Hilari Mantel - Vucje leglo

pre nego što je Albion27 uopšte smišljen. Moraš se vratiti u vreme pre
dolaska Cezarovih legija, u dane kada su na mestu gde će jednoga dana
biti sagrađen London razasute ležale kosti džinovskih životinja i ljudi.
Moraš se vratiti u vreme Nove Troje, Novog Jerusalima, u doba grehova
i zlodela kraljeva koji su jahali pod pohabanim barjacima Arturovim,
kraljeva koji su se ženili ženama poteklim iz mora ili rođenim iz jaja,
ženama s krljuštima, perajama i perjem; spram toga, veli kardinal, ovaj
spoj s Anom svakako biva manje čudnovat. Jesu to priče iz starinâ, kaže
on, ali ima ljudi – ne smetnimo to s uma – koji u njih veruju.

Kardinal govori o tome kako su kraljevi umirali; kako je drugi Ričard
nestao u zamku Pontefrakt, gde je ili ubijen ili je crkao od gladi; pa kako
je četvrti Henri, uzurpator, umro od lepre, od koje mu je telo bilo tako
unakaženo i zgrčeno da je na kraju bilo malo kao u deteta ili nekakvog
kepeca. Priča o pobedama petog Henrija u Francuskoj, i o ceni, ne onoj u
novcu izraženoj, koja se morala platiti kod Aženkura.28 Govori o
francuskoj princezi kojom se veliki vladar oženio; i kako je to bila jedna
mnogo ljupka dama, ali je imala ludog oca koji je umislio da je od
stakla. Iz tog braka – Henrija V i staklene princeze – iznikao je novi
jedan Henri, koji je vladao jednom drugačijom Engleskom, mračnom
kao zima, hladnom, golom i zlosrećnom. Edvard Plantagenet, sin
vojvoda od Jorka, stupio je na vlast kao vesnik nekog novog proleća; a
taj beše rođen u znaku Ovna, znaku u kojem je i svet načinjen.

Kad je Edvardu bilo osamnaest godina, uzeo je kraljevsku krunu, i to
pošto je prethodno primio znamenje. Vojska njegova beše u rasulu,
premorena od vojevanja; beše to u najmračniji čas jednog od
najmračnijih leta gospodnjih, i Edvard je upravo bio primio vest koja je
trebalo da skrši u njemu volju za borbom: oca i najmlađeg brata su mu
zarobile, izvrgle ruglu i ubile snage Lankastera. Beše to o Sretenju;
šćućuren u šatoru sa svojim vojnim zapovednicima, Edvard se molio za
duše poklanih. Svanuo je i Dan svetog Blaža, treći februar, turoban i
leden. U deset pre podne, tri sunca pojaviše se na nebu: tri zamagljena
srebrnasta diska što, jedva vidljiva, svetlucahu kroz koprenu od inja.
Nebeski venčići njihove svetlosti obasjavaše tužne ledine i pokisle šume
velškog pograničja, kao i Edvardove obeshrabrene i neisplaćene
vojnike. Ljudi padoše na kolena na smrznutu zemlju i počeše da se

mole. I vitezovi kleknuše pred nebom. Edvard kao da dobi krila, uznese
se; u tom bleštavom svetlu ugledao je svoju budućnost. Što niko drugi
ne vidi, on vidi; to, uostalom, i znači biti kralj. U bici kod Mortimerovog
krsta29 zarobio je jednog Tjudora, Ovena. Odrubio mu je glavu nasred
tržnice u Herifordu, i ostavio je da trune tu, na pijačnom krstu. Neznana
žena došla je s lavorom punim vode, pa oprala odsečenu glavu; češljala
je okrvavljenu kosu.

Od tada – od tog Dana svetog Blaža, kada su tri sunca zasjala na
nebu – kad god bi se latio mača, poveo bi svoje ljude u pobedu. Tri
meseca kasnije bio je u Londonu, i to kao kralj. Ali nikada više nije mu
bilo dato da zaviri u budućnost, svakako ne onako jasno kao te godine.
Vreme svoga kraljevanja proveo je zasenjen, posrćući kao da ide kroz
maglu. U celosti je potpao pod uticaj astrologa, svetaca i maštara. Nije
se oženio, kao što je trebalo da se oženi, tako da učvrsti položaj zemlje u
međunarodnim odnosima, već se upleo u čitav niz poluobećanja i
polurazočaranja koja je priredio ženama kojima se broja ne zna. Jedna
od njih bila je iz kuće Talbotovih, Elenor se zvala, i – po čemu je ona bila
posebna? Pričalo se da ta devojka – po ženskoj liniji – vodi poreklo od
neke žene koja je u stvari bila labud. A i zašto li se on, naposletku,
vezao za udovicu jednog viteza iz doma Lankasterovih? Da nije možda
zato, kako neki misle, što bi mu, kad ugleda tu plavokosu lepojku, srce
brže zakucalo? Nije baš to bilo posredi; njega je privlačilo to što je ta
gospa tvrdila da potiče od Meluzine, žene-zmije, čiji lik možete naći na
starim pergamentima; to je ona što se obavija oko Drveta saznanja i pod
čijim se budnim okom spajaju Mesec i Sunce. Meluzina se pravila kao
da je, tobož, najobičnija princeza, obična smrtnica, ali jednoga dana
muž ju je video golu, i nije mu promakao njen zmijski rep. Kad mu se
izmigoljila iz ruku, predskazala je da će njena deca jednoga dana
osnovati dinasiju koja će vladati doveka i imati bezgraničnu vlast, koju
će im jemčiti sotona sâm. A onda je tako odgmizala, kaže kardinal, i
niko je više nikada nije video.

Neke sveće su utrnule; Volsi ne zove poslugu da bolje osvetli
prostoriju. – I vidiš ti – kaže – savetnici kralja Edvarda nameravali su da
ga ožene jednom francuskom princezom. Kao što sam... kao što sam i ja
hteo. A vidi šta se desilo. Vidi samo kakav smo izbor napravili.

– Otkad to traje? Od Meluzine?
Kasno je; velika palata na placu Jork utonula je u tišinu, grad spava;
reka u potaji puni kanale, nanosi mulj na obale. Kad su takve stvari na
delu, kaže kardinal, pojam vremena ne postoji; ti duhovi nam prosto
iskliznu iz šaka i izgube se u lavirintu vekova, zmijoliki, neuhvatljivi,
prepredeni.
– Ali ta s kojom se kralj Edvard oženio – nije li ona polagala pravo na
kastiljski presto? Pravo, istina, od davnina, ne baš najjasnije?
Kardinal klima glavom. – To i jesu značila ona tri sunca. Presto
Engleske, presto Francuske i presto Kastilje. I tako, kad se naš današnji
kralj oženio Katarinom, bio je to, u isti mah, korak bliže ostvarenju tog
davnašnjeg prava. Ne znači to, slutim, da se iko usudio to tako da
saopšti kraljici Izabeli i kralju Ferdinandu. Ali vredi pamtiti, i s
vremena na vreme podsetiti ljude oko sebe na to, da je naš kralj zapravo
vladar triju kraljevina. Makar svaka od njih imala svog monarha.
– Po vama, gospodaru moj, deda našeg kralja iz kuće Plantageneta
odrubio je glavu pradedi našeg kralja iz doma Tjudorovih.
– To valja znati. Ali ne i pominjati.
– A Bolenovi? Ja mislio da su oni neki trgovci, ali izgleda da i oni
imaju zmijske očnjake, ili krila možda?
– Ti se meni podsmevaš, gazda-Kromvele.
– Taman posla. Ali želim da saznam sve što se može znati, ako već
meni prepuštate brigu o celoj toj situaciji.
Kardinal zatim priča o ubijanju. Priča o grehu: o onome što bi valjalo
okajati. Priča o šestom kralju Henriju, ubijenom u Kuli; o kralju Ričardu,
rođenom u znaku Škorpije, znaku tajnih poslova, patnje i poroka. Kod
Bosvorta, gde je Škorpija pala, načinjen je loš izbor; vojvoda od Norfoka
borio se na gubitničkoj strani, i njegovi naslednici izgubili su
vojvodstvo. Morali su mnogo da rade, dugo i mnogo, da bi ga povratili.
I šta ima da te čudi, kaže kardinal, što se današnji Norfok ponekad trese
kad je kralj loše volje? Trese se, jer strahuje da će izgubiti sve što ima,
samo ako se srditom kralju tako prohte.
Kardinal vidi da njegov čovek upija svaku njegovu reč; govori sad o
razbacanim kostima što čangrljaju ispod poda Kule, o kostima
ugrađenim u stepeništa, izmešanim s muljem Temze. Govori o dvojici

nestalih sinova kralja Edvarda; onaj mlađi je uporno podizao bune, i
tako je jednom malo nedostajalo da Henri Tjudor padne s prestola.
Govori o novčićima koje je pretendent na presto tada iskovao, a na
novčićima poruka tjudorskom kralju: „Dani su ti odbrojani. Dobro si
odvagan, i sad se zna da si slab.“

Govori o strahu koji je u to vreme vladao, strahu da će ponovo izbiti
građanski rat. Katarini je bilo namenjeno da se uda u Englesku, zvali su
je „princeza od Velsa“ još od njene treće godine; ali pre nego što su joj
njeni najbliži dozvolili da isplovi iz Korunje, iznudili su cenu u krvi i
kosti. Od Henrija su zatražili da obrati pažnju na glavnog pretendenta
iz kuće Plantageneta, bratanca kralja Edvarda i opakog kralja Ričarda,
koga je držao zatočenog u Kuli još otkad je ovome bilo deset godina.
Kralj Henri je podlegao tom blagom pritisku; Bela ruža, tada
dvadesetčetvorogodišnji mladić, poslat je bogu na istinu tako što mu je
odrubljena glava. Ali gde poseku jednu Belu ružu, druga nikne; rađaju
se Plantageneti, makar i pod budnom prismotrom. Dok je sveta i veka
biće i potrebe za ubijanjem; čovek valjda, veli kardinal, mora da ima jak
stomak da bi to svario, a mislim da ja stomak za to nikad neću imati;
uvek mi se, kaže, život smuči kad prisustvujem pogubljenju. Molim se
za sav taj stari, pokojni svet. Ponekad se, čak, molim za opakog kralja
Ričarda, mada mi Tomas Mor govori da taj gori u paklu.

Volsi razgleda svoje šake, okreće prstenje na prstima. – Pitam se –
mrmlja. – Pitam li se koji li je taj. – Zavidljivci, naime, pričaju da
kardinal ima prsten koji svom vlasniku omogućava da leti i čini ga
gospodarom smrti svojih neprijatelja. Taj prsten ima moć da otkrije
otrov, umiri i najkrvožednije zveri, odobrovolji vladare, zaštiti od
utapanja.

– Pretpostavljam da ih ima koji znaju, gospodaru. Mislim na one koji
su unajmili čarobnjake da bi napravili isti takav.

– Kad bih znao koji je, sâm bih napravio isti takav. I dao ga tebi.
– Ja sam jednom uhvatio zmiju. U Italiji.
– Što si to uradio?
– Zbog opklade.
– Je li bila otrovna?
– Nismo znali. U tome i jeste bio smisao opklade.

– Je l’ te ujela?
– Naravno.
– Kako sad – naravno?
– Pa šta bi tu bilo zanimljivo, da me nije ujela? Da sam je samo tako
pustio, i ona klisnula?
Kardinal se smeje, iako mu nije do smeha. – Kako ću ja bez tebe –
kaže – među onim tamo dvoličnim Francuzima?

U kući u Ostin Frajarsu, Liza leži u krevetu, ali meškolji se u snu.
Napola je budna, doziva ga po imenu i primiče mu se. On je ljubi u
kosu i kaže: – Deda našeg kralja oženio se zmijom.

Liz mrmlja: – Jesam li ja to budna ili spavam? – Časak kasnije,
odmiče se od nje, okreće se na stranu, pa prebaci ruku preko ivice
kreveta; Kromvel se pita šta li će mu žena sada usnuti. Leži budan,
razmišlja. U svemu što bi preduzeo, u svim tim bitkama, svim
osvajanjima, Edvard se oslanjao na novac Medičijevih; njihove menice
bile su mu važnije od svih znamenja i čuda. Razmišlja Kromvel da li je
istina da kralj Edvard, kako mnogi tvrde, zapravo nije bio sin svoga
oca, sin vojvode od Jorka; i da li je njegova mati, kako neki veruju,
začela kralja Edvarda s jednim čestitim engleskim vojnikom, strelcem
po imenu Blejburn; i da li bi Edvardovo potomstvo, ukoliko je zaista bio
oženjen ženom-zmijom, bilo... Nepouzdano, to je prva reč koja mu pada
na pamet. Ako je verovati svim tim starim pričama, a neki ljudi – ne
smetnimo to s uma – u njih veruju, onda je naš kralj delom kopile
jednog strelca, delom prikrivena zmija, a delom Velšanin, pri čemu su
se sva ta tri dela dobro zadužila kod italijanskih banaka... A sad i on
tone, pada u san. Gubi nit, rastače mu se računica; sada duhovi vladaju
prostranstvom koji su do maločas zauzimale stranice ispisane
brojkama. Uvek nastoj, veli kardinal, da saznaš šta ljudi nose ispod
odeće, jer uvek ima nečeg između onoga što vidiš i gole kože. Izvrni
kralja naopačke, i otkrićeš tragove predaka koji su imali krljušt; pred
tobom će se ukazati njegovo toplo, čvrsto, zmijsko meso.

Kad se to u Italiji kladio pa uhvatio zmiju, morao je da je drži dok ovi
drugi ne izbroje do deset. I brojali su oni, prilično sporo, na najsporijem
jeziku: ajns, cvaj, draj... Na četiri, prepadnuta zmija je okrenula glavu i

ujela ga. Između četiri i pet čvršće ju je pritegao. Neki su povikali:
„Tako ti Isusa, puštaj je!“ Jedni su se molili, drugi su psovali, treći su,
prosto, nastavili da broje. Videlo se da zmija pati; kad su, svi zajedno,
stigli do deset, ali nikako pre toga, nežno je spustio sklupčano telo na
zemlju, i pustio zmiju da klisne u budućnost.

Ništa ga nije bolelo, ali se trag ugriza i te kako dobro video. On je,
instinktivno, usisao krv, gotovo se ugrizao za zglavak. Ugledao je tada,
i iznenadio se, unutrašnju, engleski belu stranu podlaktice; video je
tanke plavo-zelene vene u koje je zmija ubrizgala otrov.

Onda je uzeo zasluženi novac. Čekao je da umre, ali nije umro. Ako
ništa drugo, iz toga je izašao jači, hitriji i kad valja umaći i kad valja
udariti. Nije bilo tog milanskog kormilara koji je njega mogao da
nadviče, nije bilo tog najmljenog bernskog kapetana koji ne bi ustuknuo
pred sumornom reputacijom koja je Kromvela pratila: prvo ti krv
popije, onda s tobom pregovara. A ovo je topla, julska noć; on spava;
sanja. Negde u Italiji, zmija izrodila decu. Njenu decu on krsti Tomas; u
svojim glavama ta deca nose slike Temze, muljevih plićaka do kojih
plima ne stiže, koje voda ne spira.

Budi se sutradan ujutro, Liz još spava. Posteljina je vlažna. Ona je
topla i rumena, lice joj je glatko kao u mlade devojke. Ljubi je u čelo.
Koža joj je slana. – Kaži mi kad se vraćaš kući – mrmlja ona.

– Liz, ne idem ja tamo – kaže joj on. – Ne idem s Volsijem. – A onda
ustaje iz kreveta. Brica dolazi da ga obrije. Gleda se u oči u uglancanom
ogledalu. Oči su mu nekako žive; zmijske. Kakav čudan san, kaže on
sebi.

Dok silazi u prizemlje učini mu se načas da Liz ide za njim. Učini mu
se da je na trenutak ugledao njenu belu kapicu. Okreće se i kaže: – Liz,
vrati se u krevet... – Ali nje nema. Pogrešio je. Uzima papire i odlazi u
gostionicu Kod Greja.

Vreme je odmora. Posao – nezakonit. Raspravlja se o tekstovima i o
tome gde se sada nalazi Tindejl (negde u Nemačkoj), a neposredan
problem predstavlja kolega advokat (pa sad ti reci da mu nije mesto tu,
u gostionici Kod Greja?) po imenu Tomas Bilni, koji je pri tom i sveštenik,
i član Triniti Hola. „Mali Bilni“, tako ga zovu, zbog niskog rasta, a i zato

što liči na crva; sedi na klupi i grči se, a priča o svom dobrotvornom
radu s gubavcima.

– Sveto pismo je za mene kao med – kaže Mali Bilni, a nikako da
smiri onu svoju mršavu zadnjicu, i samo mrda onim suvim nožicama. –
Opijam se rečju božjom.

