Hilari Mantel - Vucje leglo

kraljevi savetnici takođe su se ošišali, i to među njima postaje
svojevrstan znak solidarnosti. – Tako mi boga, gospodine – kaže gazda
Rajotesli – ako vas se ranije nisam plašio, sada, bogme, hoću.

– Ali, „Zovite me“ – na to će Kromvel – pa plašio si se ti mene i pre.
U Ričardovom spoljnom izgledu promenâ nema; on je na bojištu, i
kosa mu je ionako uredno podšišana, da ne viri ispod kacige. Gazda
Rajotesli, ovako ostrižen, izgleda još pametniji, ukoliko je to uopšte
moguće, dok Rejf deluje odlučnije i budnije. Ričard Rič je s kosom
izgubio i onu dečačku crtu koju je još nosio u sebi. Safokovo široko lice
poprimilo je sad čudnovato bezazlen izraz. Monsenjer izgleda asketski,
ali izgled vara. A što se Norfoka tiče, niko promenu i ne primećuje. –
Kakvu je uopšte kosu on pre i nosio? – pita Rejf. Norfokova glava
odvajkada je bila utvrđena nekim gvozdenosivim bičevima, kao da je
uređena po nacrtu nekog vojnog inženjera.
Moda se širi po celoj zemlji. Kad se Roland Li idući put pojavi u kući
čuvara svitaka, Kromvelu se učini da to neko topovsko đule leti prema
njemu. A oči rođenog mu sina čine mu se nekako krupne i mirne,
zlatne, nepomućene. Majka je umela tako da te uzme, kaže mu
Kromvel, pa gleda one tvoje kovrdžice, mazi ih i plače. A Gregori će na
to: – Stvarno? Jedva je se sećam.

Na isteku aprila četvorica monaha izdajnika izlaze pred sud. U
nekoliko navrata im je ponuđeno da polože zakletvu, ali su oni to
odbili. Prošlo je godinu dana otkako je deva pogubljena. Kralj nije imao
milosti prema njenim sledbenicima; nije mu se dalo. Izdajničko leglo
nalazilo se u kartezijanskom manastiru u Londonu, u tom domu gde
vlada stroga disciplina, a ljudi spavaju na slami; tu je svojevremeno i
Tomas Mor okušao monaški poziv, pre nego što će mu biti otkriveno da
su njegovi talenti, ipak, potrebni svetu. On, Kromvel, dolazio je u ovaj
dom, kao što je posetio i neposlušnike u Sionu. Govorio im je blago,
govorio je otvoreno, pretio je i pokušavao da privoli svoje slušaoce; one
koji su se prizvali razumu ovlastio je da se dalje zalažu za kraljevu
stvar, a onda saslušao nezadovoljne članove zajednice i nagovorio ih da
rade protiv svoje braće. Ali sve uzalud. Jedino što je od njih čuo bilo je:
odlazi, odlazi i pusti me da umrem kao svetac.

Ako misle da će do kraja očuvati tu smirenost koja krasi njihove
živote posvećene molitvi, grdno greše, jer zakon za izdaju nalaže
najtežu kaznu, prvo malo da se rastegneš na vetru, a onda da te, pri
čistoj svesti i u prisustvu javnosti, raspore i izvade ti creva, dok pored
tebe gori vatra u mangali i u njoj cvrče ljudske iznutrice. Najstravičnija
je to od svih smrti, bol, gnev i poniženje iskusiš do samoga dna, uz strah
tako veliki da i najjači bundžija izgubi svako ljudsko dostojanstvo još
pre nego što krvnik s nožem stigne da obavi posao; pre nego što će sâm
umreti, svaki od njih gleda svoje drugove i, kad ga skinu s onog užeta,
puzi poput životinje u krug, u krug, po krvavim daskama.

Viltšir i Džordž Bolen prisustvovaće ovom događaju kao lični kraljevi
izaslanici, a s njima je i mrzovoljni Norfok, koga su dovukli sa sela i
rekli mu da se pripremi za poslanstvo u Francuskoj. Henri je prvo
mislio da ode lično da gleda monahe kako umiru, jer će svi sa dvora
nositi tom prilikom maske i držati se po strani, na paradnim konjima
među gradskim zvaničnicima i dronjavom svetinom, koja inače
redovno u velikom broju dolazi da prisustvuje ovakvim predstavama.
Ali kralj je prepoznatljive telesne građe, i teško je prikriti ga, a i plaši se
demonstracija Katarininih pristalica, budući da je ona i dalje miljenica
upravo onog najzagriženijeg dela mase. Mladi Ričmond ići će tamo
umesto mene, odluči tako Ričmondov otac; jednoga dana možda će taj
mladić morati na bojnom polju da brani titulu svoje polusestre, tako da
je vreme da se upozna s prizorima i zvucima pokolja.

Pala je noć uoči pogubljenja, a momak dolazi kod Kromvela: – Dobri
moj prvi sekretaru, idite vi umesto mene.

– A hoćete li vi onda umesto mene ići na jutarnji sastanak s kraljem?
Sagledajte to ovako – kaže mu Kromvel, odlučan i mio u isti mah. – Ako
se izgovorite bolešću, ili padnete sutra s konja, ili se ispovraćate ispred
svoga tasta, on vam to nikada neće zaboraviti. Ako želite da vas pusti u
postelju vaše neveste, dokažite da ste muško. Samo gledajte šta vojvoda
radi, pa i svoje ponašanje oblikujte prema tome.

Ali onda mu, kad je sve prošlo, dolazi i Norfok, pa kaže: Kromvele,
životom ti se kunem da je jedan od onih monaha govorio i kad mu je
srce već bilo izvađeno. Isuse, rekao je, Isuse, spasi nâs, jadne Engleze.

– Nije, milorde. Nemoguće je tako nešto.

– Siguran si da je nemoguće?
– Znam iz iskustva.
Vojvoda gubi volju za raspravom. Pusti ga, neka živi u uverenju da je
i to radio, čupao ljudima srca. – Pa, biće onda da si u pravu. – Norfok se
prekrsti. – Mora da se to čuo neko iz gomile.

Noć pre nego što su monasi skončali, Kromvel je potpisao propusnicu
za Margaret Roper, prvu posle nekoliko meseci. Pametno je, pomisli on,
da Meg bude s ocem upravo u trenutku kad izdajnike odvode na
stratište; sigurno će je to pokolebati, pa će reći ocu: hajde, vidiš da je
kralju proradila ubilačka žica, položi tu zakletvu, moraš, kao što sam je
položila ja. U sebi ostani veran svojoj ideji, prekrsti prste iza leđa; samo
ti pozovi Kromvela, ili bilo kojeg kraljevskog zvaničnika, reci to što
treba da se kaže, i dođi kući.

Ali taktika nije urodila plodom. Meg i njen otac stoje kraj prozora dok
izvode izdajnike, sve onako u monaškim habitima, i odvode ih ka
Tajbernu, i ni suzica da im zaiskri u oku. Uvek zaboravim, pomisli
Kromvel, da Mor nikada ne sažaljeva sebe, kao što nikada nije umeo da
se sažali ni nad drugima. Zato što bih ja svoje kćeri zaštitio od takvog
prizora, mislim da bi isto učinio i on. Ali njemu Meg zato i služi – da se
on učvrsti u svojoj rešenosti. Ako ona ne klone duhom, ne može klonuti
ni on; a ona klonuti neće.

Sutradan odlazi lično da vidi Mora. Kiša prska i šišti iz kamenova po
kojima gazi; nemoguće je razlučiti dokle ide zid, a gde počinje voda, a
na uglovima po Kuli vetar ječi kao da su usred zime. Oslobodivši se
nakvašenih gornjih slojeva odeće, Kromvel proćaska malo s ključarom
Martinom, tek da se izvesti o njegovoj ženi i novorođenčetu. Kako da ga
nađem, pita on najzad, a Martin mu kaže: jeste li primetili da mu je
jedno rame izdignuto, a drugo spušteno?

Hoće to od preteranog pisanja, kaže mu Kromvel. Jedan lakat je
stalno na stolu, a drugi visi u vazduhu. Pa dobro, kako mu drago, veli
Martin: eno Mora, liči na malog isklesanog grbavca na kraju klupe.

Mor je u međuvremenu pustio bradu; izgleda upravo onako kako
verovatno izgledaju oni minsterski proroci, mada bi se on sâm
užasavao takvog poređenja. – Prvi sekretaru, kako je kralj prihvatio

nove vesti iz inostranstva? Priča se da su careve trupe u pokretu.
– Jesu, ali ka Tunisu, čini mi se. – Kromvel baci pogled napolje; još

pada kiša. – Da ste vi car, zar se ne biste radije opredelili za Tunis nego
za London? Gledajte, nisam ja ovamo došao da se svađamo. Samo da
vidim da li imate sve što vam je potrebno.

– Čujem – kaže Mor – da si uspeo da nateraš moju ludu, Henrija
Patinsona, da položi zakletvu. – Smeje se.

– Za razliku od njega, ljudi koji su juče stradali sledili su vaš primer, i
odbili da je polože.

– Da razjasnimo nešto. Ne dajem ja nikakav primer. Ja sam samo ja,
ja i niko drugi. Ništa ja ne govorim protiv te uredbe. Ništa ne govorim
protiv ljudi koji su je sačinili. Ništa ne govorim protiv zakletve, niti
protiv bilo kog čoveka koji je položi.

– O, da – kaže on sedajući na sanduk u kojem Mor drži svoj imetak –
ali to što ništa ne govorite poroti neće biti dovoljno, znate i sami.
Ukoliko sve dođe do porote.

– Došao si da mi pretiš.
– Carevi vojni podvizi vidno su uticali na kraljevo raspoloženje. On
sad namerava da vam pošalje komisiju koja će, u njegovo ime,
zahtevati od vas da date jasan i glasan odgovor.
– O! A ja sam, eto, siguran da će tvoji prijatelji biti dobri prema meni.
Lord Odli? I Ričard Rič? Slušaj... Otkako sam došao ovamo, ja se
pripremam za smrt, bilo da me ona stigne od tvojih ruku – da, tvojih –
ili da umrem prirodnom smrću. Tražim samo malo mira i tišine, da
mogu da se molim.
– Vi biste da postanete mučenik.
– Ne, ja bih da idem kući. Slab sam, Tomase. Slab sam i ja kao što svi
mi što smo slabi. Ja bih da me kralj prihvati za svog slugu, svog odanog
podanika, što sam ja sve ovo vreme i ostao.
– Nikada mi nije bilo jasno gde je tačno ta linija između žrtve i
samoubistva.
– Hristos je tu liniju povukao.
– I vi ne vidite ništa loše u tom poređenju.
Tišina. I to ona bučna, napeta, morovska tišina. Tišina od koje se sve
ori. Mor kaže da voli Englesku i da se boji da će Englesku stići

prokletstvo. Nudi neku vrstu nagodbe njegovom, Kromvelovom, bogu,
bogu koji voli klanje: – Potpuno je celishodno da čovek umre za narod. –
More, neka te, kaže Kromvel za sebe. Pogađaj se ti kol’ko hoćeš. Eno ti
ga dželat pa izvoli, ako baš moraš. Jebe se narodu za to. Danas je peti
maj. Kroz dva dana dolazi ti ta komisija. Zatražićemo od tebe da
sedneš, a ti ćeš odbiti. Stajaćeš pred nama i gledati nas kao neki
pustinjak, a mi ćemo se umotati u ogrtače da se zaštitimo od letnje
svežine. Ja ću reći šta ću reći. Ti ćeš reći šta ćeš reći. I možda ću ti, eto,
priznati da si pobedio. Otići ću i ostaviću te tu gde jesi, vernog kraljevog
podanika, ako ti tvrdiš da si to, pa sedi tu dok ti brada ne poraste do
kolena, a paukovi ti ne ispletu mreže preko očiju.

