Hilari Mantel - Vucje leglo

gazda, mora da si nekad bio mali od palube, rekao mu je neko iz
posade. Kad su stigli u Antverpen, potražili su znak Svetog duha. Sluga
koji je otvorio vrata uzviknuo je: „Evo Tomasa, vratio nam se“, kao da
se ovaj iz mrtvih podigao. A kad su se pojavila i ona trojica, tri brata s
broda, samo su coktali jezicima: „O, Tomase, siroto naše nahoče,
pobeguljo naša, prijatelju naš premlaćeni. Dobro nam došli, uđite i
ogrejte se!“

Samo je na tom mestu, tu i nigde drugo, još bio ona pobegulja, onaj
premlaćeni dečak.

Njihove žene, kćeri, psi – svi su ga obasuli poljupcima. Starog Vajkisa
ostavio je pored vatre – iznenadio bi se ko ne zna koliko je, zapravo,
internacionalan taj jezik staraca, koji odmah krenu da razmenjuju
savete o melemima za razne boljke i, saosećajući jedan s drugim oko
sitnih jada svakodnevnih, razgovaraju o hirovima i zahtevima svojih
žena. Najmlađi brat je sve prevodio, kao i obično: sav ozbiljan, čak i kad
se u razgovoru pređe na anatomske detalje.

Kromvel je izašao na piće s trojicom sinova trojice braće. – Wat will je?
– čačkali su ga. – Starom da preuzmeš posao? Ili ženu, kad stari umre?

– Nije to – rekao je on, iznenadivši samog sebe. – Mislim da hoću
njegovu kćerku.

– Mlada je?
– Udovica. Mlada taman kol’ko treba.
Kad se vratio u London, znao je da bi umeo da pokrene posao. S
druge strane, morao je da ima na umu i svakodnevne obaveze. – Video
sam šta držiš na zalihama – rekao je Vajkisu. – I poslovne knjige sam ti
pregledao. Sad mi pokaži radnike.
A to je bila ključna stvar, naravno, ključna za zaradu. Ključ uvek i
jeste u ljudima, i ako umeš dobro da im se zagledaš u oči, s priličnom
sigurnošću možeš da utvrdiš jesu li čestiti i sposobni za posao. Izbacio
je sumnjivog poslovođu – odlazi, rekao mu je, ili će sve da nas pohapse
– i zamenio ga nekim mucavim junošom za koga su mu rekli, ma,
dečko je glup. A mali je bio stidljiv, to je sve; Kromvel bi svako veče
proradio s njim dnevni posao, blago, bez reči ukazujući mladiću na
svaku grešku i propust, i jedva su četiri sedmice prošle, a dečko je bio i
obučen i voljan da radi, a Kromvela je pratio u stopu, kao štene. Četiri je

nedelje, dakle, uložio u to, plus još neki dan dole u pristaništu, da vidi
kome sve treba da se ćušne nešto u džep – i krajem godine je Vajkisov
posao ponovo krenuo uzlaznom linijom.

Kad mu je pokazao brojke, Vajkis se zabezeknuo. – Lizi! – viknuo je. –
Lizi! Silazi ovamo.

Ona sišla.
– Tražiš novog muža. Je l’ može ovaj?
Stajala je i odmeravala ga od glave do pete. – Bogme, oče, po izgledu
ga svakako nisi birao. – A onda se, podigavši obrve, obratila Kromvelu.
– A je l’ hoćeš ti ženu?
– Da ostavim ja vas dvoje nasamo? – rekao je matori Vajkis. Sav se bio
nešto zbunio: kao da misli da bi njih dvoje sad trebalo lepo da sednu i
tu, na licu mesta, sastave ugovor.
I malo je nedostajalo da to i učine. Lizi je želela decu; on je želeo decu
s vezama u gradu i nešto novca kao zaleđinom. Venčali su se kroz
nekoliko nedelja. Gregori je rođen za nepunih godinu dana. Godinu
dana je imao kad ga je, onako jakog i kmekavog, otac uzeo iz kolevke
pa poljubio paperjastu bebeću glavicu i rekao: biću prema tebi nežan
kako moj otac prema meni nikada nije bio. Što bi se uopšte deca rađala
ako svaki naraštaj ne načini pomak napred u odnosu na prethodne?

I tako se jutros – pošto se rano probudio, pa počeo da mozga o onome
što je Liz sinoć rekla – pita Kromvel: što li se moja žena sekira zbog žena
koje nisu rodile sinove? Moguće je da to i inače žene rade: traće vreme
zamišljajući kako bi bilo da su u koži neke druge.

Od njih bi se, misli on, štošta moglo naučiti.
Osam je sat. Lizi je sišla u prizemlje. Kosu je nagurala pod lanenu
kapu, rukavi su joj zasukani. – O, Liz – kaže on smejući se ženi. –
Izgledaš kô žena nekog pekara.
– Obrati pažnju na ponašanje – kaže ona. – Potrčko jedan.
Ulazi Rejf: – Idemo prvo do gospodina kardinala? – A kud bi’ drugo,
kaže Kromvel. Prikuplja papire koji će mu danas trebati. Pomiluje ženu,
poljubi psa. Izlazi. Kiša rominja, ali se nebo razvedrava; nisu još stigli ni
do placa Jork,10 a jasno je kao dan da se kardinal o vremenu valjano
porazgovarao: sunčevi zraci obasjavaju reku, svetlu kao limun kad ga

rasečeš napola.

DRUGI DEO

I

Božja kazna

1529.

R asturaju kardinalovu kuću. Sobu po sobu, kraljevi ljudi ratosiljaju
plac Jork njegovog vlasnika. Na hrpe bacaju pergamente i svitke,
molitvenike, zvanične beleške i čitave tomove njegovih ličnih zapisa;
odnose sve, čak i mastilo i pera. Sa zidova skidaju daske na kojima je
oslikan kardinalov grb.

U nedelju su došla dvojica osvetoljubivih velikaša: vojvoda od
Norfoka, oko sokolovo, i vojvoda od Safoka, ništa manje prilježan.
Kardinalu su rekli da je oslobođen dužnosti lorda kancelara, i zatražili
da im preda veliki pečat Engleske. On, Kromvel, dodirnuo je kardinala
po nadlaktici. Na brzinu su izmenili nekoliko reči. Kardinal se okrenuo
prema njima, onako otmen: biće ipak, rekao je, da je kraljev zahtev u
pisanoj formi neophodan u ovakvom slučaju; imate li ga? O, baš
nemarno s vaše strane. Mora čovek da bude mnogo jak da bi sačuvao
takav mir; ali kardinal, kad bolje pogledaš, i jeste mnogo jak čovek.

– Hoćete sad da jašemo skroz tamo do Vindzora? – Čarls Brendon
rođenim ušima ne može da veruje. – Zarad običnog parčeta hartije? Kad
je, ionako, sve jasno kô dan?

Takvi su vam ti iz Safoka; misle da je zvanični dopis, što uostalom
zakon nalaže, neka vrsta luksuza. Kromvel ponovo nešto došaptava
kardinalu, i kardinal kaže: – Ne, mislim da je bolje da im kažemo,
Tomase... da ne rastežemo ovo više nego što mu je suđeno... Gospodo,
moj advokat kaže da vam pečat, jednostavno, ne mogu dati, imali vi
zahtev napismeno ili ne. On kaže da bih ja, ako ćemo pravo, jedino
čuvaru svitaka mogao da ga predam. Bolje bi vam, znači, bilo po njega
da odete.

A Kromvel će, vedro: – Budite srećni što smo vam rekli, gospodo.
Inače biste morali triput da putujete tamo-amo, zar ne?

Norfok se ceri. Njemu se štos svideo. – Zahvaljujem, gospodaru –
kaže.

Oni odlaze, a Volsi se okreće prema Kromvelu i grli ga, vidno
radostan. Mada je to poslednja njihova pobeda, čega su obojica potpuno
svesni, važno je pokazati izvesnu domišljatost; vredi kupiti ta dvadeset
četiri sata, kad kralj već tako lako menja ćud. Sem toga, oni u ovome
uživaju. – Čuvar svitaka – kaže Volsi. – Je l’ ti stvarno znaš to, ili si sve
izmislio?

Vojvode se vraćaju u ponedeljak ujutro. Rečeno im je da istog dana
isteraju sve iz zdanja, jer kralj hoće da pošalje svoje zidare i stolare da
preurede palatu za potrebu ledi Ane, kojoj je potrebno vlastito
prebivalište u Londonu.

Kromvel je spreman da se suprotstavi, da se raspravlja: je li to meni
nešto, možda, promaklo? Ova palata u vlasništvu je arhidijeceze Jorka.
Kad je to ledi Ana postavljena za nadbiskupa?

Ali uklanjaju se pred plimom ljudi koji nadiru uz kaskade fontane.
One dvojice vojvodâ nema ni od korova, pa nema čovek s kim ni da
raspravi stvar. Da užasnog li prizora, veli neko: gazda Kromvel izbačen
iz boja. A kardinal, evo čoveka, spreman je da se pokupi i ode, ali kuda?
Preko uobičajenog skerleta, nosi putni ogrtač koji pripada nekom
drugom; garderobu mu konfiskuju komad po komad, i njemu jedino
ostaje da na brzinu zgrabi šta stigne. Jesen je, i njemu je, premda je
krupan čovek, hladno.

Preturaju sanduke, vade sve iz njih i bacaju po podu: pisma raznih
papa, pisma raznih evropskih učenjaka, iz Utrehta, iz Pariza, iz San
Dijega de Kompostele, iz Erfurta, iz Štrasburga,11 iz Rima. Pakuju
jevanđelja i odnose ih u kraljeve biblioteke. Tekstovi su preteški da bi ih
na rukama teglili, i kabasti, kao da se otimaju; te stranice načinjene su
od najfinije, kradene kože mrtvorođene teladi, kojima je iluminator
udahnuo život protkavši ih žilicama od lapisa lazulija i zelenlista.

Skidaju tapiserije i ostavljaju zidove takve, gole. Urolali tapiserije, a s
njima i vunene monarhe, Solomona i kraljicu od Sabe: tako urolani i
stešnjeni, samo jedno drugo vide, majušnim plućima udišući vlakna
sopstvenih trbuha i butina. Odlaze i kardinalovi prizori iz lova, prizori

ovozemaljskih zadovoljstava: razigrani seljaci razleteli se po plićaku
ribnjaka, voda samo pršti, jeleni beže, lovački psi zavijaju, prepeličari,
još zauzdani, zatežu svilene uzice, pa mastifi s bodljikavim ogrlicama;
a onda lovci i njihovi pojasevi s nitnama i noževi, u sedlima dame s
kapicama živahnih boja na glavama, jezerce oivičeno rogozom,
blagorodne ovce pasu, dok plavičaste, paperjaste krošnje drveća čeznu
u titravoj daljini, skroz tamo do brašnjavih litica i neba po kojem jedre
beli oblaci.

Kardinal posmatra strvinare dok rade svoj posao. – Imamo li nečim
da poslužimo goste?

U dve prostrane sobe u koje se ulazi s galerije postavili su velike
stolove. Svaki sto je šest-sedam metara dugačak, a donose ih još. U
Zlatnoj sobi izneli kardinalov zlatni tanjir, nakit i drago kamenje, i sad
pokušavaju da razluče šta piše u popisu stvari i, uz mnogo vike, koliko
vredi tanjir. U sobi za sastanke bacaju na gomilu kardinalovo srebro i
pozlaćene predmete. Pošto sve mora da se unese u zapisnik, sve, do
poslednjeg izanđalog tiganja iz kujne, stavili su košare pod stolove, da
u njih ubace bilo šta što kralju, najverovatnije, ionako ne bi zapalo za
oko. Ser Vilijam Gaskojn, kardinalov rizničar, samo se šetka iz sobe u
sobu, ima čovek posla preko glave, stalno nešto s nekim priča,
usmerava pažnju prisutnih poverenika na svako ćoše, svaki pečat ili
kovčežić koji su ovi, možebiti, prevideli.

Za njim kaska Džordž Kevendiš, kardinalov majordom; odmah se po
njemu vidi da je sav isprepadan. Iznose kardinalove odežde, ogrtače.
Krute od veza, pune biserja, ukrašene draguljima one kao da mogu da
stoje i same, bez čoveka. Uljezi ih obaraju, jednu po jednu, kao da su se
na Tomasa Beketa nameračili. Popisuju svaku odeždu, svaki ogrtač, i –
pošto ih saseku u kolenima i slome im kičmu – ubace ih u putne
sanduke. Kevendiš vrda: – Ako boga znate, gospodo, stavite u te
sanduke dva sloja kambrika.12 Ne biste, valjda, da pocepate taj fini rad
na koji su opatice čitav svoj vek utrošile? – A onda se okreće: – Gazda-
Kromvele, misliš da ćemo uspeti s ovima da završimo pre nego što se
smrkne?

– Jedino ako im i mi pomognemo. Ako ovo već mora da se obavi,
dajte da se postaramo da se sve uradi kako treba.

Nepriličan je to prizor: čovek koji je vladao Engleskom tako unižen.
Doneli su bale finog holandskog platna, baršuna i krupnog somota,
sarseneta i tafta, skerleta na metre i metre; skerletne svile kojom se
kardinal opirao londonskoj letnjoj žezi, pa grizmiznog brokata koja mu
je prigrevala krv kad sneg padne na Vestminster, a susnežica zakovitla
površinu Temze. U javnosti kardinal nosi crveno, samo crveno, ali reč je
o tkaninama različitih debljina, različitih tkanja, različite boje i nijanse,
pri čemu je uvek reč o robi najboljeg kvaliteta, ono najbolje crveno što se
u tom trenutku može kupiti. Bilo je dana kada bi on, šepureći se, rekao:
„Pa dobro, gazda-Kromvele, ajd’ sad ti lepo proceni kol’ko ovo košta na
metar!“

A Kromvel bi na to: „Čekajte da vidim“, pa bi lagano počeo da kruži
oko kardinala, da bi onda, uz jedno „smem li?“, odigao rukav, u
maniru pravog stručnjaka, između kažiprsta i palca; a onda bi se
odmakao, dobro ga osmotrio, procenio obim – iz godine u godinu,
kardinal je sve širi u struku – pa bi ispalio neku cifru. Kardinal bi
pljesnuo dlanovima, sav oduševljen. „Neka gledaju zavidljivci!
Hajdmo, hajdmo! – I tako bi se formirala njegova svečana povorka, sve
sa srebrnim krstovima, i straža iz parlamenta s pozlaćenim sekirama;
jer kardinal se u javnosti nikada nije pojavljivao bez svečane povorke.

I tako je, iz dana u dan, na kardinalov zahtev, a i da ga zabavi,
Kromvel procenjivao koliko njegov gospodar, i sve ono na njemu, vredi.
A onda je kralj poslao čitavu armiju službenika sa istim zadatkom. Ali
Kromvel bi im na silu oduzeo pera i ispisao preko popisa koji su ovi
sastavljali: Tomas Volsi je čovek kojem se cena ne može odrediti.

– E sad, Tomase – kaže kardinal tapšući ga po ramenu. – Sve što
imam dobio sam od kralja. Kralj mi je sve to dao, i ako je sad njemu po
volji da mi uzme ovaj dom i sve u njemu, imamo mi, siguran sam, i
neke druge kuće, postoji valjda neki krov pod koji možemo da se
sklonimo. Nije ovo Patni, znaš. – Kardinal ga uhvati za ruku. –
Zabranjujem ti, dakle, da na bilo koga podigneš ruku. – Kromvel tobože
pripija ruke uz telo i smejulji se, onako sputan. Kardinalu podrhtavaju
prsti.

