojvoda ga mrko pogleda. Hoda po sobi; usput malo čangrlja; najzad
provali iz njega: – Ðavo da ga nosi, Kromvele, zašto si ti takva... ličnost?
A ne možeš sebi to da priuštiš.
Kromvel čeka, smeška se. Zna on šta vojvoda hoće da kaže. On je
ličnost, s njim se mora računati. On ume kao senka da se ušunja u sobu,
i niko da ga ne primeti; ali možda su ti dani prošli.
– Samo se ti smej – kaže vojvoda. – Volsijev dom je zmijsko leglo. Ne
da ja... – trgnuvši se, dodiruje jedan medaljon – ne daj bože da ja...
Da porediš crkvenog poglavara sa zmijom, u sebi će Kromvel.
Vojvodi je stalo do kardinalovog novca, ali i do kardinalovog mesta kao
čoveka najbližeg kralju: s druge strane, ne bi želeo da gori u paklu. Šeta
se po sobi; spaja dlanove, trlja ruke, pa se okreće. – Kralj se sprema da o
svemu tome raspravi s tobom, gospodine. O, nego šta. Ukazaće ti
počast jednim razgovorom zato što želi da sazna što više o
kardinalovim poslovima, s tim što kralj ima, u šta ćeš se i sam uveriti,
vrlo dugo i vrlo dobro pamćenje, i nije zaboravio, gospodine, da si ti,
kad si prošli put sedeo u parlamentu, govorio protiv rata koji je on
poveo.
– Nadam se da ne razmišlja i dalje o napadu na Francusku.
– Boga ti tvoga! A koji Englez o tome ne razmišlja! Francuska je naša.
Moramo da vratimo ono što nam pripada. – Mišić na njegovom obrazu
poskakuje; vojvoda se uzvrteo po sobi, nikako nema mira; okreće se,
trlja obraz; grč prestaje, i on progovara, glasom kakvim se izgovaraju
proste činjenice: – Nego, u pravu si ti.
Kromvel čeka. – Ne možemo da ih pobedimo – kaže vojvoda – ali
moramo se boriti kao da možemo. I ne pitati za cenu. Ni za gubitke – u
novcu, u ljudstvu, u konjima, u brodovlju. To, vidiš, ne valja kod
Volsija. Uvek bi za pregovarački sto. Kako sin jednog kasapina može da
razume šta je...
– La gloire?44
– A i ti si kasapinov sin?

– Kovačev.
– Stvarno? Potkivaš konje?
Kromvel sleže ramenima. – Kad bih baš morao, gospodaru. Ali ne
mogu da zamislim kako...
– Ne možeš? Šta ne možeš da zamisliš? Bojno polje, tabor, noć pred
bitku – možeš li da zamisliš kako je to?
– I ja sam bio u vojsci.
– Je li? Ali ne u engleskoj vojsci, cenim. Tako, znači. – Vojvoda se
smeška, ovoga puta bez ikakve netrpeljivosti. – Znao sam ja da ti nešto
kriješ. Znao sam da mi se ne sviđaš, ali nikako nisam mogao da
prokljuvim zbog čega. Gde si bio?
– Na Gariljanu.45
– Sa?
– Francuzima.
Vojvoda zvizne. – Na pogrešnoj strani, momče.
– I ja sam to primetio.
– S Francuzima – kikoće se vojvoda. – S Francuzima... A kako si se
iskobeljao iz one klanice?
– Pošao sam na sever. I počeo da trgujem... – Hteo je da kaže
„novcem“, ali mu se učinilo da vojvoda ne bi razumeo šta to znači
trgovati novcem. – Odećom – kaže. – Svilom, uglavnom. Znate kakvo je
tržište, pa još kad ste vojnik.
– Na misu ne išao, kako ne znam! Plaćenik prebaci džak na leđa, pa
teraj! Ti Švajcarci! Kao pozorišna trupa. Čipkice, remenčići, otmeni
šeširići. Laka meta, to ti je. Dugačak luk?
– Ponekad. – Kromvel se nasmeši. – Mada sam uglavnom bio kratak
za njega.
– I ja. A vidiš, Henri je opasan strelac. Mnogo lepo gađa. I ima tu
visinu. I ruku. Mirnu. Neće za nas biti još mnogo onakvih pobeda.
– A što onda ne bismo prestali da ratujemo? Pregovarajmo,
gospodaru. Jeftinije je.
– Kažem ja tebi, Kromvele, imaš ti obraza, čim si došao ovamo.
– Gospodaru – vi ste poslali po mene.
– Jesam li? – Norfok se, reklo bi se, uznemirio. – Zar je dotle došlo?

Kraljevi savetnici pripremaju ni manje ni više nego četrdeset četiri tačke
optužnice protiv kardinala. Ima tu svega: od kršenja zakona o zaštiti –
što će reći, od zalaganja za primenu inostranog prava u kraljevoj državi
– do nabavke goveđeg mesa za njegovo domaćinstvo po istoj ceni po
kojoj ga nabavlja kralj; od finansijskih zloupotreba do neuspeha u
nastojanju da se suzbije širenje luteranske jeresi.

Zakon o zaštiti engleskog pravosudnog sistema uveden je u XIV
veku, i više niko živ ne zna tačno šta on konkretno znači. Iz dana u dan
stiče se utisak da taj zakon, u stvari, znači ono što kralj kaže da znači. O
tome, inače, cela Evropa priča. U međuvremenu, gospodin kardinal
sedi, mrmlja nešto sebi u bradu, a ponekad progovori i naglas, pa kaže:
– Tomase, moji koledži! Šta god mene lično da zadesi, moji koledži
moraju biti spaseni. Idi kod kralja. Ne znam kakvu osvetu priprema za
kakav god moj izmišljen prestup, ali on svakako ne namerava da utuli
svetlo učenosti, zar ne?

U izgnanstvu u Ešeru kardinal se stalno šeta tamo-amo, jede se.
Veliki um koji se nekada bavio evropskim poslovima sada neprestano
mozga o pretrpljenim porazima. Kardinal tone u tišinu i mrtvilo, i
utonuo u duboke misli dočekuje sumrak; Tomase, ako boga znaš –
preklinje ga Kevendiš – nemoj mu reći da dolaziš ako ne možeš da
dođeš.

Neću, odgovara Kromvel, a dođem uvek, s tim što me ponekad nešto
spreči. Parlament zaseda do kasno uveče, a pre nego što odem iz
Vestminstera moram prvo da prikupim sva pisma i molbe za
gospodina kardinala, i da porazgovaram sa svima onima koji bi da mu
poruče nešto, ali ne žele da to sačine u pisanom obliku.

Razumem ja to, kaže Kevendiš; ali, Tomase – zavapi on – ti ne možeš
da zamisliš kako je ovde u Ešeru. Koliko je sati, pita gospodin kardinal.
Kad stiže Kromvel? Pa kroz jedan sat ponovo: Kevendiš, kol’ko je sati?
Istera nas napolje s bakljama, da ga izvestimo kakvo je vreme; kao da si
ti, Kromvel, čovek koji bi dozvolio da ga zaustavi oluja s gradom ili
zaleđen put. A onda, opet, pita: šta ako je Kromvel imao neki udes na
putu? Drum što od Londona vodi do Ešera stalno je na meti pljačkaša;
pustoline i vresišta, s prvim mrakom, vrve od svakojakih zlikovaca. Pa
će posle toga: ovaj svet je pun obmana i zamki, a u mnoge sam i ja

upao, bedni grešnik.
Čim on, Kromvel, konačno zbaci sa sebe putni ogrtač i strovali se u

fotelju pored vatre – krv mu božju, ala se puši taj dimnjak! – eto ti
kardinala, ne da mu ni da predahne. Šta je rekao moj gospodar od
Safoka? Kako je izgledao moj gospodar od Norfoka? A kralj, jesi li ga
video, da li ti se obratio. I ledi Ana, je li dobroga zdravlja, je l’ dobro
izgleda? Jesi li smislio nešto da joj ugodiš – jer mi joj moramo ugađati,
znaš?

A Kromvel kaže: – Postoji jedan prost način da se ugodi toj gospi, a taj
je da se od nje načini kraljica. – Ne govori više ništa o Ani, a i nema tu
više šta da se priča. Meri Bolen kaže da ga je primetila, ali Ana doskora
ni na koji način nije obratila pažnju na njega. Anine oči prelaze preko
Kromvela tek usput, dok traže nekog ko joj je zanimljiviji. Crne su te
oči, blago iskolačene, a sijaju kao perlice na računaljci; sjajne su i
nemirne dok ona proračunava gde će se najpre ovajditi. Ali ujka Norfok
joj je svakako rekao: „Evo čoveka koji je upućen u kardinalove tajne“,
jer sada, kad ga ugleda, vrat joj se napregne; one svetle crne perle počnu
da trepću, i trepću, a ona ga odmerava od glave do pete, procenjuje za
šta bi ovaj mogao da joj posluži. Kromvel ima utisak da je gospa sada,
krajem godine, dobroga zdravlja; ne kašlje kao bolestan konj, na primer,
niti hramlje. Pretpostavlja da ona dobro izgleda, ako je to ono što vam
se sviđa.

Jedne noći, neposredno uoči Božića, kasno uveče stiže u Ešer, i
zatekne kardinala kako sedi sam i sluša jednog dečka, koji svira na
leutu. Kardinal kaže: – Mark, hvala ti, idi sad. – Dečak se pokloni pred
kardinalom; ovaj ga udostoji klimoglava kakav bi inače sledovao
zastupniku u parlamentu. Dok se mladić povlači iz sobe, kardinal kaže:
– Mark je vrlo sposoban i prijatan dečko... na placu Jork mi je pevao u
horu. Mislim da ne bi trebalo ovde da ga zadržavam, već da ga šaljem
kralju. Ili ledi Ani, možda, pošto je tako lepuškast i mlad. Da li bi joj se
dopao?

Dečak je, napuštajući odaju, zastao na vratima, i sad se naslađuje
pohvalnim rečima. Neumoljiv Kromvelov pogled – koji bi silinom
odgovarao udarcu nogom – dovoljan je da momčića istera napolje.
Draže bi Kromvelu bilo da ga niko ne pita šta bi se ledi Ani dopalo, a

šta ne bi.
Kardinal kaže: – Šalje li mi lord kancelar Mor neku poruku?
Kromvel spušta svežanj papira na sto. – Ne izgledate mi dobro,

gospodaru.
– Da, nije mi dobro. Tomase, šta da radimo?
– Trebalo bi da podmitimo ljude – kaže on. – Trebalo bi da budemo

darežljivi i široke ruke, pa da delimo ono što je Vašoj milosti preteklo –
jer vi još imate neke povlastice, a i zemlju još imate... Slušajte,
gospodaru, makar vam kralj uzeo i sve što imate, ljudi će pitati može li
kralj drugima da deli ono što pripada kardinalu? Ko god na taj način
stekao imanje i titulu ne bi ni u šta mogao da bude siguran dok mu vi
to ne potvrdite. A to će reći, gospodaru moj, to će reći da vi i dalje držite
karte u rukama.

– A naposletku, ako je rešio da potegne i pitanje izdaje... – kardinala
izdaje glas – ... ako...

