Hilari Mantel - Vucje leglo

pušta glas da prokletstvo čeka svakog onog ko podrži kralja u
nastojanju da se razvede. Toliko je bog posvećen pravednoj stvari ove
gospode, vele oni, da ni manje ni više nego jedan anđeo prisustvuje
zasedanjima parlamenta, sa svitkom u rukama, i beleži ko je sve glasao
i za šta je glasao, pa ostavlja garavu mrlju pored imena onih koji se
Henrija boje više nego Svevišnjeg.

U Griniču, fratar po imenu Vilijam Pito,102 starešina engleskog
ogranka franjevačkog reda, drži propoved u kraljevom prisustvu i u toj
besedi za primer uzima zlosrećnoga Ahaba, sedmog kralja Izraela, koji
je živeo u palati od slonovače. Pod uticajem opake Jezavelje sagradio je
paganski hram i u ličnu pratnju uzeo sveštenike boga Baala. Prorok Ilija
rekao je Ahabu da će mu psi lizati krv, i tako je naposletku i bilo, kao
što uostalom i sâm možeš da pretpostaviš, jer pamte se jedino uspešni
proroci. Psi samarićanski lizali su Ahabovu krlj. Poubijani su svi njegovi
muški naslednici. Ležali su nesahranjeni po ulicama. Jezavelja je
izbačena kroz prozor palate. Divlji psi su rastrgli njeno telo.

Ana kaže: – Ja sam Jezavelja. Ti, Tomase Kromvele, predstavljaš
Baalove sveštenike. – Oči joj sijaju. – Pošto sam žensko, ja sam ta putem
koje greh dospeva u ovaj svet. Ja sam đavolova kapija, ja sam
prokletnica koja mu otvara vrata. Preko mene nečastivi napada
muškarca, koga jedino preko mene i sme da napadne, jer drugačije ne
bi smeo. Dobro, tako oni sagledavaju ovu situaciju. A ja je sagledavam
tako da ima i previše sveštenike koji imaju vrlo malo znanja i još manje
obaveza. I želela bih da se i papa i car i svi Španci podave u moru. A
ako ikoga treba izbacivati s prozora palate... alors, Tomase, znam koga
bih ja želela da izbacim. S tim što na maloj Meri divlji psi ne bi našli ni
trunku mesa na kostima, dok je Katarina, opet, toliko debela da bi
odskočila od zemlje.

Tomas Ejveri dolazi kući, spušta na kamene ploče pred vratima putni
sanduk u kojem nosi sav svoj imetak, pa širi ruke, kao neko dete, da
zagrli svoga gospodara. Vest o Kromvelovom unapređenju stigla je i do
Antverpena. Izgleda da je Stiven Von povilenio od sreće i ispio pun
pehar vina, ne presekavši ga nijedanput vodom.

Uđi, kaže Kromvel, pedeset ljudi čeka da ih primim, ali mogu oni da

sačekaju, dođi, pričaj mi šta rade oni tamo, preko mora. Tomas Ejveri
istom počinje priču. Ali čim je ušao u Kromvelovu sobu, zastaje. Gleda
u tapiseriju, kraljev dar. Pažljivo je posmatra, a onda pogleda
gospodara, pa opet tapiseriju. – Ko je ova gospa?

– Ne možeš da pogodiš? – Kromvel se smeje. – To je kraljica od Sabe u
poseti Solomonu. Kralj mi ju je dao. Pripadala je mom gospodaru
kardinalu. Kralj je primetio da mi se tapiserija sviđa. A on voli da
poklanja.

– Mora biti da ima pristojnu cenu. – Ejveri razgleda tapiseriju s
poštovanjem, kako i pristaje jednom mladom računovođi.

– Vidi – kaže mu Kromvel – dobio sam još jedan poklon, šta kažeš na
ovo? Možda je to jedina dobra stvar koja je ikad izašla iz nekog
manastira. Brat Luka Pačoli. Trebalo mu je trideset godina da napiše
ovo.

Knjiga ima tamnozelene korice sa zlatnom ukrasnom bordurom, a
stranice su joj pozlaćene duž ivica, tako da se presijava na svetlu. Rikna
joj je ukrašena crnkastim granitom, glatkim, poluprozirnim. – Ne bih se
usudio da je otvorim – kaže mladić.

– Otvori, molim te. Svideće ti se.
To je Suma aritmetike.103 Otvara kopču na omotu i unutra nailazi na
drvorez: pisac s knjigom pred sobom, i dva kompasa. – Ovo je skoro
štampano?
– Ne baš skoro, ali su me se moji prijatelji iz Venecije tek sad setili. Bio
sam mali, naravno, kad je Luka to pisao, a ti još nisi bio ni u planu. –
Vrhovima prstiju lako dodiruje stranicu. – Vidi, ovde razmatra
geometrijska pitanja, vidiš brojke? Ovde kaže da ne sme čovek da legne
uveče u krevet dok nije sveo saldo.
– Tu maksimu često citira gazda Von. Zbog toga mi se dešavalo da
presedim za stolom do zore.
– I meni. – Mnogo neprospavanih noći u raznim gradovima. – Luka
je, znaš, bio siromah čovek. Rođen je u Sansepulkru. Družio se s
umetnicima. Matematiku je izučio u Urbinu, a to ti je jedna varošica
gore u planinama, gde je grof Federigo, veliki kondotijer, držao
biblioteku s preko hiljadu knjiga. Magistrirao je na univerzitetu u
Peruđi, a potom i na Milanskom univerzitetu. Pitam se zbog čega je

jedan takav čovek ostao monah, ali trebalo bi, naravno, imati u vidu da
su mnogi ljudi koji su se bavili algebrom i geometrijom završili u
tamnicama kao mađioničari, pa je Luka možda mislio da će biti
zaštićen ako ostane u okrilju Crkve... Slušao sam njegovo predavanje u
Veneciji, ima tome sad već više od dvadeset godina, bio sam otprilike
kao ti sada. Govorio je o proporciji. Proporciji u građevinarstvu, u
muzici, u slikarstvu, u pravu, u društvenoj zajednici, u državi; o tome
kako bi trebalo napraviti ravnotežu između prava ovih i onih,
ravnotežu moći između vladara i njegovih podanika, pa onda o tome
kako bi imućan građanin trebalo uredno da vodi poslovne knjige, da se
redovno moli i da bude na usluzi sirotinji. I o tome kako bi jedna
odštampana stranica u knjizi trebalo da izgleda, i o tome je govorio. I
kako bi zakon trebalo da se tumači. Ili, recimo, o licu, o tome je govorio
– šta je to što jedno lice čini lepim.

– I to piše i u ovoj knjizi? – Tomas Ejveri opet baci pogled na kraljicu
od Sabe. – Pretpostavljam da su oni znali šta to jedno lice čini lepim, ovi
što su pravili tu tapiseriju.

– Kako je Jeneke?
Svaki mladićev pokret odaje strahopoštovanje dok okreće listove. –
Prelepa je knjiga. Ti vaši prijatelji u Veneciji očigledno vas mnogo
uvažavaju.
Nema, dakle, ništa od Jeneke, pomisli Kromvel. Ili je umrla, ili se
zaljubila u drugoga. – Ponekad mi – kaže on – prijatelji iz Italije pošalju
nove pesme, ali ja mislim da je sva poezija u ovome... Ne kažem da je
stranica ispisana brojkama isto što i stih, ali lepo je sve što je tačno, sve
što je kao celina uravnoteženo, sve što je proporcionalno... šta ti misliš o
tome?
Pita se kakvu to moć kraljica od Sabe ima kad toliko privlači
mladićev pogled. Nema nikakvih izgleda da je on negde video
Anselmu, da ju je makar u prolazu sreo, čuo za nju. Pričao sam Henriju
o njoj, razmišlja dalje. Jednog od onih popodneva kad sam ja kralju
rekao malo, a on meni mnogo toga; kako sav drhti od požude kad
pomisli na Anu, kako je probao i druge žene, probao ih onako, tek da
koliko-toliko zadovolji pohotu, da bi mogao da razmišlja, govori i
postupa kao razborit čovek, ali kako ipak s tim ženama nije mogao...

Čudno priznanje, ali kralj misli da ga to opravdava, smatra da to samo
svedoči o ispravnosti njegove težnje, jer ja samo jednu košutu lovim,
veli on, čudnovatu neku košutu, plašljivu i divlju, a ona me vodi
stazama kojima drugi ne idu, i onda se, tako, obrem sâm u srcu šume.

– Važi onda – kaže Kromvel – sad ćemo tu knjigu da stavimo na tvoj
radni sto. Da te teši kad pomisliš da više nema šta da se sabira i
oduzima.

Velike nade polaže u Tomasa Ejverija. Lako je dati posao nekom
detetu koje će ti, tako, sravniti kolone i nabiti ih ti pod nos, svrstati po
abecedi i zaključati ih u sanduk. Ali čemu to? Stranica poslovne knjige
je da ti bude pri ruci, kao ljubavna pesma. Nije ona tu da bi ti samo
klimnuo glavom i sklonio je u stranu; ne, ona je tu da ti otvori srce za
nešto dotad neostvareno. Isto je sa Svetim pismom: ono služi da bi
razmišljao o njemu, da bi preduzeo nešto u životu. Voli svoga bližnjeg.
Proučavaj tržište. Neka tvoj blagorodni duh dosegne što dalje. Neka ti
brojke budu jače iduće godine.

***

Utvrđen je datum pogubljenja Džejmsa Bejnama – 30. april. Kromvel ne
može kod kralja, ne s bilo kakvom nadom za pomilovanje. Davno je još
Henri poneo titulu branitelja vere; sada pak žarko želi svima da pokaže
kako je još zaslužuje.

U Smitfildu, na tribini namenjenoj za uglednike, susreće
venecijanskog ambasadora, Karla Kapela. Pokloni se jedan, pokloni se
drugi. – U kom ste svojstvu ovde, Kromvele? Kao prijatelj ovog jeretika,
ili zahvaljujući položaju koji zauzimate? Kad smo već kod toga, na kom
ste vi sad položaju? Sâm đavo zna.

– A ja sam ubeđen da će đavo to predočiti Vašoj ekselenciji kad
sledeći put budete nasamo popričali.

Iz ždrela vatre, čovek na umoru doziva: – O, Gospode, oprosti ser
Tomasu Moru.

Dana 15. maja, biskupi potpisuju dokument kojim se obavezuju da će
se povinovati kraljevoj volji. Neće donositi nove crkvene zakone bez
kraljevog dopuštenja, a sve postojeće zakone podneće na reviziju

posebnoj komisiji, sačinjenoj od svetovnih lica – članova parlamenta i
ljudi koje kralj za tu svrhu imenuje. Sem toga, crkveni velikodostojnici
neće se sastajati na redovnim godišnjim skupovima bez kraljevog
odobrenja.

Sutradan, stoji Kromvel na galeriji u Vajtholu koja gleda na
unutrašnje dvorište i vrt, gde kralj čeka, a vojvoda od Norfoka se
uzmuvao, tamo-amo. Ana je na galeriji pored njega. Na sebi ima
tamnocrvenu haljinu od damasta, toliko tešku da se čoveku čini kako će
njena sićušna bela ramenca popustiti pod teretom. Ponekad Kromvel –
kad ga ponese mašta – zamišlja kako bi to bilo kad bi spustio ruku na
njeno rame, pa prstom počeo da prelazi po šupljini između ključne
kosti i grla; zamišlja kako vrhom kažiprsta prati liniju tih dojki što se
nadimaju pod miderom, kao što dete prati red u knjizi kad čita.

Ona okrene glavu, na licu joj poluosmeh. – Evo ga, ide. Ne nosi lanac
lorda kancelara. Kud li ga je denuo?

Tomas Mor se snuždio, vidno je potišten. Norfok je pak vidno napet.
– Moj ujak već mesecima pokušava da udesi ovo – kaže Ana. – Ali kralj
neće ni da čuje. Ne želi da izgubi Mora. Hoće svima da ugodi. Znaš i
sâm kako je to.

– Tomasa Mora je upoznao još u mladosti.
– U mladosti i ja spoznah greh.
Okreću se jedno prema drugome, osmehuju se. – Vidi sad – kaže Ana.
– Šta misliš, da li u onoj tamo kožnoj torbi nosi državni pečat?
Kad je Volsi morao da preda veliki pečat, odugovlačio je s tim puna
dva dana. Ali sada je tu kralj, eno ga dole, u njegovom ličnom raju, i
čeka, pružio već dlan.
– I šta ćemo sad? – kaže Ana. – Sinoć mi reče, s tim lordom
kancelarom samo jad i beda. Možda bi bolje bilo da se lordovi kancelari
potpuno ukinu.
– Advokatima se to neće svideti. Neko mora da upravlja sudovima.
– A ko bi to, po tebi, bio?
– Navedite ga da razmisli o gospodinu predsedavajućem. Odli bi taj
posao pošteno obavljao. Neka ga kralj, ako želi, oproba na tom mestu
pro tem,104 a posle, ako mu se ne svidi, neka ga skloni. Ali mislim da će
mu Odli odgovarati. Dobar je advokat, svoj je čovek, ali shvata šta treba

da radi da bi bio od koristi. I shvata mene, bar mislim.
– Zar takav postoji!? Hoćemo da siđemo?
– Ne možete da odolite?
– Ne možeš ni ti.
Silaze stepeništem. Ana ga vrhovima prstiju dodiruje po ruci. Dole, u

vrtu, slavuji vise u kavezima. Ćute kao zaliveni, skutrili se na suncu.
Voda prska iz fontane u bazen. Širi se miris majčine dušice. Iz palate se
čuje smeh; ne vide ko se to smeje. Zvuk najednom biva presečen, kao da
su se unutra zatvorila neka vrata. Kromvel se sagne da ubere neku
travčicu, pa je izmrvi na dlanu; miriše. Taj ga miris odnosi na neko
drugo mesto, daleko odatle. Mor se pokloni pred Anom. Ona – jedva
klimne glavom. Pred Henrijem izvodi dubok naklon, i odmah stane kraj
njega, smerno gledajući u zemlju. Henri je stegne za zglob na ruci; hteo
bi nešto da joj kaže, ili naprosto da bude sam s njom.

– Ser Tomase? – Pruža ruku. Mor se okreće u stranu. A onda, izgleda,
malo bolje promisli; opet se okreće i prihvata ruku. Vrhovi prstiju su
mu hladni kao led.

– Šta ćete sad?
– Pisaću. Moliću se.
– Ja bih vam preporučio da pišete samo pomalo, a da se molite
mnogo.
– Šta je to sad, pretnja? – Mor se osmehuje.
– Mogla bi biti. Na mene je red, zar ne?
Kad ugleda Anu, kraljevo lice se ozari. U srcu mu žar; a šaka njegova,
dok se rukuje sa svojim savetnikom, peče na dodir.

***

Gardinera zatiče u Vestminsteru, u jednom od onih zadimljenih
budžaka gde sunce nikad ne dopire. – Gospodine biskupe?

Gardineru se nabrale one guste obrve.
– Ledi Ana me zamolila da razmislim o onoj kući na selu u kojoj bi
stanovala.
– Šta ja imam s tim?
– Da malo razjasnim šta mi je na umu – kaže Kromvel. – Kuća bi
trebalo da bude negde blizu reke, da se lako stiže do Hempton Korta, i

da baržom može da otplovi do Vajthola i Griniča. Da bude u dobrom
stanju, jer ledi nema strpljenja, neće da čeka. Da ima lep vrt, da sve
bude sređeno... I pomislim ja tako, šta bi s onim Stivenovim majurom u
Henvortu, onim što mu je kralj iznajmio kad je postao prvi sekretar?

Čak i u tom polumraku Kromvel lepo vidi kako se misli bore u
Stivenovoj glavi. Ah, moj rov, a moji mostići, a moji ružičnjaci i jagode, i
zeleniš, košnice moje, ribnjaci i voćnjak, oh, moji medaljončići od
terakote italianate,105 moje intarzije, moja pozlata, moje galerije, moja
fontanica od morskih školjki, pa park onaj moj gde jeleni šetaju...

