Hilari Mantel - Vucje leglo

da ovde dočekamo zimu.
Koža joj sevne na svetlu. Vrat joj je tako beo, tako mek. Sve je u tom

trenutku moguće, pod uslovom da vojvoda ne izađe napolje. Kromvel
vrhom prsta razmiče krzno, dok ne dođe do kože. Rame joj je toplo,
mirisavo i pomalo vlažno. Oseća udaranje njenog bìla.

Začuje uto neki zvuk, i okreće se, s bodežom u ruci. Meri vrisne,
uhvati ga za ruku. Vrh sečiva zastao je na dubletu nekog čoveka, tačno
ispod njegove ključne kosti. – U redu, u redu – kaže uzdržan, a
razdražen engleski glas. – Sklonite to.

– Za ime boga – kaže Meri. – Zamalo da ubiješ Vilijama Staforda.
Kromvel potiskuje neznanca prema svetlu. Tek kad mu ugleda lice,
ne pre toga, sklanja sečivo. On ne zna ko je taj Staford: nečiji konjušar,
možda? – Vilijame, nisam te očekivala večeras – kaže Meri.
– Pa, i da nisam došao, ti bi se očigledno snašla.
– Ne znaš ti kako je to biti žensko! Taman misliš da si s nekim
muškarcem načisto, a nisi. On kaže: doći ću, naći ćemo se, a onda se ne
pojavi.
Taj vapaj dopire iz samog srca. – Želim vam laku noć – kaže on. Meri
se okreće, kao da će reći: o, nemoj da ideš. – Vreme je da se pomolim.
Vetar je cele večeri duvao s Lamanša, poigravajući se brodskom
snašću u luci; na kopnu klepeću prozorska okna. Sutra bi, pomisli on,
mogla da padne kiša. Pali sveću i vraća se pismu. Ali to pismo mu sad
ne drži pažnju. Diže se uvis i kovitla lišće iz vrtova, iz voćnjaka. Slike se
pomiču u vazduhu, s one strane stakla, galebovi promiču kao aveti: na
tren sevne bela kapica njegove žene Elizabete, kao onog poslednjeg
jutra kad ga je otpratila do vrata. S tim što ga tada nije otpratila do
vrata: kad je on izlazio, Liz je još spavala, umotana u mokre vlažne
čaršave, pod žutim jorganom. Razmišlja li o sudbini koja ga je dovela
ovamo gde je sada, isto je kao da razmišlja o usudu koji ga je doveo do
onog jutra, pre pet godina, kad je iz kuće u Ostin Frajarsu izlazio kao
oženjen čovek, s Volsijevim papirima pod miškom; je li tada bio srećan?
Ne bi umeo da odgovori.
Te noći na Kipru, a davno je to bilo, samo malo je nedostajalo da dâ
otkaz banci za koju je radio, ili bar da zatraži od njih pisanu preporuku
s kojom bi pošao dalje na istok. Želeo je da vidi Svetu zemlju, da

upozna tamošnji biljni svet i ljude, da poljubi kamenje po kojem su
hodali Isusovi učenici, da se cenjka u zabitim četvrtima čudnovatih
gradova i po crnim šatorima gde zabrađene žene samo šmugnu u
ćoškove, kao bubašvabe. Te noći mu je sve išlo niz dlaku. U sobi iza
njega, dok je gledao u lučka svetla, začuo je grleni smeh neke žene, i
njeno tiho „Elamdulila“,127 dok je u sklopljenoj šaci zveckala kockicama
od slonove kosti. Čuo je kad ih je bacila, i kockice kako čangrljaju, a
onda se sve stišalo. – Šta si dobila?

Na Istoku je svetlost. Na Zapadu je mrak. Kocka nije porok, pod
uslovom da možeš sebi da je priuštiš.

– Dve trojke.
Je l’ to slabo? Mora se reći da jeste. Sudbina ga, ipak, nije bezobzirno
gurnula, pre će biti da ga je lako lupnula po leđima. – Idem ja kući.
– Ali ne večeras. Prekasno je za plimu.
Sutradan je osetio kao neki povetarac, kao da mu bogovi duvaju u
leđa. Ponovo je krenuo u Evropu. Kod kuće ga čeka tesna, zakračunata
kuća na tihom kanalu; Anselma kleči, gola i meka ispod spavaćice od
zelenog damasta koja joj se vuče po zemlji, a sjaji nekako crnkasto pri
svetlosti sveće; kleči pred malim srebrnim oltarom koji je držala u svojoj
sobi, oltarčićem koji joj je bio mnogo drag, tako mu je rekla, da, to je
najdragocenija stvar koju posedujem. Oprosti na trenutak, rekla mu je
ona; molila se na svom jeziku, čas kao da se umiljava, čas gotovo
preteći, i mora da je iz onih srebrnih svetaca iskamčila bar jedan
milosrdni treptaj, ili primetila neku sitnu nepravilnost u njihovoj
blistavoj čestitosti, jer je u tom času ustala i, okrećući se prema
Kromvelu, rekla: – Spremna sam sada – pa razvezala svileni pojas
spavaćice tako da on može da je uhvati za grudi.

III

Rana misa

Novembar 1532.

R ejf stoji pored kreveta, već je sedam sati, kaže. Kralj je otišao na
misu.
Kromvel je noć proveo u avetinjskom krevetu. – Nismo želeli da vas
budimo. Vi ionako nikad ne spavate dugo.

Vetar je nalik nekom prigušenom uzdahu gore, u odžacima. Kiša
dobuje po prozorima, kao da neko baca šljunak; a onda se udalji od
kuće, pa ponovo naleti. – Možda mi i ostanemo neko vreme u Kaleu –
kaže Kromvel.

Kad je Volsi otišao u Francusku – ima tome pet godina – zamolio je
Kromvela da obrati pažnju na situaciju na dvoru, i da mu javi kad kralj
i Ana odu u krevet. Kromvel ga je pitao: a kako ću ja znati da se to
desilo? Kardinal mu je na to rekao: – Mislim da ćeš mu videti po licu.

Vetar jenjava, kiša prestaje pre nego što su stigli do crkve, ali ulice su
blatnjave, a ljudi koji čekaju da vide velikaše stoje s kaputima
navučenim preko glava, kao neka nova rasa hodajućih ljudi odrubljenih
glava. Kromvel se probija kroz masu, a onda fino, šapatom razmiče
okupljenu gospodu: s’il vous plaît, c’est urgent,128 napravite put za
velikog grešnika. Oni se smeju i propuštaju ga.

Pojavljuje se Ana, drži namesnika podruku. On je vidno napet –
izgleda da ga muči kostobolja – ali je prema njoj pažljiv, šapuće joj nešto
da je zabavi, na šta mu ona ni na koji način ne uzvraća; njeno lice
odražava brižljivo izgrađenu bezizraznost. Kralj podruku vodi jednu
vingfildsku129 damu, a ona digla nos, pa samo čavrlja. Henri na nju
uopšte i ne obraća pažnju. Izgleda nekako velik, plećat, dobroćudan.
Kraljevskim pogledom preleće preko okupljene mase. A ona se ozari
kad ga ugleda. Kralj se osmehuje.

Izlazeći iz crkve, Henri na glavu stavlja šešir. To je veliki šešir, nov

šešir. I na tom šeširu, zataknuto, stoji pero.

PETI DEO

I

Ana kraljica

1533.

D va deteta sede na klupi u hodniku u Ostin Frajarsu. Toliko su
mala da ni noge ne moraju da saviju u kolenima, a nose iste
haljetke, pa ne može čovek da odredi ni kog su pola. Pod kapama im
blistaju lica, s rupicama na obrazima. Za to što izgledaju tako dobro
uhranjena i zadovoljna zasluge pripadaju jednoj mladoj ženi, Helen
Bar, koja upravo razmotava klupko svoje priče: otac joj je propali sitni
trgovac iz Eseksa, udala se za nekog Metjua Bara, koji ju je prvo tukao,
pa otišao, a „ostavio me“, kaže ona pokazujući na decu, „s ovima u
stomaku“.

Komšije mu se uvek obraćaju s uobičajenim parohijskim problemima.
Nebezbedna podrumska vrata. Smrdi živinarnik. Muž i žena viču i
lupaju šerpama po celu noć, pa ovi u kući do njih po celu noć oka ne
mogu da sklope. Kromvel nastoji da se ne sekira što mu sve te stvari
oduzimaju vreme, a i Helen mu smeta manje od živinarnika. U mislima
skida s nje tu jeftinu, ofucanu vunu i oblači je u raskošni baršun kakav
je baš juče video, što staje šest šilinga za jardu.130 Ruke su joj, vidi,
ogrubele i otekle od teškog rada; a on je snabdeven rukavicama od
jareće kože.

– Rekoh, je l’, da me je ostavio, ali ko zna, možda je čovek i pokojni.
Bio je velika pijanica i kavgadžija. Jedan njegov poznanik mi je rekao da
je izvukao deblji kraj u nekoj tuči i da bi mi pametnije bilo da ga tražim
na dnu reke. Ali videli su ga i neki drugi, na pristaništu u Tilberiju, s
putnom torbom u ruci. I šta sam ja onda – supruga ili udovica?

– Istražiću. Mada, imam utisak da bi tebi draže bilo da ga ne nađem.
Kako inače živiš?

– Kad je on otišao, ja sam šila jedra. Onda sam došla u London da
tražim posao, i odonda radim za dnevnicu. Bila sam pralja u jednom

manastiru nedaleko od Svetog Pavla, pomagala u redovnom godišnjem
pranju njihove posteljine. Dopalo im se kako radim, kažu – daće mi
slamaricu na tavanu, ali decu ne primaju.

Još jedan primer crkvenog milosrđa. Sve vreme nailazi na takve
slučajeve. – Ne možemo dozvoliti da robujete nekoj tamo družini
licemernih žena. Morate doći ovamo. Siguran sam da će za vas biti
posla. Kuća je stalno puna, a ja doziđujem, kao što i sami vidite. – Mora
da je dobra cura, pomisli on, kad nije htela za život da zarađuje na
način koji ti prvo padne na pamet kad je vidiš; kad bi samo izašla na
ulicu, u ponudama svakako ne bi oskudevala. – Čujem da bi volela da
naučiš da čitaš, pa da možeš da čitaš jevanđelje.

– Upoznala sam neke žene, i one su me vodile u tu, kako se zvaše,
večernju školu. Škola je bila u nekom podrumu na Brodgejtu. Pre toga
sam znala za Noja, za Tri kralja i za oca Avrama, a za svetog Pavla u
životu nisam čula. Kod nas, na selu, imamo neke đavolčiće koji umeju
da prevrnu mleko, pa i grmljavinu da prizovu, ali ti tamo, koliko je
meni poznato, nisu hrišćani. Volela bih da smo ostali na selu, kad sad
sve saberem. Moj otac nije bio za varoški život. – Strepeći, pogledom
prati decu. Ona su upravo skočila s klupe i odgegala se preko kamenog
poda da vide sliku koja iz časa u čas raste na zidu; od svakog detinjeg
koraka, majci zastaje dah. Na slici radi jedan Nemac, mlad momak,
zove se Hans, a preporučili su ga za proste radove; mladić se okreće –
ne zna engleski – i objašnjava deci šta radi. Ruža. Tri lava, gledajte kako
skaču. Dve crne ptice.

– Crvena – uzvikne starije dete.
– Ona zna boje – kaže Helen, zarumenevši se od ponosa. – A počela je
već i da broji jedan-dva-tri.
Mesto gde je nekada bio Volsijev grb sada je prekrečeno, i tu se nalazi
Kromvelov lični grb, koji mu je nedavno dodeljen: nebeskoplava podloga,
na crvenoj horizontalnoj traci tri zlatna lava koja se propinju, vertikalna traka
deli dva prava kornvolska gavrana. – Vidiš, Helen – kaže on – ove crne ptice
bile su Volsijev zaštitni znak. – Kromvel se smeje. – Ima ljudi koji su se
nadali da ih više nikad neće videti.
– Ima i drugih ljudi, kô mi što smo, koji to ne razumeju.
– Misliš na ljude iz večernje škole?

– Oni kažu, kako neko ko voli jevanđelje može da voli takvog
čoveka?

– Ni meni se nikada nije sviđala njegova osionost, znaš, kao i te
svakodnevne povorke, taj njegov režim. A opet, otkad Engleska postoji,
nije bilo čoveka koji se više za tu Englesku zalagao. Sem toga – dodaje
on tužnim glasom – kad jednom stekneš njegovo poverenje, umeo je da
bude tako uljudan, tako prirodan... Helen, možeš li danas ovamo da
dođeš? – Razmišlja o onim opaticama i redovnom godišnjem pranju
njihove posteljine. Zamišlja kardinalovo užasnuto lice. Pralje su za
njegovom svitom išle kao što kurve idu za vojskom, zagrejane od
neprestanog naprezanja. Na placu Jork dao je da mu naprave kadu,
dovoljno duboku da čovek može da stoji u njoj, pri čemu je prostorija
grejana jednom od onih furuna kakve imaju u Nizozemskoj, pa je
Kromvel ne jednom vodio poslovne razgovore s kardinalovom glavom,
kao obarenom, koja je čas uranjala u vodu, čas iz nje izranjala. Sad je ta
kada kod Henrija, te se i on brčka sa svojim miljenicima plemićima, koji
se ne bune kad ih gospodar potopi pa im drži glavu maltene dok se ne
podave, samo ako je njemu tako po volji.

Slikar dodaje četkicu starijem detetu. Helen sva blista. – Pažljivo,
dušo – kaže ona. Dete nanosi jednu plavu gromuljicu. Ti si mala, ali
znaš, kaže joj slikar. – Gefält es Ihnen, Herr Cromwell, sind Sie stolz darauf?

Kromvel kaže Helen, pita me da li sam zadovoljan i ponosan što
imam grb. A ona će njemu: ako i niste ponosni, vaši prijatelji će se
ponositi vama.

Ceo život prevodim, pomisli on: ako ne s jezika na jezik, a ono s osobe
na osobu. Anu prevodim Henriju. Henrija prevodim Ani. Biva to onih
dana kad njemu treba uteha, a ona se sva nakostreši, kô divlja mačka.
E, kad dođu takvi dani – a ima ih – desi li se da Henrijev pogled odluta
za nekom drugom ženom, a ona to primeti – ona odmah odjuri u svoje
odaje. On, Kromvel, šetka se naokolo kao neki javni pesnik, prenoseći
obostrana uveravanja da ona želi samo njega, a on samo nju.

Tek su tri sata, a u sobi je već polumrak. Kromvel podiže mlađe dete,
koje mu samo kljokne na rame i zaspi brzinom kakvom neko, kad ga
gurnu, padne sa zida. – Helen – kaže on – ova kuća je puna bezobraznih
mladića, i oni će se listom utrkivati ko će te učiti da čitaš. Donosiće ti

poklone i pokušavati da ti ulepšaju dane. A ti uči, pa i poklone uzmi, i
neka ti bude lepo ovde s nama, ali ako iko od njih pretera, moraš to da
mi kažeš, ili meni lično, ili Rejfu Sedleru. To je onaj dečko s riđom
bradicom. Mada, možda je sad i neumesno reći da je dečko. – Uskoro će
biti dvadeset godina kako je doveo Rejfa iz kuće njegovog oca, jednog
tmurnog, turobnog dana baš kao ovaj što je; i tad je kiša lila kao iz
kabla, a detetova glava mu je klonula na rame dok ga je unosio u
predvorje svog doma u Ulici Fenčerč.