– Da je hteo da vas optuži za izdaju, dosad biste već bili u Kuli.
– Zbilja – a i od kakve bih mu koristi mogao biti ako mi je glava ovde,
a telo tamo? Tako to biva: kralj misli da će, unizivši mene, papi
nedvosmisleno očitati lekciju. Misli da na ovaj način jasno stavlja do
znanja: ja sam kralj Engleske i gazda u svojoj kući. O, ali da li je on
zaista gazda u svojoj kući? A šta ako je ledi Ana ovde gazdarica, ili
glavnu reč vodi Tomas Bolen? To pitanje se ne sme postavljati izvan ove
sobe.
Najveća muka je kako uhvatiti kralja nasamo; saznati kakve su mu
namere, ako i on sâm uopšte zna kakve su, i nagoditi se nekako s njim.
Kardinalu je hitno potreban gotov novac, to je prva nevolja. Dan za
danom Kromvel čeka da kralj s njim porazgovara. Kralj samo pruži
ruku, uzme pisma koja mu je ovaj doneo, baci pogled na kardinalov
pečat. U Kromvela i ne pogleda, samo mu kaže, odsutno: „Hvala.“
Jednoga dana ipak ga pogleda, pa će: – Gazda-Kromvele, da... ne mogu
da govorim o kardinalu. – A kad Kromvel zausti nešto da kaže, kralj ga
predupredi: – Je l’ ti mene ne razumeš? Ne mogu o njemu da govorim. –
Ton mu je blag, kao da je u nedoumici. – Neki drugi put – kaže kralj. –
Pozvaću te. Obećavam.
Kad ga kardinal pita: „Kako je kralj danas izgledao?“ – Kromvel mu

kaže: izgledao je kao da ništa nije spavao.
Kardinal se smeje. – Ne može da spava jer ne ide u lov. Zemlja se

sledila, nije za pseće šapice, ne mogu psi napolje po ovakvom vremenu.
Ne može da spava jer mu nedostaje svežeg vazduha, Tomase. Nije to
zbog savesti.

Kasnije će se sećati te poznodecembarske večeri kad je kardinala
zatekao kako sluša muziku. Vrteće te slike u glavi, jednom, drugi put,
pa iznova.

Jer dok odlazi od kardinala, i ponovo razmišlja o putu i o noći, začuje
glas nekog momčića iza poluzatvorenih vrata: to je Mark, onaj što svira
leut. – ... i tako će on, zbog mog umeća, kaže, radije da me šalje kod ledi
Ane. I trebalo bi da se radujem tome, jer zašto ovde da gubim vreme
kad kralj svakoga dana može starom da odrubi glavu? A mislim da bi i
trebalo da mu je odrubi, jer kardinal je toliko gord... Danas je prvi put
rekao neku lepu reč za mene.

Tišina. Čuje se neki drugi glas, prigušen; Kromvel ne može da
razabere o kome je reč. Onda će opet momak: – Da, naravno da će i
advokat pasti s njim. Kažem „advokat“, ali ko je taj čovek zapravo? To
niko ne zna. Kažu da je svojim rukama ubio više ljudi, a da to nikad nije
rekao u ispovedaonici. Ali upravo ti tvrdi ljudi zaplaču kad vide
dželata.

Kromvel ni najmanje ne sumnja da bi se Mark radovao njegovom
pogubljenju. Iza zida, momak tera dalje: – A kad ja budem tamo, kod
ledi Ane, ona će me svakako zapaziti, i davaće mi poklone. – Čuje se
kikot. – I blagonaklono će gledati na mene. Šta ti misliš? Ko zna kome će
se okrenuti dok još odbija kralja?

Tišina. Onda će Mark: – Nije ona nevina. Neće biti.
Kakav čudesan razgovor: tako sluge među sobom razgovaraju. Opet
neki prigušen odgovor, pa će Mark: – Zar misliš da je mogla toliko
vremena da ostane na francuskom dvoru a da se kući vrati kao devica?
Ili njena sestra? A na Meri su se, bogami, svi izređali.
Sve je to, međutim, prazna priča. Kromvel je razočaran. Nadao sam
se da ću čuti nešto važno, misli on; sve je ovo samo on dit.46 Ali ipak
okleva, i odlučuje da ostane.
– Sem toga, Tom Vajat je bio s njom, i to tamo u Kentu svi živi znaju.

Bio sam ja u Pensherstu s kardinalom, i od te palate kod Hivera, znaš,
gde žive gospini, do Vajatove kuće stigneš očas posla.

Svedoci? Datumi?
Ali onda onaj nevidljivi Markov sagovornik kaže: – Šššš! – i opet se
začuje prigušeni kikot.
S ovim što je načuo ništa se ne može uraditi. Jedino ti ostaje da tegliš
to u pamćenju. Razgovor se vodi na flamanskom – jeziku Markovog
zavičaja.

Stiže Božić, i kralj ostaje u Griniču s kraljicom Katarinom. Ana je na
placu Jork; kralj može uzvodno da otplovi i da se vidi s njom. A ona je,
žene bar tako pričaju, zahtevna; kralj navraća retko i u potaji, i njegove
posete traju kratko.

Ešer. Kardinal ide u krevet. Nekada nipošto ne bi tako nešto uradio,
mada se očigledno loše oseća, i mogao bi pred sobom da se opravda.
Kaže: – Ništa se neće desiti dok se kralj i ledi Ana ljubakaju za Novu
godinu. Neće nam niko upadati ovde do Bogojavljenja. – Okreće glavu
na stranu, krije lice u jastucima, a onda će, žustro: – Za ime boga,
Kromvele. Idi kući.

Kuća u Ostin Frajarsu ukrašena je vencima od zelenike i bršljana,
lovora i tise. U kuhinji je gužva, jer žive treba nahraniti, ali ove godine
izostaju uobičajene pesme i božićne predstave. Nijedna godina nije
ostavila za sobom takvu pustoš. Njegova sestra Ket i njen muž Morgan
Vilijams otrgnuti su iz ovog života isto tako brzo kao i njegove kćeri;
jednoga dana živi i zdravi, sutradan hladni kao kamen, na brzinu
ubačeni u grobnice kraj obale Temze, ukopani izvan domašaja plime,
izvan domašaja vida i njuha reke; gluvi na jeku patnijskog napuklog
crkvenog zvona, neosetljivi na miris vlažnog mastila, hmelja, ječmenog
slada i bala vune koja još vuče životinjski vonj; neosetljivi na jesenje
arome borove smole, sveća u obliku jabuke i miris kolača za duše
pokojnika. Godina se primiče kraju, a u Kromvelovom domaćinstvu
mora se naći mesta za još dva siročeta, Ričarda i malog Voltera. Morgan
Vilijams jeste mnogo voleo da priča, ali je na neki svoj način bio i
sposoban čovek, i mnogo je radio kako bi izdržavao porodicu. A Ket –
pa, u poslednje vreme je rođenog brata razumevala otprilike isto koliko

i kretanje zvezda na nebeskom svetu: „Nikako ja tebe ne mogu da
pohvatam, Tomase“, govorila bi, a za to je jedino i isključivo on bio kriv,
jer ko je drugi, nego upravo on, naučio svoju sestru da broji na prste i
odgoneta šta piše na računima u trgovini?

Ako bi samome sebi mogao da dâ neki savet ovog Božića, rekao bi:
ostavi kardinala smesta, ili eto tebe ubrzo ponovo na ulici, pa opet
preživljavaj izvodeći trik s tri karte. On, međutim, savete daje samo
onima koji će ih najverovatnije poslušati.

U kući u Ostin Frajarsu imaju jednu veliku pozlaćenu zvezdu koju u
novogodišnjoj noći okače u velikoj dvorani. Nedelju dana im ona tako
blista, dočekuje njihove goste o Bogojavljenju. Već u leto bi on i Liz
počeli da smišljaju kostime za Tri kralja, tražeći i gomilajući parčiće
raznoraznih čudnih tkanina, svakojake dodatke, sve što im padne pod
ruku; a onda bi, u oktobru, Liz počela krišom da šije, popravljajući
prošlogodišnje odore tako što bi im prišila parčiće novog, svetlucavog
platna, zašila naramenicu ili ih ovde-onde porubila; svake godine
napravila bi fantastične nove krune. Tomasovo je pak bilo da smisli šta
će ko dobiti na poklon kad otvori kutije koje nose Kraljevi. Desilo se
tako jedne zime da jedan od kraljeva ispusti kutiju kad je poklon počeo
da peva.

Ove godine niko nema srca da okači zvezdu; ali Kromvel odlazi u
zamračenu ostavu da je vidi. Skida platnenu presvlaku koja štiti
zvezdine zrake, proverava da li su zraci neokrnjeni, da im nije slučajno
boja izbledela. Biće i boljih godina, kad će je ponovo okačiti, premda on
te bolje godine nikako ne može ni da zamisli. Ponovo navlači presvlaku,
oduševljen: kako je samo dovitljivo skrojena, i kako se samo savršeno
uklapa! Odore Triju kraljeva spakovane su u ormar, kao i ovčje kože za
decu koja u predstavi igraju ovce. U ćošku stoji naslonjen čobanov štap;
o klin su okačena anđeoska krila. On ih dodirne. Na prstu mu ostaje
prašina. Sklanja sveću u stranu, da ih slučajno ne zapali, pa skida krila s
klina i blago ih protrese. Čuje se tiho šuškanje, u vazduhu je jedva
osetan miris ćilibara. Ponovo kači krila o klin; dlanom prelazi preko
njih, da ih smiri, da ne drhture više. Ponovo uzima sveću. Izlazi iz
prostorije i zatvara za sobom vrata. Vrhovima prstiju gasi svetlo, okreće
ključ u bravi i predaje ga Džoen.

Kaže joj: – Baš bi bilo lepo da imamo bebu. Mnogo je vremena prošlo
otkako smo imali bebu u ovoj kući.