– Za ime boga, čoveče – kaže mu Kromvel. – Nemoj misliti da smeš
da ispužeš iz te svoje rupe samo zato što je kardinal otputovao. Sad
biskup londonski ima odrešene ruke, a da i ne pominjemo našeg
prijatelja u Čelsiju.

– Mise, post, bdenija, oproštaji u čistilištu... sve to nema nikakve svrhe
– veli Bilni. – Tako mi je predočeno. Jedino što čoveku zapravo preostaje
jeste da ode u Rim i o svemu porazgovara s Njegovom svetošću.
Siguran sam da ću ga pridobiti za svoj način mišljenje.

– Misliš da je tvoj pogled na svet jedan jedini, zar ne? – na to će
Kromvel turobno. – A opet, može biti da u ovoj stvari i jeste, oče Bilni.
Ako misliš da će papi dobro doći tvoj savet.

Izlazi iz gostionice s rečima: evo čoveka koji će, samo ako ga pozovu,
i u vatru skočiti. Gospodo, čuvajte se.

Rejfa ne vodi na ove sastanke. I inače, nijednog člana svog domaćinstva
ne želi da uvlači u opasno društvo. U Kromvelovom domaćinstvu, kao
uostalom u bilo kojoj drugoj londonskoj kući, vlada duh pravoverja i
pobožnosti. Ljudi, kaže on, moraju biti besprekorni.

Do kraja dana se ne dešava ništa naročito. Vratio bi se on kući ranije
da nije prethodno ugovorio sastanak u nemačkoj enklavi, Stiljardu, s
nekim čovekom iz Rostoka; taj sa sobom dovodi i druga iz Štetina, koji
se Kromvelu nudi da ga uči poljski.

Gore od velškog, kaže Kromvel na kraju večeri. Moraću mnogo da
vežbam. Dođite kod mene kući, kaže. Samo se najavite, i usolićemo
malo haringe; inače ćete morati da se zadovoljite onim što se u kući
zatekne.

Kad se kući vraćaš u suton, a baklje već popaljene, odmah znaš da nešto
nije u redu. Vazduh je opojan, i osećaš se tako dobro kad kročiš unutra,
mlad, netaknut. A onda ugledaš utučena lica; okreću se u stranu čim te

oči ugledaju.
Prilazi Mersi, stane pred njega, ali ovde milosti nema.30 – Kaži mi –

moli je.
Ona pogleda u stranu pa kaže, tako mi je žao.
On pomisli da je Gregori; da mu je sin umro. A onda već kao sluti šta

se zapravo desilo, jer – gde je Liz? On preklinje Mersi: – Kaži.
– Tražili smo te. Rejfu rekosmo, idi, vidi da nije Kod Greja, dovedi ga,

ali vratari rekoše da te celog dana nisu videli. Rejf onda reče, pustite me
samo, naći ću ja njega, pa makar ceo grad prevrnuo; ali od tebe – ni
traga ni glasa.

Kromvel se priseća tog jutra, vlažne posteljine, njenog vlažnog čela.
Liz, pomisli on, jesi li se borila? Da sam video da smrt dolazi po tebe,
uhvatio bih se s njom u koštac, smrskao bih joj onu mrtvačku lobanju, a
nju bi razapeo na zid.

Devojčice su još budne, mada ih je neko već obukao u spavaćice, kao
da je i ovo veče kao svako drugo. Noge su im gole, bose su, a noćne
kapice, okrugle, čipkane, koje im je majka napravila, neka odlučna ruka
čvrsto je vezala ispod detinjih bradica. Anino lice je skamenjeno.
Grejsinu ruku drži čvrsto, u pesnici. Grejs gleda oca, sumnjičavo. Ona
ga gotovo nikad i ne viđa; šta taj traži ovde? Ali ipak ima poverenja u
njega, i dozvoljava da je podigne, ne buni se. Kako ga je obgrlila oko
vrata, ručice joj omlitavele; s glavicom ispod očeve brade, zaspalo dete
dok dlanom o dlan. – Ana, slušaj – kaže on – moramo Grejs da
odnesemo u krevet, jer ona je još mala. Znam da se tebi ne spava, ali
moraš da odeš da legneš kraj nje, jer možda se probudi, možda joj bude
hladno.

– I meni možda bude hladno – kaže Ana.
Mersi odlazi prva u dečju sobu. Grejs spuštaju u krevet pažljivo, da
se ne probudi. Ana plače, ali plače bez glasa. Ja ću ostati s njima, kaže
Mersi. Ali on kaže: – Ja ću. – Čeka da Ani stanu suze, da joj se šaka
opusti u njegovoj.
Takve stvari se događaju; ali ne nama.
– Da vidim sad Liz – kaže on.
Soba – koja je koliko jutros bila samo njihova spavaća soba – miriše
na travke zapaljene da bi se suzbila zaraza. Iznad glave i ispod nogu

zapalili su sveće. Komadom lanenog platna povezali su joj vilicu, tako
da već ne liči na sebe. Izgleda kao što izgledaju mrtvi; bez straha, i kao
da bi mogla da ti sudi; izgleda nekako spljoštenija i mrtvija od ljudi
prosutih utroba koje je viđao po bojištima.

Silazi u prizemlje, da čuje kako je provela poslednje sate; da vidi šta će s
ukućanima. U deset sati toga prepodneva, priča mu Mersi, Liz je u
jednom trenutku samo sela: bože, al’ sam umorna. Usred
svakodnevnog posla. Ne liči to na mene, je l’ da – tako je rekla. A ja joj
kažem, priča dalje Mersi, stvarno ne liči na tebe, Liz. Stavim joj ruku na
čelo i kažem, Liz, dušo moja... Kažem joj onda, lezi ti, pravo u krevet,
moraš da se preznojiš. A ona će, ne, ne, samo neki minut da predahnem,
vrti mi se u glavi, možda bi trebalo nešto da prezalogajim, ali kad smo
sele za sto, ona odgurnula tanjir...

Kromvelu bi draže bilo da Mersi prekrati priču, ali ima razumevanja
za njenu potrebu da kroz sve to ponovo prođe, reč po reč, tren po tren,
da sve naglas izgovori. To je kao neki tovar reči koji pokušava da
upakuje i da mu ga preda: evo ti, sad je tvoj.

U podne je Elizabeta legla u krevet. Tresla se, mada je na dodir bila
vrela. Reče onda, je l’ Rejf kod kuće? Kaži mu da ode da nađe Tomasa. I
Rejf je otišao, i još su mnogi drugi pošli, ali nisu te našli.

U pola jedan je rekla, kaži Tomasu da pazi na decu. A onda, šta je
onda bilo, pita on. Požalila se da je boli glava. A ništa za mene, nikakva
poruka? Ne; rekla je da je mnogo žedna. I ništa više. Ali Liz, kako god
uzmeš, nikada mnogo nije ni pričala.

U jedan iza podneva pozvala je sveštenika. U dva se ispovedila.
Rekla je da je jednom uhvatila zmiju, u Italiji. Sveštenik je rekao da to iz
nje groznica govori. Razrešio ju je greha. I jedva je čekao, veli Mersi,
jedva je čekao da izađe iz kuće, mnogo se uplašio da će se zaraziti i
umreti.

U tri posle podne, počela je da tone. U četiri se oslobodila
ovozemaljskog bremena.

Pretpostavljam, kaže on, da je izrazila želju da bude sahranjena
pored svog prvog muža.

Otkud ti to?

Zato što sam ja došao tek kasnije. On odlazi. Nema svrhe pisati
uobičajena uputstva u vezi sa odećom za ožalošćene, za siromahe koji
prate pokojnicu, za sveće. Kao i svi ostali koji podlegnu ovoj boljci,
Lizino telo mora što pre da bude spaljeno. Kromvel neće biti u
mogućnost da pošalje po Gregorija, ili da okupi porodicu. Propisi
nalažu da se ispred kućnih vrata na vidno mesto istakne snopčić slame,
kao znak zaraze; ulaz u tu kuću zabranjuje se u narednih četrdeset
dana, a ukućanima se nalaže da izlaze što je ređe moguće.

Dolazi Mersi, kaže: mogla je to da bude bilo kakva groznica, ne
moramo da priznamo da je bolest znojenja... Ako svi mi ostanemo kod
kuće, ceo London ima da stane.

– Ne – na to će on. – Nema nam druge. Propise je sastavio moj
gospodar kardinal, i ne bi bilo pravo da se ja o njih ogrešim.

Nego, pita Mersi, gde si ti bio sve vreme? On je pogleda pravo u oči,
kaže, znaš Malog Bilnija? E, s njim sam bio; upozorio sam ga, rekao mu
da će skočiti pravo u vatru.

A kasnije? Kasnije sam učio poljski.
Ma naravno. Poljski, kaže ona.
Ona i ne pokušava da u tome nađe bilo kakav smisao. On i i inače ne
pokušava da nađe bilo kakav smisao, ništa više nego u ovom trenutku.
Novi zavet zna napamet od prvog do poslednjeg slova, ali čik nađi sada
reči; čik nađi reči za ovo.
Kasnije će, prisećajući se toga jutra, poželeti da ponovo, krajičkom
oka, opazi njenu belu kapicu; mada, kad se toga jutra okrenuo, nikoga
iza njega nije bilo. Poželeće da je zamisli usred kućne gužve, u toplini
doma, kako stoji na vratima pa mu veli: „Kaži mi kad se vraćaš kući.“
Ali jedino mu se ukazuje sama, na vratima; a iza nje neka pustolina, i
plavičasta svetlost.
Seća se njihove prve bračne noći; njene haljine od tafta što se vuče po
zemlji, i ono kad se, pomalo umorno, obgrlila oko lakata. Sutradan je
rekla: „Pa dobro, onda je sve u redu.“
I nasmešila se. Samo mu je to od nje ostalo. Od Liz, koja nikada nije
mnogo govorila.

Mesec dana provodi kod kuće; čita. Čita svoj Novi zavet, ali već zna šta

će pročitati. Čita Petrarku, koga voli, čita o tome kako je Petrarka
prkosio lekarima: kad je oboleo od groznice, lekari digli ruke od njega,
on preživeo noć, a kad su ujutro došli da ga vide, sedi Petrarka za
stolom i piše. Posle toga pesnik više nikada nije imao poverenja ni u
jednog lekara; ali Kromvela je Liz napustila brzo, toliko brzo da ni lekar
nije stigao da iznese mišljenje, bilo ono valjano ili pogrešno, pa ni
apotekar da dođe i donese kineski cimet, plavi đumbir, pelen i one
kartice s odštampanim molitvama.

Nabavio je knjigu Kneževstva Nikola Makijavelija; izdanje je na
latinskom, štampano u Napulju na vrlo slabom papiru, a pri tom se
vidi da je prošlo kroz mnoge ruke. Razmišlja: Nikolo na bojnom polju;
Nikolo u sobi za mučenje. Svestan je da je u sobi za mučenje, ali isto
tako zna da će jednoga dana izaći iz te sobe, jer on je taj koji ima ključ.
Neko ga pita: je li, čega sve ima u toj tvojoj knjižici, a on će – ništa
naročito, nekoliko aforizama, pokoja otrcana istina, sve stvari koje
odranije znamo.

Kad god podigne pogled s knjige, tu je Rejf Sedler. Rejf je vitak dečko,
a Tomasova omiljena igra s Ričardom i drugima svodi se na to da se
pretvara kao da ga ne vidi: „Kud li se denuo onaj Rejf?“ A deca se
oduševljavaju šalom, kako samo trogodišnjaci to umeju. Rejf ima plave
oči, kosa mu je svetlosmeđa, i odmah se na njemu vidi da nije Kromvel.
Po svemu, međutim, liči na čoveka koji ga je odgojio: istrajan, sklon
podsmehu, brzo shvata.

On i Rejf zajedno čitaju knjigu o šahu. Knjiga je štampana pre nego
što je Rejf rođen, ali ima slike. Mršte se gledajući ih, usavršavaju se u
igri. Prođu, čini se, čitavi sati a da ni jedan ni drugi ne povuku ni jedan
jedini potez. – Baš sam bio glup – kaže Rejf, kažiprsta oslonjenog na
glavu jednog pešaka. – Morao sam nekako da te nađem. Kad su mi
rekli da nisi Kod Greja, trebalo je da se setim gde da te potražim.

– A kako si mogao da znaš gde sam? Kod mene ti se nikad ne zna. Šta
je, je l’ pomeraš tog piona, ili ga samo maziš?

– J’adoube.31 – Rejf brže-bolje sklanja ruku.
Dugo sede tako i zure u figure i njihov raspored, koji ih prosto prikuje
za tablu. A onda obojica vide: pat-pozicija. – Previše smo dobri jedan za
drugoga.

– Možda bi trebalo da igramo s drugim ljudima.
– Biće dana. Kad budemo dovoljno jaki da ih sve zbrišemo.
– E, čekaj! – kaže Rejf. Uzima lovca i povlači potez. Onda gleda šta je
uradio, zaprepašćen.
– Rejf, ti si foutu.32
– Ne mora biti. – Rejf se češka po čelu. – Možda još ti napraviš neku
glupost.
– U pravu si. Samo ti živi u nadi.
Čuje se žamor glasova. Sunčano je napolju. Oseća da mu malo fali da
zaspi, ali čim zaspi, evo je Liz Vajkis, vesela i živahna, a kad se probudi,
mora ponovo da se pomiri s tim da nje nema.
Iz neke sobe, tamo daleko, čuje se dečji plač. Bat koraka, gore, na
spratu. Plač prestaje. On uzima kralja, pogleda u podnožje figure, kao
da hoće da vidi od čega je napravljena. – J’adoube – promrmlja. Ostavlja
je gde je bila.

Kiša pada, a Ana Kromvel sedi s njim i ispisuje reči na latinskom,
početnički, u pisanku. Do Svetog Jovana naučila je sve proste glagole.
Brža je od brata, i Kromvel joj to i kaže. – Da vidim – veli on, pa joj
uzme pisanku. Tek tada vidi da je ona sve vreme pisala svoje ime: „Ana
Kromvel, Ana Kromvel...“

Iz Francuske stižu vesti o kardinalovim pobedama, paradama,
javnim misama i na licu mesta improvizovanim besedama na
latinskom. Rekao bi čovek da je kardinal, od časa kad se iskrcao,
pohodio svaki visoki oltar na tlu Pikardije, neštedimice razrešujući
vernike svih grehova. Što će reći da nekoliko hiljada Francuza sad može
lepo da počne sve iz početka.

Kralj pretežno boravi u Bolijeu, u kući u Eseksu koju je nedavno
kupio od ser Tomasa Bolena, koga je imenovao za vikonta rokfordskog.
Povazdan je u lovu, ne smeta mu kišovito vreme. Uveče se zabavlja.
Vojvoda od Safoka i vojvoda od Norfoka prave mu društvo na
privatnim večerinkama, s njima je i novopečeni vikont. Vojvoda od
Safoka stari je kraljev prijatelj, i kralj mu kaže: daj, prišij mi neka krila
da mogu da letim, a ovaj će: koje boje da budu? Vojvoda od Norfoka je,
razume se, glava familije Hauard i Bolenov šurak: žilav mali vrtirep,

koji uvek sve izvrti tako da se on ovajdi.
Kromvel ne piše kardinalu da svi živi u Engleskoj pričaju kako kralj

namerava da se oženi Anom Bolen. Pošto nema vesti koje bi kardinal
želeo da čuje, on mu uopšte i ne piše. Čine to umesto njega ćate, čisto da
kardinal bude u toku što se tiče pravnih poslova i finansija. Kažite mu
da smo svi dobro, veli Kromvel. I ono, s poštovanjem, ponizno vaš...
Kažite mu koliko bismo svi voleli da ga vidimo.

Niko se više u njegovom domu nije razboleo. London je te godine
dobro prošao – ili bar tako svi govore. Ljudi se mole po gradskim
crkvama, iz zahvalnosti; ili iz olakšanja, možda je to bolja reč? Noću se
okupljaju, zaverenički, i razmatraju pitanje božje nakane. London je
svestan svoje grešnosti. Kao što nas Biblija uči: „Teško je trgovcu
uzdržati se od nedela.“ Na drugom mestu pak piše: „Onaj ko brzom
bogaćenju žudi, nevinost sačuvati neće.“ Navika da se stalno neko i
nešto citira ukazuje na nemir koji vlada u ljudima. „Koga Gospod voli,
toga će na pravi put izvesti.“

Početkom septembra pošast je minula, i familija je konačno mogla da
se okupi u molitvi i oprosti od Liz. Sada su mogli joj prirede ispraćaj
koji joj je bio uskraćen kad ih je tako nenadano napustila. Crni kaputi
dati su dvanaestorici siromaha iz parohije, koji bi inače išli u pratnji
kovčega; svaki muškarac iz familije zavetovao se da će se sedam
godina na misama moliti za njenu dušu. Na ugovoreni dan, nebo se
nakratko razvedrilo, a bilo je sveže. „Žetva je završena, leto je prošlo, a
mi spaseni nismo.“

Mala Grejs budi se usred noći i kaže da vidi majku pod pokrovom.
Ne plače kao dete, onako bučno, da se zaceni, već kao odrasla žena,
roneći suze straha.