Olujno vreme zadržalo ih je u Kaleu punih deset dana. Brodovi koji su
isplovili iz Bulonja stradali su u nevremenu, Antverpen je poplavljen,
veći deo zemlje je pod vodom. Voleo bi Kromvel da se javi svojim
prijateljima, da ih pita kako žive, da li su sačuvali imovinu, ali drumovi
su neprohodni, sâm Kale se pretvorio u plutajuće ostrvo kojim vlada
srećni monarh. Kromvel odlazi do kralja, zatraži prijem – posao ne staje
ni po lošem vremenu – ali samo mu kažu: – Kralj jutros ne može da vas
primi. On i ledi Ana komponuju neki komad za harfu.

Rejf ga samo pogleda, i oni odlaze. – Nadajmo se da će na kraju
skrpiti neki pesmuljak.

Tomas Vajat i Hari Noris se zajedno opijaju u nekoj sirotinjskoj krčmi.
Zaklinju se jedan drugome na večno prijateljstvo. Ali su se zato njihove
pristalice potukle u dvorištu, ispred krčme, i pošteno se povaljali po
blatu.

Kromvel nikako ne viđa Meri Bolen. Verovatno su se ona i Staford
zavukli u neku rupu gde mogu na miru da komponuju.

U podne, pri svetlosti sveće, lord Berners mu pokazuje svoju
biblioteku, poletno hramljući od stola do stola, pažljivo okrećući stare
listove koje je prevodio za svoje naučne radove. Tu je i romansa o kralju
Arturu: – Kad sam počeo da je čitam, malo je nedostajalo da odustanem
od celog poduhvata. Odmah mi je bilo jasno da je sve to previše
fantastično da bi bilo istinito. Ali malo-pomalo, čitam ja tako, znate, i
učini mi se da ta pripovest ipak ima neku pouku. – Ne kaže, pri tom, o
kakvoj je pouci reč. – A evo ga Froasar na engleskom, Njegovo
veličanstvo lično odabralo je mene da to prevedem. A ja šta ću, nisam
mogao da izbegnem, jer upravo mi je bio pozajmio petsto funti. Da li

biste želeli da vidite moje prevode s italijanskog? Oni su za ličnu
upotrebu, nisam ih slao štamparu.

Jedno popodne Kromvel provodi među rukopisima, o kojima potom,
za večerom, razgovara s domaćinom. Henrijevom voljom, lord Berners
doživotno obavlja dužnost kancelara finansija, ali pošto nije u Londonu,
niti tamo odlazi, funkcija mu ne donosi bogzna koliko novca, pa ni
uticaj kakav bi inače imao. – Znam da ste vi pravi čovek za posao. Da li
biste mogli u poverenju da mi pregledate knjige? Ne bi se baš moglo
reći da su u najboljem redu.

Lord Berners ga ostavlja samog s tom papazjanijom koju naziva
svojim računovodstvenim knjigama. Protiče jedan sat: vetar briše preko
krovova, plamen svećâ podrhtava, gràd tuče u prozore. Čuje, uto, kako
njegov domaćin škripi onom kljakavom nogom po podu: zabrinuto lice
proviri iza vrata. – Milina jedna, je l’ da?

U tim knjigama ništa se ne može naći sem dugovanja. Tako to biva
kad se posvetite nauci i pri tom služite kralju iz inostranstva, a mogli
ste da budete na dvoru, da oštrite zube, oči i laktove, pripravni da
iskoristite svaku priliku koja vam se ukaže. – Kamo sreće da ste me
pozvali ranije. Uvek se nešto može učiniti.

– E, ali ko je tada znao za vas, gazda-Kromvele? – kaže stari. – Preko
pisama, da. Radi za Volsija, radi za kralja. Ali nije mi se dalo da vas
lično upoznam. I sve do sada nije ni postojala bogzna kakva
verovatnoća da ću vas ikad upoznati.

Onog dana kad su konačno bili spremni da isplove, pojavljuje se onaj
dečko što ga je upoznao kad je sedeo s alhemičarima. – Ti, konačno! Šta
imaš za mene?

Momčić mu pokazuje prazne šake, pa prelazi na engleski, kakav-
takav. – On dit da su se oni mudraci vratili u Pariz.

– E, baš sam razočaran.
– Teško je vas naći, mesje. Odem ja tamo gde su se smestili le roi Henri
i Grande Putaine,131 kažem lepo: „je cherche milord Cremuel“,132 a oni me
tamo ismeju, i još dobijem batine.
– To je zato što ja nisam milord.
– U tom slučaju, ne mogu da zamislim kako jedan milord u vašoj
zemlji izgleda – kaže dečko. Kromvel mu daje jedan novčić za uloženi

trud, i još jedan za batine, ali mali vrti glavom. – Mislio sam nešto, ako
bih mogao da radim za vas, mesje. Odlučio sam: hoću da putujem.

– Kako se zoveš?
– Kristof.
– Imaš, valjda, i prezime?
– Ça ne fait rien.133
– Imaš roditelje?
On sleže ramenima.
– Kol’ko imaš godina?
– A kol’ko vi cenite?
– Znam da umeš da čitaš. Umeš li da se biješ?
– A tamo chez vous134 – mnogo se bijete?
Kristof ima istu, stamenu građu kao i on; moraće malo bolje da se
hrani, ali za godinu-dve biće teško oboriti tog dečka. Kromvel mu daje
petnaest godina, ne više. – Imaš problema sa zakonom?
– U Francuskoj – kaže on, s omalovažavanjem; kao da kaže, u
dalekom Kitaju.
– Kradeš li?
Dečko načini pokret kao da ubada nekoga nevidljivim nožem.
– Je l’ ti se desilo da ubiješ čoveka?
– Ne znam, ali jedan je baš loše izgledao.
Kromvel se nasmeši. – Jesi l’ siguran da hoćeš baš Kristof da se zoveš?
Ako bi da menjaš ime, menjaj odmah, posle ne može.
– Vi mene, mesje, dobro razumete.
Isuse bože, nego šta nego te razumem. Mogao bi sin da mi budeš. A
onda ga pogleda izbliza, da se uveri da mu možda stvarno nije sin; da
nije jedan od onih kmekavaca koje je pominjao kardinal, jedan od onih
koje je posejao duž obale Temze, a moguće i duž drugih obala, u nekim
drugim klimatskim podnebljima. Ali Kristof ima krupne, bistre, plave
oči. – Ne bojiš se da ploviš preko mora? – pita ga. – U mojoj kući u
Londonu mnogi znaju francuski. Uskoro ćeš biti jedan od nas.
Sada, u Ostin Frajarsu, Kristof ga proganja pitanjima. Oni mudraci,
šta to oni imaju? Da nije mapa zakopanog blaga? Da nisu – zamlatara
rukama – uputstva za pravljenje leteće naprave? Ili da nije neka mašina
koja pravi velike eksplozije, ili možda vojni zmaj iz kojeg suklja vatra?

– Jesi li čuo ti za Cicerona? – pita ga Kromvel.
– Nisam. Ali sam spreman sve o njemu da čujem. Do danas nisam
čuo ni za biskupa Gardinera. On dit da ste mu vi ukrali jagodnjak i dali
ga kraljevoj ljubavnici, i da on sad namerava da... – tu dečko zastane, pa
nastavi oponašajući vojnog zmaja, onako kako ga on zamišlja – ... da
vas uništi načisto i u smrt nagna.
– Još gore ima da bude, znam čoveka.
Pisalo se Kromvelu i crnje, pa ništa. Želeo bi da kaže: nije mu ona
ljubavnica, ali to je tajna – makar uskoro postala javna tajna – i nije
njegovo da je otkriva.

Dvadeset peti je januar godine 1533, sviće zora, kapela u Vajtholu,
Kromvelov prijatelj Roland Li u ulozi sveštenika, Ana i Henri polažu
bračni zavet, potvrđuju ugovor sklopljen u Kaleu; gotovo u tajnosti, bez
slavlja, tek sa šačicom svedoka; ni mladoženja ni mlada ne progovaraju
gotovo ni jednu jedinu reč, izuzev sažetih iskaza o nameri, kako obred
nalaže. Hari Noris je bled u licu i trezan: jesu li baš morali da ga teraju
da dvaput gleda isto – kako Anu daju drugom muškarcu?

Vilijam Brereton je svedok na venčanju; on je ionako stalno uz
Henrija, u njegovim privatnim obajama. – Jesi li ti stvarno ovde? – pita
ga Kromvel. – Ili si negde drugde? Vi gospoda se hvalite kako umete da
budete na dva mesta u isto vreme, kao veliki sveci.

Brereton ga ošine pogledom. – A ti pišeš ona pisma za Čester, pišeš.
– Kraljevska posla. Kako da ne pišem?
Govore šapatom, ne mogu drugačije, jer Roland upravo uzima
mladoženjinu i nevestinu ruku i spaja ih. – Reći ću ti ovo samo jednom.
Ne mešaj se nipošto u moje porodične stvari. Ili ćeš se gadno provesti,
gazda-Kromvele, i ne sanjaš kako.
Anu opslužuje samo jedna dama, njena rođena sestra. Dok odlaze –
kralj hvata ženu za nadlakticu i odvlači je prema muzici, upravo svira
harfa – Meri se okreće i počasti Kromvela onim svojim raskošnim
osmehom. Podiže zatim ruku, palac i prst joj razmaknuti dva-tri
centimetra.
Oduvek je govorila: ja ću prva saznati. Ja ću joj raskopčati mider.
Kromvel poziva Vilijama Breretona, krajnje uljudno, da nastave

razgovor; kaže mu: pogrešio si kad si meni pretio.
Kromvel se vraća u svoju kancelariju u Vestminsteru. Zna li kralj već,

pita se usput. Verovatno ne zna.
Seda za svoje nacrte. Ljudi unose sveće. Kromvel ugleda senku

sopstvene šake kako se pomera preko papira, svoju sopstvenu pesnicu,
koju ni baršunasta rukavica ne može da sakrije. Ne želi Kromvel da se
bilo šta ispreči između njega i tkanja papira, te crne linije mastila što
teče i teče, pa zato skida prstenje, Volsijev s tirkizom i onaj s rubinom,
Fransoin – za Novu godinu, kralj skinuo prsten i vratio mu ga,
optočenog kod majstora u Kaleu, i rekao tada, kao što vladari to imaju
običaj, u neočekivanom naletu poverenja, neka ovo bude naš poseban
znak, Kromvele, pošalji mi papir s ovim, i ja ću znati da je tvoje, makar i
nemalo tvoj pečat.

Henrijev prisan prijatelj koji je stajao u neposrednoj blizini – beše to
Nikolas Kerju – naglas je primetio: prsten Njegovog veličanstva stoji ti
kao saliven. Ako on kaže, onda je tako.

Kromvel okleva, pero mu lebdi nad hartijom. Piše onda: – Ovo
kraljevstvo, zemlja Engleska, zapravo je carevina. Ovo kraljevstvo, zemlja
Engleska, zapravo je carevina, i kao takva je i u svetu uvažena, a njome
upravlja vrhovni vladar i kralj...

U jedanaest sati, pri dnevnoj svetlosti koja će od toga časa samo još
jenjavati, ruča Kromvel s Kranmerom u njegovom stanu u Kenon Rouu,
gde Kranmer živi dok ne bude stupio na novu dužnost, kada će se i
preseliti u palatu Lambet. Kranmer je uvežbavao svoj novi potpis:
Tomas, izabrani nadbiskup od Kenterberija. Uskoro će, dakle,
obedovati uz pompu, ali danas, kao kakav odrpani naučnik, mora da
gurne papire u stranu da bi raširio stolnjak, a onda iznose usoljenu ribu,
koju Kranmer blagoslovi.

– Od toga neće postati ukusnija – kaže Kromvel. – Ko ti ovde kuva?
Poslaću ti ja nekoga.

– Brak je, znači, sklopljen? – To baš liči na Kranmera: da čeka da mu
neko drugi sâm kaže šta se dešava, a on da radi šest sati dnevno u
tišini, strpljivo, glave zagnjurene u knjige.

– Da, Roland je valjano obavio posao. Niti je Anu venčao s Norisom,
niti kralja s Aninom sestrom. – Kromvel otresa salvetu. – Saznao sam

nešto. Ali moraćeš, bogami, kleštima da čupaš iz mene svaku reč.
Kromvel se nada da će mu Kranmer, dok iz njega čupa svaku reč,

otkriti onu tajnu koju je pominjao u svom pismu, tajnu zapisanu na
margini stranice. Ali to mora da je bila tek neka sitnica koja je u
međuvremenu već pala u zaborav. A s obzirom na to da je budući
nadbiskup od Kenterberija zauzet čeprkanjem po ribljoj krljušti i koži,
on njemu saopštava novost: – Ana već nosi dete.

Kranmer podiže pogled. – Ako to budeš govorio takvim tonom,
pomisliće ljudi da si za to sâm zaslužan.

– A ti nisi u čudu? Nije ti drago?
– Pitam se samo, koja li bi ovo riba trebalo da bude? – kaže Kranmer,
jedva zainteresovan. – Ma, oduševljen sam, naravno. Ali znao sam ja to,
shvataš, jer taj brak je čist – zašto ga bog ne bi blagoslovio potomstvom?
I naslednikom?
– Naslednikom, svakako. Gledaj. – Kromvel vadi papire na kojima je
radio u poslednje vreme. Kranmer propere prste od ribe i nagne se
prema svetlosti sveće. – Posle Uskrsa, znači – kaže on čitajući – bilo bi
protiv zakona i u suprotnosti s kraljevim isključivim pravom da se papi
podnosi bilo kakva žalba. I eto, propade Katarini parnica. A ja,
nadbiskup kenterberijski, mogu da rešavam kraljev slučaj pred ovim
našim sudovima. Bogami, dugo se na to čekalo.
Kromvel se smeje. – Na tebe se dugo čekalo. – Kranmer je bio u
Mantovi kad je saznao kakvu počast kralj namerava da mu ukaže. Kući
je krenuo zaobilaznim putem: Stiven Von ga je sreo u Lionu, pa ga
poterao sleđenim putevima, kroz smetove Pikardije, ka moru. – Što si
odugovlačio? – pita ga Kromvel. – Zar nije san svakog dečaka da
postane nadbiskup kad poraste? Ono, istina, sa mnom nije tako bilo,
kad bolje razmislim. Ja sam hteo da imam svog medveda.
Kranmer ga pogleda, po izrazu lica reklo bi se da se zamislio. –
Sigurno bi to moglo da se udesi.
Gregori ga je jednom pitao, kako ćemo znati kad se doktor Kranmer
šali? A on mu je odgovorio: nećeš nikako znati kad se šali, jer češće ćeš
usred januara viđati jabuku u cvatu negoli Kranmera da se šali. A sada
će, eto, Kromvel bar nekoliko sedmica provesti pomalo se pribojavajući
da bi mečka mogla svaki čas da mu zaigra pred vratima. Dok se rastaju

toga dana, Kranmer podigne pogled sa stola i kaže: – Naravno, nisam to
znao i zvanično.

