Hilari Mantel - Vucje leglo

stvar u svoje ruke“, rekao mi je, „i upropasti sve što se upropastiti
može.“

– Da upropasti? – Džoen je zinula; vojvodine reči valjaće se kroz Ulicu
Grejsčerč, sve dole do reke, pa preko mosta, dok ih našminkane dame
sautorčke ne počnu da prenose od usta do usta, kao kakve čireve; ali
takvi su ti Hauardovi, takvi su Bolenovi; s njima ili bez njih, i London i
čitav svet ubrzo će saznati kakva je Ana u duši.

– Ona podjaruje kralja – kaže Kromvel. – Žali mi se da mu Katarina
nikada nije govorila takve stvari kakve mu Ana govori. Kaže Norfok: ni
psu se ne govore takve stvari kakve ona govori kralju.

– Isuse! Čudo jedno pa ne uzme da je išiba.
– Možda i hoće, kad se venčaju. Vidi, ako Katarina povuče tužbu u
Rimu, ako njen slučaj bude razmatran u Engleskoj, ili ako papa na kraju
ipak udovolji kraljevim željama, onda svega ovoga – svega ovoga o
čemu ti pričaš – neće ni biti, biće samo... – Rukama čini lagan pokret
unazad, kao da umotava pergament. – Ako Klement jednog jutra, a da
se još nije pošteno ni razbudio, sedne za svoj radni sto i levom rukom
potpiše neko parče hartije koje pre toga nije ni pročitao, ko će da ga
krivi? A ja ću ga onda ostaviti, mi ćemo ga ostaviti, na miru, neka mu
njegovi prihodi, neka mu njegova vlast, jer Henriju je sada samo do
jednoga stalo, a to je da Ana legne u njegov krevet; ali vreme prolazi, i
on već počinje da razmišlja, veruj na reč, i na neke druge stvari koje bi
mu dobro došle.
– Da. Kao, recimo, to da sve bude po njegovom.
– On je kralj. Navikao je da bude po njegovom.
– A ako se papa zainati?
– Onda će da moljaka za svoje prihode.
– Zar bi kralj uzimao novac od hrišćana? Kralj je bogat.
– Nisi u pravu. Kralj je siromašan.
– O... Je li i sâm toga svestan?
– Ne mogu pouzdano da tvrdim da kralj zna odakle mu novac stiže, i
kuda odlazi. Dok je moj kardinal bio u životu, nijednom nije zatražio ni
jedan jedini dragulj da ukrasi kapu, niti konja, niti lepu kuću. Henri
Noris mu čuva buđelar, ali pri tom ume i previše da zagrabi, ako mene
pitaš. Henri Noris mi – kaže joj on pre nego što Džoen stigne bilo šta da

ga pita – zagorčava život. – Uvek je taj Noris sa Anom kad bih morao s
njom da se vidim nasamo, doda Kromvel u sebi.

– Henri bi, kad ogladni, mogao da dođe i ovamo. Ne taj Henri Noris.
Mislim na našeg ubogog kralja Henrija. – Džoen ustane; pogleda se u
staklu; pogne glavu, kao da se postidela vlastitog odraza, pa menja
izraz lica, postaje naoko vedrija, znatiželjnija, opuštenija, manje lična;
Kromvelu ne promakne kad ona malčice podigne obrve, zakrivi usne u
uglovima. Mogao bih da je naslikam, razmišlja on; kad bih umeo.
Toliko je dugo već gledam; ali gledanje ne može da vrati mrtve, što
upornije gledaš, to oni brže i dalje od tebe odmiču. Nikada se nije ni
nadao da mu se Liz Vajkis smeši s neba dok gleda šta on dole radi s
njenom rođenom sestrom. Ne, misli on, ja sam time samo gurao Liz
dublje u mrak; i uto se priseti nečega, nečeg što je Volter jednom rekao,
da je njegova, Tomasova, majka imala običaj da se moli pred malom
skulpturom svetice koju je donela u zavežljaju kad je, kao mlada žena,
stigla sa severa, i da bi tu sveticu uvek sklonila pre nego što legne s
mužem. Bog da me vidi, Tomase, rekao je tad Volter, bila je to jebena
sveta Felicija, ako ne grešim, i sigurno je gledala u zid one noći kad si ti
začet.

Džoen hoda po sobi. Prostorija je velika i svetla. – Sve ove stvari –
kaže – sve ove stvari koje imamo sad... Sat. Novi sanduk koji ti je Stiven
poslao iz Flandrije, onaj sa izrezbarenim pticama i cvećem, čula sam
rođenim ušima kad si rekao Tomasu Ejveriju, o, kaži Stivenu da hoću
taj sanduk, ne marim kol’ko košta. Pa sve te slike ljudi koje mi ne
poznajemo, svi ti, šta ti ga ja znam, leuti i knjige o muzici, ranije toga
ovde nije bilo, kad sam bila mala nikada se nisam gledala u ogledalo, a
sada se gledam svaki dan. I češalj, dao si mi češalj od slonove kosti.
Nikada nisam imala češalj. Liz mi tako napravi pletenicu pa je gurne
pod kapu, onda ja njoj to isto, a ako ne bismo izgledale kako treba da se
izgleda, neko bi nam odmah rekao.

Zašto smo tako vezani za tuđu strogost koju smo trpeli u prošlosti?
Zašto se tako sami sobom ponosimo što smo uspeli da podnesemo
očeve i majke, dane kad smo cvokotali od zime, dane kad nije bilo
mesa, hladne zime i teške grdnje? Kao da smo mogli da biramo. Čak bi i
Liz, još su mladi bili, kad ga vidi kako rano ujutro raširi Gregorijevu

košulju kraj vatre, da je ugreje, čak bi se i Liz ljutnula: nemoj to da radiš,
navići ćeš ga, pa će posle svaki dan to da traži.

– Liz... Htedoh reći, Džoen... – zausti on.
I prečesto ti se tako omakne, poručuje mu izraz njenog lica.
– Hoću da budem dobar prema tebi. Kaži mi, šta da ti dam.
Čeka sad da Džoen počne da viče, kako žene to umeju, ma nemoj,
misliš da možeš da me kupiš, ali ona ne viče, samo sluša, i Kromvelu se
učini da je utonula u neki zanos; gleda ga napregnuto, pravo u oči, dok
sluša njegovu teoriju o tome šta se sve novcem može kupiti. – Bio
jednom u Firenci jedan čovek, fratar, fra Savonarola, i ubedio on sve
ljude da je lepota greh. Neki ljudi i danas misle da je on, u stvari, bio
mađioničar i da su svi jedno vreme bili pod dejstvom njegovih čini.
Ložili su vatre po ulicama i bacali na njih sve što im je bilo drago, sve
što su svojim rukama napravili ili od zarađenog novca kupili, bale svile,
posteljinu koju su im majke izvezle za bračne postelje, knjige pesama
koje su sami pesnici rukom ispisali, obveznice i testamente, ugovore o
zakupu, tapije, pse i mačke; košulje su s leđa skidali, prstenje s prstiju,
žene su skidale velove, a znaš li, Džoen, šta je od svega bilo najgore – u
vatru su bacali i ogledala. Tako više nisu mogli da se pogledaju u oči,
nisu mogli da znaju da se razlikuju od divljih zveri i onih stvorenja što
vrište oko lomača. A kad su im se ogledala istopila u ognju, otišli su
svojim opustelim kućama i polegali na gole podove, jer i postelje svoje
behu popalili, i kad su sutradan ustali, sve ih je bolelo od tvrdog poda
na kojem su spavali, i nisu mogli kao ljudi ni da doručkuju, jer su
stolovima nahranili logorske vatre, ni da sednu, jer su stolice prethodno
naseckali u drvca za potpalu, a ni hleba nije bilo jer su pekari u plamen
pobacali i vangle, i kvasac, i brašno, i kantare. A znaš šta je bilo najgore
od svega? Bili su trezni. Poslednje noći uzeli su mešine s vinom... – On
podiže ruku, oponaša čoveka koji preko glave baca nešto u vatru. – Bili
su, dakle, trezni, u glavama im je bilo potpuno bistro, a onda su se
osvrnuli oko sebe i videli da nemaju šta da pojedu, šta da popiju ni na
šta da sednu.
– Ali nije to ono najgore. Rekao si da je najgore ono s ogledalima. To
što više nisu mogli da se vide u njima.
– Da. Pa dobro, bar ja tako mislim. Nadam se da ću uvek moći da

pogledam sebi u oči. A i ti, Džoen, uvek bi trebalo da imaš malo finog
stakla u kući, da možeš da se ogledaš. U takvu ženu zaista vredi
gledati.

Sonet bi mogao da napišeš, Tomas Vajat bi mogao sonet da joj napiše,
a ni ti stihovi ne bi ovakav učinak imali... Ona okreće glavu u stranu, ali
kroz njen tanki veo vidi da joj se lice zažarilo. Jer hoće žena da popusti:
pričaj, samo mi pričaj nešto, pričaj mi o čemu razmišljaš; on je to i
uradio.

Rastaju se kao prijatelji. Uspevaju čak da izbegnu i ono – još jednom
za stara dobra vremena. Nisu se oni, istina, stvarno rastali, ali od toga
časa je njihov odnos drugačiji. Mersi kaže: – Tomase, ti bi se tim svojim
jezikom i mrtav ’ladan iz groba izvukao.

U kući je tiho, mirno. Gradska vreva prestaje kod kapije; Kromvel je
stavio nove brave, pojačao lance. Džo mu donosi uskršnje jaje. –
Pogledaj, sačuvali smo ovo jedno za tebe. – Jaje je belo, bez ijedne
mrljice. Lice nije nacrtano, samo jedna lokna, boje ljuske luka, viri ispod
naherene krune. Vladara odabereš po svojoj volji, i znaš ko je i šta je; ili
bar valjda znaš.

– Majka ti šalje poruku – veli dete. – Kaži teči da bih na poklon volela
da dobijem pehar načinjen od ljuske grifonovog jajeta. To je lav s
ptičjom glavom i krilima; izumrli su sada ti grifoni, pa ne možeš više
nigde da ih nađeš.

– Pitaj ti nju koju boju želi – kaže on.
Džo ga poljubi u obraz.
On pogleda u staklo, i vidi tamo sve u toj svetloj odaji: leute, portrete,
svilene zastore. Bio je u Rimu neki bankar, zvao se Agostini Čigi. U
Sijeni, odakle je taj rodom, smatrali su da je Agostino najbogatiji čovek
na svetu. Kad je Agostino ugostio papu, poslužio mu je večeru u
zlatnim tanjirima. Posle jela pogledao je oko stola – izvalili se kardinali,
najeli se, a ostao nered, poluoglodane kosti i riblji skeleti, ljuske od
ostriga i kore od pomorandži – a Agostino će: batalite to, ko će sad da
pere sudove.
Gosti su pobacali tanjire kroz otvorene prozore, pravo u Tibar. Za
njima poleteše uflekani stolnjaci i beli ubrusi, što se u letu šire kao krila
proždrljivih galebova što s visina poniru za otpacima. Zvonki rimski

smeh razlegao se kroz rimsku noć.
Čigi je počistio obale, a uzeo je i ronioce, da pokupe što je potonulo.

Neki oštrovidi sluga sišao je u cik zore na obalu, i proverio, sve po
spisku, pribadačom bockajući svaki komad koji je iz reke izvučen.

Godina 1531: ovog leta prolazi kometa. U dugom sumraku, pod
mesečevim lukom, pri svetlosti čudnovate nove zvezde, u crno odevena
gospoda šetaju vrtom podruku i razgovaraju o spasenju. To su Tomas
Kranmer i Hju Latimer, sveštenici i pisari u Aninoj kući; zaneli se tako,
dolepršali do Ostin Frajarsa na lahoru teoloških pričanija. Gde je to
crkva pogrešila? Kako da je vratimo na pravi put? – Pogrešio bi onaj što
misli – kaže Kromvel posmatrajući ih s prozora – da se bilo koji od te
gospode slaže s onim drugim u vezi s tumačenjem bilo kog odlomka iz
Svetog pisma. Dajte im da malo da’nu dušom od Tomasa Mora, i ubrzo
će početi jedan drugoga da progone.

Gregori sedi na jastučetu i igra se sa psom. Šašolji ga ptičjim perom
po nosu, i kuja kija, samo da njega zabavi. – Gospodaru – kaže on –
zašto se tvoji psi uvek zovu Bela i uvek su tako mali?

Iza njega, za stolom od hrastovine, sedi Nikola Kracer, kraljev
astronom, a pred njim astrolabijum, parče hartije i mastionica. On
odloži pero, podiže pogled. – Gazda-Kromvele – kaže nehajno – ili sam
ja pogrešio u proračunu, ili kosmos nije onakav kakav mi mislimo da
jeste.

– A što su komete loš znak? – pita Kromvel. – Što ne bi bile dobar
znak? Zašto one predskazuju pad država? Zašto ne njihov uspon?

Kracer je iz Minhena, tamnokos je, i otprilike je Kromvelovih godina,
velikih, nasmejanih usta. Navraća ovamo zarad druženja, zarad
dobrog, učenog razgovora, koji ponekad vodi i na svom maternjem
jeziku. Kardinal mu je bio pokrovitelj, i on mu je načinio prelep sunčani
sat od zlata. Kad je ugledao taj sunčanik, velikan se sav zajapurio od
zadovoljstva. – Devet lica, Nikola! Sedam više nego vojvoda od
Norfoka.

Jedna ovakva kometa proletela je godine 1456. Učeni ljudi su to
zabeležili, papa Kalikst ju je anatemisao, a danas su u životu možda tek
jedan ili dvojica njih koji su kometu svojim očima videli. Svedoci koji su

opisali kometu kažu da joj je rep bio u obliku sablje, i upravo te godine
su Turci započeli opsadu Beograda. I sada valja proučiti bilo kakvo
znamenje koje nam nebesa nude; kralj traži najbolji mogući savet.
Raspored planeta u Ribama u jesen 1524. godine prethodio je velikim
ratovima u Nemačkoj, usponu Luterove sekte, ustancima među
običnim svetom i smrću 100.000 carevih podanika; zabeležene su, pri
tom, i tri kišne godine. Predskazano je tada i pustošenje Rima, punih
deset godina pre nego što je do toga došlo, i to tako što su se zvuci boja
čuli i u vazduhu i pod zemljom: sudar nevidljivih armija, zveket čelika i
avetinjski krici umirućih ratnika. Kromvel lično nije tada bio u Rimu, pa
nije te zvuke mogao da čuje, ali je imao prilike da sretne mnoge ljude
koji su mu rekli da njihov prijatelj, taj i taj, poznaje nekog čoveka koji ih
je čuo.

– Ako možeš da odrediš uglove – kaže Kromvel – ja ću posle da
proverim šta si uradio.

Gregori kaže: – Doktore Kracer, gde ta kometa prolazi kad je mi ne
gledamo?

Sunce je zašlo; ne čuje se ptičji poj; miris trave dopire kroz otvoren
prozir. Kracer je nepomičan, kao da se ukipio ja l’ u molitvi, ja l’ od
Gregorijevog pitanja, pa zuri u one papire, a preklopio duge,
čvornovate prste. Dole, u vrtu, doktor Latimer podiže pogled, maše
Kromvelu. – Hju je gladan. Gregori, uvedi goste u kuću.