„Sve reke u more teku, ali mora još žeđ ne ugasiše.“

***

Morgan Vilijams vene već godinama. Danas izgleda naročito mali,
posiveo, usplahiren. Hvata ga za ruku i kaže: – Zašto najbolji odlaze
rano? O, zašto? – A onda će: – Znam da si sa njom bio srećan, Tomase.

Vratili su se u Ostin Frajars, a tamo – roj žena, dece i krupnih
muškaraca koji nose crno, kao uostalom i svakog drugog dana, jer to je

boja advokata i trgovaca, računovođa i mešetara. Tu je njegova sestra,
Bet Velifed; njena dva sina i kćerkica Elis. Tu je i Ket; njegove sestre se
dogovaraju koja će ubuduće pomagati Mersi oko njegovih kćeri, „dok
se ti, Tome, ponovo ne oženiš“.

Njegove sestričine, dve dobre devojčice, nikako ne ispuštaju brojanice
iz ruku. Zveraju oko sebe, nisu načisto šta bi sad trebalo da rade. Pošto
na njih niko ne obraća pažnju – ljudi razgovaraju gore, iznad detinjih
glava – one se oslone na zid, i samo okrznu pogledom jedna drugu.
Lagano, klize niza zid, uspravnim leđa, dok se ne spuste do visine
dvogodišnjakinja, pa tako održavaju ravnotežu na petama. – Elis!
Džoen! – brecne se neko na njih, i one se lagano uspravljaju, bogzna
kako ozbiljnih lica, do pune visine. Prilazi im Grejs; one je, bez glasa,
dohvate, skinu joj kapicu, rastresu plavu kosu i počnu da joj prave
pletenice. Dok zetovi i šuraci razgovaraju o tome šta li kardinal radi
tamo, u Francuskoj, Grejs privlači Kromvelu pažnju. Iskolačila oči dok
je sestre od tetke otpozadi vuku za kosu. U jednom trenutku devojčica
samo cikne, i Lizina sestra, Džoen starija, ide preko sobe pa je obema
rukama odigne od poda. On gleda Džoen i pomisli, što mu se i ranije
često dešavalo, kako sestre liče jedna na drugu. Kako su ličile.

Njegova kćerka Ana okreće leđa ženama, i daje ruku teči. – Pričamo o
trgovini s Nizozemskom – kaže joj Morgan.

– Jedno je sigurno, tečo, onima tamo u Antverpenu ni najmanje se
neće svideti ako Volsi potpiše sporazum s Francuzima.

– To i mi govorimo tvom ocu. Ali, zaboga, on se drži svog kardinala.
Daj, Tomase! Pa ne voliš ti Francuze ništa više nego mi.

On, za razliku od njih, zna koliko je kardinalu potrebna naklonost
kralja Fransoe; ako se za kralja ne zauzme jedna od najvećih evropskih
sila, kako će Henri dobiti razvod?

– Sporazum o trajnom miru? Čekaj malo, kol’ko je poslednji put
potrajao taj trajni mir? Ja mu dajem tri meseca, ni dana više. – To govori
njegov šurak Velifed, i smeje se pri tom; a Džon Vilijamson, Džoenin
muž, a njegov pašenog, pita da li bi, možda, da se opklade: tri ili šest
meseci? A onda se doseti da je trenutak ozbiljan. – Izvini, Tome – kaže,
pre nego što će ga protresti napad kašlja.

Kroz kašalj se probija Džoenin glas: – Ako matori kicoš nastavi ovako

da ripa, neće dočekati proleće, a onda ću ja, Tome, za tebe da se udam.
– Hoćeš?
– Ma, naravno. Samo da mi stigne papir iz Rima.
Osmeh prelazi s lica na lice, ljudi ga kriju. Znalački poglédaju jedno

drugo. Gregori kaže: šta je tu tako smešno? Ne može čovek da se oženi
svastikom, zar ne? On i njegova braća od tetaka povlače se u ćošak da
razgovaraju o privatnim stvarima – tu su Betini sinovi Kristofer i Vil, i
Ketini sinovi Ričard i Volter. Zašto li ga samo krstiše Volter? Da ih
podseća na oca, da ima neko da ih vreba i posle očeve smrti, da im ne
dozvoli da se previše razbaškare? Porodica se za očevog života nije
okupljala, ali on zahvaljuje bogu što Volter više nije s njima. Pomisli,
načas, da je trebalo da bude plemenitiji prema ocu, ali se ta plemenitost,
na kraju, svodi na to da se na misama moli za njegovu dušu.

One godine pre nego što će se jednom zasvagda vratiti u Englesku, u
nekoliko navrata je prelazio preko mora, i nikako nije mogao da se reši
šta će i kako će; u Antverpenu je, ne računajući dobre poslovne veze,
imao mnogo prijatelja, a budući da se taj grad iz godine u godinu širio, i
njemu se činilo da bi mu bolje bilo kad bi živeo tamo. Kad bi ga
uhvatila čežnja za zavičajem, ne bi poželeo da se vrati u Englesku, već
da ode u Italiju; predmeti njegove ćežnje behu ono svetlo, onaj jezik,
onaj Tomazo koji je on tamo bio. Venecija je za njega bila savršen melem
kad god se uželi obala Temze. Firenca i Milano godili su mu zbog
kudikamo fleksibilnijeg načina razmišljanja od onog na koji je nailazio
među svojim zemljacima. Ali nešto ga je vuklo nazad – radoznalost,
valjda, da vidi ko je u međuvremenu umro, a ko se rodio, želja da
ponovo zagrli sestre i da se zajedno smeju (a čovek uvek nađe razloga
da se smeje) uslovima u kojima su odrastali. Pisao je jednom tako
Morganu Vilijamsu i rekao mu da namerava da se vrati u London. Ali
nemoj, dodao je, ništa mom ocu da kažeš. Nemoj da mu kažeš da se
vraćam kući.

Tih prvih meseci još su pokušavali da ga nagovore. Slušaj, Volter se
smirio, ne bi ga prepoznao. Smanjio je piće. Video je, vala, i on da ga
piće ubija. A ni po sudovima se više ne vuče. Odslužio je, evo, i kao
crkveni služitelj kad je na njega došao red.

Šta? – rekao je na to Kromvel. Odslužio, a nije usput popio vino za

pričest? Nije kidnuo s novcem od prodatih sveća?
Ništa što su mu rekli nije ga moglo ubediti da ode do Patnija. Čekao

je, tako, više od godinu dana, dok se nije oženio i dobio dete. Onda mu
se učinilo da može mirno da ode.

Više od dvanaest godina proveo je izvan Engleske. Zapanjilo ga je
koliko su se ljudi u međuvremenu izmenili. Ostavio ih je mlade, a
našao sredovečne; neki su smekšali, neki ogrubeli. Oni vitke građe bili
su sada mršavi i sasušeni. Debeli su bili još deblji. Fine crte lica razlile
su se i smekšale. Nestalo je sjaja u očima. Neke ljude nije ni prepoznao,
makar ne na prvi pogled.

Ali Voltera bi prepoznao gde god da ga sretne. Dok mu je otac išao u
susret, pomislio je: eto, takav ću ja biti za dvadeset, trideset godina, ako
preteknem. Ljudi su mu govorili da je Voltera piće gotovo upropastilo,
ali on nije izgledao kao polumrtav čovek. Izgledao je baš onako kako je
uvek izgledao: kao da može da te sravni sa zemljom i, pri tom, kao da
mu svaki čas može pasti na pamet da to i učini. Njegovo nisko, stameno
telo tokom godina se raskrupnjalo i ogrubelo. Kosa, gusta i kovrdžava,
jedva da je tu i tamo posedela. Pogled prodoran; oči sitne, sjajne,
zlatnosmeđe. Dobar vid zlata vredi u kovačnici, tako je govorio. Dobar
vid zlata vredi ma gde da si, ili ima da te opelješe dok si trepnô.

– Gde si bio? – rekao je tad Volter. Nekad bi u sličnim prilikama bio
ljut, a sada se u njegovom glasu tek mogla nazreti blaga razdraženost.
Kao da je sina poslao s nekom porukom u Mortlejk, a ovaj se malo duže
zadržao.

– O... svugde pomalo – rekao je Tomas.
– Ličiš na stranca.
– I jesam stranac.
– Pa, šta si tamo radio?
Tačno je mogao da zamisli sebe kako odgovara: „Svašta pomalo.“ To
je i rekao.
– A šta onda to svašta pomalo radiš sad?
– Učim pravo.
– Pravo! – rekao je Volter. – Da nema tog takozvanog prava, svi bismo
bili gazde. I majure imali. Kol’ko ’oćeš majura.
Zanimljivo stanovište, pomisli on. Ako se gazda postaje tako što se

biješ, vičeš, što si veći, jači, bezobrazniji i bestidniji od bližnjeg svog,
onda Volter zaista zaslužuje da bude gazda. Ali stvari stoje još gore;
Volter zaista misli da na to polaže pravo. Pričali su mu kad je bio mali:
Kromvelovi su nekad bili bogata kuća, imali mnoga imanja. „Kad, gde
to?“, imao je ranije Tomas običaj da kaže. A Volter bi rekao: „Negde
tamo gore, na severu!“, pa bi se izdrao na njega što cepidlači. Njegov
otac nije trpeo da mu ne veruje, čak ni kad priča čiste laži. „Pa kako smo
onda pali na tako niske grane?“, upitao bi on, a Volter bi rekao, pa tako,
zbog advokata i prevaranata, zbog tih advokata, jašta, jer sve su ti to
obične varalice, kradu zemlju vlasnicima. Ko ume, razumeće, dodao bi
Volter, jer ja to da razumem ne mogu – a ja, dečko, nisam glup. Kako li
se samo usuđuju da me odvuku na sud i kazne me novčano što puštam
stoku na takozvano zajedničko zemljište? Da svako ima svoju zemljište,
to bi bio moj deo zajedničkog.

Dobro, ako je porodica imala tu zemlju gore na severu, šta je bilo s
njom? Bolje mu je bilo da tu priču ne poteže – bio je to, u stvari, najbrži
način da izazove Voltera da mu pesnicom očita lekciju. „Ali zar nije
ostao neki novac od toga?“, istrajao bi on. „Šta je s novcem bilo?“

Samo jedan jedini put, i to kad je bio trezan, Volter je rekao nešto što
je ličilo na istinu, pri čemu je on, za svoje prilike, tom prilikom bio i
neobično rečit: pretpostavljam, rekao je, pretpostavljam da smo te pare
spiskali. A kad nešto proćerdaš – proćerdao si, i gotovo. Kad jednom
izgubiš blago, cenim, više ga steći nećeš.

Godinama je o tome razmišljao. Toga dana, kad se vratio u Patni,
upitao je oca: – Ako su Kromvelovi zaista bili bogati, a ja sad probam
da potražim to što je ostalo, da li bi ti bio zadovoljan?

Namera mu je bila da zvuči umirujuće, ali Voltera je teško bilo utešiti.
– O da, pa da onda to podeliš, zar ne? S onim prokletim Morganom s
kojim si se tako slizao. Ako svako ima svoj novac, to je moj.

– Taj novac bi pripadao celoj porodici. – Šta to radimo, pomislio je,
odmah smo počeli da se gložimo, ni pet minuta nije prošlo a mi se već
svađamo oko tog nepostojećeg blaga? – Sada imaš i unuka – rekao je on,
pa dodao, tišim glasom: – A nisi ga ni video.

– O, imam ja toga već – rekao je Volter. – Unuke, mislim. A koja ti je
ta? Neka Holanđanka?

Ispričao mu je za Liz Vajkis. Na taj način mu je priznao da je već neko
vreme u Engleskoj, čim je imao vremena da se oženi i dobije dete. –
U’vatio si bogatu udovicu – keserio se Volter. – A to ti je, valjda, bilo
važnije nego da dođeš mene da vidiš. Pa jes’, vala. Verovatno si mislio
da sam već umro. Advokat si postô, je l’? Oduvek si voleo da pričaš.
Džaba sam te tukao, tebe je nemoguće ućutkati.

– Ali bog ti je svedok da si se trudio.
– Pretpostavljam da sad ne bi radio u kovačnici. Ili pomagao stricu
Džonu i spavao na struganoj repi.
– Za ime boga, oče – rekao je on – pa ne jedu repu tamo u palati
Lambet.33 Kardinal Morton da jede repu! Šta li ti misliš?
Kad je bio mali, a njegov stric Džon radio kao kuvar kod Mortona,
imao je običaj da pobegne u Lambet, u palatu, jer su tamo bili bolji
izgledi da će nešto pojesti. Muvao bi se oko ulaza najbližeg reci –
Morton u to vreme još ne beše sagradio veliku kapiju – i gledao kako
ljudi dolaze i odlaze, raspitujući se pri tom ko je ko, tako da bi ih sledeći
put prepoznavao po bojama odeće, životinjama i predmetima
oslikanim na njihovim štitovima. – Šta stojiš tu – vikali su ljudi na njega
– uzmi nešto da radiš.
Ostala deca su radila u kuhinji, donosila i raznosila razne stvari,
prstićima čerupala ptice pevačice i čistila jagode. Pred svaki obrok
starešine kućne posluge formirali bi povorke u hodnicima što vode iz
kuhinje, i tako bi nosili stolnjake i slanike. Njegov stric Džon vagao je
vekne, i ako težina ne bi bila odgovarajuća, bacao ih u košaru za sitniju
poslugu. Vekne koje bi prošle probu uredno bi prebrojavao; Tomas je
stajao pored njega, kao da mu je tobož nekakav zamenik, i tako naučio
da broji. U veliku dvoranu nošeno je meso i sir, ušećereno voće i
punjena oblanda, sve to naravno na nadbiskupov sto – u to vreme
Morton još nije bio kardinal. Ono što od njega pretekne posluga je
delila. Najbolje ostatke uzimali su oni što rade u kuhinji. Posle su na red
dolazili sirotinjski dom i bolnica, kao i prosjaci koji su se okupljali
ispred kapije. A sve ono što ni za njih nije bilo dobro, išlo bi deci i
svinjama.
Svakog jutra i večeri dečaci bi trčali uza zadnje stepenište s pivom i
hlebom, odlažući ga u kredence za mlade plemiće koji su kod kardinala

služili kao paževi, i tako se prehranjivali. Paževi su bili iz dobrih kuća.
Čekali bi pored stola i tako se zbližavali sa znamenitim ličnostima.
Slušali bi šta ovi govore, i učili. Kad ne bi stajali kraj stola, učili bi iz
velikih knjiga koje su im davali učitelji muzike i drugih predmeta;
učitelji su se šetkali po kući noseći bukete i pomandere,34 i govorili
grčki. Jedan od tih paževa mu je posebno skrenuo pažnju: gospodičić
Tomas Mor, za koga je nadbiskup sâm tvrdio da će postati veliki čovek,
jer je njegovo znanje već bilo duboko, njegova oštroumnost ugodna.

Jednoga dana doneo tako Kromvel veknu od pšeničnog brašna,
odložio je u kredenac, pa postojao tu još malo, a gospodin Mor mu kaže:
– Šta hoćeš? – Nije ga, istina, ničim gađao. – Šta piše u toj velikoj knjizi?
– upitao je on, a Mor mu je, kroz osmeh, odgovorio: – Reči, reči, samo
reči.

Gospodin Mor ima četrnaest godina, objasni mu neko, i treba da
krene na Oksford. Kromvel ne zna gde je Oksford, niti da li Mor sâm
želi tamo da ide, ili ga prosto šalju. Šalju oni i dečake; a gospodin
Tomas Mor još nije odrastao čovek.

Četrnaest, to ti je dvaput sedam. Je l’ ja ono beše imam sedam godina,
pita on oca. Nemoj samo da kažeš „da“. Kaži, je l’ imam? A otac će, za
ime boga, Ket, izmisli mu neki rođendan. Kaži mu bilo šta, samo ga
ućutkaj.

A kad mu otac jednom kaže: muka mi pripadne kad te vidim, on
odlazi iz Patnija, pa pravac Lambet. Kad mu stric Džon kaže, ove
nedelje imamo mnogo dečaka ovde, a đavo uvek uposli dokone ruke,
on krene natrag, u Patni. Ponekad dobije neki poklon da ponese kući.
Nekad je to par golubova; noge im vezane, zjape im okrvavljeni
kljunovi. On hoda duž reke, i vrti golubove oko glave, pa izgledaju kao
da lete, sve dok mu neko ne podvikne: dosta s tim! Šta god da radi,
neko viče na njega. Šta se čudiš, kaže Džon, kad praviš štetu, a ne
možeš da ne odgovoriš kad ti se nešto kaže, i pri tom se uvek nađeš na
pogrešnom mestu?