Dobro, tako je Kromvel isplanirao. Događaji ga prestižu. Kaže on
Ričardu: da li je ikad i jedan biskup rimski, proklet da je, da li je ikad u
istoriji te njihove sifilističarske jurisdikcije ikada učinio nešto tako
glupo, i u tako pogrešan čas, kao ovo sada? Farneze je, naime, objavio
da će Engleska dobiti novog kardinala – biskupa Fišera. Henri je van
sebe od besa. Kune se da će poslati Fišerovu glavu preko mora, pa nek’
mu tamo nataknu kardinalsku kapu.

Treći jun: odlazi Kromvel u Kulu, s Viltširom koji zastupa interese
Bolenovih, i Čarlsom Brendonom, koji izgleda kao da jedva čeka to da
završi pa da ide na pecanje. I Rič je tu, da hvata beleške; Odli, da zbija
šale. Opet pada kiša, i Brendon kaže: ovo je najgore leto do sada, a?
Jeste, kaže Kromvel, sva sreća te Njegovo veličanstvo nije sujeverno. Svi
se smeju; Safok pomalo nesigurno.

Neki su rekli da će do smaka sveta doći 1533. godine. I prošla godina
imala je svoje zagovornike. A što ne bi propast sveta bila ove godine?
Uvek će se naći neko spreman da tvrdi kako su došli poslednji dani, i da
u svog komšiju upre prstom kao u Antihrista. Iz Minstera javljaju da se
situacija ubrzano pogoršava. Oni koji grad drže pod opsadom
zahtevaju bezuslovnu predaju; oni koji su pod opsadom prete
masovnim samoubistvom.

Kromvel ide na čelu kolone. – Isuse, kakvo mesto – kaže Brendon.
Voda kaplje s tavanice, upropastiće mu šešir. – Zar vama ovo ne smeta?

– O, mi stalno ovamo dolazimo – kaže Rič sležući ramenima. – Uvek

zbog nečeg drugog. Prvog sekretara traže čas u kovnici, čas nešto oko
dragulja.

Martin ih pušta unutra. Mor naglo podigne glavu čuvši ih da ulaze.
– Danas je „da“ ili „ne“ – kaže Kromvel.
– Zar ni „dobar dan“ da kažete, ni „kako si“? – Neko je Moru dao
četku da raščešlja bradu. – Nego, šta to javljaju iz Antverpena? Jesu li to
stvarno uhvatili Tindejla?
– Nismo zbog toga došli – kaže lord kancelar. – Nego zbog zakletve.
Zbog uredbe. Je li ova uredba usvojena po slovu zakona?
– Kažu da mu se omaklo, da je izašao iz kuće, i da su ga se onda
dočepali carevi vojnici.
Kromvel progovori hladnim glasom: – Da niste vi nešto o tome ranije
znali?
Tindejla ne samo da su uhvatili već su ga i izdali. Neko ga je navukao
da napusti sklonište, a Mor zna ko je taj. I zamišlja sad sebe, nekog
drugog sebe, kako nekog drugog kišovitog jutra, baš kao što je ovo,
prilazi zatvoreniku, podiže ga na noge, pa ga bije sve dok ovaj ne oda
ime svog čoveka. – Vaša milosti – obrati se Mor Safoku – nešto ste mi
danas žestoki, molite se za mir duševni.
Ja?, kaže Brendon. Odli se smeje. A Mor će: – Tindejla će sad napustiti
njegov đavo. Car će ga spaliti. A kralj neće ni prstom mrdnuti da ga
spase, jer Tindejl nije bio za njegov novi brak.
– Možda vi smatrate da je bio u pravu što se toga tiče? – kaže Rič.
– Morate govoriti – kaže Odli, koliko-toliko blagim tonom.
Mor se uzrujao, govori brzo, reč se o reč spotiče. Na Odlija uopšte ne
obraća pažnju, obraća se njemu, Kromvelu. – Ne možeš me primorati
da dovedem sebe u takvu opasnost. Jer ako bih bio protiv Zakona o
vrhovnoj vlasti, što ne stoji, onda bi ta tvoja zakletva bila mač s dve
oštrice. Dato mi je da ugrozim svoje telo ako odbijem da je položim, ili
pak dušu, ako je položim. Stoga neću reći ništa.
– Kada ste vi saslušavali ljude koje ste nazivali jereticima, niste im
dozvoljavali da vrdaju. Naterali biste ih da progovore, i mučili biste ih
ako neće ništa da kažu. Ako ste njih terali da odgovore, zašto vi sami
nećete?
– Slučajevi su različiti. Kad sam ja iznuđivao odgovor od tih jeretika,

zakon je bio iza mene, zakon u celini i sva moć hrišćanskoga sveta.
Meni se ovde preti jednim, posebnim zakonom, pojedinačnim aktom
nedavno usvojenim, a koji je na priznanje naišao samo ovde, ali ni u
jednoj drugoj zemlji...

Kromvel vidi da Rič sve beleži. Okreće se. – Ishod je isti. Vatra za njih.
Sekira za vas.

– Ukoliko vam kralj ukaže tu milost – kaže Brendon.
Mor se koleba; šaka mu je i dalje na stolu, ali su prsti savijeni.
Kromvel to ravnodušno konstatuje. Tako, dakle, treba da se radi. Da se
što više uplaši smrti koja ga čeka. Ali dok još razmišlja o tome, Kromvel
zna da neće tako postupiti prema Moru; sama ta pomisao prosto je
zarazna. – Što se brojki tiče, uveren sam da vam nisam ravan. Ali jeste li
u skorije vreme pogledali mapu? Hrišćanski svet nije ono što je nekad
bio.
– Prvi sekretaru – kaže Rič – Fišer je bolji čovek od zatvorenika koji je
ovde pred nama, jer Fišer iskazuje neslaganje i spreman je da snosi
posledice. Ser Tomase, mislim da vi, samo da smete, ne biste ni krili da
ste izdajica.
Mor kaže blago: – Nije tako. Nije na meni da se bacam na boga. Božja
je volja da mene primi k sebi.
– Vidimo da ste tvrdoglavi – kaže Odli. – Poštedećemo vas metoda
koje ste primenjivali na drugima. – Ustaje. – Kralj će sa zadovoljstvom
narediti da se pristupi podizanju optužnice i suđenju.
– Za ime boga? Kako ja to bilo kome s ovog mesta mogu da naudim?
Nikome ništa nažao ne činim. Niti bilo šta protiv bilo koga govorim.
Niti ikome išta loše mislim. Ako to nije dovoljno da čoveka ostavite u
životu...
Kromvel ga prekine u pola reči, ne može rođenim ušima da veruje. –
Nikome niste naudili? A šta bi s Bejnamom, sećate se Bejnama? Oduzeli
ste mu imovinu, doveli onu jadnu ženu u zatvor, svojim očima gledali
kako ga muče, zaključali ga u podrum kod biskupa Stokslija, doveli ga
kod svoje kuće pa ga dva dana držali lancima vezanog za stub, pa ga
opet poslali Stoksliju, gledali kako ga nedelju dana tuku i zlostavljaju,
pa vam ni to nije bilo dosta: poslali ste ga nazad u Kulu, i tamo ga opet
mučili, tako da mu je na kraju telo bilo tako skrhano da su morali u

stolici da ga odnesu do Smitfilda, gde su ga živog spalili. I vi kažete,
Tomase More, da nikome niste naudili?

Rič počinje da prikuplja Morove papire sa stola. Postoji sumnja da je
Mor doturao pisma Fišeru, koji je na gornjem spratu: to, s jedne strane, i
ne bi bilo loše samo po sebi, pod uslovom da može da se dokaže da je i
Mor učestvovao u Fišerovoj izdaji. Mor pruža ruku, širi prste; a onda
slegne ramenima, i povlači ruku. – Uzmite ih ako baš morate. Ionako
čitate sve što ja napišem.

– Ukoliko uskoro do nas ne dopre glas da ste se predomislili,
moraćemo da vam oduzmemo pero i papire. I knjige. Poslaću nekoga.

Mor kao da se sav zgrčio. Ugrize se za usnu. – Ako morate da ih
nosite, nosite ih odmah.

– Taman posla – na to će Safok. – Šta vi mislite, gazda-More, ko smo
mi? Nosači?

Ana kaže: – Sve je to zbog mene. – Kromvel se pokloni. – Kad konačno
izbavite Morovu neponovljivu savest tih muka, uvidećete da je u
korenu svega to što nije želeo da mi oda poštovanje kao kraljici ove
zemlje.

Mala je, bela i srdita. Prislonila jedne uz druge one duge prste, savija
ih unazad; oči joj sijaju.

Pre nego što pređu na druga pitanja, Kromvel mora da podseti
Henrija na težak prošlogodišnji neuspeh; da ga podseti da ne može baš
uvek sve da bude po njegovom. Prošlog leta je lordu Dejkru, jednom od
velmoža sa severa, suđeno zbog izdaje, pod optužbom da je bio u
dosluhu sa Škotima. Iza optužbe je stajala porodica Kliford, koja je već
dugo unazad u neprijateljskim i suparničkim odnosima s Dejkrovima;
iza Klifordovih su, pri tom, stajali Bolenovi, jer je Dejkr dugo pružao
podršku bivšoj kraljici. Suđenje je održano u Vestminster Holu, s
Norfokom, u svojstvu visokog nadzornika Kraljevstva, kao
predsedavajućim: a Dejkru je presudu, kako mu po zvanju pripada,
trebalo da izreknu dvadesetorica drugih lordova. A onda su... načinjeni
izvesni propusti. Možda je cela ta stvar bila pogrešno proračunata,
možda su Bolenovi sve to izveli previše brzo i žustro. Možda je on,
Kromvel, pogrešio što nije sâm preuzeo dužnost tužioca u ovom

slučaju; on je, međutim, smatrao da je najbolje da se ne ističe mnogo,
budući da je mnogim ljudima s titulama bio mrzak isključivo zbog toga
što je to što jeste, a nije hteo da rizikuje da ih ozlovolji. Ili je, možebiti,
Norfok lično odgovoran što je sve pošlo naopako kad je izgubio
kontrolu nad suđenjem... Bilo to iz ovog ili onog razloga, tek – optužbe
su odbačene, i kralj je zbog toga bio mnogo začuđen i veoma besan.
Dejkra je kraljevska straža sprovela pravo natrag u Kulu, a onda je
tamo poslat Kromvel da načini pogodbu koja će – znao je to – morati do
kraja da slomi Dejkra. Na suđenju je Dejkr govorio punih sedam sati u
svoju odbranu; za njega, Kromvela, to nije ništa – on može da govori i
nedelju dana. Dejkr je priznao da je nesvesno, bez svoje volje,
učestvovao u izdaji, što nije tako ozbiljan prekršaj. Kraljevo
pomilovanje koštalo ga je 10.000 funti. Kući, na sever, pušten je kao
siromah čovek.

Ali kraljica je bila zelena od jeda; želela je da Dejkr svima posluži kao
primer. A ni u Francuskoj se stvari ne odvijaju kako njoj odgovara; neki,
štaviše, kažu da se Fransoa kikoće makar neko samo pomene njeno ime.
Ona sumnja, i ima za to valjane razloge, da njenog čoveka Kromvela
više zanima prijateljstvo nemačkih prvaka nego savez s Francuskom;
ali ona mora da odabere pravi trenutak da to s njim raspravi, a tvrdi pri
tom kako neće imati mira dok su Fišer i Mor među živima. I eto je sada,
kruži po sobi, uzrujana, ni najmanje kraljevskoga držanja, a sve skreće
ka Henriju, čas ga dodirne po rukavu, čas mu šaku pipne, a on je samo
otera rukom, svaki put, kao da je muva. On, Kromvel, posmatra. Taj
par je svakog dana drugačiji: ponekad samo cupkaju jedno oko
drugoga, ponekad su hladni i daleki. Kad se sve sabere, ipak više boli
kad ih gledaš kako se cmaču i maze.