– Red bi bio da joj ponudiš to što si uzeo pod zakup, pre nego što sâm
kralj tako zapovedi. Taman jedno dobro delo da otkravi biskupsku
tvrdoglavost, a? O, daj, Stivene, molim te. Pa imaš ti još kućâ. Nećeš
zbog toga da spavaš u štali.

– I u štali da spavam – na to će biskup – ne bi me čudilo da pošalješ
nekog od onih tvojih momaka, sve sa psetom što ganja pacove, da me
budi u pola noći.

Gardinerov glodarski poriv u punom je zamahu; vlažne crne oči
sevaju muklim sjajem. Vrišti u sebi od ogorčenja i prigušenog besa. Ali,
s druge strane, oseća i olakšanje kad razmisli o svemu, jer bolje je, ipak,
što mu je račun ispostavljen sada, odmah, nego da su ga saleteli kasnije,
pa da se nađe u nebranom grožđu.

Gardiner je i dalje na dužnosti prvog sekretara, ali on, Kromvel, viđa
kralja gotovo svakodnevno. Kad Henriju zatreba savet, on je tu da mu
ga dâ, a ako je pak određena tema izvan njegove nadležnosti, lako
Kromvel nađe nekoga ko će kralja posavetovati. Ako mu se Henri na
nešto požali, reći će mu Kromvel: prepustite to meni; mogu li, uz
dopuštenje Vašeg veličanstva, sam za to da se pobrinem? Ukoliko je
kralj dobroga raspoloženja, Kromvel je pripravan da se smeje zajedno s
njim, a ako je utučen, Kromvel s njim samo nežno i pažljivo. Kralj je
postao dvoličan u poslednje vreme, što španskom ambasadoru,
pronicljivom kao i uvek, nije promaklo. – S vama se viđa u četiri oka, ne
u primaćoj sobi, kao sa ostalima – kaže. – Radije ne bi da njegovi
plemići saznaju koliko se često s vama savetuje. Da ste kojim slučajem
sitniji, mogli bi da vas unose i iznose u korpi s vešom. Kako stvari stoje,
mislim da ona pakosna gospoda iz državnog saveta nikako neće

propustiti priliku da o svemu tome izveste svoje prijatelje, kojima
nikako neće biti potaman što ste se vi tako uzdigli, pa će vas oklevetati i
gledati kako da vas smaknu. – Ambasador se nasmeši pa doda: – A ako
bih ja stvorio o vama sliku koja bi se i vama lično dopala – da l’ bi to bio
pogodak usred srede?

Iz pisma koje je Šapui poslao caru, a koje se, sticajem okolnosti, našlo
u rukama gospodina Rajoteslija, Kromvel saznaje štošta o sopstvenom
karakteru. „Zovite me Rizli“ mu čita: „Kaže da ste čovek nejasnog
porekla, da ste u mladosti bili preki i razuzdani, da ste jeretik s dugim
stažom, i da je prava sramota da neko kao vi bude u kraljevskom
savetu; onako lično, međutim, smatra vas čovekom s kojim je pravo
zadovoljstvo družiti se, slobodumnim, široke ruke, otmenim...

– Znao sam da mu se dopadam. Trebalo je da ga pitam da l’ ima neki
posao za mene.

– Kaže da ste kraljevo poverenje stekli tako što ste mu obećali da ćete
od njega napraviti najbogatijeg kralja koga je Engleska ikada imala.

Kromvel se smeši.
Krajem maja, iz Temze su izvukli dve ribe čudesnih dimenzija, ili ih
je, bolje reći, sama reka izbacila, izdišuće, na muljevitu obalu. – I šta
sad, je l’ bi trebalo nešto s tim u vezi da preduzmem? – pita Kromvel
Džoen, koja mu je upravo saopštila novost.
– Ne – odgovori ona. – U svakom slučaju, ja mislim da ne bi. To nešto
znači, zar ne? To je znamenje, i tačka.

Pred kraj jula Kromvelu stiže pismo od Kranmera, iz Nirnberga. Pre
toga mu je Kranmer pisao iz Nizozemske, zamolivši ga za savet oko
trgovinskih pregovora s carem, dakle u pitanjima pred kojima se on,
Kranmer, oseća potpuno nemoćnim; iz varoši na Rajni pisao je pak, pun
nade, da će car svakako naći zajednički jezik s vladarima koji su primili
luteransku veru, budući da mu je potrebna pomoć na granici; Turci
nadiru. Piše Kranmer kako se bogzna kako trudi ne bi li konačno naučio
klasičnu englesku diplomatsku igru: da svakome nudi prijateljstvo
kralja Engleske, da priča naokolo o engleskom zlatu i maše obećanjima,
zapravo ne ispunjavajući nijedno.

Ali ovo pismo je drugačije od ostalih. Diktirao ga je nekom pisaru;

vidi se da nije Kranmerov rukopis. U pismu se govori o tome kakav je
zapravo upliv Svetoga duha na ljudsko srce. Pismo mu čita Rejf, koji
mu pokazuje dole, u dnu stranice, a onda i levo, duž margine, nekoliko
reči ispisanih Kranmerovim rukopisom: „Nešto se desilo. Ne može se
poveriti u pismu. Mogla bi prašina da se digne. Neki će možda reći da
sam bio nepromišljen. Dobro će mi doći vaš savet. Neka ovo ostane
tajna.“

– E baš fino – kaže Rejf – hajde sad da se rastrčimo po Čipu106 i
vičemo: „Tomas Kranmer krije tajnu, al’ ne znamo tačno šta je!“

Nedelju dana kasnije u Ostin Frajarsu se pojavljuje Hans. Iznajmio je
kuću na Mejden lejnu, a dok mu kuću ne dovedu u red, odsešće u
Stiljardu. – Da ti vidim novu sliku, Tomase – kaže mu Kromvel ulazeći.
Stoji onda pred slikom. Prekrstio ruke. Odmakne se jedan korak. –
Poznaješ ove ljude? Liče, a?

Dvojica italijanskih bankara, ortaci, gledaju u posmatrača, ali kao da
čeznu da razmene pogled jedan s drugim; jedan sav u svili, drugi u
krznu; vaza s karanfilima, astrolabijum, češljugar, peščanik s dopola
isteklim peskom; kroz zasvođen prozor vidi se brod sa svilenim,
prozirnim jedrima, plovi nekud, a odraz mu u morskoj vodi. Hans se
okreće, zadovoljan je. – Otkud li mu taj pogled, tako surov, a tako
prevejan?

– Kako Elzbet? – pita ga Kromvel.
– Debela je. Tužna.
– Pa šta te to čudi? Ti samo navratiš kući, napraviš joj dete, i opet te
nema.
– Ne mislim ni ja za sebe da sam dobar muž. Samo šaljem novac kući.
– Koliko dugo ćeš ostati ovde?
Hans mumla, iskapi pehar vina, pa se raspriča o onome što je ostavio
za sobom: o Bazelu priča, o švajcarskim kantonima i gradovima. O
neredima i rovovskim bitkama. Ja l’ da slikaš, ja l’ da ne slikaš. Ja l’ da
vajaš, ja l’ da ne vajaš. Te jeste telo božje, te nije telo božje, te, opet, i
jeste i nije. Te ovo mu je krv, te ovo mu nije krv. Sveštenici čas mogu, čas
ne mogu da se žene. Pa svete tajne; te ih ima sedam, te su samo tri. A i
raspeće; ja l’ ćemo ono pod koje dopuzimo na kolenima i, puni

poštovanja, mrmorimo molitvu, ili ono koja iseckamo na komadiće pa
spalimo na trgu. – Nisam ti ja neki ljubitelji pape, ali umorio sam se već
od svega toga. Erazmo je pobegao u Frajburg kod onih tamo papista, a
ja sam, eto, pobegao kod tebe i junkera Hajnriha.107 Tako Luter zove
vašeg kralja. „Njegova niskost kralj Engleske.“ – On obriše usta. – Samo
tražim da mi se omogući da uradim nešto dobro i za to budem plaćen. I
voleo bih da moj trud ne upropasti neki sektaš kofom punom kreča.

– Došao si ovamo da tražiš spokoj i mir? – Kromvel zavrti glavom. –
Zakasnio si.

– Maločas sam baš prešao preko Londonskog mosta i video da je
neko nasrnuo na Bogodoričin kip. Otkinuo detetu glavu.

– To već odavno tako stoji. Biće da je onaj đavo Kranmer za to
odgovoran. Znaš kakav je kad popije.

Hans se ceri. – Tebi Kranmer nedostaje. A ko bi rekao da ćete se vas
dvojica sprijateljiti?

– Starom Voramu nije dobro. Ako umre ovog leta, ledi Ana će
zatražiti da mom prijatelju dodele Kenterberi.

Hans je iznenađen. – A ne Gardineru?
– On je uprskao kod kralja.
– Gardiner je samome sebi najgori neprijatelj.
– Ne bih rekao.
Hans se smeje. – Bilo bi to silno unapređenje za doktora Kranmera.
On ga ne bi prihvatio. Ne bi. Previše je to pompe za njega. On voli da je
okružen knjigama.
– Prihvatiće on to mesto. To mu je, uostalom, dužnost. Najbolji od nas
primorani su da rade protiv vlastitih načela.
– Šta, zar i ti?
– Protivno je svakom načelu da mi tvoj stari pokrovitelj dođe na prag
i preti mi u mojoj rođenoj kući, a da je to sve primim bez roptanja. Kao
što primam. Jesi li bio u Čelsiju?
– Jesam. Tužan je to dom.
– Javno je saopšteno da se povlači zbog slabog zdravlja. Tako da
nikome ne bude neprijatno.
– On kaže da oseća neki bol ovde – Hans se počeše po grudima – a taj
bol ga hvata uvek kad sedne da piše. Ali ostali u kući mi izgledaju

sasvim dobro. Mislim na onu porodicu na zidu.
– Sad više ne moraš da ideš u Čelsi po narudžbine. Kralj me je uposlio

u Kuli, ojačavamo bedeme. Doveo je dunđere, molere i zlatare, pa sad
iznosimo sve iz starih kraljevskih odaja, sve će novo da se radi, a meni
je povereno da napravim nov smeštaj za kraljicu. U ovoj zemlji je, znaš,
običaj da u noći pre krunisanja kraljevi i kraljice otpočinu u Kuli. Kad
svane Anin dan, biće za tebe mnogo posla. Moraćeš da smisliš i kako će
svečana povorka da izgleda, i gozbu i poklone u zlatu i srebru koje će
grad uručiti kralju. Razgovaraj s trgovcima iz Hanze, oni će biti ponosni
da se uključe u to. Neka oni planiraju. Osiguraj sebi posao pre nego što
polovina evropskih zanatlija pohrli ovamo.

– Hoće li ona nositi nove dragulje?
– Dobiće Katarinine. Nije ni on potpuno sišao s uma.
– Voleo bih da je naslikam. Anu Bolen.
– Ne znam. Možda ona ne želi da je neko tako pomno posmatra.
– Kažu da nije lepa.
– Pa, možda i nije. Ne bi je, svakako, odabrao da ti pozira za
Primaveru.108 Ili za kip Bogorodice. Ili za figuru Mira.
– A šta bi onda bila? Eva? Meduza? – smeje se Hans. – Ćuti, nemoj
ništa ni da mi kažeš.
– Ona ima moćnu pojavu, esprit...109 Možda to i nećeš biti u stanju da
preneseš na sliku.
– Ti misliš da sam ograničen, vidim ja.
– Neke teme ti se opiru, uveren sam u to.
Ulazi uto Ričard. – Došao Frensis Brajan.
– Rođak ledi Ane. – Kromvel ustaje.
– Morate odmah u Vajthol. Ledi Ana uništava nameštaj i razbija
ogledala.
Kromvel opsuje sebi u bradu. – Vodite majstora Holbajna na večeru.

Frensis Brajan se tako bučno smeje da se konj pod njim grči, nije lako
životinji, svaki čas odskakuće u stranu, pa samim tim predstavlja
opasnost za prolaznike. Dok su stigli do Vajthola, Kromvel je uspeo da
sastavi kockice: Ana je upravo čula da se žena Harija Persija, Meri
Talbot, priprema da podnese parlamentu molbu za razvod. Dve

godine, kaže Meri Talbot, njen muž nije legao s njom u postelju, a kad
ga je naposletku upitala zbog čega to ne čini, on joj je rekao da ne može
više da se pretvara; njih dvoje, zapravo, i nisu u braku, niti su to ikada
bili, pošto je on, kaže, oženjen Anom Bolen.

– Miledi je van sebe od besa – kaže Brajan. Povez koji nosi preko oka,
ukrašen draguljima, namiguje dok se Brajan kikoće. – Ona kaže da će
joj Hari Persi sve upropastiti. Ne može da se odluči da li da ga ubije na
licu mesta, jednim udarcem mača, ili da ga mrcvari četrdeset dana, i
duže, i to na javnom mestu, kako to rade u Italiji.

– U tim pričama ima mnogo preterivanja.
Kromvel lično nikada nije prisustvovao, pa ni sasvim poverovao, u
nezaustavljive izlive gneva kojima je, navodno, ledi Ana sklona. U času
kad on ulazi Ana hoda krupnim koracima po prostoriji, sklopljenih
dlanova, i izgleda nekako sitno i napeto, kao da ju je neko upravo
zašivao, pa malo više pritegao na šavovima. Tri gospe – Džejn Rokford,
Meri Šelton, Meri Bolen – prate je pogledima. Neki tepihčić, koji bi
možda trebalo da visi na zidu, leži zgužvan na patosu. Džejn Rokford
kaže: – Počistile smo srču. – Ser Tomas Bolen, monsenjer, sedi za stolom,
a pred njim gomila papira. Kraj njega, na hoklici, sedi Džordž. Nosi one
polunaduvene rukave. Vojvoda od Norfoka zuri u ognjište, gde je sve
za vatru pripremljeno, premda ne i založeno; možda to vojvoda
pokušava da kresne varnicu snagom svog pogleda.
– Zatvori vrata, Frensise – kaže Džordž – i nikog više ne puštaj
unutra.
On, Kromvel, jedina je osoba u toj prostoriji koja nije od Hauardovih.
– Predlažem da popakujemo Anine torbe i pošaljemo je u Kent – kaže
Džejn Rokford. – Kad se kralj jednom razljuti...
Džordž: – Ćuti, ili bih mogao da te udarim.
– Iskreno to savetujem – ipak će Džejn Rokford. Bog neka je čuva, ali
Džejn je jedna od onih žena koje ne znaju kad da stanu. – Gazda-
Kromvele, kralj je nagovestio da će do istrage svakako doći. To mora
biti razmatrano na savetu. Ovoga puta nema vrdanja. Hari Persi će
svedočiti, i to potpuno neometan. Kralj ne može činiti sve što je učinio, i
sve što tek namerava da učini, za ženu koja krije da je već s nekim u
braku.

– O, kamo sreće da ja mogu od tebe da se razvedem – na to će
Džordž. – Kamo sreće da si se ti ranije nekome obećala, ali Isuse mili,
nema o tome ni govora; kad si se ti udavala, polja su se crnela od
muškaraca koji su bežali u suprotnom smeru.

Monsenjer podiže ruku. – Molim vas.
Meri Bolen kaže: – Zašto ste uopšte zvali gazda-Kromvela ako već ne
nameravate da mu kažete šta se ovde maločas dogodilo? Kralj je već
razgovarao s mojom sestrom.
– Sve poričem – kaže Ana. Govori to kao da kralj toga časa stoji pred
njom.
– Dobro – kaže Kromvel. – Dobro.
– To da mi je erl pričao o ljubavi, to dopuštam. Napisao mi je neke
stihove, a ja sam tad bila mlada devojka i mislila: šta fali, ovo ne može
nikom da šteti...
Kromvel zamalo da prasne u smeh. – Stihove? Hari Persi? Je l’ imate
to još kod sebe?
– Nemam. Naravno da nemam. Ništa napismeno.
– To olakšava situaciju – kaže on blago. – I, naravno, ne postoji
nikakvo obećanje u pisanom vidu, nikakav ugovor, niti je o tome uopšte
i bilo reči, zar ne?
– Niti je – kaže Meri – bilo šta probala. Toga, jednostavno, nije bilo.
Svi znaju da je moja sestra devica.
– A kako je kralj, je li...
– Izašao je iz sobe – kaže Meri – a nju ostavio da stoji tu.
Monsenjer podiže pogled. Nakašljava se. – U ovoj situaciji koja nalaže
hitnost, postoji – tako se bar meni čini – nekoliko raznovrsnih pristupa
za koje bi čovek mogao da se...
Norfok plane. Treska nogama o patos, kao đavo u nekoj predstavi za
Telo Hristovo.110 – O, tako mi triput posranog pokrova Lazarovog! Dok
se vi opredeljujete za odgovarajući pristup, gospodaru, dok vi
razmatrate sve s raznih stanovišta, vašu kćerku kleveću na sve strane,
kralju pune glavu svakojakim otrovom, a ovoj familiji sve lađe tonu
pred vašim očima.
– Hari Persi – kaže Džordž, pa podiže ruke. – Čekajte, hoćete li pustiti
mene da nešto kažem? Koliko ja vidim, Harija Persija su jednom uspeli

da ubede da se odrekne svojih pretenzija, a ako su ga već jednom
sredili, onda...