– Nemoj mene da gledaš – kaže Džoen.
A on je gleda, naravno da je gleda. Kaže: – Zar Džon Vilijamson ovih
dana ne obavlja svoju dužnost?
– Njegova dužnost meni ne pričinjava zadovoljstvo – veli ona.
On odlazi i razmišlja: ovaj razgovor mi uopšte nije bio potreban.
Prvi dan nove godine; pada mrak, a on sedi za pisaćim stolom, piše
pisma u kardinalovo ime, i ponekad se prošeta preko sobe do
računaljke, pa se poigra kuglicama. Izgleda da će kralj, ukoliko se
kardinal formalno izjasni krivim povodom optužbe da je prekršio
zakon o zaštiti, oprostiti Volsiju život, pa i slobodu u izvesnom stepenu;
što se novca, međutim, tiče, kardinalu će ostati tek delić nekadašnjih
prihoda. Plac Jork mu je već oduzet, Hempton Kort je odavno otišao, a
kralj sada razmatra mogućnost da oporezuje i opljačka i bogatu
vinčestersku opatiju.
Ulazi Gregori. – Doneo sam ti sveće. Tetka Džoen mi reče: idi kod oca.
Gregori seda. Čeka. Vrpolji se. Pa uzdahne. Ustaje. Prilazi očevom
pisaćem stolu i maje se tu nešto. A onda, kao da je neko rekao: „Radi
nešto, nemoj samo tu da stojiš“, on bojažljivo počinju da skuplja i
sređuje papire.
Kromvel okrzne pogledom sina dok ovaj gleda u hartije na stolu.
Možda i prvi put otkako je Gregori bio beba, on obraća pažnju na
dečakove ruke, i čudu ne može da se načudi kako one sada izgledaju:
nisu to one detinje šapice, već mesnate, bele, očuvane šake gospodskog
sina. Šta to Gregori radi? Slaže dokumente na gomilu. Po kojem
principu ih slaže? Da ih pročita, ne može – složeni su licem nadole. Ne
ređa ih ni po temama. Da ih možda ne ređa po datumu? Za ime boga,
šta on to radi?
A trebalo bi da završi tu rečenicu, sa svim njenim ključnim stavkama.
On ponovo baci pogled i konačno uspeva da pronikne u Gregorijev
naum. Dečko se drži krajnje blagosloveno prostodušnog sistema: veći
papiri na dno, manji gore.
– Oče... – veli Gregori. Kromvel samo uzdahne. Prilazi računaljci.
Kažiprstom pomera kuglice, mic po mic. Onda ih zbere na jednom

mestu i načička ih u uredan niz, jednu do druge.
Najzad podigne glavu. – To je sve bilo namerno tako. Nisam tek tako

nasumice spuštao papire.
– O, oprosti – kaže Gregori učtivo. Seda kraj vatre nastojeći da ne

uznemiri ni vazduh koji udiše.
I najblagorodniji pogled može biti zapovednički; pod budnim

sinovljevim okom, Kromvel pita: – Dobro, šta je bilo?
– Je l’ bi mogao načas da prestaneš da pišeš?
– Trenutak samo – veli Kromvel, a ruka mu lebdi u vazduhu; upravo

potpisuje jedno pismo, fraza je uobičajena: „Vaš odani prijatelj, Tomas
Kromvel“. Ako će Gregori sad da mu saopšti da se još neko u kući na
smrt razboleo, ili da se on, Gregori, obećao nekoj mladoj pralji, ili da se
Londonski most srušio – on mora prvo da se pripremi, kako bi muški
primio udarac; ali prvo mora ovaj koverat da zatvori i zapečati. A onda
pogleda u sina. – Izvoli.

Gregori skreće pogled u stranu. Je li on to plače? Ne bi bilo nikakvo
čudo, zar ne, jer nije li i on sâm, Tomas, plakao, i to na javnom mestu?
Ustaje i prilazi sinu. Seda preko puta njega, kraj ognjišta. Skida
baršunasti ogrtač i prolazi mu šakama kroz kosu.

Dugo niko ne progovara. Tomas gleda u svoje debele prste, ožiljke i
opekotine skrivene na dlanovima. Pa pomisli, gospodin, a? Tako ti sebe
nazivaš, ali koga u stvari zavaravaš? Poverovaće u to samo ljudi koji te
nikada nisu videli, ili pak oni koje držiš na pristojnoj udaljenosti, klijenti
i kolege iz parlamenta, drugari iz gostionice Kod Greja, sluge dvorana,
sami dvorani... Misao mu uto odluta ka drugom pismu koje mora da
piše. A tad Gregori progovori, glasićem tanušnim kao da se vratio u
rano detinjstvo: – Sećaš li se onog Božića kad je u božićnoj predstavi
igrao i džin?

– Ovde, u našoj parohiji? Sećam se.
– Rekao je: „Ja sam džin, zovem se Marlinspajk.“47 Pričalo se da je
visok kao majski stub na Kornhilu. Šta je to: majski stub na Kornhilu?
– Uklonili su ga. One godine kad su bili neredi. Zli maj, tako su te
dane nazvali.48 Ti si tad bio mala beba.
– Gde je sad taj majski stub?
– Čuva ga gradska uprava, na skladištu.

– Hoćemo li iduće godine ponovo da kačimo zvezdu?
– Ako nam krene nabolje.
– Hoćemo li osiromašiti sad, kad je kardinal pao?
– Nećemo.
Plamičci su živnuli, belasaju se, i Gregori gleda u njih. – Sećaš se one
godine kad sam lice ofarbao u crno pa se umotao u crnu teleću kožu?
Kad sam igrao đavola u božićnoj predstavi?
– Sećam se. – Tomasovo lice je setno. – Kako da se ne sećam.
Ana je tada htela da oboji lice, ali joj je majka rekla da to ne priliči
devojčicama. Kromvelu sad dođe žao što Ana nije došla na red da se
oproba u ulozi parohijskog anđela – mada bi ona, budući tamnokosa,
morala da nosi ona žuta ištrikana parohijska krila, koja stalno spadaju
ili klize detetu na oči.
Grejs je one godine kad je bila anđeo nosila krila od paunovog perja.
Kromvel je sâm to smislio. Ostale devojčice behu nalik odrpanim
guskicama, a krila su im spadala kad bi im se zakačila po uglovima
staje. A Grejs je stajala tako i svetlucala, kose vezane srebrnim nitima; s
ramena su joj se širila u treperava krilca, a vazduh, koji je strujao oko
nje, sav je mirisao od njenog daha. Lizi je rekla tad, o, Tomase, ti stvarno
ne znaš za granicu. Imala je najbolja krila koja je grad u svojoj istoriji
video.
Gregori ustaje; prilazi da poljubi oca za laku noć. Na trenutak se sin
naslanja na njega, kao da je još malo dete; ili kao da ga je prošlost, te
slike u vatri, omamila.
Pošto je Gregori otišao na spavanje, Kromvel skida papire sa uredne
gomile koju je dečak naslagao. Pa ih ponovo pakuje. Slaže ih licem
nagore, spremne za pisanje. Razmišlja o Zlom maju. Gregori ga nije
pitao zbog čega su ti neredi izbili? A na meti nereda tada su se našli
stranci. On sâm tek što se bio vratio kući.

Počinje godina 1530, i on donosi odluku da ne pravi bogojavljensku
gozbu, jer mnogo sada ima ljudi koje na ovaj ili onaj način pogađa to što
je kardinal pao u nemilost, pa bi bili primorani da odbiju njegov poziv.
Umesto toga, vodi mladiće u gostionicu Kod Greja, na bogojavljensku
terevenku. I gotovo istog časa zažali zbog toga; ne seća se da je ikad

sedeo u tako bučnom i nepristojnom društvu.
Studenti prava izvode predstavu o kardinalu. U toj predstavi

kardinal beži iz svoje palate na placu Jork i pokušava da se domogne
barže na Temzi. Neki momci tresu ofarbane čaršave koji predstavljaju
reku, dok drugi pritrčavaju i posipaju ih vodom iz kožnih mešina. Dok
se kardinal s mukom penje na baržu, čuju se povici, kao u lovu, a neka
beslovesna budala utrčava u dvoranu s dva lovačka psa na uzici. Uto
pristižu i ostali, s mrežama i ribolovačkim štapovima, da izvuku
kardinala natrag na obalu.

U narednoj sceni kardinal je prikazan kako se batrga u blatu u
Patniju, dok beži ne bi li se sakrio u svoju mišju rupu u Ešeru. Studenti
ga dozivaju i viču za njim, a kardinal plače i sklapa dlanove u molitvi.
Od svih ljudi koji su prisustvovali tom događaju u stvarnom životu,
pita se Kromvel, koji li su ti kojima je prizor izgledao komično? Kad bi
to samo znao, ili makar samo naslutio, loše bi se proveli.

Kardinal leži nauznak poput kakve grimizne planine; mlatara
rukama; nudi vinčestersku biskupiju na dar onome ko ga posadi na
mazgu. Neki studenti, pokriveni magarećim kožama, glume mazgu,
koja se rita i šegači se na latinskom, pre nego što će prdnuti kardinalu
pod nos. Mnogo je tu igre reči u vezi s biskupijama i biskupskim
kitama koja bi još i mogla da prođe kao dovitljiva kod nekih čistača
ulica, ali Kromvel smatra da bi studenti prava mogli i morali bolje. On
ustaje, nije mu ovo po volji, i njegovim ukućanima ne preostaje ništa
nego da i oni ustanu i izađu s njim.

Usput Kromvel zastaje da popriča s nekim advokatima koji su se tu
zatekli: kako je ovako nešto moglo da se dozvoli? Kardinal od Jorka
bolestan je čovek, mogao bi uskoro umreti, kako ćete vi i vaši studenti
izaći bogu na istinu? Kakve vi to mladiće ovde vaspitavate, vidi samo
kako su hrabri kad treba napasti jednog velikog čoveka koji je podlegao
u zlim vremenima – a za blagonaklonost istog tog čoveka bi se, još pre
neku sedmicu, ova studentarija otimala?

Advokati kreću za njim, izvinjavaju se; ali glasovi im se gube u
salvama gromoglasnog smeha koji odjekuje iz dvorane. Mladim
Kromvelovim ukućanima još se ne ide, osvrću se. Kardinal sada nudi
svoj harem od četrdeset devica bilo kome ko mu pomogne da se popne

na mazgu; sedi na zemlji i jadikuje, dok mu ispod odore viri mlohav,
zmijolik ud, ištrikan od crvene vune.

Napolju dnevno svetlo tiho sagoreva u ledenom vazduhu. – Idemo
kući – kaže Kromvel. Čuje uto Gregorija kako šapuće: – Ne smemo da
se smejemo ako nam on to ne dozvoli.

– Pa, ako ćemo pravo – čuje zatim i Rejfov glas – on je glavni.
Kromvel zastaje načas, da popriča s njima. – Uostalom, harem od
četrdeset žena držao je opaki papa Aleksandar Bordžija. I nijedna od
njih, verujte na reč, nije bila devica.
Rejf ga dotakne po ramenu. Ričard mu hoda s leve strane, sasvim
blizu. – Ne morate da me pridržavate – kaže Kromvel blagim glasom. –
Nisam ja kao kardinal. – A onda zastaje. Smeje se. Kaže: – Pa, očigledno
je ovo bilo...
– Da, bilo je prilično zabavno – kaže Ričard. – Njegova milost mora da
je imala metar i po u struku.
Bučna je ta noć od čangrljanja kostiju, svetla od plamena baklji.
Grupica drvenih konjića protandrče pored njih, ljudi pevaju, a za njima
i neki s jelenskim rogovima na glavama i zvoncima prikačenim za pete.
Kromvel i njegovi već su blizu kući kad se pokraj njih prokotrlja neki
momčić maskiran u pomorandžu, a s njim i njegov drugar, limun. –
Gregori Kromvele! – viču njih dvojica, a onda, pred Gregorijevim ocem,
kako pristojnost nalaže, umesto šešira podižu gornji deo kore. – Bog
vam dao dobro novo leto.
– I vama – uzvraća Kromvel. A onda se obrati limunu: – Kaži ocu da
navrati do mene da vidimo šta ćemo s onim zakupom u Čipsajdu.
Stižu kući. – Hajde svi u krevet – kaže on. – Kasno je. – Oseća potrebu
da doda: – Bog vam čuvao san.
Oni odlaze. Kromvel seda za radni sto. Seća se kakva je Grejs bila
posle one večeri kad je igrala anđela; stajala je pri svetlosti vatre, lica
ubledelog od umora, oči joj svetlucaju, a i okca na krilima od paunovog
perja sijaju, svako kao topaz, zlaćano, mutno. Liz kaže: – Odmakni se,
dušo, od vatre, da ti se krila ne zapale. – I kćerkica njegova se odmakla i
sklonila u senku; perje je poprimilo boju pepela i šljake dok je dolazila
ka stepeništu, a on joj je rekao: – Grejs, zar ćeš u krevet tako, s krilima?
– Neka ostanu dok se ne pomolim – rekla je ona, pogledavši ga preko

ramena. Krenuo je za njom, bojao se za nju, bojao se vatre i neke druge
opasnosti, premda u tom času nije znao od čega ta opasnost preti. A ona
se pela uz stepenice, perje je šušketalo, paperje lagano prelazilo u crnu
boju.