Ulazi rizničar Gaskojn i kaže: – Čujem da Vaša milost ide pravo u
Kulu.

– Ma je li? – kaže Kromvel. – A gde si to čuo?
– Ser Vilijame Gaskojne – kaže kardinal, kao da vaga svako slovo
njegovog imena – šta ti misliš: šta sam ja to uradio pa da kralj želi da
me pošalje u Kulu?
– To baš liči na tebe – veli Kromvel Gaskojnu – da širiš svaku priču
koja ti dopre do ušiju. Zar ne možeš da ponudiš bolju utehu nego da se
ušetaš ovamo s kojekakvim zluradim glasinama? Niko odavde ne ide u
Kulu. Mi smo se zaputili – govori on, a cela posluga sluša, niko ne diše,
dok on improvizuje – u Ešer. A tvoj je posao – ne može Kromvel da se
suzdrži a da malo ne ćušne Gaskojna po prsima – da povedeš računa o
svim onim strancima i da se pobrineš da sve što odavde bude izneto
stigne tamo gde treba da stigne, i da ništa ne nestane usput, jer ako
nestane, ti ima da zaglaviš pred Kulom, i još da ih moliš da te puste
unutra, samo da se od mene spaseš.
Svakojaki zvuci; iz zadnjeg dela prostorije pretežno prigušeni usklici
odobravanja. Teško je oteti se utisku da je ovo, zapravo, nekakav
pozorišni komad, u kojem i kardinal igra svoju ulogu: kardinal i
njegova pratnja. A o tragediji je reč.
Kevendiš ga vuče za rukav, obuzet strepnjom, preznojava se: – Ali,
gazda-Kromvele, kuća u Ešeru je potpuno prazna, nema tamo ni šerpe
ni noža ni ražnja, gde li će gospodin kardinal spavati, sumnjam da se
tamo može naći namešten krevet s provetrenom posteljinom, ko zna da
li uopšte ima posteljine, a i drva za ogrev... Kako ćemo uopšte tamo da
otputujemo?
– Ser Vilijame – kaže kardinal Gaskojnu – ne dozvolite da vas uvredi
držanje gazda-Kromvela, koji je, u datom trenutku, preterano iskren; ali
ono što je rečeno primite k srcu. Jer sve što je kraljevo, mora se njemu u
najboljem stanju i vratiti. – Kardinal se okreće, usne mu se grče. Ne
računa li se ono od juče, kad je zadirkivao vojvode, čitavih mesec dana
nije se nijednom nasmešio. – Tome – kaže – godine i godine protraćio
sam učeći te da ne govoriš tako.
A Kevendiš mu kaže: – Još nisu uzeli kardinalovu baržu. A ni konje.
– Nisu? – On položi šaku Kevendišu na rame. – Idemo uzvodno, pa
kol’ko barža izdrži. Konji bi mogli da nas sustignu – kod Patnija već,
ako ćemo pravo – a onda ćemo da... uzajmimo neke stvari. Hajde,

Džordže Kevendišu, pokaži malo domišljatosti, obavljali smo mi ovih
godina i poslove kudikamo teže od seobe u Ešer.

Je li stvarno tako bilo? Kromvel nikada nije posebnu pažnju obraćao
na Kevendiša, osetljivog tipa koji mnogo priča o salvetama. Ali
pokušava da smisli način da usadi nešto vojničke čvrstine u tog čoveka,
a najbolji je način da mu stalno ponavlja kako su zajedno učestvovali u
nekom tamo starom ratu.

– Da, da – veli Kevendiš. – Pripremićemo baržu.
Dobro, kaže Kromvel, a kardinal veli: Patni? Pa pokušava da se
nasmeje. Kaže, dobro, Tomase, rekao si Gaskojnu, vala si mu rekao; ima
nečeg u vezi s tim čovekom što mi se nikada nije dopadalo, a Kromvel
će, opet: što ste ga onda zadržali? A kardinal kaže, e pa, eto, tako to
biva, pa će još jednom: Patni, a?
– Šta god nas čeka na kraju puta – veli Kromvel – ne smemo
zaboraviti kako je pre devet godina, uoči susreta dvojice kraljeva, Vaša
milost izgradila zlatni grad na nekoj tamo otužnoj ledini u Pikardiji.
Otada je Vaša milost samo postala mudrija, a i kralj je više uvažava.
Govori tako da ga svi čuju, i misli, kako je tom prilikom, pre devet
godina, reč bila o miru, dok sada ne znamo na čemu smo, jer ovo je tek
prvi dan dugog ili kratkog ratovanja; bolje da se ukopamo i nadamo se
da se linije snabdevanja neće prekinuti. – Mislim da ćemo uspeti da
nađemo neki žarač i lonac za supu i sve ostalo bez čega Džordž
Kevendiš misli da se ne može. Kad se samo setim da je Vaša milost
snabdevala veliku kraljevu vojsku koja je išla da se bori u Francuskoj...
– Da – kaže kardinal – a svi mi dobro znamo šta si ti mislio o tim
pohodima, Tomase.
– Šta to? – kaže Kevendiš, a kardinal će: – Džordže, zar si smetnuo s
uma šta je svojevremeno moj čovek Kromvel rekao u donjem domu
parlamenta, ima tome valjda pet godina, kad smo tražili novčanu
pomoć za novi rat?
– Ali on je govorio protiv Vaše milosti!
Gaskojn, koji uporno učestvuje u ovom razgovoru, kaže: – Niste se
baš istakli tada, gazda, kad ste govorili protiv kralja i gospodina
kardinala, jer ja se dobro sećam vašeg govora, i uveravam vas da ga se
sećaju i drugi, i tu, bogme, niste stekli pristalice, Kromvele.

On sleže ramenima. – Nije mi ni namera bila da stičem pristalice.
Nismo svi mi kao ti, Gaskojne. Želeo sam da parlamentarci izvuku neke
pouke iz onoga kroza šta smo već prošli. Da se prisete malo.

– Rekao si da ćemo izgubiti.
– Rekao sam da ćemo bankrotirati. Ali, ja kad ti kažem, svi ratovi koje
smo vodili završili bi se mnogo gore po nas da gospodin kardinal nije
obezbeđivao pomoć.
– Godine 1523... – zausti Gaskojn.
– Zar moramo iznova da se svađamo oko toga? – pita kardinal.
– ... vojvoda od Safoka stigao je na samo osamdeset kilometara od
Pariza.
– Jeste – veli Kromvel – a znaš li ti koliko je osamdeset kilometara za
poluizgladnelu pešadiju po ciči zimi, kad vojnik spava na vlažnoj
zemlji, a hladnoća ga budi? Znaš li koliko je osamdeset kilometara za
kola koja prevoze prtljag, a osovine im dopola u blatu? A što se tiče
slavne 1513 – bože sakloni...
– Turne! Teruan! – viče Gaskojn. – Jesi li ti slep kod očiju? Zauzeli smo
dva francuska grada! I kralj se iskazao kao junak na bojnom polju!
E, da smo sad na tom polju, misli Kromvel, pljunuo bih u zemlju na
kojoj stojiš. – Ako već toliko voliš kralja, idi lepo pa radi za njega. Ili već
za njega radiš?
Kardinal se diskretno nakašlje. – Svi mi radimo za kralja – kaže
Kevendiš, a kardinal dodaje: – Tomase, svi smo mi njegovih ruku delo.

Odlaze do kardinalove barže, vijore se zastave: ruža Tjudora,
kornvolski gavrančići. Kevendiš, širom otvorenih očiju, kaže: –
Pogledajte one male čamce kako se ljuljaju. – Kardinal, načas, pomišlja
da su to Londonci izašli da mu požele svako dobro. Ali kako se penje na
baržu, čuju se zvižduci i uzvici negodovanja; radoznalci se sjatili na
obalu, i mada im kardinalovi ljudi ne daju da priđu, njihova je namera
više nego očigledna. Veslači hvataju zalet, ali uzvodno, ne nizvodno, ka
Kuli, i iz mase se čuju gunđanje i pretnje.

U tom trenutku kardinal klone duhom; stropoštava se na stolicu i
počinje da priča, i priča, priča, priča, sve do Patnija. – Zar me toliko
mrze? Šta sam ja to radio nego im pomagao da napreduju u poslu,

pokazivao im svoju najbolju volju? Jesam li ja to mržnju sejao? Nisam.
Nikoga progonio nisam. Pomagao sam kad god usevi podbace. A kad
su se šegrti digli na bunu, na kolenima sam, sa suzama u očima,
preklinjao kralja da poštedi prestupnike koji su stajali s omčama oko
vrata i čekali da ih povešaju.

– Većina ljudi uvek žudi za promenom – kaže Kevendiš. – Oni prosto
ne vide kad neki veliki čovek krene da učini nešto, nego moraju da ga
sruše – zarad nečeg novog.

– Petnaest godina kancelar. Dvadeset godina u njegovoj službi. I, pre
toga, u službi njegovog oca. Nikad se nisam štedeo... Rano ustajao, bdeo
do kasno u noć...

– Eto – opet će Kevendiš – sad vidite kako je to služiti jednom
vladaru! Morali bismo dobro da se pazimo prevrtljive vladarske naravi.

– Vladari nemaju obavezu da budu dosledni – kaže Kromvel. A sve
nešto misli, e, kad bi mi sad nešto kvrcnulo u glavi, pa da te gurnem
preko ograde.

Kardinalu ništa nije kvrcnulo u glavi, daleko od toga; on se priseća
prošlosti, onih dana pre dvadeset godina, kad je mladi kralj stupio na
presto. – Uposli ga nečim, govorili su mi ljudi. Ali ja reko’, mlad je još,
pustite ga da lovi, da se bije na turnirima, da dresira jastrebove i
sokolove...

– Da svira na instrumentima – dodaje Kevendiš. – Stalno je prebirao
po nekim žicama. I pevao.

– Kao da o Neronu govoriš.
– Neronu? – poskoči Kevendiš. – Nikad nisam rekao da je on kao
Neron.
– Najplemenitiji, najmudriji vladar u celom hrišćanskom svetu – kaže
kardinal. – Ne želim ni iz čijih usta da čujem ma i jednu reč protiv njega.
– Nećete ni čuti – kaže Kromvel.
– A šta bih ja sve za njega učinio! Lamanš bih prehodao kao što čovek
preskoči potočić od pišaćke na ulici. – Kardinal vrti glavom. – Budio se i
spavao, u sedlu, s brojanicama u rukama... dvadeset godina...
– Je li to u prirodi engleskog naroda? – pita Kevendiš najozbiljnije.
Njemu je i dalje na pameti ona halabuka koja ih je ispratila kad su se
ukrcavali; a i sad još ljudi trče duž obala, lascivno gestikuliraju i zvižde.

– Kaži nam, gazda-Kromvele, ti si bio u inostranstvu. Jesu li Englezi
osobito nezahvalan narod? Meni se čini da Englez voli promenu čisto
promene radi?

– Ne mislim ja da su samo Englezi takvi. Takvi su ljudi. Uvek se
nadaju da možda postoji nešto bolje.

– Ali šta tom promenom dobijaju? – istrajava Kevendiš. – Psa koji se
najeo mesa menjaš mnogo gladnijim psom koji, kad ugrize, kida meso
do koske. Odlazi čovek koji se od silnih počasti nagojio, a dolazi svega
gladni mršavko.

Kromvel sklapa oči. Nemirna je reka pred njim, nejasna obličja pred
njim izvode alegoriju Sreće. Oronula Raskoš sedi u sredini. Kevendiš,
njoj zdesna, nalik je Kreposnom Savetniku; mrmlja sad neke potpuno
izlišne, zakasnele savete, na koje jadni velikodostojnik samo klimne
glavom; a on, kao Iskušitelj, sedi kardinalu sleva, i kardinal ga onom
krupnom šakom, s prstima ukrašenim granatom i turmalinom, hvata
za ruku, tako čvrsto da Kromvela zaboli. Džordža svakako čeka
kupanje, s tim da ono što u tom času govori, uprkos svim tim otrcanim
frazama, ipak ima i nekog sumornog smisla. A otkud to? Zbog Stivena
Gardinera, pomisli on. Možda i ne priliči nazvati kardinala ugojenim
psetom, ali Stiven je nepobitno gladan i mršav, a kralj ga je unapredio
postavivši ga za svog ličnog sekretara. Nije neobično da se kardinalovi
ljudi na ovaj način prebacuju u kraljevu službu, pošto su prošli brižljivu
obuku u Volsijevoj školi umeća i marljivosti; ali, opet, taj položaj od
Stivena čini čoveka koji bi – bude li sve dužnosti obavljao kako treba –
mogao postati bliži kralju od bilo koga, izuzev možda onog gospodina
koji vladara opslužuje dok ovaj sedi na nokširu i pravovremeno mu
dodaje ubrus. A ne bi mi nešto smetalo, pomisli on, da Stivenu zapadne
baš taj posao.

Kardinal žmuri. Trepavice mu se orosile od suza. – Istina je – veli
Kevendiš – da je sreća nepostojana, prevrtljiva i promenljiva...

Dovoljno bi bilo da uhvati tog Kevendiša za gušu, na brzinu, dok
kardinal ne gleda. Kevendiš, kao da ga je prozreo, stavlja ruku na vrat. I
gledaju se tako, snebivljivo. Jedan od njih je previše rekao; drugi je pak
previše toga naslutio. Nije lako pronaći ravnotežu. Kromvel se zagleda
u obale Temze. Kardinal još plače i steže ga za ruku.

Kako napreduju uzvodno, gužva uz obalu jenjava. Nije to zato što su
Englezi iz Patnija manje prevrtljivi. Vest do njih, prosto, još nije stigla.

Konji čekaju. Kardinal, u svojstvu sveštenog lica, oduvek je jahao
krupnu, jaku mazgu; ono, istina, budući da je punih dvadeset godina
išao u lov s kraljevima, nema tog plemića koji mu na ergeli ne bi
pozavideo. Životinja stoji, trza dugim ušima, u uobičajenoj skerletnoj
opremi, a kraj nje je gazda Sekston, kardinalova luda.

– Šta on ovde traži, za ime boga? – pita Kromvel Kevendiša.
Sekston prilazi i šapne nešto kardinalu na uvo; kardinal prasne u
smeh. – Vrlo dobro, Ćubo. A sad, pomozi da se popnem u sedlo, tako,
dobar si ti momak.
Ali Ćuba – gazda Sekston – nije dorastao zadatku. Kardinal je vidno
oslabio; stiče se utisak da oseća teret sopstvenog mesa koje se
oklembesilo na kostima. Sjaše Kromvel, glavom daje znak trojici
stamenijih slugu. – Gazda-Ćubo, drži Kristoferu glavu. – Ćuba se
napravi kao da ne zna da je Kristofer mazga, pa prebaci oglav preko
glave čoveka koji stoji do njega, a Kromvel će, o, ako boga znaš,
Sekstone, sklanjaj se odatle, ili ima da te natrpam u džak i bacim u
vodu.
Čovek kome je zamalo otpala glava ustaje, trlja se po vratu; hvala,
kaže, hvala gazda-Kromvele, pa se odgega do mazge da je uhvati za
uzde. On, Kromvel, s još dvojicom, podiže kardinala u sedlo. Kardinal
izgleda kao da će u zemlju da propadne od stida. – Hvala ti, Tome. –
Nasmeje se, ali nekako klimavo. – A ti vodi računa, Ćubo.
Spremni su za polazak. Kevendiš diže pogled ka nebu. – Sveci,
zaštitite nas! – Usamljeni konjanik jezdi u galopu niz padinu. – Ide da
nas hapsi!
– Jedan čovek?
– Idu za njim i drugi – kaže Kevendiš, a Kromvel će, jeste da u Patniju
ume da bude gadno, ali ni oni ne šalju izvidnicu. Onda neko poviče: –
To je Hari Noris! – Hari skače iz sedla. Kakva god da mu je dužnost
poverena, vidi se da je uzrujan. Hari Noris je jedan od najbližih
kraljevih prijatelja; on je, zapravo, batler od nokšira, onaj što kralju
dodaje ubrus da se obriše.