– Jeste – na to će Ana – ali tada ga je sredio kardinal, a kardinal je, na
našu veliku žalost, sada pokojni.

Zavlada muk: muk sladak kao muzika. Kromvel, kroz osmeh, gleda
u Anu, u monsenjera, u Norfoka. Ako je život zlatni lanac, biva
ponekad da Bog o taj lanac okači neku amajliju. Ne bi li taj trenutak što
duže potrajao, Kromvel prilazi onom tepihčiću što bi trebalo da visi na
zidu, i podiže ga. Usko tkanje. Indigo-plava pozadina. Asimetričan
čvor. Isfahan? Životinjice, sve ukrućene, hodaju preko tepiha, promičući
kroz čvorove od cveća. – Gledajte – kaže on. – Znate li šta je ovo ovde?
Paunovi.

Prilazi Meri Šelton, proviri preko Kromvelovog ramena. – A kakve su
ono tamo zmije s nogama?

– Škorpije.
– Majko božja, je l’ ujedaju one?
– Bodu – odgovori Kromvel, pa se obrati Ani: – Miledi, ako papa ne
može da vas spreči da postanete kraljica, a ja ne bih rekao da može, ni
Hari Persi ne bi trebalo da vam predstavlja prepreku.
– Onda ga ukloni – kaže Norfok.
– Cenim, međutim, da ne bi bilo mudro za vas, kao familiju...
– Ukloni ga – kaže Norfok. – Rascopaj mu glavu.
– U prenesenom smislu – na to će Kromvel. – Gospodaru.
Ana sedne. Skreće pogled sa žena. Svoje malene šake stisnula je u
pesnice. Monsenjer šuška papirima. Džordž, izgubljen u mislima, skida
kapu i igra se draguljima optočenom pribadačom, na jagodici kažiprsta
proveravajući koliko je oštra.
Kromvel je urolao tapiseriju i sada je, otmenim pokretima, predaje
Meri Šelton. – Hvala vam – šapuće ona, pocrvenevši kao da joj je
predložio nešto intimno. Džordž cikne; uspeo je da se ubode. Ujka
Norfok primeti oporo: – Budalo jedna.
Frensis Brajan krene napolje za Kromvelom.
– Moliću lepo, ser Frensis, smatrajte da mi odavde vaša pratnja nije
potrebna.
– Mislim da ću poći s vama. Zanima me čime se vi bavite.

Kromvel stane u pola koraka, raširenim dlanom gurne Brajana
posred grudi, ovaj se zavrti, i u narednom trenutku čuje se tup udarac:
glavom je udario o zid. – Žurim – kaže mu Kromvel.

Neko ga doziva po imenu. Iza ugla se pojavljuje gazda Rajotesli. –
Kod svetog Marka s lavom. Pet minuta pešice.

„Zovite me“ je naložio ljudima da prate Harija Persija od časa kad
ovaj stigne u London. Njega brine to što su se oni s dvora koji Ani ne
misle dobro – vojvoda od Safoka i njegova žena, kao i oni sanjari što
veruju da će se Katarina vratiti – navodno sastajali s erlom i huškali ga
da celu situaciju sagleda sa stanovišta vremena prošlog, što bi, s
njihovog stanovišta, bilo dobrodošlo. Po svemu sudeći, međutim,
nikakvih tu sastanaka nije ni bilo: osim ako su održani u onim javnim
kupatilima u Sariju.

„Zovite me“ naglo skreće u jednu uličicu, i eto njih u prljavom
dvorištu neke gostionice. Kromvel se osvrće oko sebe; s metlom u ruci,
uz malo dobre volje, i za dva sata eto ti dvorište, pristojno, da možeš
čoveka da pustiš. Rićkasto-zlaćana kosica gos’n Rajoteslija blista kao
svetionik. Iznad glave mu škripi sveti Marko, postrižen kao monah. Lav
je mali i plave boje; lice mu je nasmejano. „Zovite me“ ga dodirne po
ruci: – Ovamo. – Taman se spremaju da čučnu ne bi li se provukli kroz
bočna vrata, kad se odozgo čuje zaglušujući zvižduk. Dve žene se
naginju kroz prozor, vriskaju i kikoću se, a onda izbace gole dojke na
prozorski prag. – Isuse mili – kaže Kromvel. – Još ovih Hauardovih
žena.

A unutra, kod Marka s lavom, razni ljudi u Persijevim livrejama,
njegovi ljudi, popadali po stolovima ili leže po patosu. Erl od
Nortamberlenda pije u privatnoj sobi. Možda bi, zapravo, i bila
privatna da nema prozorčeta u zidu kroz koji se inače dotura
posluženje, a sada se neka lica klibere kroz njega. Uto ga erl ugleda. –
O... Maltene sam te očekivao. – Vidno napet, prolazi rukama kroz
kratko podšišanu kosu, a ona mu se sva nakostreši.

Kromvel prilazi prozorčetu, pokaže posmatračima kažiprst, pa im
pred nosom zalupi vratanca. Ton mu je, ipak, blag kao i uvek dok seda
pred mladića i progovara: – Dobro sad, gospodaru moj, šta bi ovde
moglo da se uradi? Kako da vam pomognem? Rekoste da ne možete

više da živite sa svojom ženom. Ali tako divna gospa teško da se može
naći u ovoj kraljevini; ako i nije bez mane, ja ništa loše o njoj nikad
nisam čuo, pa šta tu sad vama nije po volji?

Hari Persi, međutim, ne dâ da ga Kromvel tera kao ovcu na klanje.
On će da viče, suze da roni. – Ako mi na dan venčanja nije bila po volji,
kako da mi bude po volji danas? Ona me mrzi jer zna da nismo venčani
kako red nalaže. Zašto sad samo kralj ima pravo na to, a ja, recimo,
nemam; on, eto, posumnjao u valjanost svoga braka, pa se razvikao na
sav glas, da ga ceo hrišćanski svet čuje, a ja, kad ja posumnjam u svoj
brak, meni taj isti kralj pošalje najnižeg svog službenika da me nagovori
da se vratim kući i skrasim se sa ženom. Meri Talbot zna da sam se ja
obećao Ani, zna za koju ženu moje srce kuca, i za koju će uvek kucati. Ja
sam istinu već rekao, odavno sam rekao da sam se pred svedocima
obavezao, i stoga ni ona, Ana, ni ja nismo slobodni. Zakleo sam se da je
bilo tako i nikako drugačije, a onda me kardinal prisilio da poreknem; i
otac mi je pripretio da će me se odreći, ali otac mi je umro, i sad se više
ne bojim da kažem istinu. Može kralj da bude kralj kol’ko hoće; on sada
drugom čoveku krade zakonitu ženu, a Ana Bolen je meni zakonita
žena... I šta će sad on? Kako će kad mu kucne sudnji čas? Kad izađe
pred boga, nag, bez one kamarile?

Kromvel ga sasluša do kraja. A ovaj veze li veze, a sve nepovezano...
prava ljubav... zavetovali se na vernost... zaklela se da će mu dati svoje
telo, dopustila mu slobodu kakvu samo vereno žensko čeljade
muškarcu može da dopusti...

– Gospodaru moj – kaže najzad Kromvel. – Vi ste, eto, rekli sve što ste
imali da kažete. A sad poslušajte mene. Vi ste svoj novac gotovo sasvim
potrošili. Ja pak znam na šta ste ga potrošili. Uzajmljivali ste se uzduž i
popreko Evrope. A ja znam ko vam je sve novac pozajmljivao. Dovoljna
je jedna moja reč, i vaši dugovi biće otpisani.

– O, a šta bi mi oni inače uradili? – kaže Persi. – Bankari ne drže
vojske.

– Ni vi ne možete držati vojsku, gospodaru, kad su vam kovčezi
prazni. Pogledajte me sad. Pokušajte da me razumete. Vama je titulu
erla dao kralj. Vaš je zadatak da čuvate sever zemlje. Od Škotske nas
zajedno brane Persijevi i Hauardovi. E, hajde sad da pretpostavimo da

se na Persija i njegove ljude više ne može računati. Neće se vaši ljudi
boriti za džabe...

– Oni žive na mojoj zemlji, dužnost im je da se bore.
– Ali, gospodaru, i njih treba neko da snabde svim potrepštinama,
provijant neko da obezbedi, oružjem da ih opremi, i njima su potrebni
bedemi i utvrđenja, i to u dobrom stanju da budu... Ako sve to ne
možete da im osigurate, onda ne vredite ni pišljiva boba. Kralj će vam
oduzeti titulu, a s njom i zemlju, i zamkove, i daće ih nekome ko će
umeti da obavi posao koji vi ne umete.
– Neće on to uraditi. On poštuje stare titule. Poštuje staro pravo.
– E pa dobro, onda, recimo da bih onda to učinio ja, a ne on. Recimo
da bih ti život upropastio. Ja i moji prijatelji bankari.
Kako da mu objasni? Svetom se ne upravlja odande odakle Hari Persi
misli da se upravlja. Ne upravlja se svetom iz pograničnih tvrđava, pa
čak ni iz Vajthola. Svetom se upravlja iz Antverpena, iz Firence, s mesta
o kojima on u životu sanjao nije; iz Lisabona, odakle brodovi svilenih
jedara isplovljavaju na zapad, da ih sunce žeže. Ne sa bedema naših
zamkova već iz bankarskih kancelarija, ne zovom vojničke trube, već
čangrljanjem računaljke, ne škriputanjem i čegrtanjem puške dok je
puniš, već škripom pera po hartiji na kojoj je ispisana priznanica kojom
se sve plaća, i ta puška, i taj puškar, i taj barut, i onaj što će da puca.
– Ja mogu lako da vas zamislim i bez novca i bez titule – kaže on. –
Mogu da vas zamislim u nekoj tamo straćari, u gruboj seljačkoj odeći,
kako donosite kući zeca, da se nešto prezalogaji. Mogu da zamislim
vašu zakonitu suprugu Anu Bolen kako dere i čereči tog zeca. Želim
vam svu sreću ovoga sveta.
Hari Persi klone preko stola. Toliko je ljut da mu suze naviru na oči.
– Nikakve tu veridbe nije bilo – nastavlja Kromvel. – Ništa od tih
blesavih obećanja koje ste joj dali nemaju nikakvu vrednost pred
zakonom. Kakav god da ste dogovor, kako vi mislite, s njom napravili,
ništa to ne vredi. I još nešto, gospodaru. Ako samo još jednom zucnete o
tome da li je ledi Ana slobodna – u tu jednu reč uspeo je da sabije čitav
tovar gađenja – odgovaraćete lično meni, Hauardovima i Bolenovima, a
Džordž Rokford, odmah da vam kažem, neće biti nimalo blag prema
vašoj cenjenoj ličnosti, i gospodar Viltšir znaće kako da vas, tako

ponosnog, ponizi; a što se vojvode od Norfoka tiče, ako taj makar samo
načuje da ste nešto natuknuli u vezi sa čašću njegove sestričine, ima da
vas pronađe u koju god se vi rupu zavukli i rođenim zubima jaja da
vam odgrize. E sad – kaže Kromvel, a ton mu opet kao do maločas,
uglađen – je li vama to jasno, gospodaru moj? – Odlazi do onog
prozorčeta i ponovo ga otvara. – Evo vam, možete opet da virite. –
Pojavljuju se lica; ili, pravo govoreći, samo čela i oči što se tiskaju u
prozorčetu. Kromvel dolazi do vrata, zastaje, pa se okrene prema erlu. –
I da vam kažem nešto, da izbegnemo svaku nedoumicu. Ako mislite da
vas ledi Ana voli, ni sami niste svesni u kakvoj ste zabludi. Ona vas
mrzi. Jedina usluga koju u ovom času možete da joj učinite, ne
računajući to da umrete, jeste da poreknete ono što ste rekli svojoj sirotoj
ženi i položite zakletvu, što se od vas očekuje, kako bi ona nesmetano
mogla da postane engleska kraljica.

Dok izlaze na ulicu, kaže Kromvel Rajotesliju: – Stvarno mi ga je žao.
– „Zovite me“ se toliko trese od smeha da mora da se nasloni na zid.

Sutradan poranio Kromvel, ide na sastanak kraljevskog saveta. Vojvoda
od Norfoka zauzima Henrijevo mesto u čelu stola, a onda se pomera,
čim prostruji vest da će kralj glavom i bradom predsedavati. – I Voram
je tu – neko kaže; otvaraju se vrata, kad ono ništa; ništa se ne događa; a
onda lagano, sasvim lagano, vukući noge, ulazi ostareli prelat. Seda na
svoje mesto. Ruke mu drhte dok ih spušta na podmetač pred sobom.
Glava mu drhti na vratu. Koža mu je boje pergamenta, nalik je onom
portretu koji mu je Hans napravio. Gleda oko stola i trepće, usporeno,
kao gušter.

Kromvel prođe iza stola i stane preko puta Vorama, pa ga pita za
zdravlje, čisto reda radi; vidi se izdaleka da je ovaj na umoru. Kaže
Kromvel: – Ona proročica koju čuvate tamo, u vašoj biskupiji. Eliza
Barton. Kako joj ide?

Voram ga maltene ni pogleda ne udostoji. – Šta hoćeš ti, Kromvele?
Moja komisija je istražila stvar i nije našla ništa protiv te devojke. I sâm
znaš.

– Čujem da je svojim sledbenicima pričala da će kralj, ako se oženi
ledi Anom, poživeti još samo godinu dana.

– Ne bih mogao da ti se zakunem. Nisam to svojim ušima čuo.
– Koliko mi je poznato, i biskup Fišer je išao kod nje.
– Pa... ili on kod nje, ili je ona išla kod njega. Svejedno, uostalom... A
što ne bi išao? Pa ta mlada žena je blagoslovena.
– A za koga ona radi?
Voramu se glava toliko klima da se čini kao da će svaki čas da mu
otpadne s ramenâ. – Možda je ona budalasta. Možda je i zavedena. Na
kraju krajeva, ona je jedna obična seljančica. Ali ta mala ima dara, u to
sam siguran. Ljudi joj dođu, i ona im istog časa kaže šta ih muči. I kakvi
im gresi more savest.
– Je l’ tako? – na to će Kromvel. – Moram onda i ja da navratim do nje.
Pitam se da li bi umela da mi kaže šta mene muči?
– Tišina – kaže Tomas Bolen. – Stigao je Hari Persi.
Erl ulazi u pratnji dvojice svojih poslušnika. Oči su mu crvene, a po
lakom vonju ustajale povraćke može se zaključiti da je odoleo naporima
svojih ljudi da ga oribaju. Ulazi i kralj. Dan je topao, i on je odeven u
svetlu svilu. Rubini mu se tiskaju na prstima kao krvavi mehurovi.
Seda kralj na svoje mesto. Njegovo pljosnato plavo oko zadrži se na
Hariju Persiju.
Tomas Odli – koji privremeno vrši dužnost lorda kancelara –
postavlja erlu pitanja na koja ovaj, redom, odgovara odrečno. Verili se?
Nismo. Obećali jedno drugom bilo šta? Nismo. Nije bilo – izvin’te što
pominjem – telesnog iskustva? Nije bilo, časti mi, nikako nije bilo.
– Žao mi je što to moram da kažem, ali moraćemo od tebe da tražimo
više od te časne reči – kaže kralj. – Stvari su, gospodine moj, otišle
predaleko.
Hari Persi se, očigledno, prestravio. – Šta još moram da uradim?
Na to će Kromvel, umilnim glasom: – Priđite Njegovoj milosti od
Kenterberija, gospodaru. On drži Knjigu.
Sad, da li je drži, ili je ne drži – starac, u svakom slučaju, nastoji da je
podigne. Monsenjer pokuša da mu pomogne, ali mu Voram grubo
skloni ruke. Hvata se za sto, onaj krpeni podmetač sklizne, i on se s
mukom osovi na noge. – Hari Persi – progovara Voram – svašta si
rekao, pa posle poricao, tvrdio, pa opovrgavao, pa opet tvrdio, a sada si
ovde doveden da sve opet porekneš, ali ovoga puta to nećeš učiniti

samo pred ljudima. Sada ćeš... staviti ruku na ovu Bibliju, i zakleti se
preda mnom, a u prisustvu samoga kralja i članova njegovog saveta, da
nisi na način protivan zakonu upoznao ledi Anu, te da za nju nisi vezan
nikakvim bračnim ugovorom?