– Za dete?
– Za brak. Pošto je već na meni da donesem odluku o kraljevom
prethodnom braku, ne bi bilo na mestu da činim to unapred znajući da
je novi brak već sklopljen.
– U pravu si – kaže Kromvel. – Šta se sve Rolandu rano ujutro mota
po glavi, njegova je stvar, i nas ne zanima. – Kranmera ostavlja glave
pognute nad ostacima obeda, kao da proučava ribu ne bi li je ponovo
sastavio.
Pošto naš raskid s Vatikanom još nije potpun, ne možemo postavljati
novog nadbiskupa sem ako ga papa imenuje. Izaslanici u Rimu
ovlašćeni su da govore šta bilo, da obećavaju šta bilo, pro tem, samo da
privole Klementa. Kralj mu, zaprepašćen, kaže: – Znaš li ti koliko
papske bule koštaju, po Kenterberiju? I da ću ja lično morati da ih
platim? A znaš li ti koliko košta njegovo ustoličenje? – A onda dodaje: –
To se mora obaviti kako dolikuje, naravno, bez propusta, ništa da se ne
izostavi.
– Biće to poslednji novac koji Vaše veličanstvo šalje u Rim, ako sve to
ubuduće poverite meni.
– A znaš li ti – kaže mu kralj, kao da je otkrio nešto neverovatno – da
Kranmer nema ni penija sopstvenog novca? On ništa ne može da
priloži.
On pozajmi novac, u ime Krune, od jednog Salvaga, bogatog
Ðenovljanina koga je ranije imao prilike da upozna. Da bi ga ubedio da
pozajmi pare, šalje mu na kuću graviru za kojom taj Sebastijano, zna to
Kromvel, odavno žudi. Na graviri je prikazan mladić koji stoji u bašti,
pogleda uprtog u prazan prozor, na kojem bi, valjda, uskoro trebalo da
se pojavi neka gospa; njen miris već lebdi u vazduhu, a i ptice na
granama ispitivački gledaju u tom pravcu, spremne da zapevaju.
Mladić u rukama drži knjigu; knjiga je u obliku srca.
Kranmer svaki dan sedi po odborima u zabačenim sobama
vestminsterskim. Sastavlja za kralja dokument, da mu pokaže da, sve i
da njegov pokojni brat nije konzumirao brak s Katarinom, to ne utiče na
eventualno poništenje tog braka, jer izvesno je da su njih dvoje, Artur i

Katarina, nameravali da se uzmu, a sama ta namera stvara međusobnu
sklonost; takođe, onih noći koje su proveli zajedno, mora biti da je u njih
postojala namera da prave decu, makar to i ne činili na pravi način. A
kako neće sad ni od Henrija ni od Katarine da naprave lažovčine, ljudi
iz odbora smišljaju okolnosti u kojima je taj brak, je li, mogao biti
delimično konzumiran, ili donekle konzumiran, a da bi im to pošlo za
rukom, moraju da smišljaju raznorazne nesreće i bruke koje mogu da
zadese muškarca i ženu koji noću ostanu sami u sobi. A je l’ se vama
sviđa to, pita ih Kromvel; posmatra njihove pogrbljene, prašnjave
prilike, i procenjuje da li ti ljudi uopšte imaju iskustva neophodnog za
taj posao. Kranmer u svom pisaniju uporno kraljicu naziva
„najblagorodnija Katarina“, kao da njeno spokojno lice, oivičeno
lanenim jastukom, želi da izdvoji od svih onih nedostojnosti
nametnutih donjim delovima njenog tela: od ušeprtljanih, nestrpljivih
mladićkih prstiju koji je diraju po butinama.

U međuvremenu Ana, kraljica Engleske u senci, otrže se gospodi iz
svoje pratnje na galeriji u Vajtholu; smeje se i trčkara, skakuće gotovo, a
oni jure za njom, da je zaustave, kao da je opasna, ali Ana izmiče
njihovim rukama, smejući se. – Znate li da silno žudim za jabukama?
Kralj kaže da, čim mi se jedu jabuke, to znači da sam trudna, a ja njemu
kažem, ne, ne, sigurno nije to... – Okreće se, pa se vrti ukrug. Rumena je
u lice, suze joj prosto iskaču iz očiju, izgleda to kao da suze pršte iz nje,
kao voda iz nepodešene fontane.

Tomas Vajat se probija kroz gomilu. – Ana... – Hvata je za ruke,
privlači je sebi. – Ana, ćuti, dušo... ćuti... – Ona jeca, grca, pa mu se samo
skljoka na rame. Vajat je pridrži u padu; a sve vreme gleda oko sebe,
kao da se zatekao go golcat na drumu i sad čeka da se pojavi neki
putnik i dobaci mu nešto odeće, da zakloni sramotu od tuđih pogleda.
Među prisutnima je i Šapui; ambasador hitro izlazi, s očitom namerom,
nožice mu samo rade, podrugljiv osmeh mu titra na usnama.

To je, dakle, vest koju će preneti caru. Dobro bi bilo da je prethodni
brak poništen, a novi sklopljen i obznanjen celoj Evropi pre nego što
bude objavljeno da je Ana u blagoslovenom stanju. Ali, kad bolje
pogledate, nemojte se nadati savršenom životu ako služite nekog
vladara; kô što reče Tomas Mor, ne može se u raj stići na dušeku od

perja.
Dva dana kasnije Kromvel ostaje nasamo s Anom; ona se zavukla u

ambrazuru kraj prozora, žmuri, greje se kao mačka na tanušnom snopu
zimskog sunca. Pruža mu ruke, mada u tom času jedva da ga
prepoznaje; znači li to da bi joj svako bio dobrodošao, samo da je
muško? On je dodirne lako, po vrhovima prstiju. Crne Anine oči naglo
se otvaraju; kao dućan kad podigneš kapke: dobro jutro, gazda-
Kromvele, šta bismo jedno drugom mogli danas da prodamo?

– Meri mi se ovde popela – kaže ona – i želela bih da je se otarasim.
Je l’ to ona misli na princezu Meri, Katarininu kćerku. – Trebalo bi već
jednom da se uda – nastavlja Ana – pa da mi se lepo skloni s puta. Ne
želim više u životu da je vidim. Ne želim više u životu da pomislim na
nju. Dugo sam tako zamišljala kako bi bilo da se ona uda za nekog
tamo koga niko ne zna.
On čeka, još ne zna o kojoj je Meri reč.
– Neće ona, pretpostavljam, biti loša žena, pod uslovom da se uda za
nekoga ko je pripravan da je drži lancima prikovanu za zid.
– A... mislite na svoju sestru Meri.
– A šta si ti mislio? Ooo! – prasne ona u smeh – A ti mislio da govorim
o onoj Meri, kraljevom kopiletu! Pa, kad me već podseti, i nju bi trebalo
udati. Koliko ona ima godina?
– Ove godine će navršiti sedamnaest.
– A još onako patuljasta? – Ana i ne čeka odgovor. – Naći ću ja njoj
nekog starog gospodina, nekog nadasve časnog, onemoćalog matorog
gospodina, koji s njom neće imati dece, a kome ću ja uredno platiti samo
da se drži što dalje od dvora. Ali što se ledi Keri tiče, šta s njom da se
radi? Ne može se udati za tebe. Mi je zadirkujemo, kao, eto, zagledala
se u tebe. Ima plemenitih gospi koje potajno vole muškarce običnoga
roda. A mi joj kažemo: Meri, o, pa ti žudiš da počineš u rukama jednog
kovača... i od same pomisli na to, želja u tebi biva sve jača.
– Jeste li srećni? – pita je Kromvel.
– Jesam. – Ana obori pogled, i njene male šake otpočinu na rebrima. –
Jesam, zbog ovoga. Vidiš – govori ona polako – oduvek su me želeli. Ali
sada me cene. A to je, nalazim, nešto drugo.
On ćuti, pušta je da se nosi sa sopstvenim mislima; a vidi da su joj te

misli mnogo drage. – Dakle – kaže ona – ti imaš tog sestrića Ričarda,
koji mu dođe kao neki Tjudor poreklom, mada nikako da shvatim kako.

– Mogu da vam nacrtam rodoslovno stablo.
Ona vrti glavom, smeška se. – Što da se mučiš... Otkad se ovo desilo –
prsti joj kliznu naniže – budim se ujutro i teško mi je i rođenog imena
da se setim. Uvek sam se pitala zbog čega žene tako poblesave, a sad,
eto, znam.
– Pomenuste mog sestrića.
– Viđala sam ga s tobom. Odlučan dečko, tako mi bar izgleda. Mogao
bi da bude dobar za nju. Ona hoće krzna, hoće nakit. A ti to, zar ne,
možeš da joj priuštiš? I po jedno dete u kolevci svake druge godine. A
sad, ko je otac, to ti sredi tamo, kod svoje kuće.
– A ja mislio – kaže on – da vaša sestra ima nekoga?
Ne želi Kromvel osvetu; samo razjašnjenje.
– Ima li? O... ti Merini... Uglavnom je to uvek nešto kratkog daha, a
ponekad nađe i neke mnogo čudne ljude, kao što i sâm znaš, uostalom.
– To nije pitanje. – Dovedi svoju decu na dvor. Da ih vidimo.
Kromvel odlazi, a ona opet sklapa oči, tonući u tu zubatu toplinu,
prepuštajući se tanušnom zraku sunca od kakvog se više, u februaru, i
ne može očekivati.
Kralj mu je obezbedio smeštaj u staroj palati u Vestminsteru, da ima
gde da prespava kad ostane do kasno na poslu. A kad ne može da se
vrati kući, u glavi prolazi kroz sobe u Ostin Frajarsu, prizivajući iz
sećanja slike koje je ostavio po prozorskim pragovima, ispod hoklica, ili
u vunenim laticama cveća rasutog pred Anselminim nogama na
tapiseriji. Na izmaku dugog dana Kromvel večera s Kranmerom i
Rolandom Lijem, koji ide od radnika do radnika i požuruje ih. Ponekad
im se za trpezom pridruži i Odri, lord kancelar, ali bez ikakve pompe;
sede tu kao društvance studentskih mastiljara i razgovaraju dok
Kranmeru ne dođe vreme za spavanje. Kromvel bi da izmori radom te
ljude, da isproba dokle i koliko može na njih da se osloni, da otkrije
njihove slabosti. Odli je razborit advokat; ume rečenicu da proseje kao
što kuvar proseje džak pirinča. Rečit je govornik, istrajan kad se uhvati
za nešto, i potpuno posvećen karijeri; sada, kad je na dužnosti
kancelara, cilj mu je da, uz službu, ostvari i odgovarajući prihod. On,

naime, veruje da je sve to podložno dogovoru; veruje u parlament, u
kraljev uticaj na rad parlamenta, ali na verska pitanja... Recimo, sve u
svemu, da su Odlijeva lična uverenja fleksibilna. Što se Lija tiče,
Kromvel se pita da li taj uopšte veruje u boga – mada ga to očigledno ne
sprečava da baca oko na biskupiju. Kaže mu: – Rolande, je l’ bi poveo sa
sobom kući mog Gregorija? Mislim da mu je Kembridž već dao sve što
je ovaj mogao da uzme. Priznajem, pri tom, da Gregori Kembridžu nije
dao ništa.

– Povešću ga ja sa sobom na selo – kaže Roland – kad krenem gore na
sever da se prepirem s biskupima. Dobar je dečko Gregori. Ne baš
najnapredniji, ali to se već dâ razumeti. Naći ćemo mi nešto za njega.

– Ne nameravaš valjda u crkvu da ga šalješ? – pita Kranmer.
– Naći ćemo, rekoh – zagrmi Roland – nešto za njega.
U Vestminsteru Kromvelovi pisari samo ulaze i izlaze, s novostima,
tračevima i papirima, a on kod sebe drži Kristofa, navodno da mu vodi
računa o odeći, a u stvari da ga zasmejava. Nedostaje mu muzika koju
svake noći slušaju u Ostin Frajarsu, a i ženski glasovi koji tamo uvek
dopiru iz drugih soba.
Veći deo sedmice Kromvel provodi u Kuli, ubeđujući poslovođe da
ne štede svoje ljude ni po mrazu ni po kiši; proverava blagajnika,
prepravlja popis kraljevih dragulja, zlata i srebra. Poziva upravnike
kovnice, i predlaže da proveravaju na uzorcima težinu kraljevskih
kovanica. – Ono što bih stvarno voleo – kaže on – jeste da od naših,
engleskih novčića napravimo tako pouzdan novac da trgovci tamo,
preko mora, ne gube vreme mereći ga.
– Imate li vi ovlašćenje za to?
– Što, je l’ vi to nešto krijete?
Piše kralju predstavku, navodeći izvore kraljevih godišnjih prihoda,
sa svim pojedinostima kroz koje vladinim službama sredstva pristižu.
Izveštaj je izvanredno precizan. Kralj ga pročita jednom, pa drugi put.
Okreće papir da vidi nije li slučajno nešto uvijeno ili nejasno ispisano na
poleđini. Ali nema ničega.
– Ništa novo – kaže on, gotovo se izvinjavajući. – Pokojni kardinal je
sve to znao napamet. Moraću stalno da se obraćam kovnici. Ako Vaše
veličanstvo nema ništa protiv.

Svraća u posetu jednom zatvoreniku u Kuli, Džonu Fritu. Na njegov
zahtev, koji se sada ne može prenebregavati, zatvorenik boravi u
prostoriji iznad površine tla, ima topao krevet, dovoljno hrane, a dobija i
vina, hartije i mastila; Kromvel mu je, istina, preporučio da sve što
napiše skloni negde čim čuje ključ u bravi. Čeka neko vreme da ga
ključar pusti unutra, a sve vreme gleda u zemlju, nimalo se ne radujući
onome što će tamo videti; ali Džon Frit ustaje od stola, fin je to mladić,
onako vitak, vrstan poznavalac grčkog, pa kaže: gazda-Kromvele, znao
sam da ćete doći.

Uzima Frita za ruke, a ono sama koža i kosti; šake su mu hladne i
suve, a odaju ga tragovi mastila. Kad je već ovoliko poživeo, pomisli
Kromvel, sigurno nije baš tako nežan. Svojevremeno je Frit, s grupom
učenih ljudi, čamio u podrumu Volsijevog koledža, gde su tindejlovce
držali pošto drugde nije bilo bezbedno. Kad je došlo leto i udarila kuga,
sve živo u podrumu je pomrlo; preživeo je samo Frit, koji je tako ležao u
mraku među leševima sve dok se neko nije setio da ga pusti napolje.

– Gazda-Frite – kaže mu Kromvel – da sam ja kojim slučajem bio u
Londonu kad su vas uhapsili...

– Ali dok ste vi boravili u Kaleu, Tomas Mor se dao na posao.
– A što ste se uopšte vraćali u Englesku? Ne, nemojte mi reći. Ako ste
se bavili Tindejlovim radom, onda bolje da ništa i ne znam o tome.
Kažu da ste se u međuvremenu i oženili, je li to istina? U Antverpenu.
Ako postoji nešto što kralj nikako ne trpi – dobro, mnogo toga kralj
nikako ne trpi – onda su to oženjeni sveštenici. Sem toga, on mrzi
Lutera, a vi ste preveli Lutera na engleski.
– Tužilaštvo više nema šta da doda: tako ste dobro izneli ceo slučaj.
– Morate prvo vi meni pomoći da bih mogao ja da pomognem vama.
Ako bih uspeo da vam ugovorim prijem kod kralja... morali biste da
odete spremni, jer on je vrlo lukav u bogoslovskim pitanjima... Šta
mislite, da li biste mogli malo da umekšate svoje stavove, da mu se
prilagodite?
Vatra gori, ali u sobi je ipak hladno. Ne može čovek nikako da
pobegne od izmaglice i isparenja s Temze. Frit kaže, jedva čujnim
glasom: – Tomas Mor još nije sasvim izgubio kraljevo poverenje. I
napisao mu je pismo u kojem kaže – Frit nekako uspeva da se nasmeši

– da sam ja Vajklif, Luter i Cvingli u jednom telu, umotan i dobro
uvezan: kao da ste jednim reformatorom nadenuli drugog, kako se to
radi za gozbu, kad fazanovim mesom nadenete pile, a onda piletom
gusku. Mor se nameračio na mene, i nemojte stoga da trošite kredit i
molite kralja za milost. A što se tiče smekšavanja stavova... Ja verujem, i
reći ću to pred svakim sudom...