Volsi je istog časa svestan da kralj ne bi slao Norisa da ga privodi. –
Pa dobro, ser Hari, dođite prvo do daha. Čemu takva hitnja?

A Noris će, oprostite, gospodaru, gospodine kardinale, pa skida kapu
s perjem, prebriše lice podlakticom, i nasmeši se, što lepše može.
Kardinalu se obraća najuljudnijim tonom: kralj mu je naložio da izjaše u
susret Njegovoj milosti, uteši ga i dâ mu ovaj prsten, kardinalu tako
dobro znan – prsten koji sad drži na dlanu, pokrivenom rukavicom.

Kardinal se nekako iskobelja iz sedla i strovali se na zemlju. Uzima
prsten i prinosi ga usnama. Moli se. Moli se, zahvaljuje Norisu, priziva
blagoslov za monarha. – A ja nemam ništa da mu pošaljem zauzvrat.
Ništa vredno što bih poslao kralju. – Osvrće se oko sebe, kao da će
ugledati nešto što bi se moglo poslati – neko drvo možda? Noris
pokušava da ga pridigne na noge, da bi naposletku i sam kleknuo
pored njega; taj uvek uredni, šarmantni čovek kleči u patnijskom
blatištu. Poruka za kardinala, po svemu sudeći, glasi da je kralj samo
naizgled, ali ne i zaista nezadovoljan; da on, kralj, i sâm dobro zna da
kardinal ima neprijatelje; da on, Henricus Rex,13 nije jedan od tih
neprijatelja i da je kadar da nadoknadi kardinalu dvostruko za ono što
mu je oduzeto.

Kardinal brizne u plač. Kiša počinje da pada, vetar im kapi nanosi na
lica. Kardinal govori nešto Norisu, brzo, a tihim glasom, i skida lanac
koji mu visi oko vrata pa pokušava Norisu da ga okači oko vrata, a
lanac se umrsi u kopče na Norisovom ogrtaču, i nekolicina njih pritrče
da pomogne, da otpetljaju, ali ne ide, pa Noris ustaje i počinje sâm
jednom rukavicom da stresa blato sa sebe, dok steže lanac u drugoj. –
Stavi ga oko vrata – moli ga kardinal – pa kad god ga pogledaš, a ti se
seti mene, i preporuči me kralju.

Kevendiš poskoči, skoro ustade u sedlu. – Relikvijar! – Uznemiren je,
zapanjen. – Tek tako da se rastane od svog relikvijara! Pa to je komadić
Krsta istinoga!

– Naći ćemo mu drugi. Znam u Pizi jednog čoveka koji ti napravi
deset komada za pet florina, i čitavo tuce ako platiš unapred. I dobiješ
pride potvrdu s otiskom palca svetoga Pavla, da se vidi da je pravi.

– Sram ga bilo! – kaže Kevendiš, i okrene konja u stranu.
I Noris je završio šta je imao, preneo poruku, i oni sad ponovo

pokušavaju da podignu kardinala na mazgu. Ovoga puta prilaze
četvorica, kao da je to neki uobičajeni postupak. Predstava se pretvorila
u nekakav, jedva komičan, igrokaz; zbog toga Ćuba, pomisli Kromvel, i
jeste ovde. Kromvel, na konju, prilazi Norisu i kaže, gledajući ga s
visine: – Norise, možemo li mi sve to da dobijemo napismeno?

Noris se smeška, pa će: – Teško, gazda-Kromvele; ovo je poverljiva
poruka gospodinu kardinalu. Reči moga gospodara upućene su
isključivo njemu lično.

– A šta će biti s tom nadoknadom koju pominješ?
Noris se glasno smeje – kako inače uvek čini ne bi li razoružao
neprijatelja – pa će šapatom: – Mislim da je to rečeno možda i u
figurativnom smislu.
– I ja tako mislim. – Da kardinalu vratiš dvostruko za ono što mu je
oduzeto? Neće moći, s obzirom na to koliki su Henrijevi prihodi. –
Vratite vi nama koliko je oduzeto. Ne tražimo više.
Noris prinosi ruku lancu, koji mu visi oko vrata. – Ali sve je to
prvobitno i pripadalo kralju. Ne možete reći da je krađa posredi.
– Nisam ni rekao da je krađa.
Noris klima glavom, sav nešto zamišljen. – Pa i niste.
– Nije trebalo i odežde da odnesu. One pripadaju mom gospodaru
kao svešteniku. Šta će sledeće da mu oduzmu? Prebendu?
– Ešer... A vi tamo idete, nije li tako? Pa, Ešer je jedna od kuća koja
gospodinu kardinalu pripadaju kao biskupu vinčesterskom.
– Pa?
– Za prvo vreme njemu to zvanje i imanje ostaju, ali... kako da
kažem... i to će kralj morati da razmotri, zar ne? Vi znate da je gospodin
kardinal, po slovu zakona o zaštiti,14 optužen za širenje inostrane
jurisdikcije na tlu Engleske.
– Nemoj ti mene da učiš pravu.
Noris klima glavom.
Još proletos, razmišlja Kromvel, kad je sve pošlo naopako, trebalo je
da ubedim kardinala da mi dozvoli da sâm vodim računa o njegovim
prihodima, pa da deo novca iznesem iz zemlje, gde ovi do njega ne bi
mogli da dođu; ali kardinal ni u jednom trenutku nije pokazao rešenost
da prizna da je išta pošlo naopako. Što li sam mu, misli Kromvel,

dopustio da se tako uljuljkuje?
Noris je uhvatio uzdu. – Nekada sam se divio vašem gospodaru –

kaže on – i nadam se da će se, u nevolji, setiti toga.
– A ja mislio da nije u nevolju? Ili bar ti reče da nije.
Kako bi sve bilo prosto, samo kad bi smeo da dohvati tog Norisa i

istrese iz njega prave odgovore. Ali ništa nije tako prosto; uostalom, to i
sâm kardinal i čitav svet pokušavaju da mu utuve u glavu. Isuse
Hriste, razmišlja Kromvel dalje, pa u ovim godinama već bi trebalo da
sam ispekao zanat. Ništa u životu nećeš postići ako si originalan. Džaba
ti pamet. Džaba ti snaga. Prolaze samo prevejane varalice; i njemu se,
odnekud, čini da je Noris upravo jedan od takvih, i Kromvel oseća kako
u njemu klija neka iracionalna netrpeljivost prema tom čoveku, koju
pokušava da odagna, jer svaka mu je netrpeljivost draža kad je
racionalna, ali ovo su, na kraju krajeva, izvanredne okolnosti, kardinal
je u blatu, i ponižavajuće je to tiskanje dok pokušavaju da ga vrate u
sedlo, i ono pričanje, beskrajno pričanje na barži i, još gore, to što i dalje
priča li priča dok kleči, kao da je Volsi pustio da se klupko njegovog
bića razmrsi, i sad se ta skerletna nit nezaustavljivo raspliće i, ako je
pratiš, možda stigneš do samog srca skerletnog lavirinta, gde upravo
lipsava neko čudovište.

– Gazda-Kromvele? – kaže Noris.
Kromvel teško da bi uopšte mogao da iskaže svoje misli; stoga gleda
odozgo na Norisa, pa kaže, s nešto mekšim izrazom na licu: – Hvala ti i
za ovakvu utehu, kakva je, takva je.
– E, a ti skloni gospodina kardinala s kiše. Reći ću kralja u kakvom
sam ga stanju zatekao.
– Kaži mu da ste vas dvojica zajedno klečali u blatu. Možda će ga to
zabaviti.
– Da. – Noris kao da se rastužio. – Ko bi ga znao.
U tom trenutku Ćuba počinje da vrišti. Kardinal je – zverajući uokolo
ne bi li ugledao nešto što se može poslati na dar – očigledno njega
poklonio kralju. Ćuba, često je to sâm kardinal govorio, vredi hiljadu
funti. Sad će da pođe s Norisom, iz ovih stopa, kao poklon; a da bi Ćuba
na to pristao, čak četvorica kardinalovih ljudi moraju da ga ubeđuju.
Opire se. Ujeda. Mlatara pesnicama i nogama. A onda ga prebace preko

tovarne mazge, s koje je prethodno skinut tovar; i on brizne u plač, sve
štuca, rebra mu se nadimaju, one glupave noge landaraju, a kaput mu
sav pocepan, pero na šeširu se slomilo, ostao samo patrljak od drščice.

– Ali Ćubo – kaže kardinal – dragi moj momče. Često ćemo se nas
dvojice viđati, čim kralj i ja ponovo pronađemo zajednički jezik. Dragi
moj Ćubo, napisaću ti ja jedno pismo, tebi lično. Koliko večeras ima da
ga napišem – obećava on – i onaj veliki pečat ću na njega da udarim.
Kralj će te čuvati kô malo vode na dlanu; nema od njega plemenitije
duše u celom hrišćanskom svetu.

Ćuba pišti, ujednačeno, kao da su ga se dočepali Turci i natakli ga na
kolac.

Vidiš, kaže Kromvel Kevendišu, jednom budala – uvek budala. Nije
trebalo da skreće pažnju na sebe, samo toliko.

Ešer. Kardinal sjaše s konja u senci zamka starog biskupa Vejnfleta,
okruženog osmougaonim kulama. Kapija se nalazi u bedemu na čijem
je vrhu galerija; opako deluje taj zid na prvi pogled, ali načinjen je od
cigle, ornamentisane i ukusno ukrašene umecima. – Od ovoga, sve i da
hoćeš, ne bi mogao da napraviš utvrđenje – kaže Kromvel. Kevendiš
ćuti. – Džordže – opet će on – sad bi ti trebalo da kažeš: „Ali za tako
nešto nikad nije bilo potrebe.“

Kardinal u ovom prebivalištu nije boravio otkako je sagradio
Hempton Kort. Po glasnicima je unapred javljeno da kardinal dolazi, ali
da li je nešto u međuvremenu i urađeno? Gledajte da mom gospodaru
sve bude potaman, kaže Kromvel, pa silazi pravo u kuhinju. U
Hempton Kortu u kuhinji ima tekuće vode; ovde ništa živo ne teče, osim
slina iz kuvarskih noseva. U pravu je Kevendiš. Stanje je, ako ćemo
pravo, još gore nego što čovek u prvi mah pomisli. Ostave zjape prazne,
a i na ono malo zaliha što je preteklo vidljivi su tragovi lošeg
skladištenja i otimačine. U brašnu ima žiška. Tamo gde se razvlači testo
vidi se mišji izmet. Skoro će Martindan, a ovima još na pamet nije palo
da usole govedinu. Batterie de cuisine15 u jadnom je stanju, u velikom
loncu nahvatala se plesan. Kraj ognjišta sedi nekoliko dečaka, a njih bi
za nešto novca čovek još i mogao da upregne da peru i ribaju; deca su
uvek rada novotarijama, a sama pomisao na čišćenje kuhinje za njih bi,

po svemu sudeći, bila nešto potpuno novo.
Moj gospodar, veli Kromvel, mora da jede i pije, i to odmah; i moraće

da jede i pije još... koliko dugo, to sad ne možemo znati. Ova kuhinja
mora biti dovedena u red pre zime. Pronalazi nekog ko ume da piše, i
diktira mu naredbe. Ne skida pogleda s kuhinjskog pisara. Levom
rukom čovek deli zadatke: ti radi prvo ovo, pa ono, pa to. Desnom
rukom razbija jaja u neku posudu, a čini to kao pravi profesionalac,
jednim jedinim, oštrim udarcem, i belance mu se, lepljivo i tromo, cedi
među prstima, odvajajući se od žumanceta. – Otkad li je ovo jaje?
Promenite dobavljača. Treba mi oraščić. Oraščić? Šafran? – Gledaju ga
kao da govori grčki. Ćubin tanušni pisak i dalje mu odzvanja u ušima.
Prašnjavi anđeli gledaju odozgo na njega dok se krupnim koracima
vraća u predvorje.

Već je kasno, a tek su uspeli kardinalu da pripreme postelju, ili bar
nešto što se posteljom može nazvati. Gde je majordom? Gde je
nadzornik? Kromvel se već oseća kao da su on i Kevendiš preživeli
veterani iz nekog ratnog pohoda. Njih dvojica ostaju budni – a sve i da
im se spava, nema kreveta – ne bi li zajedno smislili šta je sve
neophodno da bi se kardinalu obezbedio pristojan komfor; potreban
nam je, kaže Kromvel, neki tanjir, sem ako moj gospodar neće da jede iz
iskrzanog kalajisanog posuđa, potrebni su nam čaršavi, stolnjaci, drvo
za ogrev. – Poslaću ljude – veli on – da srede tu kuhinju. Italijane ću da
nađem. Biće gusto u početku, ali kroz tri nedelje sve će biti dovedeno u
red.

Tri nedelje? Onu decu bi mogao da uposli tako što će im dati da
glancaju bakreno posuđe. – Možemo li nekako da dobijemo limuna? –
pita on, u istom trenutku kad Kevendiš kaže: – Pa, ko će sad biti
kancelar?

Pitam se, misli Kromvel, ima li dole pacova? Kevendiš će: – Sećaš se
Njegove milosti od Kenterberija?

Da l’ ga se seća – petnaest godina pošto ga je kardinal isterao s tog
mesta? – Ne, Voram je prestar.16 – A i preterano tvrdoglav, i nikako ne
može da se povinuje kraljevim željama. – A ni vojvoda od Safoka –
dodaje jer, po njegovom mišljenju, Čarls Brendon nije ništa pametniji od
one mazge Kristofera, mada prednjači u tučama, oblačenju i, uopšte,

busanju u prsa – nikako vojvoda od Safoka, pošto vojvoda od Norfoka
na to neće pristati.

– I obrnuto. – Kevendiš klima glavom. – A biskup Tenstal?17
– Ne. Tomas Mor.
– Zar svetovnjak i čovek nižeg roda? A i njegov stav u procesu oko
kraljevog braka – uporno se protivi tome.
Kromvel klima glavom, hoće, hoće, Mor će biti kancelar. Kralj je
poznat po tome što brigu o svojoj savesti prepušta onome ko nudi više.
Možda se nada da će se tako spasti samoga sebe.
– Ako kralj ponudi to mesto Tomasu Moru – a ja cenim da bi on to,
kao gest, i mogao da učini – ovaj svakako neće prihvatiti, zar ne?
– Prihvatiće.
– Da se kladimo? – kaže Kevendiš.
Rukuju se pošto su utanačili uslove opklade. Tom im nakratko
odvraća misli od gorućeg problema, a to su pacovi, hladnoća, kao i
pitanje – kako će u ovaj prostor u Ešeru, znatno manji, napakovati
osoblje koje broji nekoliko stotina ljudi, koji su ostali u Vestminsteru.
Kardinalovo osoblje, uračunaš li samo glavne zgrade, od sveštenika,
preko pravnika pa do perača podova i pralja – izađe na nekih šest
stotina duša. A oni očekuju da će trista njih u vrlo kratkom roku stići za
njima u Ešer. – Kako stvari stoje, moraćemo da rasturamo domaćinstvo
– kaže Kevendiš. – A gotovog novca za plate nemamo.
– Proklet da sam ako ti ljudi ostanu neisplaćeni – kaže Kromvel, a
Kevendiš će na to: – I ovako si, rekô bih, proklet. Posle onoga što si rekao
o relikviji.
Pogleda Džordža u oči. Obojica prasnu u smeh. Bar imaju dobrog
pića; podrumi su puni, što je prava sreća, kaže Kevendiš, jer će nam
narednih nedelja piće svakako biti potrebno. – Šta misliš, šta je Noris
hteo da kaže? – pita Džordž. – Kako je moguće da se kralj dvoumi?
Kako može da se desi da otpusti gospodina kardinala ako ne želi da ga
otpusti? Kako kralj može da popusti pred neprijateljima moga
gospodara? Nije li kralj, kao vrhovni gospodar, iznad svačijih
neprijatelja?
– Trebalo bi da jeste.
– Ili je to zbog nje? Mora biti da je zbog nje. On se nje plaši, znaš.