O, bože, razmišlja on, barem nikada neću morati da je dam nekom
drugom. Nje više nema, i neću morati da je se odričem u korist nekog
gospodičića kome je samo do njenog miraza. A Grejs bi sigurno volela
neku titulu. Smatrala bi da, pošto je tako lepa, zaslužuje da joj otac kupi
titulu; da bude ledi Grejs. O, da mi je tu moja kćerka Ana, pomisli on,
da je moja Ana tu i da sam je već obećao Rejfu Sedleru. Da je Ana
starija. Da je Rejf mlađi. Da je Ana još živa.

Ponovo uranja u kardinalova pisma. Volsi piše evropskim vladarima,
traži od njih podršku, moli da ga oslobode optužbi, da se založe za
njega. Njemu, Tomasu Kromvelu, draže bi bilo da kardinal to ne čini, ili,
ako već mora, zar ne bi to mogao da saopšti malo uvijenije? Neće li se
Volsi samo odati ako sad bude požurivao evropske vladare da stanu
kralju na put? Henriju se to svakako ne bi svidelo. Ne traži kardinal od
njih da, u njegovo ime, zarate s Henrijem; on ih, u stvari, samo moli da
se uzdrže od toga da odobravaju postupke kralja koji toliko voli da
bude voljen.

Kromvel se zavali u stolici, dlanovima pokriva usta, kao da bi
sopstveno mišljenje da sakrije od samoga sebe. Misli, blago meni što
volim gospodina kardinala, jer da ga ne volim, da sam mu neprijatelj –
da sam ja, recimo, Safok, da sam, recimo, Norfok, da sam, na primer, ja
kralj – već koliko iduće nedelje izveo bih ga pred sud.

Otvaraju se vrata. – Ričarde? Ne možeš da spavaš? Znao sam...
Predstava je, ipak, bila previše uzbudljiva za tebe.

Lako je nasmešiti se sada, ali ne vidi se osmeh na Ričardovom licu;
ono je u senci. – Gospodaru – kaže Ričard – moram nešto da vas pitam.
Naš otac je umro, i sada ste nam otac vi.

Ričard Vilijams i Volter Vilijams, nazvan po onom Volteru Vilijamsu,
sada su njegovi sinovi. – Sedi – kaže Kromvel.

– Šta da radimo, da li da uzmemo vaše prezime?
– Baš si me iznenadio. Kako stvari stoje sa mnom, ljudi koji se
prezivaju Kromvel uskoro će hteti da promene prezime u Vilijams.

– Ako ponesem vaše ime, nikada ga se neću odreći.
– A da li bi se to dopalo vašem ocu? Znaš da je on mislio da vodi
poreklo od velških prvaka.
– O, znam to. Kad bi popio neku, govorio bi, ajde, ko će da dâ šiling
za moje kneževstvo?
– Nije bitno, u vašem rodoslovu zaista se pojavljuje ime Tjudora.
Tako bar neki kažu.
– Nemojte – molećivim glasom će Ričard. – Od toga mi graške krvi
izbijaju po čelu.
– Nije valjda tol’ko strašno – smeje se Kromvel. – Slušaj... Stari kralj je
imao jednog strica, Džaspera Tjudora. Džasper je imao dve vanbračne
kćeri, Džoan i Helen. Helen je bila Gardinerova majka. Džoan se udala
za Vilijama od Ivana – ona ti je bila baba.
– I to je sve? Zašto li je onda moj otac pričao da to seže u bogzna kako
daleku prošlost? Ali ako sam zaista u srodstvu s kraljem – tu Ričard
načas zastane – i u srodstvu sa Stivenom Gardinerom... kakva mi dobra
to može doneti. Niti smo sad na dvoru, niti ćemo, po svemu sudeći, do
dvora stići sada kad je kardinal... ovaj... – On pogleda u stranu. –
Gospodine, dok ste bili na putu, je li vam bar jednom palo na pamet da
ćete stradati?
– Jeste. Bogami, jeste.
Ričard ga gleda u oči: i, kako ste se osećali?
– Osećao sam se... – kaže on – pa, nije mi bilo pravo. Učinilo mi se,
valjda, da bi onda sve to bilo traćenje vremena. Toliko daleko čovek
dogura... I more pređe... A sve da bi umro za... – Sleže ramenima. – Bog
bi ga znao za šta.
– Svaki dan palim sveću za svog oca – kaže Ričard.
– I, je l’ ti to pomaže?
– Ne. Prosto palim sveću.
– Zna li on da ti to radiš?
– Ne mogu sebi ni da predstavim šta on zna. Znam toliko da živi
moraju jedni drugima da pruže utehu.
– Meni ovo pruža utehu, Ričarde Kromvele.
Ričard ustaje, ljubi ga u obraz. – Laku noć. Cysga’n dawel.
Lepo spavaj; uobičajen izraz za one najbliže, s kojima se stanuje. Tako

govore očevi, braća. Bitno je koje ime odaberemo, koje ime izgradimo.
Ljudi koji leže mrtvi po bojnom polju gube ime i prezime; to su obični
leševi bez porodičnog stabla, bez predaka koje treba pronaći, bez oltara,
bez večitih molitvi. Morganova loza neće se ugasiti, Kromvel je siguran
u to, mada je ovaj umro u godini kad je smrt imala baš mnogo posla,
kad se u Londonu crnina nije ni skidala. Dodiruje se po vratu, tamo gde
bi nekad uvek napipao medaljon, sveti medaljon koji mu je Ket dala; i
sad je iznenađen, jer prsti nemaju šta da napipaju. Tek sada shvata
zbog čega ga je skinuo i bacio u more. Tako da ga živa ruka nikad više
ne dohvati. Talasima ga je dao, i talasi ga i danas čuvaju.

Dimnjak u Ešeru još se puši. Kromvel odlazi do vojvode od Norfoka –
koji je uvek rad da ga primi – i pita ga šta da se radi s osobljem u
kardinalovom prebivalištu.

Što se toga tiče, obojica vojvoda su voljni da pomognu. – Nema većeg
nezadovoljnika – veli Norfok – od čoveka bez gospodara. Ni
nezadovoljnijeg, a ni opasnijeg. Šta god ljudi mislili o kardinalu od
Jorka, taj čovek je uvek lepo opslužen. Uputi te ljude meni, pošalji ih
ovamo. Radiće za mene.

Ispitivački posmatra Kromvela. Ovaj okreće glavu u stranu. Zna da je
Norfoku potreban. Izraz na Kromvelovom licu kao kod neke bogate
naslednice: prepreden, izveštačen, hladan.

Došao je vojvodi da udesi neki zajam. Njegovi poznanici u
inostranstvu nisu baš oduševljeni. Kardinal je pao, govori Kromvel,
vojvoda je u usponu, kao sunce u jutarnji čas, a i Henriju je desna ruka.
Tomazo, vele mu oni, ali sad ozbiljno, šta nudiš kao jemstvo? Nekog
matorog vojvodu koji kol’ko sutra može da umre – a i priča se da je
naprasite naravi, zar ne? Vojvodstvo ti nudiš kao zalogu, ali vojvodstvo
na tom tamo tvom varvarskom ostrvu, gde svaki čas izbija građanski
rat? A novi rat već je na pomolu, dovoljno je da taj vaš tvrdoglavi kralj
ukloni carevu tetku i postavi svoju drolju za kraljicu...

A ipak: snaći će se on za zajam. Negde.
Čarls Brendon kaže: – Opet ti, gazda-Kromvele, sa svojim
spiskovima? Ima li na njima nekog koga mi posebno preporučuješ?
– Ima, ali bojim se da je to čovek nižeg roda, ja bih vam ga lično pre

ponudio za šefa kuhinje...
– Nemoj, Kromvele, kaži mi – na to će vojvoda. Taj ne može da

podnese neizvesnost.
– To je čovek koji popravlja ognjišta i odžake, nije to za Vašu milost...
– Uzeću ga, uzeću ga, bogami – kaže Čarls Brendon. – Volim ja kad

vatra lepo gori.
Tomas Mor, lord kancelar, prvi je stavio potpis na podužu optužnicu

protiv Volsija. Priča se da je upravo na njegov zahtev dodata jedna
čudnovata stavka. Kardinal je, naime, uza sve ostalo optužen da je
šaputao kralju na uho i disao mu u lice; a budući da kardinal boluje od
francuskih boginja,49 očita je njegova namera da zarazi našeg monarha.

Kad Kromvel dozna šta je Moru na pameti, pokušava da zamisli
kako li bi to bilo živeti u glavi lorda kancelara. I kako se oseća čovek
koji ispisuje reči te optužbe i nosi ih štamparu, pa ih pušta u promet po
dvoru i vascelom kraljevstvu, pušta ih u svet, svet koji ti poveruje šta
god da mu kažeš; i tako glas stiže do pastira u brdima, do onog
Tindejlovog mladog orača, do prosjakâ na drumovima i životinja što
ćute i trpe po štalama i torovima; do mesta gde huje ledeni zimski
vetrovi, sija zubato jutarnje sunce, i niču visibabe, tamo, u londonskim
vrtovima.

Svanulo je bledo jutro, oblak se spustio nisko, ne vidi mu se kraj;
oskudna svetlost, koja se probija kroz staklo, boje je potamnelog kalaja.
A kralj je sav u vedrim bojama, kao kralj u tek otvorenom špilu karata; i
kako je samo malo njegovo pljosnato plavo oko.

Velika grupa plemića okupila se oko Henrija Tjudora; ne obraćaju
pažnju na Kromvela, koji im prilazi. Jedino se Hari Noris nasmeši,
učtivo mu poželi dobro jutro. Na kraljev znak, gospoda se povlače na
izvesnu razdaljinu; onako blistavi u svojim jahaćim ogrtačima – ovog
jutra ide se u lov – oni samo lepršaju, roje se, tiskaju; šapuću tako jedan
drugome nešto, razmenjuju misli klimajući glavama i sležući
ramenima.

Kralj baci pogled kroz prozor. – Pa – kaže on – kako je... – Kao da mu
se ne mili da pomene kardinala.

– Ne može biti dobro sve dok ponovo ne bude u milosti Vašeg

veličanstva – odgovara Kromvel.
– Četrdeset četiri optužbe – kaže kralj. – Četrdeset četiri, gospodine.
– Uz dužno poštovanje prema Vašem veličanstvu – na to će Kromvel

– na svaku od tih optužbi može se odgovoriti, a kad počne istraga, mi
ćemo te odgovore i dati.