U hladnom sobičku u koji se ulazi iz jednog od hodnika što vodi do
kuhinje boravi žena po imenu Izabela, koja pravi figure od marcipana, s
kojima nadbiskup i njegovi prijatelji prave pozorišne predstave posle
večere. Neke od tih figura predstavljaju heroje, kao na primer princ

Aleksandar i princ Cezar. Ima i svetaca; danas baš pravim svetog
Tomu, kaže ona. Jednoga dana napravi tako divlje životinje od
marcipana, i njemu da lava. Možeš da ga pojedeš, kaže mu; on bi lava
radije sačuvao, ali mu Izabela objašnjava da će se životinjica ubrzo
raspasti. – Zar nemaš ti majku? – kaže mu.

Uči da čita iz nažvrljanih porudžbina za pšenično brašno i sušeni
pasulj, za ječam i pačja jaja koja iznose iz ostava. Po Volteru, važno je
da čovek nauči da čita jer će na taj način steći prednosti u odnosu na
ljude koji to ne umeju; iz istog razloga, čovek mora da nauči i da piše. I
tako ga otac šalje kod sveštenika. Ali i tu greši, ko zna koji put, jer
mnogo čudna pravila vladaju kod tih sveštenika; kad dolazi na čas,
mora da dođe pravo od kuće, a ne da navrati, onako usput, kad se
odnekud vraća, i nikako sa žabom krastačom u torbi, ili s noževima
koje je poneo na oštrenje, a naročito ne s posekotinama i modricama,
bez obzira na to da li se udario na ova ili ona vrata (a uvek su se ta
vrata zvala Volter), što mu se redovno događalo. Sveštenik viče,
zaboravi da ga nahrani, pa se dečak ponovo zaputi u Lambet.

Kad se ponovo pojavi u Patniju, otac ga pita, gde li si samo bio, sveca
ti tvoga. Ne biva tako samo u slučaju da je otac zauzet u kući
dahtanjem na Tomovoj maćehi. Nekim maćehama rok upotrebe je tako
kratak da njegov otac završi posao s njima i šutne ih pre nego što se
Tom vrati kući, ali mu onda Ket i Bet pričaju o tim ženama, a sve ciče od
smeha. Jednom se tako vraća Tom kući, prljav i pokisao, a maćeha koja
se toga dana zatekla u kući kaže mu: – Čiji je ovaj mali? – pa pokuša da
ga istera iz kuće.

Jednoga dana vraća se tako kući, i naiđe na prvu Belu; ležala je na
ulici, nedaleko od kuće, i vidi se da je niko neće. Sitna je, kao omanji
pacov, i tako isprepadana i promrzla da ni glasa od sebe ne pušta. Nosi
je kući u jednoj ruci, dok u drugoj steže mali komad sira umotan u
listove žalfije.

Pas crkne. Sestra Bet kaže, nabavi lepo drugoga. On traži po ulici, ali
nigde da nađe psa. Ima pasa, ali su nečiji.

Od Lambeta do Patnija ima dosta da se hoda, i ponekad se desi da
poklon, ukoliko nije u presnom stanju, usput pojede. Ali kad nosi samo
glavicu kupusa, on je šutira, valja i tako izgazi da od nje ništa, ali baš

ništa ne ostane.
U Lambetu ide za starešinama posluge i, kako oni izgovore neki broj,

on ga upamti; i sad ljudi govore, ako nemaš vremena neku brojku da
zabeležiš, samo reci Džonovom bratancu. A mali će ošacovati džak pun
bilo čega što je toga dana poručeno, pa opomenuti strica da proveri da
nije neko slučajno iz džaka odvadio.

Predveče u Lambetu, još za videla – posuđe je već oprano – dečaci
izlaze na kaldrmu da igraju fudbal. Sve se ori od njihove dreke. Psuju i
kidišu jedan na drugoga, i sve dok se neko ne prodere, tuku se
pesnicama, a ponekad hoće i da ugrizu. A gore, kraj otvorenog prizora,
mladi plemići pevaju horsku pesmu koju upravo uče, onim visokim,
obazrivim glasovima.

Ponekad Tom na prozoru ugleda lice gospodina Tomasa Mora. Tom
mu mahne, ali gospodin Tomas samo gleda odozgo i nikoga ne
prepoznaje. Osmehuje se, nikom posebno; a onda onom belom,
naučničkom rukom zatvara prozorski kapak. Izlazi mesec. Paževi se
povlače u niske krevete. Kuhinjska dečurlija umotava se u džakove i
spava kraj ognjišta.

Seća se jedne letnje noći kad su se fudbaleri samo ućutali, pogleda
uprtih u nebo. Sumrak je bio. Zvuk usamljene flaute treperio je u
vazduhu, tanušan, a prodoran. Priključio se uto i kos, iz žbuna kraj
brane. S reke se odazvao čamdžija, zviždukom.

Godina je 1527: kardinal se vraća iz Francuske i, ne časeći časa, počinje
da priređuje gozbe. Očekuje se dolazak francuskih izaslanika, koji bi
trebalo da potvrde nagodbu koju je kardinal tamo postigao. Pred tu
gospodu, kaže on, mora se izneti samo ono najbolje, pa ni to neće biti
dovoljno dobro.

Dvorska svita napušta Bolije 27. avgusta. Nedugo zatim, Henri se
sastaje s tek pristiglim kardinalom, u četiri oka, prvi put od početka
juna. – Čućeš da sam kod kralja naišao na hladan prijem – veli Volsi –
ali mogu ti reći da nije tako bilo. I ona je bila tu – ledi Ana... Stvarno.

Spolja gledano, njegova misija uglavnom nije urodila plodom.
Kardinali su odbili da se sastanu s njim u Avinjonu. Opravdanje: gde
da putuju na jug po ovoj vrućini? – Ali sada sam – kaže on – skovao

bolji plan. Zatražiću od pape da mi pošalje još jednog legata, pa ću
pokušati kraljev spor da rešim u Engleskoj.

Dok ste bili u Francuskoj, kaže mu Kromvel, umrla je moja žena,
Elizabeta.

Kardinal podiže pogled. Rukama se hvata za srce. Desna šaka klizi
ka raspeću koje nosi oko vrata. Kako se to desilo, pita ga. A onda sluša.
Palcem gladi izmučeno telo božje; odsutno, kao da je to bilo kakav
komad metala. Pogne glavu. Mrmlja: – Koga Gospod voli... – Sede onda
u tišini. Da prekine ćutanje, Kromvel počinje da postavlja kardinalu
izlišna pitanja.

Njemu je, manje-više, već jasno kakvu je taktiku ovaj primenio
minulog leta. Kardinal je obećao finansijsku podršku francuskoj vojsci
koja će ući u Italiju i pokušati odande da protera cara. Zbog toga će
papa, koji je izgubio ne samo Vatikan već i papske države, a pri tom
gledao kako iz Firence izbacuju njegove rođake Medičijeve, biti
zahvalan kralju Henriju, i spreman da mu se oduži. Ali što se tiče bilo
kakvog dugoročnog približavanja Francuzima – on, Kromvel, jednako
je skeptičan kao i njegovi drugovi u gradu. Ako ste imali priliku da se
šetate ulicama Pariza ili Ruana, pa vidite tamo majku koja vuče dete i
preti mu: „Nemoj više da se dereš, ili ću da ti dovedem jednog Engleza“
– prirodno je da verujete kako bilo kakav sporazum između te dve
zemlje može biti isključivo formalan i kratkoga veka. Francuska nikada
neće oprostiti Englezima taj njihov dar za razaranje koji su u punom
svetlu prikazali čim su doplovili sa svog ostrva. Engleska vojska
ostavljala je za sobom pustoš. Rekao bi čovek da su sistematično činili
sve ono što je zabranjeno viteškim kodeksom i tako prekršili sve zakone
ratovanja. Same bitke bile su puka sitnica; ožiljci su ostali iza onoga što
su Englezi činili između bitaka. Pljačkali su i silovali sve u krugu od
šezdesetak kilometara od pravca kojim su napredovali. Palili su useve
po njivama, a i kuće, sve s ljudima unutra. Mito su uzimali i u novcu i u
naturi, a kad bi se utaborili u nekom okrugu, terali su ljude da im
svakodnevno plaćaju danak kako ih ne bi zlostavljali. Ubijali su
sveštenike i vešali ih, nage, na pijacama. Kao da su nevernici, harali su
crkve, odnosili putire, ložili vatru dragocenim knjigama, raznosili
relikvije i čerupali oltare. Pronašli bi porodice poginulih i tražili od živih

da plate otkupninu; ako živi ne bi imali otkuda da plate, njima na oči
palili su leševe, bez ikakve ceremonije, bez reči molitve, odnoseći se
prema pokojnicima kao prema marvi polipsaloj od neke boleštine.

Imajući sve to u vidu, kraljevi još nekako i mogu da oproste jedan
drugome; narodi, međutim, teško da će oprostiti. On to ne kaže Volsiju,
koga je ionako kod kuće dočekalo mnogo loših vesti. Za njegovog
odsustva kralj je otpravio izaslanika u Rim na tajne pregovore. Kardinal
je to doznao; i pregovori, naravno, nisu urodili plodom. – Ali, ako kralj
nešto krije od mene, to nipošto ne pomaže našoj zajedničkoj stvari –
kaže kardinal.

Nikada se Kromvel do tada nije susreo s takvom dvoličnošću.
Činjenica je da kralj i sâm dobro zna da je njegov slučaj tanak pred
zakonom. Svestan je on toga, ali ne želi to samome sebi da prizna.
Uspeo je da ubedi sebe da nikada nije bio oženjen i da je, shodno tome,
slobodan da po svojoj volji stupi u brak. Uspeo je, može se tako reći, da
ubedi svoju volju, ali ne i svoju savest. On poznaje kanonsko pravo, a
ako nešto i ne zna, smatra sebe stručnjakom u toj oblasti. Henri je, kao
mlađi od dvojice sinova, vaspitavan i obučavan za život u crkvi i za
najviše položaje u crkvenoj hijerarhiji. – Da je Njegovo veličanstvo kralj
Artur poživeo – kaže Volsi – kardinal bi bio Njegovo veličanstvo, a ne
ja. E, kad smo kod toga... Znaš li ti, Tomase, da nisam imao ni jedan
jedini slobodan dan otkako... otkako sam bio na onom brodu, valjda.
Da, od onog dana kad me je, još u Doveru, spopala morska bolest.

Jednom su njih dvojica zajedno preplovili moreuz. Kardinal je ležao u
potpalublju, prizivajući boga, dok je on, navikao na plovidbu, vreme
provodio na palubi, crtajući jedra i snast, i to različite tipove brodova s
različitim vrstama snasti, pokušavajući usput da ubedi kapetana –
„nemojte mi zameriti“, rekao je – da bi mogli da plove brže. Kapetan je
razmislio o svemu pa mu odgovorio: – Kad vi osposobite vlastitu
trgovačku lađu, slobodno plovite brže. Naravno, svaka hrišćanska lađa
pomisliće da ste gusari, pa ne zovite u pomoć ako upadnete u nevolju.
Mornari – objasnio mu je kapetan – ne vole ništa što je novo.

– Niko to ne voli – rekao je on. – Bar koliko ja vidim.
U Engleskoj nikada nema ničeg novog. Stare stvari predstavljaju se
kao nove, a nove kao tobož stare. Da bi stekli poverenje, novi ljudi

moraju sebi da pripišu dične pretke, kao što to čini Volter, ili da uđu u
službu starih porodica. Ništa ne pokušavaj na svoju ruku, ili će misliti
da si gusar.

Ovog leta, s kardinalom koji se ponovo obreo na suvom, priseća se
tog putovanja. Čeka da se neprijatelj pojavi i da počne borba prsa o
prsa.

Ali pre toga mora da siđe u kuhinju, da vide kako teku radovi na
remek-delima koja bi trebalo da ostave silan utisak na francusko
izaslanstvo. Nakačili su toranj na katedralu svetog Pavla od slatkog
testa, ali se muče s krstom i kuglom na vrhu. On im kaže: – Napravite
lavove od marcipana, kardinal ih želi.

Oni prevrću očima i pitaju: dokle više?
Otkako se vratio iz Francuske, njihov gospodar je neuobičajeno
mrzovoljan. Ne gunđa on samo zbog očitog neuspeha koji je tamo
pretrpeo, već i zbog svih zakulisnih prljavština kojih se nagledao.
Štampani su klevetnički leci s ciljem da se kardinalu okalja obraz, i čim
bi ih on nekako pokupovao, nova tura bila bi puštena na ulice. Mogao
se steći utisak da nema tog lopova u celoj Francuskoj koji nije našao
uhleblje u kardinalovoj sviti. U Kompijenju, mada je njegov zlatni tanjir
bio pod danonoćnom stražom, uhvatili su nekog dečaka koji je
neprestano išao gore-dole stražnjim stepeništem i odnosio posuđe
drugom, odraslom pljačkašu, koji je tog malog obučio.
– I, šta je bilo? Jeste li ga uhvatili?
– Odrasli pljačkaš je završio na stubu srama. Dečak je pobegao. A
onda se jedne noći neki razbojnik ušunjao u moju sobu i urezao kraj
prozora nešto... – Sutradan ujutro, pri prvim sunčevim zracima koji su
se s mukom provlačili kroz maglu i kišu, kardinal je ugledao vešala i
kardinalov šešir kako visi na njima.

I to leto bilo je kišovito. Da ga pitaš, mogao se zakleti da je svaki dan bio
oblačan. Propade žetva. Kralj i kardinal razmenjuju recepte za lekove.
Samo li kine, kralj diže ruke od državnih poslova i prepisuje samome
sebi slobodan dan, koji provodi komponujući muziku, ili šetajući
kraljevskim vrtom – pod uslovom da se kiša stiša. Posle podne, on i Ana
se povremeno povuku u njegove odaje i provedu neko vreme sami.

Šuška se da mu je dozvolila da je razodene. A kad padne veče, dobro
vino rastera hladnoću, i Ama, koja čita Bibliju, skreće kralju pažnju na
važne starozavetne poruke. Posle večere on utone u razmišljanje, priča
kako je gotovo siguran da mu se kralj Francuske podsmeva; a i car, i on
se verovatno smeje. Čim padne mrak, kralj se prosto razboli od ljubavi.
Obuzme ga seta, ponekad je nemoguće dopreti do njega. Pije i spava
teškim snom, a spava sam; a onda se budi i, pošto je jak i mlad čovek,
uprkos svemu pun je optimizma, i bistre je glave, spreman za novi dan.
Kad sine sunce, njegov slučaj čini se punonadežnim.

Kardinala ni bolest ne odvaja od rada. Samo ode i sedne za radni sto,
pa tamo kija, sve ga boli, a on se žali.

Gledano unatrag, lako je setiti se kad je kardinala počelo da izdaje
zdravlje, ali u to vreme to nije bilo tako lako zapaziti. Osvrneš se
unazad, i setiš se mora. Horizont, sav uzmućen, uranja u vodu, dok se
obala gubi u izmaglici.

Stiže oktobar, i Kromvelove sestre, a s njima i Mersi i Džoen uzimaju
odeću njegove pokojne žene i brižljivo je seku na parčiće, da naprave od
nje nešto novo. Ništa se ne baca. Svaka tračica posluži za nešto.

O Božiću, dvorom se razleže pesma:

Kô što zelenika raste zelena
I nikad ne promeni boju,
Ni ljubav se moja nikad ne menja
za dragu gospu moju.

Zelena je zelenika, zelen i bršljan.
Mada studen ledno huči kroz šumski im stan.

Kao zelen-zelenika što raste zelena,
Dok bršljan se stišće,
Kad cvetova nema,
I opadne lišće –
Zelen-zelenika još raste zelena.

Proleće 1528: Tomas Mor lako korača, prostosrdačan, u iznošenoj odeći.

– Evo mog čoveka – kaže. – Tomas, Tomas Kromvel. Evo čoveka kog
volim da vidim.

Srdačan je, uvek srdačan; okovratnik mu je požuteo. – Ideš li u
Frankfurt ove godine, gazda-Kromvele? Ne? A ja pomislio da će
kardinal možda da te šalje na sajam, da se umešaš među one knjižare
jeretike. Mnogo novca troši kardinal da pokupuje ta pisanija, ali
prljavština kulja li kulja.