Veštica je to.
Ne budi dete, veli njemu Kromvel, a Džordž će, opet, ona ti je veštica

od glave do pete: vojvoda od Norfoka kaže da je veštica, a on joj je stric,
valjda zna čovek.

Dva je iza ponoći, pa tri; ume to ponekad da probudi osećanje
slobode, kad znaš da ne moraš u krevet iz prostog razloga što kreveta –
nema. Ne mora Kromvel da razmišlja ni o povratku kući; nema gde da
se vrati, nikoga za sobom nije ostavio. Draže mu je da sedi ovde i pije s
Kevendišom, šćućuren u ćošku velike sobe u Ešeru, iako mu je hladno,
iako je umoran i plaši se budućnosti, nego da razmišlja o svojoj porodici
i svemu što je izgubio. – Sutra ću – kaže – da pozovem pisare iz
Londona, pa ćemo pokušati da razmrsimo konačno šta to moj gospodar
još ima od imovine, a to neće biti lako, pošto su odneli i sve papire.
Poverioci neće biti voljni da plate kad čuju šta se desilo. Ali mu zato
francuski kralj plaća apanažu, a koliko me pamćenje služi, te uplate
redovno kasne... Možda će mu doći da pošalje džak pun zlata, dok se
moj gospodar ne vrati u kraljevu milost. A ti – mogao bi da odeš da
napljačkaš nešto.

Kevendišu je lice ispijeno, a oči upale dok ga Kromvel, u cik zore, penje
na odmornog konja. – Obrati se ljudima koje je gospodin kardinal nečim
zadužio. Teško da ima plemića u celom kraljevstvu koji njemu nešto ne
duguje.

Kraj je oktobra, sunašce, malo kô novčić, jedva da je odskočilo na
obzorju. – Uveseljavaj ga malo – kaže Kevendiš. – Pusti ga neka priča.
Neka ti ispriča šta je Hari Noris rekao...

– Pođi ti. Ako te već čeka ugljevlje na kojem je pečen sveti Lavrentije,
bar da se mi ovde malo ugrejemo.

– E, nemoj – moli ga Kevendiš. Sve se promenilo u odnosu na juče, i
sada mu ne smeta da se šali na račun svetih velikomučenika; ali sinoć je
preterao s pićem, i sve ga boli kad se nasmeje. Bolno je, međutim, i
zadržati smeh. Džordžu klone glava, konj se uzvrti pod njim, a on – sav
smeten. – Kako je uopšte došlo do ovoga? – pita on Kromvela. –
Gospodin kardinal kleči u kalu. Kako je tako nešto moglo da se desi?
Kako, za ime sveta?

– Šafran – kaže mu Kromvel. – Suvo grožđe. Jabuke. I mačke, mačke
da nabaviš, što veće, i da crkavaju od gladi. Ne znam, Džordže, zaboga,
odakle su mačke poreklom! O, čekaj! Misliš da bismo mogli negde da
nabavimo jarebice?

Ako nabavimo jarebice, mogli bismo da im lepo nasečemo prsa i
skuvamo ih. Što je do nas, mi ćemo učiniti; daćemo sve od sebe da
našeg gospodara ne otruju.

II

Tajna istorija Britanije

1521–1529.

J ednom, u davna vremena, bio u Grčkoj jedan kralj koji je imao
trideset tri kćeri. Sve kćeri se redom pobuniše protiv svojih muževa, i
svaka svoga ubi. Ni sâm ne znajući kako je odgojio takve buntovnice, a
ne želeći smrću da kazni svoje najbliže, otac nagna kćeri na brod bez
kormila i protera ih.

Na brodu je bilo zaliha za šest meseci. Kako se taj period bližio kraju,
vetrovi i plime odneše kraljeve kćeri do same granice poznatoga sveta. I
one se iskrcaše na neko ostrvo obavijeno maglom. Kako ostrvo nije
imalo imena, najstarija kćer-ubica nazva ga po sebi: Albina.

Kad prispeše tako na obalu, stade ih moriti glad; žuđahu one za
muškim mesom. Ali muškaraca tu ne beše. Na ostrvu življahu samo
demoni.

Trideset tri princeze spariše se s demonima i izrodiše rasu džinova,
koji se, stasavši, spariše s rođenim majkama i tako umnožiše svoju
vrstu. Ovi džinovi se raširiše po celome britanskome kopnu. Ne beše
tad ni sveštenika ni crkve ni zakona. A ni vreme još ne računjahu.

Posle osam vekova vladavine, zbaci džinove Trojanac Brut.
Brut, praunuk Enejin, rođen je u Italiji; majka mu umre na porođaju,
a oca on sâm, nehotice, ubi odapevši strelu. Uteče zatim iz zavičaja i
stade na čelo družine sastavljene od dotadašnjih trojanskih robova.
Zajedno se oni ukrcaše na lađu i zaploviše put severa. Ćudljivi vetrovi i
plime odneše ih do obale Albine, kao nekada prognane sestre. Kad se
iskrcaše, behu primorani da se bore protiv džinova, koje je predvodio
Gogmagog. Džinovi pretrpeše poraz, a njihov vođa bi bačen u more.
Kako god gledali na te stvari, sve počinje pokoljem. Trojanac Brut i
njegovi potomci vladali su ostrvom sve do dolaska Rimljana. Pre nego
što je potonji London nazvan Ludovim gradom,18 zvali su ga Nova

Troja. I mi bejasmo Trojanci.
Ima ih koji tvrde da dinastija Tjudor vuče korene iz vremena ove

pripovesti, krvave i demonske kakva jeste: da su potomci Bruta
Trojanca, preko loze Konstantina, sina svete Helene, koja je bila
Britanka. Artur, uzvišeni kralj Britanije, bio je Konstantinov unuk. On se
triput ženio, i sve tri žene su mu se zvale Ginevra, a grob mu je u
Glastonberiju, ali morate, pri tom, imati na umu da on nije zaista umro
– ne, on samo čeka da ponovo kucne njegov čas.

Njegov blagosloveni potomak, princ Artur od Engleske, rođen je
godine 1486, kao najstariji sin Henrija, rodonačelnika dinastije Tjudora.
Ovaj Artur se oženio Katarinom, princezom aragonskom, ali je umro
već sa svojih petnaest leta i sahranjen je u vusterširskoj katedrali. Da je
poživeo, danas bi bio kralj Engleske. Njegov mlađi brat Henri
verovatno bi bio nadbiskup kenterberijski, i ne bi (bar se, pobožni kakvi
smo, nadamo da ne bi) jurio ženu o kojoj kardinal nema nijednu lepu
stvar da čuje: ženu na koju će, godinama pre nego što vojvode dođu da
ga poharaju, osetiti potrebu da obrati pažnju; ženu u čiju će ličnu
povest, pre nego što ga propast stigne, poželeti da pronikne.

Ispod svake povesti druga se povest tka.

Gospa se pojavila na dvoru o Božiću 1521. godine. Plesala je u žutoj
haljini. Bilo joj je – molim? – oko dvadeset godina. Kao kćerka diplomate
Tomasa Bolena, odrastala je na burgundskom dvoru u Mehelenu i
Briselu, a potom u Parizu, putujući sa svitom kraljice Klaudije
Bretonske od jednog do drugog prelepog zamka na Loari. Danas
maternji jezik govori s jedva osetnim akcentom koji je teško odrediti,
šarajući rečenice francuskim rečima kad se pravi da ne može da se seti
engleskih. O Pokladama pleše na dvorskom maskenbalu. Dame se tada
preobuku u Vrline, a ona se lati uloge Istrajnosti. Pleše graciozno, ali sve
u odsečnim pokretima; po njenom licu bi se reklo da se lepo zabavlja,
premda nosi onaj tvrd, bezličan osmeh tipa „da me nisi pipnô“. Ne
prođe mnogo a nakači joj se gomilica pripadnika sitnijeg plemstva;
među njima je i jedan koji i nije baš tako sitan. Širi se, naime, glasina da
će se udati za Harija Persija, baštinika nortamberlendskog erla.

Kardinal hvata njenog oca za rukav. – Ser Tomase Bolene – kaže on –

ili vi popričajte sa svojom kćerkom, ili ću ja. Iz Francuske smo je vratili
da bi se udala u Irskoj, za naslednika Batlerovih. Što sad odugovlači?

– Batlerovi... – zausti ser Tomas, a kardinal će: – Izvol’te? Batlerovi –
šta? Ako postoji problem, ja ću srediti Batlerove. Mene, zapravo,
zanima da li ste je vi na to naveli? Vi ste se po ćoškovima domunđavali
s tim benastim dečkićem? Jer, ser Tomase, da vam otvoreno kažem: ja to
neću dozvoliti. Kralj to neće dozvoliti. To se mora sprečiti.

– Jedva da sam bio u Engleskoj poslednjih meseci. Vaša milost
svakako nije pomislila da i ja učestvujem u tim spletkama.

– Je l’ da? Iznenadilo bi vas šta sam ja sve u stanju da pomislim. I to
vam je najbolji izgovor? Da ne možete da zauzdate rođenu decu?

Ser Tomasu podsmeh titra na licu dok pruža ruke. Malo mu fali da
kaže, znate kakva je današnja mladež... Ali kardinal ga preduhitri.
Sumnja kardinal – i tu je sumnju već i drugima poverio – da mladu
ženu, u stvari, ne privlači život u zamku u Kilkeniju, sve s tamošnjim
skromnim ovozemaljskim radostima, kao ni društveni život na koji bi
mogla da računa kad se, isključivo u posebnim prilikama, tandrčući po
jadnim zemljanim drumovima, zaputi ka Dablinu.

– Ko je ono? – kaže Bolen. – Tamo, u ćošku?
Kardinal odmahuje rukom. – Niko, jedan moj pravnik.
– Kažite mu da izađe.
Kardinal uzdahne.
– Je l’ on to beleži šta mi pričamo?
– Je l’ beležiš, Tomase? – dovikne mu kardinal. – Ako beležiš, odmah
da si prestao.
Milion njih zove se Tomas. Bolen kasnije nikada neće biti siguran da
je tada u toj sobi bio upravo on.
– Gledajte, gospodaru – kaže on, a kao da pevuši, onako, po
diplomatskoj skali: to je jedan otvoren, svetski čovek, a iz osmeha mu se
može pročitati: hajde, Volsi, daj, Volsi, pa i ti si svetski čovek. – Mladi su
– dodaje, pa rukom načini gest koji bi trebalo da pokaže kako je
potpuno iskren. – Zapala je dečku za oko. Prirodno je to. Morao sam sve
da joj kažem. Ona zna da tako ne može dalje. Zna gde joj je mesto.
– Dobro – kaže kardinal – jer bilo bi to nedostojno jednog Persija.
Hoću da kažem – dodaje on – ispod Persija u dinastičkom smislu reči.

Ne govorim o svemu onome što može da se desi na plastu sena u toploj
letnjoj noći.

– Mladić s tim neće da se pomiri. Oni ga ubeđuju da uzme Meri
Talbot, ali... – Bolen se uto nehajno nasmeje – nije njemu do Meri Talbot.
On smatra da mu je dato da sâm bira kojom će se oženiti.

– Njemu dato! – plane kardinal. – U životu nešto tako nisam čuo. Pa
nije on neki tamo ratar! On je čovek koji će jednoga dana morati da
brani sever, da sarađuje s nama, i to ne jednog dana, nego uskoro, i
ukoliko tom momku nije jasno gde mu je mesto u ovom svetu, onda će
to ili naučiti, ili ima da izgubi pravo na položaj koji mu pripada.
Šruzberijeva kćerka je prava prilika za njega, i to sam ja lično udesio, uz
kraljevu saglasnost. A erl od Šruzberija, da vam pravo kažem, ne gleda
blagonaklono na ta romantična izmotavanja momka koji je njegovoj
kćeri obećan.

– Nevolja je u tome što... – Bolen dozvoljava sebi diskretan
diplomatski predah. – Mislim da su Hari Persi i moja kćerka možda
otišli malo predaleko.

– Šta? Hoćete da kažete da ovde jeste reč o plastu sena u toploj noći?
Kromvel posmatra iz senke; ima utisak da je Bolen najhladnokrvniji,
najprefriganiji čovek koga je u životu video.
– Koliko je meni poznato, oni su se verili pred svedocima. Kako sad
veridba da se raščini?
Kardinal tresne pesnicom o sto. – Sad ću da ti kažem kako! Ima da
dovedem ovamo njegovog oca, koji je gore na granici, pa ako mu njegov
bludni sin bude terao inat, ima da bude izbačen iz nasledstva i da
dobije, pride, po svojoj bludnoj njušci. Ima erl još sinova, i to boljih od
ovoga. I ako ne želite da taj brak s Batlerom bude otkazan i da vaša
gospođica kćerka ne vene neudata dole u Saseksu, i da vam pri tom
bude na stanu i hrani dok je živa, zaboravite lepo te pričice o veridbama
i te svedoke – a i ko su vam ti svedoci? Znam ja te svedoke – svedoče
tamo, a kad pošaljem ljude da ih dovedu, nigde ih nema. I neću, stoga,
reč o njima da čujem. Veridba... Svedoci... Ugovori... Bože blagi!
Bolen se još smeška. To je jedan krepak, vitak čovek; a svaki damar u
tom mišićavom telu mora da napregne ne bi li zadržao osmeh na licu.
– Ne tražim ja od vas – nastavlja Volsi neumoljivo – da mi otkrivate

da li ste tražili savet od svoje rodbine u porodici Hauard. Ne želim da
verujem da ste se uz njihov pristanak upustili u ovu spletku. A žao bi
mi bilo da čujem da je vojvoda od Norfoka obavešten o svemu ovome;
mnogo žao, bogami. Pa hajde da onda i ne slušam takve stvari, a, šta
kažete? Idite vi lepo tamo i zatražite od svoje rodbine neki mudar savet.
Udajte curu u Irskoj pre nego što Batlerovi načuju negde da je roba
felerična. Ne bih ja to, razume se, sâm nigde pominjao. Ali po dvoru
kruži priča.

Na ser Tomasovim jagodicama izbile crvene tačke od silne srdžbe. –
Jeste li završili, gospodaru moj kardinale?