– Ne brine mene Fišer ni najmanje – kaže Kromvel. – Oko njegovog
prestupa nema nedoumica. U Morovom slučaju... s moralnog
stanovišta, naša pozicija je besprekorna. Niko ne gaji ni trunke sumnje
da je Mor odan Rimu i da mu je mrska sama pomisao na to da je Vašem
veličanstvu pripalo zvanje crkvenog poglavara. S pravnog stanovišta,
međutim, slučaj nam je tanak, i Mor će pribeći svakom pravnom,
svakom proceduralnom sredstvu koje mu je na raspolaganju. Neće to ići
lako.

Henri najzad živne. – Zar ja tebe držim da mi obavljaš lake poslove?
Isuse, sažali se na moju prostodušnost, pa zar te nisam ja postavio na
položaj koji u ovoj kraljevini nikada, ali nikada nije zauzimao niko od
tvoje sorte? – Nastavlja tišim glasom. – Misliš da si to dobio na lepe oči?
Zato što si šarmantan? Ja te, gazda-Kromvele, držim zato što si lukav
kao vreća puna zmija. Ali nemoj da se ispostavi da sam to ja, u stvari,
čuvao guju u nedrima. Ti znaš šta sam ja odlučio. Sprovedi tu odluku u
delo.

Dok odlazi, Kromvel već oseća tišinu koja se spušta iza njegovih leđa.
Ana prilazi prozoru. Henri gleda u pod.

I tako kad Rič uđe u sobu, sav trepereći od tajni koje još ni sa kim nije
stigao da podeli, Kromvelu na trenutak dođe da ga spljeska kao muvu;
ali onda se nekako pribere, pa samo protrlja dlan o dlan: nema od njega
veselijeg čoveka u celom Londonu. – Pa dobro, ser Durko, jesi li
popakovao one knjige? I, kako je on?

– Navukao je žaluzinu. Pitao sam ga zbog čega to radi, a on kaže, sva
roba mi je odneta, pa zatvaram radnju.

Teško mu je da podnese samu pomisao na Mora kako sedi u mraku.
– Pogledajte, gospodine. – Rič u ruci drži presavijeno parče hartije. –
Porazgovarali smo malo. Ja sam sve zapisao.
– Prepričaj mi. – Kromvel sedne. – Ja sam Mor, evo. Ti si Rič. – Rič
bulji u njega. – Da spustim kapak? Je l’ bi bolje bilo da to odglumimo u
mraku?
– Nisam mogao – na to će Rič oklevajući – nisam mogao da odem, a
da pre toga još jednom ne pokušam da...
– Baš tako. Hoćeš da se probiješ u životu. Ali zašto bi on nešto rekao
tebi, kad neće da kaže meni?
– Zato što na mene neće da troši vreme. On misli da sam ja nebitan.
– A ti državni tužilac – kaže Kromvel podsmešljivo.
– I tako smo mi smišljali neke parnice.
– Šta, kao da posle večere sedite Kod Linkolna?
– Iskren da budem, meni je njega žao, gospodine. On žudi za
razgovorom, a znate i sami kako brzo priča. Kažem ja njemu,
pretpostavimo da se parlament sprema da usvoji zakon po kojem bi, na

primer, ja, Ričard Rič, trebalo da postanem kralj. Zar vam ja ne bih
valjao kao kralj? A on se smeje.

– Pa, moraš priznati da su slabi izgledi da se tako nešto desi.
– I tako, pritisnem ja njega; a on će, da, Ričarde veličanstveni,
prihvatam te za kralja, jer parlamentu se to može, a imajući u vidu šta
su već sve dosad uradili, ne bi me iznenadili da se jednoga dana
probudim, a ono na prestolu kralj Kromvel, jer ako neki tamo krojač
može da bude kralj Jerusalima, što ne bi i dečko iz kovačnice bio kralj
Engleske.
Rič tu zastane: da ga nije možda uvredio? A Kromvel ga gleda i
smeška se zadovoljno. – Kad ja postanem kralj Kromvel, ti ćeš biti
vojvoda. Pa, pređi na suštinu, Durko... Ili nikakve suštine tu zapravo i
nema?
– Kaže onda meni Mor, dobro, eto, postavio si taj slučaj, a sad ću ja da
postavim jedan, mnogo jači. Pretpostavimo da parlament namerava da
usvoji zakon po kojem bog više neće biti bog. A ja mu kažem: to ništa
ne bi značilo, parlament nema moć da donese takvu odluku. A onda će
on: e, mladiću moj, ako ništa drugo, bar i sâm vidiš da je stvar
besmislena. I tu je zaćutao, pa me samo onako pogledao, kao da će da
kaže: hajde sad malo da se vratimo u stvarni svet. Velim ja njemu,
čekajte da izložim ja jedan slučaj, onako, osrednje težine. Vi znate da je
našeg gospodara kralja parlament imenovao za crkvenog poglavara. A
što se i vi ne biste s time saglasili, kad ste se već saglasili s onom
odlukom parlamenta da ja vladam zemljom? A on će meni – kao da
detetu nekom drži čas – nisu ta dva slučaja ni po čemu slična. Jedan je u
domenu svetovnog, i parlament o tome može da raspravlja. Drugo je,
pak u domenu duhovnog, i tu parlament nema nikakvu moć, jer reč je o
stvarima koje su iznad ove države.
Kromvel gleda u Riča netremice. – Da se obesi kao papista – kaže.
– Razumem, gospodine.
– Mi znamo da on tako misli. Samo to nikada nije izgovorio.
– Rekao mi je da neki viši zakon upravlja ovom i svim državama, i da
će, ako se parlament ogreši o božji zakon...
– O papin zakon, to on hoće da kaže – jer njemu to dođe isto, i to neće
ni sâm poreći, zar ne? Zašto on uvek preispituje tu svoju savest, ako ne

da bi i u po bela dana, i usred noći, mogao da proveri je li u saglasju s
Rimskom crkvom? To je njemu uteha u životu, to mu je zvezda vodilja.
A meni se čini da on, ako tako otvoreno poriče nadležnosti parlamenta,
u stvari i kralju poriče pravo na krunu. A to je izdaja. Pa ipak – on sleže
ramenima – kuda će nas to zapravo dovesti? Možemo li mi dokazati da
to poricanje potiče iz rđavih pobuda? On će reći, ne bi me začudilo, pa
šta, to su samo reči, priča čovek svašta da prekrati vreme. Razgovarali
smo, smišljali neke parnice, i šta god da smo rekli ne može se upotrebiti
kao dokaz na sudu.

– Porota to neće uzeti u obzir. Oni će prosto zaključiti da on misli to
što je rekao. Na kraju krajeva, gospodine, on je dobro znao da taj
razgovor sa mnom nije neka tamo studentska rasprava.

– To je istina. Nema toga u Kuli.
Rič mu pruža beleške. – Pisao sam po sećanju, što sam vernije mogao.
– Nemaš svedoka?
– Izlazili su i ulazili neki ljudi, pakovali knjige u sanduk, mnogo je
knjiga tamo imao. Ne možete mi prebaciti da sam bio nemaran,
gospodine, jer otkud sam pa i znao da će uopšte hteti da razgovara sa
mnom?
– Ne prebacujem ti ja ništa. – Kromvel uzdahne. – Štaviše, Durko, ti si
mi ljubimac. Svedočićeš o ovome pred sudom?
Rič nesigurno klimne glavom. – Kaži mi da hoćeš, Ričarde. Ili mi kaži
da nećeš. Da odmah to raščistimo. Budi ljubazan pa mi odmah reci ako
sumnjaš da bi hrabrost mogla da te izda. Izgubimo li još jednu parnicu,
možemo da se oprostimo od svega što smo stekli. I sav naš rad biće
uzaludan.
– Znate, nije on mogao da odoli sad, kad mu se ukazala prilika da mi
očita bukvicu – kaže Rič. – Nikada nije zaboravio šta sam radio kao
mlad momak. Ja sam mu dobro došao da ima kome da drži pridiku. E
pa, neka sledeću pridiku drži na gubilištu.

***

Veče uoči Fišerovog pogubljenja, Kromvel odlazi kod Mora. Vodi sa
sobom jaku stražu, ali je ostavlja u prednjoj prostoriji, i kod Mora ulazi
sam. – Navikao sam se već da mi je žaluzina spuštena – kaže Mor,

gotovo veselo. – Ne smeta ti da sediš u pomrčini?
– Nema razloga da se plašite sunca. Nema ga.
– Volsi se hvalio da može da menja vreme. – Prigušeno se nasmeje. –

Lepo od tebe što si došao da me posetiš, Tomase, naročito sada, kad
nemamo više šta jedan drugome da kažemo. Ili možda imamo?

– Stražari dolaze po biskupa Fišera sutra rano ujutro. Bojim se da će
vas probuditi.

– Kakav bih ja hrišćanin bio kad ne bih ovu noć probdeo s njim. –
Osmeh ga polako napušta. – Čujem da mu je kralj ukazao milost što se
tiče načina na koji će biti pogubljen.

– Pa, star je čovek, mnogo star, a i krhke građe.
Mor će na to, zajedljivo, ali i samozadovoljno: – Ja dajem sve od sebe,
znaš. Ne može čovek ni da se smežura brže nego što mu je dato.
– Slušajte. – Kromvel pruža ruku pre stola, hvata Mora za zglob,
uvrće ga; malo jače nego što je nameravao. Kovački stisak, pomisli: vidi
kako se Mor trza, oseća mu prste, kožu suvu kao papir razapetu preko
kostiju. – Slušajte. Kad izađete pred sud, istog časa zamolite kralja za
milost.
– A šta ću time dobiti? – pita Mor u čudu.
– On nije okrutan čovek. Vi to znate.
– Je li? Nekada nije bio. Bio je tako fini. Ali onda je promenio društvo.
– Kad ga zamole za milost, uvek je spreman da izađe u susret. Ne
kažem da će vas poštedeti smrtne kazne, jer ipak zakletvu niste
položili... Ali možda će vam ukazatu istu milost kao Fišeru.
– Nije to tako važno, šta će biti s telom. Ja sam, na izvestan način,
vodio blagosloven život. Bog je bio dobar prema meni, nije me stavljao
na iskušenja. Sada kad me stavlja, ne mogu ga izneveriti. Budno sam
motrio na zahteve svoga srca, i ne bi mi uvek bilo milo ono što bih u
tom srcu ugledao. Ako to srce na kraju dopadne krvnikovih ruku, neka
bude tako. Ubrzo će ionako biti u božjim rukama.
– Možda ćete pomisliti da sam sentimentalan ako vam kažem da ne
bih želeo da vas vidim rasporenog – kaže Kromvel. Mor ćuti. – Zar se ne
plašite bola?
– O, plašim se, i te kako se plašim, nisam ja ni hrabar ni snažan čovek
kao što si ti, recimo, i neprestano samo o tome razmišljam. Ali sve će to

trajati samo tren, a bog će mi to kasnije izbrisati iz sećanja.
– Drago mi je što nisam kao vi.
– Naravno. Inače bi ti sedeo ovde gde sedim ja.
– Drago mi je što nisam tako usredsređen na onaj, drugi svet, to sam

hteo da kažem. Vi, pretpostavljam, ne vidite nikakvu mogućnost da
ovaj ovde svet postane bolji.