Mor piše pamflete protiv Lutera, koga naziva nemačkim izmetom.
Kaže da su Luterova usta nalik čmaru ovoga sveta. Nikada čovek ne bi
rekao da takve reči mogu da poteknu od jednog Tomasa Mora, ali tako
biva. Nikada, ni u koga, latinski nije bio tako opscen.

– Mene se to, u stvari, i ne tiče – kaže Kromvel – mislim na te
„jeretičke“ knjige. Neka se jereticima u inostranstvu bave tamošnje
vlasti. Crkva je univerzalna.

– O, ali kad jednog dana ti s Biblijom stignu do Antverpena, znaš...
Kakav je to grad! Nema biskupa, nema univerziteta, nema sedišta
učenosti u pravom smislu reči, a ni vlasti koje bi sprečile širenje
takozvanih prevoda, onih prevoda svetih spisa koji su, po mom
mišljenju, nadasve pakosni i svesno ljude navode na stranputicu... Ali ti
to znaš, naravno, tolike si godine tamo proveo. A sad, evo, pričaju da je
Tindejl viđen u Hamburgu. Ti njega svakako poznaješ, zar ne,
prepoznao bi ga da ga vidiš?

– Prepoznao bi ga i biskup londonski. A možda i vi.
– Tako je. Tako je. – Mor razmišlja. Gricka usnu. – Reći ćeš, dobro, ali
nije advokatov posao da juri lažne prevode. Ali ja se nadam da će mi
biti omogućeno da pokrenem postupak protiv braće zbog
podstrekivanja na pobunu, shvataš? – Braća, kaže on; mala šala; u
stvari, ključa čovek od prezira. – Ukoliko se ustanovi da je na delu
zločin protiv države, na scenu stupaju sporazumi koje smo potpisali, i
onda ja mogu da izdejstvujem da ti ljudi budu izručeni. Da odgovaraju
pred nadležnom instancom.
– Jeste li pronašli tragove podstrekivanja na pobunu u Tindejlovom
pisanju?
– E, moj gazda-Kromvele! – Mor trlja ruke. – Mnogo te volim, ali
stvarno. A osećam se kao oraščić kad ga rendišu. Neki golja – golja

među advokatima – rekao bi: „Pročitao sam Tindejlov rad, i ne vidim tu
nikakve greške.“ Ali Kromvel neće sebi dozvoliti da ga uhvate u grešci
– on mi vraća loptu, pita mene, jeste li vi čitali Tindejla. I ja priznajem
da jesam. Proučio sam tog čoveka. Pobio sam te njegove nazoviprevode,
i to slovo po slovo. Čitam ja njega, naravno da ga čitam. Dobio sam
dozvolu. Od biskupa.

– U Knjizi Sirahovoj piše: „Onaj što dirne smolu, oskvrnut biće.“ Sem
ako se ne zove Tomas Mor.

– Vidi ti njega! Znao sam ja da ti čitaš Bibliju! Vrlo prikladan citat. Ali
ako sveštenik, recimo, sasluša neku ispovest, a ispostavi se da je reč o
nekom razvratu, postaje li samim tim i taj sveštenik razvratan? – Tek da
mu skrene pažnju na nešto drugo, Mor skida šešir i odsutno ga prevrće
po rukama; presavija ga napola; njegove svetle, umorne oči osvrću se
naokolo, kao da će svaki čas sa svih strana da ga zaspu drvljem i
kamenjem zbog izgovorenih reči. – Mislim, inače, da je kardinal od
Jorka lično dozvolio svojim mladim pobožnicima tamo na
Kardinalskom koledžu da čitaju sektaške pamflete. Možda se ta
dozvola odnosi i na tebe. Pa, je l’ se odnosi?

Čudno bi bilo za kardinala da tako nešto, pored ostalih, dozvoli i
svom advokatu; ali, s druge strane, u advokatskom poslu sve je čudno.
– Vrtimo se u krug – kaže.

Mor se zadovoljno smeška. – Pa dobro, na kraju krajeva, proleće je.
Uskoro ćemo se opet vrteti, ide majska igranka.35 Lepo vreme da se
plovi preko mora. Mogao bi malo da se okušaš s vunom, da trguješ
malo, sem ako sad nisi prešao na ljude, pa njih šišaš? A ako kardinal
zatraži od tebe da odeš u Frankfurt, pretpostavljam da bi pošao? E sad,
ako on poželi da zatvori neke tamo manastirčiće, čim mu se učini da od
njih još može da ima vajde, ili da su monasi ostarili i – bože, blagoslovi
te ljude – pomalo već počeli da skreću pameću, čim mu se, dakle, učini
da su tamošnji ambari puni žita i ribnjaci puni ribe, da je krupna stoka
utovljena, a iguman mator i ispošćen... ode ti, Tomase Kromvele. Na
sever, jug, istok ili zapad. I ti i tvoji mali đaci.

Da mu je ovo rekao bilo ko drugi, Kromvel bi već gledao kako da
zapodene tuču. Ali kad Tomas Mor to kaže, znači da sledi poziv na
večeru. – Navrati do Čelsija – kaže Mor. – Sjajni se razgovori vode, a mi

bismo zaista voleli da se i ti u njih uključiš. Hrana nam je jednostavna,
ali dobra.

Tindejl kaže da je božjem oku momak koji pere sudove u kuhinji
jednako mio prizor kao i sveštenik za predikaonicom ili apostol na obali
Galileje. Bolje možda, pomisli Kromvel, da ne pominjem Tindejlovo
gledište.

Mor ga gladi po ruci. – Zar ne nameravaš ponovo da se ženiš,
Tomase? Ne? Možda ti je to mudro. Moj otac stalno govori da je, kad
biraš ženu, isto kao kad gurneš ruku u džak pun nekih živih bića koja
se migolje, pri čemu na šest zmija ide jedna jegulja. Kakvi su izgledi da
izvučeš jegulju?

– Vaš otac se ženio, kol’ko ono beše, tri puta?
– Četiri. – Osmeh je na Morovom licu. I to iskren. Naborala mu se
koža u uglovima očiju. – Pa ti vidi šta je zmija, a šta jegulja, Tomase –
kaže on dok se laganim korakom udaljava.
Pošto je Moru umrla prva žena, njena naslednica ušla je u kuću dok je
leš još bio topao. Mor je želeo da postane sveštenik, ali zov púti uporno
mu je postavljao nedolične zahteve. Nije želeo da bude loš sveštenik, pa
je postao – muž. Zaljubio se u jednu šesnaestogodišnjakinju, ali je ova
imala sestru od sedamnaest godina koja se još ne beše udala; Mor je
uzeo stariju, da joj ne povredi ponos. Nije je voleo; nije umela da čita i
piše; nadao se da se to može popraviti, ali po svemu sudeći nije.
Pokušavao je da joj propovedi utuvi u glavu, ali ona je samo brundala,
tvrdoglavo istrajavajući u neznanju; odveo ju je kući, njenom ocu, koji je
zetu odmah predložio da je prebije, što je mladu ženu toliko uplašila da
se zaklela da se više nikad ni na šta neće žaliti. – I nikada se i nije žalila
– reći će Mor. – Mada, ni propovedi nije naučila. – I vuk sit, i koze na
broju, rekao bi čovek posmatrajući Mora, kome je očigledno bilo važno
to što je svima spasen obraz. Ta svojeglava žena rodila mu je decu, a
kad je umrla, u svojoj dvadeset četvrtoj godini, on se oženio jednom
udovicom iz grada, koja je već bila poodmakla u godinama, pa samim
tim i napredovala u svojeglavosti; ni ta nije umela da čita. Eto ti ga sad:
ako si toliko popustljiv prema samome sebi da baš moraš da živiš sa
ženom, onda ti je bolje, zarad duše tvoje, da nađeš ženu koja ti se
zapravo ne dopada.

Kardinal Kampeđo, koga na Volsijev zahtev papa šalje u Englesku,
bio je svojevremeno u braku, pre nego što se zaredio. To ga čini naročito
prikladnom ličnošću da pomogne Volsiju – koji, naravno, nema
nikakvih iskustava s bračnim problemima – u daljim nastojanjima da
spreči da se kralj slučajno ne pokoleba. Premda se carska vojska
povukla iz Rima, pregovori, koji su taman bili uhvatili zamah, nisu
doneli nikakvog opipljivog rezultata. Stiven Gardiner je bio u Rimu, s
kardinalovim pismom, i bogzna kako nahvalio ledi Anu, pokušavajući
da razuveri papu u slučaju da je ovaj makar samo pomislio da je kralj
samovoljan i hirovit u izboru mlade. Kardinal je dugo sedeo nad
pismom koje je svojeručno napisao, nabrajajući njene vrline. – Ženska
skromnost... čednost... smem li da kažem da je čedna?

– Nego šta.
Kardinal ga je pogledao. – Čuo si nešto? – A onda se, oklevajući načas,
vratio pismu. – Može li da rodi? Pa, iz plodne je kuće. Privržena, verna
kći Crkve... Možda sam ovde malo preterao... priča se da u sobi drži
Sveto pismo na francuskom i da pušta žene da čitaju, ali to već ne mogu
sa sigurnošću da tvrdim...
– Kralj Fransoa dozvoljava da se čita Biblija na francuskom. Ona je
tamo, pretpostavljam, i čitala Sveto pismo prvi put.
– Vidiš kakve su ti žene... Čitaju Bibliju, i eto ti još jednog povoda za
rasprave. Zna li ona šta brat Martin36 misli o ženinom mestu u ovom
svetu? Ne bi trebalo da žalimo, kaže on, ako nam supružnica ili kćer
umre na porođaju – ona samo čini ono za šta ju je Bog stvorio. Vrlo
surovo, brate Martine, vrlo kruto. A možda ona i nije toliko sklona
Bibliji. Možda joj to samo klevetnici pripisuju. Možda zato što joj je
ponestalo strpljenja sa sveštenim licima. Kamo sreće da ne krivi mene
za svoje nevolje. Da me ne krivi toliko.
Ledi Ana šalje kardinalu prijateljske poruke, ali te poruke, po
njegovom mišljenju, nisu iskrene. – Kada bih – rekao je jednom Volsi –
stvarno imao razloga da poverujem da će kralj dobiti poništenje braka,
otišao bih u Vatikan lično, dao da mi razderu vene i da taj dokument
napišu mojom vlastitom krvlju. Šta misliš ti, kad bi Ana to znala, da li
bi je to zadovoljilo? Ne, mislim da ne bi, ali ako vidiš bilo koga od
Bolenovih, iznesi ponudu. Uzgred budi rečeno, pretpostavljam da znaš

osobu po imenu Hemfri Monmaut? To je onaj u čijoj je kući Tindejl
boravio šest meseci, pre nego što je pobegao tamo gde je sad, ma gde to
bilo. Kažu da on Tindejlu i dalje šalje novac, ali to ni na koji način ne
može biti istina, jer otkud on zna gde da ga šalje? Monmaut... Pominjem
to ime... tek tako... Zato što... bogati, zašto li ga pominjem? – Kardinal
zažmuri. – Zato što ga, eto, tek tako pominjem...

Londonski biskup je svoje zatvore već popunio. Luterane i sektaše
zatvara što u Njugejt što u Flit, s običnim prestupnicima. Tu ostaju sve
dok se ne odreknu svog učenja i javno se ne pokaju. Ako ponovo zgreše,
biće spaljeni na lomači; njima se druga prilika ne pruža.

Monmautovu kuću su pretresli, i u njoj nije bilo sumnjivih pisanija.
Maltene kao da ga je neko unapred upozorio. Nema ni knjiga ni pisama
koja ga povezuju s Tindejlom i njegovim prijateljima. Nije bitno, ipak su
ga odveli u Kulu. Njegovi najbliži su prestravljeni. Monmaut je fin
čovek, očinski tip, ugledan suknar, vrlo cenjen u svom esnafu i, šire
gledano, u celom gradu. Voli sirotinju i kupuje sukno čak i kad posao
loše ide, da bi tkači imali šta da rade. Nema sumnje da su ga u zatvor
poslali da bi ga tamo slomili; u času kad najzad biva pušten na
slobodu, posao mu je ozbiljno uzdrman. Moraju da ga puste zbog
nedostatka dokaza, jer ne možeš vatru da potpališ na gomili pepela na
ognjištu.

I od samog Monmauta ostala bi, međutim, tek gomila pepela da se
Tomas Mor pitao. – Nema te nešto, gazda-Kromvele – veli on. – I dalje
krckaš bajat ’lebac u podrumu? Dobro, dobro, mnogo sam oštriji nego
što zaslužuješ. Mi, znaš, moramo biti prijatelji.

To zvuči kao pretnja. Mor se udaljava vrteći glavom: „Moramo da
budemo prijatelji.“

Pepeo, bajat hleb. Engleska je od pamtiveka, kaže kardinal, bedna
zemlja, postojbina izgnanika od kojih su svi digli ruke, i koji sad,
lagano, rade na svom spasenju, pri čemu ih bog kažnjava probranim
mukama. Ako je na Engleskoj kletva božja, ili je mori nekakav zloduh,
neko vreme se bar činilo da su zlatni kralj i njegov zlatni kardinal uspeli
te čini da raščine. Ali zlatne godine su prohujale, a ove zime more će se
zalediti; ljudi koji to vide pamtiće taj prizor dok su živi.

Džoen se u kuću u Ostin Frajarsu uselila s mužem Džonom
Vilijamsonom i kćerkom malom Džoen – Džo, kako su je deca zvala,
pošto je bila nekako premala da je oslovljavaš punim imenom. Džon
Vilijamson je potreban Kromvelu, nešto u vezi s poslom. – Tomase –
kaže Džoen – čime se ti tačno sada baviš?

Tako uspeva da ga zadrži u razgovoru. – Nama je posao – kaže
Kromvel – da pomognemo ljudima da se obogate. Postoje mnogi načini
da se u tome uspe, i oko toga će Džon meni da pomaže.

– Ali Džon valjda neće morati da se sreće s gospodinom kardinalom,
zar ne?

Pročulo se da su se neki ljudi – uticajni ljudi – žalili kralju, i da se kralj
posle žalio Volsiju, oko tih monaških kuća koje je kardinal pozatvarao.
Po mišljenju tih ljudi, kardinal nije na pravi način upotrebio njihovu
vrednost; ti ljudi i ne razmišljaju o koledžima koje osniva, učenim
ljudima koje izdržava, bibliotekama koje otvara. Njih jedino zanima
kako će da dograbe svoj deo plena. I kako su isključeni iz posla, prave
se da su, kao, poverovali da su ti tamo monasi odrani do gole kože i da
se sad vuku po drumu i kukaju. A nije tako. Monasi su prebačeni na
druga mesta, u veće monaške zajednice koje, pri tom, imaju i bolju
upravu. Neke mlađe monahe otpustili su iz manastira, pošto se videlo
da nisu za taj poziv. Kardinal takve propita malo, i obično dođe da
zaključka da ovi ne znaju ama baš ništa, i da oni što tvrde da su opatije
nekakvi svetionici učenosti – nemaju pojma šta govore. Mogu ti momci,
uz dosta zamuckivanja, da se pomole na latinskom, ali kad im kažeš:
„Dobro, a sad mi, hajde, reci šta to znači“, oni ti odgovore: „Šta znači,
učitelju?“, kao da misle da su reč i njeno značenje toliko labavo vezani
jedno za drugo da će ta veza pući čim je prvi put cimneš.

– Šta te briga šta ljudi pričaju – kaže on Džoen. – Ja preuzimam
odgovornost, ja lično.

Kardinal je žalbe dočekao s najvećom gordošću. To ga je rasrdilo, i on
je popisao imena svih koji su došli da se žale. A onda je izvukao taj
spisak iz arhive i dao ga svom čoveku, s trpkim osmehom na licu.
Njemu su sada jedino važne njegove zgrade, njegove zastave što se
vijore, njegov grb na ciglenom zidu, njegovi oksfordski učenjaci; otima
najbolje mlade doktore Kembridžu kako bi ih prebacio na Kardinalski

koledž. Burno je bilo uoči Uskrsa, kad je dekan otkrio da šestorica novih
ljudi poseduju veći broj zabranjenih knjiga. Pozatvarajte ih kako znate i
umete, rekao je Volsi, pa kad ih stavite pod ključ, onda ih lepo
urazumite. Ako ne bude prevelika vrućina, ili ne bude mnogo kiše,
možda dođem i sâm da ih urazumim.

Nema potrebe to objašnjavati Džoen. Nju jedino zanima da joj se muž
ne nađe u dometu kleveta koje zvižde kroz vazduh kao strele. – Valjda
znaš šta radiš – kaže ona, pa naglo podiže glavu i pogleda ga u oči. –
Ako ništa, Tome, bar uvek izgledaš kao da to znaš.

Njen glas, njen korak, podignuta obrva, zajedljiv osmeh – sve ga
podseća na Liz. Ponekad se okrene, učini mu se da je to Liz ušla u sobu.