– Jesam. Idite sad.
Bolen se okreće, šušti tamna svila. Jesu li to suze gneva u njegovim
očima? Slabo se vidi, ali njega, Kromvela, krasi vrlo oštar vid. – O,
trenutak samo, ser Tomase... – kardinal će. Njegov glas kao omča hvata
žrtvu, koja je već stigla na drugi kraj prostorije, i dovlači je natrag. –
Vidite, ser Tomase, morate misliti i na svoje pretke. Loza Persijevih dala
je, to iskreno mislim, najplemenitije sinove ove zemlje. Dok su se, s
druge strane – uprkos tome što ste se vi kao retko ko usrećili oženivši se
devojkom iz doma Hauardovih – Bolenovi nekad bavili trgovinom, nije
li tako? Ili sam pomešao vašu lozu s nekim uglednijim Bolenovima?
Sada je ser Tomas bled kao krpa; nestalo je i onih ljubičastocrvenih
mrlja na obrazima, i malo fali pa da se obeznani koliko je besan. Dok
izlazi iz odaje, mrmlja sebi u bradu: „Kasapinov sin...“ Izlazi u
predvorje i prolazi pokraj pisara – čije besposlene mesnate šake
počivaju na stolu – sa zlobnim osmehom na licu šapuće: „Kasapinov
sin...“

Vrata se s treskom zatvaraju. – Odlazi, psino – kaže kardinal. Seda i
naglas se smeje; nalaktio se na sto, obema rukama uhvatio se za glavu.
– Beleži i uči – kaže. – Nikada ne možeš poboljšati svoj pedigre – a bog
zna, Tome, da si ti na svet došao u kudikamo nepovoljnijem okruženju
nego ja – i štos je u tome da uvek nateraš ljude da se protežu koliki im je
guber. Pravila su oni sami izmislili – ne mogu sad da se žale na mene,
jer ja ta pravila samo najrevnosnije primenjujem. Persijevi su iznad
Bolenovih. Šta li on misli, ko je on?

– Zar je mudro ovako naljutiti čoveka?
– O, nije. Ali je zabavno. Moj život je težak, i osećam da mi je
potrebno malo zabave. – Kardinal ga gleda blagonaklono; Kromvel sluti
da bi i on mogao da postane predmet kardinalove razonode sada, kad
je Bolen oljušten i odbačen kao kora od pomorandže. – Na koga sve
valja obratiti pažnju? Na Persijeve, Stafordove, Hauardove, Talbotove –
da. Uzmeš dug štap kad hoćeš da ih čačneš, ako baš moraš. A što se
Bolena tiče – pa, njega kralj voli, a i sposoban je čovek. Zato ja otvaram
njegova pisma, i godinama već tako.
– A da li je vaše prevashodstvo čulo... Ne, oprostite, nije to za vaše uši.
– Šta to? – kaže kardinal.
– Puka glasina. Ne bi trebalo da zavodim Vašu milost na pogrešan
put.
– Ne možeš i da pričaš i da ne pričaš. Sad moraš da mi kažeš.
– Ma, to samo žene pričaju. Vezilje. I žene trgovaca suknom. – On
čeka, smeška se. – A to vas, uveren sam, ne zanima.
Kardinal prasne u smeh, pa odgurne stolicu od stola; s njim se diže i
njegova senka. Vatrom obasjana, senka naglo ustaje. Kardinal pruža
ruku, dugačka mu ruka, kao ruka božja.
Ali kako bog sklapa šaku u pesnicu, njegov podanik je već na
drugom kraju sobe, pripio se leđima uza zid.
Kardinal se povlači. Senka mu treperi. Treperi pre nego što će se
potpuno umiriti. Nepomičan je. Jedini pokret koji zid još beleži jeste
kardinalovo disanje. Pognuo je glavu. Oko nje oreol, od svetlosti koju
baca plamen; kardinal izgleda kao da pažljivo razgleda ruke pune
ničega. Širi prste svoje džinovske, ognjem obasjane šake. A onda šaku,
dlanom nadole, položi na sto. Ona nestaje u naborima damasta. Ponovo
seda. Ne diže glavu; lice mu se nazire u polutami.
On Tomas, ali i Tomaš, Tomazo i Tomaeš Kromvel, priziva sva svoja
bivša „ja“ u sadašnje svoje telo i, mic po mic, vraća se tamo gde je stajao
do maločas. Usamljena njegova senka klizi duž zida, kao senka nekog
gosta koji nije siguran da je dobrodošao. Koji li je od onih Tomasa
naslutio da udarac preti? U takvim trenucima kao da te sećanje
proburazi: ustukneš, sagneš se, potrčiš; ili te prošlost pesnicom raspali, i
ti se daš u bekstvo, pri čemu volja u tome nema nikakvog udela. A šta

da ti se u takvom trenutku nož nađe u ruci? Tako se događaju ubistva.
Kromvel kaže nešto, kardinal kaže nešto. Onda ućute. Dve rečenice

odlaze u vetar. Kardinal ponovo seda u fotelju. Kromvel okleva prvo,
pa seda i on. – Stvarno bih voleo da čujem taj londonski trač – kaže
kardinal. – A i nisam nameravao batinama da ga iskamčim od tebe.

Kardinal pogne glavu, mršti se nad papirom koji mu leži na stolu;
čeka malo, da težak trenutak mine, a kad ponovo progovori, ton mu je
odmeren i lagan, kao kod čoveka koji, posle večere, priča neke
dogodovštine. – Kad sam bio mali, moj otac je imao jednog prijatelja,
mušteriju zapravo, koji je uvek bio rumen u licu. – Dodiruje se po
rukavu, da se slikovitije izrazi. – Ovakav... skerletan. Revel se zvao,
Majls Revel. – Ponovo spušta ruku, dlanom nadole, na crnkasti damast.
– Iz nekog razloga ja sam se učvrstio u uverenju... mada bih morao da
napomenem da je to bio jedan uzoran građanin, i da je voleo da popije
čašu rajnskog vina... Učvrstio sam se, dakle, u uverenju da taj čovek pije
krv. Ne znam... nešto sam, verovatno, načuo od dadilje, ili od nekog
drugog blesavog deteta kakvo sam i sâm bio... i kad su, jednoga dana,
za to saznali očevi šegrti – a saznali su samo zato što sam ja bio toliko
glup da razglasim to cmizdreći i plačući – počeli su, tako, da mi
dovikuju: „Evo ga ide Revel, došao da se napije krvi, beži, Tomase
Volsi...“ I ja bih bežao, bežao bih kao da me sâm đavo juri. Preko
tržnice, koliko me noge nose. Čudo pravo da nisam završio pod nekim
kolima. Bežao bih, i nikad se ni osvrnuo ne bih. I danas čak – kaže on,
pa uzima voštani pečat sa stola, i vrti ga, vrti u šaci, pre nego što će ga
ponovo spustiti – čak i danas, da, kad ugledam nekog svetlokosog
čoveka rumenog u licu – recimo vojvodu od Safoka – dođe mi da
briznem u plač. – Zastaje. Pa pogleda u Kromvela. – Dakle, Tomase...
sme li jedan sveštenik da ustane iz fotelje a da ne pomisliš da hoće krvi
da ti se napije? – Ponovo uzima onaj pečat; opet ga prevrće među
prstima; skreće pogled u stranu; počinje da se igra rečima. – Može li
jedan biskup da te zbuni? Parohijski crkvenjak da te prestravi? Ðakon
da te uznemiri?

– Kako se ono kaže... – na to će Kromvel. – Ne znam na engleskom...
estoc...

Možda za taj predmet i ne postoji reč u engleskom: bodež kratkog

sečiva koji, izbliza, zariješ protivniku u porebarje. – A kad je to bilo? –
pita kardinal.19

Bilo je to pre dvadesetak godina. Pouku je izvukao, i to je izvukao
valjano. Noć, led, u samom srcu Evrope; šuma, jezera, srebrnasta pod
ćilimom zvezdanog zimskog neba; u sobi gori vatra, neka prilika se
šunja pored zida. Ubicu nije video, ali opazio je senku u pokretu.

– Nije bitno... – kaže kardinal. – Prošlo je četrdeset godina otkako sam
poslednji put video gazda-Revela. Pretpostavljam da je već odavno
umro. A taj tvoj? – Kardinal okleva. – I on je umro?

Nema, valjda, delikatnijeg načina da upitaš čoveka da li je ubio
nekoga.

– I sad je u paklu, bar mislim da jeste. Ako vaše prevashodstvo ne
zamera.

Volsiju to izmami osmeh; ne pomen pakla, već Kromvelovo
uvažavanje njegovih nadležnosti. – Znači, ako se nameriš na mladog
Kromvela, sleduje ti oganj pakleni?

– Da ste ga samo videli, gospodaru... Previše je taj bio prljav i za
čistilište. Krv Jagnjeta mnogo toga može, tako nas uče, ali sumnjam da
bi i ona oprala tog druškana.

– Ja sam se sav posvetio borbi za besprekorno čist svet – kaže Volsi.
Reklo bi se da je tužan. – Jesi li se ispovedio kako valja?

– Davno je to bilo.
– Jesi li se ispovedio?
– Gospodine kardinale, bio sam vojnik tada.
– I vojnici se nadaju raju.
On pogleda Volsija u oči. Teško je naslutiti u šta veruje. Kaže: – Svi se
tome nadamo. – Vojnici, prosjaci, mornari, kraljevi.
– Bio si, dakle, opasan u mladosti – kaže kardinal. – Ça ne fait rien.20 –
Utone onda načas u misli. – Taj prljavac što te je napao... da nije možda
pripadao... duhovničkom staležu?
Kromvel se nasmeši. – Nisam ga pitao.
– Kako pamćenje ume da prevari... – kaže kardinal. – Tomase,
gledaću da se ne pomeram a da ti to prethodno nisam najavio. I tako
ćemo se sasvim lepo usaglasiti.
Kardinal ga, međutim, i dalje pažljivo posmatra; još je sav u čudu.

Njihovo poznanstvo još je skorašnje, i Kromvelov lik, kako ga je
osmislio kardinal, tek se razvija; u stvari, možda upravo ove večeri taj
lik zapravo i izlazi na scenu? U godinama koje dolaze, kardinal će imati
običaj da kaže: „Pitam se često u vezi s monaškim idealom – naročito
primenjenim na mlade ljude. Evo, na primer, mog sluge Kromvela –
mladost mu je bila samotnjačka, proveo ju je pretežno u postu, molitvi i
proučavanju dela crkvenih otaca. Zato je danas tako razularen.“

A kad ljudi kažu, zar je takav on, pa se upinju da se prisete, a čovek
im izgleda neobično obziran; kad kažu: zar je stvarno takav vaš
Kromvel – kardinal će samo odmahnuti glavom i reći, ali tu sam ja da
popravim stvari, razume se. Kad Kromvel razbije prozor, mi lepo
pozovemo stakloresca i oprostimo se od nešto novca. A što se tiče čitave
kolone ojađenih mladih žena... Sirotice, šta ću, isplatim ih...

Noćas se, međutim, vraća na stvar; šaka preklopljenih na stolu, kao
da ne dâ toj večeri da prođe. – Hajdmo sada, Tomase, počeo si da mi
prepričavaš te glasine.

– Po porudžbinama od trgovaca svilom te žene zaključuju da kralj
ima novu... – on zastane, pa će: – Gospodaru, kako se kaže za kurvu
kad je kćer nekog viteza?

– A – kaže kardinal, ulazeći u srž problema. – U lice joj se kaže
„miledi“. A iza leđa... pa, kako se zove ona? Kog to viteza?

Kromvel glavom pokaže na mesto gde je do pre deset minuta stajao
Bolen.

Kardinal je vidno uzrujan. – Pa što to odmah nisi rekao?
– Kako da načnem takvu temu?
Kardinal priznaje da bi to bilo zaista neugodno.
– Ali nije to ona Bolenova što je nova na dvoru. Ne ona što je Hari
Persi s njom. Njena sestra.
– Tako dakle. – Kardinal se skljoka u fotelju. – Pa naravno.
Meri Bolen je sitna plavojka za koju se priča da se dobro nagledala
francuskog dvora pre nego što se vratila kući i završila na engleskom
dvoru, uvek i svakom spremna da pomogne, a ona mlađa sestra,
namrgođena, vazda joj trupka za petama.
– Naravno, pratio sam ja pogled Njegovog veličanstva – kaže
kardinal. Klima glavom, onako za sebe. – Jesu li se već zbližili? Zna li

kraljica? Ili ne bi umeo da mi kažeš?
Kromvel klimne glavom. Kardinal uzdiše. – Katarina je svetica. A

opet, da sam ja svetica, pa i kraljica pride, možda bih smatrao da mi od
Meri Bolen ne preti nikakva opasnost. Pokloni, a? A kakvi pokloni?
Ništa skupoceno, veliš? Onda mi je žao te male; trebalo bi da iskoristi
priliku dok još može. Nije da se naš kralj često upušta u avanture, mada
se priča da... priča se da je Njegovo veličanstvo, kad je bio mlad, pre
nego što je stupio na presto, izgubio nevinost upravo s Bolenovom
ženom.

– S Elizabet Bolen? – Kromvela je zaista teško iznenaditi. – S majkom
ove?

– Baš s njom. Možda kralju, u tom smislu, nedostaje mašte. Ne da
sam ja ikad u tu priču poverovao... Da smo tamo, s one strane, znaš – on
pokazuje rukom ka Doveru21 – ne bi nam ni padalo na pamet da se
zanimamo ko su te žene i šta rade. Kažu da je moj prijatelj kralj Fransoa
jednom prilikom prišao nekoj gospi s kojom je proveo prethodno veče,
formalno je poljubio u ruku, pitao je kako se zove i izrazio želju da se
malo bolje upoznaju. – Hitro klima glavom, godi mu što je njegova
priča pobudila pažnju sagovornika. – Ali Meri neće stvarati neprilike.
Lako je s njom izaći na kraj. Mogao je kralj i gore da prođe.

– Ali njena porodica će svakako hteti nešto da izvuče iz toga. Šta su
dobili prošli put?

– Dobili su priliku da budu korisni. – Volsi ne govori ništa više,
zapisuje nešto. Kromvel tačno može da zamisli šta: šta bi Bolen mogao
dobiti, ako to na fini način zatraži. Kardinal podiže pogled. – Pa da li je
onda u razgovoru sa ser Tomasom trebalo da budem – kako da se
izrazim – nešto blaži?

– Mislim da moj gospodar ljubazniji nije mogao biti. Video sam mu
lice kad je odlazio. Slika i prilika blažene zahvalnosti.

– Tomase, odsad pa ubuduće – kaže kardinal dodirujući onaj damast
– kad god čuješ neki londonski trač, pravac kod mene. Ne gubi vreme
da otkrivaš ko je priču pustio. Tu brigu meni prepusti. A ja ti obećavam
da te više nikad neću napasti. Stvarno.

– To sam već zaboravio.
– Sumnjam da si zaboravio. Naročito ako te to iskustvo svih ovih

godina prati. – Kardinal ponovo seda; razmatra situaciju. – Ako ništa
drugo, bar je udata. – Na Meri Bolen misli. – Pa, ako se i ošteni, na
njemu je da prizna dete ili ga ne prizna, kako mu drago. Već mu je
kćerka Džona Blaunta rodila sina, šta će mu više.

Preveliki broj dece može za kralja da predstavlja i opterećenje.
Primeri iz istorije i iz drugih zemalja pokazuju da se majke bore za
status i pokušavaju svoja derišta na bilo koji način da uključe u
kraljevsku naslednu liniju. Sin koga je Henri priznao poznat je pod
imenom Henri Ficroj; lep mali plavušan, preslikao kralja. Otac mu je
dao zvanja vojvode od Somerseta i vojvode od Ričmonda; nema dečko
još ni deset godina, a već pripada višim krugovima engleskog
plemstva.

Kraljica Katarina, koja je izgubila svu mušku decu, strpljivo to
podnosi; što će reći – pati.