Hari Persi trlja oči. Pruža ruku. Glas mu podrhtava. – Kunem se.
– Završili smo posao – kaže vojvoda od Norfoka. – Prosto čovek da se
upita: kako je do ovoga uopšte došlo, zar ne? – Prilazi zatim Hariju
Persiju, pa ga zgrabi za lakat. – S ovom pričom smo, dečko, završili, je l’
da?
Kralj kaže: – Hauarde, čuo si i sâm da se zakleo, i nemoj više da ga
uznemiravaš. Neka neko pomogne nadbiskupu, vidite da mu nije
dobro. – Sad je već kralj osetno bolje raspoložen, osmehuje se članovima
svoga saveta. – Gospodo, sada ćemo preći u moju privatnu kapelu, da
lično prisustvujemo činu svetog pričešća Harija Persija, čime će njegova
zakletva biti zapečaćena. A onda ćemo se ledi Ana i ja povući kako
bismo ovo poslepodne proveli u razmišljanju i molitvi. Nemojte me
tada uznemiravati.
Vukući noge, Voram prilazi kralju. – Vinčester se upravo priprema,
on će održati misu. Ja idem kući, u moju biskupiju. – Promrmljavši
nešto nerazgovetno, Henri se sagne da poljubi Voramov prsten. – Henri
– kaže mu nadbiskup – svojim očima sam gledao kako na dvoru i u
savetu unapređuješ i postavljaš razne osobe sumnjivih principa i
morala. Svojim sam te očima gledao kako na božanski nivo uzdižeš
sopstvenu volju i težnje, na sablazan i žalost hrišćanskoga življa. Bio
sam ti odan, do časa kada moja savest to više nije mogla da podnese.
Mnogo sam toga činio i učinio za tebe, ali ovo danas bilo je poslednje.

U Ostin Frajarsu ga čeka Rejf. – Je l’ bilo?
– Bilo.
– I sad?
– Sad Hari Persi može još novca da uzajmi, i tako se još više približi

propasti. A ja sam tu, da pripomognem sa zadovoljstvom. – Kromvel
sedne. – Mislim da ću jednoga dana preuzeti od njega tu titulu erla.

– A kako biste vi to, gospodine? – Kromvel samo slegne ramenima: ne
znam. – Pa ne biste valjda želeli – nastavlja Rejf – da se Hauardovi još

više nego dosad razmahnu gore na granici?
– Ne bih. Verovatno ne. – Kromvel načas utone u misli. – Je l’ bi

mogao malo da prelistaš papire u vezi s onom Voramovom
proročicom?

Dok čeka, otvara prozor i pogleda dole, u vrt. Rozikaste latice ruža
izbledele su od sunca. Žao mi je Meri Talbot, misli on; posle ovoga, njen
život svakako neće biti lakši nego što je dosad bio. Nekoliko dana, samo
nekoliko dana, ona je, a ne Ana, bila glavna tema razgovora na
kraljevom dvoru. A onda se seti Harija Persija kako, s ključevima u ruci,
ulazi da uhapsi kardinala: postavio čovek straže oko odra.

Naginje se kroz prozor. Pitam se baš, da l’ bi ovde mogle da se
zasade breskve? Uto Rejf unosi svežanj papira.

Kromvel preseče traku, pa razmota pisma i beleške. Taj krajnje
neugodan posao započeo je pre nekih šest godina, u ruševnoj kapeli na
obodu kentskih močvara, kada je hodočasnike počeo da privlači kip
Bogorodice, a mlada žena po imenu Elizabet Barton počela da izvodi
predstave za njih. Čime li je ono taj kip uopšte privukao pažnju?
Pomerao se, verovatno; ili lio krvave suze. Devojka je siroče, odrasla u
domu jednog od nadzornika Voramovog imanja. Ima samo sestru, i
nikog svog više. Kaže Kromvel Rejfu: – Niko na nju nije ni obraćao
pažnju dok nije navršila dvadesetu, ili tu negde, a onda se nešto
razbolela i, kad je ozdravila, počela je da ima vizije i da govori tuđim
glasovima. Ona tvrdi da je videla svetog Petra s ključevima na rajskim
vratima. Videla je, kaže, svetog Mihajla kako vaga duše. Ako je pitaš
gde su tvoji mrtvi, tačno će ti reći. Ako su u raju, govori visokim glasom.
Ako su u paklu, dubokim.

– To može i komično da zvuči – kaže Rejf.
– Misliš? Bože, kakvu sam ja to decu podigao, nikoga i ništa ne
poštuju. – Kromvel čita još malo, pa podigne pogled. – Ona ponekad i
devet dana izdrži bez hrane. Ponekad, tako, iznenada padne na zemlju.
Nije ni čudo, zar ne? Ima grčeve, uvija se, pada u trans. A to ti je...
mnogo teško slušati. Gospodin kardinal ju je saslušao svojevremeno,
ali... – prelazi rukom preko papira – ovde o tome nema ni reči, ništa nije
zabeleženo. Pitam se šta li se dogodilo. Verovatno je pokušao da je
natera da pojede nešto, njoj se to nikako ne bi svidelo. Ali ovo... – čita on

– ... sada je u jednom manastiru u Kenterberiju. Ona kapela što se
urušila dobila je novi krov, a mesno sveštenstvo samo zgrće pare.
Pominju se neka izlečenja. Hromi prohodaju, slepi progledaju. Sveće se
same od sebe pale. Drumovi vrve od hodočasnika. Što li mi se čini da
sam tu priču već negde čuo? Oko nje se sjatili monasi i sveštenici, teraju
ljude da gledaju u nebo, a onda im zavuku ruku u džep... A nama
ostaje da pretpostavimo da su to upravo isti oni monasi i sveštenici koji
su je i nagovorili da krčmi naokolo svoje mišljenje u vezi s kraljevim
brakom.

– Tomas Mor se sastao s njom. A i Fišer.
– Tako je, imam to na umu. O, i... vidi ovo... Marija Magdalena joj je
poslala pismo, sa zlatnim iluminacijama.
– Je l’ ume ona da ga pročita?
– Da, izgleda da ume. – On podigne pogled. – Šta misliš? Kralj će još i
podneti uvredu, pod uslovom da ga uvredi presveta devica.
Pretpostavljam da je na to, uostalom, i navikao. Ana prilično često ume
da ga nagrdi.
– Možda se kralj plaši.
Rejf je s Kromvelom odlazio na dvor; po svemu sudeći, Henrija
razume kudikamo bolje od nekih ljudi koji kralja poznaju otkako je
došao na ovaj svet. – Bogami se plaši – složi se Kromvel. – On veruje da
ima običnih sluškinja koje umeju da razgovaraju sa svecima. Sklon je da
veruje u proročanstva, a ja... ja mislim da bi trebalo da pustimo da to
ide svojim tokom, bar neko vreme. Da pratimo ko joj navraća u posetu.
Ko je daruje. Neke plemkinje su odlazile kod nje, htele žene da im ova
predskaže budućnost i molitvom im oslobodi pokojne majke iz
čistilišta.
– Gospa od Egzetera – kaže Rejf.
Henri Kurtene, markiz od Egzetera, kao unuk starog kralja Edvarda,
najbliži je kraljev rođak; otuda može biti koristan caru kad ovaj dođe s
vojskom da šutne Henrija i na presto postavi novog kralja. – Da sam ja
markiz od Egzetera, ne bih nikako dozvolio rođenoj ženi da obigrava
oko neke tamo šašavuše koja samo hrani njene maštarije da će jednoga
dana postati kraljica. – Kromvel razvija papire. – A ova mala, znaš,
tvrdi da može da podiže iz mrtvih.

Na sahrani Džona Petita, dok žene na spratu sede s Lusi, Kromvel u
prizemlju kuće na Lajons Keju na brzinu organizuje sastanak; cilj mu je
da sa svojim drugarima trgovcima popriča o neredu koji je zavladao u
gradu. Antonio Bonvizi, Morov prijatelj, izvinjava se, kaže da mora
odmah kući. – Sveto te trojstvo blagoslovilo i dalo ti berićeta – kaže
Bonvizi odlazeći, a i odnoseći sa sobom to pokretno ostrvo žmaraca koje
ga je posvuda pratilo od časa kad se nenadano pojavio. – Znaš – kaže
Bonvizi na vratima – što se tiče pomoći za gospođu Petit, biće mi drago
da...

– Nema potrebe. Neće ona oskudevati.
– Ali, hoće li joj gradske vlasti dozvoliti da nastavi s poslom?
Kromvel ga prekine: – Za to ću se već ja postarati.
Bonvizi samo klimne glavom pa ode. – Čudo te se uopšte pojavio –
kaže Džon Parnel iz Suknarskog društva, koji već dugo bitku bije s
Tomasom Morom. – Gazda-Kromvele, ako ćete vi ovo da uzmete u
svoje ruke, znači li to da ste naumili da... istupite pred Lusi s
konkretnom ponudom?
– Ja? Ne.
Na to će Hemfri Monmaut: – Hajde prvo da održimo sastanak, pa
ćemo posle da provodadžišemo, je l’ može tako? Mi smo, gazda-
Kromvele, zabrinuti, kao što ste zacelo i vi, pa i sâm kralj uostalom... Svi
smo zabrinuti, bar se meni čini – kaže Monmaut, pa pogleda oko sebe –
sad, kad je Bonvizi otišao, da kažem lepo: svi smo privrženi istoj onoj
ideji u koju je verovao i naš brat Petit, koji je za tu ideju, pravo govoreći,
stradao kao mučenik, ali na nama je sada da očuvamo mir, da se
ogradimo od bilo kakvih bogohulnih ispada...
Onomad u nedelju, u jednoj gradskoj parohiji, baš u svetom trenutku
podizanja hostije, taman kad je sveštenik izgovorio reči: „Hoc est enim
corpus meum“,111 odnekud se začuo poj: „Hoc est corpus, hokus-pokus“.
A u susednoj parohiji, prilikom održavanja pomena svecima, u času
kad je sveštenik pozvao pastvu da ne smetne s uma svoje
sastradalništvo s velikomučenicima – „... cum Joanne, Stephano, Mathia,
Barnaba, Ignatio, Alexandro, Marcellino, Petro...“ – neko tamo je uzviknuo:
„... a ne zaboravite i mene i moju sestru od strica Kejt, i Dika što bure

valja po pijaci u Ledenholu, i sestru mu Suzan, i psetance im Poseta.“
Kromvel dlanom prekrije usta. – Ako Posetu zatreba advokat, znate

gde ćete me naći.
– Gazda-Kromvele – kaže mrzovoljna starina iz Strvoderskog društva

– vi ste ovaj sastanak i sazvali. Sopstvenom ozbiljnošću dajte nam
primer.

– Već su balade ispevane – kaže Monaumt – o ledi Ani, s tim što reči
tih pesama nisu takve da ih navodim u ovom društvu. Sluge Tomasa
Bolena žale se da im ljudi svakakve uvrede dobacuju na ulici. Čim im
livreje vide – gađaju ih kojekakvim smećem. Majstori moraju šegrte da
drže na uzici. Ko god blati svoga gazdu valjalo bi ga prijaviti.

– A kome?
– Možete meni – kaže Kromvel.
U Ostin Frajarsu zatiče Džoen. Našla je neki izgovor samo da ostane
kod kuće: letnji nazeb. – Znam jednu tajnu, čik pogodi šta je – kaže joj
on.
Reda radi, Džoen trlja vrh nosa. – Čekaj malo... Prebrojao si sve u
kraljevoj riznici, do poslednjeg šilinga?
– Ma, znam tu riznicu do poslednjeg fardinga.112 Nije to. Pitaj lepo.
Sestro slatka.
Ona pokušava, i pokušava, ali nikako da pogodi, pa joj on kaže: –
Lusi će se udati za Džona Parnela.
– Šta? A Džon Petit se još u grobu nije o’ladio? – Džoen se okreće u
stranu, da stiša osećanja, kakva god njena osećanja u tom času bila. –
Vaša braća se stvarno drže zajedno. I u Parnelovoj kući sektaši vršljaju.
Jedan sluga mu je u zatvoru kod biskupa Stokslija, tako se priča.
Ričard Kromvel proviri na vrata. – Gazda. Kula. Cigle. Pet šilinga
hiljadu komada.
– Ne.
– Dobro.
– Rekô bi čovek da će se takva udati za nekog sigurnijeg čoveka.
Kromvel prilazi vratima. – Ričarde, vrati se. – Okreće se prema
Džoen. – A ja mislim da ona takve i ne poznaje.
– Gospodine?
– Spusti ih na šest penija, i proveri svaku turu. Šta tačno da radiš?

Uzmi lepo po nekoliko cigli iz svakog tovara, i dobro ih razgledaj.
Uto će Džoen, iz sobe: – Nego, mudro si ti postupio.
– Na primer, premeri ih... Džoen, zar si mislila da ću se oženiti tako, iz

nepažnje? Slučajno?
– Oprostite? – kaže Ričard.
– Zato što kad kreneš da ih meriš, ciglare spopadne panika, i videćeš

im odmah po licu da li su pokušali da podvale.
– Pretpostavljam da neku gospu već imaš u vidu. Na dvoru. Kralj ti je

dao novu službu...
– Čuvar sudske arhive. Da. Zadužen za finansije u ministarstvu

pravde... Nije to baš cvetna staza što vodi u ljubavne dogodovštine. –
Ričard je otišao, tandrče niz stepenice. – Znaš šta ja mislim?

– Misliš da bi trebalo da sačekaš. Dok ona, ta žena, ne postane
kraljica.

– Mislim da cena raste zbog prevoza. Prevoz je sve skuplji, čak i
baržom. Trebalo je da raščistim parče zemlje i sagradim sopstvene peći,
pa da sami pečemo cigle.

Nedelja, prvi septembar, Vindzor: Ana kleči pred kraljem, prima titulu
markize od Pembroka. Vitezovi Podvezice posmatraju je sa svojih
mesta, engleske plemkinje stoje oko nje, a Norfokova kćerka Meri (pošto
je vojvotkinja odbila i na sâm predlog grubo opsovala) nosi joj krunicu
na jastučetu; Hauardovi i Bolenovi su en fête.113 Monsenjer se gladi po
bradi, klima glavom i osmehuje se dok mu francuski ambasador,
mrmljajući, čestita. Biskup Gardiner naglas čita puni naziv Anine nove
titule. Ona sva blista u crvenom baršunu i hermelinovom krznu, a crna
kosa joj, kao kod devicâ, u zmijolikim uvojcima pada do struka. On,
Kromvel, postarao se da cela ova svečanost bude na nivou prikupivši
sredstva s petnaest plemićkih gazdinstava.