– A ti vidiš?
Gotovo neozbiljno pitanje. Uto gràd udari po prozoru. Obojica se
trgnu; Kromvel ustaje, ne drži ga mesto. Draže bi mu bilo da vidi šta se
to napolju dešava, da gleda kako to razulareno leto nosi sve pred
sobom, nego što se krije iza kapaka i pita se koliku li će štetu taj gràd da
napravi. – Nekada sam velike nade u to polagao – kaže. – Ali mislim da
me je svet otada pokvario. Ili je sve to možda samo zbog ovog vremena.
Od njega sam potišten, pa počinjem da razmišljam kao vi, da bi čovek
trebalo da se skupi, i da tone sve dublje i dublje u sebe, dok ne dođe do
one sitne tačkice svetla, gde se duša čuva kao plamičak pod staklom.
Sav taj bol, sva ta sramota koju vidim oko sebe, pa neznanje, porok
nepromišljenosti, siromaštvo i beznadežnost i, o da, ova kiša – kiša koja
pada na Englesku i kvari nam žito, sve to gasi onaj sjaj u oku
čovekovom, ali i svetlost učenosti, jer ko će u ovoj zemlji razmišljati ako
se Oksford pretvori u ogromnu baru, a Kembridž odnese reka, i ko će
zakone sprovoditi ako sudije moraju da plivaju da bi spasli gole živote?
Prošle nedelje narod se digao na bunu u Jorku. A kako se i ne bi digao,
kad pšenice nema ni za groš, a pri tom je dvaput skuplja nego prošle
godine? Moram malo da prodrmam te sudije, da se nešto učini za
primer, jer u protivnom, cenim, čitav sever ima da plane, dići će se kuka
i motika, i na šta će sve to da izađe? Pobiće se ljudi među sobom, ništa
drugo. Zaista verujem da bih bio bolji čovek da je ovo vreme lepše. Bio
bih bolji čovek da živi u zemlji gde sunce sja i gde su ljudi bogati i
slobodni. E, kad bi to bilo moguće, gazda-More, ne biste morali ni
izbliza tako usrdno da se molite za mene kao što to činite sada.
– Al’ ti lepo pričaš – kaže Mor. Reči, reči, puste reči. – Molim se ja za
tebe, naravno da se molim. Molim se svim srcem da konačno shvatiš da
si zaveden. Kad se sretnemo jednom u raju, a nadam se da hoćemo,
zaboravićemo sve naše razlike. Do tada ih, međutim, ne možemo

prenebregnuti. Tvoj je zadatak da me ubiješ. Moj je da ostanem živ.
Takva mi je i uloga data i dužnost poverena. Sve što ja imam sada je
ovo malo zemlje na kojoj stojim, i ta zemlja danas jeste Tomas Mor. Ako
tako budeš hteo, ti ćeš mi to malo zemlje oduzeti. Ali sigurno ne možeš
očekivati da ću ti je ja tek tako ustupiti.

– Biće vam potrebni pero i papir da ispišete tekst svoje odbrane.
Obezbediću vam to.

– Ti nikad ne odustaješ, zar ne? Ne, prvi sekretaru, moja odbrana je
ovde – kaže Mor lupkajući se po čelu – i tu će i ostati, da ti do nje ne
možeš da dopreš.

Kako je čudna ova prostorija, kako je samo pusta bez Morovih knjiga:
polako je osvajaju senke. – Martine, sveću – doziva Kromvel tamničara.

– Hoćeš li doći ovamo sutra? Za biskupa?
On klimne glavom. Mada, neće biti tamo u času Fišerove smrti. Po
protokolu, prisutni moraju da se poklone i skinu šešire u trenutku kad
duša napušta telo.
Martin donosi svećnjak. – Još nešto? – Čekaju da ga spusti na sto.
Tamničar izađe, a oni još ćute: zatvorenik sedi pogrbljen, gleda u
plamen sveće. Kako sad Kromvel da zna da li Mor sada prosto tako
ćuti, ili možda to ćutanje zamenjuje govor. To je ona tišina koja se ne
prekida jasno izgovorenim stavom, već oklevanjem: ako bi... s obzirom
na... ukoliko bi se moglo... Kromvel kaže: – Pustio bih ja vas, znate. Da
proživite svoj život. Da se pokajete za sva ona zlodela. Da sam kralj.
Svetlo čili. Kao da se zatvoren povukao iz te prostorije, a u njoj ostalo
tek obličje na mestu gde bi trebalo da se nalazi on. Plamičak sveće leluja
na promaji. Prazan sto među njima, na kojem više nema Morovih
grozničavih škrabotina, liči sad na oltar; a čemu služi oltar nego da se
prinosi žrtva? Mor najzad progovara: – Ako, na kraju svega, pošto mi
bude suđeno, a kralj ne odobri... ako bude najstroža kazna... Tomase,
kako se to radi? Pomislio bi čovek da, kad ti raspore stomak, umreš
istog časa, krv samo pokulja, i gotovo, ali nije tako... Imaju li neku
specijalnu alatku kojom ti vade drob dok si još u životu?
– Žao mi je što mislite da sam ja za to stručan.
Ali nije li on sâm rekao Norfoku, ili isto kao da mu je rekao, da je on,
Kromvel, lično jednom čoveku iščupao srce iz grudi?

– To je dželatova tajna – kaže. – I on je nikom ne odaje, da bismo ga se
plašili i poštovali ga.

– Daj da bude čisto kad me ubijaju. Ništa ne tražim, samo to tražim. –
Mor se klati na stolici, u trenu ga je, celoga, uhvatio grč; jauče, drhti sav.
Rukom lupa, slabašno, po praznom stolu; a kad ga Kromvel ostavi uz
reči: „Martine, uđi, daj mu malo vina“ – Mor i dalje jauče, drhti, lupa
rukom o sto.

Idući put videće ga u Vestminster Holu.

Na dan suđenja reke se izlivaju iz korita; ponarasla je i Temza, ključa
kao neka reka u paklu, izbacuje na obale sve što se u njoj nakupilo.

Ovo ti je Engleska protiv Rima, kaže Kromvel. Živi protiv mrtvih.
Predsedavaće Norfok. Kromvel mu govori šta će biti. Prvih nekoliko
tačaka optužnice biće odbačene; one se, uostalom, tiču raznih reči
izgovorenih u razna vremena, što u vezi sa samom zakonskom
uredbom, što u vezi sa zakletvom, kao i Morovog zlikovačkog
udruživanja s izdajnikom Fišerom – njih dvojica su vodila prepisku, ali
izgleda da su ta pisma u međuvremenu uništena. – A onda će, po
četvrtoj tački optužnice, svedočiti državni tužilac. E sad, Vaša milost, to
će odvratiti Moru pažnju od suštine stvari, jer on, jednostavno, ne može
da vidi mladoga Riča a da odmah ne pobesni zbog njegovih
mladalačkih zastranjivanja... – Vojvoda na to podiže obrvu. – Piće. Tuče.
Žene. Kocka.
Norfok se češka po oštroj bradici. – Primetio sam ja, momak izgleda
onako sav mekan, a stalno se bije. Da se nametne, to je to. Dok se mi,
proklete matore ljudeskare što izgledamo kao da nas je neko u kamenu
izvajao, u oklopima rađamo, pa nemamo rašta kome da se namećemo.
– Tačno tako – kaže Kromvel. – Nema miroljubivijih ljudi od nas.
Milorde, molim vas da dobro obratite pažnju. Ne sme nam se ponoviti
ono što nam se desilo s Dejkrom. Ovoga puta teško da bismo to
preživeli. Prve tačke optužnice biće odbačene. Porota će onda otvoriti
četvore oči. A ja sam vam našao mnogo finu porotu.
Mor će se suočiti sa sebi ravnima: u poroti sede građani Londona,
trgovci, članovi esnafa. Iskusni su to ljudi, obremenjeni svim mogućim
gradskim predrasudama. I oni su se, kao uostalom svi Londonci,

nagledali crkvene gramzivosti i nadmenosti, i nije im po volji kad im se
kaže da nisu kadri da čitaju svete spise na svom, maternjem jeziku.
Porotnici poznaju Mora, i to ne odskora, već punih dvadeset godina.
Znaju kako je gurnuo u udovištvo Lusi Petit. Znaju kako je Hemfriju
Monmautu upropastio posao, samo zato što je ovaj jednom ugostio
Tindejla. Znaju oni kako je Mor postavio špijune po njihovim kućama,
među šegrte prema kojima su se ti ljudi odnosili kao prema rođenim
sinovima, među slugama koje su kod njih živele kao u svojim kućama, i
toliko se kod njih odomaćili da su svake večeri mogli da slušaju svoga
gazdu kako se moli pored svoje postelje.

Odli se koleba zbog jednog imena: – Džon Parnel? Moglo bi se
pogrešno shvatiti... Znate da je on ganjao Mora još otkako je ovaj na
sudu pravde doneo presudu protiv njega...

– Znam taj slučaj. Mor je ošljario, nije ni pročitao sve papire,
prezauzet je bio u to vreme pisanjem ljubavnih pisama Erazmu i
zatvaranjem nesrećnih hrišćanskih duša u one njegove šupe u Čelsiju.
Šta hoćeš, Odli, je l’ hoćeš da ja sad odem u Vels da tražim porotu, ili
skroz gore do Kamberlenda, ili negde gde narod o Moru ima bolje
mišljenje? Moram to da rešim s ljudima iz Londona, a njih ne mogu da
nateram da se odjednom ponašaju kao da ništa ne znaju, sem ako
nećemo porotu da sastavljamo od novorođenčadi.

Odli vrti glavom. – Ne znam, Kromvele.
– O, opasan je on momak – kaže vojvoda. – Kad je Volsi pao, kažem ja
njima, zapamtite ovoga, opasan je to momak. Morate mnogo rano da
ustanete da biste njega pretekli.

Noć uoči suđenja, dok prelistava papire u Ostin Frajarsu, neka glava
pomoli se iza vrata: mala, duguljasta, izbrijana glava i bubuljičavo
mlado lice. – Dik Perser. Uđi.

Dik Perser gleda naokolo po sobi. On je zadužen za dva psa, koja drži
vezane na lancu; reže po celu noć, čuvaju kuću. Ali nikad dosad nije
ulazio unutra. – Uđi, sedi. Ne plaši se. – Sipa mu vina, u čašu od tankog
venecijanskog stakla koja je svojevremeno pripadala kardinalu. – Probaj
ovo. Viltšir mi ga poslao, a ja na vino i inače ne dajem mnogo.

Dik uzima čašu, opasno je vrti u ruci. Tečnost je bleda kao slama na

letnjem suncu. Otpija gutljaj. – Gospodine, mogu li i ja da pođem na
suđenje u vašoj pratnji?

– Još te ono boli, je li? – Dika Persera je Mor svojevremeno izbičevao
pred svojom kućom u Čelsiju zato što je momčić rekao da je hostija, u
stvari, obično parče hleba. Tada je Dik još bio dečak, a ni sada nije
mnogo više od toga; u početku, tek što je došao u Ostin Frajars, pričalo
se da plače u snu. – Nabavi livreju – kaže mu Kromvel. – I nemoj ujutro
da zaboraviš da opereš ruke i umiješ se. Neću da me brukaš tamo.

Sama ta reč, „brukaš“, ostavlja snažan utisak na mladića. – Nije mene
to toliko bolelo – kaže. – Svi smo mi, uz dužno poštovanje, gospodine,
od rođenih očeva dobijali takve, ako ne i gore batine.

– To je tačno – kaže Kromvel. – Mene je otac mlatio kô vola u kupusu.
– Nije to, nego što me je skinuo pred svima. A bilo je tamo i ženskinja,
i one su gledale. Gospa Elis. Pa one devojčice. Računao sam prvo da će
me neka od njih uzeti u zaštitu, ali kad su me videli onakvog,
razvezanog učkura, prosto sam im se smučio. I smejale su mi se. Dok
me je onaj tamo bičevao, one su se smejale.
U pričama uvek mlade devojke, nevine devojke, u vazduhu zaustave
ruku čoveku koji upravo zamahuje prutom ili sekirom. Ali mi kao da
smo zalutali u neku drugačiju priču: ovde se mršavi detinji guzovi ježe
na hladnoći, vire žgoljava jajca, jadna kita se smežurala, liči na
dugmence, a dame se kikoću na sav glas, sluge se klibere, a onaj mlati li
mlati, do krvi.
– Gotovo je to, nema više. Ne plači. – Kromvel ide oko stola. Dik
Perser spušta onu ostriženu glavu na Kromvelova ramena i slini, od
stida, od olakšanja, od radosti što će uskoro, eto, nadživeti svoga
mučitelja. Mnogo se Mor iživljavao na Perseru; našao kod njega neke
nemačke knjige, pa ga zbog toga šikanirao. Kromvel grli momka, oseća
kako mu srce lupa, kako mu se žile zatežu, mišići napeti kao užad, i teši
ga, tiho, kao što je decu tešio kad su bila mala, ili kao što danas tepa
prepeličaru kome je neko nagazio na rep. Tešiti nekoga, uvideo je to,
često podrazumeva da usput pokupiš i pokoju buvu.
– Biću uz vas do smrti – svečano će mladić. Stisnute su mu pesnice
dok steže svoga gospodara: čukljevi na prstima pucketaju mu dok
gnječi Kromvelovu kičmu. Mladić šmrkće. – Mislim da ću dobro

izgledati u livreji. Kad krećemo?