Od kardinala odlazi smlavljen od besa. Kad razmišlja o svom
prethodnom životu – o onom polumrtvom dečaku što leži na
patnijevskoj kaldrmi – ne oseća prema sebi nimalo nežnosti, samo kao
neko blago nestrpljenje: što li taj tamo ne ustaje? Prema onom drugom,
potonjem sebi – i dalje sklonom tučama, ili barem sklonom da dolazi na
mesta gde bi tuča mogla da izbije – oseća nešto nalik preziru, uz
primesu gadljive teskobe. Takav je bio njegov svet: nož u mraku, pokret
na obodu vidnog polja, opomene koje se usecaju u meso. Kardinala je
zaprepastio, što inače nije njegov posao; njegov je posao, po normama
vremena u kojem živi, da snabdeva kardinala informacijama, da ga
umiruje, da razume njegove želje i ulepšava njegove šale. Ovde je
nevolja bila samo u tome što se pogrešna stvar odigrala u pogrešnom
trenutku. Da se samo kardinal nije tako brzo pomerio; a i da on nije bio
tako napet, da je našao načina da mu dâ znak da ne bude tako
despotski nastrojen prema Bolenu. Nevolja je u Engleskoj, misli on, što
tako oskudevamo u gestikulaciji. Trebalo bi da imamo već neki znak
rukom za: „batali, naš vladar jebe kćerku ovog čoveka“. Čudi ga što
Italijani nisu već smislili takav znak. Možda i jesu, ali ih on nikad nije
zatekao dok ga razmenjuju.

Godine 1529, njegov gospodar kardinal upravo je pao u nemilost, a on
će se setiti te večeri.

U Ešeru je. Noć je; soba neosvetljena, nezagrejana, a veliki čovek
legao je u (verovatno vlažnu) postelju, i nema nikog drugog do
Džordža Kevendiša da mu pomogne da ne klone duhom. Šta je dalje
bilo, upita Kromvel Džordža, s Harijem Persijem i Anom Bolen?

Ta mu je priča poznata isključivo po kardinalovom hladnom i
prezrivom tumačenju. A Džordž mu je rekao: – Sad ću da ti kažem sve
kako je bilo. Odmah. Ustani, gazda-Kromvele. – On ustane. – Malo
tamo, levo. E sad, ko bi ti voleo da budeš? Gospodin kardinal, ili mladi
naslednik?

– A tako, znači, ovo je predstava? Budi ti kardinal. Ja tome nisam
dorastao.

Kevendiš se namešta, neosetno se odmakavši od prozora, gde ćuti
publika: noć i ogolelo drveće. Gleda u vazduh, kao da mu je prošlost
pred očima: senovita tela koja se kreću po toj neosvetljenoj sobi. – Je l’ bi
mogao da se napraviš kao da si uznemiren? – pita Džordž. – Kao da
smišljaš neki prevratnički govor, ali se nikako ne usuđuješ da
progovoriš? Ne, ne, ne tako. Mlad si, naglo izrastao, glava ti se klati
tamo-amo, pocrveneo si. – Kevendiš uzdahne. – Pretpostavljam, gazda-
Kromvele, da ti nijednom u životu nisi pocrveneo. Gledaj. – Kevendiš,
lagano, spušta šake na nadlaktice. – Hajde da menjamo uloge. Sedi
ovde. Ti budi kardinal.

Istoga časa, eto Kevendiša potpuno preobraženog. Džordž se grči,
prtlja nešto rukama, samo što ne zaplače; počinje da se trese kao Hari
Persi, zaljubljeni mladić. – Zašto mi to nismo jedno za drugo? – viče on.
– Istina, ona je obična sluškinja...

– Obična? – kaže Kromvel. – Sluškinja?
Džordž ga ošine pogledom. – Kardinal to nije rekao, ni slučajno!
– Tada nije, u pravu si.
– Sad sam ja opet Hari Persi. „Mada je ona samo obična sluškinja, a
njen otac tek vitez, devojka je od čestitoga roda...“
– Ona kralju dođe neka rođaka, zar ne?
– Dođe mu neka rođaka? – Kevendiš opet, ozlojeđen, izlazi iz uloge. –
Gospodin kardinal bi mu smesta rasprostro celo porodično stablo pred

nogama, sve kako su ga heraldi sastavili.
– Pa šta ja da radim?
– Glumi! E sad: njeni preci nisu bez zasluga, tvrdi mladi Persi. Ali što

se više upliće u dokazivanje, to gospodina kardinala više jarost
obuzima. Kaže, pobogu mali, sklopili smo predbračni ugovor, što je isto
kao da smo se već uzeli...

– Je l’ to stvarno? Mislim, stvarno ga je sklopio?
– Jeste, u suštini. Kao da se stvarno oženio.
– I šta će sad gospodin kardinal?
– On mu je rekao: dečko, tako mi dobroga boga, pa šta ti to meni
pričaš? Ako si se upetljao u te ništavne lagarije, kralj je već zacelo čuo za
to. Sad ću da pošaljem po tvog oca, pa ćemo nas dvojica već smisliti
kako tu tvoju ludost da poništimo.
– A šta je onda Hari Persi rekao?
– Ništa naročito. Pognuo je glavu.
– Pitam se baš, da li ga je devojka od tog časa uopšte poštovala.
– Nije. Samo joj se njegova titula dopadala.
– Tako znači.
– I onda je njegov otac došao, skroz odozgo, sa severa, pa ga pita: je li
ti, hoćeš li da budeš erl ili obično momče?
– Obično momče. Sad znam kako je to biti obično momče.
On skače na noge i oponaša čin pokajanja. Izgleda da su njih dvojica,
erl i kardinal, baš nadugačko razgovarali na toj dugačkoj galeriji; a
onda su popili po čašu vina. Mora da je bilo neko jako. Erl je, sve
lupajući nogama, prešao s kraja na kraj galerije, pa onda seo, po
Kevendišu, na klupu gde se mladi poslužitelji odmaraju između dve
porudžbine. Pozvao je onda svoga naslednika da dođe i stane pred
njega, pa ga izrezilio tu, pred slugama.
– „Gospodine“ – glumi Kevendiš – „ti odvajkad’ beše jedan ponosit,
drznoven, ohol i vaistinu neumoljiv rasipnik.“ Dobro za početak, a?
– Sviđa mi se – kaže Kromvel – što ti pamtiš sve reči tačno kako su ih
izgovorili. Jesi li tada sve to zapisivao? Ili si pustio mašti na volju?
Kevendiš se smeška lukavo. – Što se pamćenja tiče, tebi tu nema
premca – kaže. – Kad god gospodin kardinal zatraži da mu se podnese
račun za ovo ili ono, ti sve brojke, ali do poslednje, imaš u malom prstu.

– Možda ih izmišljam.
– O, ne bih rekao. – Kevendiš se zgranuo. – Ne bi tako dugo terao.
– To ti je metoda pamćenja. Naučio sam to u Italiji.
– Ima ljudi, i u ovom domu a i drugde, koji bi silne novce dali da
saznaju šta si ti sve u Italiji naučio.
Kromvel klima glavom. Nego šta nego bi dali. – Ali dobro sad, gde
smo ono stali? Hari Persi, koji kao da se već oženio, tako reče, je l’ da,
ledi Anom Bolen, stoji sad pred svojim ocem, i otac mu kaže...
– Kaže mu da će, ako uzme titulu, biti grobar plemićkog doma koji ga
je izrodio – poslednji erl od Nortamberlenda. I „bogu hvala“, kaže otac,
„nisi mi ti jedini sin...“ Pa ode, sve lupa nogama o pod. A dečko ostane
sâm, plače. Njemu je ledi Ana baš prirasla srcu. Ali kardinal ga je
oženio Meri Talbot, i život im je sad jad i beda... A ledi Ana reče – svi
smo se, bogme, tome tada nasmejali – reče ledi Ana da će, ako
gospodinu kardinalu može bilo kako da zagorča život, svakako to
učiniti. Možeš li da zamisliš kako nam je to bilo smešno? Neka tamo
kvarna mala kalaštura, da prostiš, ćerka nekog viteza, da preti
gospodinu kardinalu! Ljuta kô ris što ne može da se uda za jednog erla!
Ali tada nismo znali koliko će ona napredovati.
Kromvel se smeši.
– Pa kaži ti sad meni – kaže Kevendiš – gde smo to pogrešili? Gde? Ja
ću tebi da kažem. Sve vreme smo bili na pogrešnom putu, svi mi,
kardinal, mladi Hari Persi, njegov otac, ti, ja – jer kad je kralj rekao:
gospođica Ana se neće udati tamo u Nortamberlendu, sve se nešto
mislim, i mislim, tad je već kralj bio bacio oko na nju, još tada, da.
– Dok je bio s Meri, na pameti mu je bila njena sestra Ana?
– Da, i da!
– Pitam se – kaže Kromvel – kako je to moguće da kralj, mada su
toliki ljudi bogzna kako sigurni da znaju šta on voli, svaki čas nailazi na
razne prepreke. – Na svakom koraku nešto ga sputava, izluđuje,
zbunjuje. Ledi Ana, koju je odabrao da se nečim razonodi, odbacivši
staru ženu da bi doveo novu, neće da mu učini uslugu. Kako samo
može da ga odbije? Niko živi ne zna.
Kevendiš je, reklo bi se, potišten zato što su prekinuli predstavu. –
Mora da si se umorio – kaže.

– Nisam, samo razmišljam nešto. Kako je gospodin kardinal... – Kako
je propustio priliku, to hoće da kaže. Ali ne pristoji se tako govoriti o
jednom kardinalu. On podiže pogled. – Nastavi. Šta je bilo dalje?

U maju 1527. godine, oran za borbu i loše volje, kardinal otvara istražni
sud na placu Jork, u nameri da ispita pravovaljanost kraljevog braka.
Taj sud zaseda u tajnosti; kraljici nije upućen poziv da prisustvuje, pa
čak ni da pošalje svog zastupnika; ona, štaviše, za taj sud ne bi trebalo
ni da zna, iako o njemu već priča cela Evropa. Henriju je, međutim,
naloženo da se pojavi, sve s odobrenjem kojim mu je dozvoljeno da se
oženi bratovom udovicom. On to i čini, i potpuno je siguran da će sud
tom dokumentu naći neki falinku. Volsi je spreman da izjavi kako je
predmetni brak podložan svakoj sumnji. Ali on ni sâm ne zna, i to kaže
Henriju, šta legatski sud može za kralja da učini, izuzev što preduzima
pripremne mere, budući da će se Katarina, zacelo, žaliti Rimu.

U šest navrata (koliko je, bar, opštepoznato) Katarina i kralj živeli su
u nadi da će dobiti naslednika. – Sećam se onog deteta što se rodilo u
zimu – priča Volsi. – Pretpostavljam, Tomase, da se ti u to vreme još nisi
bio vratio u Englesku. Trudovi su počeli neočekivano, i princ je rođen
prerano, krajem godine. Ni sat od porođaja nije prošao, a ja sam ga
držao u rukama; gledam kroz prozor, pada neka susnežica, vatra se
rasplamsala, obasjava celu sobu, mrak pada već oko tri po podne,
tragovi ptica i životinja te noći prekrio sneg, i nema više onog starog
sveta, sveta kakav je nekad bio, i nema više bola koji nas je sve tako
dugo morio. Nazvali smo ga „novogodišnji princ“. Poželeli smo mu da
bude najbogatiji, najlepši, najodaniji. Čitav London bio je osvetljen,
slavilo se na sve strane... Mali je disao pedeset dva dana, znam tačno,
svaki dan sam odbrojao... Mislim da bi naš kralj, samo da je taj dečak
poživeo, možda bio... ne mogu reći bolji kao kralj, jer boljega kralja
teško da uopšte može biti, ali možda bi bio ispunjeniji kao hrišćanin.

Posle toga rodilo se dete koje je poživelo samo jedan sat. Godine 1516.
na svet je došla kćerka, princeza Marija, sitna ali puna života. Naredne
godine kraljica je pobacila muško dete. Rodila je još jednu princezicu, ali
dete je poživelo svega nekoliko dana; krstili bi je Elizabeta, po kraljevoj
majci.

Ponekad, veli kardinal, kralj priča o svojoj majci, Elizabeti
Plantagenet, i suza mu zaiskri u oku. Elizabeta je, to i sâm znaš, bila
gospa izrazito lepa i smirena, i kako je samo krotko podnosila sve
nesreće koje joj je bog namenio! Ona i stari kralj behu blagosloveni
brojnim potomstvom, premda su neka od te dece umrla. Ali, veli kralj,
mog brata Artura majka je rodila u prvoj godini njihovog bračnog
života, a onda je na svet, nedugo zatim, stiglo i drugo zdravo muško
dete, to jest ja, Henri. Kako onda da se desi da ja, za dvadeset godina,
ostanem samo s jednom kćerkom, krhkom da bi je odneo malo jači
vetar?

Sada je taj par, koji je već dugo u braku, opterećen zbunjujućom
svešću o počinjenom grehu. Možda bi, kažu neki, bilo plemenito
razrešiti ih? – Sumnjam da bi se Katarina s tim složila – kaže kardinal. –
Ako kraljica ima neki greh na duši, veruj mi, ona će ga ispovediti. Samo
ako će joj to dati još dvadeset godina.

Šta sam to uradio – pita Henri kardinala. Šta sam to uradio, šta li je
ona uradila, šta smo to nas dvoje zajedno uradili? Kardinal na to pitanje
ne može da odgovori, mada mu srce krvari od bola zbog njegovog
dobrodušnog vladara; ne ume da odgovori, a pri tom zapaža nešto ne
sasvim iskreno u tom pitanju; misli sad, mada to nikada neće reći, sem
kad u sobičku ostane s čovekom koji mu vodi poslove, da nema tog
razložnog čoveka koji će se klanjati jednom tako osvetoljubivom bogu, a
on veruje da je kralj razložan čovek. – Primera ima koliko hoćeš – veli
kardinal. – Uzmi, recimo, đakona Koleta, tog velikog učenog čoveka.22
Vidiš, njegovi roditelji izrodili su dvadeset dvoje dece, a jedino je on
preživeo rano detinjstvo. Neki bi rekli da su ser Henri Kolet i njegova
žena sigurno bili nekakva grešna čudovišta kad su na sebe navukli
takvu pizmu odozgo; mora da su ti ljudi, rekao bi neko, bili na zlu
glasu širom hrišćanskog sveta. Kad, ono, ništa od toga: ser Henri je bio
gradonačelnik Londona...

– I to u dva navrata.
– ... i silno se obogatio, tako da ga je Svemogući, na izvestan način,
omalovažio, da tako kažem; a on je, zapravo, primio sve znake
božanske naklonosti.
Ne ubija decu ruka božja. Bolest ih ubija, glad, rat, ugriz pacova,

nezdrav vazduh, i otrovna isparenja što se šire iz masovnih grobnica u
koje trpaju pomrle od kuge; nerodne godine, kao što su ova i prethodna,
to decu ubija; i nemarne dadilje. Kromvel kaže Volsiju: – Koliko kraljica
ima godina?