Peva se Te Deum.114 Počinje zatim propoved. Po završetku obreda,
žene se saginju da podignu Anine skute, a Kromvel načas primeti kako
seva nešto plavo, kao da je vodomar proleteo, i podigavši pogled, među
gospama iz kuće Hauarda, ugleda kćerkicu Džona Simora. Ratni konj
podiže glavu na zvuk truba, i otmene dame podižu pogled, s osmehom
na licu; sama Ana, međutim, dok odjekuju fanfare, a povorka napušta

kapelu svetog Ðorđa, bleda u licu, gleda u zemlju očiju prikovanih za
vrhove prstiju, kao da se plaši da će se saplesti o nešto.

Za trpezom Ana sedi na podijumu pored Henrija, i kad god se okrene
da mu nešto kaže, crnim trepavicama očeše obraze. Malo joj još samo
fali sada, samo malo joj fali, i telo joj je napeto kao tetiva na luku, a koža
joj posuta zlatom, s primesama kajsije i meda; kad se nasmeši, što čini
često, vide joj se sitni zubi, beli i oštri. Namerava da konfiskuje
Katarininu kraljevsku baržu, sama mu to kaže, da spali onaj amblem
„H. i K.“, i sve Katarinine oznake da uništi. Kralj je poslao po Katarinine
dragulje, tako da će Ana moći da ih nosi na planiranom putu u
Francusku. Proveo je Kromvel jedno popodne s njom, dva popodneva,
tri, po prijatnom septembarskom vremenu, s kraljevim zlatarom koji je
pravio nacrte, a on, kao čuvar kraljevskih dragulja, dodavao pokoji
predlog; Ana hoće da se dragulji ponovo umetnu. Katarina je isprva
odbijala da ih se odrekne. Govorila je da ne može da se rastane od
onoga što po pravu pripada kraljici Engleske i preda to u ruke ženi koja
služi na sramotu celog hrišćanskog sveta. Plena se odrekla tek na ličnu
kraljevu zapovest.

Ana, inače, ništa od njega ne taji; kaže mu, kroz smeh: – Kromvele, ti
si moj čovek. – Vetar mu duva u leđa, nosi ga povoljna struja. Oseća
silinu te struje. Njegov drug Odli svakako će ostati na mestu kancelara;
kralj se već navikava na njega. Stari dvorani su se povukli, draže im je
bilo to nego da služe Ani; novi nadzornik kraljevskog domaćinstva, ser
Vilijam Polet, Kromvelov je prijatelj iz Volsijevih dana. Toliki, zapravo,
novi dvorani Kromvelovi su prijatelji iz Volsijevih dana. A kardinal nije
uzimao budale da za njega rade.

Posle mise i Aninog proglašenja, Kromvel prisustvuje presvlačenju
biskupa vinčesterskog, dok ovaj skida svešteničku odeždu i oblači nešto
prigodnije za svetovnu proslavu. – Hoćeš da plešeš? – pita ga Kromvel.
Sedi na kamenom prozorskom ispustu, polovično obraćajući pažnju na
ono što se zbiva dole u dvorištu; muzičari unose frule i leute, harfe i
rebeke,115 oboe, viole i doboše. – Ostavio bi dobar utisak. Ili možda više
ne plešeš otkako si postao biskup?

Stiven bi pak da razgovara samo o onome što je njemu na pameti. –
Pomislio bi čovek da nema te žene kojoj ne bi bilo dovoljno da je

proglase markizom za njene sopstvene zasluge, zar ne? Sad će mu se
podati. Uz božju pomoć, i eto malog naslednika u njenom stomaku, još
pre Božića.

– O, ti joj želiš da uspe u tome?
– Ja želim da se on najzad smiri. I da sve ovo dâ neke rezultate. Da ne
ispadne da je sve bilo zabadava.
– Znaš li šta Šapui priča o tebi? Da u kući držiš dve žene odevene u
momke.
– Je li? – Biskup se mršti. – Pa bolje je to, valjda, nego da držim dva
dečka odevena u žene. E, to bi bila sramota – kaže on pa se grohotom
nasmeje. Zajedno odlaze na gozbu. Tra-la-la, pevaju muzičari. „Provod
u dobrom društvu volim i voleću do smrtnog trena.“ Duša je muzikalna
po prirodi, kažu filozofi. Kralj poziva Tomasa Vajata da mu otpeva
nešto, a s njim i muzičara Marka. „Šta, avaj, za ljubav da činim? Za
ljubav, avaj, šta da činim ja?“
– Činiće taj šta god mu padne na pamet – kaže Gardiner. – Nema tu
granicâ, toliko vidim.
– Kralj je dobar prema onima koji mu misle dobro – uzvrati Kromvel
biskupu, tiho, da se ne čuje od muzike.
– Pa – veli Gardiner – može i tako, ako čovek ume beskrajno da se
okreće kako vetar duva. A ti to, vidim, umeš izgleda.
Kromvel razgovara s gospođicom Simor. – Pogledajte – kaže ona, pa
zasuče rukave. Svetloplavi porub, onaj što je sevnuo kao vodomarovo
perje, načinjen je od svile u koju joj je on onomad umotao poklon – šeme
za goblene. Kako sada stoje stvari u Vulf Holu, pita je on, što uviđavnije
može; kako čovek uopšte da pita šta ima novo u nekoj kući u kojoj se
upravo odigrao incest? A ona mu odgovara razgovetnim glasićem: – Ser
Džon je vrlo dobro. Ali, kad malo bolje pogledate, ser Džon je uvek vrlo
dobro.
– A vi ostali?
– Edvard je gnevan, Tom nema mira, moja gospođa majka škrguće
zubima i lupa vratima. Dolazi vreme žetve, grane se povijaju pod
jabukama, sluškinje rade u mlekarniku, kapelan se moli, kokoške nose
jaja, leuti se štimuju, a ser Džon... Ser Džon je, kao i uvek, vrlo dobro.
Što ne nađete sebi neka posla u Viltširu pa ne navratite do nas da

izvršite smotru? O, a ako se kralj bude ponovo ženio, njegovoj supruzi
biće potrebne matrone, a moja sestra Liz dolazi na dvor. Liz je udata za
guvernera Džerzija, znate ga vi, Entoni Otred? Ja bih lično radije otišla
gore, kod kraljice. Ali pričaju da se kraljica ponovo seli, i da joj je
smanjen broj posluge.

– Da sam vam ja otac... ne... – ispravlja se Kromvel u pola rečenice –
da je meni dato da vas posavetujem, ja bih vam predložio da služite
ledi Anu.

– Markizu – kaže ona. – Naravno, dobro je biti ponizan. Ona će se već
postarati da takvi budemo.

– Nije njoj lako u ovom trenutku. Mislim da će vremenom smekšati,
kad usliši želju svoga srca. – I dok izgovara te reči, zna da u njima nema
istine.

Džejn pogne glavu, pogleda ga kroz trepavice. – Ovako ja izgledam
kad sam ponizna. Šta mislite, je l’ može da prođe?

Kromvel se glasno nasmeje. – S takvim licem sva su ti vrata otvorena.
Dok se plesači, rashlađujući se lepezama, odmaraju od gajardi,
pavana i almana,116 on i Vajat zapevaju onu vojničku: „Skaramela u rat
ide, sa štitom i kopljem“. Setna je ta pesma, kao što su, uostalom, sve
pesme setne kad ih pevaš u suton, a ljudski glas se, bez pratnje
instrumenata, gubi u senkama. Pita ga Čarls Brendon: – O čemu je ta
pesma, je l’ o nekoj gospi?
– Nije, nego o momku koji ide u rat.
– I, šta mu sudbina sprema?
Scaramella fa la gala. – Sve je to za njega jedan veliki praznik.
– To su bili bolji dani – primeti vojvoda. – Dani vojnikovanja.
Kralj peva uz leut, glas mu je snažan, pun, zvučan: „Dok hodah
šumama divljim.“ Neke žene liju suze, već uostalom načete jakim
italijanskim vinima.
A u Kenterberiju nadbiskup Voram leži, hladan, na ploči; na očnim
kapcima mu kraljevski novčići, kao da neko hoće da mu doveka u
mozak ureže sliku njegovog kralja. Čeka nadbiskup da ga prebace
ispod poda katedrale, u memljiv upražnjen prostor gde su od Beketa
ostale još samo kosti. Ana sedi nepomično, ukipila se, ne skida pogleda
s čoveka koga voli. Jedino njeni nemirni prsti vršljaju; u krilu steže

jedno svoje psetance, i rukama mu neprestano prelazi preko krzna,
upredajući mu loknice. Kako utihne i poslednja nota, posluga unosi
sveće.

Oktobar je, i idemo u Kale – povorka od dve hiljade duša proteže se od
Vindzora do Griniča, od Griniča pa preko zelenih polja kentskih sve do
Kenterberija: vojvodina svita broji četrdeset ljudi, markizina trideset
petoro, erlova dvadeset četvoro, dok će vikont morati nekako da se
snađe s njih dvadesetoro; Kromvel putuje s Rejfom i onoliko pisara
koliko je uspeo da natrpa u pacovske rupe po brodovima. Kralj ide da
se sastane sa svojim bratom Francuzom, koji namerava da mu učini
uslugu tako što će papi reći koju reč u korist Henrijevog novog braka.
Kralj Fransoa se ponudio da oženi jednog od trojice svojih sinova –
trojice sinova, njega bog mora da voli – papinom bratanicom, Katarinom
de Mediči; kralj će, kako sâm kaže, postaviti pri tom preduslov, a taj bi
bio da se kraljici Katarini odbije pravo žalbe pred sudom u Rimu, te da
se njegovom bratu Englezu dozvoli da svoje bračno pitanje reši u
okviru sopstvenog pravosuđa, uz oslanjanje na podršku sopstvenih
biskupa.

Dva moćna monarha srešće se sada prvi put posle znamenitog
njihovog sastanka na Polju od zlatnog sukna, sastanka koji je ugovorio
lično kardinal. Kralj kaže da ovoga puta to putešestvije mora koštati
manje nego tada što je koštalo, ali kad krene od stavke do stavke, vidi
se da su mu prohtevi sada kudikamo veći – sve mora da bude veće,
raskošnije, blistavije, s više pozlate. Henri vodi svoje kuvare i nosi
sopstveni krevet, neće na put bez svojih ministara i muzičara, konja,
pasa i sokolova, a ni bez svoje nove markize, koju cela Evropa naziva
njegovom konkubinom. Sa sobom vodi i potencijalne pretendente na
presto, uključujući i jorkistu lorda Montagjua i lankasterovca Nevilsa,
tek da pokaže koliko su oni krotki i kako je vlast Tjudorovih
neprikosnovena. Nosi i svoje zlato, svoje platno, svoje ljude da mu
prave pecivo, čerupaju živinu i probaju hranu pre njega, za slučaj da
neko pokuša da ga otruje, a nosi čak i svoje vino; neko bi mogao
pomisliti da je to zaista izlišno, ali šta znaju ljudi?

Rejf pomaže Kromvelu da spakuje papire. – Kol’ko čujem – kaže Rejf

– kralj Fransoa će se obratiti Rimu u prilog kraljevoj stvari. Ali ne znam
tačno šta će on dobiti iz te nagodbe.

– Volsi je uvek govorio da je samo sklapanje nagodbe u stvari
nagodba. Nije bitno pod kakvim se uslovima ona sklapa, bitno je samo
da uslovi postoje. Dobra volja – to je važno. Kad ponestane dobre volje,
nagodba otpada, kakvi god uslovi bili.

Važan je sâm taj postupak, razmena poklona, pa kad kraljevi zajedno
učestvuju u prigodnim igrama – boćanju, viteškim turnirima i
maskaradama; nisu to nekakve predradnje u celom tom procesu, to je
proces sâm. Ana, budući upoznata s prilikama na francuskom dvoru, a
i s francuskom etikecijom, laća se rešavanja problema koji ih očekuju. –
Ako papa treba njemu da dođe u posetu, onda bi Frans trebalo da mu
krene u susret, možda u dvorištu da ga dočeka. Ali kad se dva monarha
sastaju, čim izdaleka opaze jedan drugoga, trebalo bi da naprave isti
broj koraka dok se ne susretnu. A to je izvodljivo, izuzev u slučajevima
kad jedan monarh – hélas117 – hoda veoma sitnim koracima, što onog
drugog primora da prevali veću razdaljinu.

– Bogami – plane najednom Čarls Brendon – takav čovek morao bi da
bude poslednji podlac. Zar bi Fransoa uradio tako nešto?

Ana ga gleda, polusklopljenih očiju. – Moj gospodaru Safoče, je li
vaša gospođa supruga spremna za putovanje?

Safok pocrveni. – Moja supruga je nekadašnja kraljica Francuske.
– Znam ja to. Fransoi će biti drago da je opet vidi. On ju je nekad
smatrao veoma lepom ženom. Premda je, naravno, tada bila mlada.
– Moja sestra je još lepa – kaže Henri pomiriteljski. Ali u Čarlsu
Brendonu sve već ključa, i onda izbija iz njega; krik, kao kad se prolomi
grom: – A vi očekujete da vas ona dvori? Bolenovu kćer da dvori?
Rukavice da vam dodaje, gospođo, i prvo vas da usluži kad sednete za
trpezu? Raščistite to jednom zasvagda – taj dan svanuti neće.
Ana se okreće prema Henriju, jače ga steže za ruku. – Ponižava me
tu, pred tobom.
– Čarlse – kaže Henri – ostavi nas sada i vrati se kad ponovo budeš
vladao sobom. Nikako ranije. – Kralj uzdahne, pa dâ znak: Kromvele,
pođi za njim.
Vojvoda od Safoka vri, puši se. – Malo svežeg vazduha, gospodaru –

predlaže Kromvel.
Jesen je već stigla; hladan, vlažan vetar duva s reke. Dižu se kovitlaci

vlažnog lišća, koje im pada po putu poput stegova neke minijaturne
vojske. – Oduvek mi se činilo da je Vindzor jedno hladno mesto. A
vama, gospodaru? Mislim, uopšte, na situaciju, ne na sâm zamak? –
Govori dalje, umirujućim tonom, tiho. – Da sam ja kralj, više bih
vremena provodio u palati u Vokingu. Znate da tamo nikad ne pada
sneg? Bar ne češće od jednom u dvadeset godina.

– Da si ti kralj? – Brandon besno trupka nizbrdo. – Ako Ana Bolen
može da bude kraljica, zašto da ne?

– Povlačim reč. Trebalo je poniznije da se izrazim.
Brendon gunđa. – Nikada moja žena neće biti u sviti te bludnice.
– Gospodaru, bolje o njoj razmišljajte kao o čednoj gospi. Svi tako
činimo.
– Njena gospođa majka ju je svemu naučila, a tâ je bila prava
kurvetina, ja kad ti kažem. Liz Bolen, Liz Hauard, kako se tad zvala –
pa ona je prva Henrija i odvela u krevet. Znam te stvari, ja sam mu
najstariji prijatelj. Bilo mu je sedamnaest, i nije znao gde da ga turi. Otac
ga je držao kao opaticu.
– Ali sada više niko od nas ne veruje u tu priču. O monsenjerovoj
ženi.
– Monsenjer! Isuse Hriste!
– On voli da ga tako oslovljavaju. A šta fali?
– Naučila je nju njena sestra Meri, a Meri je zanat ispekla u burdelju.
A znaš li ti šta oni rade tamo, u Francuskoj? Moja gospođa supruga mi
rekla. Pa dobro, ne baš rekla, nego mi napisala u pismu, na latinskom.
Čoveku se digne, a ženska mu ga uzme u usta! Možeš li ti tako nešto da
zamisliš? Može li se žena koja je pripravna na jednu takvu prljavštinu
da se nazove – devicom?
– Gospodaru moj... ako vaša supruga ne želi da ide u Francusku, ako
nikako ne možete da je ubedite... a šta mislite, da kažemo da je bolesna?
Toliko biste zacelo mogli da učinite za kralja, jer znate da vam je on
prijatelj. To bi ga spaslo... – Spaslo bi ga Aninog gadnog jezika, zamalo
da kaže, ali zastane usred rečenice, pa kaže nešto drugo. – To bi mu
spaslo obraz.