– Možeš li to da učiniš ovoga časa?
– Ako bi Vaše veličanstvo izvolelo da sedne.
– Kažu da si ti uvek spreman.
– Zar bih dolazio ovamo nepripremljen?
Te reči izgovorio je maltene bez razmišljanja. Kralj se smeška. Lako
mu se izvila ona crvena usna. Lepa usta ima kralj, gotovo kao ženska
da su; premala za njegovo lice. – Da si došao neki drugi dan, stavio bih
te na probu – kaže on. – Ali sad me čeka lord Safok. Hoće li se razići ovi
oblaci, šta misliš? Voleo bih da krenem pre mise.
– Mislim da će se razvedriti – kaže Kromvel. – Danas je baš dobar dan
da se nešto ulovi.
– Gazda-Kromvele? – Kralj se okreće, gleda u njega, zapanjen. – Ne
deliš ti valjda mišljenje Tomasa Mora?
On čeka. Nema predstavu šta će kralj sledeće reći.
– La chasse.50 On misli da je to čisto varvarstvo.
– A, to... Ne, Vaše veličanstvo, ja sam za svaku razonodu koja je
jeftinija od ratovanja. Nego... – Kako da se izrazi? – U nekim zemljama
love medvede, vukove i divlje svinje. Nekada smo i mi u Engleskoj
imali te životinje, dok nismo raskrčili naše divne šume.
– Moj rođak Frans51 ima divlje svinje, pa ih lovi. S vremena na vreme
poruči da će mi poslati neku brodom. Ali imam utisak da...
Imaš utisak da ti se podsmeva.
– Mi imamo običaj da kažemo – Henri ga sad gleda pravo u oči – mi,
gospoda, je li, imamo običaj da kažemo da je hajka najbolja priprema za
rat. Što nas, gazda-Kromvele, dovodi do one nezgodne priče.
– Bogme, tako je – kaže on veselo.
– Ti si, pre nekih šest godina, u parlamentu rekao da ja neću biti u
stanju sebi da priuštim taj rat.
Bilo je to pre sedam godina – 1523. A koliko je taj Kromvelov govor
trajao? Sedam minuta? Sedam minuta, ali sad nema nazad. Pokuša li

da uzmakne, Henri će ga skleptati. Krene li u kontranapad, možda se
kralj i zagrcne. Kromvel kaže: – Nema tog vladara u istoriji sveta koji je
bio u stanju sebi da priušti rat. Nisu ratovi nešto što čovek sebi može
priuštiti. Nema tog prvaka koji će reći: „Budžet mi je toliki i toliki, znači
u takav i takav rat bih mogao da se upustim.“ Kad uđete u rat, on iscrpi
sav novac koji imate, a onda vas načisto skrši i dovede do bankrota.

– Kad sam 1513. ušao u Francusku, zauzeo sam gradić Teruan, koji si
ti u tom govoru nazvao...

– Brlogom, Vaše veličanstvo.
– Brlogom – ponavlja kralj. – Kako si mogao nešto tako da kažeš?
Kromvel sleže ramenima. – Bio sam tamo.
Kralj se ljutne. – Bio sam i ja, i to na čelu vojske. Slušaj ti mene,
gospodine – ti si tada rekao da ne bi trebalo da se borim zato što će
posle toga nameti da upropaste zemlju. A čemu jedna zemlja služi nego
da podrži svog vladara u poduhvatima koje on preduzima?
– Ako mene, uz dužno poštovanje prema Vašem veličanstvu,
pamćenje ne vara, ja sam tada rekao da nemamo dovoljno zlata da
podnesemo ratni pohod koji bi potrajao godinu dana. Rekao sam da će
taj rat progutati sve zlatne poluge koje imamo u zemlji. Čitao sam da se
ranije jednom desilo da ljudi, u oskudici metalnih novčića, koriste kožne
doznake. I rekao sam da će nam se tako nešto ponoviti.
– Rekao si da ne bi trebalo da stanem na čelo svoje vojske. Rekao si da
zemlja, ako ja budem zarobljen, neće moći da plati otkupninu. Pa šta bi
ti hteo? Zar bi hteo kralja koji se ne bori? Hoćeš da se zatvorim u kuću
kô neka bolešljiva šiparica?
– To bi, s finansijske strane gledano, bilo najbolje.
Kralj duboko udahne, dah mu je isprekidan. Vikao je do maločas. A
sada, nepredvidiv kakav je, odluči da se glasno nasmeje. – Ti zagovaraš
razboritost. Razboritost je vrlina. Ali vladare krase i neke druge vrline.
– Hrabrost.
– Tako je. Pa reci, kol’ko to vredi?
– Nije ovde reč o hrabrosti na bojnom polju.
– Je l’ ti to meni držiš predavanje?
– Tu se misli na svest o cilju. Na istrajnost. Na to da čovek ima snagu
da živi s onim što ga sputava.

Henri se šetka po sobi. Tup, tup, tup, trupka on u jahaćim čizmama;
spreman je za la chasse. Okreće se, prilično usporeno, kako bi njegovo
veličanstvo bolje došlo do izražaja: stasit, krupan i svetao. – Nećemo
sad da prekinemo. Šta to mene sputava?

– Razdaljina – kaže Kromvel. – Morske luke. Zemljište, ljudi. Zimske
kiše i blato. Kad su se preci Vašeg veličanstva borili u Francuskoj,
Engleska je držala čitave pokrajine. Odatle smo mogli da snabdevamo
vojsku, imali smo uporište. A sada, kad nam je ostao samo Kale, kako
ćemo izdržavati vojsku u unutrašnjosti zemlje?

Kralj zuri u srebrnasto jutro. Ugrize se za usnu. Da ne hvata to njega
bes, lagano, i sad se samo krčka, i kipi, dok ne dosegne tačku ključanja?
Kralj se okrene, a na licu mu osmeh, vedar. – Znam ja to – kaže. – Zato
ćemo, kad sledeći put krenemo na Francusku, morati da zauzmemo
celu obalu.

Naravno. Moraćemo da zauzmemo Normandiju. Ili Bretanju. Samo
toliko.

– Dobro si to smislio – kaže mu kralj. – Nisam ja kivan na tebe. Jedino
cenim da nemaš nikakvog iskustva u politici, niti u tome kako se vojska
vodi u rat.

Kromvel vrti glavom. – Nemam.
– Rekao si – pre, mislim, u onom govoru u parlamentu – da naša
kraljevina ima milion funti u zlatu.
– Zaokružio sam brojku.
– Ali kako si za tu brojku uopšte saznao?
– Učio sam po firentinskim bankama. I u Veneciji.
Kralj netremice gleda u njega. – Hauard mi reče da si bio običan
vojnik.
– I to sam bio.
– I šta si još bio?
– A šta bi Vaše veličanstvo želelo da sam bio?
Kralj je potpuno usredsređen na sagovornika, što mu se inače retko
događa. Kromvel ne skreće pogled; tako je navikao. – Gazda-Kromvele,
na lošem si glasu.
On samo klimne glavom.
– Nećeš da se braniš?

– Vaše veličanstvo je i samo kadro da izgradi sopstveno mišljenje.
– Jesam. I hoću.
Stražari što stoje na vratima razmiču dotle ukrštena koplja; gospoda
se sklanjaju ustranu i klanjaju; ulazi Safok, korak mu je težak. Tu je i
Čarls Brendon; njemu je, reklo bi se, pretoplo. – Jeste li spremni? –
obraća se on kralju. – O, Kromvele! – Osmehuje se. – Kako ti je onaj
debeli pop?
Kralj je ljut, sav je pocrveneo. Brendon to ne primećuje. – Znaš –
nastavlja on zadovoljno se smeškajući – priča se da je kardinal jednom
tako izjahao sa svojim slugom, pa na ulasku u neku dolinu zauzdao
konja i ugledao dole jednu mnogo lepu crkvu i crkvište oko nje. Pa kaže
kardinal slugi, Robine, čije je ono tamo? Ala bih voleo da mi ovo bude
prebenda! A Robin mu kaže: već jeste, gospodaru, već jeste.
Priča ne postiže željeni uspeh, ali se Brendon smeje sâm.
Kromvel kaže: – Gospodaru, istu tu priču pričaju širom Italije. Samo
se kardinali menjaju.
Brendon se snuždi. – Šta, zar istu priču?
– Mutatis mutandis.52 I sluga im se ne zove Robin.
Kralj ga pogleda u oči. Osmehuje se.
Kromvel odlazi, gospoda iz svite sklanjaju mu se s puta, kad uto
naleti – na koga bi drugog – na kraljevog sekretara! – Dobro jutro, dobro
jutro! – kaže on. Ne događa mu se često da ponavlja reči, ali ovaj
trenutak, čini mu se, upravo to zahteva.
Gardiner trlja krupne pomodrele šake. – Zima, a? – kaže. – I, kako je
bilo, Kromvele? Ne baš divno, zar ne?
– Naprotiv – kaže Kromvel. – On sad odlazi sa Safokom; moraćeš da
sačekaš. – Nastavlja dalje, ali se onda okrene. U grudima oseća potmuli
bol, kao od neke modrice. – Gardineru, je l’ bismo mogli ovo da
batalimo?
– Ne – kaže Gardiner. Njegove klonule oči svetlucaju. – Ne, ne bih
rekao da bismo mogli.
– U redu – kaže Kromvel. Pa produži dalje. A misli, čekaj ti samo.
Možda ćeš morati da počekaš godinu-dve, ali samo ti čekaj.

Ešer, dva dana kasnije: tek je prošao kroz kapiju, kad eto ti Kevendiša,

hita preko dvorišta njemu u susret. – Gazda-Kromvele! Juče je kralj...
– Smiri se, Džordže – blagonaklono će on.
– ... juče poslao četvora zaprežna kola puna nameštaja... dođi da

vidiš! Tapiserija, oplata, baldahini za krevete – jesi li ti to tražio?
Ko zna? Nije on tražio ništa konkretno. Da jeste, bio bi određeniji. Ne

taj baldahin, nego ovaj, jer takvi se sviđaju mom gospodaru; njemu su
boginje draže od devica velikomučenica, i sklanjaj zato tu svetu
Agnezu, a daj Veneru u šumarku. Moj gospodar voli venecijansko
staklo; nosi te olupane srebrne peharčiće.

Prezir se ogleda na Kromvelovom licu dok pregleda nove stvari. –
Vas momke iz Patnija zanima samo najbolja roba – kaže Volsi. – Postoji
mogućnost – dodaje on, gotovo se izvinjavajući – da nama, u stvari, i
nije poslato ono što nam je kralj namenio. Neki ispod njega uzeli su
bolje stvari pa poslali ovo umesto toga.

– Sasvim moguće – kaže Kromvel.
– Pa dobro. Neka je i tako. Ovako niko ništa nema da nam zameri.
– Nevolja je u tome – kaže Kevendiš – što mi moramo da se selimo.
Celu ovu kuću valja oribati i provetriti.
– Tako je – veli kardinal. – Svetu Agnezu će, bog je blagoslovio,
oduvati smrad iz klozeta.
– I hoćeš li pokušati da pridobiješ naklonost kraljevskog saveta? –
pita Kevendiš.
Kromvel uzdahne. – Čemu to, Džordže? Slušaj. Ne razgovaram ja s
Tomasom Hauardom. Ne razgovaram s Brendonom. Razgovaram s
njim.
Kardinal se osmehuje. Blista sav, onako mrsno, očinski.