– Prvo da preletim ove brojke. – Kracer vrti glavom. – Bog je, veli
Luter, iznad matematike.

Doneli su sveće koje je Kracer tražio. Drvo od kojeg je načinjen sto crni
se u sumraku, a svetlost sveća širi se po njemu u drhtavim krugovima.
Naučnikove usne se pomiču, kao usne monaha na večernju; tečne brojke
prosipaju se iz njegovog pera. On, Kromvel, okrene se na vratima i
ugleda ih. Slivaju se sa stola, klize i stapaju se u uglovima sobe.

Dolazi Terston iz kuhinje, trupka nogama. – Pitam se ponekad šta misle
ti ljudi, šta se ovde dešava! Posluži večeru, ili te nema! Sva ta gospoda
što idu u lov, a i dame bogami, poslaše nam dovoljno mesa celu vojsku
da nahranimo.

– Pošalji komšijama.

– Safok nam šalje srndaća svaki dan.
– U komšiluku nam živi gospodin Šapui, taj ne dobija poklone često.
– A Norfok...
– Razdeli to na zadnjoj kapiji. Raspitaj se po parohiji ko gladuje.
– Ali ima tu da se kasapi! Da se deru kože, da se čereči!
– Doći ću ja da ti pomognem, je l’ može?
– Ne možete vi to! – Terston rukom uvrće kecelju.
– Biće mi zadovoljstvo. – Kromvel okreće kardinalov prsten oko prsta.
– Samo vi sedite! Samo vi sedite, i držite se otmeno, gospodine. Što ne
biste sastavili neku optužnicu? Napišite neki zakon! Gospodine, morate
zaboraviti da ste ikada radili ovakve poslove.
Kromvel ponovo seda, teško uzdahnuvši. – Primaju li naši
dobročinitelji pisma zahvalnosti? Bolje da ih lično potpisujem.
– Samo zahvaljuju i zahvaljuju – kaže Terston. – Tuce piskarala im
otpisuje.
– Moraš uzeti još nekog da radi u kuhinji.
– A vi još nekog da piskara.
Kad ga pozove kralj, Kromvel napušta London i odlazi tamo gde se
kralj u tom trenutku nalazi. U avgustu se tako nađe u društvu dvorana
koji paze na Anu; ova stoji, suncem obasjana, a obukla se kao ledi
Marijana, pa nišani u metu. – Vilijame Breretone, dobar ti dan – kaže on.
– Zar nisi u Češiru?
– Jesam. Iako se na prvi pogled ne bi reklo, jesam.
To sam hteo da čujem, pomisli Kromvel. – Ma, mislio sam samo da
ćeš loviti na svojoj zemlji.
Brereton ga mrko gleda. – Moram li da ti podnosim izveštaje o svom
kretanju?
Na zelenom proplanku, u zelenoj svili, Ana se ždere, puši se od besa.
Luk koji je dobila nije joj po volji. U nastupu gneva, baca ga u travu.
– Ista je bila i kao sasvim mala. – Kromvel se okreće i ugleda Meri
Bolen; stoji Meri kraj njega, dva-tri centimetra bliže nego što bi bilo ko
drugi stajao.
– Gde li se denuo Robin Hud? – pita Kromvel, a ne skida pogleda s
Ane. – Imam neka pisma za njega.
– Neće ih on pročitati do zalaska sunca.

– Zar neće baš tada biti zauzet?
– Ona se prodaje mic po mic. Plemići listom tvrde da je vi tako
savetujete. Ana traži poklon u gotovini za svaki milimetar iznad
kolena.
– Nije ona kao ti, Meri. Jednom dobro zadigneš suknju i, tako je
devojko, evo ti čet’ri penija.
– Pa... Znate... Ako ti već kralj zadiže suknju... – Meri se smeje. – Ana
ima veoma duge noge. Dok stigne do onog skrivenog dela, kralj ima da
bankrotira. U poređenju s tim, ratovi s Francuzima izgledaće mu kao
puka bagatela.
Ana je grubo odbila gazdaricu Šelton, koja joj je ponudila drugi luk.
Sad oholo gazi travu, pravo prema njima ide. Kosu ugurala pod
zlaćanu kapicu na kojoj svetlucaju dijamanti. – Šta to bi, Meri? Opet
kidišeš na gazda-Kromvelov ugled? – Iz onog društva čuje se kikot. –
Imate li neku lepu vest za mene? – pita ga Ana. Glas joj je blaži, kao i
izraz lica. Spušta mu šaku na nadlakticu. Kikot jenjava.
Kod nužnika što gleda na sever, zaklonjena od jarosnih pogleda, Ana
mu kaže: – Imam ja, u stvari, vesti za vas. Gardiner će dobiti Vinčester.
Vinčester je, u Volsijevo doba, bio najbogatija biskupija; Kromvel još
tačno pamti sve brojke. – Možda će ga ta povlastica učiniti
popustljivijim.
Ona se nasmeši; iskrivile joj se usne. – Prema meni neće. Dao je sve od
sebe ne bi li se ratosiljao Katarine, ali draže bi mu bilo da ja ne
zauzmem njeno mesto. Čak ni od Henrija ne krije to. Kamo sreće da on
nije sekretar. Vi biste...
– Prerano je.
Ona klima glavom. – Jeste. Možda. Znate li da su spalili Malog
Bilnija? Dok smo se mi u šumi igrali lopova.
Bilnija su odveli pred biskupa od Norviča pošto su ga prethodno
uhvatili kako propoveda u polju, pod otvorenim nebom, i deli
okupljenima stranice Tindejlovih jevanđelja. Toga dana kad je spaljen
duvao je jak vetar koji je stalno rasterivao plamenove od njega, tako da
je dugo potrajalo dok je Bilni ispustio dušu. – Tomas Mor kaže da se
odrekao učenja dok je goreo.
– Ja, bogami, nisam tako čuo od ljudi koji su bili tamo.

– Budala je bio on – kaže Ana. Sva se zajapurila od srdžbe. – Ljudi
moraju da kažu šta god od njih zatraže, samo da ostanu u životu i
sačekaju neka bolja vremena. Nije to greh. Zar vi ne biste tako
postupili? – Retko se dešava da Kromvel okleva s odgovorom. – O,
dajte, pa sigurno ste o tome razmišljali.

– Bilni je samoga sebe gurnuo u vatru. Oduvek sam govorio da će
tako završiti. Odrekao se on učenja i ranije, tada su ga pustili, i zato
sada nisu mogli još jednom da mu ukažu milost.

Ana gleda u zemlju. – Sreća naša te nam nije dato da shvatimo božji
naum. – Ona kao da otresa nešto sa sebe. Proteže ruke. Miriše na zeleno
lišće i lavandu. U sutonu, njeni dijamanti su hladni kao kišne kapi. –
Kralj odmetnika će svaki čas da se vrati. Bolje da mu izađemo u susret.
– Ona ispravlja kičmu.

Bliži se žetva. Noći su ljubičaste, kometa blista nad poljima strnjike.
Lovci dozivaju pse. Posle Krstovdana jeleni će moći da odahnu. Kad je
Kromvel bio mali, u to doba godine su se dečaci, koji su celo leto, kao
pušteni s lanca, provodili po pustopoljinama, vraćali kući i mirili se s
očevima, pošto bi se prethodno prikrali u noći posle žetvene svetkovine,
kad se cela parohija omami od pića. Još od pre Trojice živeli su oni od
skupljanja otpadaka i kojekakvih prosjačkih trikova, hvatali u klopke
ptice i zečeve, koje će potom kuvati u gvozdenom kotlu, i jurili koju god
curu sretnu sve dok ona, vrišteći, ne utrči u svoju kuću; u vlažne i
hladne noći krišom bi ulazili ljudima u šupe i ambare, da se ogreju, uz
pesmu, zagonetke i šale. A kada leto prođe, i dođe vreme da Kromvel
proda kazan, on bi krenuo od vrata do vrata, hvaleći ga na sva usta. –
Ovaj kotao nikad nije prazan – tvrdio je on. – Sve i da vam je ostalo
samo nekoliko ribljih glava, ubacite ih lepo unutra, i gle – ispliva iverak!

– Da nije bušan?
– Čitav je, a vi, gospođo, ako mi ne verujte, popišajte se u njega.
Hajdete, kažite mi koliko ćete za njega da mi date. Nije ovakvog kazana
bilo još od vremena kad je Merlin bio mali. Ubacite unutra miša što vam
se u’vatio u klopku, sačekajte malo – i eto začinjene veprove glave, sve s
jabukom u ustima.
– Koliko imaš godina? – pita ga žena.
– E, to ne bih znao reći.

– Navrati iduće godine, pa da legnemo u moj perjani krevet.
Kromvel okleva. – Iduće godine neću biti ovde.
– Šta, drumom, pa kud stigneš, kao putujuće pozorište? S tim
kazanom?
– Ne, mislio sam da pljačkam ljude po pustarama. Ili da budem
mečkar, tu uvek ima posla.
– Nadam se da će za tebe imati – na to će žena.

Te noći, pošto se okupao, večerao, pevao i plesao, kralj izrazi želju da se
prošeta. On ima pravi seljački ukus, voli ono što narod zove šíra, jaka
pića ga ne zanimaju, ali ovih dana redovno brzo strusi prvo piće i
glavom da znak da mu sipaju još; tako mu je večeras potreban Frensis
Veston, da ga pridrži dok ustaje od stola. Teška je rosa pala, i gospoda s
bakljama u rukama tabanaju kroz travu. Kralj udiše vlažan vazduh. –
Gardiner... – obrati se on Kromvelu. – Vas dvojica nikako da se složite.

– Nemam ja ništa protiv njega – kaže Kromvel učtivo.
– Onda on ima nešto protiv tebe. – Kralj nestaje u mrklom mraku;
sledeći put progovara zaklonjen plamenom baklje, kao Bog iz
zapaljenog žbuna. – Umem ja sa Stivenom. Uzeo sam mu ja meru. Ovih
dana mi baš treba takav jedan, jak čovek na usluzi. Ne želim ljude koji
se plaše nesuglasica.
– Vaše veličanstvo bi trebalo da uđe unutra. Nezdrava su ova noćna
isparenja.
– To si rekao kao kardinal. – Kralj se smeje.
Kromvel prilazi kralju s njegove leve strane. Vestonu, mladom
čoveku lake telesne građe, kolena počinju da klecaju pod teretom. –
Oslonite se na mene, gospodaru – posavetuje ga Kromvel. Kralj ga
obrgli rukom oko vrata; više to zapravo liči na rvački zahvat. Za
mečkara uvek ima posla. Na trenutak mu se učini da kralj plače.
Nije otišao naredne godine, nije ga povuklo ni mečkarstvo ni ma koji
drugi zanat. Te naredne godine Kornvolci su protutnjali zemljom,
pobunjenici su udarili na London, zapalili ga, uhvatili engleskog kralja,
i on je morao da se povinuje njihovoj, kornvolskoj volji. Strah je jezdio
ispred njihove vojske, jer Kornvolci su bili poznati po tome što pale seno
i sakate stoku, što pale kuće sve s ljudima unutra, kolju sveštenike, jedu

živu decu i skrnave oltare.
Kralj ga najednom pušta. – A sad – pravac naši hladni kreveti. Ili je,

mož’biti, samo moj hladan? Sutra ćeš u lov. Ako nemaš dobrog konja, ja
ću ti ga naći. Baš da vidim mogu li da te izmorim, mada je Volsi govorio
da si prosto neumoran. A ti i Gardiner... Morate nekako da se složite.
Ove zime ima da vas upregnem.

Nisu njemu potrebni volovi, već zveri koje će ujarmiti, pa da one
posle same izranjavaju i obogalje jedna drugu, a on da gleda sa strane i
trlja ruke. Kromvelu je potpuno jasno da će kod kralja bolje stajati ako
se s Gardinerom ne pomiri. Zavadi pa vladaj. S druge strane, on vlada
pa vlada, kako god okreneš.

Mada parlament nije ponovo sazivan, u danima oko Svetog arhanđela
Mihajla posla za Kromvela ima više nego ikad u to doba godine.
Obimni dosjei o kraljevom pitanju stižu gotovo iz sata u sat, a kuća u
Ostin Frajarsu puna je gradskih trgovaca, monaha i sveštenika raznih
fela, koji ga svi listom mole da za njih izdvoji pet minuta svog vremena.
Kao da su naslutili nešto, neku promenu u ravnoteži moći, nekakvu
veliku predstavu koja će se uskoro odigrati, Londonci u manjim
grupama počinju da se okupljaju ispred njegove kapije, pokazujući
jedni drugima livreje ljudi koji dolaze i odlaze: eno ga čovek vojvode od
Norfoka, a ovaj tamo, to ti je sluga erla od Viltšira. Kromvel ih gleda
odozgo, s prozora, i čini mu se da ih prepoznaje; to su sinovi onih ljudi
koji su svake jeseni stajali pred kovačnicom njegovog oca, vodili abrove
i tako se grejali. Ovi momčići su isti kao što je on nekad bio: nemaju
mira, čekaju da se nešto desi.

Gleda ih odozgo i – namešta lice. Erazmo kaže da to moraš da uradiš
svakoga jutra pre nego što izađeš iz kuće: „Stavi masku, tako reći.“ I on
to sad primenjuje gde god ga zora zatekne, bilo da je to neki zamak ili
gostionica, ili sedište nekog plemića. Erazmu šalje nešto novca, kao što
je svojevremeno kardinal radio. „Neka mu, da ne pregladni“, govorio je
kardinal, „a i da mu jadna duša ne odluta od pera i mastila.“ Erazmo je
iznenađen; do tada je o Tomasu Kromvelu slušao samo loše stvari.

Od onoga dana kad je položio zakletvu i stupio u kraljevski savet,
lice mu je stalno namešteno. Prvih nekoliko meseci te godine pažljivo je

posmatrao lica drugih ljudi, prepoznavao na njima tragove sumnje,
uzdržanosti, jogunstva – trudio se da uhvati onaj delić sekunde pre
nego što ta lica poprime onaj uglađeni izraz kakav priliči jednom
dvoraninu, onome koji je uvek na raspolaganju, klimoglavcu. Kaže mu
Rejf, ne smemo verovati Rajotesliju, a Kromvel se smeje: znam ja na
čemu sam s njim. Kromvel ima jake veze na dvoru, iako je počeo kod
kardinala: a ko, uostalom, nije? Ali u Triniti Holu gazda mu je bio
Gardiner, i on ih je gledao obojicu – Kromvela i Rajoteslija – kako
napreduju. Gledao nas je, razmišlja Kromvel, kako se oštrimo, kao dva
psa za borbu, i sad ne može da odluči na koga da se kladi. Možda bi,
kaže on Rejfu, i meni na njegovom mestu isto bilo; lako je bilo nekad,
Volsijeva je bila prva i poslednja. Kromvel se ne plaši Rajoteslija, niti
bilo koga njemu sličnog. Nije teško predvideti postupke neprincipijelnih
ljudi. Sve dok im bacaš nešto za jelo, trčaće ti oni za petama. Manje su
predvidivi, a pri tom i opasniji, ljudi kao što je Stiven Von, ljudi koji ti se
pismom obraćaju, kako to Von čini: Tomase Kromvele, učinio bih sve za
vas. Ljudi koji kažu da te razumeju, a čiji je zagrljaj toliko čvrst i
neumoljiv da bi i preko provalije mogli da te prenesu.