***

Novi raspored zbunjuje Grejs. Ona zna da se prvi muž njene majke
zvao Tom Vilijams; pominju ga kod kuće u molitvama. Je l’ to znači da
je teča Vilijamson njegov sin? – pita ona.

Džoen pokušava da joj objasni. – Nemoj da se trudiš – kaže joj Ana.
Lupka se po glavi. Njeni prozračni prstići poskakuju po perlicama na
kapi. – Sporać – kaže.

Kasnije će joj Kromvel reći: – Nije Grejs spora, samo je mala.
– Ne sećam se da sam ja bila tako budalasta.
– Svi su oni spori, osim nas, je l’ tako?
Anino lice govori: pa, manje-više, tako je. – Zašto se ljudi žene i
udaju? – pita.
– Da bi se rađala deca.
– Konji se ne žene. A eto ždrebadi.
– Većina ljudi – veli on – smatra da će u braku biti srećnija.
– A, to – kaže Ana. – Je l’ mogu ja sama da biram muža?
– Naravno – kaže on; a misli: možeš, donekle.
– Onda biram Rejfa.
Za tih minut-dva koliko su proveli zajedno, čini mu se da bi život
mogao da mu bude i bolji. A onda pomisli, kako da tražim od Rejfa da
je čeka? Red bi bio da zasnuje svoju porodicu. A Ana će i za pet godina
biti premlada za nevestu.
– Znam – kaže ona kad joj to objasni. – A vreme sporo prolazi.

Istina je; rekao bi čovek da ceo život nešto čeka. – Ti si, izgleda,
mnogo razmišljala o svemu tome – kaže on. A Ana je devojčica kojoj ne
moraš da nacrtaš da bi razumela kad nešto treba da zadrži za sebe, jer
ona ume da ćuti; kad pričaš s tim malim ženskim čeljadetom ne moraš
da pribegavaš raznim smicalicama i da vrdaš, što razgovor sa ženama
obično iziskuje. Ona nije ni kao cvet ni kao slavuj: ona je kao... kao
trgovac špekulant, misli on. Prvo ti se dobro zagleda u oči, da vidi
kakve su ti namere, a onda te samo pljesne po dlanu, i posao je
zaključen.

Ona skida kapicu; uvrće one perlice, i vuče uvojak tamne kose,
ispravlja loknu pa je pušta da se ukovrdža. Pokupi ostatak kose, uvrne
je i obmota oko vrata. – Mogla bih dvaput – kaže – da mi je vrat manji. –
Po glasu bi se reklo da se nasekirala. – Grejs misli da neću moći da se
udam za Rejfa zato što smo u rodbinskoj vezi. Ona misli da su svi koji
žive u jednoj kući obavezno u srodstvu.

– Ti s Rejfom nisi u srodstvu.
– Jesi li siguran?
– Siguran sam. Ana... stavi kapu na glavu. Šta će tetka da kaže?
Ona se duri. Oponaša tetku Džoen. – O, Tomase – progovara
šapatom – ti si uvek tako siguran u sebe!
On podiže dlan da prikrije osmeh. A ta Džoen pred njim kao da se
manje sekira nego maločas. – Stavi kapu na glavu – kaže on blagim
glasom.
Ona je nabije na glavu. Tako je mala, pomisli on; a opet, bolje bi joj
pristajao šlem. – Kako je Rejf došao ovamo? – pita ona.

Došao je iz Eseksa, pošto mu se otac u to vreme tamo zadesio. Njegov
otac Henri bio je majordom kod ser Edvarda Belknapa, koji je bio rođak
Grejovih, pa otuda u rodu s markizom od Dorseta, koji je bio Volsijev
pokrovitelj u vreme kad je kardinal učio na Oksfordu. Dakle, tako je,
ima tu rodbinskih veza; a i činjenica je da je Kromvel, već nekih godinu-
dve dana pošto se vratio u Englesku, pridobio nekako kardinalovu
naklonost, mada tog velikog čoveka nikada u životu nije bio video; već
je, znači, on, Kromvel, bio čovek od koga bi kardinal mogao imati
koristi. Kromvel je u to vreme radio za Dorsetove, zastupajući ih u

raznim zamršenim sudskim parnicama. Stara markiza ga je slala da joj
nabavlja ćilime i baldahine za krevete. Pošalji to. Idi tamo. U njenim
očima, ceo svet je imao njoj da robuje. Ako se zaželi jastoga ili jesetre,
naručila bi jastoga ili jesetru, a ako joj zatreba malo rafinmana, i to bi
naručivala kao da naručuje nešto za jelo. Markiza bi gladila firentinsku
svilu, škrgućući od zadovoljstva. – Nabavio si je, gazda-Kromvele –
rekla bi tako. – I mnogo je lepa. Sledeći zadatak ti je da smisliš kako
kako da je platimo.

Negde u tom lavirintu obaveza i dužnosti upoznao je Henrija
Sedlera, i pristao da njegovog sina povede sa sobom, da služi u domu
Dorsetovih. – Nauči ga sve što znaš – nabacio je Henri, pomalo
bojažljivo. Kromvel je udesio da Rejfa pokupi dok je u tom delu zemlje
boravio poslom, ali je odabrao loš dan: bilo je blato, kiša je lila kao iz
kabla, a oblaci su nadirali s mora. Bilo je tek nešto iza dva posle podne
kad je dogacao do vrata, a dnevna svetlost već je čilela; Henri Sedler mu
je rekao, daj, što ne bi ostao ovde, ionako ne možeš da stigneš do
Londona pre zatvaranja kapijâ. Moram da probam da se vratim kući
večeras, odgovorio mu je Kromvel. Moram da stignem na sud, a i da
ispratim uterivače dugova moje ledi Dorset, a znaš kako je to...
Gospođa Sedler je bojažljivo poglédala čas napolje, čas u svoje dete, od
koga je sada morala da se rastane, poveravajući sedmogodišnjeg sina
ćudima vremena i drumova.

Nema tu ničeg surovog, nije to ništa neobično. Ali Rejf je bio tako
sitan da se Kromvelu učinilo maltene surovim. Detetu su bili podšišali
prve loknice, i njegova riđa kosa bila se sva nakostrešila. Majka i otac
klekli su ispred njega i milovali ga. A onda su ga umotali, ušuškali i
utegli u više slojeva debele vunene postave, i njegovo majušno telo
toliko se nadulo da je dečko izgledao kao neko burence. Kromvel je
pogledao prvo u dete, pa u onu kišu napolju, i pomislio: trebalo bi
ponekad i ja da se skrasim u toplom i suvom, kao drugi ljudi; kako to
njima polazi za rukom, a meni nikako? Gospođa Sedler je kleknula i
obujmila dlanovima sinovljevo lice. – Upamti dobro sve što smo ti rekli
– prošaputala je. – Moli se. Gazda-Kromvele, molim vas pobrinite se da
se redovno moli.

Kad ga je pogledala, Kromvel je primetio da su joj oči mutne od suza,

a onda je shvatio da dete to neće moći da podnese, da se mali, onako
natrontan, već trese i da će svaki čas da zaurla. Prebacio je ogrtač preko
pleća i uto s njega stresao kišne kapi, kao da blagosilja ovaj prizor. – Pa
dobro, Rejfe, šta ti kažeš? Ako si muško... – Pružio mu je ruku, u
rukavici. Detinja šaka utonu u nju. – Da vidimo kol’ko daleko možemo
da stignemo?

Brzo ćemo ovo obaviti, samo ako se ne osvrćeš, pomislio je tada. Vetar
i kiša oterali su roditelje s praga. Podigao je Rejfa u sedlo. Kiša ih je
sekla horizontalno. Na obodima Londona vetar je počeo da jenjava.
Kromvel je u to vreme živeo u Ulici Fenčerč. Na vratima ih je dočekao
sluga, koji je ispružio ruke, nudeći se da prihvati Rejfa, ali Kromvel je
rekao: – Mi, davljenici, nećemo da se razdvajamo.

Dete je bilo teško kao tuč u njegovim rukama, majušno telo skriveno
ispod sedam nakvašenih slojeva vune. Ostavio je Rejfa da stoji ispred
vatre; para se dizala od njega. Oživeo od toplote, ispružio je smrznute
prstiće i, obazrivo, počeo da se otkopčava, da odvezuje one slojeve sa
sebe. Gde smo mi to, rekao je, onim jedinstvenim, učtivim tonom.

– U Londonu – rekao je Kromvel. – U Ulici Fenčerč. Kod kuće.
Uzeo je laneni ubrus i s dečakovog lica nežno uklonio tragove upravo
okončanog putovanja. Trljao mu je glavu. Rejfu se kosa nakostrešila.
Uto je ušla Liz. – Bože mili, pomagaj, ne mogu da pogodim: je l’ ovo
neki dečko, ili jež? – Rejf se okrenuo prema njoj. Nasmešio se. Mogao je
da zaspi odmah tu, na nogama.

Bolest znojenja ponovo izbija tog leta, 1528. godine, i ljudi pričaju, kao
što su i lane pričali: ako ne misliš na nju, nećeš je ni dobiti. Ali kako da
ne misliš? Kromvel šalje devojke izvan Londona; za prvo vreme u kuću
u Stepniju, a onda dalje. Ovoga puta zaraza je stigla i na dvor. Henri
pokušava u sedlu da umakne pošasti, krećući se od jednog do drugog
lovačkog doma. Anu su poslali u Hiver. Groznica izbija u kući
Bolenovih; prvi u krevet pada Anin otac. On će preživeti; umire muž
njene sestre Meri. Razboli se i Ana, ali već dvadeset četiri sata kasnije
javljaju da je ledi ponovo na nogama. Pa ipak, od te bolesti žena može
da poružni. Ne zna čovek ni sâm za koji ishod da se moli, kaže Kromvel
kardinalu.

– Ja se molim za kraljicu Katarinu – na to će kardinal – a i za dragu
ledi Anu. Molim se da vojska kralja Fransoe u Italiji postigne uspehe, ali
da, opet, ne odu toliko daleko u tim uspesima pa da zaborave da im je
kralj Henri potreban kao prijatelj i saveznik. Molim se za Njegovo
kraljevsko veličanstvo i sve njegove savetnike, molim se za divlje
životinje, a i za Svetoga oca i Kuriju, o, neka im u odlučivanju pomoć
odozgo stigne. Molim se za Martina Lutera, i sve one zaražene klicom
jeresi, molim se za sve one koji se protiv Lutera bore, naročito za
kancelara vojvodstva Lankaster, našeg dragog prijatelja Tomasa Mora.
Uprkos zdravome razumu i svemu onom što rođenim očima vidim,
molim se za dobru žetvu, a i da prestane ova kiša. Molim se za
svakoga. Molim se za sve. To i znači biti kardinal. Tek kad se Gospodu
obratim rečima: „A sad je red došao na Tomasa Kromvela...“, bog mi
ovako uzvrati: „Volsi, je l’ slušaš ti mene? Zar ne znaš kad treba da
batališ?“

Zaraza stiže i do Hempton Korta, i kardinal podiže bedem između
sebe i celoga sveta. Samo četvoro slugu ima odobrenje da ulazi kod
njega. Kad se ponovo pojavi napolju, zaista izgleda kao da se unutra
molio.

Devojčice se krajem leta vraćaju u London, i Kromvel primećuje da su
porasle, i da je Grejsina kosa posvetlela od sunca. Grejs zazire od njega,
i Kromvel se pita da li ta devojčica uopšte može da ga dovede u vezu s
onim čovekom koji ju je odneo u krevet pošto joj je rečeno da joj je umrla
majka. Ana kaže, kad iduće godine bude leto, šta god da se desi, ja bih
radije ostala s tobom. Bolest je prohujala kroz grad, s tim što su
kardinalove molitve postigle promenljiv uspeh. Žetva je slaba; Francuzi
nižu poraz za porazom u Italiji, a zapovednika im je pokosila kuga.

Stiže jesen. Gregori se vraća svom učitelju; jasno je kao dan da mu se
ne ide, mada je Kromvelu, sve u svemu, malo toga jasno u vezi s
Gregorijem. – Šta ti je – pita ga on – šta je bilo? – Dečak neće da kaže. S
drugima je uvek vedar i pun života, ali s ocem je uvek obazriv i učtiv,
kao da nastoji da sačuva tu formalnu distancu između njih. Kromvel
kaže Džoen: – Je l’ se to Gregori mene plaši?

A ona se, ne časeći časa, ustremi na njega. – Pa nije on monah; zar ima
razloga da te se plaši? – A onda malo smekša. – A zašto bi te se plašio,

Tomase? Ti si dobar otac; i predobar, u stvari.
– Ako ne želi da se vraća svom učitelju, mogao bih da ga pošaljem u

Antverpen, pa neka odsedne kod mog prijatelja Stivena Vona.
– Nije Gregori rođen za poslovnog čoveka.
– Nije. – Zaista, nikako ne bi mogao da zamisli Gregorija kako se

cenjka oko kamatne stope s nekim Fugersovim agentom ili nekim pak
podsmešljivim činovnikom Medičijevih. – Pa, šta da radim s njim?

– Sad ću da ti kažem: kad stasa, lepo ga oženi. Gregori je pravi
gospodin čovek. Odmah se to vidi.

Ana jedva čeka da počne da uči grčki. Kromvel se raspituje, razmišlja
o tome kom učitelju da je poveri. Želeo bi da nađe nekog prijatnog
čoveka, s kojim bi mogao da popriča za večerom, nekog mladog
naučnika koji bi i stanovao kod njih. Žali sada zbog učitelja koga je
odabrao sinu i sestrićima, ali mu ne pada na pamet da prekida sad, kad
su već toliko pregurali. Taj čovek je sklon kavzi, a da ne prođe sve bez
prave nevolje, jedan od dečaka je izazvao požar u svojoj sobi pošto je
čitao u krevetu pri svetlosti sveće. – Nije to bio Gregori, zar ne? – rekao
je Kromvel, optimističan kao i uvek; učitelju se pak učinilo da se ovaj
sprda. A i uvek mu šalje račune za koje se ovom učini da ih je već platio;
treba mi neko da mi vodi kućno računovodstvo, razmišlja on.

Sedi za stolom, a na stolu naslagani nacrti i planovi iz Ipsviča i
Kardinalskog koledža, s predračunima i računima koje su majstori
priložili u vezi s Volsijevim planom sadnje. Kromvel posmatra ožiljak
na dlanu; stara opekotina, a izgleda kao čvor na užetu. Misli o Patniju.
Misli o Volteru. Misli o nervoznom koraku u stranu snebivljivog konja,
o mirisima što se šire iz pivare. Misli o kuhinji u Lambetu, i o
svetlokosom dečaku koji je donosio jegulje. Seća se kako je uhvatio tog
malog jeguljara za kosu i zagnjurio mu glavu u kofu s vodom, pa je
tako držao neko vreme. Misli sad: zar sam stvarno uradio to? Pitam se
zbog čega li sam tako nešto uradio. Verovatno je kardinal u pravu, ja
sve i da hoću, ne mogu da okajem svoje grehe. Ožiljak ponekad svrbi;
tvrd je, kao kost. Treba mi jedan računovođa, pomisli on. Potreban mi je
nastavnik grčkog. Potrebna mi je Džoen, ali ko kaže da mogu da imam
ono što mi je potrebno?

Otvara pismo. Šalje ga sveštenik po imenu Tomas Bird. Nema novca,

a izgleda da mu kardinal duguje izvesnu sumu. Kromvel beleži u
podsetnik da se to proveri i isplati, a onda ponovo uzima pismo. Bird
pominje dva čoveka, učenjaka, Klerka i Samnera. Kromvelu su ta imena
poznata. To su dvojica od šestorice ljudi s koledža, onih oksfordovaca,
kod kojih su pronađene luteranske knjige. Zatvori ih pa ih onda
urazumi, tako je kardinal rekao. On drži pismo, pa skrene pogled u
stranu. Zna da se nešto loše sprema; senka se pomera po zidu.

Čita. Klerk i Samner su umrli. Kardinalu bi, kaže pisac, trebalo to
saopštiti. Pošto nije našao drugog bezbedno mesto, dekan je našao za
shodno da ih zaključa u podrum koledža, u duboko iskopani, hladni
podrum čija je prvobitna namena bila da se u njemu skladišti riba. Čak
i na tom tihom, tajnovitom, studenom mestu letnja pošast stigla je do
zatočenika. Umrli su u tami, bez sveštenika.

Molili smo se celoga leta, a nismo se, eto, molili kako treba. Zar je
kardinal, prosto tako, zaboravio svoje jeretike? Moram, pomisli
Kromvel, odmah da odem da mu kažem.

Prva je nedelja u septembru. Tuga koju je uspeo da potisne prerasta
sada u gnev. A šta će s gnevom? I njega nekako mora da potisne.