– Četrdeset dve, valjda.
– A kralj kaže da ona ne može više da rađa? Moja majka je imala
pedeset dve godine kad je mene rodila.
Kardinal ga gleda, netremice. – Jesi li siguran? – kaže, pa prasne u
smeh, veseo, neusiljen smeh, taman da pomisliš: lepo je to kad si
crkveni poglavar.
– Pa dobro sad, kad smo kod toga... Imala je više od pedeset. – Kod
Kromvelovih je, što se toga tiče, uvek sve bilo obavijeno kao nekom
maglom.
– I, je li preživela tu golgotu? Jeste? Čestitam i njoj i tebi. Ali nemoj to
da pričaš ljudima, važi?
Jedini preživeli rezultat svih kraljičinih porođajnih muka je majušna
Meri – ne baš princeza u punom smislu, možda pre dve trećine
princeze. Video ju je Kromvel jednom, kad je išao na dvor u
kardinalovoj pratnji, i učinilo mu se tada da je Meri uzrasta otprilike
kao njegova kćerka Ana, koja je dve ili tri godine mlađa.
Ana Kromvel je jedna mala opasnica. Princezu bi pojela za doručak.
Kao bog svetog Pavla, ni ona nije poštovalac ljudi, a njene oči, sitne i
neumoljive kao i u njenog oca, hladno posmatraju onoga ko im se nađe
na putu; porodicom kruži šala: šta li bi s Londonom bilo da Ana
postane gradonačelnikovica. Meri Tjudor je bleda, pametna lutka
svetloriđe kose; kad progovori, ostavlja ozbiljniji utisak od prosečnog
biskupa. Jedva da je imala deset godina kad ju je otac poslao u Ladlou
u svojstvu princeze od Velsa. Tamo je i Katarina odvedena kao nevesta;
tamo je njen muž Artur umro; tamo je i ona sama umalo umrla one
godine kad je vladala epidemija, pa ležala tako, očajna, slaba i
zaboravljena, dok žena starog kralja nije sopstvenim novcem platila da
je vrate u London, i tako su je i doneli, na nosilima, posle dugog, bolnog
putovanja. Katarina je prikrila – ona toliko toga prikriva – tugu što se
rastaje od rođene kćerke. I ona sama je, uostalom, kćer jedne kraljice,
vladarke.23 A što Meri ne bi vladala Engleskom? Merin povratak

primila je kao znak kraljeve dobre volje.
Ali sada zna da stvari stoje drugačije.

Čim je tajna istraga otpočela, sav jad koji se u Katarini dugo gomilao –
pokuljao je napolje. Po njenim rečima, za sve to što se događa kriv je
kardinal. – Lepo ti ja kažem – rekao je tad Volsi Kromvelu. – Tačno sam
ti rekao šta će se desiti. Da pogleda da možda kralj nije u to umešao
prste? Da proveri da možda kraljeva volja ne stoji iza svega? Ne, nije
ona za tako nešto sposobna. Jer kralj je, u njenim očima, bezgrešan.

Otkako je Volsi napredovao u kraljevoj službi, kraljica tvrdi da on ne
preza ni od čega ne bi li je istisnuo s mesta koje njoj po pravu pripada,
kao Henrijeve savetnice i osobe od najvišeg poverenja. On ne bira
sredstva da bi je udaljio od kralja, kaže ona, i dobro pazi da ne saznam
ništa o njegovim planovima kako bi on, kardinal, držao sve konce u
svojim rukama. Sprečio me je da se sastanem sa španskim
ambasadorom. Uhode mi je ubacio u kuću – sve moje žene špijuniraju
za njega.

A kardinal će na to, umornim glasom, ne, nikada meni Francuzi nisu
bili na prvom mestu, ni Francuzi ni car: meni je na prvom mestu – mir.
Nisam je ja sprečio da se vidi sa španskim ambasadorom, samo sam
istupio sa zahtevom, uostalom prilično razumnim, da ne bi trebalo da
razgovara s njim u četiri oka, čisto da bismo proverili kakva će sve
podmetanja i laži da joj napriča. Dame u njenom domaćinstvu
Engleskinje su plemenitog roda koje imaju puno pravo da dvore svoju
kraljicu; pa neće ona valjda, posle bezmalo trideset godina provedenih
u Engleskoj, da drži sve same Španjolke? A što se tiče toga da sam je
sklanjao od kralja, kako bih ja tako nešto uopšte mogao da učinim?
Godinama već od njega slušam samo: „kraljica mora ovo da vidi“,
„Katarini će biti drago kad čuje ovo, moramo odmah da joj kažemo“...
Na svetu nema dame koja zna više o potrebama svoga muža.

A ona ih zna; ali sada, prvi put, ne želi da im udovolji.
Zašto bi jedna žena istrajavala u supružničkoj pokornosti kad time
samo uvećava izglede da će izgubiti status supruge? On, Kromvel, divi
se Katarini: rado je gleda kako se kreće kroz kraljevsku palatu, onako
krupna i visoka, zakopčana u haljinama što sve šuškaju od silnog

dragog kamenja, pa se čoveku učine da i nisu sašivene da naglase
lepotu, već da ublaže udarce mača. Njena kestenjasta kosa polako gubi
sjaj, i sad je prošarana sedim vlastima, a nosi je pod kapicom s malim
zabatom na temenu, nalik krilcima gradskog vrapca. Pod haljinama
nosi odeždu franjevačke opatice. Uvek nastoj, veli Volsi, da saznaš šta
ljudi nose ispod odeće. Ranije, dok je bio mlađi, Kromvel bi se začudio
ovim rečima; mislio je tada da je ljudima pod odećom gola koža.

Brojni su prethodni slučajevi, kaže kardinal, koji mogu pomoći kralju u
situaciji koja ga trenutno brine. Kralju Luju XII bilo je svojevremeno
dozvoljeno da se razvede od prve žene. Postoji i bliži primer: Henrijeva
rođena sestra Margaret, koja se prvo bila udala za kralja Škotske,
razvela se od drugog muža i ponovo stupila u brak. A i kraljev veliki
prijatelj Čarls Brendon, koji je sada oženjen njegovom najmlađom
sestrom Meri, raskinuo je pre toga brak, i pod okolnostima u koje je
bolje i ne ulaziti.

Nasuprot tome, mora se uvažiti činjenica da crkvi nije posao da
rastura brakove i razdvaja decu od zakonitih roditelja. Ako papska
dozvola bude formalno ili na bilo koji drugi način falična, što ne bi bila
izdata nova, koja će popraviti stvari? Možda tako misli i papa Klement,
kaže Volsi.

A kad to kaže kralju, ovaj viče. Kromvel je na viku već oguglao: na
jedno uvo uđe, na drugo izađe; navikne se čovek. Gleda sada kako se
kardinal ponaša dok kralj besni na njega; s poluosmehom na licu, učtiv,
vidi se da mu je žao, a samo čeka da se oluja stiša. Ali Volsija već hvata
nelagoda, jer čeka da Bolenova kćerka – ne ona s kojom je lako izaći na
kraj, nego ona mlađa, ravnih grudi – pošto se prvo malo bude
snebivala, najzad udovolji kralju. Ako ona pristane, kralj će konačno
moći život da sagleda u lepšem svetlu, i manje će govoriti o svojoj
savesti; a i kako bi, usred ljubavne avanture. Ali neki ljudi smatraju da
ona pokušava da se nagodi s kraljem; ima ih koji govore da bi Bolenova
želela da se uda za njega, što je zaista da čovek pukne od smeha, kaže
Volsi, ali, s druge strane, kralj je stvarno izgubio glavu, pa se možda i
pišmani, naročito kad s njom razgovara oči u oči. Kromvel je kardinalu
skrenuo pažnju na smaragdni prsten koji ledi Ana već neko vreme nosi,

i rekao mu i odakle je prsten i kolika mu je cena. Kardinal se, čuvši to,
zaprepastio.

Posle kraha koji je pretrpeo Hari Persi, kardinal je udesio da Anu
pošalju kod njenih, u Hiver, ali je ona nekako uspela da se vrati na dvor,
umuvala se među kraljičine pratilje, i sad kardinal ne zna šta od nje
može da se očekuje i da li će mu se Henri oteti i poći da je traži po celoj
zemlji. Pada mu na pamet da pozove njenog oca, ser Tomasa, da ga
opet izgrdi, ali – sve i da ne poteže stari trač o Henriju i ledi Bolen,
Tomasovoj supruzi – kako da u lice kažeš čoveku da će, ako mu je
starija kćerka bila kurva, to svakako biti i ona mlađa: kako da mu
nagovestiš da je to, očito, porodični posao u koji ih on, kao otac, uvodi?

– Bolen nije bogat čovek – kaže Kromvel. – Skleptaću ja njega. Sve ću
da mu iznesem. I šta dobija, i šta gubi.

– E – kaže kardinal – ali ti si majstor za praktična rešenja, dok ja, kao
svešteno lice, moram da vodim računa da nikako ne preporučujem
otvoreno svom vladaru da se uputi u tajne preljube. – Premešta pera po
stolu, razvlači neke papire. – Tomase, kad bi ti se ikada... kako da
kažem?

Kromvelu na pamet ne pada šta bi to kardinal sad mogao da kaže.
– Ako ikad budeš blizu kralju, ako bi morao da saznaš, recimo...
možda kad mene više ne bude... – Nije lako govoriti o vremenu kad
tebe više ne bude, makar već uveliko sebi naručio nadgrobni spomenik.
Volsi ne može da zamisli svet bez Volsija. – Dobro... Ti znaš da bih ja
najviše voleo da budeš u kraljevoj službi, nikad te u tome ne bih
sprečavao, ali nevolja je u tome što...
U Patniju je nevolja, to hoće da kaže. Gola činjenica. A pošto on nije
svešteno lice, nema tog svešteničkog zvanja koje bi moglo da ublaži
podatak da je iz Patnija, kao što je u kardinalovom slučaju ublažilo golu
činjenicu da je iz Ipsviča.
– Pitam se baš – kaže Volsi – da li bi ti imao strpljenja s našim
gospodarom? Zamisli, recimo, ponoć je, a on sedi, pije i kliberi se s
Brendonom, ili pevaju njih dvojica; još, naravno, nije potpisao papire, a
kad ga ti pritisneš da potpiše, on kaže: moram sad u krevet, idemo
sutra u lov... Ako te posluži sreća da budeš uz njega, moraćeš da ga
prihvatiš takvog kakav je, kao vladara koji voli da uživa. A on će morati

tebe da prihvati takvog kakav jesi, a ti prilično podsećaš na one
razbacane pse za borbu kakve ljudi niskog porekla vuku na konopcu.
Istina, ima u tom tvom nemiru i nekog šarma, Tome.

To da bi jednoga dana on, ili bilo ko drugi, mogao nad kraljem da
ima isti takav uticaj kakav Volsi ima sada čini mu se vrlo malo
verovatnim, baš kao i mogućnost da Ana Kromvel postane
gradonačelnikovica. Ali on tu mogućnost, ipak, ne odbacuje. Nije li se
pročula Jovanka Orleanka? Priča, pri tom, ne mora nužno da se završi
na lomači.

Odlazi kući i priča Liz o psima za borbu. I ona misli da je poređenje
izrazito uspelo. Ne pominje joj ono o nemiru u kojem ima šarma, za
slučaj da jedino kardinal to kod njega to primećuje.

Istražni sud upravo treba da bude raspušten, kako bi se cela stvar
dodatno razmotrila, kad eto – stiže vest iz Rima da su careve španske i
nemačke jedinice, koje mesecima već nisu dobile platu, podivljale u
Svetom gradu, ne bi li same naplatile dugovanja kad već car neće da ih
plati; pljačkaju tamošnje riznice i uništavaju umetnička dela. Odeveni,
kao na porugu, u kradenu odeću, siluju rimske žene i device. Nabasali
su tako na neke kipove i opatice, pa i jednima i drugima porazbijali
glave o pločnike. Neki tamo, običan vojnik, ukrao vrh koplja koje je
završilo u slabini Isusa Hrista, pa ga prikačio na vrh sopstvenog
ubojitog oružja. Njegovi drugari pak oskvrnuli stare grobove i povadili
iz njih prah ljudski, da ga vetar razveje. Tibar vri od friških leševa,
svaki se čas neko telo, izbodeno ili pridavljeno, nasuče na obalu.
Najtužnija je vest svakako ta da je papa u zatočeništvu. Budući da je,
bar nominalno, za tu vojsku zadužen mladi car Karlo, koji će u datim
okolnostima verovatno da se nametne i celu situaciju okrene sebi u
korist, bračni problemi kralja Henrija neminovno su potisnuti u drugi
plan. Karlo je u srodstvu s kraljicom Katarinom, i papa Klement, bar
dok je u carevim rukama, svakako neće blagonaklono gledati na žalbe
koje stižu od njegovog legata u Engleskoj.

Tomas Mor kaže da carske trupe, čisto užitka radi, peku živu odojčad
na ražnju. Ma kako da ne, na to će Tomas Kromvel. Slušaj, pa ne bi
vojnici radili takve stvari. Previše su zauzeti odnošenjem svega i

svačega što mogu da pretvore u gotov novac.
Javna je tajna da Mor ispod odeće nosi prsluk od konjske dlake. Tuče

se kratkim bičem, onakvim kakav koriste pripadnici pojedinih verskih
redova. Tomasu Kromvelu pak pažnju privlači sama činjenica da neko
takve instrumente, namenjene svakodnevnom mučenju, uopšte pravi.
Neko, dakle, raščešljava konjske dlake, pravi od njih čuperke što grebu,
upliće ih pa odseca tupe krajeve, a sve vreme zna da će to služiti da se
nekome useca u kožu i stvara rane što krvare. Da li ih prave monasi,
pita se Kromvel, da li ih oni upliću i podsecaju u nastupu pravedničkog
gneva, smejuljeći se pritajeno na samu pomisao kakav će to bol naneti
nekom neznancu? Plaća li neko obične seljane – a kako, na veliko? – što
prave mlatilice sa uvoštenim čvorićima? A kad tvorci tih predmeta
uzmu konačno novac za pošteno obavljeni posao, padnu li im na pamet
oni kojima će proizvod njihovog rada dospeti u ruke?

Bol ne moramo prizivati, razmišlja on. On nas svakako čeka: i to
ranije nego što se nadamo. Ako ne verujete, pitajte rimske device.

Misli i kako bi ljudi stvarno trebalo da nađu neke bolje poslove.

Hajde, kaže kardinal, da se izmaknemo malo iz cele ove situacije.
Kardinal je duboko uznemiren; njemu je odvajkada bilo jasno da je
jedna od tajni evropske stabilnosti to da papstvo bude nezavisno, da ni
Francuska ni car ne spuste šapu na Svetu stolicu. Ali njegov neumorni
um već hita ka novim zamislima, pre svega onim vezanim za Henrijevu
dobrobit.

Pretpostavimo, veli on – jer ovo je hitan slučaj, i papi Klementu je
sigurno na umu pre svega kako da spase hrišćanski svet od raspada –
pretpostavimo, dakle, da ja pređem Lamanš, pa zastanem nakratko u
Kaleu da umirim naše ljude tamo i, pri tom, raspršim sve štetne glasine,
pa otputujem u Francusku, kako bih licem u lice razgovarao s njihovim
kraljem, a onda produžim dole do Avinjona, gde već imaju iskustva sa
svim tim, jer su imali prilike da ugoste papski dvor, a tamo, u
Avinjonu, i kasapi i pekari, i voskari i stanodavci, pa i kurve, ako ćemo
pravo, godinama, bogme, žive u nadi da će se vratiti stara vremena...
Pozvao bih kardinale da sednemo, da porazgovaramo, i onda bih
osnovao jedno veće, tako da crkvene vlasti mogu nesmetano da rade

dok Njegova svetost postradava pod blagorodnom carevom
domaćinskom rukom. I tako, ako mi tamo, kad veće već radi, pred
njega iznesemo i kraljeve privatne stvari, imamo li prava da budemo
toliko pravoverni, takvi hrišćani, da jednog monarha pustimo da čeka
dok se ta vojna pitanja u Italiji konačno ne reše? Zar da ne donesemo
presudu? Ni ljudi ni anđeli neće biti s raskida da odnesu poruku papi
Klementu, makar on bio i u zatočeništvu, i isti ti ljudi, isti ti anđeli,
vratiće se s papinom porukom – a on će u toj poruci svakako
blagosloviti našu presudu, jer mi ćemo pre toga biti u prilici da se
upoznamo sa svim činjenicama. I naravno, kada u dogledno vreme – a
svi mi samo taj dan i čekamo – papi Klementu bude vraćena puna
sloboda, on će nam u toj meri biti zahvalan što smo u njegovom
odsustvu održavali red, da će sitnica kakva je neki tamo potpis ili neki
tamo pečat predstavljati tek puku formalnost. Voilà24 – kralj Engleske
ponovo će biti neženja.