Kromvel izdaje nalog da se ljudima okupljenim ispred kapije u Ostin
Frajarsu razdele pivo i hleb; kad su jutra hladnija, dobijaju čorbu.
Terston na to kaže, pa dobro, ako ste naumili da nahranite ceo okrug,
onda u redu. Vidi bogati, kaže mu Kromvel, a još prošlog meseca si se
žalio da u ostave ne može više ni igla da stane, da su nam podrumi
prepuni. Sveti Pavle nas uči da moramo umeti da se snađemo i u
vremenima uniženja i u vremenima izobilja, bio nam stomak prazan ili
pun. Kromvel silazi u kuhinju da porazgovara s momčićima koje je
Terston doveo. Oni izvikuju svoja imena, govore mu šta sve umeju da
rade, a on, sav ozbiljan, upisuje njihove karakteristike u knjigu: Sajmon
ume da pravi salatu i lupa u doboš, Metju ume da izrecituje Očenaš. Svi
t i garzoni moraju da prođu obuku. Jednoga dana će svako od njih
morati da bude kadar da se popne sprat, kao što je svojevremeno on
učinio, i zauzme mesto u kancelariji. Svima njima mora se obezbediti
topla i pristojna odeća, a potom se od njih tražiti da tu odeću i nose, a ne
da je prodaju, jer on, Kromvel, još dobro pamti dane provedene u
Lambetu i one nemilosrdne hladnoće u skladištima; u Volsijevoj kuhinji

u Hempton Kortu, gde su dimnjaci imali dobar cug i zadržavali
toplotu, viđao bi pokoju zalutalu pahulju da se provuče između
krovnih greda i završi na prozorskom pragu.

Kad u prohladna jutra, još u zoru, izađe iz kuće u pratnji svojih
pisara, Londonci se već okupljaju. Naprave mu mesta, i posmatraju ga;
ni prijateljski ni neprijateljski. On im nazove dobro jutro, bog vas
blagoslovio, kaže im, a neki od njih uzvrate pozdrav. Poskidaju kape i,
budući da je on član kraljevskog saveta, stoje tako gologlavi dok on ne
prođe.

Oktobar: mesje Šapui, carev ambasador, dolazi u Ostin Frajars na
večeru, a na jelovniku je Stiven Gardiner. – Tek što je postavljen u
Vinčester, poslaše ga u inostranstvo – kaže Šapui. – I šta mislite, hoće li
se dopasti kralju Fransou? Šta on kao diplomata može da učini što
Tomas Bolen ne bi? Mada, cenim da je on bio parti pris.92 S obzirom na
to da je gospin otac. Gardiner je nekako... neodređeniji, šta vi kažete?
Nezainteresovaniji, to je prava reč. Ne vidim prosto šta će kralj Fransoa
dobiti ako podrži njegovo postavljenje, izuzev ako se vaš kralja sprema
da mu ponudi – šta? Novac? Ratne brodove? Kale?

Za stolom, s Kromvelovim ukućanima, mesje Šapui je ugodno zborio
o stihovima, slikarstvu i studentskim godinama koje je proveo u Torinu;
okrenuvši se prema Rejfu, koji odlično govori francuski, pričao je o
sokolarstvu, pretpostavljajući da će ta tema mladiću biti zanimljiva. –
Morate jednom da izađete u polje s našim gospodarom – kaže mu Rejf.
– To mu je u poslednje vreme gotovo jedina razonoda.

Mesje Šapui se zagleda u njega onim sjajnim sitnim očima. – On se
sada igra kraljevskih igara.

Dok ustaje od stola, Šapui izriče pohvale na račun hrane, muzike,
nameštaja. Vidi se da mu mozak radi, čuje se kako tiho škljoca, kao
zupčanik neke složene brave, dok Šapui u šifre pretače zapažanja o
kojima će depešom izvestiti svoga gospodara cara.

Kasnije, u Kromvelovoj radnoj sobi, ambasadorova pitanja samo
naviru, nezaustavljivo, ne dajući sagovorniku ni vremena da odgovori.
– Ako je biskup vinčesterski već u Francuskoj, kako će se Henri snaći
bez svog sekretara? Izaslanstvo gazda-Stivenovo ne može trajati kratko.

Možda tu leži vaša šanse da se prišunjate malo bliže, šta mislite? Kažite
mi, je li istina da je Gardiner Henrijev rođak kopilan? A i vaš ovaj dečko,
Ričard? Takve stvari zbunjuju cara. Imati za kralja čoveka koji ima tako
malo kraljevskog u sebi. Možda stoga i nije čudo što hoće da se oženi
siromašnom plemkinjom.

– Ne bih ja ledi Anu nazvao siromašnom.
– U pravu ste, kralj je njenu porodicu učinio bogatom. – Šapui se
zlobno smeška. – Je li to običaj u ovoj zemlji, da se devojci za njene
usluge plaća unapred?
– Bogami jeste – a vi upamtite šta vam kažem: biće mi mnogo žao
dok budem gledao kako vas ganjaju po ulici.
– Vi ste joj savetnik, ledi Ani, mislim?
– Vodim joj knjige. Nije teško kad se radi za dragu prijateljicu.
Šapui se smeje razdragano. – Prijateljicu! Pa ona je veštica, znate li vi
to? Kralja je začarala, i on sad sve stavlja na kocku – da bude prognan iz
hrišćanskog sveta, da ga stigne prokletstvo. I mislim da je on donekle
toga svestan. Video sam kakav je kad je u njenoj blizini, nered mu u
glavi, ne zna gde je, a duša mu se grči i uvija kao košuta kad je jastreb
uvreba. Možda je i vas začarala. – Mesje Šapui se naginje napred i
spušta svoju malu majmunsku šapu Kromvelu na ruku. – Raskinite te
čini, mon cher ami. Nećete zažaliti. Ja služim jednom veoma darežljivom
vladaru.

Novembar: ser Henri Vajat stoji u predvorju kuće u Ostin Frajarsu;
gleda u prazan prostor na zidu, tamo gde nekad beše naslikan
kardinalov grb. – Tek je godina kako ga nema, Tomase. A meni izgleda
kao da je mnogo više prošlo. Kažu da ti je, kad ostariš, svaka godina
ista. To uopšte nije istina, ja kad ti kažem.

O, hajde, gospodine, viču devojčice, niste vi toliko stari da ne možete
da nam ispričate priču. Odvlače ga prema jednoj od novih, baršunom
presvučenih naslonjača, i tu ga posade. Da su mogle da biraju, ser Henri
bi svakoj bio otac, ili deda. Službovao je u riznici kod ovog Henrija, a i
kod onog Henrija pre ovoga; ako su Tjudori osiromašili, on za to nije
kriv.

Elis i Džo su do maločas bile napolju, u vrtu, pokušavale da uhvate

mačku. Ser Henriju je drago kad vidi da mačku poštuju u kući; na
detinji zahtev, objasniće im i zbog čega.

– Jednom davno – počinje on – u ovoj zemlji Engleskoj vlast je
prigrabio okrutni tiranin po imenu Ričard Plantagenet...

– Uh, ti što se tako prezivaju bili su neki naopak svet – plane Elis na te
reči. – A znate li vi da još ima tih što se tako zovu?

Smeh. – Pa istina je! – viče Elis, a obrazi joj bride.
– ... a ja, sluga vaš Vajat, koji vam ovu priču pripovedam, doživeh da
me taj tiranin baci u tamnicu, da spavam na slami, u tamnicu sa samo
jednim prozorčetom, a i to prozorče imalo je rešetke...
Došla je zima, priča im ser Henri, a ja nisam imao na šta da se
ogrejem; nisu mi davali ni hrane ni vode, jer stražari su bili zaboravili
da postojim. Ričard Kromvel sedi i sluša, s bradom na dlanu; on i Rejf se
pogledaju, pa se obojica okrenu prema Kromvelu, ali ovaj im samo dâ
znak, neprimetno, da zatomi užase prošlosti. Nisu oni tamo u Kuli
zaboravili da ser Henri postoji, i dečaci to dobro znaju. Stražari su ga
mučili usijanim noževima. I zube su mu vadili.
– I, šta ću sad? – kaže ser Henri. – Srećom te je moja tamnica bila
vlažna. Pio sam vodu koja se slivala niza zidove.
– A šta ste jeli? – kaže Džo. Govori tiho, uzbuđena je.
– E, sad ide najbolji deo priče. – Jednoga dana, priča ser Henri, baš
kad sam pomislio da ću verovatno umreti od gladi ako nešto ne
pojedem, primetim ja da mi nešto zaklanja svetlost na onom
prozorčetu; pogledam ja gore, kad ono – mačka, lepo vidim, crno-bela
londonska mačka. – Mac-mac – kažem ja njoj; ona mjauče, i uto ispusti
ono što je držala u zubima. A šta je to meni donela maca?
– Goluba! – viče Džo.
– Gospodarice moja, vi ste ili i sami bili u zatvoru, ili ste ovu priču
ranije negde čuli.
Devojčice su smetnule s uma da on u toj tamnici nema ni kuvara ni
ražanj ni vatru; mladići gledaju u pod, mučan im je sâm prizor
zatvorenika koji okovanim rukama čereči gomilu perja što vrvi od
ptičjih vaši.
– I pazi sad, ležim ja tako na slami, kad čujem: zvone zvona, neko
viče na ulici: Tjudor, Tjudor! Bez poklona što mi ga dade ona mačka, ne

bih pretekao to da čujem, ne bih doživeo da čujem ni kako se ključ
okreće u bravi, i evo ga, kralj Henri, glavom i bradom, poviče: Vajate,
jesi li to ti? Dolazi ovamo da te nagradim za sve!

Ima tu preterivanja kojem se i može progledati kroz prste. Kralj Henri
nije kročio u tu ćeliju, ali zato kralj Ričard jeste; on je lično nadgledao
podgrevanje noža i slušao, blago nakošene glave, kako Henri Vajat
vrišti; on, onako prefinjen, šmugnuo je osetivši miris nagorelog mesa, pa
naredio da se nož ponovo podgreje, i sve iz početka.

Kažu da je Mali Bilni, one noći pre nego što je spaljen, držao prste u
plamenu sveće i prizivao Isusa da ga poduči kako da izdrži bol. Nije to
mudro, sakatiti sebe pre nego što kucne čas; ali bilo mudro ili ne,
Kromvel sad o tome razmišlja. – A sad, ser Henri – uto će Mersi –
morate da nam ispričate ono o lavu, jer nećemo na spavanje dok tu
priču ne čujemo.

– Pa, ako ćemo pravo, to bi morao da vam ispriča moj sin.
– Da je vaš sin ovde – kaže Ričard – sve ove dame samo bi zinule u
njega i uzdisale – o da, Elis, ti prva – i ne bi ih bilo briga za priču o lavu.
Čim se oporavio od zatočeništva, ser Henri je postao moćna ličnost na
dvoru, i jedan obožavalac mu je poslao mladunče lava na dar. U zamku
u Alingtonu gajio sam tu malu lavicu kao da mi je dete, priča ser Henri,
sve dok ona, kao svaka prava devojčica, nije počela da tera po svome.
Jednog bezbrižnog dana, mojom krivicom, izašla je iz kaveza. Leontina,
pozovem ti ja nju, stoj tu mirno da te vratim u kavez; ali ona se spustila
na zadnje noge, ćuti kao zalivena, i gleda me, a u očima kao oganj da joj
gori. U tom času sam shvatio, priča on, da me ne gleda kao oca, ma
koliko ja nju mazio i pazio; gleda me kao večeru.
Elis poklapa usta dlanom, pa kaže: – I vi ste tad, ser Henri, pomislili
da vam je kucnuo poslednji čas.
– Jesam, zaista, a i kucnuo bi mi da ne beše mog sina Tomasa, koji je
upravo u tom času ušao u dvorište. Odmah je video da sam u
opasnosti, i pozvao je Leontinu, evo mene, povikao je, tu sam, Leontina;
i ona je okrenula glavu. U tom trenutku, čim sam izmakao pogledu tih
ognjenih očiju, načinio sam korak unazad, pa onda još jedan. Gledaj u
mene, dozivao ju je Tomas. A toga dana bio je obučen sve u neke svetle
boje; lepršaju mu dugi, široki rukavi, vetar mu odiže ogrtač, pa još ona

kosa, jer tada je, znate, nosio dugu kosu... Mora da se Leontini od njega
učinilo da je nekakav plamen, biće, jer on je stajao, onako visok, i blistao
na suncu, a ona se ukipila, u čudu se našla; ja za to vreme, mic po mic,
unatraške...

Leontina se okreće; sprema se za skok; zaboravivši na oca, kreće na
sina. Vide se njene jastučaste šape, oseća se vonj krvi u njenom dahu. (U
međuvremenu on, Henri Vajat, premro od straha, uzmiče li uzmiče, u
nadi da će naći pomoć.) Blagim, opčinjavajućim glasom, nežnim
šapatom, kao da reči molitve izgovara, Tom Vajat priča lavici, moli
svetog Franju da milosrđem oplemeni njeno životinjsko srce. Leontina
gleda. Sluša. Otvara usta. A onda urlikne. – I, šta kaže?

– Klisne glista, đipne crv, Engleza ja njušim krv.
Tom Vajat stoji kao okamenjen. U dvorištu su konjušari s mrežom,
šunjaju se. Leontina je na manje od pola metra od njega, ali se opet ne
miče, osluškuje. Ne pomera se, nesigurna je, uši napregnula. Vajat vidi
kako joj ružičaste bale cure s donje vilice, oseća ustajali vonj njenog
krzna. Leontina se spušta na zadnje noge. On oseća njen dah. Spremna
je za skok. Vajat vidi kako joj mišice podrhtavaju, a čeljusti se rastežu;
ona skače – ali samo se izvrne u vazduhu; strela joj probija rebra.
Uskovitla se, udara po šiljku, urliče, ječi; druga strela pogađa je u
mesnatu slabinu, i ona se tetura u krug, cvili, a mreža pada preko nje.
Ser Henri joj smireno prilazi i pogađa je trećom strelom u vrat.
I u samrtnom ropcu Leontina riče. Iskašljava krv, pokušava da dokači
šapom koga stigne. Jedan konjušar i dan-danas nosi ožiljak od njenih
kandži. Njena koža može se videti na zidu u Alingtonu. – A vi ćete,
mlade dame, da dođete meni u goste – kaže ser Henri. – Pa da svojim
očima vidite kakva je to zverka bila.
– Tomove molitve nisu uslišene – kaže Ričard kroz osmeh. – Sveti
Franja ama baš ništa nije preduzeo, bar kol’ko se meni čini.
– Ser Henri – Džo ga vuče za rukav – niste ispričali najbolji deo.
– Nisam. Zaboravio sam. Tada, dakle, moj sin Tom odlazi s poprišta,
on, junak dana, i ispovraća se u prvom žbunu.
Deca konačno dolaze do daha. Svi do jednog plješću rukama.
Svojevremeno je ta priča stigla i do dvora, i čak je i kralj – mlađi je bio,
prijemčivije naravi – osetio izvesno strahopoštovanje. Čak i sad, kad

sretne Toma, klimnuće glavom i promrmljati u bradu: „Tom Vajat. Taj
kroti lavove.“

***

Kad je pojeo nešto sočnih dudinja prelivenih žutih kremom, ser Henri,
ljubitelj bobičastog voća, kaže: – Da popričamo nasamo – i on i Kromvel
se povlače. Da sam na vašem mestu, kaže mu ser Henri, zatražio bih od
njega da me postavi za čuvara kraljevskih dragulja. – S tog položaja,
dok sam na njemu bio, imao sam uvid u prihode.