– Nemoj, Džone.
– Reći ću pred svakim sudom isto ono što ću reći pred poslednjim
sudom – da je euharistija obično parče hleba, da za pokoru nema
potrebe, da je čistilište obična izmišljotina koja se u svetim spisima
nigde ne pominje...
– Ako dođu neki ljudi i kažu: hajde s nama, Frite, ti s njima i pođi.
Biće to moji ljudi.
– Mislite da možete da me izvedete iz Kule?
Uz božju pomoć, ništa nije nemoguće, kaže Tindejlova Biblija. – Ako i
ne može iz Kule, moći će kad te budu vodili na saslušanje, to nam je
šansa. Budi spreman da je iskoristiš.
– Ali čemu to? – Frit govori usrdno, kao da se obraća nekom đačetu. –
Mislite da možete da me držite u kući, pa da onda čekamo da se kralj
predomisli? Trebalo bi da pobegnem odavde, odem do Pavlovog krsta i
pred Londoncima kažem ono što sam maločas rekao vama.
– Tvoj svedok ne može da čeka?
– Na Henrija ne može. Ja bih mogao do starosti da čekam.
– Spaliće te.
– A vi mislite da ja ne mogu da podnesem bol. U pravu ste, ne mogu.
Ali oni mi neće ostaviti izbor. Mor kaže: teško se za čoveka može reći da
je junak zato što stoji i gori kad su ga prethodno vezali za lomaču. Pisao
sam knjige, i ne mogu sad da ih izbrišem. Verujem u nešto, i ne mogu
sad te vere da se odreknem. Ne mogu život da proživim drugačije nego
što sam ga proživeo.
Kromvel ga ostavlja. Četiri je sata: saobraćaj na reci je proređen,
neopipljiva, a neumoljiva para gmiže duž linije što razgraničava
vazduh od vode.
Sutradan osvane vedar, hladan dan; u društvu francuskog izaslanika
kralj silazi do kraljevske barže, da vidi kako radovi napreduju; bliski

su, kralj hoda prebacivši ruku preko Dentvilovog135 ramena, ili ga,
bolje reći, držeći za naramenicu; Francuz se obukao u toliko slojeva da
izgleda širi od vrata, ali i dalje drhti od hladnoće. – Naš prijatelj bi
morao nečim da se razonodi, da mu krv prostruji – kaže kralj. – A s
lûkom je mnogo trapav – kad smo prošli put išli u lov, toliko se tresao
da sam u jednom trenutku pomislio da će ispaliti strelu sebi u stopalo.
Žalio se, inače, da mu kao sokolari nismo dorasli, pa sam mu rekao da
bi trebalo s tobom, Kromvele, da izađe u polje.

Da li on to njemu obećava malo slobodnog vremena? Kralj se odšeta,
ostavlja ih same. – Neću po ovakvoj hladnoći – kaže izaslanik. – Ne
pada mi na pamet da stojim na ledini po vetru, to bi mi došlo glave.
Kad će nas ponovo ogrejati sunce?

– O, negde u junu. Ali sokolovi će se tad već mitariti. Ja sam sebi
zacrtao da u avgustu ponovo pustim one svoje, pa stoga nil
desperandum,136 mesje, naći ćemo mi sebi razonode.

– Nemate nameru da odlažete krunisanje, zar ne? – Uvek tako biva;
prvo se malo proćereta i proćaska, a onda ambasador mora da istera
svoje. – Kad je moj gospodar sklapao sporazum, nije očekivao da će
Henri paradirati naokolo sa svojom nazoviženom i njenim velikim
stomakom. Sve bi bilo drugačije da ju je držao po strani.

Kromvel vrti glavom. Neće biti odlaganja. Henri tvrdi da ima
podršku biskupa, plemića, sudija, parlamenta i naroda; Anino
krunisanje najbolja je prilika da to i dokaže. – Nije bitno – kaže on. –
Sutra ćemo primiti papskog nuncija. Videćete kako će moj gospodar s
njim izaći na kraj.

Henri ih doziva odozgo, sa zidina: – Popnite se ovamo, gospodine, da
vidite kako se odavde lepo vidi moja reka.

– Čudi vas što se ovako tresem? – kaže Francuz strastveno. – Čudi
vas što sav drhtim kad stanem pred njega? Moja reka. Moj grad. Moje
spasenje, istesano i napirlitano samo za mene. Moj lični, po meri
skrojeni engleski bog. – Ambasador opsuje ispod glasa, pa počne da se
penje.

Papski nuncije dolazi u Grinič; Henri ga uzima za ruku i otvoreno mu
pripoveda kako ga njegovi bezbožni savetnici muče, a kako on bogzna
kako žudi da ponovo uspostavi savršene prijateljske odnose s papom

Klementom.
Deset godina biste mogli da posmatrate Henrija svaki dan, i da

nikada ne vidite isto. Čovek sâm sebi bira vladara: Kromvel se Henriju
divi sve više i više. Ponekad mu kralj izgleda nesrećan, ponekad
nemoćan, ponekad kao neko dete, ponekad kao majstor svog zanata.
Ponekad podseća na pravog umetnika po tome kako pogledom
obuhvata ono što radi; ponekad mu se ruka pomera, a on kao da taj
pokret uopšte i ne primećuje. Da mu je u životu dato neko niže mesto,
mogao je biti putujući glumac, i to vođa trupe.

Na Aninu zapovest, Kromvel dovodi na dvor svoga sestrića, a s njim i
Gregorija; Rejfa kralj već poznaje, jer on se ionako uvek mota oko njega.
Kralj stoji i dugo, dugo gleda u Ričarda. – Vidi se. Stvarno se vidi.

Nema ničeg na Ričardovom licu, bar koliko Kromvel može da
primeti, po čemu bi se moglo zaključiti da on u sebi ima tjudorovske
krvi, ali kralj mladića gleda očima čoveka koji vapije za rodbinom. –
Tvoj deda Ap Iven, strelac, istakao se u službi kralju, mom ocu. Lepe si
građe. Voleo bih da te vidim na vežbalištu. Voleo bih da te vidim na
turniru.

Ričard se pokloni. A onda se kralj, jer on je sámo otelotvorenje
uljudnosti, okreće prema Gregoriju i kaže: – I ti, gazda-Gregori, i ti si
jedan uistinu fini mladić.

Kralj odlazi, a Gregori sav ozaren, milo mu. Dodiruje se po ruci, po
onom mestu gde ga je kralj dodirnuo, i kraljevska milost prenosi se na
vrhove mladićevih prstiju. – Veličanstven je. Veličanstven, zaista.
Nisam mogao ni da sanjam... I još mi se obratio! – Okreće se prema ocu.
– Kako to tebi polazi za rukom da svaki dan s njim razgovaraš?

Ričard ga pogleda postrance. Gregori ga lupne po ruci. – Nije bitno
što ti je deda bio strelac, šta li bi tek rekao da zna da ti je otac ovoliki? –
Palcem i kažiprstom pokazuje stas Morgana Vilijamsa. – Godinama već
jašem, skidam alke. Godinama već jurišam na onu lutku Saracena i
probadam ga kopljem, tu, bum, pravo kroz njegovo crno saracensko
srce.

– Da – na to će Ričard strpljivo – ali, bam, videćeš da je živ vitez
mnogo teži protivnik od drvenog nevernika. Nikada nisi ni razmišljao
koliko sve to košta – valjan oklop, puna štala dresiranih konja...

– Možemo mi to sebi da priuštimo – kaže Kromvel. – Izgleda da su
naši dani u pešadiji odbrojani.

Te noći u Ostin Frajarsu Kromvel pozove Ričarda da dođe do njega
posle večeri, da porazgovaraju u četiri oka. Možda i greši što mu to
iznosi kao nekakav poslovni predlog, navodeći mu od reči do reči ono
što je Ana pričala o njegovoj mogućoj prilici za ženidbu. – Nemoj da se
zanosiš. Tek treba da dobijemo kraljevo odobrenje.

– Ali ona me i ne poznaje – kaže Ričard.
Kromvel čeka primedbe; to da neko nekog ne poznaje – zar je to
primedba? – Ja te ništa neću siliti – kaže.
Ričard ga pogleda u oči. – Jeste li sigurni?
A kada sam te ja, taman zausti Kromvel da kaže, i tebe i bilo koga,
terao na bilo šta; ali Ričard ga prekine: – Ne, nećete me terati, znam, ali
stvar je u tome što ste se vi tako uvežbali u ubeđivanju ljudi, a ponekad
je, gospodine, prilično teško napraviti razliku između toga da li vas
neko ubeđuje ili vas raspali po nosu pa vas izgazi nasred ulice.
– Znam ja da je ledi Keri starija od tebe, ali je zato veoma lepa, rekao
bih – najlepša žena na dvoru, a i nije ni blizu toliko glupa kao što svi
misle. Sem toga, u njoj nema one zlobe kao u njenoj sestri. – Na neki
čudnovat način, pomisli Kromvel, ona mi je zapravo bila dobra
prijateljica. – A ti bi, umesto da doveka budeš kraljev nepriznati rođak,
postao njegov pašenog. Svi bismo od toga imali vajde.
– Titule, možda. Titulu za mene, titulu za vas. A i Elis i Džo bi se lepo
udale. A Gregori, šta s njim? Za njega mora bar grofica da se nađe, ništa
manje od toga. – Ričard govori potpuno nezainteresovano. Je li on to
možda samoga sebe hoće da nagovori? Teško je reći. Kromvel bez pô
muke čita srca mnogih ljudi, većine ljudi možda, ali ponekad je lakše
pročitati nekog stranca nego nekoga ko ti je rod. – A Tomas Bolen bi mi
bio tast. I ujka Norfok bi nam stvarno bio ujka.
– Zamisli samo kakvo bi lice napravio.
– O, to lice. Da, išô bi čovek bos po užarenom ugljevlju samo da vidi
izraz njegovog lica.
– Razmisli o tome. I nikom ništa ne govori.
Ričard odlazi lako klimnuvši glavom, ali bez i jedne jedine reči.
Izgleda da on to „nikom ništa ne govori“ tumači kao „nikom ništa ne

govori, samo Rejfu“, jer već deset minuta kasnije ulazi Rejf, i stane tako,
zagleda se u njega, pa sve podiže obrve. Riđokosi ljudi izgledaju
ponekad veoma napeto kad podignu obrve koje, zapravo, i nemaju. –
Ne moraš da pričaš Ričardu da se Meri Bolen meni svojevremeno
nudila. Nema ničeg među nama. Neće kod nas biti kao u Vulf Holu, ako
ti je to na pameti.

– A šta ako mlada misli drugačije? Čudi me te je ne daš Gregoriju za
ženu.

– Gregori je premlad. Ričardu su dvadeset tri godine, pravi uzrast za
ženidbu, ako čovek to sebi može da priušti. A ti si te godine već prošao
– vreme je i ti da se ženiš.

– Idem ja, pre nego što i meni nađeš neku Bolenku. – Rejf se okreće,
pa kaže blagim glasom: – Samo još nešto, gospodine, a mislim da
upravo to daje Ričardu još malo vremena... naši životi i sve naše zavisi
od te gospe, a sem toga što je nestalne naravi, ona je i smrtna, a čitava
dosadašnja istorija kraljevog braka lepo nas uči da dete u materici nije
isto što i naslednik u kolevci.

***

U martu iz Kalea stiže vest: umro je lord Berners. Kromvel se priseća
popodneva provedenog u Bernersovoj biblioteci, dok je napolju besnela
oluja: kad se sad priseća, liči mu to na mirnu luku, na poslednje
trenutke koje je stigao da posveti samome sebi. Želeo bi da kupi
njegove knjige – gospođi Berners rado bi isplatio velikodušnu sumu –
ali lordova pisana ostavština kao da je dobila noge i odšetala nekud,
delom u pravcu Frensisa Brajana, pokojnikovog sestrića, delom kod
Nikolasa Kerjua, takođe Kromvelovog poznanika. – Da li biste mu
oprostili dugove – pita on Henrija – barem dok mu je žena živa? Znate
da on za sobom nije ostavio...

– Nijednog sina. – Henrija ponese misao: da, nekad sam i ja bio u tom
hudom stanju, bez sinova, ali uskoro ću dobiti naslednika.

Kromvel donosi Ani neke činije od majolike. Na zidovima posudica
spolja je ispisana reč maschio,137 a iznutra su slike bucmastih plavokosih
beba s malim, gotovo neprimetnim falusima. Ana se smeje. Ako hoćete
da rodite muško, kaže joj on, morate stalno da se utopljavate, tako

savetuju Italijani. Pijte kuvano vino, da vam ugreje krv. Ništa hladno
voće, ništa riba.

Džejn Simor kaže: – Mislite da je to unapred odlučeno, šta će dete biti,
ili to bog odluči kasnije? Mislite li da ono sámo zna šta je? Šta mislite,
kad bismo mogli da vidimo unutrašnjost tela, da li bismo mogli da
vidimo je l’ dete muško ili žensko?

– Džejn, draže bi mi bilo da si još tamo dole u Viltširu – kaže Meri
Šelton.

Ana kaže: – Nema potrebe da me rasporite, gospođice Simor. Muško
je, i niko neka ne govori i ne misli drugačije. – Mršti se, a onda se nagne
napred, koncentriše se; mnogo jaku volju ima ta žena.

– Volela bih da rodim bebu – kaže Džejn.
– Pazi se ti – kaže joj ledi Rokford. – Ako ti naraste stomak, gospođice,
moraćemo živu da te zazidamo.
– Oni njeni bi je – kaže Ana – okitili cvećem. Kod njih tamo, u Vulf
Holu, ne znaju šta znači uzdržavanje.
Džejn je pocrvenela, sva se strese. – Ništa loše nisam mislila.
– Pusti je – kaže Ana. – To ti je jedna jalova rabota. – Okreće se onda
prema Kromvelu. – Tvoj zakonski nacrt još nije usvojen. Zbog čega se,
kaži mi, odugovlači s tim.
Ona misli na nacrt zakona po kojem bi bilo formalno ukinuto
podnošenje žalbi Rimu. Kromvel počinje da joj objašnjava da je
opozicija mnogo jaka, ali ona samo podigne obrve i kaže: – Moj otac se
zalaže za vaš zakon u Domu lordova, i Norfok je tu. Ko to nama sme da
se protivi?
– Proguraću ja to do Uskrsa, računajte na to.
– Ona žena koju smo videli u Kenterberiju... Priča se da njeni ljudi
štampaju knjigu s njenim proročanstvima.
– Možda i štampaju, ali ja ću se svakako postarati da knjigu niko ne
pročita.
– Priča se da je na Dan svete Katarine, baš dok smo mi boravili u
Kaleu, imala neku viziju u kojoj je videla kako princezu Meri krunišu
za kraljicu. – I ona govori dalje, tečno, brzo, to su mi neprijatelji, ta
proročica i svi ti tamo oko nje, i Katarina koja kuje zaveru sa carem, i
njena kćerka Meri, tobožnja naslednica, i Merina stara guvernanta

Margaret Pol, ledi Solzberi, ona i cela njena familija, sve su mi to
neprijatelji, i njen sin lord Montagju, njen sin Redžinald Pol, koji je tamo
preko, ljudi pričaju da i on ima pretenzije na presto, pa što se onda ne
vrati ovamo, da se vidi da li je on, i koliko je lojalan? Henri Kurtene,
markiz od Egzetera, i on smatra da ima pravo na presto, ali kad ja
rodim sina, to će mu ohladiti glavu. Ledi Egzeter, Gertruda, tâ ti se
povazdan žali kako su plemiće istisnuli ljudi nižega roda, a ti dobro
znaš šta ona misli kad to kaže.