Dok raspravljaju o tome kako će finansijski rešiti problem s kardinalom,
Kromvel je iznenađen Henrijevim smislom za pojedinosti. Volsi je uvek
govorio da je kralj čovek prefinjenog uma, oštrouman poput svoga oca,
ali pri tom i širih nazora. Stari kralj je s godinama bivao sve isključiviji;
Engleskom je vladao čvrstom rukom; nije bilo plemića koga nije vezao
uza se, bilo dugom bilo obavezom, i otvoreno je govorio da, kad već ne
mogu da ga vole, ima bar da ga se plaše. Henri je drugačija priroda, ali
– kakva? Volsi se smeje, kaže, napisaću ti ja priručnik. Ali dok se šeta po

vrtu kućice u Ričmondu, gde mu je kralj dozvolio da se preseli,
kardinalu se muti u glavi, počinje da priča o proročanstvima i o padu
engleskog sveštenstva, padu koji je, kako on tvrdi, bio predskazan, a
sada će se i odigrati.

Sve i da ne verujete u znamenje – a on, lično, ne veruje – nevolju je
nemoguće ne videti. Jer ako je kardinal kriv zato što je, kao legat,
insistirao na primeni stranih zakona, nisu li krivi i svi oni sveštenici, od
biskupa pa naniže, koji su njega, kao legata, slušali? Kromvel svakako
nije jedini čovek koji razmišlja o ovome; ali većina njegovih neprijatelja
ne vidi ništa od samog kardinala, čija im ogromna skerletna prilika
zaklanja obzor; plaše se da će se ponovo pomoliti, žedna osvete. – Teška
vremena za ponosite prelate – veli Brendon, kad Kromvel sledeći put
naiđe na njega. Brendon zvuči samouvereno, kao čovek koji zvižduće
ne bi održao borbeni duh. – U ovoj zemlji kardinali nam nisu potrebni.

– A on – veli kardinal, van sebe od besa – on, Brendon, kad se oženio
kraljevom sestrom bez razmišljanja – i to u prvim danima njenoga
udovištva, dobro znajući da kralj namerava da je uda za nekog
monarha – glavu bi mu skinuli da ja, puki kardinal, nisam preklinjao
kralja da ga poštedi.

Ja, puki kardinal.
– A kakav je izgovor Brendon našao? – kaže kardinal. – O, Vaše
veličanstvo, vaša sestra Meri je plakala. Kako je samo plakala i molila
me da je uzmem za ženu! U životu nisam video ženu da tako plače! – I
tako joj je obrisao suze i uzdigao se do titule vojvode! A sad govori kao
da vojvoduje još od vremena Adama i Eve! Slušaj ti mene, Tomase, kad
ljudi učeni i valjani dođu kod mene – kao što dolazi biskup Tenstal, kao
što dolazi Tomas Mor – i počnu da me ubeđuju da se Crkva mora
reformisati, pa ih ja saslušam. Ali Brendon! On da govori o ponosnim
prelatima! Šta je on bio? Kraljev konjušar! A toliko ima konja koji su
pametniji od njega.
– Gospodaru – Kevendiš će molećivim glasom – budite uzdržaniji. A
Čarls Brendon vam je, znate, potomak stare porodice, plemenitog je
roda.
– Plemenitog roda, je l’? Razmetljivac što se samo busa u prsa, to ti je
Brendon. – Kardinal mora da sedne, iscrpljen je. – Boli me glava – kaže.

– Kromvele, otidi do dvora i donesi mi neke bolje vesti.
Svakodnevno mu Volsi izdaje uputstva u Ričmondu, a Kromvel seda

na konja pa pravo do kralja, gde god se ovaj u tom času nalazio. O
kralju razmišlja kao o teritoriji koju valja osvajati malo-pomalo, s tim
što prethodno nije uspeo da osvoji priobalje, da ima odakle da se
snabdeva.

Jasno je njemu da je Henri upravo od kardinala naučio kako se vodi
putujuća diplomatija, da mu je upravo kardinal usadio smisao za
dvoznačnost. Vidi on kako je kralj ta saznanja primenio u sporom,
neprimetnom, mutnom procesu uništavanja najvišeg crkvenog
velikodostojnika u zemlji. Na svaku plemenitost Henri uzvraća
surovošću, nekom dodatnom optužbom ili oduzimanjem imovine. Sve
dok jednog dana kardinal ne zaječi: – Hoću da idem odavde.

– U Vinčester – natukne Kromvel vojvodama. – Gospodin kardinal bi
želeo da pređe u svoju vinčestersku palatu.

– Šta, da bude tako blizu kralju? – na to će Brendon. – Pa nismo ni mi
tolike budale, gazda-Kromvele.

Pošto je on, kardinalov čovek, tako često u Henrijevoj blizini, po
Evropi se šire glasine da će Volsi, po svemu sudeći, biti rehabilitovan.
Kralj hoće da se nagodi, priča narod, pa da njemu pripadne sve crkveno
blago, a da se Volsi zauzvrat ponovo nađe u vladarevoj milosti. Malo-
malo pa procuri trač iz kraljevskog saveta, iz državnog saveta: kralju se
ne sviđaju novi saradnici. Norfok je dokazana neznalica; Safoku se pak
na teret stavlja to što je neugodno slušati ga kad se smeje.

– Moj gospodar neće na sever – kaže Kromvel. – Za tako nešto nije
spreman.

– Ali ja želim da ide na sever – kaže Hauard. – Kaži ti njemu da
krene. Kaži mu da Norfok poručuje da mora smesta na put, i da ga ne
vidim više ovde. Ili – i ovo da mu kažeš – ili ima da dođem, da ga
nađem, pa ovim zubima da ga rastrgnem.

– Gospodaru. – Kromvel se pokloni. – Smem li reč „rastrgnem“ da
zamenim bar sa „izujedam“?

Norfok mu prilazi. Sad mu je već i preblizu. Oči mu zakrvavljene.
Kao zapeta puška. Kaže: – Ništa nemoj da menjaš, ti kopile... – Vojvoda
ga vrhom kažiprsta ubode u rame. – Ti... majkoviću – kaže; pa će opet: –

Ti, ništarijo paklena, seme kurvanjsko, rđo neopevana, advokatu jedan.
Stoji tako, gura onaj prst, kao pekar kad pravi rupice u zemičkama.

Kromvel je tvrd, meso mu nabijeno, neprobojno. Vojvodski prst samo
odskače.

Pre nego što će krenuti iz Ešera, jedna od mačaka koje su pustili u
kuću da potamane štetočine omacila se u kardinalovim odajama.
Kakva drskost, i to od jedne životinje! Ali čekaj malo – novi život, u
kardinalovoj sobi? Da nije to slučajno neko predskazanje? Jednoga dana,
pribojava se Kromvel, biće i drugačijeg predskazanja: mrtva ptica
stropoštaće se niz onaj odžak što se dimi, a onda – o, jao nama! – to će
im biti poslednje.

Kardinalu je, međutim, bar neko vreme zanimljivo to što se desilo, i
on mačićima namesti jastuče u otvorenom kovčegu, da tu leže, pa ih
gleda kako rastu. Jedno je crno i uvek gladno, s krznom kao vuna i
žutim očima. Čim se odvojilo od sise, Kromvel ga odnese kući. Vadi ga
ispod kaputa, gde je mače spavalo, sklupčavši mu se na ramenu. – Vidi
ovo, Gregori. – Pruža mače sinu. – Ja sam džin, zovem se Marlinspajk.

Gregori ga gleda, obazrivo, u nedoumici. Skreće pogled u stranu;
sklanja ruku koju je prvo pružio. – Psi će ga ubiti – kaže.

Marlinspajk završava u kuhinji, gde će se nagojiti i iživeti svoju
životinjsku ćud. Leto je pred njima, mada Kromvel već nikako ne može
da se seti svih zadovoljstava koje leto sobom nosi; ponekad, dok šeta
vrtom, ugleda ono mače, sad već gotovo stasalog mačora, kako leškari i
motri s grane jabukovog drveta, ili drema na osunčanom zidu.

Proleće 1530: Antonio Bonvizi, trgovac, poziva Kromvela na večeru u
svoju lepu, visoku kuću na Bišopsgejtu.53 – Neću ja kasno – kaže
Ričardu, očekujući jedan u nizu napetih sastanaka, gde svi sede onako
srditi i gladni; jer čak ni jedan bogati Italijan, s bogzna kako maštovitom
kuhinjom, ne može svakako iznaći bezbroj recepata za dimljenu jegulju
ili usoljenog bakalara. U vreme Velikog posta trgovcima nedostaju
ovčetina i malvazija, a i noćno dahtanje u perinama sa ženama ili
ljubavnicama; od sada pa do Pepeljave srede noževi će im služiti samo
za ogorčeno nadmudrivanje ili pak zlurado trgovačko nadgornjavanje.

Ovo je, ipak, događaj značajniji nego što je Kromvel mislio; sred silnih

advokata i gradskih većnika sedi i sâm lord kancelar. Hemfri Monmaut,
koga je Mor svojevremeno bacio iza rešetaka, smestio se podalje od
znamenitog uglednika; Mor izgleda kao da mu je ama baš sve potaman
dok pažnju okupljenih drži jednom od svojih čuvenih priča o velikom
učenjaku Erazmu, njegovom dragom prijatelju. Ali kako podigne glavu
i ugleda njega, Kromvela, zaćuti usred rečenice; obori pogled, i na licu
mu se javlja onaj nedokučiv, hladan izraz.

– Hteli ste nešto da kažete o meni? – pita Kromvel. – Slobodno pričajte
dok sam ovde, lorde kancelaru. Debeo je meni obraz. – On kucne čašu s
vinom i glasno se nasmeje. – Znate li šta Brendon govori? Taj predstavu
nema o tome šta ja radim. O mojim putovanjima. Onomad me nazvao
jevrejskim torbarom.

– U lice vam je to rekao? – pita ga domaćin uljudno.
– Ne. Kralj mi je preneo. Ali, ako ćemo već o tome, gospodin kardinal
za Brendona kaže da je običan konjušar.
– Tomase, tebi su u poslednje vreme sva vrata otvorena – kaže
Hemfri Monmaut. – I šta misliš sad, kad si postao dvoranin?
Okupljeni se smeškaju. Jer, naravno, sama pomisao na to da su
njemu sva vrata otvorena beskrajno je smešna, a njegove prilike samo
privremene. Morovi ljudi su gradski svet, ništa naročito; a on je čovek
sui generis,54 učen i misaon. Mor kaže: – Možda ne bi trebalo na tome
istrajavati. Mi se ovde bavimo osetljivim temama. Dođe ponekad vreme
kad valja ćutati.
Uto se neki stariji član suknarskog esnafa nagne preko stola, pa
opomene okupljene, tihim glasom: – Tomas Mor je, kad je primio
dužnost, rekao da neće raspravljati ni o kardinalu ni o ledi.
On, Kromvel, okreće se levo-desno, da osmotri celo društvo. – Čudi
me to od kralja. Šta sve on može da otrpi.
– Od tebe? – kaže Mor.
– Na Brendona mislim. Idu oni u lov, a Brendon samo tako, uđe u
sobu i prodere se: jesi li spreman?
– Vaš gospodar, kardinal, govorio je da se u prvim godinama
vladavine oko toga vodila bitka neprestana – kaže Bonvizi. – Kako
kraljevim najbližim pratiocima staviti do znanja da se ne ponašaju
prema njemu kao da je jedan od njih.

– Njemu je jedino bilo stalo do toga da bude prihvaćen – napominje
Mor.