– A kako to da zatražim od njega?
– Neka ga ledi Ana pita.
– Možda bi vaš sin mogao da mi pomogne, da on pita Anu.
Ser Henri prasne u smeh; ili, pre će biti, kratko se zakašljavši stavlja
Kromvelu do znanja da mu šala nije za bacanje. Pijanci po pivnicama
širom Kenta, kao uostalom i sluge po dvorskim budžacima (pored
ostalih i muzičar Mark), pričaju da je ledi Ana Tomasu Vajatu izašla u
susret na svaki način koji bi razuman muškarac mogao da poželi, čak i
kad se nađe u burdelju.
– Nameravao sam ove godine da se povučem s dvora – kaže ser
Henri. – Vreme je da sastavim testament. Mogu li vas da imenujem za
izvršioca?
– Biće mi čast.
– Nema drugoga kome bih mirne duše poverio svoje poslove. Ne
poznajem postojanijeg čoveka od vas.
Kromvel se smeje, pomalo je u čudu; njemu se na ovom svetu ništa ne
čini postojanim.
– Razumem ja vas – kaže Vajat. – Znam da vas je naš stari drugar u
skerletu maltene povukao sa sobom u propast. Ali pogledajte se sada:
jedete bademe, imate sve zube u glavi, kuća vam puna, posao vam
dobro ide, a ljudi poput Norfoka obzirno vam se obraćaju. – Dok su,
nema potrebe to ni napominjati, pre samo godinu dana svi brisali noge
tobom. Ser Henri prstima prelomi galetu s cimetom i laganim pokretom
spušta parče na jezik, pažljivo, kao pri nekom svetovnjačkom pričešću.
Četrdeset je godina, ako ne i više, prošlo od onoga u Kuli, ali njemu se
vilica još koči, muče ga bolovi. – Tomase, moram nešto da te zamolim...

Hoćeš li voditi računa o mom sinu? Kao otac da mu budeš?
– A tom ima, kol’ko ono beše, dvadeset osam godina? Možda mu se

neće dopasti da mu sad nalazimo drugog oca.
– Sve i da hoćeš, gori otac od mene ne možeš biti. Za mnogo čime ja

imam da žalim, naročito zbog njegove ženidbe... Sedamnaest mu je bilo,
nije hteo da se ženi, ja sam bio za to, jer njen je otac baron Kobam, i
želeo sam da sačuvam mesto među svojim komšijama u Kentu. Tom je
oduvek bio naočit momak, plemenit i uljudan, pomislio bi čovek da
jedna devojka više ne može da traži, ali ne znam, eto, ni da li mu je celih
mesec dana bila verna... A onda joj je on, naravno, vratio milo za
drago... Kuća je puna njegovih faćkalica, tamo u Alingtonu, otvoriš
ormar, a neka seljančica ispadne iz njega... A Tom ti odskita prêko i – na
šta to izađe? Završi u tamnici u Italiji, a da meni valjda nikad neće biti
jasno šta je tu bilo posredi. A otkako mu se to u Italiji desilo, on je još
nerazumniji nego pre. Da ti napiše tercinu, može, u svako doba, ali kad
treba da sedne i izračuna gde je to straćio novac... – Ser Henri se počeše
po bradi. – Ali, eto, tako stoje stvari. Kad se sve uzme u obzir, nema
samouverenijeg dečka od moga sina.

– Hoćete li da se vratimo sada, da se priključimo društvu? Znate da
mi uvek uzmemo slobodan dan kad nam vi dođete u goste.

Ser Henri se s naporom pridiže. Gojazan je, mada živi na čorbama i
kašama. – Tomase, kako li sam ja to ostario?

Dok su se oni vratili u salu, predstava je već u punom jeku. Rejf
glumi Leontinu, a ostali ukućani urlaju na njega. Ne znači to da
momčići nisu poverovali u priču o lavici; stvar je prosto u tome što oni
žele tu priču da izvedu na svoj način. Kromvel odlučno pruža ruku
prema Ričardu, koji stoji na stoličici na sklapanje i ciči. – Vi ste to
ljubomorni na Tomasa Vajata – kaže.

– O, nemojte se jediti na nas, gospodaru. – Rejf ponovo uzima ljudsko
obličje i skače na klupu. – Pričajte nam šta je bilo u Firenci. Šta ste još vi i
Ðovanino radili?

– Ne znam da li bih smeo. I od moje priče ćete napraviti predstavu.
O, hajde, ubeđuju ga oni, i Kromvel se osvrne oko sebe: Rejf prede,
umiljava mu se. – Jeste li sigurni da „Zovite me Rizli“ nije tu? Pa
dobro... kad imamo slobodan dan, tamo u Firenci, obično smo rušili

zgrade.
– Rušili zgrade? – kaže Henri Vajat. – Stvarno?
– Htedoh reći, dizali smo zgrade u vazduh. Ali nikako bez dozvole

vlasnika. Sem ako bismo zaključili da je zgrada trošna i da predstavlja
opasnost za prolaznike. Naplaćivali smo jedino eksploziv. Ruke nismo.

– A bilo je dosta da se radi, zar ne?
– Mnogo tu ima da se rmbači za svega nekoliko sekundi uzbuđenja.
Ali ja sam poznavao neke momke koji su time počeli da se bave kao
stalnim zanimanjem. U Firenci – priča Kromvel – najvažnije je bilo
pronaći neku razonodu. Pecanje, recimo. To nas je držalo podalje od
raznih neprilika. – Zastane, misli se. – Pa dobro, i nije. Ne baš.
– Je li „Zovite me“ ispričao ono Gardineru? – na to će Ričard. – Za
vašeg Kupidona?
– A šta ti misliš?
Kralj mu je jednom prilikom rekao: čuo sam za onu vašu tobož
antičku statuu. Kralj se smejao, ali to ne znači da je priču zaboravio;
smejao se jer je šala uperena protiv sveštenika, protiv kardinala, a
njemu su takve šale baš po volji.
Sekretar Gardiner: – Statua, statut, nema tu neke razlike.
– U zakonodavstvu jedno slovo može sve da promeni. Ali presedani
koje sam pronašao nisu lažni.
– Nategao si ih nekako? – kaže Gardiner.
– Veličanstvo, vašem pretku Henriju V Sabor u Konstanci odobrio je
vlast nad crkvom u Engleskoj kakvu nijedan drugi hrišćanski kralj nije
imao u svojoj državi.
– Ti ustupci nisu primenjeni u praksi. Bar ne dosledno. Zašto?
– Ne znam. Zbog nesposobnosti?
– Ali sada imamo bolje ljude u kraljevskom savetu?
– Bolje kraljeve, Vaše veličanstvo.
Iza Henrijevih leđa, Gardiner mu se ruga praveći grotesknu grimasu.
Kromvel se umalo nasmejao.

Završeno je zasedanje suda. Dođite, kaže mu Ana, da podelite sa mnom
skromnu večeru uoči Božićnog posta.93 Ješćemo viljuškama.

Kromvel se odaziva pozivu, ali mu se društvo za trpezom ne sviđa.

Od kraljevih prijatelja, gospode iz njegovog državnog saveta, Ana je
sebi napravila kućne mezimce: tu su Henri Noris, Vilijam Brereton,
takvi ljudi, i njen brat, razume se, lord Rokford. Ana se sva uprepodobi
kad je u njihovom društvu, a na njihove komplimente reaguje grubo,
šije im zavrće. Ako njen besprekorni osmeh makar i na tren izbledi, oni
se svi nagnu napred, utrkuju se ko će pre da joj ugodi. Pola sveta bi
morao čovek da prođe pa da naleti na veće budale.

Što se njega samog tiče, on može bilo kuda, a svugde je već i bio.
Veštinu razgovora za stolom pekao je u kući Freskobaldijevih, pa u kući
Portinarijevih, a kasnije i za kardinalovom trpezom, u društvu učenih i
umnih ljudi, i tako sada nema razloga da strahuje od tog finog sveta
koji Ana okuplja oko sebe. A bog sveti vidi da oni, to plemstvo, čine sve
što je u njihovoj moći ne bi li mu zagorčali veče; on je, međutim, kadar
da sam sebi zasladi taj trenutak, da sačuva mir, da u razgovoru bude
precizan i odrešit. Noris, inače dovitljiv čovek, a i ne više mlad, pravi
budalu od sebe u ovakvom društvu: a što li to čini? Od same Anine
blizine njemu se tresu noge. To je već maltene predmet sprdnje, mada
se niko ne usuđuje naglas da se sprda.

Noris izlazi s njim, da ga otprati posle večere, pa ga dodirne po
rukavu i zaustavi ga; stoje sad, licem u lice. – Ti to ne primećuješ, a? Na
Anu mislim.

Kromvel vrti glavom.
– A šta bi ti radije? Neku debelu frau s tih tvojih putešestvija?
– Žena koju bih ja zavoleo svakako ne bi bila ona za koju je kralj na
bilo koji način zainteresovan.
– Ako to može da posluži kao savet, a ti to onda lepo reci sinu svog
prijatelja Vajata.
– O, mislim da je mladi Vajat i sâm došao do istog zaključka. On je
oženjen čovek. Kad ti nešto fali, a ti spevaj stih – tako on sebe uči. Ne
stičemo li svi mudrost na tom putu, od kad prvi put umočimo, pa dok
ne spoznamo amour propre?94
– Pogledaj mene, molim te – na to će Noris – po reci, da li ti izgledam
mudriji?
Kromvel mu daje maramicu. Noris obriše lice pa mu je vrati. Kromvel
pomisli na svetu Veroniku, kako svojim velom briše lice izmučenog

Hrista; pita se da li će, kad se vrati kući i pogleda maramicu, videti da
su na njoj ostale otisnute plemićke crte Henrijevog lica, a ako tako bude,
hoće li tu maramicu okačiti na zid? Noris se okreće, smeje se: – Veston,
mladi Veston, znaš ga, ljubomoran je na nekog dečka koga Ana pozove
ponekad noću da nam svira. Ljubomoran je na čoveka koji dolazi da
prodžara vatru, pa i na sluškinju koja joj skida čarape. Kad god te
pogleda, on broji, kaže, vidi, vidi, zar ništa nisi primetio, ona stalno
gleda u tog debelog kasapina, pogledala ga je, evo, petnaest puta za
dva sata.

– Kardinala je zvao debelim kasapinom.
– Za Frensisa, sve su zanatlije iste.
– Vidim i sâm. Želim ti laku noć.
’Noć, Tome, kaže Noris, pa ga potapše po ramenu, odsutno, rasejano,
maltene kao da su jednaki, kao da su drugovi; pogled mu je već
usmeren ka Ani, koraci ga vode ka njegovim suparnicima.
Sve zanatlije su, kaže, iste? U stvarnom svetu, bogami, nisu. Svaki
čovek kome ruke ne drhte a ume sa satarom može za sebe da kaže da je
kasapin: ali da nema kovača, gde bi taj nabavio sataru? Bez onoga što
obrađuje metal, gde da nađeš čekić, kosu, srp, makaze, teslu? Oružje i
oklop, vršak za strelu, budak, pušku – gde da nađeš? A gde su ti tek
brodovi i sidra? Gde su ti kuke, ekseri, reze, šarke, žarači i klešta? Gde
su ti ražnjevi, ražnjići, metalni podmetači za sto, gde alke, kopče i đem
konja da opremiš? Gde su ti noževi?
Priseti se uto onog dana kad je čuo da nadire kornvolska vojska. Bilo
mu je tada – kol’ko ono beše – dvanaest godina? Nalazio se u kovačnici.
Upravo je bio očistio veliki meh, i sad je podmazivao kožu. Uđe uto
Volter i pogleda šta mu sin radi. – Trebalo bi ga šuperiti.
– Jašta – rekao je on. (Takve su razgovore on i Volter vodili).
– Pa neće samo.
– Rekoh, jašta, ja ću!
A onda je podigao pogled. Na vratima je stajao njihov komšija Oven
Medok. – Dolaze. Javili maločas s reke. Henri Tjudor je spreman za
borbu. Kraljica i mališani su u Kuli.
Volter briše usta. – Kol’ko im treba da stignu?
– Bog sveti zna – na to će Medok. – Ti jebivetri umeju i da lete.

On se uspravlja. U ruci mu se njihao malj od dva kila, s držaljom od
jasenovine.

Narednih nekoliko dana radili bi dok ne popadaju s nogu. Volter je
uzeo da napravi oklope za svoje prijatelje, a Tomas da naoštri sve što bi
moglo da poseče, razdere, proburazi ustaničko meso. Ljudi iz Patnija ne
gaje ni trunke saosećanja prema tim paganima. Oni dažbine plaćaju;
zašto to ne čine i Kornvolci? Žene se plaše da će ih Kornvolci obeščastiti.
– Naš sveštenik kaže da oni to rade samo s rođenim sestrama – kaže
Tomas – tako da nemaš čega da se plašiš, draga naša Bet. A opet,
sveštenik kaže da oni imaju one hladne udove prekrivene krljuštima,
kao u đavola, pa bi možda volela da probaš nešto novo.

Bet ga gađa nečim. On izvrda. Odvajkada je to izgovor u ovoj kući,
kad god neko nešto razbije: gađao/la sam Tomasa. – Dobro, ne znam
šta ti inače voliš – kaže on.

Cele te nedelje glasina glasinu sustiže. Kornvolci rade pod zemljom, i
zato su im lica crna. Poluslepi su, pa lako možeš da ih uhvatiš mrežom.
Kralj će ti dati šiling za svakog Kornvolca kog uhvatiš, a dva šilinga ako
je neki krupniji. Nego, koliki su ti ljudi u stvari? Jer strele su im dugačke
po metar.

Sve predmete u domaćinstvu ukućani sada sagledavaju u potpuno
novom svetlu. Male i velike ražnjeve, šiljke za nadevanje: sve to može
da posluži za samoodbranu u borbi prsa o prsa. Komšije ne štede para
ni za drugi Volterov proizvod, pivo, kao da strahuju da su Kornvolci
naumili da iscede i poslednju kap alkohola iz zemlje Engleske. Dolazi
Oven Medok i naručuje lovački nož, štitnik za šaku, oluk za odvod krvi
i mač od trideset centimetara. – Trideset centimetara? – pita ga Kromvel
sin. – Ima da vitlaš njime dok ne otfikariš sebi uvo.

– Nećeš biti tako bezobrazan kad te Kornvolci do’vate. Oni decu kao
što si ti natiču na ražanj pa ih peku na tihoj vatri.

– A što ih ne bi mlatio, recimo, veslom?
– Tebe ću ja da umlatim – urla Oven Medok. – Jebivetru jedan mali,
izbio si na loš glas i pre nego što si se rodio.
Tomas pokazuje Ovenu Medoku nož koji je napravio za sebe, okačen
o uže, ispod košulje; sečivo je zatupasto, kao nekakav zloćudni zub. –

Šta kažeš?
– Isuse – veli Medok. – Vodi računa koga ćeš time da nabodeš.