Miledi, kaže Anina sestra blagim glasom, nemoj se uzrujavati.
Ne uzrujavam se ja, kaže joj Ana. Položivši dlan na dete koje joj raste
u utrobi, staloženo progovara: – Ti ljudi hoće da me ubiju.
Dani su još kratki, kraljev fitilj još kraći. Šapui se klanja i uvija pred
njim, grči se i bekelji, kao da se sprema da zamoli Henrija za ples. –
Pročitao sam izvesne zaključke do kojih je došao doktor Kranmer, i
ostavilo me je to donekle u zabuni...
– Moj nadbiskup – kaže kralj hladno; uz velike troškove, konačno je
obavljeno miropomazanje.
– Mislim na zaključke u vezi s kraljicom Katarinom...
– S kim? Mislite na suprugu mog pokojnog brata, princezu od Velsa?
– ... jer Vaše veličanstvo svakako zna da su odobrenja izdata u
takvom vidu da vaš brak učine pravno valjanim, bez obzira na to da li
je prethodni brak konzumiran.
– Reč „odobrenje“ ne želim da čujem – kaže Henri. – I ne želim više
da pominjete to što nazivate mojim brakom. Papa nema prava da
ozakoni incest. Ja Katarinin muž nisam ništa više nego vi.
Šapui se pokloni.
– Da taj ugovor nije bio nevažeći – kaže Henri, sad već na ivici
strpljenja – ne bi me kaznio bog, i ne bih toliku decu izgubio.
– Mi ne znamo da li blagoslovena Katarina više ne može da rađa. –
Šapui mu uputi jedan lukav, delikatan pogled.
– Kažite mi: šta mislite, zbog čega ja ovo radim? – Kralj zvuči
znatiželjno. – Iz požude? Je l’ to mislite?
Ubijaš kardinala? Deliš zemlju? Praviš raskol u crkvi? – Iz
ekstravagancije, čini mi se – promrmlja Šapui.
– Ali to tako vi mislite. To vi tako prenosite caru. A grešite. Ja sam u

ovoj zemlji domaćin, gospodine, i to što s jednom ženom, uz božji
blagoslov, stupam u zajednicu, ima za cilj isključivo to da mi ona rodi
sina.

– Ali niko i ništa ne može Vašem veličanstvu jemčiti da će dobiti
upravo sina. Ili uopšte živo dete.

– A što ne bih dobio sina? – Henri se sav zajapurio. Ustao je, viče,
toliko se naljutio da mu suze teku niz lice. – Nisam li ja muškarac kao
svaki drugi? Nisam li? Zar nisam?

Opasno je njuškalo taj carev čovek; ali čak i on zna da je, kad
rasplačeš kralja, poslednji čas da se skloniš. Dok izlazi – brišući prašinu
sa sebe, onim njemu svojstvenim, samoomalovažavajućim užurbanim
pokretima – Šapui kaže: – Treba napraviti razliku između dobrobiti
cele zemlje i dobrobiti loze Tjudora. Ili se vi, možda, ne slažete sa
mnom?

– Pa ko je onda vaš kandidat za presto? Vaš miljenik Kurtene, ili Pol
možda?

– Ne bi trebalo da se rugate ličnostima kraljevske krvi. – Šapui
protrese rukave. – Sada sam barem i zvanično obavešten o stanju u
kojem se gospa nalazi, dok sam dosad to mogao da zaključim samo na
osnovu pojedinih izliva ludosti kojima sam i lično prisustvovao... Znate
li vi, Kremijele, koliko polažete na telo jedne žene? Nadajmo se samo da
je ništa zlo neće zadesiti, a?

Kromvel uhvati ambasadora za ruku, okreće ga prema sebi. – Kakvo
zlo? Na šta ste mislili, kažite.

– Bih ja, ako prestanete da me stežete. Hvala. Malo vam treba da
počnete da zlostavljate ljude, po čemu se, štono kažu, najbolje vidi koje
ste fele. – Bogzna kako je smeo na rečima, ali sav se trese. – Osvrnite se
oko sebe pa se sami uverite koliko njen ponos i njena drskost vređaju
vaše plemstvo. Ni njen ujak ne može više da svari njene smicalice.
Najstariji kraljevi prijatelji pronalaze razne izgovore ne bi li se sklonili s
dvora.

– Čekajte samo da bude krunisana – na to će Kromvel. – Svi oni ima
da dotrče.

U nedelju, dvanaestog aprila, na Uskrs, Ana s kraljem dolazi na
svečanu misu; za nju se mole kao za kraljicu Engleske. Kromvelov

zakonski nacrt usvojen je upravo juče; on očekuje skromnu nagradu, i
pre nego što kraljevska svita pođe na doručak, kralj mu dâ znak da
priđe i poveri mu položaj na kojem je nekada bio lord Berners, mesto
kancelara finansijâ. – Berners te je sâm predložio – kaže Henri kroz
osmeh. On voli da daje; kao neko dete, uživa u tome da unapred
zamišlja koliko ćete se obradovati.

Za vreme mise, Kromvel je mislima bio u gradu. Koliko li ga groznih
živinarnika čeka kod kuće? Ko li se sve svađao po ulicama, koliko li je
beba ostavljeno po stepeništima crkava, s koliko li će neposlušnih šegrta
imati to zadovoljstvo da porazgovara? Da li su Elis i Džo ofarbale jaja
za Uskrs? One su sad odrasle devojke, ali im ništa ne smeta da u kući
budu najmlađe još neko vreme, dok ne stasa novi naraštaj. Vreme bi,
inače, bilo da im potraži muževe. Ana, da je poživela, sada bi možda
već bila udata, a što se tiče Rejfa, on još nijednoj nije obećan. Kromvel
razmišlja o Helen Bar; kako samo ona brzo napreduje sa čitanjem, a i u
kući je dragocena; u Ostin Frajarsu ne bi više mogli bez nje. Kromvel je
sad već sve bliži uverenju da je njen muž poginuo, pa pomisli tako,
morao bih da razgovaram s njom, moram da joj kažem da je sad
slobodna žena. Previše je Helen pristojna da bi pokazala da se tome
raduje, ali kome pa i ne bi bilo drago da konačno čuje kako više ne mora
da robuje jednom takvom čoveku?

Henri i za vreme mise neprestano žamori. Prebira po papirima i
dodaje ih svojim savetnicima; tek kad dođe do osveštanja, on pada na
kolena, u žaru bogobojažljivosti, dok se čudo događa, tu pred njim, i
oblanda se pretvara u Gospoda samog. A tek što sveštenik izgovori:
„Ite, missa est“,138 on došapne Kromvelu: dođi da popričamo nasamo.

Okupljeni dvorani prvo moraju da se poklone pred Anom. Njene
pratilje se povlače i ostavljaju je samu na malom, suncem obasjanom
prostoru. Kromvel ih posmatra, posmatra i plemiće, i savetnike, među
kojima su, na ovaj praznični dan, i mnogi kraljevi drugovi iz detinjstva.
Naročito mu pažnju privlači ser Nikolas Kerju; odaje najdublje
poštovanje novoj kraljici, nema mu se šta zameriti; ali vidi se, ipak, da
se sav skiselio, ne može to nikako da sakrije. Namesti lice, Nikolase
Kerju, namesti ono svoje staro porodično lice. Čuje uto Anu kako govori:
to su mi neprijatelji; Kromvel sad proširuje listu Kerjuovim imenom.

Iza odaja u kojima se vode državni poslovi nalaze se kraljeve
privatne sobe, u kojima se viđa samo s najprisnijim prijateljima, gde ga
opslužuje gospoda iz njegove svite, i gde može konačno da predahne
od silnih ambasadora i uhoda. Tu se kao kod kuće oseća Hari Horis, koji
sada Kromvelu, sav se uprepodobivši, čestita na imenovanju na novu
dužnost, pa se udaljava, laka koraka.

– Vi znate da se Kranmer sprema da sazove sud kako bi se... to i
formalno... – Henri je rekao da ne želi više ni jednu jedinu reč da čuje o
svom braku, pa ni Kromvelu ne pada na pamet da bilo šta pominje. –
Zamolio sam ga da se sednica održi u prioratu u Danstejblu, jer to je,
koliko ono ima, nekih petnaestak-dvadeset kilometara od Ampthila,
gde je ona smeštena – tako da i ona može da pošalje svoje advokate, ako
joj je tako po volji. Ili da se lično pojavi na sudu. Ja bih želeo da odem do
nje, tajno, da niko ne vidi, samo da porazgovaram s njom...

Da se pobrine, zapravo, da ona ne učini ništa nepredviđeno.
– Dok ti ideš tamo, neka Rejf ostane kod mene – kaže kralj. Kad ga
neko tako lako razume, odmah se odobrovolji. – Na Rejfa mogu da se
oslonim, jer on će uvek reći ono što bi Kromvel rekao. Dobar ti je ovaj
momak. A i bolji je od tebe kad valja zadržati ozbiljno lice. Gledam ja
tebe, Kromvele, kad sedimo na savetu, a ti malo-malo pa pokriješ
rukom usta. Ponekad, znaš, i meni dođe da udarim u smeh. – Henri se
skljoka na stolicu, pa pokrije lice, kao da zaklanja oči od sunca. Vidi
Kromvel: kralj se opet sprema da brizne u plač. – Brendon kaže da mi je
sestra na samrti. Lekari više ništa ne mogu da učine za nju. Znaš kako je
lepu kosu nekad imala, kao od srebra da joj je kosa bila – moja kćerka je
na nju povukla. Kad joj je bilo sedam godina, bila je slika i prilika moje
sestre, kao svetica naslikana na zidu. Kaži mi, šta da radim sa ćerkom?
Kromvel čeka, dok se ne uveri da je to zaista bilo pitanje. – Budite
plemeniti prema njoj, gospodaru. Vratite joj spokoj. Ona ne bi trebalo da
pati.
– Ali moram, evo, da je proglasim kopiletom. Moram Englesku da
prebacim na svoju zakonitu decu.
– To će parlament da obavi.
– Da. – Kralj šmrkće. Briše suze. – Pošto Ana bude krunisana.
Kromvele, samo još jednu stvar, a onda ćemo da doručkujemo, jer sam

stvarno mnogo gladan. Ona zamisao, u vezi s nevestom za moga
rođaka Ričarda...

Kromvel u glavi, brzo, ređa sve žive engleske plemiće. Ali ne, sad mu
je jasno, kralj to govori o njegovom Ričardu, Ričardu Kromvelu. – Ledi
Keri... – nastavlja kralj osetno blažim glasom. – Pa, ovaj, razmišljao sam
o tome i... mislim da... ne. Ili bar... ne sada.

Kromvel klimne glavom. Jasni su mu kraljevi razlozi. Kad Ana čuje,
vatru ima da bljuje.

– Ponekad mi to dođe kao uteha – kaže Henri – kad ne moram samo
da pričam, i pričam. Ti si, možebiti, rođen da me razumeš.

To je jedno od mogućih viđenja njihovog odnosa. Kromvelu je bilo
šest godina, ili tu negde, kad je Henri došao na ovaj svet, i on je te
godine i te kako dobro iskoristio. Henri skida vezenu kapu, baca je dole,
prolazi šakama kroz kosu. Kao i Vajatova zlaćana griva, i Henrijeva
kosa se vidno proređuje, otkrivajući oblik njegove masivne lobanje. Na
trenutak liči na neki rezbaren kip, na prostiju formu samoga sebe, ili
nekog pretka; liči na pripadnika rase džinova koji su tumarali
Britanijom, ne ostavivši za sobom nikakvih tragova sem onih u snovima
njihovih majušnih potomaka.

Čim je uspeo da se izvuče, Kromvel se vraća u Ostin Frajarsu. Pa
valjda bi on mogao nekad da uzme slobodan dan? Masa okupljena
ispred njegove kapije u međuvremenu se razišla, pošto ju je Terston
prethodno počastio uskršnjim ručkom. Kromvel prvo odlazi u kuhinju,
da potapše svog čoveka po ramenu i ćušne mu zlatnik u džep. – Stotinu
razjapljenih čeljusti, kad vam se kunem – veli Terston. – A uveče će opet
da dođu.

– Sramota je što prosjaci uopšte postoje.
– Prosjaci, sutra malo. Iz ove kuhinje izlaze tako dobra jela, da sam
video tamo i neke gradske većnike, bogami, stoje tako, pokrili glave
kapuljačama, da ih ne prepoznam. A meni ovde puna kuća, bili vi tu
lično ili ne bili – te Francuzi, te Nemci, te Firentinci, a listom svi tvrde da
vas poznaju i svi nešto probirljivi, te ja bih da jedem ovo, te ja bih ono,
pa mi njihove sluge silaze ovamo dole, te dodaj trunčicu ovoga, te daj
malčice onoga. Ili nećemo više sve da ih hranimo, ili odmah da gradimo
hovu kuhinju.

– Postaraću se ja za to.
– Gazda Rejf kaže da ste za Kulu otkupili ceo jedan kamenolom tamo
u Normandiji. Kaže da su sad svi Francuzi potkopani i da upadaju u
rupe u zemlji.
A mnogo je lep taj kamen. Boje maslaca. Četiristo ljudi na platnom
spisku, a koga god zatekne da dangubi – smesta ga prebaci na
građevinske radove u Ostin Frajarsu. – Terstone, nemoj više nikom da
dozvoliš da tura trunčicu ovoga, malčice onoga nama u večeru. –
Pomisli, tako je ono biskup Fišer zamalo dušu ispustio; sem ako ipak
posredi nije bilo nedokuvano jelo. Što se pak toga tiče, Terstonu nema
čovek šta da prebaci. Kromvel prilazi loncu, pogleda unutra, krčka se. –
Gde je Ričard, je l’ znaš možda?
– Secka luk tamo pozadi, na stepeništu. O, mislite na gazda-Ričarda?
Gore, na spratu. Jede. Ljudi, gde ste?
Kromvel se penje na sprat. Eno uskršnjih jaja – a na jajima njegove
crte lica, nema greške. Džo mu je naslikala šešir i kosu, ali izjedna, tako
da izgleda kao da nosi kapu s naušnicima. Nabacila mu je bar dva
podvaljka. – Pa, gospodine – kaže mu Gregori – istina je da si počeo da
se gojiš. Kad je Stiven Von dolazio, nije mogao da poveruje da si to ti.
– Moj gospodar kardinal je bio kô pun mesec – kaže Kromvel. – A to
je prava misterija, jer on gotovo da nije mogao da se skrasi za stolom.
Taman sedne da jede, kad mora zbog nečeg da ustane, a čak i kad bi
seo za sto, jedva bi stigao nešto da prezalogaji od silne priče. A ja sam
već počeo samog sebe da sažaljevam. Od sinoć ništa nisam stavio pod
zub. – Stavlja, zatim, nešto pod zub, pa kaže: – Hoće Hans da me
naslika.
– Nadam se da Hans brzo trči – kaže Ričard.
– Ričarde...
– Večerajte.
– Ovo mi je doručak. Neka, nije bitno. Dođi.
– Srećni mladoženja – zadirkuje Gregori.
– Ti – pripreti mu otac – tebe ima da šaljem na sever, s Rolandom
Lijem. Ako misliš da sam ja težak čovek, čekaj tek da upoznaš Rolanda.
Ušavši u kancelariju, Kromvel kaže: – Kako stojiš na vežbalištu?
– Dobro. Kromvelovi će potući sve koji se prijave.