Rano. Kromvel je sa svojim ljudima stigao u Vestminster Hol pre svih
ostalih, budno motreći da nešto slučajno ne iskrsne u poslednji čas.
Počinje suđenje, izvode Mora; prisutni su očito zgranuti njegovim
izgledom. Boravak u Kuli nikome nikada nije godio, ali svi su se ipak
prepali ugledavši Mora, ovako mršavog, raščupane bele brade, više
nalik kakvom sedamdesetogodišnjaku nego čoveku njegovih godina. –
Izgleda kao da su tamo loše postupali s njim – šapatom će Odli.

– A kaže da meni nikad ništa ne promakne.
– Pa, meni je savest čista – kaže lord kancelar nehajno. – Za njega je
učinjeno sve što se učiniti moglo.
Džon Parnel mu klimne glavom. Ričard Rič, u isto vreme sudski
činovnik i svedok, nasmeši mu se. Odli zatraži da osuđenik sedne, ali se
Mor ne dâ: usplahiren je, ratoboran.
Kromvel se osvrće oko sebe, da proveri hvata li neko beleške.
Reči, reči, puste reči.
A onda pomisli: upamtio sam ja tebe, Tomase More, ali ti nisi
upamtio mene. Nisi ni video da dolazim.

III

Vučje leglo

Jul 1535.

V eče pre nego što će pogubiti Mora nebo se razvedrava, i Kromvel
izlazi u vrt da se prošeta s Rejfom i Ričardom. I sunce se pomoli,
nalik kakvoj srebrnastoj izmaglici što se provlači između rita od oblaka.
Iz aleja koje je ubio gràd ne šire se više nikakvi mirisi, a ćudljivi vetar
poigrava se odećom šetača; čas ih tuče otpozadi, po zatiljku, čas
zaševrda pa ih raspali spreda, po licu.

Ovo ti je kao da si na moru, kaže Rejf. On i Ričard hodaju uz
Kromvela, jedan s jedne, drugi s druge strane, i to blizu, kao da im u isti
mah preti opasnost od kitova, pirata i morskih sirena.

Od suđenja je prošlo pet dana. Mnogo se toga otada desilo, ali oni ne
mogu da odole porivu da još jednom popričaju o tim događajima,
razmenjujući slike koje su im ostale u glavama: državni pravobranilac
kako iznosi poslednju tačku optužnice; Mor kako se kliberi pošto se
nekom ćati omakla greška u latinskom; hladna, mirna lica Bolenovih,
oca i sina, na sudijskoj klupi. Ni u jednom trenutku nije Mor podigao
glas; sedeo je u stolici koju mu je Odli bio odredio, pažljiv, glave blago
nagnute ulevo, kao da će da se očeše o rukav.

A lepo se videlo kako se Rič prenuo kad se Mor okrenuo prema
njemu; načinio je korak unazad, pa stao leđima uza sto. – Znam ja tebe,
Riče, iz mladih dana, zašto bih ti sada otkrivao svoje misli? – rekao je
Mor ustavši, a glas mu ključa od prezira. – Poznajem ja tebe još kad si
mlad bio, bekrija i kockar za koga ni u njegovoj rođenoj kući lepu reč
nisu mogli da nađu...

– Svetog mi Julijana! – uzviknuo je na to sudija Ficdžejms; to je, inače,
njegova stara poštapalica. A Kromvel će mu, ispod glasa: – Je l’ dobija
ovim nešto?

Poroti se to nije svidelo: nikad se ne zna šta će se poroti svideti, a šta

ne. Činjenicu da je Mor najednom živnuo protumačili su kao posledicu
šoka i osećanja krivice, sada, kad se suočio s onim što je sâm nedavno
izrekao. Nema, inače, sumnje da su svi oni dobro znali kakav glas Riča
prati. Ali nisu li sklonost piću, kocki i tuči, kad se sve uzme u obzir,
ipak uobičajeniji za jednog mladića nego da, recimo, uzme da posti,
premeće brojanice po rukama i bičuje samog sebe? Morovu tiradu
prekinuo je Norfok, oporim tonom: – Pustite vi kakav je ovaj čovek po
naravi. Šta vi kažete o predmetnoj stvari? Jeste li izgovorili te reči?

Da li je u tom trenutku gazda-Mor odigrao na pogrešnu kartu?
Pokušao je da se pribere, prihvatio je ogrtač koji je počeo da mu klizi s
ramena; kad je to sredio, zastao je načas, primirio se, pa sklopio šake,
pesnicu u pesnicu. – Nisam rekao ono što Rič tvrdi da jesam. Ili, ako i
jesam rekao, iza tih mojih reči nije bilo nikakve zle namere, tako da sam,
sa zakonske strane, čist.

Kromvelu nije promakao prezriv izraz na Parnelovom licu. Nema
ničeg goreg od građanina Londona kome se samo učini da neko od
njega pravi budalu. Odli, ili bilo koji drugi advokat, mogao bi sad da
uzme pa da poroti sve potanko izloži kako jeste i kako biva; tako
advokat i dokazuje ono što hoće da dokaže. Ali ti ljudi ne žele da im
advokati iznose dokaze, oni traže istinu: jesi li ti to rekao, ili nisi?
Džordž Bolen se naginje napred: da li bi zatvorenik mogao da nam
ispriča svoju verziju tog razgovora?

Mor se okreće, nasmejan, kao da bi rekao, e ta ti je dobra, Džordže,
mladi gospodaru. – Ja taj razgovor nisam zapisao. Oduzet mi je pribor
za pisanje, znate. Ni tad ga nisam imao, odneli mi. Jer, ako niste
zaboravili, milorde Rokforde, upravo je iz tog razloga Rič i došao kod
mene, da me liši sredstava kojima bih mogao da ostavim neki pisani
trag.

Rekavši to, ponovo je zaćutao, a pogledao u porotu kao da očekuje
aplauz; i oni su gledali u njega, lica tvrdih kao kamen.

Je li to bila prelomna tačka? Možda bi oni i poverovali Moru budući
da je čovek, što jes’ – jes’, nekada bio lord kancelar, dok je Durko, kao
što svi znaju, obična raspikuća. Nikad se ne zna šta će porota proceniti:
mada je Kromvel, kad je sazivao porotnike, bio, razume se, prilično
ubedljiv. Razgovarao je s njima toga jutra: ne znam kako će se i čime će

se on braniti, ali ne zavaravam se ni najmanje da će se ovo završiti do
podneva; nadam se da ste svi dobro doručkovali. Kad se povučete da
donesete odluku, nemojte žuriti, naravno, ali ako prođe, po mojoj
proceni, dvadeset minuta a vas nema, doći ću da vidim šta ima novo
kod vas. Da otklonim svaku sumnju, u vezi s bilo kakvom sudijskom
odlukom.

Petnaest minuta bilo im je sasvim dovoljno.
I tako sada, u vrtu, te večeri šestog jula, na praznik svete Godelve
(besporočne mlade žene iz Briža koju je zli muž udavio u jezeru),
Kromvel podiže pogled ka nebu, i oseća promenu u vazduhu; neka
vlaga se prišunjala, kao da će jesen. Nejako sunce nakratko je sinulo, ali
su ga onda prekrili oblaci, koji se gomilaju nad kulama i grudobranima,
iz Eseksa ih vetar donosi, a oni samo stignu tu, do grada, i ne mrdaju
nikud, jer tu jenjava vetar što ih goni preko nepreglednih vlažnih polja,
preko kišom natopljenih pašnjaka i nadošlih reka, preko pokislih
zapadnih šuma, i skroz tamo, preko Mora, iz Irske. Ričard podiže šešir
koji mu je pao u zasad lavande, strese kapljice vode s njega, opsuje
jedva čujno. Kiša počinje da prska. – Vreme je da idemo. Moram neka
pisma da pišem.
– Večeras nećeš raditi do u sitne sate.
– Neću, deda-Rejfe. Poješću ’lebac, popiću mleko, pomoliću se, i
pravac krevet. Je l’ mogu večeras da spavam s kucom?
– Nipošto! A jeste li i vi čuli kako neko jurca gore celu noć?
Istina je, nije baš mnogo spavao prethodne noći. Palo mu tako na
pamet, s pogrešne strane ponoći, da je Mor sigurno uspeo da zaspi, ne
znajući da mu je to poslednja noć na zemlji. Nije uobičajeno, sve do
jutra, pripremati osuđenika za izvršenje kazne; i tako, pomislio je
Kromvel, ako sada iko za njega bdije, bdijem ja, sâm.
Žurno ulaze u kuću; vetar zalupi vrata za njima. Rejf uhvati
Kromvela za ruku. Ono Morovo ćutanje, kaže, to, u stvari, nikad nije
bilo ćutanje, je l’ da? Prosto se orilo od izdaje kad Mor ćuti; kad mu
odgovara da cepidlači, on cepidlači, onda malo prigovara, pa opet
sitničari, pa onda malo ubaci one svoje fine dvosmislice... A sve to iz
straha od običnih reči, ili iz uverenja da se običnim rečima uvek
izvitoperi smisao; Morov rečnik protiv našeg rečnika. Postoji i tišina

koja vrvi od reči. Leut u kućištu zadržava note koje je odsvirao. Viola u
žicama čuva štim. Latica miriše i kad uvene, i iz molitve ponekad
kletve samo sipaju; i u praznoj kući, kad izađu oni što u njoj stanuju,
duhovi dižu graju.

Neko – verovatno ne Kristof – stavio je na Kromvelov sto bleštavu
srebrnu vazu s različkom. Tamnoplava boja pri korenu smežuranih
latica podseća ga na svetlost kakva je toga jutra bila; za jul mesec, kasno
svanulo, a nebo sumorno. U pet sati će poručnik Kule poći po Mora.

Odozdo dopiru zvuci glasonoša koji samo pristižu u dvorište. Mnogo
posla ima, valja počistiti za mrtvacem; na kraju krajeva, pomisli on, pa
radio sam to još kao dete, čistio tamo za Mortonovom mladom
gospodom, a ovo je poslednji put da to radim; zamišlja sebe u zoru
kako u kožom obloženu testiju sipa razvodnjeno pivo, pa vrhovima
prstiju pogasi sveće pre nego što će ih odneti u voskarnicu, da ih tamo
pretope.

Iz predvorja dopiru glasovi; pusti, neka ih: on se vraća pismima.
Iguman rulijski traži upražnjeno mesto za svog prijatelja.
Gradonačelnik Jorka piše mu o branama od pruća i zamkama za ribe;
reka Hamber teče bistra i slatka, piše, kao i Uza. Stiže i pismo od lorda
Lajla iz Kalea – neka zamršena priča u kojoj pisac samome sebi
pronalazi opravdanje: i kaže on meni, a onda ću ja njemu, pa opet on
meni...

Tomas Mor stoji pred njim, opipljiviji u smrti nego što je bio za života.
Možda će ubuduće uvek biti tu: okretnog uma i nesalomiv, kakav je bio
onomad pred sudom. Odli se toliko obradovao kad je porota presudila
da je optuženi kriv, da je odmah počeo da čita tekst presude, ne pitavši
osuđenika želi li nešto da kaže; Ficdžejms je morao da ga lupne po ruci,
a i sâm Mor je ustao sa stolice da ga ućutka. Imao je on mnogo toga da
kaže, i glas mu je bio tako živ, ton jedak, a oči njegove, i pokreti, nimalo
nisu odavali čoveka osuđenog na smrt, u očima zakona već mrtvog.