Tomas kaže svojoj sestri Ket – maločas je odložio malj od dva kilograma
na prozorski prag kod nje, u Pegazu – zašto sam ja to izbio na loš glas još
pre nego što sam se rodio?

Pitaj Morgana Vilijamsa, kaže mu sestra. On će ti reći. E, Tome, Tome,
kaže. Uhvati mu obema rukama glavu pa ga poljubi. Nemoj tamo da se
prsiš. Pusti njega nek’ se bije.

Ket se nada da će Kornvolci ubiti Voltera. Ne kaže to otvoreno, ali
vidi se da to misli.

Kad ja budem glava ove porodice, kaže on, sve će se promeniti, ja kad
ti kažem.

Morgan mu kaže – pocrveneo sav, jer on je vrlo pristojan čovek – da
su za njegovom, Kromvelovom, majkom, dok je bila bremenita, dečaci
jurili po ulici i vikali: – Vid’ matore kobile, sa’ će da se oždrebi!

A druga sestra njegova, Bet, kaže: – Još nešto imaju ti Kornvolci;
imaju nekog diva koji se zove Bolster, a koji je zaljubljen u svetu
Agnezu, svuda ide za njom, a Kornvolcima je na stegovima njen lik,
tako da i Bolster dolazi za njima u London.

– Bolster? – smejulji se Tomas. – Pa zar je baš toliko veliki?95
– O, videćeš ti – kaže Bet. – Onda više nećeš tako laprdati.
Žene iz kraja su se, priča Morgan, neprestano majale oko Kromvelove
majke, sve tobož brižne: na šta li će izaći kad se rodi, pa ona je kô kuća!
A onda, kad je Tomas došao na ovaj svet, kad je zakmečao, stisnutih
pesnica, s onim vlažnim crnim loknicama, Volter i njegovi drugari su,
posrćući, prokrstarili kroz Patni pevajući. Drali su se: „Hajde, cure, još
malo pa nestalo!“ i „Opslužujemo nerotkinje!“.
Datum rođenja nisu zabeležili. Nije mi to ni važno, rekao je Tomas
Morganu. Ovako bar nemam natalnu kartu. Nemam, znači, ni sudbinu.
A voljom sudbine, u Patniju nije bilo bitke. Žene su spremno
iščekivale prethodnicu i begunce iz neprijateljskih redova, naoružane
kuhinjskim noževima i britvama, dok su muški bili spremni da ih
prebiju lopatama i budacima, da ih potamane sekirama i iskasape
satarama. Do velikog okršaja došlo je, međutim, kod Blekhita:

tjudorovska vojna mašinerija za mlevenje mesa samlela ih je da ništa ne
ostane. Kromvelovi su svi ostali na sigurnom; osim od Voltera.

Kromvela sestra Bet kaže: – Sećaš se onog diva, Bolstera? Čuje on da
je sveta Agneza stradala. Onako ojađen, poseče sebi ruku, i krv mu
istekne u more. Sva krv ode u neku pećinu, ali ta pećina nikako ne može
da se ispuni, jer je dole bušna, a taj prolaz vodi dole, ispod morskog
dna, pravo u središte zemlje i pakao sâm. I tako, Bolster je mrtav.

– Uh, dobro je. Stvarno sam se mnogo nasekirao zbog njega.
– Mrtav je, ali samo do iduće prilike – kaže mu sestra.
I tako je Tomas Kromvel rođen nekog tamo dana, ne zna se kog. Kad
su mu bile tri godine, skupljao je drvca za potpalu. – Šta kažeš za ovog
mog mališu? – rekao bi Volter, nežno ga lupkajući po temenu. Prsti su
mu mirisali na paljevinu, dlan mu je bio tvrd i crn.
Učeni ljudi su, naravno, minulih godina pokušavali Kromvelu da
dodele nekakvu sudbinu; ljudi vični tumačenju nebeskih pojava
nastojali su da, na osnovu toga ko je i kakav je sada, razluče kada je
tačno rođen. Jupiter povoljno aspektovan, što ukazuje na berićet.
Merkur u usponu daje sposobnost brzog i ubedljivog govora. Ako vam
Mars nije u Škorpiji, kaže Kracer, onda bolje da bataljujem ovaj zanat.
Kromvelova majka imala je u to vreme pedeset dve godine, i niko ni
sanjao nije da još može da zatrudni, a kamoli da rodi dete. Ali ona je
krila svoje moći, i ugnezdila ga u prevoje svoje utrobe, dok ga konačno
nije iznedrila. On je izašao, i ljudi su pitali: šta je ovo sad?

Džejms Bejnam, advokat iz Srednjeg hrama,96 odrekao se jeresi pred
biskupom londonskim. Mučili su ga pre toga, priča se po gradu, Mor ga
je lično saslušavao dok su ga rastezali, tražio od Bejnama da oda druge
zabludele članove advokatskih društava. Nekoliko dana kasnije,
nekadašnji monah i jedan ćurčija spaljeni su zajedno. Monah je preko
lukâ u Norfoku dopremao pošiljke knjiga, a onda se, što je bilo prilično
glupo s njegove strane, usudio da isto pokuša i preko Pristaništa svete
Katarine, gde ga je čekao glavom i bradom lord kancelar. Kod onog
ćurčije je pak pronađen primerak Luterovog dela Hrišćaninova sloboda,
tekst koji je nesrećnik ispisao vlastitom rukom. Sve te ljude Kromvel
zna: osramoćenog i slomljenog Bejnama, monaha Bejfilda i ćurčiju

Džona Tjuksberija, koji – bog mu je svedok – nije bio nikakav doktor
teologije. Tako ističe ta godina, u pramenu dima, pod koprenom
ljudskog pepela što se nadvija nad Smitfildom.

Prvog januara, nije još ni svanulo, budi se Kromvel; Gregori mu stoji
podno kreveta. – Da ustaneš. Uhapsili Toma Vajata.

Kromvel skače iz kreveta kao oparen; prvo mu pada na pamet da je
to Mor udario u samo srce Aninog kružoka. – Gde je on sad? Nisu ga
valjda odveli u Čelsi?

Gregori je, po glasu mu se oseća, zbunjen. – A što bi ga vodili u Čelsi?
– Ne sme kralj da dozvoli... i on bi sâm bio u tome do kolena... Ana
ima knjige, pokazala mu ih je... on je lično čitao Tindejla... pa šta sad da
očekujemo? Da Mor uhapsi kralja? – Kromvel uzima košulju.
– Nema to nikakve veze s Morom. Dohvatile se budale pa dizale
graju po Vestminsteru, preskakali vatre po ulicama, a onda počeli
prozore da razbijaju... znaš i sâm kako to ide... – Umor se oseća u
Gregorijevom glasu. – E, a onda su se pobili sa stražom, i sve su ih
zatvorili, a onda eto poruke: da li bi gazda Kromvel navratio i uručio,
možda, zatvorskom ključaru novogodišnji poklončić?
– Isuse – kaže Kromvel. Seda na krevet, i tek tad uviđa da je go: gola
stopala, gole cevanice, gole butine, go kurac, malje mu svud po telu, a i
bradica mu nikla, čekinja; i znoji se, pri tom, gola voda. Navlači košulju.
– Kakav sam, takav sam – kaže. – A prvo, bogami, ima da doručkujem.
Ne bez zlobe, kaže mu Gregori: – Pristao si da mu budeš otac. E, ovo
ti je kad si otac.
Kromvel ustaje. – Dovedi Ričarda.
– Ja ću s tobom.
– Hajde i ti, ako baš moraš, ali hoću da pođe i Ričard, za slučaj da
bude gužve.
Gužve nije bilo, samo malo cenkanja. Zora upravo sviće u času kad
mlada gospoda, posrćući, izlaze na svež vazduh; ispijeni, izubijani,
pocepani i prljavi. – Frensise Vestone, dobro vam jutro želim, mladi
gospodine – kaže on, a misli: uh, da sam znao da si i ti tu, ne bih ni
dolazio. – Zar nisi ti na dvoru?
– Jesam – kaže momak, a iz usta mu udara da obori čoveka. – Ja sam

sad u Griniču. Nisam ovde. Razumete?
– Bilokacija – kaže Kromvel. – Važi.
– O, Isuse. O, Isuse, iskupitelju moj. – Tomas Vajat stoji pod svetlim,

snežnim nebom i trlja se po glavi. – Nikad više.
– Do iduće godine – kaže Ričard.
Kromvel se okreće, taman da ugleda poslednjeg deliju kako,

teturajući se, izlazi na ulicu. – Frensis Brajan... – kaže. – Kako se samo
nisam setio da bi čitav ovaj poduhvat bez vas bio neizvodljiv.
Gospodine.

Izložen prvom novogodišnjem mrazu, rođak ledi Ane stresa se kao
pokisao pas. – Tako mi dojki svete Agneze, načisto ću da se sledim. –
Dublet mu je pocepan, okovratnik košulje poderan, a i fali mu jedna
cipela. Pridržava duge gaće da mu ne spadnu. Ima pet godina kako je
izgubio oko na jednom viteškom turniru; sad je, eto, izgubio i povez za
oko, i lepo mu se vidi modra, prazna duplja. Gleda oko sebe, onim što
mu je od vida ostalo. – Kromvele? Ne sećam se da ste bili sinoć s nama.

– U krevetu sam bio, i bilo bi mi mnogo drago da sam još tamo.
– A što se onda ne vratiš? – Opasno je klizavo, mogao bi svaki čas da
ljosne, ali mladić ipak širi ruke. – Koja li vas gradska dama sada
iščekuje? Ili imate po jednu za svaki od dvanaest dana božićnijeh? –
Kromvel umalo ne prasne u smeh, kad eto ti ga Brajan: – Zar vi sektaši
ne delite žene?
– Vajate – okreće se Kromvel prema pesniku – pomozi mu da se
obuče, ili ima da se smrzne. Dovoljno je gadno biti bez oka.
– Kažite: hvala. – Tomas Vajat urla, udara drugare po plećima. –
Kažite: hvala, gazda-Kromvele, i ne samo to, nego odma’ i da mu
platite šta mu dugujete. Ko bi ovako rano ustô u praznični dan, i
odrešio kesu pride? Mogli smo ovde do sutra da ostanemo.
Kad ih onakve pogledaš – vidi se odmah da, svi đuture, žute banke
nemaju. – Nije bitno – kaže Kromvel. – Staviću to na račun.

II

„Šta, avaj, za ljubav da činim?“

Proleće 1532.

V reme je da razmotrimo dve vrste ugovora koje ovaj svet i drže na
okupu: ugovor između vladara i podanika, i onaj između muža i
žene. Oba ova ugovora počivaju na bespogovornoj odanosti, odanosti
usmerenoj ka ostvarenju interesa druge strane. Gospodar i muž štite i
snabdevaju; žena i sluga slušaju. Iznad gospodara i muževa je bog, koji
vlada svima. On zbraja naše sitne pobune, naše ljudske ludosti. Pruža
svoju dugačku ruku, a šaka mu stisnuta u pesnicu.

Zamislite sad da o ovim pitanjima raspravljate s Džordžom, lordom
Rokfordom. To je jedan domišljat mladić, da domišljatijeg u celoj
Engleskoj nema; uglađen i načitan; ali danas je potpuno opčinjen
satenom boje plamena koji mu viri iz rasečene baršunaste presvlake za
rukav. A Džordž vrhom prsta gnjavi li gnjavi pramičke tkanine, nabira
ih, cima ih, ne bi li narasli, pa da onda izgleda kao jedan od onih
žonglera što stave loptu za vrat pa je puste da im niz ruku skliznu sve
do prstiju.

Vreme je da kažemo šta u ovom trenutku Engleska jeste, dokle
doseže, gde su joj granice; ne da nabrajamo i premeravamo njene lučke
bedeme i granične zidove, već da procenimo njenu kadrost da upravlja
sama sobom. Vreme je da kažemo šta zapravo kralj jeste, i koliko
poverenje i starateljsku obavezu duguje svome narodu; u kojoj je meri
sposoban da zaštiti svoju zemlju od stranih zavojevača, kako u
moralnom tako i u fizičkom smislu, i koliku je slobodu voljan da
zajemči bilo kome ko poželi jednom Englezu da kaže kako da se obraća
svome bogu.

Parlament se sastaje sredinom januara. Sada je cilj da se do proleća
skrši otpor biskupâ Henrijevom novom poretku usvajanjem zakonskih
akata koji će – premda trenutno suspendovani – znatno smanjiti danak

Rimu, pri čemu bi kralj ubuduće uticao na Crkvu stvarno, a ne samo na
rečima. Donji dom parlamenta sastavlja peticiju protiv crkvenih
sudova, koji su se pokazali toliko samovoljnim u vođenju postupaka,
tako osionim u širenju svojih navodnih nadležnosti; potpisnici peticije
ne samo da preispituju nadležnost tih sudova već i dovode u sumnju
suštinske razloge njihovog postojanja. Papiri prelaze iz ruke u ruku, ali
na kraju sve spadne na Kromvela, koji probdi noć s Rejfom i „Zovite me
Rizlijem“ škrabajući amandmane između redova. Opoziciju je svakako
uspeo da istera iz jazbine: Gardiner, premda na dužnosti kraljevog
sekretara, oseća se prinuđenim da svoju braću prelate povede u juriš.

Kralj šalje po gazda-Stivena. Ovaj dođe, a kosa mu na vratu sva
nakostrešena; koža mu se naborala, kao da se uvukao u sebe, pa
izgleda kao mastif kad ga huškaju na medveda. Kralj ima piskav glas,
za tako krupnog čoveka, a kad je ljut, uši te zabole od piske. Jesu li
sveštenici stvarno njegovi podanici, ili samo donekle? Možda mu
uopšte i nisu podanici, jer kakvi su mu to podanici ako su se zakleli na
poslušnost i odanost papi? Zar ne bi trebalo, dere se on, meni da se
zakunu na vernost?

Stiven izlazi i naslanja se na ofarbanu lamperiju. Za leđima mu je
četa naslikanih nimfi što skakuću po proplanku. Stiven vadi maramicu,
ali kao da je zaboravio zbog čega to čini; gnječi je u onoj svojoj šapetini,
uvrće je oko prstiju kao da je zavoj. Znoj mu se sliva niz lice.

On, Kromvel, traži pomoć. – Gospodinu biskupu nije dobro. – Donose
stoličicu, i Stiven gnevno zvera u nju, pa u njega, a onda seda, obazrivo,
kao da ne veruje u tu stolariju. – Čuo si ga, cenim?

Svaku reč. – Ako te zatvori – kaže Kromvel – postaraću se da ti budu
obezbeđene neke male pogodnosti.

– Bog te prokleo, Kromvele – kaže Gardiner. – Ko si ti? Koju dužnost
obavljaš? Ti si niko i ništa. Niko i ništa.

Nije dovoljno izbubecati neprijatelje, valja pobediti u raspravi.
Kromvel je išao do Kristofera Sent Džermana,97 vremešnog pravnika,
čija se reč poštuje širom Evrope. Starac ga uljudno prima u svom domu.
Nema čoveka u Engleskoj, kaže on, koji ne smatra da je našoj Crkvi, iz
godine u godinu, sve potrebnija reforma, a ako Crkva nije kadra sama
to da izvede, onda kralj u parlamentu mora, a i može, da stvori uslove.