Brendon klima glavom. Još koračaju prema reci, i Kromvel pokušava
da uspori korak, jer Ana svakako očekuje da se on uskoro vrati s rečima
izvinjenja. Vojvoda se uto okreće prema njemu, a na licu mu samo
čemer i jad. – A to je, inače, istina. Bolesna mi je žena. Njena prelepa
mala – on rukama ocrtava oblik u vazduhu, skupivši šake – topi se
prosto. Ali ja je volim pa volim. Tanka je kô oblanda. Kažem ja njoj: daj,
Meri, probudiću se jednog dana pa neću moći da te nađem u krevetu,
pobrkaću te s nekim končićem iz posteljine.

– Mnogo mi je žao – kaže Kromvel.
Safok se trlja po licu. – O, bože... Vrati se ti tamo kod Henrija, ’oćeš?
Kaži mu da ne možemo mi to.
– On će svakako očekivati da bar vi lično pođete s njim u Kale, ako
već vaša gospođa supruga nije u mogućnosti.
– Ne bih je ostavljao, razumeš?
– Ana ne prašta – na to će Kromvel. – Teško joj je ugoditi, lako ju je
uvrediti. Gospodaru, prepustite se mom vođstvu u ovoj stvari.
Brendon mumla nešto. – Svi smo ti se prepustili. Nema nam druge. Ti
sve radiš, Kromvele. Ti si sve i svja. Kako je do toga došlo? Svi se to
pitamo. – Vojvoda frkće. – Pitamo se, pitamo, ali, tako mi ključale krvi
Hristove, prokletog odgovora nema pa nema.
Ključala krv Hristova. Uzrečica dostojna jednog Tomasa Hauarda,
starog vojvode. Kad je on to postao tumač vojvodâ, obrazlagač njihovih
misli? Pita se Kromvel, pita se, ali prokletog odgovora nema pa nema.
Vraća se kralju i budućoj kraljici i zatekne ih kako se gledaju
zaljubljeno. – Vojvoda od Safoka moli za oproštaj – kaže on. Da, da,
kaže kralj. Primiću te sutra, ali ne prerano. Pomislio bi čovek da su već
muž i žena, Henri i Ana, da ih čeka iznurujuća noć, puna bračnih
užitaka. Baš tako izgledaju, s tim što se Kromvelu Meri Bolen zaklela
da je Henri, davši Ani titulu markize, dobio dozvolu samo da joj
pomazi unutrašnju stranu butine. Meri mu to govori, i to ne na
latinskom. Kad god provede nešto vremena nasamo s kraljem, Ana je
iscrpno izveštava o njihovim odnosima. Ne može čovek a da joj se ne
divi; njenoj odmerenosti, njenoj tačnosti, uzdržanosti. Ta Ana se svojim
telom služi kao kakav vojnik, štedi snagu; kao jedan od onih učitelja u
školi anatomije u Padovi, ona deli telo na delove i svaki taj deo imenuje:

evo moje butine, evo moje dojke, evo mog jezika.
– Možda u Kaleu – kaže on. – Možda će tada on dobiti ono što traži.
– Ona prvo mora da bude potpuno sigurna. – Meri lagano odlazi. A

onda stane, pa se okrene; po licu joj se vidi da je nešto muči. – Ana kaže:
Kromvel je moj čovek. Ne sviđa mi se kad to kaže.

Dolazeći dani iznedriće nova pitanja koja će mučiti englesku družinu.
Koja li će to gospa kraljevskoga pedigrea biti lična domaćica Ani kad se
sastanu s Francuzima? Kraljica Elanora neće – ne može se to ni
očekivati, budući da je ona careva sestra, a celoj familiji Njegova niskost
povredila je osećanja napustivši Katarinu. Fransoinoj sestri, kraljici
Navare, draže je da i sama kaže da je bolesna nego da primi naložnicu
engleskog kralja. – Da nije to ista ona bolest od koje pati sirota
vojvotkinja od Safoka? – pita Ana. Možda bi, predlaže Fransoa,
prigodno bilo da novu markizu dočeka vojvotkinja od Vandoma, inače
njegova maîtresse en titre?118

Henri je toliko ljut da počinje da ga boli zub. Doktor Bats dolazi s
kovčegom u kojem su posebne lekarije. Navodno najslabiji narkotik
ipak je toliko jak da se kralj budi potpuno izmučen; nema, po svemu
sudeći, druge nego da se polazak ekspedicije odloži za nekoliko sati. Pa
kako ti ljudi ne mogu da shvate, kako ne mogu da razumeju da Ana
tom čoveku nije ljubavnica, već da je buduća kraljeva nevesta? Uvideti
tako nešto, međutim, ionako nije u prirodi francuskog kralja. Taj ionako
ne bi čekao duže od nedelju dana da dobije ženu koja mu zapadne za
oko. Viteški uzor, on? Najveći hrišćanin među svim kraljevima? Pa taj
samo zna – urla Henri – kako da se bukari kô jelen. Ali ja kad ti kažem,
kad se jednom bude izbukario, ostali jeleni ima da ga izgaze. Pitaj ma
kog lovca kako to biva!

Konačno je usvojen predlog da buduća kraljica ostane u Kaleu, na
engleskom tlu, gde je niko neće vređati, dok se kralj u Bulonju sastane s
Fransoom. Lakše će im biti da zauzdaju gradić Kale nego veliki
London, makar se ljudi postrojili duž obale u luci i vikali „Putain!“119 i
„Kurvetino engleska“. Ako pak budu pevali skaredne pesme, prosto
nećemo hteti da ih razumemo.

U Kenterberiju, uz kraljevsku svitu i hodočasnike iz raznih zemalja,
nema te kuće koja nije popunjena od podruma do tavana. Kromvel se s

Rejfom smestio koliko-toliko udobno, a i blizu je kralju; nekim
lordovima zapalo je, međutim, da odsednu u oronulim krčmama,
pojedinim vitezovima da spavaju po zaturenim sobičcima kuplerajâ,
dok hodočasnici nisu imali kud nego da se smeste po štalama i šupama,
pri čemu je bilo i onih koji su spavali pod zvezdanim nebom. Srećom te
je vreme bilo toplo za oktobar. Da je tu navratio prethodnih godina,
kralj bi svakako otišao da se pomoli u Beketovom svetištu, a ostavio bi i
bogato uzdarje. Ali Beket je svojevremeno ustao protiv Krune, a mi u
ovom času ne želimo da odajemo priznanje takvim biskupima. Miris
tamjana zaostao od Voramovog ukopa još se oseća u katedrali, a
molitve za njegovu dušu nikako ne jenjavaju, nalik potmulom zujanju
iz hiljadâ košnica. Kromvel šalje pisma Kranmeru, koji ćuti tamo negde
u Nemačkoj, pri carevom putujućem dvoru. Ana o Kranmeru već neko
vreme govori kao o budućem nadbiskupu. Niko ne zna koliko će mu
vremena biti potrebno da se vrati kući. S tajnom koju nosi, kaže Rejf.

Naravno, na to će Kromvel, s tajnom zapisanom na margini stranice.
Rejf odlazi u svetište. To mu je prvi put. Vraća se širom otvorenih
očiju, priča kako je bogomolja puna dragulja velikih kô guščja jaja.
– Znam. Jesu li pravi, šta misliš?
– Tamo ti pokažu neku lobanju, kažu da je Beketova... Smrskali je
vitezovi, ali su je ovi skrpili srebrnom prevlakom. Platiš u gotovom, i
možeš da je poljubiš. Na poslužavniku drže kosti njegovih prstiju.
Imaju i njegovu slinavu maramicu. I komadić njegove čizme. A onda
uzmu neko staklence pa ga pred tobom protresu... Kažu da je to
njegova krv.
– U Volsingemu imaju staklence s Bogorodičinim mlekom.
– Isuse Hriste, pitam se samo šta li je to? – Rajfu kao da je pripala
muka. – Ta kao krv, a nema sumnje da je obična voda s malo crvenice u
sebi. Zemlja pliva u gromuljicama.
– Dobro, onda, lati se ti lepo tog guščjeg pera, iščupanog iz krila
anđela Gavrila, pa da pišemo Stivenu Vonu. Možemo i lično tamo da ga
pošaljemo, da vrati Tomasa Kranmera kući.
– Što pre, to bolje – kaže Rejf. – Sačekajte časak, gazda, samo da
sperem Beketa s ruku.
Mada sâm ne želi da poseti Beketovo svetište, kralj svakako želi da se

pokaže pred narodom, sve s Anom. Odlazeći s mise, oglušivši se o
savete, on ušeta u svetinu; straža se drži po strani, savetnici okružili
kralja. Ana gleda levo-desno, glava joj se samo vrti na onoj peteljčici od
vrata; pokušava da čuje šta narod dobacuje. Ljudi pružaju ruke da
dotaknu kralja.

S druge strane mu je Norfok, sav ukočen od zebnje, okreće se na sve
strane: – Briga mene za taj protokol, gazda-Kromvele – kaže. Sâm
Kromvel pak, s obzirom na to da je u mladosti bio brz na nožu, budno
motri na svaki pokret u okolini. Ali jedino što u toj masi donekle
podseća na oružje jeste jedan glomazan krst, kojim vitla družina
franjevaca. Gomila se sklanja s puta franjevcima, šačici sveštenika-
svetovnjaka u odeždama i grupi benediktinaca iz opatije, među kojima
stupa i jedna mlada žena u odori kakvu nose benediktinke.

– Veličanstvo?
Henri se okrene. – Tako mi boga, pa ovo je Sveta devica – kaže on.
Straža pritrčava, ali Henri podiže ruku. – Hoću da je vidim. – Devojka je
krupna, i ne više tako mlada, možda joj je dvadeset osam godina; lice
obično, ten nešto tamniji, vidno uzbuđena, porumenela u trenu. Probija
se prema kralju, i Kromvel načas osmotri Henrija njenim očima: riđe-
zlatna masa neodređenog oblika, rumena pût, pripravno, muževno
telo, šaka poput šunke što se pruža i dohvata opaticu za lakat. –
Gospođo, želite nešto da mi kažete?
Ona pokuša da napravi kniks, ali on je toliko steže da ne može ni da
mrdne. – Nebo me je podučilo – veli devojka – i sveci s kojima opštim,
da jeretici oko vas moraju sagoreti u moćnom ognju, a ako vi taj oganj
ne užežete, sami ćete goreti.
– Koji to jeretici? Gde su ti jeretici? Ja takve ne držim.
– Evo jednoga.
Ana se privija uz kralja; u dodiru s njegovim skerletno-zlatnim
kaputom, topi se kao vosak.
– I ako uđete u bilo kakvu bračnu zajednicu s ovom nedostojnom
ženom, nećete vladati ni sedam meseci.
– Dajte, gospođo, zar baš sedam mesec? Pa što to ne biste malo
zaokružili? Kakvi to proroci kažu „sedam meseci“?
– Tako mi nebesa kazuju.

– A kad tih sedam meseci istekne, ko će doći umesto mene? Govori,
kaži mi ko bi to želeo da bude kralj umesto mene.

Monasi i sveštenici pokušavaju da je odvuku; oni svakako nisu ovo
planirali. – Lord Montagju, on je od loze. Markiz od Egzetera, on je
kraljevske krvi. – Sada i ona sama pokušava da se otrgne od kralja. –
Vidim vašu gospođu majku – kaže – okruženu bledim vatrama.

Henri joj pušta ruku kao da se oprljio. – Moju majku? Gde?
– Tražim već neko vreme kardinala od Jorka. Pretražila sam i raj i
pakao i čistilište, ali kardinala tamo nema.
– Ova je, zacelo, luda? – kaže Ana. – Jeste luda, i valja je izbičevati. A
ako nije luda, onda mora na vešala.
Jedan od prisutnih sveštenika kaže: – Gospođo, ona je sveto biće.
Govori nadahnuta Svetim duhom.
– Ma, sklanjaj mi je s puta – kaže Ana.
– Ubiće te grom – kaže opatica Henriju. On se nasmeje, ali nekako
nesigurno.
Norfok uleti u gomilu, stisnutih zuba, podignute pesnice. – Terajte je
nazad u burdelj iz kog je i došla pre nego što, tako mi boga, ovo oseti na
svojoj koži! – U opštoj gunguli, jedan monah udara drugog onim
krstom; devicu, koja ne prestaje da proriče, odvlače nazad; iz mase se
diže huk, a Henri hvata Anu za ruku i vuče je natrag, u pravcu iz kojeg
su i došli. Kromvel pak kreće za devicom, držeći se začelja grupe koja je
odvodi, sve dok se masa ne proredi, tako da uspe blago da lupne
jednog monaha po ruci i zamoli ga da popriča s njom. – Ja sam služio
kod Volsija – kaže. – Hoću da čujem njenu poruku.
Pošto su se nakratko posavetovali, puštaju ga da prođe. – Izvolite –
kaže ona.
– Da li biste pokušali još jednom da nađete kardinala? Ja bih bio
spreman da priložim uzdarje, naravno.
Devojka sleže ramenima. – Uzdarje bi moralo da bude izdašno – na to
će jedan od franjevaca.
– A vi se zovete?
– Ja sam otac Rizbi.
– Sumnjam da ću izneveriti vaša očekivanja. Imućan sam čovek.
– Želite li prosto da saznate gde se duša nalazi, da i sami

pripomognete molitvom, ili ste mislili, možda, da ostavite dar za
kapelu?

– Šta god mi vi preporučite. Ali, naravno, moram prvo da znam da
nije u paklu. U tom slučaju ne bi imalo smisla traćiti silne mise na
beznadežan slučaj.

– Moraću da porazgovaram s ocem Bokingom – kaže devojka.
– Otac Boking je duhovni vođa ove gospe.
Kromvel klimne glavom u znak poštovanja. – Dođite ponovo pa
tražite mene – kaže devojka. A onda se okrene i izgubi se u gomili. On
na licu mesta razdaje nešto novca, onima iz njenog okruženja. Evo, za
oca Bokinga, ko god taj bio. Otac Boking, čini se, ima cenovnik i vodi
knjige.

Susret sa opaticom gurnuo je kralja u turobno raspoloženje. A kako
biste se vi osećali da vam neko kaže da će vas udariti grom? Predveče
se žali na glavobolju, boli ga lice, vilica ga steže. – Odlazite – kaže
lekarima. – Nikada niste umeli, niti ćete ikad umeti to da izlečite, pa što
biste sada? A vi, gospo – obrati se Ani – neka vas vaše dame smeste u
postelju, i ne želim da čujem nikakvo čavrljanje, ne mogu da podnesem
tu ciku.

Norfok gunđa sebi u brk: eto ti Tjudora, nikad mu nije potaman.
U Ostin Frajarsu, ako neko dobije kijavicu, ili ugane nešto, dečaci
izvode igrokaz pod naslovom „Da je Norfok doktor Bats“. Muči te zub?
Čupaj ga odmah! Prst ti se negde zaglavio? Odseci šaku! Glava te boli?
Otfikari je, imaš ionako drugu.
Norfok zaćutao, gleda kako da se izvuče. – Veličanstvo, nije ona rekla
da će vas grom zaista ubiti.
– Nije, jašta – veselo će Brendon.
– Nije rekla da će me ubiti, nego da će me svrgnuti s prestola, neće me
ubiti, ali će me udariti i spržiti, baš lepo, jedva čekam! – Žalostivo
navodeći okolnosti koje su ga zadesile, kralj se u jednom trenutku
prodere, traži od sluge da donese još panjeva, a od paža da skuva vina.
– Zar ja, kralj Engleske, da sedim ovde kraj ove bedne vatrice, bez ičeg
da se popije? – I stvarno izgleda kao da mu je hladno. Kaže: – Videla je
moju majku.

– Vaše veličanstvo – na to će Kromvel obazrivo – vi znate da je na
jednom od prozora u katedrali na staklu naslikana vaša gospođa
majka? Kad sine sunce, i zraci prođu kroz sliku, neće li se posmatraču
učiniti da je vaša gospođa majka okružena zaslepljujućom svetlošću?
Rekao bih da je upravo to ona opatica videla.