– Doduše, naravno, kralj može da uzdigne ili obori koga poželi.
– Do određene mere, Tomase – kaže Bonvizi; neki se tamo smeju.
– A kralj uživa u druženju. I to je, svakako, dobro?
– Blaga reč, gazda-Kromvele, za vaše prilike.
– Ni u kom slučaju – kaže Monmaut. – Gazda Kromvel je poznat kao
čovek koji čini sve za svoje prijatelje.
– Ja mislim da... – zausti Mor pa ućuti; gleda u sto. – Istinu govoreći,
nisam siguran da bilo ko može jednog vladara smatrati svojim
prijateljem.
– Ali vi Henrija znate još otkad je bio dete – na to će Bonvizi.
– Da, ali drugovanje valjda ne bi trebalo da bude tako zamorno... ono
bi moralo da nam obnavlja snagu. A ne kao... – Mor se okreće prema
Kromvelu, prvi put ove večeri, kao da priziva upadicu. – Ponekad mi se
čini kao da... kao da sam Jakov koji se rve s anđelom.
– A ko zna – kaže Kromvel – zbog čega su zapodeli kavgu?
– Da, tekst to ne kaže. Kao ni za Kaina i Avelja. Ko zna?
Kromvel oseća da je za stolom, tačnije onim pobožnijima, manje
sklonim igrarijama, ovladao nemir; ili to oni samo čekaju šta će dalje
biti. A šta će biti? Čik pogodi!
– Kad razgovaraš s Henrijem – kaže mu Mor – preklinjem te, obraćaj
se njegovom plemenitom srcu. Nikako njegovoj jakoj volji.
Nastavio bi Kromvel razgovor, ali vremešni suknar diže ruku, traži
još vina, pa ga priupita: – A kako vaš prijatelj Stiven Von? Šta ima novo
u Antverpenu? – Prelaze na trgovačke teme; priča se o špediciji, o
kamatnim stopama, mada je to samo bruj u pozadini, fasada za
nemirne misli. Ako biste ušli u tu prostoriju i rekli, ej, ali nismo došli o
tome da razgovaramo, ispostavilo bi se da, zapravo, ni o čemu drugom
dotad i nije bilo reči. Da lord kancelar nije tu, govorilo bi se samo o
uvoznim dažbinama i prinudnom skladištenju robe; ne bi nama ni na
kraj pameti bio skerletni kardinal utonuo u teške misli, i naši mozgovi,
iznemogli od velikog posta, ne bi se do besvesti zanimali prizorom
kraljevih prstiju koji gamižu po nepokornom, uzdrhtalom poprsju neke
device. Kromvel se zavali u stolicu, pa se netremice zagleda u Tomasa

Mora. Kako vreme odmiče, nastupa prirodni predah u razgovoru,
svojevrsno zatišje; četvrt sata odmiče kako je Kromvel poslednji put
nešto prozborio, kad eto ti lorda kancelara, udara usred srede, glasom
potmulim i srditim, pogleda prikovanog za ogriske u sopstvenom
tanjiru. – Pohlepu kardinala od Jorka – veli on – nikada ništa neće
utoliti, jer njemu je jedino stalo do toga da vlada drugima.

– Lorde kancelaru – kaže Bonvizi – gledate u tu haringu kao da vam
je mrzak svaki zalogaj.

Kromvel se naginje napred, spreman je za borbu; neće on dozvoliti da
to tek tako prođe. – Kardinal je javna ličnost. Kao i vi. Zar bi trebalo da
se odrekne svoje uloge u javnom životu?

– Trebalo bi – kaže Mor i podiže pogled. – Tako je. Ja mislim da bi,
bar malo, trebalo da odstupi. Malo manje da pokazuje svoje prohteve,
možda.

– Kasno je sad – kaže Monmaut – da se kardinalu očita lekcija iz
poniznosti.

– Pravi njegovi prijatelji odavno su mu je očitali, ali on na to nije
obraćao pažnju.

– A vi sebe smatrate njegovim prijateljem? – pita Kromvel, pa se opet
zavali u stolici, prekrstivši ruke. – Preneću mu to, lorde kancelaru, i tako
mi krvi Hristove, uveren sam da će on to primiti kao utehu sada, dok
čami u izgnanstvu i pita se zbog čega li ste ga vi to oklevetali kod
kralja.

– Gospodo... – Bonvizi ustaje, vidno nervozan.
– Ne – kaže Kromvel – sedite. Dajte da raspravimo ovo. Tomas Mor će
vam, evo, potvrditi da sam ja bio običan monah, ali da me je otac dao na
prava. Da sam mogao da biram, čitav vek bih posvetio Crkvi. Meni, kao
što i sami znate, bogatstvo ništa ne znači. Posvećen sam duhovnim
stvarima. To da li će me svet uvažavati – meni ništa ne znači. – Kromvel
se osvrće oko sebe. – I kako je on to postao lord kancelar? Sticajem
okolnosti?
Vrata se otvaraju; Bonvizi skače na noge; talas olakšanja preplavi mu
lice. – Dobro došli, dobro došli – kaže. – Gospodo: carev ambasador.
To je Eustaš Šapui, koji u prostoriju ulazi zajedno s desertima; novi
ambasador, kako ga jedan od prisutnih naziva, mada je na tom mestu

još od prethodne jeseni. Stoji uspravan na pragu, tako da ga svi dobro
vide i da mu se dive; sitan, sav iskrivljen čovek, u dubletu ištopanom na
rombove i postavljenom, tako da se plavi saten talasa ispod crnog; a
ispod dubleta, crne, štrkljaste nožice. – Žao mi je što toliko kasnim –
kaže. Usiljeno se smeška. – Les dépêches, toujours les dépêches.55

– Takav je život ambasadorski. – On podigne glavu i nasmeši se. –
Tomas Kromvel.

– O, c’est le juif errant!56
Ambasador se istog časa izvinjava; a još se smeška okupljenima, kao
da ga je bogzna kako iznenadio uspeh koji je njegova šala postigla.
Sedite, sedite, kaže Bonvizi, a sluge se užurbale, razleteli se s krpama
pa samo briskaju, i društvo za stolom menja mesta; sad je to već
neformalniji skup, premda to ne važi za lorda kancelara, koji i dalje sedi
tamo gde je do toga časa sedeo. Stiže slatko od jesenjih plodova, stiže
kuvano vino, i Šapui zauzima počasno mesto pored Mora.
– Govorićemo francuski, gospodo – kaže Bonvizi.
Francuski je, ispostaviće se, maternji jezik ambasadora Svetog
rimskog carstva i Španije; kao ni ma kojem drugom diplomati, ni
ovome ne pada na pamet da se muči i uči engleski, jer od kakve će mu
koristi engleski biti kad dobije naredni premeštaj? Vrlo lepo od vas, vrlo
lepo, kaže on dok seda u stolicu izrezbarenog naslona iz koje je upravo
ustao njihov domaćin; noge mu, istina, ne dodiruju pod. Ustaje Mor; on
i ambasador se nešto domunđavaju. Kromvel ih posmatra; oni, ne
krijući ozlojeđenost, uzvraćaju pogled; neka gledaju, to ne košta ništa.
Iskoristivši trenutak kad su svi zaćutali, uskače Kromvel. –
Gospodine Šapui? Nedavno sam, znate, razgovarao s kraljem o tim
žaljenja dostojnim događajima, kad su jedinice vašeg gospodara
opljačkale Sveti grad. Možda biste mogli nešto da nam kažete u vezi s
tim? Nama ni dan-danas nije jasno šta se to tamo događalo.
Šapui vrti glavom. – Zaista žaljenja dostojni događaji.
– Tomas Mor smatra da je u vašim redovima bilo skrivenih
muhamedanaca, koji su tamo podivljali – a i ovih mojih, naravno,
lutajućih Jevreja.57 Ali pre toga je Tomas Mor rekao da su Nemci,
zapravo luterani, silovali sirote device i oskvrnuli bogomolje. U svakom
slučaju, kô što kaže naš lord kancelar, mora biti da car za sve to

optužuje samoga sebe; ali kome bi zapravo trebalo pripisati krivicu?
Jeste li kadri da nam u tome pomognete?

– Dragi moj gospodine kancelaru! – Ambasador je zaprepašćen.
Pogledom traži Tomasa Mora. – Jeste li zaista tako govorili o mom
gospodaru caru? – Bacivši pogled preko ramena, prelazi na latinski.

Društvo okupljeno za stolom, lingvistički dobro potkovano, sedi i
smeška se ambasadoru. Kromvel blagorodno savetuje: – Ako želite da
vodite razgovor u kakvoj-takvoj tajnosti, probajte s grčkim. Allez,58
gospodine Šapui, istresite šta imate! Razumeće vas lord kancelar.

Društvo se ubrzo razilazi, i lord kancelar ustaje, hoće da pođe; ali pre
nego što to učini, oseti potrebu da okupljenima nešto saopšti, i to na
engleskom. – Gazda-Kromvelov položaj – veli on – u ovom je času, bar
se meni tako čini, neodbranjiv. Nije njemu stalo do Crkve, kao što svi mi
dobro znamo, već samo do jednog sveštenika. A od tog sveštenika
kvarnijeg nema u celom hrišćanskom svetu.

Jedva primetno klimnuvši glavom, lord kancelar odlazi. Čak ni Šapui
ne krije da mu nije pravo. Ambasador gleda za Morom sumnjičavo,
grizući usne, kao da bi da kaže: očekivao sam da ću ovde naići na
pomoć prijatelja. Sve što Šapui čini – to Kromvelu ne može da
promakne – čini kao glumac na sceni. Dok razmišlja, gleda u zemlju, a
dva prsta drži na čelu. Kad mu je zbog nečega žao, on uzdiše. Kad je u
nedoumici, trlja bradu s poluosmejkom na licu. Nalik je čoveku koji se
nehotice obreo usred pozorišne predstave, učinilo mu se da je reč o
komediji, pa odlučio da ostane i odigra do kraja.

Večera je završena; društvo se lagano osipa, izlaze ljudi u prvi sumrak.
– Možda je trajalo kraće nego što si priželjkivao? – kaže Kromvel
Bonviziju.

– Tomas Mor mi je stari prijatelj. Nije trebalo da dolaziš ako ti je cilj
bio da njega peckaš.

– O, jesam li ja to tebi pokvario zabavu? Pa i Monmauta si pozvao;
nisi li to učinio da bi njega pecnuo?

– Ne, i Hemfri Monmaut mi je prijatelj.
– A ja?
– Naravno.

Po prirodi stvari, prelaze na italijanski. – Kaži mi nešto što me baš
kopka – kaže Kromvel. – Želeo bih da saznam nešto o Tomasu Vajatu. –
Vajat je svojevremeno otišao u Italiju, prikačio se na neku diplomatsku
misiju, i to prilično neočekivano; ima tome već tri godine. Gadno se
tamo proveo, ali to je priča za neko drugo veče; pitanje je, zašto je u
tolikoj žurbi pobegao s engleskog dvora?