Do tog sam zaključka došao, kaže stari, posle višedecenijskog bavljenja
ovom temom.

Naravno, dodaje on, Tomas Mor se sa mnom ne slaže. Možda je
njegovo vreme prošlo. U Utopiji se, na kraju krajeva, ne može živeti.

Kromvel se sastaje s kraljem. Henri je besan na Gardinera; nelojalnost,
viče on, nezahvalnost! Kako sad da mi i dalje bude sekretar, kad mi se u
svemu protivi? (Kralj, pri tom, govori o čoveku koga je sâm hvalio kao
nepokolebljivog u vođenju sporova.) Kromvel seda, ne čuje se, samo
gleda Henrija, ćutanjem pokušava da razvodni situaciju; da uvije kralja
u tu tišinu kao u nekakvo ćebe, pa da konačno on, Henri, počne da sluša
samoga sebe. Velika je to stvar, da umeš da stišaš gnev Lava zemlje
Engleske. – Ja mislim... – kaže on blagim glasom – uz dozvolu Vašeg
veličanstva, mislim da... biskup vinčesterski, kao što svi mi to dobro
znamo, voli da se raspravlja. Ali ne sa svojim kraljem. Ne bi se on
usudio da se oda takvoj razonodi. – Načas zastane. – Zato su njegova
gledišta, makar i pogrešna, uistinu iskrena.

– Nema zbora, ali... – kralj zaćuti. Najzad je Henri čuo sopstveni glas,
glas kojim se obraćao kardinalu kad ga je rušio. Gardiner nije Volsi –
makar i samo stoga što bi, kad bi sad i Gardiner bio žrtvovan, na prste
jedne ruke mogli da se prebroje oni koji bi za njim žalili. S druge strane,
Kromvelu, barem u datom trenutku, odgovara da zapenušali biskup
ostane na položaju koji zauzima; on nesumnjivo brine za Henrijev
ugled u Evropi, i Kromvel kaže: – Veličanstvo, Stiven vam je kao
ambasador služio u granicama svojih moći, i bolje bi bilo umiriti ga,
čestitim ubeđivanjem, naravno, nego ga dovoditi u težak položaj tako
što ćete dati oduška svom nezadovoljstvu. Ovako je bezbolnije, a i više
časti u svemu ostaje.

Kromvel posmatra Henrijevo lice. Čim se pomene čast, kralj živne.
– A ti bi taj savet dao u svakoj situaciji?
Kromvel se nasmeši. – Ne bih.
– Nisi baš potpuno uveren da bi trebalo da vladam u duhu
hrišćanske krotkosti?
– Nisam.
– Znam da ne voliš Gardinera.
– Upravo zato bi Vaše veličanstvo trebalo moj savet da uzme u

razmatranje.
Duguješ mi uslugu, Stivene, pomisli Kromvel. Uskoro će ti se ukazati

prilika da mi je vratiš.
U svom domu Kromvel se sastaje s parlamentarcima i gospodom iz

advokatskih komora i esnafskih udruženja; s Tomasom Odlijem, koji
obavlja dužnost predsedavajućeg u parlamentu, i s njegovim
štićenikom Ričardom Ričom, zlatokosim mladićem, lepim kô naslikan
anđeo, momkom živog, hitrog i svetovnjačkog uma; tu je i Roland Li,
telom snažan i vrlo otvoren sveštenik, ceo dan da hodate nećete naići na
čoveka koji manje liči na svešteno lice. Poslednjih meseci Kromvelove
drugove iz grada desetkovale su bolesti i neprirodne smrti. Tomas
Somer, koga je godinama poznavao, umro je neposredno pošto je
pušten iz Kule, gde je ležao zbog rasturanja jevanđelja na engleskom
jeziku; sklon lepoj odeći i brzim konjima, Somer je bio čovek
neukrotivog duha, sve dok ga put naposletku nije doveo do lorda
kancelara. Džon Petit je pušten iz tamnice, ali je odveć bolestan da bi
mogao da učestvuje u radu parlamenta. Kromvel mu odlazi u posetu;
Petit je sada vezan za postelju. Mučno je slušati ga kako se bori za
vazduh. Ni dolazak proleća te 1532. godine, prvi topli dani – ne donose
mu nikakvo olakšanje. Imam osećaj, kaže on, kao da mi neki gvozdeni
obruč steže grudi, i steže li steže. Tomase, kaže još, hoćeš li zbrinuti
Lusi kad ja umrem?

Ponekad, dok se šeta vrtom s parlamentarcima ili Aninim
kapelanima, Kromvel oseća odsustvo doktora Kranmera, koji mu u
takvim prilikama uvek ide s desne strane. Nema Kranmera još od
januara, otkada je preuzeo dužnost kraljevog ambasadora pri carevom
dvoru; putujući tako, doktor će se susresti u Nemačkoj s učenim
ljudima od kojih će zatražiti da podrže kralja u nameri da se razvede.
Pred Kranmerov polazak, Kromvel ga je upitao: – Šta da radim ako
kralj, dok vi niste tu, nešto bude sanjao?

Kranmer se na to nasmešio. – Prošli put ste se i sami odlično snašli.
Meni je samo ostalo da klimam glavom.

Kromvel gleda Marlinspajka, životinju, šape mu mlitavo vise,
oklembesio se na nekoj pocrneloj grani. Pokazuje im ga. – Gospodo, ovaj
mačor je bio kardinalov. – Kako je spazio goste, Marlinspajk šmugne

niz granični zid, mahne repom i nestane, tamo negde, na nepoznatoj
teritoriji s one strane.

Dole u kuhinji u Ostin Frajarsu garzoni uče da prave filovane galete.
Postupak zahteva bistro oko, osećaj za pravovremenost i sigurnu ruku.
Mnogo tu ima faza kad sve može da pođe naopako. Mešavina mora da
bude određene gustine, ploče na kalupu s dugim ručkama moraju biti
dobro zamašćene i vrele. Kad pritisneš ploču jednu uz drugu, čuje se
kao da pišti neka životinja; para zašišti. Ako se uplašiš i popustiš
spisak, dobiješ gnjecavu masu koju posle valja sastrugati. Moraš da
čekaš dok ne prestane da se puši, a onda počneš s odbrojavanjem.
Promašiš li samo za jedan, osetiš po mirisu da je zagorelo. Sekunda deli
uspele od neuspelih.

Kromvel dolazi u Donji dom parlamenta s nacrtom zakona o
privremenoj obustavi isplate anata Rimu, i predlaže da se
parlamentarci podele na dva tabora. Daleko je to od uobičajene prakse,
ali iako su listom preneraženi i gunđaju, poslanici prihvataju predlog:
oni za nacrt na ovu stranu, oni protiv nacrta – na onu. Tu je i kralj;
gleda, pamti ko je za a ko protiv njega, a kad je postupak okončan,
samo mračno klimne glavom članu svoga saveta, u znak odobravanja.
U Domu lordova ovakva taktika neće proći. Kralj mora tamo da ode
lično, tri puta, i da sâm iznese svoj slučaj. Staro plemstvo – ponosite
familije poput egzeterskog klana, koji i sami pretenduju na presto –
listom su za papu i Katarinu, i ne boje se to i otvoreno da kažu; bar ne
za sada. Ali Henri samo beleži neprijatelje i, kad god mu se ukaže
prilika, gleda da ih međusobno posvađa.

Onoga časa kad su kuhinjski momci napravili prvu pristojnu galetu,
Terston ih šalje da naprave još sto komada. Prelazi im to u naviku; okret
zgloba, polugotova galeta pada na drvenu kašiku, a onda na podlogu
za sušenje, da postane hruskava. Na uspele galete – vremenom će samo
uspelih i biti – utiskuje se žig Tjudorovih, a onda se pakuju, na tuce, u
lepo postavljene kutije u kojima će biti iznete na sto, sve to na krhkim
zlatnim tanjirima namirisanim ružinom vodicom. Kromvel ne žali
galete, šalje ih Tomasu Bolenu.

Kao otac buduće kraljice, Viltšir smatra da zaslužuje neku posebnu
titulu, i otvoreno stavlja do znanja kako mu ne bi bilo ni najmanje

neugodno kad bi ga zvali monsenjerom.98 Kromvel popriča malo s
njim, njegovim sinom i njihovim prijateljima, a onda se zaputi kroz
odaje Vajthola da vidi Anu. Iz meseca u mesec ona se sve više uzdiže,
ali Kromvelu njeni ljudi i dalje odaju počast naklonom. Na dvoru i u
vestminsterskim kabinetima on se oblači taman kako dolikuje
gospodinu njegovog zvanja i položaja, u komotne kaputiće od
lemsterske vune, tako finim da ih prosto ne osećaš na sebi, u purpurnim
i tamnoljubičastim tonovima, gotovo crnim, kao da je noć ispustila malo
tame u njih; kapa od crnog baršuna počiva mu na crnoj kosi, i jedino što
na njemu svetli ostaju te prodorne oči i jake, mesnate šake koje stalno
nešto rade; i, na njima, vatreni odsjaji Volsijevog tirkiznog prstena.

U Vajtholu – na nekadašnjem placu Jork – zidarski radovi još su u
punom jeku. Kralj je Ani, o Božiću, dodelio jednu sobu. Sâm ju je do nje
doveo, da lično prisustvuje kad ona ostane bez daha pred zidnim
zavesama od srebrne i zlatne tkanine, pred onim izrezbarenim
krevetom s baldahinom od grimiznog satena po kojem su izvezeni
cvetovi i deca. Kromvel će od Henrija Norisa doznati da Ana, ipak, nije
ostala bez daha; samo se osvrtala oko sebe, lagano, nasmejana, i tu i
tamo bi trepnula. Onda se tek dosetila šta se od nje očekuje; na počast
koja joj je ukazana uzvratila je tobož najednom smalaksavši, i tek kad je
počela da se klati na nogama, a kralj pritrčao da je prihvati, ostala je
gospa konačno i bez daha. Ispunjava me, rekao mu je tada Noris,
pobožna nada da će svaki od nas, barem jednom u životu, ostaviti neku
ženu bez daha kao što je to tada pošlo za rukom kralju.

Kad je Ana, klečeći, izrazila zahvalnost, Henri je, naravno, morao da
napusti sobu; da izađe iz te svetlucave odaje, jedva se otrgnuvši od
Ane, pa da se vrati novogodišnjem slavlju, gde će izraz njegovog lica
biti pod budnim okom javnosti: znajući, pri tom, da će se vest ubrzo
proneti celom Evropom, što kopnom, što morem, u šifrovanom ili
dešifrovanom vidu.

Kad se Kromvel našetao kroz nekadašnje kardinalove odaje, zatiče
Anu kako sedi sa svojim damama, i ona već zna, ili se čini da zna, šta su
njeni otac i brat maločas rekli. Neka misle njih dvojica da će oni da joj
smisle taktiku, ali zna Ana da od nje same nema boljeg taktičara, jer ona
ume da razmisli o svemu što je bilo i kako se dešavalo, i da proceni gde

su to stvari pošle naopako; a Kromvel se divi svakome ko ume da uči
na greškama. Jednoga dana otvaraju se prozori, čuje se lepet krila pticâ
koje su se u blizini ugnezdile, a ona kaže: – Rekoste mi jednom da je
samo kardinal mogao kralju da dâ odrešene ruke. Znate li šta ja danas
mislim? Mislim da je Volsi, u stvari, bio poslednji koji bi to učinio. Jer on
je bio tako ponosan, i hteo je da postane papa. Da je bio malo skrušeniji,
Klement bi se založio za njega.

– Možda u tome i ima nečega.
– Trebalo bi, cenim, da izvučemo pouku – kaže Noris.
Ana i Kromvel se istovremeno okreću. Ona kaže: – Je li, zar bi trebalo?
– a on će: – A kakvu to pouku?
Noris ne zna šta da kaže.
– Slabi su izgledi da će bilo kod od ovde prisutnih postati kardinal –
kaže Ana. – Čak ni Tomas, koji ima razne težnje, tome svakako ne bi
težio.
– O? Ne bih se kladio. – Noris se udalji, nehajno vukući noge, kako to
samo svilenkasta gospoda umeju, i ostavlja ga samog sa ženama.
– Pa dobro, ledi Ana – kaže Kromvel – kad razmišljate o pokojnom
kardinalu, nađete li malo vremena da se pomolite za njegovu dušu?
– Mislim da je njemu bog već sudio, i sada moje molitve, molila se ja
il’ ne molila, nemaju nikakvog značaja.
Meri Bolen kaže, blagim glasom: – Samo te čika, Ana.
– Da ne beše kardinala, sad biste bili žena Harija Persija.
– Barem bih – odbrusi Ana – bila supruga u pravom smislu reči, što je
častan status, a ovako...
– Ali, rođako – na to će Meri Šelton – Hari Persi je sišao s uma. Svi to
znaju. Troši novac nemilice.
Meri Bolen prasne u smeh. – Vala tako je, i moja sestra pretpostavlja
da je sve to zbog toga što se razočarao u nju.
– Miledi – okreće se on Ani – ne biste vi voleli da živite tamo odakle je
Hari Persi. I sami znate da bi se on prema vama ponašao kako se ta
gospoda sa severa i inače ponašaju prema ženama. Držao bi vas u nekoj
ledenoj kuli, u odaji do koje se stiže zavojitim stepeništem, a dole bi vas
puštao samo kad je vreme za obed. I taman što sednete za sto, a
posluga iznese puding od ovsene kaše pomešan s krvlju od krupne

stoke koju su pre toga nahvatali u nekom prepadu, eto i gospodara,
raznosi sve živo pred sobom, a u ruci mu neki džak, pa maše njime – o,
dušo moja, kažete mu vi, je l’ to neki poklon za mene, a on će, jes’, vala,
gospo moja, ako nemate ništa protiv, pa odreši džak, i vama, pravo u
krilo, padne odrubljena glava nekog Škota.

– Uh, grozno – šapatom će Meri Šelton. – Zar tako oni rade? – Ana
šakom zaklanja usta, smeje se.

– Znate, uostalom, i sami – nastavlja Kromvel – da biste u svakoj
prilici radije pojeli blago poširana pileća prsa, onako tanko naseckana,
sa sosom od estragona. A i malo sira, taman onako fino dozrelog, što ga
iz poslanstva u Španiji donese ambasador, sira izvan svake sumnje
namenjenog kraljici, ali koji nekako nađe put i do moje kuće.

– A gde ćeš lepše posluženje? – kaže Ana. – Banda napravila zasedu
na putu da preotme Katarini sirac.

– E pa, pošto sam već sve tako vešto udesio, sad moram da idem... –
on pokazuje na momka s leutom u uglu odaje – i prepustim vas ovom
buljavom dilberu.