Pre toga kralj prvo mora da razgovara s Katarinom; ne može samo da
ide u lov, i to uvek na druga mesta, dok ga ona čeka, strpljivo,
neumoljivo, i sve mu postavi za večeru u svojim privatnim odajama.
Jun je mesec, godina 1527; uredno potkresane i ukovrčane brade, visok i
još donekle u dobroj kondiciji, sav u beloj svili, kralj ide prema ženinim
odajama. Hoda u mirisavom oblaku od esencije ruže; kao da su sve
ruže i sve letnje noći ovoga sveta njegove.

Govori tiho, blago, ubedljivo, i vidi se da mu je zbog svega mnogo
žao. Da zavisi samo od njega, kaže, da nema nikakvih prepreka, samo
bi nju, nju ispred svih žena, odabrao sebi za bračnu saputnicu. Ne bi
mu ni bilo važno što nemaju sinova; božja volja bila bi uslišena. Ništa
njegovom srcu ne bi bilo milije nego da ponovo nju uzme sebi za ženu i
da se ovoga puta venčaju po slovu zakona. Ali šta je, tu je: to je u ovom
trenutku neizvodljivo. Ona je bila udata za njegovog rođenog brata.
Stupajući u zajednicu, njih dvoje su prekršili božanski zakon.

Katarinin odgovor čuje se nadaleko. To nejako telo, koje na okupu
održavaju samo čipke i steznici, ispušta glas koji se čuje sve do Kalea:
ori se taj glas odavde do Pariza, odavde do Madrida, do Rima. Ne dâ
ona svoj status, ne dâ svoja prava; prozori se tresu, odavde do

Carigrada.
Kakva žena, veli Tomas Kromvel, na španskom; ne obraćajući se

nikom posebno.

Sredina je jula, i kardinal se uveliko priprema za putovanje preko
Lamanša. S toplim vremenom u London je stigla i bolest znojenja, i u
gradu je sve manje sveta.25 Nekoliko njih već je ispustilo dušu, a mnogi
uobražavaju da su se zarazili, pa se žale na glavobolju i bolove u
udovima. Po dućanima kola priča da se bolest leči pilulama i
infuzijama, a fratri po ulicama dobro zarađuju prodajući svete
medaljone. Ova pošast stigla nam je leta 1485, s vojskom koju nam je
doneo prvi Henri Tjudor. A sada, na svakih nekoliko godina, ta bolest
nam puni groblja. Čoveka ubije za ciglo jedan dan. Za doručkom čio, u
podne mrtav bio – tako kažu.

Kardinal, stoga, oseća veliko olakšanje što odlazi iz grada, mada na
put nije u mogućnosti da krene sa svitom kakva bi pristajala jednom
crkvenom velikodostojniku. Njegovo je da se kralj Fransoa ubedi u
neophodnost napora koje bi Francuska morala da učini u Italiji kako bi
papa Klement bio pošteđen u tekućim vojnim operacijama; njegovo je
da uveri francuskog vladara u to da kralj Engleske prema njemu gaji
prijateljska osećanja, te da je spreman da mu pomogne, ali da pri tom
on sâm, kardinal, ne nudi ni vojsku ni novce. Uz božju pomoć i povoljan
vetar, vratiće se on u Englesku ne samo s dokumentom kojim se
poništava Henrijev brak već i sa sporazumom o uzajamnoj pomoći
između Engleske i Francuske, dokumentom od kojeg će mladom caru
zadrhtati ona viličetina, a suzica kanuti iz škiljavog habzburškog oka.

Zašto li onda nije bolje raspoložen sada, dok krupnim koracima hoda
po svojoj sobi na Jork placu? – Šta ću dobiti, Kromvele, ako mi daju sve
što tražim? Kraljica, kojoj nisam mio, biće sklonjena ustranu i, istraje li
kralj u svoje ludosti, na scenu će stupiti Bolenovi, kojima takođe nisam
mio; ono devojče me mrzi, od njenog oca već godinama pravim budalu,
a njen stric, Norfok, gledaće na svaki način da završim u jendeku. Šta
misliš, hoće li minuti ova pošast dok se ja ne vratim? Kažu da su ovakvi
pomori božja kazna, ali ja ne bih smeo da tvrdim da poznajem njegove
namere. Dok ja nisam tu, i ti bi trebalo da se skloniš iz grada.

On uzdahne; da li je rad za kardinala jedina njegova obaveza? Nije;
kardinal je, zapravo, samo pokrovitelj koji od njega zahteva da bude
gotovo neprekidno prisutan. Posla, međutim, ima sve više. Kad radi za
kardinala, bilo u Londonu, bilo drugde, sâm izmiruje svoje i troškove
ljudi koje šalje da obavljaju poslove za Volsija. Nadoknadi to uvek, kaže
mu kardinal, koji može da se osloni da će Kromvel uzeti pošten
procenat; on, pri tom, ne cepidlači, jer što je dobro za Tomasa Kromvela,
dobro je za Tomasa Volsija – i obrnuto. Njegova advokatska praksa u
silnom je zamahu, i on je sad u mogućnosti da daje novac u zajam pod
kamatom, a i da udešava veće pozajmice, na međunarodnom tržištu, i
da, kao mešetar, uzima za to određenu nadoknadu. Tržište je nestalno –
što se vesti iz Italije tiče, recimo, ne prođe ni dva dana a već su zastarele
– ali kao što neki ljudi imaju njuh za konje ili stoku za tov, tako on ima
njuh za rizik. Zadužio je tako mnoge plemiće, i to ne samo tako što im je
kao posrednik pomogao oko pozajmica već i što su, zahvaljujući
Kromvelu, njihova imanja počela da ostvaruju veću zaradu. Ne svodi se
to na puku iznudu od zakupaca, ne; kao prvo, Kromvelovo je da
zemljoposedniku omogući tačan uvid u vrednost zemljišta kojim
raspolaže, u prinose, zalihe vode, vrednost nepokretnosti, a onda da
proceni ukupan potencijal; zatim, da postavi pametne ljude za
upravnike tih imanja, i uvede računovodstvo, tako da se svaka brojka
zaokruži na godišnjem nivou, ali i da bude podložna proveri. U
krugovima gradskih trgovaca traže ga jer niko kao on ne može da
ponudi savet prilikom izbora trgovinskih partnera u inostranstvu.
Sporedno zanimanje mu je posredovanje u sudskim sporovima,
pretežno onim trgovinskim, a njegovo umeće da na pravi način odmeri
sve raspoložive činjenice u jednom slučaju i potom brzo donese
nepristrasnu odluku na ceni je, kako ovde tako i u Kaleu i Antverpenu.
Ako s drugom stranom u sporu možete da se usaglasite makar oko toga
da vam podjednako odgovara da što više smanjite troškove i ubrzate
sudski postupak, onda je Kromvel, uz određenu nadoknadu, čovek
koga tražite; a on prilično često ima tu prijatnu privilegiju da usreći obe
strane u sporu.

U poslednje vreme dobro mu ide: sva vrata su mu otvorena. – Još,
vidim, služiš onog svog jevrejskog boga – zapaža ser Tomas Mor. –

Mislim na tvog idola, Zelenaštvo. – Ali kad se Mor, učen čovek koga
poštuju širom Evrope, probudi tamo u Čelsiju i krene u jutarnju
molitvu na latinskom, i on se klanja tvorcu koji se besprekorno služi
jezikom tržnice; kad Mor prione na samokažnjavanje bičevanjem,
Kromvel i Rejf trče do Ulice Lombard da vide kako stoji kurs. Ne baš
trkom; Kromvela ponekad muči stara povreda, a kad se umori, stopalo
počne da mu se okreće na unutra, kao da hoda unatrag, prema sebi.
Neki kažu da mu je to uspomena na leto provedeno s Čezarom
Bordžijom. On ih rado sluša kad pričaju o Bordžiji. Ali gde je Čezare
sada? Mrtav je.

– Tomas Kromvel? – govore ljudi. – Genijalan je to čovek. Jeste li čuli
da taj ceo Novi zavet zna napamet? Nema boljeg od njega kad krene
rasprava o bogu; nema boljeg od njega kad zakupcima valja navesti
dvanaest valjanih razloga zbog čega je kirija koju plaćaju poštena. Ume
taj da razmrsi neko pravno klupko s kojim muku muče već tri naraštaja
u vašoj kući, a i da vam cmizdravu kćerku nagovori da se uda za toga i
toga, iako se ona zaklinje da se za toga i toga ni u snu neće udati. Fini je
i blagorodan i sa životinjama, i sa ženama, i sa stidljivim parničarima;
ali zato poverioce ume da rasplače. Ume on s tobom da priča i o
carevima u starom Rimu, a i da ti dobavi venecijansko staklo po vrlo
pristupačnoj ceni. Ako je njemu do priče, nema tog čoveka koji će ga
nadgovoriti. I niko ne ume tako da sačuva prisebnost kad cene počnu
da padaju, a na sve strane vidiš uplakane ljude kako cepaju menice. –
Liz – veli on ženi jedne večeri – mislim da ćemo za godinu-dve biti
bogati ljudi.

Ona veze košulje za Gregorija, s crnom šarom; ista ona šara kakvu
koristi i kraljica, jer kraljica sama veze kralju košulje.

– Da sam ja Katarina, ostavio bih iglu u košulji – kaže on.
Ona se smeška. – Znam da bi.
Lizi se ućutala i uozbiljila dok joj je pričao kako je kralj govorio na
sastanku s Katarinom. Rekao joj je da bi trebalo da se rastanu dok
konačna presuda u vezi s njihovim brakom ne bude doneta; možda bi
ona, u međuvremenu, trebalo da se povuče s dvora? Katarina je rekla
da to neće učiniti; rekla je da je to neizvodljivo; rekla je da će tražiti
savet od stručnjaka za kanonsko pravo, te da bi i on, kralj, trebalo da se

okruži boljim advokatima, a i boljim sveštenicima; a onda, posle silne
vike i dreke, ljudi, koji su do toga časa morali rukama da pokrivaju uši,
čuli su kako Katarina plače. – A on ne voli kad ona plače – dodaje
Kromvel.

– Muški tako kažu – veli Liz pa pruži ruku da dohvati makaze – „ne
mogu da podnesem kad žene plaču“, baš kao da kažu „ne mogu da
podnesem ovu kišu“. Kao da taj plač nema ama baš nikakve veze s
njima, s muškima. Nego, eto tako, plače žena, sama od sebe.

– A ti zbog mene nikad nisi zaplakala, je l’ da da nisi?
– Samo kad me zasmeješ do suza – kaže ona.
Nastupa ugodna tišina; ona veze, u košulju ušiva svoje misli, dok on
kuje planove šta će sa svojim novcem. Kromvel izdržava dva mlada
studenta, koji s njim nisu ni u kakvom srodstvu, a uče na Univerzitetu u
Kembridžu; dar je darodavčev blagoslov. Mogao bih, misli on, da im
povećam davanja, a onda će naglas: – Računam da bi trebalo da
sastavim testament.
Ona ga hvata za ruku. – Tome, nemoj da umreš.
– Blagi bože, neću da umrem, ne pada mi na pamet.
Možda još nisam bogat, razmišlja on, ali imam sreće u životu. Vidi
samo kako sam preživeo Volterove čizme, Čezarovo leto i ko zna koliko
groznih noći u mračnim uličicama. Muškarci, tako bi bar trebalo da
bude, žele stečenu mudrost da prenesu svojim sinovima; a on bi dao
sve što ima samo da bude siguran da njegov sin nikada ne iskusi ni
četvrtinu onoga što je on u životu naučio. Otkud Gregoriju ta čedna
narav? Mora da je to od majčinih molitvi. Ričard Vilijams, Ketin sin,
oštrouman je, prilježan i napredan. Kristofer, sin druge Kromvelove
sestre Bet, takođe je bistar i spreman da uči. A tu je, naposletku, i Rejf
Sedler, u koga Kromvel ima poverenja kao u rođenog sina; nije to još
dinastija, misli on, ali začetak dinastije jeste. A spokojni trenuci poput
ovoga sada prava su retkost, jer njegova je kuća svaki dan puna ljudi,
ljudi koji traže da ih vodi kod kardinala. Dolaze umetnici koji traže
temu. Dolaze uparađeni holandski naučnici s knjigama pod miškom, i
trgovci iz Lubeka koji naširoko raspredaju preozbiljne nemačke viceve;
navraćaju muzičari u prolazu, pa štimuju tu neke čudne instrumente,
okupljaju se pod njegovom krovom agenti italijanskih banaka i drže

neke tajne sastanke; alhemičari nude recepte, astrolozi tumačenje
dugog i srećnog života, a usamljeni poljski trgovci krznom navrate da
vide da li će tu naći nekoga ko zna njihov jezik; ima tu i slikara, gravera,
prevodilaca, šifranata; zatim pesnika, graditelja vrtova, poznavalaca
kabale i geometrije. Kud li se večeras svi ti ljudi denuše?

– Tiho – kaže Liz. – Oslušni kuću.
Isprva se ne čuje ništa. A onda drvo počne da škripi, kao da diše. U
dimnjacima šuškaju ptice koje su se tu ugnezdile. Vetrić duva s reke,
lako njišući krošnje drveća. Iz drugih soba čuje se kako deca diše u snu.
– Hajmo u krevet – kaže on.
Kralj to svojoj ženi ne može da kaže. Nema, svakako, vajde da to kaže
ženi koju, navodno, voli.

***

Sva sila torbi s kardinalovim stvarima spakovana je pred put za
Francusku; njegova svita tek u naznakama podseća na sav onaj raskoš s
kojim je pre sedam godina preplovio kanal kako bi stigao na Polje od
zlatnog sukna.26 Opredeljuje se za ležernu maršrutu do mora: Dartford,
Ročester, Feveršam, pa Kenterberi, na tri-četiri dana, uz molitve u
Beketovom hramu.

Pa dobro, Tomase, kaže on, ako saznaš da je kralj bio s Anom, odmah
da si mi, istog dana, poslao pismo. Druge ne slušam: jedino ću
poverovati ako čujem od tebe. A kako ćeš znati da se to dogodilo?
Mislim da ćeš mu odmah pročitati s lica. A ukoliko ti se ne ukaže ta čast
da ga lično vidiš? Dobro pitanje. Voleo bih da sam mu te predstavio;
trebalo je da iskoristim priliku kad mi se ukazala.

– Ako Ana kralju ne dosadi brzo – kaže on kardinalu – ne vidim šta
biste vi tu mogli da učinite. Svi mi dobro znamo da vladari vole da
ugađaju sebi, i najčešće se njihovi postupci mogu koliko-toliko
zataškati. Ali šta ćete s Bolenovom kćerkom? Šta ona kralju donosi? Niti
mu donosi mirovni sporazum, niti zemlju, niti novac. Kako uopšte
nameravate da je predstavite kao poverenja dostojnu partiju?

Volsi sedi, nalaktio se na sto, pipka se po sklopljenim očnim kapcima.
A onda duboko udahne, i počinje da priča; da priča o Engleskoj.

Ne možeš poznavati Albion, kaže on, sem ako se ne vratiš u vreme