Ali nije u tome bilo ničega novog; bar ne za Kromvela. Ja sledim svoju
savest, rekao je Mor, vi morate slediti svoju. Meni je savest mirna – i sad
ću to otvoreno reći – vaš zakon ništa ne valja (na to Norfok zagrmi na
njega), a autoritet na koji polažete pravo potpuno je neutemeljen (opet

grmi Norfok: „Sad bar ne kriješ zle namere!“). Parnel se smejao,
porotnici su se zgledali, klimali glavama jedan drugome; a dok je pun
Vestminster Hol brujao, Mor je nastavljao dalje, ne obazirući se na
galamu, terajući sa svojom izdajničkom pričom. Moja savest u skladu je
s voljom većine, i stoga znam da me savest ne vara. – Protiv Henrijevog
kraljevstva, uz mene su sva kraljevstva hrišćanskog sveta. Protiv
svakog vašeg biskupa, uz mene je stotinu svetaca. Protiv vašeg
parlamenta, uz mene su sva crkvena vrhovna veća, ne samo ono
današnje, nego hiljadu godina unazad.

Norfok je na to rekao, vodite ga napolje. Gotovo je.
Danas je utorak, osam sati. Kiša dobuje po prozoru. Kromvel je
upravo raspečatio pismo koje mu šalje vojvoda od Ričmonda. Dečko se
žali da u Jorkširu, gde mu je sedište, nema gde da lovi jelene, pa ne
može, je l’ te, ni prijateljima da priušti razonodu. O, jadni mali
vojvodice, pomisli Kromvel, kako boli da ti ublažim? Da ti nađem
negde onu Gregorijevu udovicu s crnim zubima, onu kojom je hteo da
se ženi; ona ima lovište puno jelena, pa bi možda i naš gospodičić
izvoleo razvesti se od Norfokove kćerke i uzeti udovicu? Odlaže
Ričmondovo pismo na stranu, jedva se uzdržavši da ga ne baci na
patos; čita dalje. Car je na čelu flote isplovio sa Sardinije, plovi ka Siciliji.
Neki sveštenik iz Sent Meri Vulčerča tvrdi da je Kromvel sektaš i ni
najmanje ga se ne plaši: budala. Lord Hari Morli šalje mu hrta. Stižu i
vesti o izbeglicama koje su pohrlile iz minsterske oblasti; neki su se
zaputili ka Engleskoj.
Odli je rekao: – Zatvoreniče, sud će zamoliti kralja da vam ukaže
milost u pogledu načina pogubljenja. – A onda se nagnuo bliže
Kromvelu: prvi sekretaru, jeste li mu dali neko obećanje? Nisam, života
mi moga; ali zacelo će kralj biti blagorodan prema njemu? Norfok će na
to, Kromvele, da li bi ti probao da ga zamoliš? Tebe će poslušati; a ako
neće, doći ću ja lično da ga molim. Vidi čuda: Norfok traži milost za
nekoga? Kromvel je podigao pogled, da vidi kako odvode Mora, ali
ovoga već nije bilo: visoki stražari s helebardama zatvorili su za njim
prolaz, a dole, na Temzi, čeka ga čamac. Mora da mu to dođe kao kad
ideš kući: poznata soba s uskim prozorom, sto na kojem nema papira,
svećnjak, navučen kapak.

Prozor klepeće; Kromvel se prene, pa pomisli: moraću da navučem
rezu preko kapka. Taman što je ustao to i da uradi, kad eto Rejfa, ulazi
s knjigom u ruci. – Ovo je molitvenik koji je Mor imao kod sebe u
poslednjem času.

Kromvel ga razgleda. Sva sreća te nije umrljan krvlju. Hvata knjigu
za riknu pa protrese knjigu, da vidi hoće li nešto da ispadne iz listova. –
Već sam to uradio – kaže Rejf.

Mor je u knjizi napisao svoje ime. Neke rečenice u tekstu su
podvučene: Grehe moje mladosti ne pamti. – Šteta što je on upamtio grehe
iz mladosti Ričarda Riča.

– Da pošaljem ovo gospi Elis?
– Nemoj. Mogla bi pomisliti da je ona jedan od tih grehova. – Ta žena
je već dovoljno toga pretrpela. U poslednjem svom pismu muž se nije
čak ni oprostio od nje. Kromvel sklapa knjigu. – Pošalji je Meg.
Verovatno ju je njoj i namenio.
Cela kuća se ljulja oko njega; vetar pod strehom, vetar u dimnjacima,
ubitačna promaja što vuče ispod svakih vrata. Dovoljno je hladno da
podložimo vatru, kaže Rejf, da se pobrinem ja za to? Kromvel odmahne
glavom. – Kaži sutra ujutro Ričardu da ode do Londonskog mosta i
tamo potraži čuvara. Gospođa Roper će otići njemu i zamoliti ga da joj
dâ očevu glavu kako bi je sahranila. Neka čovek primi što mu Meg
ponudi, i nek’ vidi tamo da je niko ne ometa. I nek’ drži jezik za
zubima.
Jednom u Italiji, kad je bio mlad, priključio se grobarima. Ne javlja se
čovek za taj posao dobrovoljno; prosto ti kažu, uradi to. Vezali su krpe
preko usta pa ukopali drugove u neosveštano tlo; otišli su odatle s
vonjem truljenja na čizmama.
Šta je gore, razmišlja on, da ti kćeri umru pre tebe, ili da ostanu pa da
skupljaju ono što je od tebe ostalo?
– Ima nešto... – Namršti se s visine na one papire. – Šta sam ja to
zaboravio, Rejfe?
– Da večerate?
– Kasnije ću.
– U vezi s lordom Lajlom?
– Već sam se pozabavio lordom Lajlom. I rekom Hamber. I onim

sveštenikom klevetnikom iz Meri Vulčerča; pa dobro, njime se i nije
zabavio, odložio je njegovo pismo na gomilu. Smeje se. – Znaš šta mi je
sad potrebno? Potrebna mi je ona mašina za pamćenje.

Gvido je, priča se, otišao iz Pariza. Zbrisao je u Italiju ostavivši
mašinu tek dopola završenu. Kažu da, pre nego što će pobeći,
nedeljama nije ni progovarao niti jeo. Oni blagonakloni kažu da je
poludeo, da ga je prestravila moć naprave koju je sam stvorio; da je pao
u bezdan božanskog. Oni, pak, koji mu ne misle dobro tvrde da su se
demoni uvukli u pukotine i naprsline te naprave, i toliko ga preplašili
da je pobegao usred noći, u košulji, ne stigavši čak ni koru hleba i
krišku sira da ponese za put; i knjige je ostavio, i čarobnjačku odoru.

Nije nemoguće da su iza Gvida u Francuskoj ostali neki zapisi. Za
određenu nadoknadu mogli bi se oni i dobiti. Ne bi bilo neizvodljivo
poslati za njim u Italiju ljude; ali čemu to? Vrlo je verovatno, pomisli on,
da nikada nećemo ni saznati šta je on to zapravo pronašao. Možda
štamparsku presu koja sama piše knjige? Um koji promišlja samoga
sebe? Ako ja tu napravu nemam, bar znam da je nema ni kralj
Francuske.

Uzima pero. Zevne, pa odloži, ipak, pero, a onda ga opet uzme.
Mrtvog će me jednog dana pronaći za stolom, pomisli, kao pesnika
Petrarku. Pesnik je napisao mnoga neposlata pisma: pisao je Ciceronu,
koji je umro hiljadu dvesta godina pre nego što je Petrarka rođen. Pisao
je Homeru, koji možda nikad nije ni postojao; ali meni je sasvim
dovoljno to što moram da se bakćem lordom Lajlom, zamkama za ribe i
carevim ratnim galijama što se prevrću po Sredozemnom moru.
Između dva umakanja pera, piše Petrarka, „između dva umakanja
pera, prođe vreme: a ja žurim, teram se, brzam u smrt. Umiremo
neprestano – ja dok pišem, ti dok čitaš, a ostali dok slušaju ili drže uši
zapušene; svi oni umiru.“

Uzima drugu hrpu pisama. Neki Betkok traži dozvolu da uveze
stotinu bačvi sača.171 Hari Persi se ponovo razboleo. Jorkširske vlasti
pohvatale bundžije, pa ih podelile na one koji će biti optuženi za
izazivanje nereda i ubistvo iz nehata, s jedne, i one kojima će biti
suđeno za ubistvo i silovanje, s druge strane. Silovanje, reče? Otkad
nemiri izazvani oskudicom hrane podrazumevaju i silovanje? Ali, da,

zaboravih, Jorkšir je to.
– Rejfe, donesi mi kraljevu maršrutu. Još to da proverim, i završio

sam s ovim. Mogli bismo, cenim, da poslušamo malo muziku pre
spavanja.

Ceo dvor seli se ovog leta na zapad, jaše se sve do Bristola. Kralj je
spreman za polazak, iako pada kiša. Na put se kreće iz Vindzora, pa
onda prolaze kroz Reding, Misenden, Abingdon, kroz ceo Oksfordšir,
gde će – nadamo se – kako se budu udaljavali od Londona, i
raspoloženje odmah početi da im se popravlja; ako seoski vazduh učini
svoje, kaže Kromvel Rejfu, kraljica će se vratiti s velikim stomakom. A
Rejf će na to, pitam se samo kako kralj svaki put iznova može da se
nada. Da je iole slabiji, već bi ga nada izmorila.

– Ako bismo iz Londona krenuli osamnaestog, mogli bismo da ih
stignemo u Sudliju. Hoćemo tako?

– Bolje da krenemo dan ranije. Imajte u vidu u kakvom su stanju
putevi.

– Nema prečica, znači? – Ovoga puta Kromvel reke neće prelaziti na
jazovima, već preko mostova, i uprkos svojim sklonostima, držaće se
glavnih puteva; dobro će mu, pri tom, doći one bolje mape. Još tamo, u
kardinalovo vreme, pitao se on da li, možda, tog poduhvata da se
latimo? Postoje takve mape; zamkovi načičkani po poljima, sve s
grudobranima, lepo iscrtani mastilom, s lovištima i revirima
obeleženim čupavim drvoredima, s nacrtanim rogatim jelenima i
nakostrešenim divljim veprovima. Nije ni čudo, stoga, što je Gregori
Nortambriju pobrkao s Antilima, jer te mape, s praktičnog stanovišta, u
koječemu oskudevaju; ne pokazuju ti, na primer, gde je sever. A
svakom bi koristilo da zna gde su mostovi, i da uz mapu dobije i
podatak o razdaljini, recimo, između dva mosta. Svakom bi koristilo da
zna koliko je u tom trenutku daleko od mora. Nevolja je, međutim, u
tome što su sve te mape uvek prošlogodišnje. Engleska je zemlja koja se
neprestano stvara iz početka; voda izjeda litice i jede sprudove, ključaju
izvori, izbijaju iz jalovice. Predeli se menjaju dok se krećemo kroz njih, a
s njima i sve naše povesti koje nas prate u stopu; lica pokojnika stapaju
se s nekim drugim licima, kao što venac brdâ uranja u maglu.

Kromvel je bio mali dečak od svojih, otprilike, šest leta kad je šegrt

njegovog oca pravio eksere od odbačenog metala: obične eksere, s
ravnim glavicama, tako mu je momak rekô, da se zakucavaju poklopci
na mrtvačkim sanducima. I onda je gledao te eksere u ognju, usijane,
jarkonarandžaste. – Zašto li mi to zakucavamo mrtve?

Onaj momak jedva da je zastao, udarajući čekićem glavicu po
glavicu, svaku po dvaput, precizno. – Zato da te grozne matore hulje ne
poiskaču napolju i ne počnu da nas jure.

Danas zna da nije tako. Živi su ti koji se okreću pa ganjaju mrtve.
Dugačke kosti i lobanje istresaju iz pokrova, a onda reči, nalik kamenju,
ubacuju u ta čegrtava usta: mi smo ti koji objavljuju ono što su oni
napisali, mi smo ti koji ponovo ispisuju stranice njihovih života. Preko
Tomasa Mora pronela se glasina da se Mali Bilni, lancima sputan na
lomači, odrekao svoje vere kad su pod njim zapalili vatru. Nije Moru
bilo dovoljno što je Bilniju oduzeo život; i smrt je morao da mu oduzme.