– A... Vajat i ledi Ana – kaže Bonvizi. – Stara je to priča, je l’ da?
Pa, možda i jeste stara, veli Kromvel, ali mu onda ispriča za mladog
Marka, muzičara, koji je, po svemu sudeći, bio potpuno uveren da je
Vajat s Anom bio; a ako se to već pročulo po celoj Evropi, od sluge do
sluge, od kmeta do kmeta – kakvi su izgledi da nije doprlo i do kralja?
– Vladarsko umeće, pored ostalog, pretpostavlja da znaš kad da
zapušiš uši, pretpostavljam. A Vajat je naočit muškarac – kaže Bonvizi
– na engleski način, naravno. Visok je, plav, i moji zemljaci čudu ne
mogu da se načude kad ga vide; gde li samo uzgajaju tu sortu, pitaju se
oni. A i pun je samopouzdanja, razume se. I pri tom pesnik!
Kromvel se smeje svom drugu jer i Bonvizi, kao nijedan Italijan
uostalom, ne ume da izgovori „Vajat“; kod njega to biva „Gvajato“, ili
tako nekako. Bio je tako jednom neki Hokvud, vitez iz Eseksa, koji je
svojevremeno silovao, palio i ubijao po Italiji, još u viteška vremena;
Italijani su ga prozvali „Akuto“, Igla.
– Da, ali Ana... – zausti Kromvel; njemu se u nekoliko navrata
ukazala prilika da osmotri Anu izbliza, i nimalo ne veruje da bi takvu
osobu dirnulo nešto tako prolazno kao što je lepota. – Ima već nekoliko
godina kako je njoj potreban muž, muž pre svega ostalog; da konačno
dobije ime i prezime, da neko stane iza nje, da se utvrdi na položaju s
kojeg će moći dalje da pregovara s kraljem. E sad, Vajat je već oženjen.
Čemu bi ona od njega mogla da se nada?
– Stihovima? – kaže trgovac. – Nije njega diplomatija odvela iz
Engleske. Nego to što ga je Ana mučila. Nije više mogao da podnese
samu pomisao na to da boravi s njom u istoj sobi. Kakvoj sobi, u istom
zamku... U istoj zemlji. – Italijan vrti glavom. – Nisu li Englezi čudan
svet?
– Vala jesu – kaže Kromvel.
– Moraš da se paziš. Anina porodica je, izgleda, odlučila da tera do

kraja. Zašto da čekamo papu, kažu oni. Zar ne možemo i bez njega da
sklopimo bračni ugovor?

– To bi već bilo malo prenagljeno.
– Probaj ovaj ušećeren badem.
Kromvel se osmehuje. Bonvizi kaže: – Tomazo, je l’ smem nešto da te
posavetujem? Kardinal je gotov.
– Nemoj u to biti tako siguran.
– Ali siguran sam, a i ti bi, da ne voliš tog čoveka, zacelo bio svestan
da je gotov.
– Kardinal mi je, otkad pamtim, činio samo dobro.
– Ali sada mora gore, na sever.
– Svi živi će da ga gone. Pitaj samo ambasadore. Pitaj Šapuija. Pitaj
ambasadorske doušnike. Imamo ih i mi tamo, u Ešeru, u Ričmondu.
Toujours les dépêches. Takvi smo ti mi.
– Ali on je upravo za to i optužen: da pravi državu u državi!
Kromvel uzdiše. – Znam.
– I? Šta ćeš da preduzmeš?
– Da ga zamolim da bude malo skrušeniji?
Bonvizi se smeje. – E, Tomase. Molim te, ti i sâm znaš da ćeš, kad on
krene na sever, ostati ovde kao čovek bez gospodara. U tome je suština.
U poslednje vreme se viđaš s kraljem, ali to je samo privremeno, dok
kralj ne smisli kako da isplati kardinala, da ovaj bude miran. A šta
posle?
Kromvel okleva. – Kralju se sviđam.
– Kad smo kod sviđanja, tu ti je kralj vrlo nepostojan.
– Prema Ani nije.
– E, oko toga moram da te upozorim. O, ne zbog Gvajata... ne zbog
kojekakvih tračeva i trabunjanja... nego zato što sve to mora brzo da se
svrši... pokleknuće ona, žena je to... pomisli samo kakva bi budala bio
onaj koji bi se vezao za gospinu sestru, koja je došla pre nje.
– Da, pomisli samo...
Kromvel se osvrće po sobi. Onde je sedeo lord kancelar. Njemu sleva
sedeli su gladni trgovci. A zdesna – novi ambasador. Tamo je sedeo
Hemfri Monmaut, jeretik. A tamo Antonio Bonvizi. Onde – Tomas
Kromvel. Ostala su prazna mesta – jedno za vojvodu od Safoka, onako

krupnog i učtivog, pa za vojvodu od Norfoka, što tandrče svojim
medaljonima i viče: „Na misu ne išao!“ Tu je i mesto namenjeno za
kralja, a i za neustrašivu malu kraljicu, gladnu poput vučice u ove
pokajničke dane posta, kojoj creva krče ispod neprobojnog oklopa od
haljina. Tu je i mesto za ledi Anu, što zvera oko sebe onim nemirnim
crnim očima, neće ništa da okusi, a ništa ne može da joj promakne, i
samo cima one perlice na ogrlici. Ima tu mesta i za Vilijama Tindejla, a i
jedno za papu; Klement merka kandirane dunje, komadići su previše
grubo naseckani – nabiraju se papine medičijevske usnice. A tamo, eno,
sedi brat Martin Luter, sav mastan i debeo: seva pogledom na sve oko
sebe i pljucka riblje kosti.

Ulazi sluga. – Gospodaru, napolju su dva mlada gospodina, vâs
traže.

Kromvel podiže glavu. – Da?
– Gospodin Ričard Kromvel i gazda Rejf. Tu su s vašom poslugom,
čekaju da vas otprate kući.
U tom času Kromvel uviđa da je, zapravo, svrha cele ove večeri bila
to da ga – upozore: da ga odvrate od nauma. Pamtiće on to veče, taj
kobni razmeštaj: ako se pokaže kobnim. To tiho šuškanje i šaputanje,
kad kamen sam sebe izjeda; kad iz daljine dopire zvuk zidova koji se
urušavaju, maltera koji se kruni, krša što pada na krhke ljudske
lobanje? To se čuje kad krov hrišćanskog sveta pada na ljude pod njim.
Bonvizi kaže: – Tomazo, pa ti imaš privatnu vojsku... Mora neko,
valjda, da ti čuva leđa.
– Da znaš da je tako. – Pogledom preleti sobu; još jednom, poslednji
put. – Želim ti laku noć. Večera je bila odlična. Mnogo su mi se svidele
jegulje. Hoćeš li mi poslati kuvara, da s onim mojim razmeni recepte?
Imam i ja jedan novi sos, da unese malo vedrine u ove dane. Za taj ti je
potrebno macisa59 i đumbira, nešto listova nane, osušenih i sitno
iseckanih...
– Molim te... Preklinjem te da se paziš – kaže njegov prijatelj.
– ... i samo malo, ali malčice belog luka...
– Gde god budeš išao na večeru ovih dana, moli boga da...
– ... i isto tako malo prezle, tek prstima da zahvatiš...
– ... da ne sedneš pored Bolenovih.

II

Svi vole Kromvela

Proleće – decembar 1530.

N a plac Jork stiže rano. Galebovi namamljeni i zatvoreni u kaveze
krešte dovikujući se sa svojom slobodnom braćom na reci, koja uz
ciku kruže i poniru nad zidovima palate. Vozari guraju uzbrdo robu
pristiglu rekom, a dvorac miriše na hleb koji se upravo peče. Neka deca
donose svež rogoz, vezan u snoplje, i pozdravljaju ga po imenu. Za
učtivost ih nagrađuje tako što svakom detetu daje po novčić, i onda
deca stanu da porazgovaraju s njim. – Vi, znači, idete kod one zloće.
Ona je omađijala kralja, znate li vi to? Imate li neki medaljon ili
relikviju, gospodaru, da vas štiti?

– Imao sam medaljon. Ali sam ga izgubio.
– Trebalo bi da se obratite našem kardinalu – kaže mu jedno dete. –
On će vam dati drugi.
Miris rogoza oštar je, i vuče na vlagu; jutro je lepo. Prostorije zdanja
na placu Jork dobro su mu poznate, i on upravo prolazi kroz njih idući
ka glavnim odajama, kad ugleda jedno donekle poznato lice pa ga
oslovi: – Mark?
Momak, koji je do tog časa stajao leđima oslonjen o zid, prilazi mu. –
Poranio si – kaže mu Kromvel. – Kako si?
Ovaj sumorno sleže ramenima.
– Mora da je čudno ponovo biti na placu Jork sada, kad se svet toliko
izmenio.
– Nije.
– Ne nedostaje ti gospodin kardinal?
– Ne.
– Jesi li zadovoljan ovde?
– Jesam.
– Moj gospodar će se obradovati kad to bude čuo – kaže mu Kromvel,

a u sebi će, čim malo odmakne: možda ti, Mark, i ne misliš na nas, ali mi
mislimo na tebe. Ili bar ja mislim, mislim kako si me onomad nazvao
zločincem i predvideo moju skoru smrt. Istina je što kardinal vazda
ponavlja: nema sigurnih mesta, nema bezbednih soba, svejedno ti je da
li grehe ispovedaš tako što staneš nasred Čipsajda i dereš se koliko te
grlo nosi, ili ih proćućoriš nekom svešteniku bilo gde u Engleskoj. Ali
kad sam ispričao kardinalu o ubistvu, kad sam video senku na zidu,
niko to nije mogao čuti. Pa ako Mark ceni da sam ubica, to je samo zato
što ima utisak da ubice izgledaju otprilike kao ja.

Osam predsoblja: u poslednjem, gde bi kardinal trebalo da sedi,
Kromvel pronalazi Anu Bolen. Gle, eno Solomona i kraljice od Sabe,
opet rašireni na zidu. Promaja je; kraljica od Sabe se talasa ka njemu,
sva rumena i obla, i on je prepoznaje: o, Anselma, gospo od vune, mislio
sam da te nikad više neću videti.

Poslao je poruku u Antverpen, diskretno zamolivši prijatelje da mu
pošalju novosti; Anselma se u međuvremenu udala, rekao mu je Stiven
Von, i to za mlađeg čoveka, bankara nekog. Ako se taj bankar udavi, ili
mu se nešto slično desi, poručio mu je Kromvel, odmah da mi javiš. A
Von mu otpisuje: daj, Tomase, pa zar nije Engleska puna udovicâ? I
svežih mladih devojaka?

Kraj kraljice od Sabe Ana izgleda loše: žućkasta u licu i sva nekako
jetka. Stoji pored prozora, čupka i kida grančicu ruzmarina. Kad ga
ugleda, baca grančicu, i šake joj ponovo iščezavaju u dugim rukavima.

Kralj je u decembru priredio gozbu u čast proglašenja njenog oca za
erla od Viltšira. Kraljica je bila odsutna, i Ana je sedela tamo gde je
Katarina trebalo da sedi. Zemlja se bila smrzla, vazduh se smrzao. O toj
gozbi se u Volsijevom domu samo čulo. Vojvotkinja od Norfoka (koja je
uvek zbog nečega van sebe od besa) ovoga puta bila je van sebe od besa
zato što je njena nećaka u središtu pažnje. Vojvotkinja od Safoka,
Henrijeva rođena sestra, odbila je da jede. Nijedna od tih otmenih dama
ne govori s Bolenovom kćerkom. Uprkos tome, Ana je zauzela mesto
prve dame u kraljevini.

Ali sad je već kraj Velikog posta, i Henri se vraća svojoj ženi; nema on
obraza da bude s konkubinom u času kad se približava sedmica