– Ti u te vizije ne veruješ?
– Mislim da možda ni ona sama ne može da razluči ono što vidi u
spoljnom svetu od onoga što je u njenoj glavi. Ima takvih ljudi. Možda
je ona, jednostavno, žaljenja dostojna. Mada ni u žaljenju ne treba
preterivati.
Kralj se natuštio. – Ali ja sam voleo majku – kaže. A onda će: –
Bakingem je mnogo polagao na vizije. Imao je jednog sveštenika koji
mu je proricao budućnost. Rekao mu je i da će jednog dana postati kralj.
– Nema ni potrebe da doda: Bakingem je bio izdajnik, i mrtav je već više
od deset godina.120

Dvor isplovljava za Francusku, a Kromvel je u kraljevoj sviti, na brodu
Lasta. Stoji na palubi i gleda kako Engleska nestaje u daljini, a uz njega
je vojvoda od Ričmonda, Henrijevo kopile, koji je bogzna kako uzbuđen
jer ovo mu je prvi put da plovi preko mora, a sem toga – putuje s ocem.
Ficroj je naočit dečkić od svojih trinaest leta, svetlokos, visok za svoje
godine, ali previše tanak: Henri mora da je bio upravo takav kao
mlađani princ, samosvestan i dostojanstven. – Gazda-Kromvele – kaže
Ficroj – nisam vas video otkako je kardinal pao. – Načas zavlada
neprijatna tišina. – Drago mi je što vam dobro ide. Jer, znate, u knjizi
Dvoranin121 piše da upravo kod ljudi nižeg roda prepoznajemo najlepše
darove prirode.

– Vi čitate italijanski, gospodine?
– Ne, ali preveli su neke delove te knjige za mene. Mnogo mi koristi ta
knjiga. – Posle nekog vremena dodaje: – Voleo bih – okreće pri tom
glavu prema Kromvelu, i govori tiše nego do maločas – voleo bih da je
kardinal živ. Jer sad mi je vojvoda od Norfoka staratelj.
– A čujem da se Vaša milost ženi Norfokovom kćerkom Meri.
– Tako je. A ne želim to.
– A što to?

– Video sam je. Uopšte nema grudi.
– Ali zato je bistra, gospodaru moj. Što se ostalog tiče, vremenom će se
to popraviti, taman dok ne počnete da živite zajedno. Ako budu hteli da
vam prevedu onaj deo Kastiljoneove knjige koja se odnosi na plemkinje
i njihove osobine, uveren sam da ćete doći do zaključka da Meri Hauard
ima sve opisane vrline.
Nadajmo se samo, razmišlja Kromvel u sebi, da s njom neće biti kao
što je bilo sa ženama Harija Persija ili Džordža Bolena. Ne samo zbog
malog, nego i same devojke radi; Kastiljone kaže da je sve što je
dostupno muškom dostupno i ženskom razumu, da je moć poimanja
jednaka u polova, kao i njihove sposobnosti, a bez sumnje i sposobnost
da vole i mrze. Kastiljone je bio silno zaljubljen u svoju ženu Ipolitu, ali
tek što su četiri godine proživeli zajedno, ona je umrla. Posvetio joj je
jednu poemu, elegiju, ali ju je osmislio tako kao da je piše Ipolita, a ne
on: kao da se pokojnica njemu obraća.
Galebovi koji lete za brodom kriče kao zabludele duše. Kralj izlazi na
palubu i saopštava da mu je glavobolja minula. Kromvel će: –
Veličanstvo, upravo smo razgovarali o Kastiljoneovoj knjizi. Našli ste
slučajno vremena da je pročitate?
– Vala jesam. On veliča sprecaturu.122 A to ti je kad sve radiš otmeno
i kako treba, a da spolja izgleda kako te to ne staje nimalo truda. To
svojstvo bi i vladari kod sebe trebalo da neguju – kaže kralj, pa dodaje,
ne baš sasvim ubedljivo: – Kralj Fransoa to poseduje.
– Tako je. Ali, osim sprecature, ličnost pred očima javnosti mora u
svakom trenutku da pokazuje dostojanstvenu uzdržanost. Pomislih,
baš, da bih mogao da poručim prevod te knjige kao poklon gospodaru
Norfoku.
Mora biti da Henri upravo zamišlja Tomasa Hauarda kako, usred
Kenterberija, pesnicom preti svetoj opatici. Kez mu je na licu. – Mogao
bi – kaže.
– Bih ja, nego da on to ne shvati kao prekor. Kastiljone preporučuje
muškarcu da nipošto ne kovrdža kosu, i da ne čupa obrve. A vi dobro
znate da gospodar Norfok radi i jedno i drugo.
Mali princ se mršti na njega. – Zar gospodar Norfok? – Henri prasne u
smeh, onako kraljevski, bez finoće i uzdržavanja. Kromvelovim ušima

godi taj zvuk. Uto zaškripe brodske daske. Kralj se, ne bi li uspostavio
ravnotežu, hvata za Kromvelovo rame. Jedra se krute na vetru. Sunčevi
zraci plešu po vodi. – Još jedan sat, i eto nas u luci.

Kale, engleska ispostava, poslednje uporište Engleza u Francuskoj,
varoš je u kojoj Kromvel ima mnogo prijatelja, mnogo mušterija, mnogo
klijenata. Poznaje on to mesto, i Ustavu i Fenjer-kapiju, i crkvu Sveti
Nikola i crkvu Naša gospa, poznaje kule i bastione Kalea, pijace,
dvorišta i pristaništa, Gradsku gostionicu, u kojoj odseda namesnik, a i
domove porodica Vethil i Vingfild, kuće sa senovitim vrtovima gde
gospoda ovozemaljske dane provode na ugodnoj udaljenosti od
Engleske, koju – kako tvrde – više uopšte ne mogu da razumeju.
Poznati su mu ti zidovi – trošni – a i zemlje Pejla123 što se prostiru izvan
gradskih zidina, šume, sela i močvare, brane, nasipi i kanali. Poznaje on
taj put što vodi u Bulonj, a i onaj što ide za Gravlin, gde je već careva
teritorija, a dobro zna i to da bi i jedan i drugi vladar, i Fransoa i Karlo,
mogli tu varoš da zauzmu bez velikog napora, jednim odlučnim
jurišem. Englezi su ovde već dve stotine godina, ali sada ćeš na ulicama
pre čuti francuski ili flamanski nego engleski jezik.

Namesnik priređuje doček Njegovom veličanstvu; lord Berners, stari
vojnik, učen čovek, pravi je uzor starovremske vrline, i samo da nije
hrom u jednu nogu, i da – što se odmah vidi – ne strepi zbog ogromnih
troškova koje će uskoro morati da podnese, bio bi slika i prilika idealne
ličnosti iz knjige Dvoranin. Udesio je, čak, da kralj i markiza budu
smešteni u zasebne sobe međusobno povezane vratima. – Mislim da će
to biti veoma prikladno, gospodaru – kaže mu Kromvel. – Samo ako ta
vrata mogu dobro da se zabrave i s jedne i s druge strane.

Jer, rekla mu je Meri, pre nego što će isploviti: – Do sada ona nije
htela, ali sad ona ’oće, a on neće. Kaže joj da prvo mora da se obezbedi,
da bude potpuno siguran da je dete rođeno u braku.“

Dvojica monarha prvo bi trebalo da provedu pet dana zajedno u
Bulonju, a potom još pet u Kaleu. Ana se sneveselila doznavši da će sve
to vreme morati da boravi u Kaleu. Vidi Kromvel po njenom nemiru da
Ana dobro zna kako je to, ipak, sporna teritorija, gde se mogu dogoditi
razne nepredvidive stvari. U međuvremenu, ima on da obavi jedan

privatan posao. Ne vodi sa sobom čak ni Rejfa; krišom odlazi do jedne
krčme, zaturene u nekom dvorištu u Ulici Kokvel.

Mesto je sirotinjsko, smrdi na dim, ribu i plesan. Na bočnom zidu visi
mutno ogledalo u kojem Kromvel nazre svoje lice; bledo je, samo mu se
po očima vidi da je živ. Prizor ga načas zaprepasti; ne očekuje čovek da
će ugledati sopstveni lik u jednom takvom ćumezu.

Seda za sto i čeka. Prođe pet minuta, kad oseti neko komešanje u
zadnjem delu prostorije. Ali ništa se ne dešava. I slutio je, uostalom, da
će ga ostaviti malo da čeka; ne bi li mu vreme brže prošlo, on u glavi
vrti brojke: koliko je kralj lane ubrao od Kornvolskog vojvodstva.
Taman se sprema da pređe na brojke koje je priložio komornik Čestera,
kad se pred njim odnekud stvori neko masivno obličje, koje se ubrzo
razvi u lik starca s dugačkim ogrtačem. Stari se klati dok mu prilazi, a
za njim idu još dvojica. Mogao bi čovek lako da ih pobrka: svi kašlju
nekako šuplje, svi nose duge brade. Pošto su se, gunđajući, dogovorili
ko ima prednost, ko će prvi a ko drugi, konačno zauzimaju mesta na
klupi preko puta Kromvela. On mrzi alhemičare, a ovi mu liče baš na
alhemičare: odeća im uflekana od ko zna čega, oči vodnjikave, šmrkavi
od isparenja. Pozdravlja ih na francuskom. Njih na to prođe jeza, lepo se
vidi, pa ga jedan od njih upita na latinskom da li bi nešto moglo da se
popije. Kromvel poziva dečka koji radi u krčmi, i pita ga, ne gajeći lično
bogzna kakve nade, šta bi im on predložio. – A da pijete na nekom
drugom mestu? – uslužno će momak.

Stiže krčag pun nečeg nakiselog. Kromvel prvo pusti starce, da dobro
potegnu, pa ih onda pita: – Ko je od vas majstor Kamilo?

Ovi se zgledaju. Dok se oni smisle, i Graje bi stigle da doture jedna
drugoj ono jedno jedino oko što im je dato.124

– Majstor Kamilo je otišao u Veneciju.
– Što?
Nakašljavanje. – Po savet.
– A namerava, inače, da se vrati u Francusku?
– Vrlo verovatno.
– To što vi imate... treba mi za mog gospodara.
Tišina. A kako bi bilo, padne Kromvelu na pamet, da sklonim ovo

vino sa stola dok mi ne kažu nešto pametno, pa posle nek’ piju? Ali
jedan starac ga preduhitri ščepavši krčag; ruka mu se trese, i vino se
proliva po stolu. Onoj dvojici nije pravo, glasno negoduju.

– Mislio sam da ćete možda doneti te crteže – kaže Kromvel.
Ona trojica se zgledaju. – O, nismo.
– Ali crteži postoje?
– Kao takvi, ne postoje.
Rascepljeno drvo polako upija proliveno vino. Oni sede u čemernoj
tišini i posmatraju taj prizor. Jedan starac se zanima gurajući prst kroz
rupu koju mu je na rukavu napravio moljac.
Kromvel doviknu momku da donese još jedan krčag. – Nije nam želja
da vas uvredimo – kaže glasnogovornik. – Morate imati u vidu da je
majstor Kamilo, do daljeg, pod zaštitom kralja Fransoe.
– I namerava za njega da napravi uzorak?
– Moguće je.
– Uzorak koji radi?
– Svaki uzorak bi, po prirodi stvari, morao da radi.
– Ukoliko makar i najmanje ne bude zadovoljan uslovima pod kojima
je unajmljen, moj gospodar Henri bi ga vrlo rado ugostio u Engleskoj.
Ovi opet ćute, dok momak ne donese krčag i ne udalji se od stola.
Ovoga puta, sipa im sâm Kromvel. Starci se ponovo zgledaju, a onda će
jedan od njih: – Magistar smatra da mu engleska klima nikako ne bi
godila. One magle... Sem toga, celo ostrvo vrvi od veštica.
Razgovor nije imao zadovoljavajući ishod. Ali od nečega se mora
početi. Odlazeći, Kromvel kaže onom dečku: – Mogao bi da prošetaš
malo i obrišeš onaj tamo sto.
– A mogao bi’ baš i da sačekam dok ne prospu i drugi krčag, mesje.
– U pravu si. Odnesi im nešto da pojedu. Šta imate?
– Gustu čorbu. Ne bi’ je preporučivô. Liči na vodu što ostane kad
kurva opere suknju.
– Nisam znao da cure iz Kalea ikad bilo šta operu. Umeš da čitaš?
– Pomalo.
– A da pišeš?
– Ne, mesje.
– Trebalo bi da naučiš. U međuvremenu, služi se očinjim vidom. Ako

im neko bude prišao i razgovarao s njima, a oni izvade bilo kakve
crteže, pergamente, svitke, bilo šta te vrste – hoću to da znam.

Dečko kaže: – A šta je to, mesje? Šta to ovi prodaju?
Zamalo mu Kromvel i ne reče. Šta smeta? Ne može, međutim, da se
seti pravih reči.

Usred razgovora koji se vode u Bulonju, Kromvelu stiže poruka da bi
Fransoa voleo da ga vidi. Henri se premišlja pre nego što mu, ipak,
dozvoli da ode; monarsi bi licem u lice trebalo da razgovaraju samo s
drugim monarsima, ili lordovima i crkvenim velikodostojnicima.
Otkako su se iskrcali, Brendon i Hauard, koji su se za vreme plovidbe
prema Kromvelu odnosili prilično prijateljski, vidno su se udaljili od
njega, kao da bi Francuzima jasno do stave do znanja da njemu,
Kromvelu, nikakav važan položaj ne priznaju; on je samo Henrijev hir,
poručuju oni, savetnik-skorojević koji će uskoro nestati bez traga da bi
njegovo mesto zauzeo neki vikont, baron ili biskup.

Francuski glasnik mu kaže: – Ovo nije zvaničan prijem.
– Nije, znam – kaže Kromvel. – Ništa tome slično.
Fransoa sedi i čeka, kraj njega tek šačica dvorana, jer to nije zvaničan
prijem. Kralj je dugajlija, štrče mu laktovi i kolena, a velika, koščata
stopala su mu nemirna u ogromnim postavljenim papučama. –
Kremijele – kaže on. – Dozvolite mi sad da razjasnimo nešto u vezi s
vama. Vi ste Velšanin.
– Nisam, Vaša visosti.
Tužne pseće oči; gledaju ga od glave do pete, pa od pete do glave. –
Nije Velšanin.
Kromvel vidi da je kralj na muci. Kako li su samo njega, Kromvela,
pustili na dvor ako nije potomak neke familije čiji izdajnici ponizno
trupkaju u Tjudorovoj sviti? – Do kralja sam stigao preko pokojnog
kardinala – objašnjava Kromvel.
– Da, znam to – kaže Fransoa – ali se nešto mislim: mora da tu ima još
nečega.
– I moglo bi biti, Visosti – kaže on lakonski – ali Velšanin svakako
nisam.
Fransoa dodiruje vrh svog oklembešenog nosa, spuštajući ga još niže,

ka bradi. Pa sad ti vidi kog ćeš gospodara služiti: ovo sigurno ne bi
voleo da gledaš svaki dan. Henri je tako zdrav, ima ga, sav izriban,
dođe ružičasto-beo. Fransoa uto kaže, a pogled mu odluta u stranu: –
Kažu da ste se jednom borili za čast Francuske.

Gariljano: Kromvel načas obara pogled, kao da se priseća ružne slike
na ulici: iskasapljeni ljudi, razbacani udovi koji se više ne mogu
sastaviti u tela. – Jesam, jednog zlosrećnog dana.

– A eto... i te stvari prođu. Ko se još seća Aženkura?
Kromvelu malo fali da prasne u smeh. – U pravu ste – kaže. – Prođe
jedna generacija, dve-tri generacije... četiri... i to više ama baš ništa ne
znači.
Fransoa kaže: – Priča se da ste u vrlo dobrim odnosima s Onom
gospom. – Kralj obliže usne. – Pa kažite mi, znatiželjan sam, šta misli
moj brat kralj? Je l’ misli da je ona još devica? Ja je lično nisam probao,
ne. Dok je boravila ovde na dvoru bila je još mlada, a ravna kô daska.
Njena sestra, opet...
Kromvel bi ga rado zaustavio, ali ne možeš kralja ni u čemu
zaustaviti. Fransoa glasom pretrčava preko nagog Merinog tela, od
brade do nožnih prstiju, a onda je preokrene, kao palačinku, pa sve opet
s druge strane, od potiljka do peta. Poslužitelj mu dodaje finu lanenu
maramu, i on, privodeći priču kraju, briše uglove usana, pa vraća
onome maramče.
– E pa dobro, dosta je bilo – kaže Fransoa. – Jasno mi je da nećete
priznati da ste Velšanin, i na tome prestaju sve moje teorije. – Uglovi
usana mu se izvrću naviše; malo se razmahne u laktovima; zaigraju mu
kolenca; ne-prijem je završen. – Mesje Kremijele – kaže on – možda se
više i nećemo sretati. Vaše neočekivano blagostanje možda i neće
potrajati. Pa priđite, onda, i pružite mi ruku, kao vojnik zemlje
Francuske. I pomenite me nekad u molitvama.
Kromvel se pokloni. – Moliću se za vas, gospodaru.
Dok on odlazi, jedan od prisutnih dvorana istupi i promrmlja: –
Poklon od Njegove visosti – pa mu doda par vêzom ukrašenih
rukavica.