Kromvel se plaši za svog sina; da će pasti, da će ga osakatiti, da će
poginuti. I za Ričarda se plaši; na tim momcima počiva sva nada
njegovoga doma. Ričard kaže: – Pa, jesam li? Srećni mladoženja,
mislim?

– Kralj kaže da nisi. I nije to zbog mog porekla, ili tvog porekla – on
te, štaviše, naziva svojim rođakom. On nam je u ovom trenutku, rekao
bih, više nego naklonjen. Ali potrebna mu je Meri, i hoće da je zadrži.
Dete bi trebalo da stigne tek krajem leta, i on se boji i da pipne Anu. A
ne živi mu se ponovo u celibatu.

Ričard ga pogleda u oči. – Tako je rekao?
– Prepustio je meni da sâm zaključim. A pošto sam ja, eto, zaključio
šta je imalo da zaključim, prenosim sad to tebi, i obojica smo, naravno,
u čudu, ali ćemo to prevazići.
– Pretpostavljam da čovek može imati razumevanja za tako nešto, u
slučaju kad sestre liče jedna na drugu.
– Pretpostavljam i ja – kaže Kromvel.
– A on je poglavar naše Crkve. Nije ni čudo što nam se stranci smeju.
– Da je on inače uzoran u privatnom životu, mogao bi neko i da se...
iznenadi... ali mene, shvataš, mene zanima isključivo to kako on ovu
zemlju vodi kao kralj. Drugo bi bilo da on ugnjetava, da hoće da se
ogluši o parlament, da ne obraća pažnju na Donji dom i da svu vlast
uzme u svoje ruke... Ali on nije takav... tako da ja, zaista, ne mogu da se
brinem oko toga kako se ponaša prema svojim ženama.
– Ali da nije kralj...
– O, slažem se ja. Ti bi ga, je li, odmah iza brave... Ali vidi sad,
Ričarde, da ostavimo po strani Meri, i može se reći da se on do sada
prilično dobro držao. Ne možeš kod njega da vidiš punu sobu kopiladi,
kako to biva kod škotskih kraljeva. Bilo je žena, nije da nije, ali ko ume
poimence da ih nabroji? Jedino se zna za Ričmondovu majku i za
Bolenove kćeri. Obazriv je bio.
– A ja bih se usudio reći da ih Katarina zna sve poimence.
– Ko može za sebe da tvrdi da će biti veran muž? Hoćeš li ti biti
veran?
– Možda mi se i ne ukaže prilika da se oženim.
– Taman posla, imam ja devojku za tebe. Kćerku Tomasa Marfina

možda? Gradonačelnikova kćerka nije loša partija. A i ti ćeš u brak
uneti više od nje, ja ću se za to pobrinuti. Sem toga, sviđaš se Fransis.
Znam to, pitao sam je.

– Pitali ste devojku da se uda za mene?
– Pa, pošto sam sinoć tamo bio na večeri – nema svrhe da se
odugovlači s tim, zar ne?
– Pa i nema. – Ričard se smeje, pa se proteže na stolici. Njegovo telo –
sposobno, divljenja dostojno telo, koje je i na kralja ostavilo tako snažan
utisak – kao da se pročistilo od olakšanja. – Frensis. Dobro. Sviđa mi se
Frensis.
Mersi je zadovoljna izborom. Kromvel ni sâm ne može da pretpostavi
kako bi ona primila ledi Keri; sa ženama u kući nije tu temu ni načinjao.
– I za Gregorija gledaj što pre da nađeš neku partiju – kaže mu Mersi. –
Jeste on sasvim mlad, znam ja to. Ali ima muškaraca koji i ne odrastu
sve dok sami ne dobiju sina.
Nije o tome razmišljao, ali moglo bi biti tačno. U tom slučaju, ima
nade za kraljevinu Englesku.
Dva dana kasnije ponovo dolazi u Kulu. Brzo prolazi vreme od
Uskrsa do Trojice, kada će Ana biti krunisana. Kromvel pregleda nove
odaje, i naručuje da se postave mangali, kako bi se gips brže osušio.
Namera mu je da se zidovi što pre oslikaju – voleo bi da Hans može da
dođe, ali Hans je zauzet, slika Dentvila i kaže da će morati da požuri,
pošto ambasador već neko vreme moli kralja Fransou da ga opozove; sa
svakim brodom ka Francuskoj otplovi i po jedno pismo u kojem ovaj
cmizdri li cmizdri. Za novu kraljicu nećemo slikati one prizore iz lova
kakve čovek posvuda viđa, a ni one sumorne svete device sa spravama
na kojima su mučene, već će to biti boginje, golubice, beli sokolovi,
baldahini od zelenog lišća. U daljini će se videti gradovi na vrhovima
brda: u prvom planu hramovi, šumarci, srušeni stubovi i toplo plavo
nebo, sve to ocrtano, kao u kakvom ramu, bordurom u vitruvijevskim
bojama, živi i cinoberu, pečenom okeru, malahitu, indigu i purpuru.
Kromvel razmotava nacrte koje su načinili majstori. Minervina sova širi
krila. Bosonoga Dijana namešta strelu na luk. Bela košuta posmatra je iz
šume. Kromvel zapisuje uputstva za nadzornika: Strela da bude zlatna.
Sve boginje imaju tamne oči. Kao da ga je nešto vrhom krila dotaklo u

mraku, užas se očeše o njega: a šta ako Ana umre? Henri će hteti
ponovo da se oženi. I tu novu ženu dovešće u ove sobe. A možda će ona
biti plavooka. Moraćemo da izbrišemo ova lica i ponovo ih naslikamo,
sa istim gradovima u pozadini, sa istim ljubičastim brdima.

Izašavši napolje, Kromvel zastaje da gleda tuču. Namerio se tesar na
zidarskog predradnika, uzeli letve pa vitlaju njima. Oko njih obruč
napravili mistrijaši; šta se to dešava, pita ih Kromvel.

– Niš’a. Tesari moraju se ’biju sa zidarima.
– Kao Lankaster i Jork?
– Tako.
– Jesi li čuo ti za neko Tautonsko polje? Kralj mi kaže da je više od
dvadeset hiljada Engleza tamo izginulo.
Onaj blene u njega. – A s kim su se tukli?
– Jedni protiv drugih.
Bilo je to na praznik Cveti, godine 1461. Vojske dvojice kraljeva
sučelile su se po vejavici. Iz bitke je kao pobednik izašao kralj Edvard,
kraljev deda, ukoliko se uopšte može reći da je pobednika bilo. Toliko je
bilo leševa da si preko njih mogao da pređeš reku. Bezbroj njih je uspelo
da otpuzi s poprišta, valjajući se i posrćući u sopstvenoj krvi; neki
oslepeli, neki unakaženi, neki pak doživotno obogaljeni.
Dete u Aninoj materici jemac je da više neće biti građanskog rata.
Ono je osvit, začetak nečeg novog, obećanje neke drugačije zemlje.
Kromvel ulazi u krug. Zaurla na ljude da prestanu. Gurne prvo
jednog, pa drugog, a ovi popadaju na zemlju: dva načeta Engleza, krtih
kostiju, trošnih zuba. Pobednici kod Aženkura. Kromvelu je drago što
Šapui nije tu da ih vidi.

Dok neslužbenim poslom, s malom povorkom, ulazi u Bedfordšir,
nailazi na već potpuno olistalo drveće. Kristof jaše pored njega i gnjavi
ga: kazali ste da ćete mi reći ko je Ciceron, i ko je Redžinald Pol.

– Ciceron je bio Rimljanin.
– Neki vojskovođa?
– Ne, to je prepustio drugima. Kao što bih ja, na primer, mogao da
prepustim Norfoku.
– A, Norferku. – Ni vojvoda nije pošteđen Kristofovog čudnovatog

izgovora. – To je onaj što može da vam piša pod prozor.
– Blagi bože, Kristofe! Može da pljune pod prozor, tako se kaže

valjda...
– Jest’, ali mi govorimo o Norferku? A Ciceron?
– Mi advokati pokušavamo da naučimo napamet sve njegove govore.

Ako bi se danas pojavio čovek koji u glavi drži svu Ciceronovu
mudrost, taj bi bio... – Šta bi taj bio? – Ciceron bi bio na kraljevoj strani –
kaže najzad.

Kristof i nije pod bogzna kakvim utiskom. – A Pol, je l’ on neki
vojskovođa?

– On je sveštenik. Mada i ne baš... Obavlja neke dužnosti u Crkvi, ali
još nije rukopoložen.

– Što nije?
– Da bi mogao da se oženi, nema sumnje. Taj čovek je opasan zbog
svoje krvi. On je Plantagenet. Braća su mu ovde, u ovom kraljevstvu, i
mi ih držimo na oku. Ali Redžinald je preko, i mi strahujemo da on kuje
tamo neku zaveru sa carem.
– Pošaljite nekog da ga ubije. Idem ja.
– Ne, Kristofe, trebaš mi ovde, da me zaštitiš od ove kiše, jer će mi
skroz upropastiti šešire.
– Kako vam drago. – Kristof sleže ramenima. – Ali ubiću ja Pola, kad
god od mene to zatražite, biće mi zadovoljstvo.
Imanje u Ampthilu, nekada utvrđeno, ima svetle i prostrane tornjeve
i divno krunište. Nalazi se na brdu, s pogledom na šumoviti predeo;
ugodno je tamo boraviti, budući da je to jedna od onih kuća u koju biste
rado navratili posle bolesti, da povratite snagu. Sagrađena je novcem
stečenim u ratovima protiv Francuza, nekada dok su Englezi iz tih
ratova još izlazili kao pobednici.
U skladu s Katarininim novim statusom princeze udove od Velsa,
Henri je smanjio broj kućnog osoblja, ali ona je i dalje okružena
kapelanima i ispovednicima, i raznim službenicima koji, opet, imaju
čitave kohorte svojih pomoćnika; tu su batleri i rezbari, lekari, kuvari,
oni što rade u kuhinji, oni što prave slad, harfisti, leutisti, živinari,
baštovani, pralje, apotekari, pa svita dama koje Katarini pomažu oko
oblačenja i oko svlačenja, plus njihove sluškinje. Ali onoga časa kad je

Kromvel uveden, Katarina glavom daje znak posluzi da se povuče.
Niko joj nije javio da će on doći, ali očigledno i Katarina ima uhode na
drumu. Otuda je sad nehajna, tobož zauzeta: molitvenik joj u krilu, a
nešto i veze. On klekne pred njom, pa klimne glavom, pokazuje na taj
teret. – Svakako, gospođo, radite ili jedno ili drugo?

– Tako dakle? Danas ćemo na engleskom? Ustanite, Kromvele.
Nećemo gubiti vreme, kao prilikom poslednjeg našeg razgovora, kad
smo se preganjali na kojem ćemo jeziku da razgovaramo? Jer vi ste
danas mnogo zauzet čovek.

Pošto su završili s formalnostima, kaže ona: – Kao prvo, neću
prisustvovati zasedanju tog vašeg suda u Danstejblu. Vi ste zbog toga i
dolazili, da vidite šta sam odlučila, zar ne? Ja taj sud ne priznajem. Moj
slučaj se vodi u Rimu, očekujemo da ga Sveti otac uzme u razmatranje.

– Sporo to ide kod njega, je l’ da? – Kromvel se zagonetno nasmeši.
– Čekaću ja.
– Ali kralj želi da reši svoje pitanje.
– Ima on čoveka koji će mu rešiti pitanje. A ja tog čoveka ne nazivam
nadbiskupom.
– Klement je izdao bule.
– Klement je zaveden. Doktor Kranmer je jeretik.
– Možda vi i kralja smatrate jeretikom?
– Ne. Samo šizmatikom.
– Ako bude sazvano vrhovno crkveno veće, ono će prosuditi o
namerama Njegovog veličanstva.
– Tad će biti prekasno, ako on u međuvremenu bude
ekskomuniciran, izbačen iz Crkve.
– Svi se nadamo – a i vi gospođo, uveren sam u to – da do toga nikad
neće doći.
– Nulla salus extra ecclesiam. Izvan Crkve nema spasenja. Čak i
kraljevima dođe sudnji dan. Henri to zna, i plaši se.
– Gospođo, popustite mu. Do daljeg. A sutra – ko zna? Nemojte sebi
unapred uskratiti svaku šansu da se ponovo zbližite s njim.
– Čujem da je kćerka Tomasa Bolena u drugom stanju.
– Jeste, ali...
Katarina bi, bolje nego iko, trebalo da zna da to samo po sebi ne znači

ništa. Ona shvata šta Kromvel hoće da kaže; razmisli malo o tome, pa
klimne glavom. – Prepoznajem okolnosti u kojima bi on mogao da mi se
vrati. Imala sam prilike da dobro proučim karakter te gospe, i znam da
ona nije ni strpljiva ni plemenita.

Nije to ni bitno; dovoljno je da ima sreće. – U slučaju da ne budu imali
dece, trebalo bi da vodite računa o svojoj kćeri, ledi Meri. Dajte mu što
traži, gospođo. Možda će je onda priznati kao zakonitu naslednicu. A
ako udovoljite njegovim zahtevima, on će vam ukazati svaku počast, i
dati vam veliko imanje.

– Veliko imanje! – Katarina ustaje. Vez joj sklizne niz suknje,
molitvenik tresne o pod, tup je taj udar, mrsan, kožan, a Katarinin
srebrni naprstak odskoči po daskama i otkotrlja se u ugao sobe. – Pre
nego što mi iznesete još takvih besmislenih ponuda, gazda-Kromvele,
dozvolite da vam ispričam jedno poglavlje iz moje lične istorije. Pošto je
moj gospodar Artur preminuo, pet godina sam proživela u siromaštvu.
Ni sluge nisam imala čime da platim. Kupovali smo najjeftiniju hranu
koja se može naći, prostu hranu, ustajalu hranu, ribom od prethodnog
dana smo se hranili – nema tog sitnog trgovca čija trpeza nije bila
bogatija od trpeze za kojom je sedela kćer Španije. Pokojni kralj Henri
nije hteo da mi dozvoli da se vratim svome ocu budući da mu je on,
navodno, dugovao novac – cenkao se oko mene kao neka od onih
prodavačica mućkova što stalno dolaze na vrata. Uzdala sam se u boga,
nisam očajavala, ali sam iskusila svu dubinu poniženja.

– Pa zašto onda tražite da ga iskusite ponovo?
Licem u lice. Gledaju se u oči, sve varnice sevaju. – Pod
pretpostavkom – kaže on – da kralj upravo namerava da vas ponizi.
– Kažite jasno i glasno.
– Ako vas osude za izdaju, naći ćete se na udaru zakona kao i ma koji
drugi podanik. Vaš sestrić preti da će udariti na nas, i to zbog vas.
– Do toga neće doći. Zbog mene, ne.
– To i ja hoću da kažem, gospođo. – Kromvel nastavlja nešto mekšim
tonom. – Upravo hoću da kažem da je car zauzet tamo s Turcima, a nije
njemu tetka toliko draga – uz dužno poštovanje – da bi zbog nje
podizao još jednu vojsku. Ali ima ih i koji kažu, o, ćuti more, Kromvele,
šta ti znaš? Kažu da bismo morali da utvrdimo luke, da mobilišemo

vojsku, da uvedemo u zemlji stanje pune pripravnosti. Šapui, kao što i
sami znate, neprestano podbunjuje Karla da nam blokira luke i zapleni
našu robu i trgovačke brodove u inostranstvu. U svakoj depeši poziva
na rat.