Danas, eto, Hemfri Monmaut, trenutno na dužnosti londonskog
šerifa, prati na gubilište Tomasa Mora. Monmaut je i suviše dobar
čovek da bi se naslađivao ovim obrtom sudbine. Ali možda mi možemo
da se naslađujemo umesto njega?

Eno Mora na stratištu; vidi ga Kromvel sada. Umotan je u sivi ogrtač
od grubog sukna koji je – seća se Kromvel – svojevremeno pripadao
Morovom slugi Džonu Vudu. Govori nešto dželatu, očigledno
pokušava da se našali dok briše sitne kišne kapi s lica i brade. Skida
onda ogrtač, čiji je porub već sasvim mokar od kiše. Klekne, a usne mu
se pomiču u poslednjoj molitvi.

Kao i svi ostali svedoci, Kromvel se umota u ogrtač i klekne. Na
mučan zvuk kad sekira zapara meso, on brzo podigne glavu. Telo kao
da je odskočilo unazad od siline udara, pa se presamitilo nalik kakvoj
hrpi odbačene odeće – unutar koje, on to zna, život i dalje pulsira.
Kromvel se prekrsti. Prošlost, teška, promiče kroz njega, kao zemlja da
se pomera.

– Kralj, dakle – kaže. – Iz Glostera da udari pravo na Tornberi. A onda
kuća Nikolasa Pojnca u Ajron Aktonu: zna li Pojnc u šta se upustio?
Odatle, zatim, do Bromema...

Baš onomad, prošle godine, neki učen čovek, stranac, napisao hroniku
Britanije, a o kralju Arturu ni jedne jedine reči, na temelju pretpostavke

da on nikada nije ni postojao. Dobra mu pretpostavka, ako drži vodu; a
Gregori kaže, ne, ne, greši taj. Jer da je čovek u pravu, šta bi bilo s
Avalonom? Šta bi bilo s mačem u kamenu?

Kromvel podiže pogled. – Rejfe, jesi li ti srećan?
– S Helen? – Rejf pocrveni. – Jesam, gospodine. Nikad na ovom svetu
nije bilo srećnijeg od mene.
– Znao sam da će tvoj otac aminovati taj brak čim nju vidi.
– Za sve to vama može da se zahvali, gospodine.
Od Bromema – gde smo evo, sada, početkom septembra – pravac
Vinčester. A onda od Bišops Voltama do Altona, pa od Altona do
Farnema. Kako odmiču, on sve ucrtava u mapu. Cilj je da se kralj vrati
u Vindzor do početka oktobra. Kromvel se ne razdvaja od mape, još u
fazi nacrta; Engleska pod mastilom što rominja; tu mu je i kalendar, na
brzinu nažvrljan. – Izgleda da ću imati četiri-pet dana na raspolaganju.
Pa dobro. Ko to kaže da ja nikad ne idem na odmor?
Ispred mesta gde piše „Bromem“, nacrta on tačku na margini, pa
preko cele strane povuče dugačku strelicu. – E sad, pre nego što
krenemo za Vinčester, imamo malo slobodnog vremena, i ja se nešto
mislim, Rejfe, što ne bismo lepo posetili Simorove?
Pa to i zapiše.
Početak septembra. Pet dana. Vulf Hol.

Autorkina beleška

U pojedinim delovima srednjovekovne Evrope nova godina je
zvanično počinjala 25. marta, na praznik Blagovesti; veruje se da
je na taj dan anđeo objavio Mariji da nosi dete Isusa. Već 1522. godine
Venecija je usvojila prvi januar kao datum kad počinje nova
kalendarska godina, a druge evropske zemlje u tome su je sledile s
manjim ili većim vremenskim razmakom, s tim što im se Engleska
priključila tek 1752. U ovoj knjizi, kao i u većini drugih pripovesti,
godine počinju od prvog januara, koji se u to doba slavio kao jedan od
dvanaest dana Božića, pri čemu su upravo na taj dan ljudi razmenjivali
poklone.

Majordom Džordž Kevendiš po smrti Volsijevoj povukao se u
unutrašnjost zemlje i godine 1554, kad je Meri stupila na presto,
započeo je rad na knjizi Život i smrt Tomasa Volsija, pokojnog kardinala.
Knjiga je doživela mnoga izdanja, a može se naći i u onlajn verziji, s
izvornom ortografijom. Nije taj tekst uvek tačan, ali je to svakako jedna
veoma dirljiva, neposredna i pitka pripovest o Volsijevoj karijeri, kao i o
udelu Tomasa Kromvela u njoj. Očigledan je uticaj koji je ovo delo
imalo na Šekspira. Kevendiš je na knjizi radio četiri godine, a umro je
upravo kad je na presto sela Elizabeta.

Zahvalnost

Ž elela bih da zahvalim Delit Nil za velški, Lesli Vilson za nemački i
jednoj dami iz Norfoka za flamanski jezik. Guadi Abale što mi je
pozajmila jednu pesmu. Džudit Flanders što mi je pomogla kad sama
nisam umela da dođem do Britanske biblioteke. Doktoru Kristoferu
Heju što me je pozvao na veličanstvenu večeru u Volsijevom Holu u
Crkvi Hristovoj. Džen Rodžers, s kojom sam zajedno hodočastila u
Kenterberi i popila piće kod Kranmerove vojske u Asloktonu. Džeraldu
Makivenu što me je vozao naokolo i imao strpljenja za moje fiks-ideje.
Svom agentu Bilu Hamiltonu i svojim izdavačima za to što su me
podržavali i bodrili. I, iznad svih, doktorki Meri Robertson; ona se, kao
žena od nauke, bavila činjenicama iz Kromvelovog života, ali me je
hrabrila i sve svoje stručno znanje stavila mi na uvid dok sam radila na
ovom književnom delu, a isto tako je umela da mi progleda kroz prste
za sva ona moja trapava nagađanja; bila je, usto, dovoljno ljubazna da
oda priznanje portretu koji sam na kraju iznedrila. Ovu knjigu
posvećujem njoj, uz svu svoju zahvalnost i ljubav.

Beleška o autoru

Hilari Mantel je objavila jedanaest knjiga, među kojima i romane A
Place of Greater Safety, Giving Up the Ghost i, od skorašnjih naslova, delo
Beyond Black, koje se 2006. godine našlo u najužem izboru za nagradu
Orindž.

1 Tadašnju Nizozemsku ne treba brkati s potonjom Holandijom. (Prim.
prev.)
2 Papska tijara, ili triregnum, stilizovana biskupska kapa (mitra) s tri
krune. (Prim. prev.)
3 Peta knjiga Starog zaveta. (Prim. prev.)
4 Treća knjiga Starog zaveta i jevrejske Tore. (Prim. prev.)
5 Deo starog Londona, nazvan po avgustinovcima, pripadnicima
monaškog reda svetog Avgustina. (Prim. prev).
6 Svetinja u dvorištu londonske katedrale svetog Pavla. (Prim. prev.)
7 Grubo vuneno sukno nazvano po selu Kersi u Safoku, u Engleskoj.
(Prim. prev.)
8 Misli se na denga groznicu, zvanu i „kostolomka“. (Prim. prev.)
9 Hanza, ili Hanzeatska liga, moćan trgovački savez nemačkih gradova
osnovan 1358. (Prim. prev.)
10 Imanje u neposrednoj blizini Vestminsterske palate koje je
Nadbiskupija Jorka kupila još 1240. godine; za vreme kardinala Volsija
na mestu postojeće građevine nikla je čuvena palata Vajthol. (Prim.
prev.)
11 Strazbur. (Prim. prev.)
12 Vrsta tkanine. (Prim. prev.)
13 Lat.: kralj Henri. (Prim. prev.)
14 Paket zakona uvedenih u XIV veku da se ograniči uticaj Svete stolice
na vladara Engleske. (Prim. prev.)
15 Fr.: metalno kuhinjsko posuđe. (Prim. prev.)
16 Vilijam Voram (oko 1450–1532), nadbiskup od Kenterberija, cenjen i
kao vešt diplomata. (Prim. prev.)
17 Katbert Tenstal (1474–1559), ugledni engleski sveštenik, u dva
navrata biskup Durama. (Prim. prev.)
18 Po kralju Ludu, koji je 73. godine pre n. e., na mestu današnje
prestonica Velike Britanije, a gde je dotad bila Nova Troja, podigao
naseobinu nazvanu Caer-Lud, tj. Ludov grad. (Prim. prev.)
19 Autorki se potkrala greška; estoc je mač dugog, tankog, izrazito

zašiljenog sečiva; reč ima i priloško značenje nasumce, što etimološki
ukazuje da je ovo hladno oružje ipak najverovatnije korišćeno u
bliskom kontaktu s neprijateljem. (Prim. prev.)
20 Fr.: Nije to važno, to ništa ne menja. (Prim. prev.)
21 Kardinal hoće da kaže: da smo s one strane Lamanša, u Francuskoj.
(Prim. prev.)
22 Dekan Džon Kolet (1467–1519), engleski sveštenik, teolog i
prosvetitelj. (Prim. prev.)
23 Kćerka je španskih vladara Ferdinanda II od Aragona i Izabele I
Kastiljske. (Prim. prev.)
24 Fr.: eto; i eto. (Prim. prev.)
25 Lat.: sudor anglicus, engleski znoj, tajanstvena, izrazito zarazna bolest
koja je, počev od 1485. godine, u čitavom nizu epidemija pogodila prvo
Englesku, a potom i kontinentalni deo Evrope. (Prim. prev.)
26 Engl.: Field of the Cloth of Gold – naziv dat mestu Balingemu, na
krajnjem severu Francuske, gde su od 7. do 24. juna 1520. vođeni
razgovori između kralja Henrija VIII i kralja Fransoe I. (Prim. prev.)
27 Najstariji naziv za najveće britansko ostrvo. (Prim. prev.)
28 Bitka kod Aženkura, na severu Francuske, jedna od najkrvavijih u
Stogodišnjem ratu. (Prim. prev.)
29 Veliki okršaj kuća Jork i Lankaster koji se odigrao 2. februara 1461. u
Herifordširu. (Prim. prev.)
30 Igra reči: tašta Tomasa Kromvela zove se Mersi (Mercy), što znači
milost, milosrđe. (Prim. prev.)
31 Fr: nameštam, popravljam; šahista ima pravo da dodirne figuru na
tabli ako prethodno upotrebi ovaj francuski izraz. Ukoliko ne najavi,
važi pravilo „taknuto – maknuto“. (Prim. prev.)
32 Fr.: izgubljen, propao. (Prim. prev.)
33 Zvanična londonska rezidencija nadbiskupa kenterberijskog. (Prim.
prev.)
34 Mešavina aromatičnih supstanci koje čuvaju od zaraze. (Prim. prev.)
35 Misli se na tradicionalnu prolećnu svetkovinu (engl.: maypole). (Prim.
prev.)

36 Martin Luter. (Prim. prev.)
37 Zdanje koje je, u razna vremena, imalo funkciju zamka, palate i

porodične kuće. (Prim. prev.)
38 Lat.: u iščekivanju sudske presude. (Prim. prev.)
39 Doslovno „crni fratri“ (priorat domin. fr.); po njima je nazvan deo

centralnog Londona. (Prim. prev.)
40 Uzan žaket s velikom kragnom kakav se u zapadnoj Evropi nosio od

XIV do XVII veka. (Prim. prev.)
41 Engl.: grace – gracioznost, ljupkost. (Prim. prev.)
42 Lat.: drugi kralj. (Prim. prev.)
43 Sedište okruga Somerset. Autorka hoće da kaže da je Rejf Kromvelu

isposlovao mesto tauntonskog zastupnika u britanskom parlamentu.