Godina je na izmaku, i kardinal mu kaže: – Tomase, šta bi voleo da
dobiješ kao novogodišnji poklon? – A on će: – Malog Bilnija. – I ne
čekajući da mu kardinal odgovori, nastavlja: – Gospodaru, Mali Bilni je
već godinu dana u Kuli. U Kuli bi se svako uplašio, a nekmoli Bilni, koji
je plašljiv čovek, i nije jak, a bojim se da ga tamo drže u strogom zaptu.
A i inače, gospodaru, svakako se sećate Samnera i Klerka, i kako su njih
dvojica umrla. Gospodaru, iskoristite moć koju imate, napišite neko
pismo, molite kralja ako morate. Neka ga puste.

Kardinal se zavali u fotelju. Spaja kažiprste, jagodicu na jagodicu. –
Tomase – kaže. – Dragi moj Tomase Kromvele, vrlo dobro. Ali otac Bilni
mora natrag u Kembridž. Mora da odustane od nauma da ide u Rim,
obrati se lično papi i pokuša da ga privoli pravom načinu mišljenja.
Vatikanski podrumi su mnogo, mnogo duboki, i moja ruka odande ne
bi mogla da ga izvuče.

A Kromvelu na vrh jezika: „Ne bi tvoja ruka mogla da ga izvuče ni iz
podruma tvog sopstvenog koledža“, ali ipak odluči da ćuti. Jeres – s
kojom se susreće u prolazu – mala je zadovoljština koju mu kardinal ne

uskraćuje. Kromvel sa zadovoljstvom daje da se unište najnovije loše
knjige, kao što se raduje svakom traču što stigne iz Stiljarda, gde žive
nemački trgovci. Vrlo rado prelista tekst-dva, i onda uživa u
raspravama koje se vode za stolom pošto je društvo večeralo. Ali kad o
tim knjigama govori kardinalu, svako sporno mesto mora se temeljno
umotati u najfiniju oblandu, meku kao duša. Svako opasno mišljenje
mora se ublažiti i propratiti s mnogo smeha, kako bi otupelo i
otromboljilo se kao jastučići na koje se čovek nasloni. Je li istina da je
kardinal, čuvši za onu dvojicu što su izdahnuli u podrumu, prolio
suzu? – Kako je moguće da ja ne saznam šta se dešava? – rekao je. – A
bili su to fini mladići!

Poslednjih meseci malo mu treba da zaplače, što ne znači da su
njegove suze manje iskrene; i stvarno, evo, i sada briše oči, jer
Kromvelova priča mu je poznata: susret s Malim Bilnijem u gostionici
Kod Greja, čovek koji govori poljski, glasnici koje su uzalud slali za
Kromvelom, obnevidela deca, lice Elizabete Kromvel ukočeno u
nepomičnoj strogosti smrti. Kardinal se naginje preko stola i kaže: –
Tomase, molim te, nemoj da očajavaš. Imaš decu. A kako vreme
odmiče, možda opet poželiš da se oženiš.

Ja sam dete, razmišlja Kromvel, koje niko utešiti ne može. Kardinal
spušta šaku preko njegove. Čudnovato kamenje svetluca pri svetlu
prikazujući svu svoju dubinu; granat nalik krvavom meharu; tirkiz sa
svojim srebrnastim sjajem; dijamant sa žuto-sivim treptajima, nalik
mačjem oku.

Nikada on kardinalu ni reč neće reći o Meri Bolen, mada će za tim u
jednom trenutku osetiti potrebu. Volsi bi se na to mogao nasmejati,
možda bi ga priča i sablaznila. Moraće Kromvel da mu nekako utrapi
suštinu priče, a da izbegne kontekst.

Jesen 1528. godine: Kromvel je na dvoru, obavlja neki posao za
kardinala. Meri trči prema njemu, podigla suknje, taman da se vide fine
čarapice od zelene svile. Da je to možda sestra Ana ne juri? On čeka da
vidi.

Meri naglo staje. – A, to ste vi!
Nikad Kromvel ne bi rekao da ga Meri poznaje. Ona pruža ruku,

oslanja se na drvetom obloženi zid, pokušava da dođe do daha, a
drugu ruku spušta njemu na rame, kao da je i on samo deo zida. Meri je
još lepa, toliko da se čoveku zavrti u glavi dok je gleda; svetle kose i
puti, finih crta lica. – Moj ujak Norfok. Pričao protiv vas, sav zapenušao.
Kažem ja sestri, ko je taj grozni čovek, a ona kaže...

– A ona kaže: je l’ to onaj što liči na zid?
Meri sklanja ruku. Smeje se, pocrvenela je, grudi joj se blago dižu i
spuštaju dok pokušava da ujednači disanje.
– Na šta se moj gospodar od Norfoka žalio?
– O... – kaže ona, mašući šakom umesto lepeze – rekao je, eto, ti
kardinali, ti legati, nikad se u Engleskoj nije lepo živeli kad su među
nama bili ti kardinali. On kaže da kardinal od Jorka pljačka plemićke
kuće, da hoće svu vlast da prigrabi za sebe, a da se naši lordovi
ponašaju kao mali školarci, što otpuze do učitelja kad treba da dobiju
po turu. Vi, naravno, ne obraćajte pažnju na to što ja govorim...
Izgleda krhko, još ubrzano diše; ali on je očima tera da nastavi priču.
Ona se nasmeje, pa će: – I moj Džordž je besneo. On je rekao da je
kardinal od Jorka rođen u sirotinjskoj bolnici i da je, evo, zaposlio
čoveka koji je rođen u jendeku. Moj gospodin otac na to reče, čekaj malo,
drago momče, ništa ne gubiš ako držiš do tačnosti: nije baš u jendeku
rođen, nego u avliji nekog tamo pivara, kol’ko mi se čini, jer svakako
nije plemenita roda. – Meri uzmakne jedan korak. – A meni izgledate
kao plemić. Sviđa mi se taj sivi baršun koji nosite, gde li ste ga samo
našli?
– U Italiji.
Dobro, bar je napredovao, nije više zid. Meri povlači ruku; miluje ga
tako, zaneta. – Je l’ biste mogli meni malo da nabavite? Mada je,
možebiti, taj baršun malo previše hladan za jednu ženu?
Za udovicu nije, pomisli on. Ta misao se, po svemu sudeći, odrazila i
na njegovom licu, jer Meri kaže: – Tako je to, znate. Vilijam Keri se
upokojio.
On pogne glavu, i vrlo je uljudan; Meri ga uznemirava. – Mnogo
nedostaje svima na dvoru. Pa i vama, slutim.
Uzdah. – Bio je dobar čovek. S obzirom na okolnosti.
– I vama je, pretpostavljam, u poslednje vreme teško.

– Kad je kralj ponovo počeo da se zanima za Anu, mislio je da će,
znajući kako se takve stvari rade u Francuskoj, ona pristati na... na
izvestan položaj na dvoru. A i u njegovom srcu, kako je sâm kralj rekao.
Rekao je da bi se, u tom slučaju, odrekao svih ostalih ljubavnica. A
samo pisma koja joj je pisao, svojeručno...

– Stvarno?
Kardinal uvek kaže da kralja nikako ne možeš naterati da sâm napiše
neko pismo. Makar ono bilo upućeno drugom kralju. Pa i papi. Čak i u
prilikama kad bi to što ga piše sâm kralj moglo da bude od krupnog
značaja.
– Da, piše joj od letos. Piše, a onda ponekad, tamo gde bi se inače
potpisao kao Henricus Rex... – Meri mu uzima ruku, okreće mu dlan
naviše, pa kažiprstom ocrtava oblik. – Tamo gde bi trebalo da se
potpiše, on nacrta srce – i svoje inicijale upiše u njega. O, ne biste smeli
tome da se smejete... – Ni ona, međutim, ne može da zadrži osmeh. –
On kaže da mu srce pati.
Kromvelu dođe da joj kaže, Meri, vidiš, ta pisma – da li bi mogla da
ih ukradeš za mene?
– A moja sestra kaže – nastavlja ona – nije ti ovo Francuska, a ni ja
nisam budala kao ti, Meri. Ona zna da sam ja bila Henrijeva ljubavnica,
i vidi kako sam prošla. Iz toga je izvukla pouku.
On gotovo da i ne diše: ali ona se opustila, ne pazi šta govori, rešila
da kaže šta joj je na srcu.
– Da kažem ja vama, odjahali bi njih dvoje do pakla samog, samo ako
će tamo moći da se uzmu. Zakleli su se da će se venčati. Ana kaže da će
on biti njen i briga nju makar se Katarina i svi Španci kol’ko ih ima
podavili u moru. Kad nešto želi, Henri to i dobije, a i Ana uvek dobije
ono što želi, i to vam mogu sa sigurnošću reći, jer ko njih dvoje, i jedno i
drugo, poznaje bolje od mene? – Suze joj naviru na oči. – Eto, zato meni
– veli ona – zato meni nedostaje Vilijam Keri, jer sad je ona sve i svja, a
mene ima da počiste posle večere kô izgaženu slamu. Nisam više
nikome žena, pa svako može da mi kaže šta mu se prohte. Moj otac
kaže da sam mu ja sad na teretu, jedna gladna usta više, a ujka Norfok
kaže da sam kurva.
Pa i jesi kad te on kurvom napravio. – Treba li vam novca?

– O, treba! – kaže ona. – Da, da, da, i nikome to još nije palo na pamet.
Niko me to do ovoga trenutka nije ni pitao. Imam decu. Vi znate to.
Potreban mi je... – Usne joj podrhtavaju, ona ih umiri pokrivši usta
prstima. – Da ste samo videli mog sina... pa, šta mislite, zašto sam ga
krstila Henri? Kralj bi ga priznao, kao što je priznao onog Ričmonda, ali
je moja sestra zabranila. On radi kako ona kaže. A ona je naumila da
mu sama rodi jednog princa, i zato ne želi moje dete u blizini.

Kardinalu su poslati izveštaji: dete Meri Bolen je jedan zdrav dečak
zlatnoriđe kose, pun života. Ima ona i kćerku, stariju, ali u ovom
kontekstu, je l’ te, kćerke nisu u toj meri zanimljive. Kromvel je pita: –
Koliko vaš sin ima godina, ledi Keri?

– Tri će u martu. Katarina, moja kćerka, ima pet. – Opet dodiruje
usne, preneražena. – Zaboravila sam... vama je umrla žena. O, kako
sam to samo mogla da zaboravim? – Otkud uopšte znaš da mi je umrla
žena, čudi se on, ali ona mu odmah daje odgovor: – Ana zna sve o
ljudima koji rade za kardinala. Raspituje se tako, pa onda u jednu
knjigu zapisuje šta su joj ljudi rekli. – Meri ga pogleda u oči. – A vi,
imate li dece?

– Imam... Znate li da ni mene to niko nikad ne pita? – Ramenom se
osloni o drvetom obložen zid, ona mu se primakne korak-dva, i već
uobičajeni izraz na licima to dvoje ljudi – izraz prkosa jadu koji ih je
snašao – ustupa mesta tihom zavereništvu ucveljenih. – Imam velikog
sina – kaže on – trenutno je u Kembridžu sa svojim učiteljem. Imam i
malu kćerku, zove se Grejs; lepa je i ima svetlu kosu, mada ja... Moja
žena nije bila lepotica, a mene videte kakav sam. A imam i Anu, Ana bi
da uči grčki.

– Bože – kaže ona. – Za žensko, to vam je, znate...
– Znam, ali Ana kaže: „Zašto bi kćerka Tomasa Mora bila u
prednosti?“ Ona ume s rečima. I vrlo je rečita.
– Ona vam je najdraža od sve dece.
– Njena baka živi s nama, kao i moja svastika, ali to za Anu... nije
najbolje okruženje. Mogao bih da je pošaljem kod nekih drugih ljudi, da
tamo živi, ali onda... pa, taj njen grčki... a i sada je slabo viđam. –
Izuzmu li se razgovori s Volsijem, čini mu se da već neko vreme ni pred
kim nije toliko pričao. – Vaš otac bi trebalo da brine o vama kako treba.

Zamoliću kardinala da porazgovara s njim. – Kardinal će, pomisli
Kromvel, uživati u tome.

– Ali meni je potreban novi muž. Da bi ljudi konačno prestali svašta
da mi govore. Može li kardinal nekoj ženi da nađe muža?

– Nema toga što kardinal ne može. Kakvog muža biste želeli?
Ona razmišlja. – Muža koji će brinuti o mojoj deci. Koga će moji
prihvatiti. Koji neće umreti. – Vrhovima prstiju jedne ruke dodiruje
vrhove prstiju druge.
– Trebalo bi da potražite nekog mladog i naočitog. Ko ne traži, ne
može ni da nađe.
– Stvarno? Ja sam drugačije vaspitavana.
Onda si, bogme, drugačije vaspitavana nego tvoja rođena sestra,
misli on. – Sećate li se onog maskenbala, na placu Jork... jeste li vi, ono
beše, bili Lepota, ili Dobrota?
– O... – nasmeši se ona – mislite sigurno na onaj maskenbal pre, kol’ko
ono beše, sedam godina? Ne sećam se. Koliko sam se ja puta
presvlačila...
– Naravno, i sada ste otelotvorenje i lepog i dobrog.
– Tada mi je jedino bilo važno da se lepo obučem. Ali sećam se šta je
Ana bila. Ona je bila Istrajnost.
– Možda će se ta vrlina koja je krasi naći na probi – kaže on.
Kardinal Kampeđo je došao ovamo iz Rima s papskim nalogom da
ometa razvoj situacije. Da ometa i uspori. Da učini šta bilo, ali da
izbegava da iznosi bilo kakve ocene.
– Ana stalno piše neka pisma, ili beleži nešto u svoju knjižicu. I samo
se šetka gore-dole, tamo-amo. Kad ugleda mog gospodina oca, samo
podigne ruku i kaže, da se nisi usudio da pisneš... a kad vidi mene, lako
me uštine. To izgleda... – Meri slikovito uštine vazduh prstima leve
ruke. – Ovako. – Prstima desne ruke prelazi preko vrata, dok ne stigne
do pulsirajući jamice iznad ključne kosti. – Ovde me uštine – kaže. –
Ponekad koža poplavi. Ona hoće da me unakazi.
– Razgovaraću s kardinalom – kaže on.
– Razgovarajte. – Ona čeka.
On bi već trebalo da krene. Čeka ga posao.
– Ne želim više da budem Bolenova – kaže ona. – A ni Hauardova.

Da kralj hoće da prizna mog sina, sve bi bilo drugačije, ali kako stvari
sada stoje, meni nimalo nije do svih tih maskarada i zabava i
presvlačenja u vrline. Ti ljudi nemaju nikakvih vrlina. Sve je to samo
predstava. Ako oni hoće mene da prezru, prezreću i ja njih. Idem u
prosjake, ako treba.

– Ali stvarno... ne mora do toga da dođe, ledi Keri.
– Znate li vi šta ja hoću? Hoću muža koji im neće dati mira. Hoću da
se udam za čoveka koga se oni plaše.
Neki plamen, najednom, sevne u njenim očima. Nešto joj je palo na
pamet. Onim finim prstom dodiruje sivi baršun kojem se toliko divi, pa
progovara, blagim glasom: – Ko ne traži, ne može ni da nađe.
S Tomasom Hauardom kao ujakom? I Tomasom Bolenom kao ocem?
I kraljem, kasnije, kao bratom?
– Ubili bi vas – kaže on.
Smatra da ne bi trebalo da širi priču; neka ostane tako kako je rečeno,
kao prosta činjenica.
A ona se smeje, pa se ugrize za usnu. – Naravno. Naravno da bi me
ubili. Šta li je to sa mnom uopšte? Kako bilo, zahvalna sam vam za ono
što ste već učinili. Za trenutak spokoja koji ste mi jutros priuštili, jer kad
besne na vas, nemaju vremena da besne na mene. Jednoga dana – kaže
ona – Ana će poželeti da razgovara s vama. Poslaće po vas, i vama će to
goditi. Naći će ona neki poslić za vas, ili će zatražiti savet. A pre nego
što do toga dođe, da dam ja vama jedan savet. Samo se okrenite, i put
pod pod noge.
Meri poljubi jagodicu svog kažiprsta, pa ga njome dodirne po
usnama.
Kardinalu te večeri nije potreban, i on odlazi kući, u Ostin Frajars.
Oseća potrebu da se što više udalji od svih tih Bolenovih. Ima, nije da
nema, muškaraca koje bi bivša ljubavnica dvojice kraljeva opčinila, ali
on nije od takvih. Kromvel razmišlja o njenoj sestri, Ani, i o tome zbog
čega bi on Ani jednoga dana mogao postati zanimljiv; možda je nešto o
njemu doznala preko onoga što Tomas Mor naziva „tvojim
jevanđelskim bratstvom“, a opet ga to zbunjuje: Bolenovi, ruku na srce,
ne liče na ljude koji mnogo drže do svojih duša. Ujka Norfok ima svoje
sveštenike koji o tome vode računa. Njemu su sve ideje kao takve

mrske, i u životu knjigu pročitao nije. Brata Džordža pak zanimaju
žene, lov, lepa odeća, nakit i tenis. Ser Tomas Bolen, šarmantni
diplomata, ne haje ni za koga i nizašta do za sebe samoga.