– Ne znam šta Šapui piše u svojim depešama.
Laž je u toj meri zaprepašćujuća da Kromvel ne može a da joj se ne
divi. Slagavši tako, Katarina najednom izgleda iscrpljeno; ponovo tone
u fotelju pa se, preduhitrivši Kromvela, savija u struku da podigne vez
s patosa; prsti su joj otečeni, a od tog saginjanja kao da je ostala bez
daha. Sedi tako neko vreme, oporavlja se, a onda opet progovara,
smirenim glasom, obazrivo: – Gazda-Kromvele, znam ja da sam vas
razočarala. Hoću reći, da sam razočarala vašu zemlju, koja je sada i
moja zemlja. U kralju sam imala valjanog muža, ali nisam bila
sposobna za ono što je za jednu ženu najvažnije. Pa ipak, bila sam, i
jesam, udata žena – vi to shvatate, zar ne, da bi meni sad bilo nemoguće
da poverujem da sam zapravo dvadeset godina bila obična bludnica,
zar ne? E sad, istina je da sam Engleskoj donela malo toga dobrog, ali joj
zato nikada ne bih ni naškodila.
– Ali naškodili ste joj, gospođo. Možda to niste hteli, ali šteta je već
učinjena.
– Engleskoj se ne služi lažima.
– To i doktor Kranmer misli. I zato će vam poništiti brak, došli vi na
sud ili ostali kod kuće.
– I doktor Kranmer će biti ekskomuniciran. Zar se ne gadi toga što
radi? Zar je toliko propao?
– Vekovima nismo imali tako predanog čuvara Crkve, gospođo,
kakav je sadašnji nadbiskup. – Na pamet mu padne ono što je izgovorio
Bejnam pre nego što će ga spaliti; u Engleskoj se osam stotina godina
živelo u mistifikaciji, a samo šest godina sa istinom i svetlom; šest
godina, otkako je jevanđelje na engleskom jeziku počelo da se širi po
kraljevstvu. – Nije Kranmer jeretik. On veruje u isto u šta i kralj veruje.
Preurediće ono što valja preurediti, ništa drugo.
– Znam ja gde će se to završiti. Uzećete Crkvi zemlju i dati je kralju. –
Ona se smeje. – O, pa vi ćutite? Uradićete vi to. Tako ste naumili. –
Izgovara te reči maltene laka srca, kako to ljudi ponekad čine kad im se

saopšti da umiru. – Gazda-Kromvele, možete preneti kralju moja
uveravanja da neću dizati nikakvu vojsku na njega. Kažite mu da se za
njega molim svaki dan. Neki ljudi, oni koji ga ne poznaju tako dobro
kao ja, kažu: „O, moraće da bude po njegovom, ispuniće on svoju želju
po svaku cenu.“ Ali ja znam da on duboko u sebi oseća potrebu da
bude na strani dobra. Nije on čovek kao vi, pa da samo napakuje svoje
grehove u bisage i nosa ih naokolo od zemlje do zemlje, a kad breme
postane preteško, on samo zvizne, i eto ti mazga-dve, a uskoro eto njega
na čelu povorke mazgara. Henri može da zgreši, ali oseća potrebu za
oproštajem. Upravo stoga verujem, a verovaću i ubuduće, da će
napustiti tu stazu zablude kako bi se konačno izmirio sa samim sobom.
A mir je ono čemu svi mi težimo, sigurna sam u to.

– Kakva blagorodna završnica, gospođo. „Mir je ono čemu svi mi
težimo.“ Kao opatica da govori... Uzgred budi rečeno, da niste slučajno
razmišljali o tome da odete u opatice?

Osmeh. Prilično širok osmeh. – Biće mi žao ako vas ne vidim ponovo.
Mnogo ste dovitljiviji sagovornik od onih vojvoda.

– Doći će vam vojvode ponovo.
– Spremna sam za njih. Ima li vesti o ledi Safok?
– Kralj kaže da je na samrti. Brendonu više nije ni do čega.
– To vam verujem – promrmlja ona. – S njom odlaze i prihodi koji su
joj sledovali kao kraljici udovi Francuske, a to je gro njegovih ličnih
prihoda. Ne sumnjam, međutim, da ćete mu vi udesiti neki zajam, po
nekoj bože-me-sakloni kamatnoj stopi. – Pogleda ga u oči. – Mojoj kćeri
će biti drago kad čuje da ste dolazili. Ona vas pamti u lepom svetlu.
Koliko se Kromvel seća, maloj je svojevremeno samo poturio hoklicu
da sedne. Mora da joj je život pust kad se toga seća.
– Da je bilo kako red nalaže, trebalo je da ostane da stoji dok joj ja ne
dam znak.
Njena kćerkica, mučenica jedna. Možda se Katarina i smeška, ali ne
odstupa ni pedalj. Pre bi Julije Cezar osetio grižu savesti nego ona. I
Hanibal bi.
– Kažite mi – veli ona, ispipavajući teren. – Da li bi kralj pročitao
pismo, ako mu ga pošaljem?
Henri je odavno počeo da cepa njena pisma, pa i da ih spaljuje,

nepročitana. Kaže da se grozi njenih ljubavnih izjava. Kromvel nema
srca da joj to kaže u lice. – Odmorite se onda jedan sat – kaže mu ona –
dok ga ja napišem. Sem ako biste, možda, i prenoćili kod nas? Drago bi
mi bilo da mi neko pravi društvo za večerom.

– Hvala vam, ali moram da pođem natrag, sutra se sastaje savet.
Osim toga, kad bih ostao, gde bih smestio mazge? Da ne pominjem celu
moju kamarilu.

– O, štale su nam poluprazne. Kralj dobro pazi da ja ni u jednom
trenutku nemam na raspolaganju dovoljno konja. Misli da ću da
klisnem odavde, odjašem do obale i ukrcam se na neki brod za
Flandriju.

– Pa, hoćete li?
Podigao joj je naprstak s poda; vraća joj ga; ona ga uzima, poigrava
se, hitne novčić u vis, dočeka ga na dlan, pa opet, kao da je kockica koju
će svaki čas da baci.
– Ne. Ostaću ovde. Ili ću otići kud me pošalju. Kako kralj hoće. I kako
udatoj ženi dolikuje.
I tako do ekskomunikacije, pomisli on. A to će te osloboditi svih veza,
i kao ženu i kao podanicu. – I ovo je vaše – kaže on. Širi dlan; na njemu
je igla, vrhom okrenuta prema njoj.

Priča se po gradu da je Tomas Mor osiromašio. Kromvel se na račun
toga šali s prvim sekretarom Gardinerom. – Elis je bila bogata udovica
kad se oženio njome – veli Gardiner. – A i on sâm ima zemlje; kako
može da bude siromašan? Pa i kćeri je dobro poudavao.

– A i od kralja još dobija penziju. – Kromvel sređuje papire za Stivena,
koji se priprema za sud, pošto će u Danstejblu biti glavni Henrijev
zastupnik. Prikupio je sva pisana svedočanstva sa saslušanja u
Blekfrajarsu, koja kao da su se odigrala u nekoj drugoj eri.

– Nek’ nas anđeli čuvaju – kaže Gardiner – postoji li uopšte neki
papir koji ti nisi sačuvao?

– Ako budemo ovako terali do dna sanduka, pronaći ću ja i ljubavna
pisma koja je tvoj otac slao tvojoj majci. – Kromvel oduva prašinu s
poslednje hrpe papira. – Evo ga. – Papiri s treskom padaju na sto. –
Stivene, šta bismo mogli da učinimo za Džona Frita? Ti si mu predavao

na Kembridžu. Nemoj ga sad napustiti.
Ali Gardiner vrti glavom i udubljuje se u dokumente, prelistava ih,

mrmori nešto sebi u bradu, pa s vremena na vreme uzvikuje: „Vidi,
bogati, ko bi rekô!“ i „Lepo sročeno!“.

Kromvel čamcem odlazi do Čelsija. Bivši kancelar se raskomotio u
gostinskoj sobi, kćerka Margaret prevodi nešto s grčkog jednoličnim,
jedva čujnim glasom; dok im prilazi, čuje Kromvel kako je Mor
prekoreva uhvativši je u grešci. – Ostavi nas nasamo, kćeri – kaže on
ugledavši gosta. – Ne želim da provodiš vreme u društvu ovog đavola.
– Ali Margaret ga pogleda i nasmeši se, a Mor ustaje iz stolice, pomalo
je ukočen, kao da ga bole leđa, i pruža mu ruku.

To tako Redžinald Pol, koji sad leži tamo u Italiji, kaže za Kromvela
da je đavo. Stvar je u tome što on tako zaista i misli; nije to tek neka
slika, kao iz bajke, već nešto što Pol smatra istinitim, kao što istinitim
smatra jevanđelje.

– Dobro – kaže Kromvel. – Saznali smo da nećete doći na krunisanje
zato što ne možete sebi da priuštite novi kaput. Biskup vinčesterski će
vam ga lično kupiti, samo da se pojavite toga dana.

– Stiven? Stvarno?
– Kunem se. – Kromvel se naslađuje samom pomišlju na to kako se
vraća u London i traži od Gardinera deset funti. – Ili će esnaflije
prikupiti novac, ako vam tako odgovara, pa da se kupe i novi šešir i
dublet.
– A šta ćete vi obući? – Margaretin glas je blag, kao da ju je neko
zamolio da pripazi dvoje dece jedno popodne.
– Šiju mi nešto. Prepuštam to drugima. Dovoljno će mi biti da u toj
odeći ne skrećem pažnju na sebe.
Ana mu je rekla, nećeš mi, bogami, na krunisanje doći obučen kao
advokat. Pozvala je Džejn Rokford, koja je hvatala beleške kao pisar:
Tomas mora da dođe u grimizu. – Gazdarice Roper – obrati se on
Morovoj kćerki – zar ne biste i vi voleli da dođete na kraljičino
krunisanje?
Uskače, međutim, Mor, preduhitrivši Margaret: – To je dan najveće
sramote za sve žene Engleske. A pričaju one po ulici, poslušaj ih samo –
kad car dođe, žene će ponovo dobiti svoja prava.

– Oče, sigurna sam da one ne govore takve stvari u prisustvu gazda-
Kromvela.

On uzdahne. Nije bogzna kakva uteha znati da su sve vesele mlade
kurvice na tvojoj strani. Sve naložnice i pobegulje. Istina, Ana je sada
udata, i nameće se kao uzor. Već je opalila ćušku Meri Šelton – priča mu
ledi Keri – zato što je ova u njen molitvenik napisala neku zagonetku,
koja pri tom nije ni bila nepristojna. Kraljica ovih dana sedi kao da je
progutala metlu, dete joj se vrpolji u stomaku, veze povazdan, a kad
Noris, Veston i ostala gospoda nahrupe u njene odaje, pa počnu da je
zasipaju komplimentima, ona ih samo gleda, kao da joj po porubima
istresaju paukove. Ukoliko joj ne prilaziš s prigodnim slovom iz Biblije
na usnama, bolje da joj uopšte nisi ni prilazio.

– Je li ona deva dolazila kod vas ponovo? Proročica ona? – pita
Kromvel.

– Jeste – odgovara Meg – ali nismo hteli da je primimo.
– Mislim da je išla kod ledi Egzeter. Na gospin poziv.
– Ledi Egzeter je jedna ambiciozna budala.
– Koliko mi je poznato, deva joj je rekla da će postati kraljica
Engleske.
– Ponavljam ono što sam maločas rekao.
– Verujete li u njene vizije? To jest, jesu li te vizije svete?
– Nisu. Ja mislim da je ona obična varalica. Radi sve to samo da bi na
sebe skrenula pažnju.
– Samo zato?
– Ne znaš ti na šta su sve mlade žene spremne. Meni je kuća puna
kćerki.
Kromvel poćuti malo. – Blago vama.
Meg podiže pogled; priseća se gubitaka koje je Kromvel pretrpeo,
mada nikad svojim ušima nije čula buntovne reči Ane Kromvel: zašto bi
gospođica Mor imala prednost? – Bilo je i pre nje svetih devica – kaže
ona. – Jedna u Ipsviču. Devojčica, samo dvanaest godina. Iz dobre kuće
je bila, a kažu da je činila čuda, i da iz toga nikakvu korist nije izvukla,
ništa za sebe lično, a i umrla je mlada.
– Ali bila je, isto tako, i ona deva iz Lemstera – nadoveže se Mor, s
nekom mračnom nasladom. – Kažu da se sada kurva u Kaleu, i da

posle večere zabavlja mušterije pričama o svim mogućim smicalicama
kojima je zamajavala verujući svet.

Moru, dakle, svete device nisu drage. Ali biskupu Fišeru jesu. On je
devicu često sretao. Radi s njom. Mor mu uzima reč iz usta: – Fišer,
naravno, ima svoje viđenje svega toga.

– Fišer veruje da je ona zaista dizala ljude iz mrtvih. – Mor na to
podiže obrvu. – Ali da bi to uvek potrajalo taman toliko da se leš
ispovedi i dobije oprost grehova. A onda bi samo pao i ponovo umro.

Mor se smeši. – Takva, znači, čuda.
– Možda je ona i veštica – kaže Meg. – Šta vi mislite? U svetim
spisima se pominju veštice. Mogu tačno da vam citiram.
Nemoj, molim te. – Meg, jesam li ti pokazao gde držim ono pismo? –
kaže Mor. Ona ustaje, uzme onu nit, pa obeleži mesto gde je stala s
grčkim tekstom. – Pisao sam onoj devi, Bartonovoj... Dejm139 Elizabet,
tako moramo da je oslovljavamo, jer ona je sad opatica kako bog
zapoveda... Savetovao sam joj da u miru ode iz ove zemlje, da prestane
da uznemirava kralja svojim proročanstvima, da izbegava društvo
velikih ljudi, da sluša svoje duhovne savetnike i, ukratko, da sedi kod
kuće i provodi vreme u molitvi.
– Što važi za sve nas, ser Tomase. Ako sledimo vaš primer. – Kromvel
žustro klimne glavom. – Amin. A i kopiju ste, cenim, sačuvali?
– Donesi je, Meg. Inače ovaj nikad neće otići.
Mor na brzinu daje kćerki uputstva. Kromvelu svakako odgovara što
joj nije zapovedio da istog časa stvori to pismo. – Otišao bih ja – kaže on
– i ovako. Neću da propustim krunisanje. Čeka me nova odeća. Hoćete
li ipak doći da nam pravite društvo?
– Pravićete vi već jedni drugima društvo, u paklu.
E, to čovek zaboravi, tu žestinu; to kako Mor ume gadno da se našali
na tuđ račun, a na svoj račun šale ne prima.
– Kraljica dobro izgleda – kaže Kromvel. – Vaša kraljica, mislim, ne
moja. U Ampthilu, čini se, ima svaku udobnost. Ali vi to, naravno, već i
sami znate.
Mor, ne trepćući, kaže: ne dopisujem se ja s njom, s princezom
udovom. Dobro, na to će Kromvel, jer ja motrim na dvojicu fratara koji
njena pisma nose preko – i već počinjem da mislim da čitav red

franjevaca radi protiv našeg kralja. Ako ih pohvatam, a posle ne mogu
da ih ubedim da potvrde moje sumnje, a vi znate da sam ja i te kako
vičan ubeđivanju, može se desiti da ih povešam za zglobove na
rukama, pa da onda započnemo neku vrstu takmičenja među njima, je
li, da vidimo, na primer, ko će se prvi prizvati razumu. Meni bi, razume
se, najdraže bilo da ih lepo povedem kući, nahranim ih i počastim
žestokim pićem, ali šta ću, ser Tomase, kad sam se odvajkada na vas
ugledao, a vi ste, držim, u tim stvarima nenadmašni.