(Prim. prev.)
44 Fr.: slava. (Prim. prev.)
45 Dana 29. decembra 1503, na reci Gariljano, odigrala se bitka između

španske i francuske vojske. (Prim. prev.)
46 Fr.: rekla-kazala. (Prim. prev.)
47 Engl: marlinspike – sprava za uplitanje konopca; na brodovima

majstori za čvorove. (Prim. prev.)
48 Tradicionalna svetkovina pretvorila se 1517, u Londonu, u surov

obračun sa strancima. (Prim. prev.)
49 Starinski engleski izraz za sifilis. (Prim. prev.)
50 Fr.: lov. (Prim. prev.)
51 Nadimak francuskog kralja Fransoe I (1494–1547). (Prim. prev.)
52 Lat.: uz neophodne izmene. (Prim. prev.)
53 Biskupska kapija; naziv ulice i četvrti u istočnom delu centralnog

Londona. (Prim. prev.)
54 Lat.: jedinstven, jedan jedini, samosvojan sâm svoj tvorac. (Prim.

prev.)
55 Fr.: Depeše, stalno te depeše. (Prim. prev.)
56 Fr.: O, pa to je Jevrejin Lutalica. (Prim. prev.)
57 Jevreji su bili izrazito omraženi u zapadnoj Evropi toga doba, a i

ranije. (Prim. prev.)
58 Fr.: hajdete. (Prim. prev.)
59 Začin od osušenog vlaknastog omotača muskatnog orašćića. (Prim.

prev.)
60 Fr.: dragi ste, lepo od vas. (Prim. prev.)
61 Fr.: okovane majmune. (Prim. prev.)
62 Fr.: dakle, znači, dobro onda. (Prim. prev.)
63 „Skaramela u rat ide, / Koplje i štit mu se vide. / Tra-ta-ta...“;

odlomak iz italijanske pesme „Skaramela u rat ide“ poznatog

francusko-flamanskog renesansnog kompozitora Žoskena de Prea.

(Prim. prev.)
64 Ital.: Skaramela terevenči. (Prim. prev.)
65 Pokaznica, monstranca ili ostenzorij, u katoličkim bogomoljama

posuda u kojoj se drži hostija. (Prim. prev.)
66 Retko zvanje koje Rimokatolička crkva dodeljuje pojedinim svecima i

crkvenim velikodostojnicima čija su pisana dela i propovedi održane za

života svojom porukom i snagom nadrasli vreme u kojem su nastali.

(Prim. prev.)
67 Vilijam Grosin (1446?–1519), engleski naučnik i prosvetitelj. (Prim.

prev.)
68 Tomas Linakr (1460–1524), engleski humanista i lekar. (Prim. prev.)
69 Ser Ričard Empson i ser Edmund Dadli, ministri i važni ljudi iz doba

Henrija VII. (Prim. prev.)
70 Zlatna legenda, zbirka apokrifnih jevanđelja. (Prim. prev.)
71 Smrt Arturova, ep ser Tomasa Malorija (oko 1405–1471). (Prim. prev.)
72 Lat.: pravo da se pokrene sudski postupak. (Prim. prev.)
73 Gordijski čvor (ili turski), poznat kao izrazito zamršen, nazvan po

varoši Gordu. (Prim. prev.)
74 Pomoćnik šerifa, visoki zvaničnik tadašnjih organa reda, preteče

potonje policije. (Prim. prev.)
75 Aluzija na najpoznatije delo Tomasa Mora. (Prim. prev.)
76 Fr.: bez glave. (Prim. prev.)

77 Fr.: tako će biti. (Prim. prev.)
78 Reč „ap“ na kimrijskom, tj. velškom jeziku, znači „od“. (Prim. prev.)
79 Igra reči: engleski pridev muddy (izg.: madi) znači kaljav, blatnjav.

(Prim. prev.)
80 Autorka misli na luterane. (Prim. prev.)
81 Zamak Pontefrakt istorija pamti kao mesto gde je, navodno, ubijen

kralj Ričard II. (Prim. prev.)
82 Izraz „Nesova košulja“ je iz živopisnog helenskog mita o kentauru

Nesu i Heraklu. (Prim. prev.)
83 Engleska kraljevska palata u Griniču. (Prim. prev.)
84 Sud u Vestminsteru, tako nazvan navodno po zvezdama oslikanim

na tavanici. (Prim. prev.)
85 Deo jugoistočnog Londona. (Prim. prev.)
86 Simbol stradanja Katarine iz Aleksandrije, hrišćanske mučenice iz IV

veka. (Prim. prev.)
87 Delovi svešteničke odežde. (Prim. prev.)
88 Vilijam Sendis (1470–1540), engleski diplomata, lord komornik i

miljenik Henrija VIII. (Prim. prev.)
89 Ser Vilijam Paulet (1483–1572), engleski aristokrata, jedno vreme

državni sekretar. (Prim. prev.)
90 Braća Portinari, bankarski agenti ugledne firentinske porodice Mediči

u Flandriji. (Prim. prev.)
91 Lat.: Uistinu, pristoji se i valja se, prikladno je i hvale vredno...; reči kojima

počinje misa. (Prim. prev.)
92 Fr.: žrtva predrasude. (Prim. prev.)
93 Došašće, ili Advent, period koji počinje četiri nedelje uoči Božića.

(Prim. prev.)
94 Fr.: prava ljubav. (Prim. prev.)
95 Engl.: bolster – potporni stub; u prenosnom smislu, orijaš, grdosija.

(Prim. prev.)
96 Ugledna advokatska komora u henrijevskoj Engleskoj. (Prim. prev.)
97 Kristofer Sent Džerman (oko 1460–1540/41), ugledni engleski pravni

pisac i erudita. (Prim. prev.)
98 Fr.: monseigneur – titula članova vladarskih kuća (sem vladara) i
crkvenih velikodostojnika. (Prim. prev.)
99 Tradicionalna engleska poslastica, od punomasnog mleka ili pavlake,
s malo vina ili jabukovače. (Prim. prev.)
100 Fr.: Gazda-Kromvele, pomagajte. (Prim. prev.)
101 Izrazom loler označavani su pripadnici raznih sekti i paganskih
kultova. (Prim. prev.)
102 Vilijam Pito (1485–1558), profesor matematike, kardinal i papski
legat u Engleskoj. (Prim. prev.)
103 Luka Pačoli (1446–1517), franjevački fratar, matematičar,
savremenik i saradnik Leonarda da Vinčija. (Prim. prev.)
104 Lat.: Pro tempore (skr. pro tem), privremeno, za sada, do daljeg. (Prim.
prev.)
105 Italijanski stil u arhitekturi iz XVI veka. (Prim. prev.)
106 Deo starog Londona. (Prim. prev.)
107 Junker – pripadnik zemljoposedničkog plemstva u Pruskoj. (Prim.
prev.)
108 Kromvel misli na lik Venere na čuvenoj slici Primavera Sandra
Botičelija. (Prim. prev.)
109 Fr.: duh, um, narav. (Prim. prev.)
110 Lat.: Corpus Christi – praznik koji se u zapadnom hrišćanstvu
obeležava šezdeset dana posle Uskrsa; uz gozbu i razne svečanosti,
uobičajeno je i izvođenje pozorišnih komada s predmetnom tematikom.
(Prim. prev.)
111 Lat.: Ovo je telo moje. (Prim. prev.)
112 Novčić od četvrt penija. (Prim. prev.)
113 Fr.: slave, svetkuju. (Prim. prev.)
114 Lat.: Te Deum Laudamus (Tebe boga slavimo), ranohrišćanska
molitvena himna. (Prim. prev.)
115 Žičani instrument nastao po uzoru na arapski rebab i vizantijsku
liru. (Prim. prev.)

116 Vrste plesova. (Prim. prev.)
117 Fr.: avaj. (Prim. prev.)
118 Fr.: zvanična ljubavnica. (Prim. prev.)
119 Fr.: Kurvo! (Prim. prev.)
120 Edvarda Staford (1478–1521), treći vojvoda od Bakingema, osuđen

na smrt i spaljen. (Prim. prev.)
121 Najpoznatije delo Baltazara Kastiljonea (1478–1529). (Prim. prev.)
122 Ital.: sprezzatura – sofisticirana prirodnost, utrenirana spontanost.

(Prim. prev.)
123 Engl.: Pale of Calais – današnji francuski departman Pa de Kale;

istorijska oblast na krajnjem severoistoku Francuske koja je do 1558.

godine bila pod upravom Kraljevine Engleske. (Prim. prev.)
124 Graje, ili Forkide, tri sestre iz grčke mitologije; imale su samo jedno

oko i jedan zub. (Prim. prev.)
125 Lek za sifilis. (Prim. prev.)
126 Vrste plesa. (Prim. prev.)
127 Arapska uzrečica, sa značenjem „hvala bogu“. (Prim. prev.)
128 Fr.: molim vas, žurim. (Prim. prev.)
129 Misli se na Vingfild, selo u Safoku. (Prim. prev.)
130 Engleska mera za dužinu; 0,914 metara. (Prim. prev.)
131 Fr.: kralj Henri i Velika kurva. (Prim. prev.)
132 Fr.: tražim milorda Kremijela. (Prim. prev.)
133 Fr.: nije bitno. (Prim. prev.)
134 Fr.: kod vas. (Prim. prev.)
135 Žan de Dentvil (1504–1555), francuski diplomata poznat po životnoj

maksimi Memento mori. (Prim. prev.)
136 Lat.: ne očajavajte. (Prim. prev.)
137 Ital.: muško. (Prim. prev.)
138 Lat.: Idite, misa je završena. (Prim. prev.)
139 Engl.: dame – britanska titula koja se dodeljuje ženama za posebne

zasluge. (Prim. prev.)

140 Stara engleska viteška titula. (Prim. prev.)
141 Deo južnog Londona. (Prim. prev.)
142 Preteča Časnog reda od Bata; ovaj viteški red zapravo je osnovan tek

1725. godine. (Prim. prev.)
143 Lat.: kraljica. (Prim. prev.)
144 Žorž de Selv (1508–1541), francuski naučnik, diplomata i sveštenik.

(Prim. prev.)
145 Lat.: neka bude svetlost. (Prim. prev.)
146 Andreas Osijander (1498–1552), nemački luteranski teolog i mistik.

(Prim. prev.)
147 Vrste plesa, odnosno plesnog koraka. (Prim. prev.)
148 Nem.: moli se; na molitvi. (Prim. prev.)
149 Lat.: čvrsto tlo; kopno. (Prim. prev.)
150 Fr.: zbogom i srećan put. (Prim. prev.)
151 Fr.: da primi udarac. (Prim. prev.)
152 Nikolo Makijaveli (1469–1527). (Prim. prev.)
153 Ital.: nužda, potrebe. (Prim. prev.)
154 Fr.: izvan stroja. (Prim. prev.)
155 Ital.: od pečuraka. (Prim. prev.)
156 Ričard III zvani „Grbavi“ (1452–1485), poslednji kralj Engleske iz

kuće Plantageneta. (Prim. prev.)
157 Fr.: trudna. (Prim. prev.)
158 Lat.: Ko će čuvati čuvare; stih rimskog pesnika Juvenala. (Prim.

prev.)
159 Lat.: voda života, rakija. (Prim. prev.)
160 Fr.: dragi gospodaru. (Prim. prev.)
161 Fr.: prilično dobar. (Prim. prev.)
162 Ekvivalent vladike kod pravoslavaca. (Prim. prev.)
163 Nem.: da. (Prim. prev.)
164 Igra reči: prevod imena Klarisija glasio bi „jasna“, „razgovetna“,

„prozirna“. (Prim. prev.)

165 Luka Kranah Stariji (1472–1553), nemački slikar i grafičar, Luterov

blizak prijatelj. (Prim. prev.)
166 Vrsta kratke puške. (Prim. prev.)
167 Lat.: procena vrednosti crkvene imovine. (Prim. prev.)
168 Fr: fini, dobar. (Prim. prev.)
169 Fr.: kralj. (Prim. prev.)
170 Fr.: zašto. (Prim. prev.)
171 Sač, ili sinj (sinjavica), trava svetog Filipa; biljka iz koje se dobija

plava boja. (Prim. prev.)