Voleo bi da nekome može da ispriča šta mu se dogodilo. Ali pošto
nema kome, priča Rejfu. – Mislim da ste vi to sve uobrazili – kaže Rejf
krajnje ozbiljno. Njegove svetle oči širom su otvorene dok sluša priču o
inicijalima u srcu, ali na licu nema osmeha. Istrajava u neverici da je ona
to, u stvari, zaprosila Kromvela. – Mora biti da je mislila na nešto drugo.

Kromvel sleže ramenima; šta bi to drugo moglo da bude? – Vojvoda
od Norfoka će se sručiti na nas kao čopor vukova – veli Rejf. – Doći će
ovamo i zapaliti nam kuću – dodaje, vrteći glavom.

– Ali ono štipanje? Šta je lek za to?
– Oklop. Šta drugo – kaže Rejf.
– To bi pobudilo ljubopitljivost.
– Nikoga više Meri ne zanima – na to će Rejf, pa dodaje, optužujućim
tonom: – Samo vas.
Dolaskom papskog legata u London tobož kraljevski dom Ane Bolen
potpuno je rasturen. Kralj nipošto ne želi da se pobrkaju lončići;
kardinal Kampeđo je ovamo došao da ga ratosilja bede oko braka s
Katarinom, što je apsolutno zasebno pitanje od bilo kakvih osećanja
koja on eventualno gaji prema ledi Ani, na čemu će, uostalom, kralj
insistirati. Ana je otpremljena u Hiver, a i sestra Meri ide s njom. Po
Londonu kruži priča da je Meri u drugom stanju. Rejf kaže: – Uz dužno
poštovanje, gospodaru, jeste li sigurni da ste se samo na zid oslonili? –
Porodica njenog počivšeg muža tvrdi da dete ne može biti Kerijevo, a i
kralj poriče očinstvo. Tužno je gledati s kakvom revnošću samo ljudi
sumnjaju u istinitost kraljevih reči. Šta li Ana o tome misli? Imaće ona,
uostalom, vremena da se na miru duri tamo, na selu. – Toliko će da
ištipa Meri da ova ima skroz da poplavi – kaže Rejf.
Svi živi po gradu prepričavaju mu trač, ne znajući koliko je on sâm za
tu priču zainteresovan. A on je tužan, sumnjičav, pita se kakvi su, u
stvari, ti Bolenovi. Sve što se odigralo između njega i Meri on sada vidi
drugim očima i čuje drugim ušima. I ježi se od same pomisli da bi, da je
dozvolio da ga Meri smekša laskanjem, da joj je rekao „da“, uskoro
mogao da postane otac novorođenčetu koje ni najmanje ne liči na jednog

Kromvela, ali zato i te kako liči na Tjudora. A opet, dobar joj je štos,
mora čovek da joj oda priznanje. Možda Meri izgleda kao lutka, ali
nipošto nije glupa. Kad je potrčala ka njemu kroz hodnik pokazujući
zelene čarape, dobro je ona osmotrila lovinu. Bolenovima ljudi služe
samo zato da ih iskoriste i odbace. Njima ništa ne znače ni osećanja
drugih ljudi, ni ugled, ni prezime.

Osmeh mu se pojavi na licu kad se setio da i Kromvelovi, eto, imaju
zvučno prezime. I ugled koji valja braniti.

Šta god da se desilo, posledica nema. Možda je Meri pogrešila, ili su
govorkanja bila plod puke pakosti; bog zna da je njena porodica pravi
mamac za zlobne radoznalce. Možda i jeste bila trudna, pa pobacila.
Cela ta priča polako pada u zaborav, bez konačnog zaključka. Deteta
nema. Podseća to na jednu od onih čudnih kardinalovih bajki, gde je i
sama priroda izopačena, a žene zmije se pojavljuju i nestaju po
vlastitom nahođenju.

Kraljica Katarina rodila je dete koje je posle nestalo. U prvoj godini
braka s Henrijem Katarina je pobacila, ali su lekari posle rekli da je
nosila dvojke, a kardinal se lično seća kraljice, raskopčanog prsluka, s
tajnovitim osmehom na licu. Povukla se tada u svoje odaje; posle nekog
vremena, pojavila se čvrsto utegnuta, ravnog stomaka, bez deteta.

Mora da je to specijalnost Tjudora.
Malo kasnije, Kromvel dočuje da je Ana preuzela starateljstvo nad
svojim sestrićem, Henrijem Kerijem. Pita se namerava li da ga otruje. Ili
da ga pojede.

Nova 1529. godina: Stiven Gardiner je u Rimu, u ime kralja preti papi
Klementu; sadržaj tih pretnji kardinalu ostaje nepoznat. Klementu je i
inače, kad je sve drugo u najboljem redu, malo potrebno da se uspaniči,
pa nije čudo što sada, pošto mu je gazda Stiven uduvao malo sumpora
u uvo, pada u postelju. Priča se da će verovatno umreti, a kardinalovi
doušnici već se rastrčali po Evropi, osluškuju, merkaju, razdragano
zveckaju vrećama s novcem. Ako Volsi postane papa, kraljev problem
biće uklonjen za tili čas. Volsi pomalo negoduje zbog mogućeg uspona
u hijerarhiji; kardinal, naime, voli svoju otadžbinu, majske svetkovine s
venčićima, blagi pôj ptica. U košmarima vidi Italijane kako čuče i

pljuckaju oko sebe, vidi pravu šumu od omči, ledinu prekrivenu
leševima. – Povešću ja tebe sa sobom, Tomase. Možeš da stojiš pored
mene i brzo da dejstvuješ ako neki od onih kardinala pokuša da me
ubode.

Kromvel zamišlja svog gospodara sveg izbodenog noževima, štrče
drške iz njega, kao što su iz svetog Sebastijana štrčale strele. – Zašto
papa mora da bude baš u Rimu? Gde je to zapisano?

Kardinalovo lice lagano se širi u osmeh. – Vratiti Svetu stolicu kući.
Što da ne? – Taj smeo plan njemu se sviđa. – Ne bih, pretpostavljam,
mogao da je vratim u London, je l’ da? Da sam nadbiskup
kenterberijski, mogao bih papski dvor da preselim u palatu Lambet...
ali stari Voram nikako se ne dâ, vazda me ometa...

– Vaša milost bi mogla da izmesti Svetu stolicu u svoje sopstveno
sedište.

– Ali Jork je tako zabačen... Mogao bi papa da stoluje u Vinčesteru, a,
šta kažeš? U našoj drevnoj engleskoj prestonici? I da bude bliže kralju?

Bio bi to jedan uistinu neobičan režim. Kralj večera kod pape, koji mu
je, o istom trošku, lord kancelar... Hoće li kralj morati papi da dodaje
ubrus, da sačeka da prvo papa bude poslužen?

Stiže vest da se Klement oporavio, i kardinal ništa ne govori, ali vidi
se da misli da je propuštena sjajna prilika. Kaže, Tomase, šta ćemo
sada? Moramo da otvorimo legatski sud, s tim se više ne može otezati. –
Idi da mi nađeš jednog čoveka, zove se Entoni Pojns – kaže.

Kromvel stoji, prekrstio ruke, čeka dalja, bliža objašnjenja.
– Pokušaj na ostrvu Vajt. I dovedi mi ser Vilijama Tomasa, verujem
da ćeš njega naći u Karmartenu – postariji je čovek, pa kaži ovim
svojima da idu malo sporije.
– Ja spore ljude ne upošljavam. – Kromvel klimne glavom. – Ali
shvatam šta ste hteli da kažete. Da ne ubijam svedoke.
Približava se dan kada će sud zasedati povodom važnog kraljevog
pitanja. Kralj namerava da dokaže da kraljica Katarina, kad mu je
pripala, nije bila devica, pošto je prethodno imala odnose u braku s
njegovim bratom Arturom. U tom cilju on okuplja plemiće koji su
dvorili kraljevski par posle venčanja u Bejnardovom zamku,37 pa u
Vindzoru, gde je dvor preseljen novembra iste godine i, konačno, u

Ladlouu, gde su bili slati kod princa i princeze od Velsa. – Da je poživeo
– kaže Volsi – Artur bi sada bio otprilike tvojih godina, Tomase. –
Dvorani, svedoci, bar su za jednu generaciju stariji. A otada je toliko
godina prošlo – dvadeset osam, tačnije. Imaju li ti ljudi tako dobro
pamćenje?

Nikada nije ni trebalo da dođe do ovoga – do ovako javnog, potpuno
neprikladnog razgolićivanja. Kardinal Kampeđo je preklinjao Katarinu
da se povinuje kraljevoj volji, da se saglasi s tim da je njen brak u
pravnom smislu ništavan i da se povuče u manastir. Svakako, kaže mu
kraljica umiljato, postaću ja opatica čim se i kralj zamonaši.

U međuvremenu ona izlaže razloge zbog čega legatski sud ne bi
trebalo da se bavi ovim sporom. Kao prvo, u samom Rimu taj predmet
je još sub judice.38 Kao drugo, ona je strankinja, tako kaže, u stranoj je
zemlji; spremna je da zažmuri na sve te decenije koliko je bila upućena
u sve tajne engleske politike. Sudije, tvrdi Katarina, imaju predrasude
prema njoj; ona, svakako, ima razloga da veruje da je tako. Kampeđo
stavi ruku na srce, uverava je da će presuda biti poštena, makar on lično
strahovao za svoj život. Katarina pak ceni da je Kampeđo odviše blizak
sa svojim kolegatom; svako ko provodi toliko vremena s Volsijem, misli
ona, ne zna više šta je poštenje.

Ko savetuje Katarinu? Džon Fišer, biskup ročesterski. – Znaš šta ne
mogu da podnesem kod tog čoveka? – kaže kardinal. – Sama kost i
koža. Užasavam se tog tvog prelata, mršav je kô kostur. Pored njega mi
ostali izgledamo loše. Prosto smo tako... telesni.

A on, Volsi, u punom telesnom sjaju i najfinijem skerletu otišao u
Blekfrajars,39 gde su dvojica kardinala pozvali kralja i kraljicu. Svi su
očekivali da će Katarina poslati svoga zastupnika, ali ona se pojavila
lično. Okupilo se mnoštvo biskupa. Kralj je govorio u svoje ime, punim,
zvonkim glasom koji je izvirao iz njegovih snažnih, draguljima
ukrašenih prsa. On, Kromvel, savetovao bi mu da načini pokoji pokret
rukom, da govori tiše, da malo pogne glavu i tako oda priznanje sudu.
Poniznost je, po njegovom mišljenju, najčešće neiskrena; ali poniznost
ume i gvozdena vrata da otvori.

Dvorana je dupke puna. On i Rejf su posmatrači iz prikrajka. Kasnije,
pošto je kraljica dala izjavu – nekoliko njih u publici nije moglo da ne

zaplače – njih dvojica izlaze napolje. Rejf kaže: – Da smo stajali bliže,
mogli smo da vidimo da li je kralj u stanju da je pogleda u oči.

– Da. Ništa drugo ljude i ne bi trebalo da zanima.
– Žao mi je što to moram da kažem, ali ja verujem Katarini.
– Ćuti. Ne veruj nikome.
Nešto zaklanja dnevnu svetlost. To je Stiven Gardiner, sav crn i
mrgodan; putovanje u Rim očito mu ni na koji način nije prijalo.
– Gazda-Stivene! – kaže Kromvel. – Kako si putovao? Nije prijatno,
zar ne, vratiti se kući praznih ruku? Žao mi te je bilo. A siguran sam da
si dao sve od sebe u datim okolnostima.
Gardiner je još mrgodniji. – Ako ovaj sud ne može kralju da pruži ono
što kralj traži, gotovo je s tvojim gospodarom. A onda će meni biti žao
tebe.
– Neće tebi biti žao.
– Neće – priznaje Gardiner, i odlazi.
Kraljica se ne vraća na nastavak suđenja, kad na red dolazi prljavi
deo posla. Umesto nje govori njen advokat; Katarina je ispričala
ispovedniku kako je Artur, za onih noći koje su proveli zajedno, nije ni
pipnuo, a onda svešteniku dala odobrenje da javno saopšti šta mu je
rekla u ispovedaonici. Kraljica je, kaže njen advokat, govorila pred
najvišim sudom koji postoji, sudom božjim; zar bi lagala, pa da
prokletstvo navuče na dušu svoju?
Još nešto je tu svima na pameti. Posle Arturove smrti, ona je mogućim
ženicima – starom kralju, možebiti, ili mladom princu Henriju – kao
sveže meso. Oni su svakako mogli da dovedu nekog lekara koji bi je
pregledao. Katarina bi se uplašila, plakala bi možda, ali bi pristala.
Možda sada žali što do toga nije došlo, što nisu doveli nekog neznanca
hladnih ruku. Ali oni od nje nikada nisu zatražili da svoju tvrdnju
potkrepi dokazom; možda ljudi u to vreme još nisu bili tako bestidni.
Dozvola za stupanje u brak s Henrijem odnosila se na oba slučaja: i da
jeste i da nije više devica. Španski dokumenti razlikuju se od engleskih
dokumenata, i time bi mi sada trebalo da se bavimo, pojedinim
tačkama pojedinih članova, da zagnjurimo u hartije, a ne da se
prepiremo pred sudom oko parčenceta kožice i krvavog traga na
lanenom čaršavu.

Da joj je, kojim slučajem, on, Kromvel, bio pravni savetnik, gledao bi
da po svaku cenu kraljicu zadrži u sudnici, koliko se god ona tome
opirala. Jer da li bi svedoci njoj u lice rekli sve ono što su joj rekli iza
leđa? Nju bi bilo sramota da ih pogleda u oči, onako zbrčkane i
posedele, a svaki od njih se, je l’ te, svega savršeno seća; ali on bi joj
rekao da ih srdačno pozdravi i pri tom kaže da ih ne bi prepoznala, jer
toliko je vremena prošlo, pa ih upita imaju li unuke, i da li letnje vrućine
bar malo ublaže staračke muke i bolove? Oni bi se tada mnogo više
postideli od nje; kako da se ne pokolebaju, kako da ne zaćute pred
nemilosrdnim pogledom kraljičinih čestitih očiju?

A kako Katarina nije tu, suđenje se pretvara u skarednu zabavu. Pred
sudom je erl od Šruzberija, čovek koji se borio na strani starog kralja u
bici kod Bosvorta. On se seća te davne prve bračne noći kada je njemu,
ispisniku princa Artura, bilo petnaest godina; nikada pre toga Artur nije
bio sa ženom, veli erl, ali je ispunio dužnost prema nevesti. Te Arturove
prve bračne noći, upravo su on, erl od Šruzberija, i erl od Oksforda
odveli princa do Katarinine sobe. Da, na to će markiz od Dorseta, i ja
sam bio tamo; Katarina je ležala pod prekrivačem, i princ je legao u
krevet pored nje. – Niko ne želi da se zakune da se i sâm uvukao u taj
krevet – šapne Rejf. – A čudi me da tamo nisu našli još nekoga.

Sud će sutra ujutro morati da se snađe s raspoloživim dokazima na
osnovu iskaza svedoka. Princ je, izlazeći iz mladenačke sobe, rekao da
je žedan i zatražio od ser Entonija Viloubija da mu u pehar naspe piva.
„Sinoć sam bio u Španiji“, rekao je tad Artur. Gruba šala jednog dečaka
konačno je, eto, izašla na videlo; a taj dečak je, ima tome već trideset
godina, leš. Kako je to samotno umreti mlad, u mrak otići bez ikog
svog! U podzemnoj grobnici vusterširske katedrale nema s njim ni
Morisa Sent Džona ni gospodina Kromera ni Vilijama Vudala, ni bilo
koga od tih koji su ga čuli kako izgovara reči: „Gospodo, ugodna je
razonoda imati ženu.“

Kad su saslušali sve to, i izašli na čist vazduh, Kromvela obuzima
čudna jeza – mnogo je hladno. On prinosi šaku licu, dodiruje jagodicu.
Rejf kaže: – Jadan bi to mladoženja bio koji izađe ujutro iz sobe i kaže:
„Dobar dan, gospodo. Ništa nisam uradio!“ Samo se razmetao, zar ne?
Ništa drugo. Zaboravili su oni kako je to kad imaš petnaest godina.