Nekom drugom čoveku bi, pretpostavlja Kromvel, bilo drago, pa bi ih

odmah probao. Što se njega tiče, zadovoljava se time da štipne prste na
rukavicama; u njima nalazi ono što je i tražio. Nežno, protrese zatim
rukavicu iznad skupljenog dlana.

Odlazi pravo Henriju. Zatiče ga na suncu kako se boća s nekim
francuskim velmožama. Kad se boća, Henri diže larmu kao da
učestvuje na viteškom turniru: viče, stenje, dobacuje, zavija, psuje. Uto
kralj podiže pogled ka Kromvelu, a oči mu govore: „I?“ Kromvelove oči
pak kažu: „Nasamo“, a kraljeve će onda: „Kasnije“, i ni jedna jedina reč
nije izgovorena, pri čemu kralj ni u jednom jedinom trenutku ne
prestaje da se šali i tapše svoje protivnike po leđima, a onda se uspravi,
posmatrajući svoju kuglu kako klizi preko potkresane trave, pa pokaže
u Kromvelovom pravcu. – Vidite ovog mog savetnika? Upozoravam
vas, s njim nikada nikakve igre nemojte da igrate. Jer taj neće imati
poštovanja prema vašim precima. Nema taj ni grb ni prezime, ali veruje
da je rođen da pobedi.

Jedan od one francuske vlastele kaže: – Umeće dostojanstva u porazu
razvija svaki čovek plemenita roda.

– Nadam se da ću ga razviti i ja – kaže Kromvel. – Ako nađete neki
primer koji bih mogao da sledim, molim vas skrenite mi pažnju.

Jer svi su oni, primetio je to Kromvel, i te kako čvrsto rešeni da dobiju
ovu partiju, i da uzmu zlatnik od kralja Engleske. Kocka nije porok, pod
uslovom da možeš sebi da je priuštiš. Možda bi trebalo kralju dati
bonove za kockanje, pomisli Kromvel, i to takve da se mogu naplatiti
samo ako ih čovek lično donese u, recimo, neku kancelariju u
Vestminsteru, sa sve administrativnim začkoljicama, nadoknadama
koje valja isplatiti pisarima i troškovima na ime posebnog pečata. To bi
nam uštedelo nešto novca.

Ali kraljeva kugla lagano klizi prema markerici. Henri ionako dobija
partiju. Među Francuzima se razli učtiv aplauz.

Ostavši nasamo s kraljem, Kromvel kaže: – Evo nečeg što će vam se
dopasti.

Henri voli iznenađenja. Debelim kažiprstom, ružičastim, čistim
engleskim noktom, gurka rubin preko nadlanice. – Dobar je ovaj kamen
– kaže. – Umem ja te stvari da procenim. – Onda neko vreme ćuti. – Ko

je ovde glavni zlatar? Kaži mu da dođe da mi završi ovo. Ovaj kamen je
táman, prepoznaće ga Fransoa; moram da ga nosim na prstu pre nego
što završim s ovim razgovorima. Da vidi Francuska kako sam ugošćen.
– Kralj je u vrlo dobrom raspoloženju. – Nego, reći ću ti ja koliko prsten
vredi – kaže on pa, klimnuvši glavom, otpušta Kromvela. – Ti ćeš već,
naravno, sa zlatarom udesiti da udari neku višu cenu, pa onda vidi
kako ćeš s njim da podeliš zaradu... a ja ću u ovoj stvari biti široke ruke.

Namesti lice.
Kralj se smeje. – Zašto bih poverio nekom čoveku moj posao, ako on
ni svoj sopstveni ne ume da vodi? Jednoga dana Fransoa će ti ponuditi
penziju. Moraš je prihvatiti. Uzgred, šta te je pitao?
– Pitao me je da li sam Velšanin. Njemu je to, izgleda, veoma važno
pitanje, baš mi je žao što sam morao da ga razočaram.
– O, nije se on razočarao – kaže Henri. – Ali čim budeš počeo stvarno
da razočaravaš ljude, ja ću ti na to skrenuti pažnju.
Dva sata. Dva kralja. Šta li ti znaš o životu, Voltere? Kromvel stoji na
slanom vazduhu, razgovora s pokojnim ocem.

Fransoa se vraća u Kale sa svojim bratom, engleskim kraljem, a na ples
posle velike gozbe vodi ga Ana. Rumena je u licu, a oči joj blistaju ispod
pozlaćene maske. Kad spusti masku i pogleda u kralja Francuske, na
licu joj je neki čudan poluosmeh, ne baš sasvim ljudski, kao da ispod
maske nosi još jednu masku. Lepo se vidi kako se kralju vilica
oklembesila; vidi se da je voda počela da mu ide na usta. Ona isprepliće
prste s njegovim i vodi ga ka sedištu kraj prozora. Razgovaraju na
francuskom čitav sat, šapatom, pri čemu se njegova doterana tamna
glava stalno naginje prema njoj; s vremena na vreme se smeju, gledaju
se pravo u oči. Nema sumnje da razgovaraju o novom savezu; on,
izgleda, misli da ona u mideru drži zataknut neki drugi sporazum. U
jednom trenutku Fransoa je uzme za ruku i podigne je. Ona povlači
ruku, tobož se opire, i na trenutak se, gledano sa strane, čini da on
namerava da njene male prstiće spusti u zalistak na čakširama, i to na
mestu koje nije red pominjati. Svi znaju da je Fransoa nedavno uzimao
živin lek. Ali niko ne zna da li mu je lek pomogao.125

Henri pleše sa suprugama uglednih građana Kalea: žig, saltarelo.126

Čarls Brendon je zaboravio bolesnu ženu; njegove partnerke vrište dok
ih baca visoko u vazduh, toliko da im se sve suknje podižu. Ali
Henrijev pogled neprestano luta u Aninom, u Fransoinom pravcu.
Kičma mu se ukrutila od užasa koji oseća. Lice mu je slika i prilika
nasmejanog ropca.

Moram, pomisli Kromvel, najzad s ovim da svršim: zar je moguće da
ja to zapravo, kako podaniku i dolikuje, stvarno volim svoga kralja –
pita se on.

Norfoka uspeva da izvuče iz mračnog ugla, gde se ovaj sakrio
strahujući da će mu biti naređeno da pleše s namesnikovom ženom. –
Gospodaru, idite tamo i sklanjajte svoju sestričinu. Dovoljno se bavila
diplomatijom. Kralj nam je ljubomoran.

– Šta? Šta mu sad fali, đavo da ga nosi? – Norfoku je, ipak, dovoljno
da baci pogled pa da zna šta se dešava. Kunući, prolazi on kroz celu tu
prostoriju – i to pravo kroz plesače, ne oko njih. Hvata Anu za zglob na
ruci i savija ga unazad kao da će da joj slomi ruku. – Uz vaše
dopuštenje, Visosti. Miledi, da plešemo. – Cimne je naviše, i ona se osovi
na noge. I plešu oni, zaista, mada to što izvode nema nikakve veze s
bilo kojim plesom viđenim pre toga u toj dvorani. Što se samog vojvode
tiče, to bi se moglo opisati kao tutnjava demonskih kopita; što se pak
Ane tiče – bilo bi to pre nekakvo strašljivo skakutanje, pri čemu jednu
ruku drži kao slomljeno krilo.

Kromvel pogleda u Henrija. Kraljevo lice odražava odmereno,
zasluženo zadovoljstvo. Anu bi valjalo kazniti, a ko će to da preuzme
na sebe nego neko njene krvi? Francuska gospoda zbijaju se na gomilu,
cerekaju se. Fransoa samo gleda, škilji.

Kralj se te noći iz društva povlači rano, otpuštajući čak i gospodu iz
državnog saveta; jedino još Hari Noris svaki čas ulazi i izlazi, a za njim i
posilni što donosi prvo vino, pa voće, pa veliki jorgan, a naposletku i
posudu s ugljevljem; zahladnelo je. Žene su, s druge strane, živnule,
okuražile se. Čuo se jasno Anin povišen glas. Neko je zalupio vratima.
Dok Kromvel razgovara s Tomasom Vajatom, eto gospođice Šelton, trči
ka njemu kao bez duše. – Miledi traži Bibliju!

– Gazda Kromvel zna napamet ceo Novi zavet – kaže Vajat

predusretljivo.
Devojka je očajna. – Mislim da želi da se zakune na Bibliji.
– Ja joj, u tom slučaju, nisam ni od kakve koristi.
Vajat je uzima za ruke. – Ko će te ugrejati večeras, mlada Šeltonova? –

Ona se odmiče, i trči dalje da nađe Sveto pismo. – Reći ću ti odmah. Hari
Noris.

Kromvel gleda za devojkom. – Je l’ ona to izvlači žreb?
– Meni se posrećilo.
– A kralju?
– Možda.
– Skoro?
– Ana bi im oboma srca iščupala i ispekla ih.
Kromvel ima osećaj da ne bi trebalo mnogo da se udaljava, za slučaj
da bude potreban Henriju. Nalazi miran kutak u kojem može da odigra
partiju šaha s Edvardom Simorom. Pa kaže, između dva poteza: –
Tvoja sestra Džejn...
– Čudno stvorenjce, zar ne?
– Koliko bi ona otprilike mogla da ima godina?
– Ne znam... oko dvadeset? Šetkala se po Vulf Holu i govorila: „Ovo
su rukavi Tomasa Kromvela“, i niko živi predstavu nije imao o čemu to
ona govori. – Edvard se smeje. – Ume da bude vrlo zadovoljna sama
sobom.
– Je l’ joj otac našao mladoženju?
– Pričalo se nešto o... – Edvard podiže pogled. – Što pitate?
– Čisto da ti odvučem pažnju.
Uto eto na vratima Toma Simura. – ’Bro veče, starino – dovikne on
svom bratu. Skida kapu s glave, pa prođe prstima kroz kosu. – Žene
nas čekaju.
– Prijatelj me, evo, posavetovao da je bolje da ništa ne radimo. –
Edvard otresa prašinu s kape. – Kaže da su ove potpuno iste kao
Engleskinje, samo prljavije.
– On to iz iskustva? – kaže Tom.
Edvard, sav ukočen, vraća kapu na glavu. – Koliko bi godina mogla
da ima naša sestra Džejn?
– Dvadeset jednu, dvadeset dve. Što?

Edvard gleda u tablu, kraljicu hoće da pomeri. A onda vidi da je u
zamci. Podiže pogled, pun poštovanja. – Kako ti je to pošlo za rukom?

Nešto kasnije, sedi Kromvel za stolom, a pred njim prazno parče hartije.
Namerava da napiše pismo Kranmeru, pa da ga pusti niz vetar na sve
četiri strane sveta, a pismo neka nađe Kranmera, u kom god se delu
Evrope u tom času nalazio. Laća se Kromvel olovke, ali ništa ne piše.
Ponovo se u mislima vraća na onaj razgovor s Henrijem, ono o rubinu.
Kralj očigledno misli da bi on, Kromvel, bio u stanju da se uplete u neku
mućku, kao ono kad je vajao lažne kupidone i prodavao ih kardinalima.
Ali na takve optužbe ne smeš da se braniš – tek onda izgledaš kriv. Ako
mu Henri i ne veruje sasvim, zar bi to trebalo da ga čudi? Vladar je
uvek i svugde sâm: i u sobi u kojoj zaseda državni savet i u spavaćoj
sobi i, najzad, u predvorju pakla, gde bez ičega na sebi – kako Hari
Persi reče – čeka božji sud.

Poseta Francuskoj sabila je sve dvorske čarke i spletke na mali
prostor unutar zidina jedne varoši. Putnici su se međusobno zbližili kao
karte u špilu: dodiruju se, ali su im papirnate oči slepe. Pita se gde li je
Tom Vajat, i u kakvu li se nevolju uvalio. Kromvel nema utisak da će
moći da zaspi; ne, istina, zbog toga što se brine za Vajata. Prilazi
prozoru. Mesec, kao da je pao u nemilost, vuče za sobom dronjke od
crnih oblaka.

U vrtovima, u zidnim držačima, gore baklje, ali on se sklanja od
svetla. Neprestan je, premda slabašan, zvuk talasa; i istrajan, kao
otkucaji njegovog srca. On oseća da u toj tami nije sâm, i časak kasnije,
čuju se nečiji koraci, šuškaju suknje, neko zadihan guta pljuvačku, a
onda – nečija ruka klizne niz njegovu nadlakticu. – Ti – kaže Meri.

– Ja.
– Znaš li da su skinuli rezu s vrata koja ih dele? – Meri se smeje,
nemilosrdan je njen kikot. – Sad je u njegovom naručju, gola, kao od
majke rođena. Sad više ne može da se predomišlja.
– Učinilo mi se večeras da će se svađati.
– I jesu se svađali. Vole oni da se svađaju. Ona tvrdi da joj je Norfok
slomio ruku. Henri ju je nazvao Magdalenom, i još neka imena joj je
nadenuo, ne mogu sad da se setim, mislim da su to neke Rimljanke

tamo... Lukrecija nije...
– Nije. Bar se nadam da nije. Što je tražila Bibliju?
– Da se zakune. Pred svedocima. Preda mnom. I Norisom. On joj se

obećao. Sada su venčani pred Bogom. A on se zaklinje da će se na
proleće ponovo oženiti njome u Engleskoj, i da će tada Ana postati
kraljica.

Kromvelu padne na pamet ona opatica iz Kenterberija: ako uđeš u
bilo kakvu bračnu zajednicu s ovom nedostojnom ženom, nećeš vladati
ni sedam meseci.

– Dobro sad – kaže Meri – ostaje jedino pitanje da li će on biti kadar
da obavi posao.

– Meri... – Kromvel je uzima za ruku. – Nemoj me plašiti.
– Henri je stidljiv. Očekivao bi čovek da se i u postelji ponaša
kraljevski. Ali ako se bude stideo, Ana će već znati kako da mu
pomogne. – Dodaje zatim, pažljivo: – Htedoh reći, ja sam je
posavetovala. – Ona ga gladi po ramenu. – I dobro to, a šta bi s nama
dvoma? Silno smo se namučili da ih dovedemo ovamo. Mislim da smo
sad i mi zaslužili da se malo zabavimo.
Odgovora nema. – Nije valjda da se još plašiš mog ujka-Norfoka?
– Meri, ja se tvog ujka-Norfoka užasavam.
Pa ipak, nije to razlog što okleva, pa nit’ da joj priđe, nit’ da ode
svojim putem. Usne im se lako očešu. Pita ga Meri: – O čemu
razmišljaš?
– Razmišljao sam baš nešto: da ne služim kralju ovako predano kako
služim, moglo bi se već prvim brodom isploviti.
– A kuda bismo pošli?
Kromvel se ne seća da je bilo koga pozvao. – Na istok. Mada, cenim
da ovo ovde ne bi bilo dobro mesto za početak putovanja. – Istočno od
Bolenovih, to on hoće da kaže. Istočno od svih. Njemu je na pameti
Sredozemlje, ne ove severne vode; i jedna noć, topla ponoć u jednoj kući
u Larnaki; venecijanske svetiljke obasjavaju opasno priobalje, bat
robovskih koraka po pločicama, mirišu tamjan i korijander. On obgrli
Meri, i napipa nešto meko, potpuno neočekivano: lisičje krzno. –
Pametno – kaže on.
– O, sve smo živo pokupovali. Nijedno krpče nismo ostavili. Za slučaj