Sve to Kromvel mora da mu kaže pre nego što se Margaret Roper
vrati. Lupka prstima po stolu, ne bi li naterao Mora da lepo sedne i
pažljivo ga sasluša. Džon Frit, kaže. Traži da vidi Henrija. Dočekaće vas
kao izgubljeno dete oca. Razgovarajte s kraljem i zamolite ga da primi
Frita na razgovor u četiri oka. Ne tražim ja od vas da se saglasite sa
Džonom – vi, uostalom, mislite da je on jeretik, a možda i jeste jeretik –
već tražim da učinite, eto, samo toliko, da kažete to kralju, da mu
objasnite da je Frit jedna neiskvarena duša, vrstan naučnik, pa da
pustimo čoveka da živi. Ako je njegovo učenje pogrešno a vaše istinito,
možete ga vratiti pravoj veri, vi ste bar rečit čovek, nema u ovom našem
dobu čoveka koji bolje od vas ume da ubedi druge u nešto, ja vam tu
nisam dorastao – pa ga vi lepo vratite pod okrilje Rima, ako možete. Ali
ako Frit strada, nikada nećete ni znati, zar ne, da li se njegova duša ipak
mogla spasti?

Bat Margaretinih koraka. – Je l’ to ovo, oče?
– Daj mu to.
– Ovo su kopije one prve kopije, pretpostavljam?
– Mogli ste i očekivati – na to će Meg – da ćemo preduzeti razumne
mere predostrožnosti.
– Vaš otac i ja smo upravo razgovarali o monasima i fratrima. Kako
oni uopšte mogu biti valjani podanici našem kralju ako su se na vernost
zavetovali samo starešinama redova kojima pripadaju, a te starešine
borave u drugim zemljama i sami su, možebiti, podanici kralja
Francuske, ili cara?
– Pa valjda su, pored svega, Englezi.
– Tek nekolicinu sam sreo koji se kao Englezi ponašaju. Vaš otac će
vam već sve to podrobnije izložiti. – Kromvel se nakloni pred njom, pa

prihvati Morovu ruku; u dlanu mu nemirne žile bivšeg kancelara; s
njegovih šaka iščezli ožiljci, pravo čudo, i sad mu je šaka bela, prava
gospodska, šaka, meso se lako preliva preko zglobova, a nekada je
mislio da one opekotine, i pruge koje nijedan kovač ne može da
izbegne, jer takav mu je posao – nikada neće izbledeti.

Odlazi kući. Dočekuje ga Helen Bar. – Išô sam na pecanje – kaže on. –
U Čelsi.

– I upecali Mora?
– Ne danas.
– Stigla vam je odeća.
– Da?
– Grimizna.
– Dragi bože. – Smeje se. – Helen... – Ona ga pogleda u oči; kao da
čeka nešto. – Nisam pronašao tvog muža.
Ruke su joj u džepu od kecelje. Pomera ih, kao da drži nešto; Kromvel
vidi da ona to krši ruke. – Pa, pretpostavljate da je mrtav?
– Razumno bi bilo pomisliti da je tako. Razgovarao sam sa čovekom
koji ga je video kako ulazi u reku. A meni taj čovek izgleda kao
pouzdan svedok.
– To znači da mogu ponovo da se udam. Ako me iko bude hteo.
Helen ga gleda u oči. Ništa ne govori. Samo stoji. Taj trenutak kao da
traje u nedogled. A onda: – Šta bi s našom slikom? Onom gde čovek
drži u rukama svoje srce, a ono u obliku knjige? Il’ knjiga beše u obliku
srca?
– Dao sam je jednom Ðenovljaninu.
– Što?
– Morao sam da platim za nadbiskupa.
Ona pođe, usporenim korakom, ne ide joj se. Ne žureći skida pogled s
njegovog lica. – Hans je došao. Čeka vas. Ljut je. Vreme je novac, kaže.
– Nadoknadiću mu ja.
Hans je uzeo malo slobodnog vremena; učestvuje, inače, u
pripremama za krunisanje. Na Ulici Grejsčerč gradi maketu Parnasa, a
upravo danas treba da isproba devet muza, pa mu se ne mili da troši
vreme čekajući Tomasa Kromvela. U susednoj je sobi, i odande se čuje
neka lupnjava. Izgleda kao da pomera nameštaj.

Frita vode u nadbiskupsku palatu u Krojdonu, da ga Kranmer ispita.
Novi nadbiskup mogao je da ga primi i u Lambetu; ali put do Krojdona
je duži, i ide se kroz šumu. Kad zađemo u tu šumu, kažu oni Fritu,
mogao bi pošteno da nam zagorčaš dan ako nam šmugneš. Vidi samo
koliko je gusto ono drveće na vendsvortskoj strani. Mogla bi cela vojska
tamo da se sakrije. Dva dana bismo te tražili, pa i više – a ako bi krenuo
na istok, u Kent, do reke, zbrisao bi pre nego što mi izokola do tamo
stignemo.

Ali Frit zna svoj put; on vodi pravo u smrt. Stoje oni tako na stazi,
zvižduću, razgovaraju o vremenu. Jedan stane kraj drveta, piša,
opušteno. Drugi prati pogledom sojkin let kroz granje. Ali kad se
okrenu, eno Frita, čeka, krotak, da produže dalje.

Četiri dana. Pedeset barži, jedna za drugom, a na njima sve livrejisana
kamarila; dva sata ima od grada do Blekvola, snasti okićene zvonima i
zastavama; vetrić piri, ali rezak, kao od boga poručen. A sad obrnutim
redom; usidri se pod ulazom u griničku palatu, pa sačekaj kraljicu, koja
stiže na svojoj barži – nekadašnjoj Katarininoj zapravo, ali sa
izmenjenim oznakama i dvadeset četiri vesla; s Anom su njene žene,
straža, i svi oni što krase kraljev dvor, sve one ponosite i plemenite duše
koje su se zaklinjale da će sabotirati ceo događaj. Čamci puni muzičara;
tri stotine plovila na vodi, lepršaju barjaci i zastavice, muzika odjekuje
od obale do obale, a s obe strane tiskaju se Londonci. Barže plove
nizvodno, a na čelu im vodeni zmaj što bljuje vatru i, iza njega,
razuzdani ljudi što prave vatromet. S pomorskih brodova, u znak
pozdrava, grune artiljerija.

Dok oni stignu do Kule, sunce je već granulo. Temza kao da je u
plamenu. Ana se iskrcava, dočekuje je Henri. Poljubi je neformalno,
zabaci unazad njen ogrtač, pa joj ga zategne na slabinama, da joj cela
Engleska vidi stomak.

Zatim Henri proglašava vitezove: gomilica Hauardovih i Bolenovih,
njihovih prijatelja i pristalica. Ana se odmara.

Ujka Norfok će propustiti ovu predstavu. Henri ga je poslao kralju
Fransoi, da učvrsti taj tako iskreni savez između dve kraljevine. Norfok

je erl maršal,140 i trebalo bi lično da se pobrine da svečano krunisanje
protekne u najboljem redu, ali u Hauardovima se ne oskudeva, ima ko
da ga zameni, a sem toga tu je on, Kromvel, koji vodi računa o svemu,
pa i o vremenskim prilikama.

Kromvel je obavio razgovor s Arturom Lordom Lajlom, koji će sedeti
u čelu stola na velikoj gozbi povodom krunisanja: Artur Plantagenet,
pokorni ostatak jednog prohujalog doba. Čim se ovo završi, Artur
odlazi u Kale, da odmeni lorda Bernersa na mestu namesnika, a on,
Kromvel, mora prethodno da mu dâ osnovne smernice. Lajl ima ono
duguljasto, koščato plantagenetsko lice, i visok je baš kao i njegov otac,
kralj Edvard, koji je, u to nema sumnje, izrodio mnogo kopiladi, ali
nijedno tako znamenito kao što je ovaj, sad već stariji čovek, kome
škripi koleno dok se, s mnogo poštovanja, klanja pred Bolenovom
kćerkom. Njegova supruga Onor, druga njegova žena, inače dvadeset
godina mlađa od njega, sitna je i fine građe, kao neka žena-igračka.
Nosi žutomrku svilu, koralne narukvice sa zlatnim srdašcima, a na licu
joj izraz nepomućenog nezadovoljstva koje se graniči s mrzovoljom.
Onor ga odmerava od glave do pete. – A vi ste, pretpostavljam,
Kromvel? – Da vam se neki muškarac obrati takvim tonom, neizostavno
biste ga pozvali da izađe napolje, pa zamolili nekoga da vam pridrži
kaput.

Dan drugi: dovode Anu u Vestminster. Kromvel je na nogama pre
svanuća, stoji na grudobranima i gleda kako se tanušni oblaci raspršuju
iznad obale Bermondzija,141 a ranojutarnju svežinu, bistru kao voda,
odmenjuje postojana, zlaćana vrućina.

Na čelu Anine povorke stupa svita francuskog ambasadora. Za njima
idu sudije u skerletnim odorama, vitezovi od Bata142 u plavo-
ljubičastim odeždama skrojenim po starinski, a zatim biskupi, lord
kancelar Odli i njegova pratnja, pa krupna vlastela u grimiznoj kadifi.
Šesnaest vitezova nosi Anu u beloj nosiljci okićenoj srebrnim zvoncima
koja zvone pri svakom koraku, pri svakom udahu; kraljica je u belom,
telo joj treperi unutar te čudne kože; s lica ne skida samosvestan, svečan
osmeh, a kosa joj puštena, ukrašena krunicom od dragog kamenja. Za
njom idu dame na konjićima utegnutim u beli baršun i, na
dvokolicama, ostarele udovice nakiselih lica.

Na svakoj krivini slavlje, stoje živi kipovi, deklamuju se stihovi o
Aninim vrlinama; tu su i darovi, zlatni darovi iz gradske riznice, pa
njen zaštitni znak – beli soko okrunjen i isprepletan ružama; moćne
noge šesnaestorice nosača gnječe i melju ono cveće, miris ruža širi se kao
dim. Duž puta su izvešane tapiserije, vijore se stegovi, a po
Kromvelovoj zapovesti, tlo pod konjskim kopitama prethodno je posuto
šljunkom, da ne bi došlo do klizanja, dok su oko staze postavljene
ograde, za slučaj da masa počne da se talasa i pokuša da jurne napred;
Kromvel je u gomilu rasporedio sve londonske čuvare reda koje je
uspeo da sakupi, jer je čvrsto rešen da jednoga dana, kada oni koji su
prisustvovali ovom događaju budu prepričavali kako je to izgledalo
onima koji nisu bili tu, niko ne kaže, o, krunisanje kraljice Ane, kako da
se ne sećam, toga dana su me opelješili. Ulica Fenčerč, Ledenhol, Čip,
Pols Čerčjard, Ulica Flit, Templ Bar, Vestmister Hol. Iz bezbrojnih
fontana preliva se vino, teško je naći ijednu koja radi na vodu. A
odozgo, s visine, na sve to gledaju neki drugi Londonci, ona čudovišta
što žive u vazduhu, nikad prebrojan gradski živalj kamenog muškinja,
ženskinja, životinja i raznih stvorova koji nisu ni ljudi ni životinje,
zečeva s kandžama i letećih kunića, četvoronožnih ptica i krilatih zmija,
đavolčića iskolačenih očiju i s pačjim kljunovima, muškaraca umotanih
u lišće, ili pak onih što na ramenima nose glave jarčeva i ovnova;
stvorenja satkanih od kalemova, s krilima od štavljene kože, dlakavih
ušesa i rascepljenih papaka, rogatih i pomamnih, pernatih i s
krljuštima, gde se neki smeju, neki pevaju, a neki se keze, pokazuju
zube; lavova i fratara, magaraca i gusaka, demona što su u čeljusti
natrpali neku decu i već ih sažvakali, sve izuzev bespomoćnih detinjih
nožica što uzalud mlataraju u vazduhu; bića od krečnjaka, ili od olova,
metalnih ili mramornih, što vriskaju ili se cerekaju gore, iznad prostog
puka, i zvižde, romore i grče se na potpornim stubovima, zidovima i
krovovima.

Te noći, uz kraljevo dopuštenje, Kromvel se vraća u Ostin Frajars.
Odlazi u posetu svom komšiji Šapuiju, koji se ogradio od dnevnih
zbivanja, spustio kapke na prozorima i zapušio uši da ne čuje fanfare i
počasnu topovsku paljbu. Kromvel mu, ne bez podsmeha, odlazi s
malom povorkom koju predvodi Terston; ambasadoru nose slatkiše ne

bi li ga odobrovoljili, a i nešto finog italijanskog vina koje mu šalje
vojvoda od Safoka.

Šapui ga dočekuje bez osmeha na licu. – Pa, uspeli ste u onome što
kardinalu nije pošlo za rukom. Henri je najzad dobio to što je tražio.
Lepo ja kažem svom gospodaru, koji je u stanju da na sve te stvari
gleda nepristrasno, šteta je, s Henrijevog stanovišta, što još odavno nije
uzeo Kromvela za savetnika. Sada bi mnogo bolje stajao. – Kromvel se
taman sprema da kaže, da, ali mene je svemu tome upravo kardinal
naučio, ali mu Šapui ne dâ da dođe do reči. – Kad bi naišao na
zatvorena vrata, kardinal bi ih prvo pogladio rukom: o vi, jadna,
poslušna vrata! Potom bi pokušao da ih otvari na prevaru. Vi ste isti
takvi, baš isti. – Ambasador sipa sebi malo vojvodinog poklona. – Ali,
ako drugačije ne može, vi ih prosto obijete nogom.

Vino je jedno od onih čuvenih, plemenitih vina koja Brendon posebno
voli, i Šapui ga ispija manirom znalca, pa će: ništa mi nije jasno, ali baš
ništa u ovoj neprosvećenoj zemlji. Ko je sada papa – Kranmer? Ili je
Henri papa? Možda ste vi papa? Moji ljudi koji su danas bili u onoj
gužvi kažu da je vrlo malo njih u prolazu pozdravilo konkubinu, dok
su mnogi prizivali boga da blagoslovi Katarinu, zakonitu kraljicu.

Jesu li? Ne znam samo u kom su to gradu tvoji ljudi danas bili.
Šapui zašmrkaveo: nek’ sad vide šta će i kako će. U poslednje vreme
kralj je okružen sve samim Francuzima, a ona, Bolenova, i sama je
napola Francuskinja, pri čemu je potpuno pod francuskom šapom; celu
njenu familiju Fransoa drži u džepu. Ali tebe, Tomase, tebe ti Francuzi
nisu uzeli pod svoje, je l’ da da nisu?
Kromvel ga umiruje: dragi moj prijatelju, nisu mi ni primirisali.
Šapui rida; ne liči to na njega, a svakako se može pripisati
plemenitom vinu. – Izneverio sam svoga gospodara cara. Izneverio sam
Katarinu.
– Nije bitno. – Sutra nas, pomisli Kromvel, čeka nova bitka, sutra nas
čeka novi svet.

***

Zora sviće, Kromvel je već u opatiji. Kolona se postrojila do šest sati.
Henri će čin krunisanja pratiti iz lože s rešetkom od finih letvica, sa svih