Ana baci pogled u Markovom pravcu. – Stvarno bulji. Istina.
– Da ga oteram? Ima ovde muzičara tušta i tma.
– Neka ostane – kaže Meri. – Sladak je dečko.
Meri Bolen ustaje. – Ja bih samo da...
– A sad će ledi Keri da obavi jedan od onih čuvenih razgovora s
gazda-Kromvelom – kaže Meri Šelton, samouverenim tonom, znajući
da saopštava nešto što će svi rado čuti.
Džejn Rokford: – Opet će mu se ponuditi, sva tako bezgrešna.
– Ledi Keri, šta je to što ne možete da kažete ovde, pred svima nama?
– Ali Ana samo klimne glavom. Kromvel može da ide. Meri može da
ide. Verovatno će mu Meri preneti nešto što bi za Anu bilo odviše
osetljivo da mu sama saopšti.
Napolju: – Dođe mi tako, ponekad, da ostanem bez daha. – On čeka. –
Džejn i naš brat Džordž... znate li da njih dvoje očima ne mogu da se
vide? On s njom neće da spava. Kad nije s nekom drugom, sedi po celu
noć s Anom u njenim odajama. Igraju karte. Igraju „Papu Julija“ do
zore. Jeste li znali da kralj izmiruje njene kockarske dugove? Potrebni su
joj veći prihodi, htela bi da ima svoju sopstvenu kuću, svoj mirni kutak,

da ne bude daleko od Londona, negde kraj reke...
– Na čiju se kuću nameračila?
– Ne verujem da bi htela bilo koga da iseljava.
– Pa, kuće su obično u nečijem vlasništvu. – I tada mu sine. Osmeh

mu ozari lice.
– Rekla sam vam jednom – kaže ona – da se klonite nje. Ali sada više

ne možemo bez vas. Čak i moji otac i stric tako kažu. Ništa, ama baš
ništa ne možeš ako kralj ne aminuje, ako nisi stalno uz kralja, a danas,
eto biva, da Henri, kad vâs nema, pita gde ste. – Ona napravi korak
unazad, pa ga odmeri od glave do pete, kao da ga prvi put vidi. – I
moja sestra, takođe.

– Tražim posao, ledi Keri. Nije dovoljno biti u kraljevskom savetu.
Potreban mi je službeni položaj.

– Reći ću joj to.
– Hoću mesto čuvara kraljevskih dragulja. Ili ministra finansija.
Ona klimne glavom. – Od Toma Vajata je napravila pesnika. Od
Harija Persija ludaka. Sigurna sam da će smisliti nešto i za vas.

Nekoliko dana pre početka novog zasedanja parlamenta Tomas Vajat je
došao da se izvini što ga je onako, pre zore, izvukao iz kreveta za Novu
godinu. – Imate svako pravo da se ljutite na mene, ali došao sam da vas
zamolim da se ne ljutite. Znate kako je za Novu godinu. Svaki čas se
nazdravlja, pehar kruži, i ne može čovek da ne popije.

Kromvel posmatra Vajata dok se ovaj, previše ljubopitljiv i
nespokojan, a donekle i stidljiv, šetka po sobi nikako se ne usuđujući da
sedne s domaćinom oči u oči i lepo mu se izvini. Vajat obrće globus pa
stavi kažiprst na Englesku i zaustavi ga. Zagleda sličice, zagleda mali
oltarčić, pa se okreće, s upitnim izrazom na licu; globus je ženin, kaže
Kromvel, zbog nje ga čuvam. Gazda Vajat na sebi ima kratak kaput od
ukrućenog brokata prljavobele boje porubljenog samurovinom, kaput
koji, verovatno, ne bi mogao sâm sebi da priušti, a dole – dublet od
žutomrke svile. Ima blage plave oči i gustu zlaćanu grivu koja je, istina,
počela da se proređuje. S vremena na vreme vrhovima prstiju dodirne
čelo, obazrivo, kao da ga još boli glava od novogodišnjeg dočeka;
proverava, zapravo, zaliske, da vidi da li su se još povukli u poslednjih

pet minuta. Zastaje pa se pogleda u ogledalu; čini to, inače, vrlo često.
Bože dragi, kaže. Šta mi bi da s tom bulumentom dižem graju po
ulicama. Prestar sam ja za takvo ponašanje. Ali i premlad da oćelavim.
Šta mislite, je l’ žene gledaju na to? Mnogo? Mislite da ću im odvući
pažnju ako pustim bradu... Ne, verovatno neću. Ali možda i hoću, ko
zna. Kralju brada dobro stoji, je l’ da da mu stoji?

– Zar ti otac nije dao nikakav savet s tim u vezi?
– Jeste, nego šta je. Popij šolju mleka svaki dan pre nego što izađeš iz
kuće. I kuvane dunje u medu – mislite da to pomaže?
Kromvel se suzdržava od smeha. Želi da novom zadatku, ulozi
Vajatovog oca, pristupi krajnje ozbiljno. – Htedoh reći – kaže stoga – zar
te nikada nije posavetovao kako da se kloniš žena za koje je
zainteresovan kralj?
– Pa jesam se klonio. Sećate se da sam bio u Italiji? A posle toga još
godinu dana u Kaleu... Koliko dugo čovek da se kloni?
Sa istim pitanjem se i Kromvel u životu suočio; poznato mu je. Vajat
seda na hoklicu. Laktovima se osloni na kolena. Vrhovima prstiju,
priljubljenim na slepoočnice, pridržava glavu. Sluša kako mu srce kuca;
možda sastavlja stih? A onda podiže pogled. – Moj otac kaže da ste vi
sada, pošto je Volsi umro, najpametniji čovek u Engleskoj. Hoćete li
ispravno shvatiti ove moje reči, jer ne želim da ih ponavljam? Ako Ana
nije devica, ja s tim nemam nikakve veze.
Kromvel mu sipa čašu vina. – Jako – kaže Vajat pošto je iskapio čašu.
Zagleda se potom u nju, pa u prste kojima je drži. – Red bi, držim, bio
da kažem: je l’ može još.
– Ako baš moraš, a ti reci, ali samo još jednu.
– Je l’ se to tamo neko krije iza tapiserije? Čuo sam da neke sluge
tamo u Čelsiju vama redovno podnose izveštaje. Nemaš danas nigde da
nađeš pouzdanog slugu, sve sami špijuni, kud god se okreneš.
– A kaži mi kada to nisu bili sve sami špijuni kud god se okreneš – na
to će Kromvel. – Bilo neko dete tamo, kod Mora, Dik Perser se mali
zove. Mor ga uzeo jer ga grizla savest pošto je mali ostao siroče – ne
mogu da kažem da mu je Mor neposredno ubio oca, ali prvo ga je javno
osramotio, a onda bacio u Kulu, i čoveka je tamo izdalo zdravlje. Dik je
drugarima u Morovoj kući rekao da ne veruje da je bog u hostiji koja se

uzima za pričešće, i onda je Mor naredio da malog išibaju pred svim
ukućanima i osobljem. I onda sam ja Dika doveo ovamo. Šta sam drugo
mogao? Primiću i druge koje Mor zlostavlja.

Vajat, s osmehom na licu, prelazi rukom preko kraljice od Sabe; što će
reći, preko Anselme. Kralj je darovao Kromvelu finu Volsijevu
tapiseriju. Početkom godine, kad je Kromvel išao u Grinič da razgovara
s kraljem, ovaj je primetio kad je njegov sagovornik podigao pogled u
Anselminom pravcu, a onda mu rekao, nasmešivši se onako usput,
poznaješ ovu ženu? Nekada sam je poznavao, uzvratio je Kromvel, pa
objasnio o čemu je reč, i izvinio se; a kralj će na to, ma nije važno, svi
smo mi ludovali u mladosti, a ne može se čovek baš svakom oženiti, zar
ne... A onda je tihim glasom dodao: imam ja na umu da je ovo
pripadalo kardinalu od Jorka, pa će zatim, odsečnijim tonom, kad sad
odeš kući, napravi mesta za nju; mislim da bi ubuduće trebalo da živi
kod tebe.

Kromvel naspe sebi čašu vina, pa sipa i Vajatu; Gardinerovi ljudi,
kaže mu zatim, ima svoje ljude ispred kapije, gledaju ko dolazi, a ko
odlazi. Ovo je obična gradska kuća, nije tvrđava – ali ako se desi da se
ovde zatekne neko kome tu nije mesto, moji ukućani ga škartiraju s
uživanjem. Mi, u stvari, volimo da se bijemo. Draže bi mi bilo da tu
svoju prošlost jednom zasvagda ostavim za sobom, ali nije mi dato.
Ujka Norfok me stalno podseća da sam nekad bio običan vojnik, i to čak
ne u njegovoj vojsci.

– Tako ga oslovljavate? – smeje se Vajat. – Ujka Norfok?
– Kad ostanemo nasamo. Ali ne moram ni da podsećam na kakve
počasti Hauardovi inače računaju. A i sâm si uostalom odrastao u
komšiluku Tomasa Bolena, pa dobro znaš da tom čoveku nije pametno
stati na žulj, ma kakva ti osećanja gajio prema njegovoj ćerki. Nadam
se, inače, da ne gajiš nikakva – je l’ da?
– Pune dve godine – kaže Vajat – duša me je bolela kad samo
pomislim da bi neki drugi čovek mogao da je pipne. Ali šta sam ja to pa
imao da joj dam? Oženjen sam čovek, a nisam ni vojvoda ni knez, jer
ona samo takve lovi. Sviđam se ja njoj, ili bar tako misli, a ako ništa
drugo, prijalo joj je dok sam je pratio u stopu kao rob, zabavljala se
lepo. Ostali bismo nasamo, i ona bi mi dala da je ljubim, i uvek sam

mislio da... ali takva je Anina taktika, znate, kod nje vam je uvek „da,
da, da“, a onda samo kaže „ne“.

– A ti si, naravno, besprekoran džentlmen...
– Pa šta je trebalo, da je silujem? Ako kaže „nemoj“, to i misli –
Henriju je to dobro poznato. Ali onda, tako, dođem ja neki drugi dan, i
ona mi ponovo dozvoli da je ljubim. Da, da, da, ne. Najgore je to što ona
voli da nagovesti, pa maltene i da se razmeće kako meni, eto, ne dâ, a
nekim drugima daje...
– A ko su ti?
– O, imena... Imena bi joj samo pokvarila razonodu. Mora to biti tako
udešeno da svaki muškarac koga sretneš, bilo na samom dvoru, bilo
dole u Kentu, a ti pomisliš: da nije ovaj? Ili je možda taj tamo, ili onaj? I
tako se neprekidno pitaš zbog čega si to ostao kratkih rukava, kako to
da nikako ne možeš da joj ugodiš, zbog čega nikako da dobiješ šansu.
– Ja bih rekô da ti pišeš mnogo dobre pesme. Tu bi mogao da nađeš
utehu. Njegovo veličanstvo, kad piše stihove, pomalo je sklono
ponavljanju, da ne kažem samoljublju.
– Ona njegova pesma, „Provod u dobrom društvu“... Kad je čujem,
javi se nešto u meni, kao neko psetance, koje bi da zalaje.
– Kralj je, istina, prevalio četrdesetu. Tužno je čuti ga kako peva o
danima kad je bio mlad i glup. – Kromvel posmatra Vajata. Mladić
izgleda kao ošamućen, kao da među očima trpi neprestan bol. Tvrdi da
ga Ana više ne muči, ali ne bi se reklo da je baš tako. Kromvel ga, grubo
kô kasapin, pita: – Pa, šta misliš, koliko ih je imala dosad?
Vajat gleda u patos. Pa u tavanicu. – Tuce njih? – kaže. – Ili nijednog?
Ili stotinak njih? Brendon je pokušavao da skrene pažnju Henriju na to
da je ona već rabljena roba. A onda je Henri Brendona oterao s dvora.
Zamislite da sam ja pokušao da mu kažem to. Sumnjam da bih živ
izašao odande. Brendon se naterao nekako da mu kaže, jer – tako je
računao – kako god okreneš, doći će dan kad će se ona podati Henriju, i
šta onda? Zar mu neće onda sve postati jasno?
– Ne budi toliko strog prema njoj. Sigurno je ona razmišljala o tome.
Sem toga, kralj nije baš najbolji poznavalac himena. Priznaje to,
uostalom, i sâm. S Katarinom mu je bilo potrebno dvadeset godina da
odgonetne da li je njegov brat uradio nešto pre njega ili nije.

Vajat se smeje. – Kad svane taj dan, il’ padne ta noć, teško da će Ana
išta moći da mu kaže.

– Slušaj. Ovako ja gledam na celu tu stvar. Ana se ne zamara
razmišljanjem o prvoj bračnoj noći jer nikakvog razloga za zabrinutost i
nema. – Kromvel hoće da kaže, s obzirom na to da Ana nije biće od krvi
i mesa, već proračunato biće, biće s hladnim, ljigavim mozgom koji
samo radi li radi iza onih gladnih crnih očiju. – Uveren sam da žena
kadra da odbije kralja Engleske, i da ga duže vreme tako odbija,
svakako ima petlje da to isto kaže bilo kom drugom muškarcu,
uključujući tebe, uključujući Harija Persija, uključujući bilo kog trećeg
čoveka koga je, razonode radi, odabrala da muči dok, s druge strane, po
svom nahođenju udešava dalji tok svoje karijere. I zato ja mislim: da,
jeste ona napravila budalu od tebe, ali ne onako kako ti misliš.

– To bi valjda trebalo da bude uteha?
– Pa i trebalo bi. Da si stvarno vodio ljubav s njom, strahovao bih za
tebe. Henri je ubeđen da je ona devica. A u šta bi drugo pa i bio
ubeđen? Ali kad se venčaju, pokazaće on svoje ljubomorno lice.
– A hoće? Venčaće se?
– Svojski se trudim oko parlamenta, veruj na reč, a i biskupe ću,
mislim, uspeti da slomim. A posle toga, bog zna... Tomas Mor kaže da
se za vladavine kralja Džona, kad je Engleska pala u papinu nemilost,
stoka nije razmnožavala, da kukuruz nije sazreo za žetvu, trava je
prestala da raste, a ptice su padale s neba. Ali ako nešto tako sada
počne da se dešava – dodaje on kroz osmeh – uveren sam da možemo iz
korena da promenimo politiku.
– Ana me pitala: u šta taj Kromvel zapravo veruje?
– A vas dvoje, dakle, razgovarate? I to o meni? Ne samo ono „da, da,
da, ne“? Polaskan sam.
Vajat se sneveselio. – Sigurni ste da ne grešite? U vezi s Anom?
– Moguće je i da grešim. U ovom trenutku nastojim da je sagledam u
svetlu u kojem ona vidi samu sebe. Tako mi odgovara. Oboma nam
odgovara.
Vajat odlazi, a Kromvel će za njim: – Moraš opet da nam dođeš. Moje
devojke su čule koliko si zgodan. Možeš šešir da zadržiš na glavi, ako
misliš da bi mogle izgubiti iluzije.

Vajat redovno igra tenis s kraljem. Stoga i zna šta znači progutati
ponos. Navlači osmeh na lice.

– Tvoj otac nam je pričao o onoj lavici. Dečaci su po toj priči napravili
predstavu. Možda bi voleo da navratiš jedan dan, pa da odigraš
samoga sebe?

– A, ono s lavicom... Kad se danas toga setim, ne mogu prosto da
zamislim sebe kako radim tako nešto. Da stanem tako na čistinu i
počnem da je vabim – kaže, pa zaćuti načas. – Pre biste vi, gazda-
Kromvele, tako nešto uradili.

Tomas Mor dolazi u Ostin Frajars. Neće da jede, neće da pije, mada
izgleda kao da su mu i hrana i piće potrebni.

Kardinal njegovo „ne“ ne bi prihvatio kao odgovor. On bi ga naterao
da sedne i pojede silabub.99 Ili bi mu, ako je sezona, dao veliku porciju
jagoda i sasvim malu kašiku.

– U ovih poslednjih deset godina – kaže Mor – Turci su zauzeli
Beograd. Logorske vatre popalili su u velikoj biblioteci u Budimu. Tek
su dve godine prošle otkako su došli pod kapije Beča. Zašto bi ti sad
pravio još jednu rupu u bedemu hrišćanskog sveta?

– Engleski kralj nije bezbožnik. Niti sam to ja.
– Nisi? Teško mi je da prozrem da li se ti u stvari moliš onom bogu
kojem se klanjaju Luter i Nemci, nekom paganskom bogu kojem si se
privoleo na svojim putovanjima, ili nekom engleskom božanstvu koje si
sâm izmislio. Možda se tvoja vera može kupiti. Služio bi ti i sultanu za
odgovarajuću cenu.
Erazmo kaže: da li je priroda ikada stvorila išta plemenitije, umiljatije
i skladnije od karaktera Tomasa Mora?
Kromvel ćuti. Sedi za radnim stolom – Mor ga je zatekao usred posla
– i pesnicama pridržava bradu. Ta poza mu, verovatno, daje izvesnu
prednost u ovoj borbi.
Lord kancelar izgleda kao da će svaki čas da iskida svoju odeću; to bi,
uostalom, moglo samo da popravi njegovu spoljašnjost. Prosto da se
čovek sažali na njega, ali Kromvel neće da ga sažaljeva. – Gazda-
Kromvele, vi mislite da, zato što ste u kraljevskom savetu, možete
slobodno da pregovarate s jereticima iza kraljevih leđa. Grešite. Znam

za vašu prepisku sa Stivenom Vonom, i znam da se on sreo s Tindejlom.
– Je l’ vi to meni pretite? Samo me zanima.
– Pretim – kaže Mor tužno. – Da, upravo to činim.
Kromvel vidi da se odnos snaga među njima dvojicom promenio;

razgovaraju ne kao državni službenici, već kao muškarci.
Kad je Mor otišao, Ričard mu kaže. – Ne bi smeo. Da preti, mislim.

Danas, zbog položaja na kojem je, još može da se izvuče, ali sutra – ko
zna?

A Kromvel razmišlja, mali sam bio, devet godina mi je bilo, ili tu
negde, kad sam ono pobegao u London i gledao kako starica strada za
svoju veru. Sećanje navire, plavi mu celo telo, i on odlazi, kao nošen
plimom, dobacivši preko ramena: – Ričarde, vidi da li je lord kancelar
ovamo došao s pratnjom. Ako nije, obezbedi mu čoveka, a ja ću
pokušati da ga spakujem na čamac za Čelsi. Samo nam još fali da skita
tu po Londonu i maltretira koga stigne.

Ove poslednje reči izgovara na francuskom, ne zna ni sâm zbog čega.
Na pameti mu je Ana; stoji ona, pruža ruku, privlači ga k sebi: Maître
Cremuel, à moi.100

Ne može tačno da se seti koje je to godine bilo, ali dobro se seća
poznoaprilskog vremena, krupnih kišnih kapi što šaraju bledo mlado
lišće. Ne može da se seti zbog čega se Volter onako razbesneo, ali pamti
strah koji je osetio u dubini duše, i kako mu je srce tuklo, kao da će kroz
rebra da provali. Tako je bilo tih godina: kad ne bi mogao da se skloni
kod strica Džona u Lambet, otišao bi sâm do grada, pa se nakačio
nekome – gledao bi kako da zaradi neki sitniš obavljajući razne poslove
po pristaništu, noseći korpe, tovareći kola. Samo zvizneš, i eto njega;
imao je sreće – sad je toga svestan – što se nije spanđao s nikogovićima s
kojima bi završio žigosan ili izbičevan, ili kao jedan od onih malih
leševa koje reka izbaci. U tom uzrastu nemaš moć procene. Ako bi neko
rekao: eno tamo sjajne zabave – on je polazio ništa ne pitavši. Nije on
imao ništa protiv starica, ali nikada pre toga nije video spaljivanje.

Šta je ta žena zgrešila – pitao je on, a ljudi mu rekoše: ona je
lolerka.101 To su ti oni što govore da je onaj bog na oltaru u stvari obično
parče hleba. Kako to, rekao je on, običnog hleba, onog što pekari prave?
Pustite to dete napred, rekoše oni. Neka se uči, dobro će mu doći da sve

vidi izbliza, posle ima redovno da ide na misu i da sluša popa. Svetina
ga je gurala dok nije izbio skroz napred. Dođi ovamo, šećeru, stani
pored mene, reče mu neka žena. Na licu je imala širok osmeh, na glavi
čistu belu kapu. Dovoljno je da gledaš ovo, i odmah su ti gresi
oprošteni, rekla je. A ko god donese pruće za potpalu plamena, puste
ga posle četres’ dana iz čistilišta.

Kad su pozornici izveli lolerku, masa je zagrmela uzvikujući pogrde.
On je jasno video da je ta žena u stvari već baba, možda i najstarija
osoba koju je u životu video. Pozornici su je maltene nosili. Na glavi nije
imala ni kape ni vela. Kosa kao da joj je bila skroz počupana; visila je u
pramenovima. Ljudi iza njegovih leđa su komentarisali: to je, nema
sumnje, sama sebi uradila, obuzeta očajanjem zbog greha koji je
počinila. Za lolerkom su izašla dva monaha, šepureći se kao debeli sivi
pacovi s krstovima u rozikastim šapama. Žena s čistom kapom
stegnula ga je za rame: tako bi ga verovatno majka stegnula, da ju je
imao. Gledaj staru, rekla mu je žena, osamdeset godina ima, a ogrezla u
opačinu. Uto neki čovek reče: nije joj mnogo mesa preteklo na kostima,
neće to dugo goreti, sem ako vetar ne promeni smer.

Ali šta je to ona zgrešila, pitao je on.
Rekla sam ti. Ona tvrdi da su sveci obični drveni stubovi.
Kao ovaj stub za koji je sad vezuju lancem?
Jes’, vala, baš takav.
Za idući put nabaviće drugi stub, rekla je žena. A onda je sklonila
ruku s njegovog ramena. Skupila je šake u pesnice, podigla ruke uvis i
počela da mlati, a iz trbuha ispustila krik, usklik, kreštavim glasom,
kao neki demon. Rulja oko nje prihvati poklič. Masa se uskomešala, svi
su hteli napred, da bolje vide; zavijali su, zviždali, lupali nogama o
zemlju. Od pomisli na to kakav ga užasan prizor čeka, bilo mu je i
vruće i hladno u isti mah. Izvio se ne bi li video lice žene koja mu je u
ovoj gomili bila majka. Gledaj samo, rekla mu je ona. A onda mu je
nežno, vrhovima prstiju, okrenula lice prema podijumu. Obrati pažnju
sad. Pozornici su uzeli lance i vezali staru za kolac.
Kolac se nalazio na vrhu hrpe kamenja, a onda su došla neka
gospoda, i sveštenici, biskupi možda, nije umeo da razluči. Zatražili su
od lolerke da se odrekne svoje jeresi. Tomas je bio dovoljno blizu da vidi

kako se staričine usne pomeraju, ali nije čuo šta govori. A šta ako se sad
predomisli, hoće li je pustiti? Neće, odgovori mu ona žena prigušivši
smeh. Gledaj, doziva nečastivog da joj pritekne u pomoć. Gospoda se
povlače. Pozornici nabacuju drva i bale slame oko lolerke. Žena ga lako
lupne po ramenu; nadajmo se da su drva vlažna, a? Odavde se dobro
vidi, prošli put sam stajala skroz pozadi. Kiša je u međuvremenu
prestala, sunce se probilo kroz oblake. Kad je dželat izašao s bakljom,
vatra je bledo sijala na suncu, više je to izgledalo kao da nešto klizi kroz
vazduh, kao kad se jegulje migolje u džaku. Monasi su pojali i prinosili
krst lolerki, i tek kada su oni uzmakli, na prvi nalet dima, svetina je
znala da je vatra zapaljena.

A onda su urlajući grunuli napred. Pozornici su podigli prečage,
napravili prepreku, uzvikujući moćnim, dubokim glasovima: odbij,
odbij, odbij, a masa je cičala i uzmicala, pa opet kidisala napred,
urlajući, zapevajući, kao da je sve to neka igra. Vrtlozi dima su im
kvarili vidik, ljudi su na sve strane rukama odbijali dim i kašljali. Je l’
osećate njen miris! – drali su se. Osetite miris stare krmače! On je
pokušavao da zadrži dah, da ne oseti taj miris. Obavijena dimom,
lolerka je vrištala. Eno sad! Svece doziva! – rekoše ljudi. Ona žena se
sagnula i rekla mu na uho, znaš li da i u ognju krvare? Neki misle da se
telo prosto sparuši, ali ja sam ranije videla krv i znam.

Dok se dim razvejao, a oni mogli ponovo da vide, starica je bila već
dobro zahvaćena plamenom. Masa je počela da kliče. Rekli su prvo bili
da neće dugo trajati, ali jeste dugo trajalo, ili se bar njemu tako učinilo,
pre nego što je vrištanje prestalo. Zar nema nikog da se pomoli za nju,
rekao je on, a žena mu je na to odgovorila: a čemu to? Čak i pošto je
vriska utihnula, jer nikog više nije bilo da vrišti, dodavali su drva na
vatru. Pozornici su koračali oko vatre, gaseći slamu koja se razletela,
vraćajući u oganj svaki krupniji komad.

Dok se masa razilazila, ćaskajući usput, tačno si mogao da kažeš ko
je bio s pogrešne strane vatre, jer su takvima lica bila siva od pepela. On
je želeo kući, ali se onda setio Voltera, koji je toga jutra rekao da će da ga
ubije, i to natenane. Posmatrao je pozornike kako gvozdenim šipkama
udaraju po ljudskim ostacima. Na lancima je ostalo nešto mesa; slepilo
se, neće da spadne. Prilazeći im, upitao ih je: koliko to vatra mora biti

vrela kad i kost u njoj izgori? Očekivao je da će mu odgovoriti kao pravi
znalci. Ali oni nisu ni razumeli pitanje. Ljudi koji se ne bave kovačkim
zanatom misle da su sve vatre iste. A njega je otac naučio raznim
nijansama crvene: crvena kô sunce na zalasku, višnja crvena, pa ona
svetla žuto-crvena, bez drugog naziva osim ako je ne nazoveš
skerletnom.

Lolerkina lobanja ostala je na zemlji, kao i duge kosti ruku i nogu.
Slomljen grudni koš nije bio mnogo veći od psećeg. Jedan od onih uzeo
je gvozdenu šipku i nabio je u rupu gde je nekad bilo ženino levo oko.
Odigao je lobanju i spustio je na kamenje, tako da je sad gledala pravo
u njega. A onda je podigao šipku i spustio je na teme; i pre nego što je
udarac pao, Tomas je znao da je čovek loše zamahnuo, iskosa. Jedna
kost, slomljena, nalik kakvoj zvezdi, odletela je u prašinu, ali je veći deo
lobanje ostao netaknut. Isuse, rekao je taj čovek. E, momče, hoćeš ti da
probaš? Jednom dobro raspališ, i ode ona.

Pozive je, inače, rado prihvatao. Ali ovoga puta je ustuknuo, sklonivši
ruke iza leđa. Krvi mi božje, reče onaj čovek, kamo sreće da i ja mogu
da budem tako probirljiv. Nedugo zatim počela je da pada kiša. Ljudi
su brisali ruke, išmrkali noseve i završili posao. Pobacali su gvozdene
šipke tamo, među lolerkine ostatke. Sada su to bili još samo parčići
kostiju i gust, blatnjav pepeo. On je podigao jednu gvozdenu šipku, za
slučaj da mu zatreba oružje. Opipao je zašiljeni vrh, naoštren kao dleto.
Nije mogao da proceni koliko je daleko od kuće, i da li bi Volter mogao
da dođe da ga traži. Pitao se kako li je to kad ubijaš nekoga natenane,
bilo tako što ga baciš na lomaču ili seckaš parče po parče. Trebalo je da
pita pozornike dok su još bili tu, jer oni bi, kao sluge grada Londona,
umeli da mu odgovore.

Zadah one žene još je bio u vazduhu. Pitao se da li je ona sada u
paklu, ili se još mota tu, ulicama, ali on se svakako nije plašio duhova.
Za gospodu su podigli tribinu, i mada je baldahin u međuvremenu
strgnut, tribina je bila dovoljno visoko od zemlje da čovek čučne pod
nju i tu se sakrije. Molio se za ženu, jer – tako je razmišljao – od molitve
štete neće biti. Usne su mu se micale dok se molio. Kišnica se nakupljala
iznad njega, na tribini, i padala odozgo, kroz pukotine u daskama, u
krupnim kapima. Brojao je sekunde između kapi i hvatao ih u dlan.

Radio je to prosto tako, iz razonode. Počelo je da se smrkava. Da se sve
to dešavalo nekog običnog dana, sada bi već bio gladan, i otišao bi da
traži nešto da pojede.

U suton su se pojavili neki ljudi, a i žene s njima; znao je, s obzirom
na to da je među njima bilo i žena, da to nisu ni pozornici ni neki tamo
koji bi hteli da mu naude. Ljudi su se okupili, načinivši uzan krug oko
koca uzdignutog na hrpi kamenja. On se sagnuo, izašao ispod tribine i
krenuo ka njima. Sigurno se pitate šta se to ovde desilo, rekao im je. Oni
ga nisu ni pogledali, a kamoli mu nešto rekli. Pali su na kolena, i njemu
se učinilo da se mole. I ja sam se za nju pomolio, rekao je.

Jesi? Dobar si ti dečko, rekao je jedan od njih. A nije, pri tom, ni na
tren podigao glavu. Ako me pogleda, razmišljao je Tomas, videće da
nisam dobar dečko, već jedno beskorisno stvorenje koje je pobeglo od
kuće s psom i zaboravilo da donese korito sa salamurom u kovačnicu,
pa korita nema kad se Volter prodere: gde je korito za gašenje, jebem li
ti seme. Bućkalo mu se u stomaku dok je mozgao o tome šta nije uradio
i zbog čega ga čeka smrt. I malo je nedostajalo da vikne. Kao da ga
nešto boli.

Uvideo je tada da se oni ljudi u stvari ne mole. Klečali su i dlanovima
pretraživali tlo. To su prijatelji one lolerke, i sada su skupljali ono što je
od nje ostalo. Jedna žena je klečala, raširenih sukanja, pridržavajući
zemljanu posudu. Njega su oči dobro služile i u pomrčini, pa je u glibu i
prljavštini razabrao komad kosti. Evo, ima i ovde nešto, rekao je. Žena
mu je pružila činiju. Evo, i ovo.

Jedan od muških se bio izdvojio, stajao malo po strani. Što nam i on
ne pomogne, zanimalo je Tomasa.

On čuva stražu. Zviždaće ako se pojave pozornici.
Hoće li nas pohapsiti?
Brže, brže, rekao je jedan čovek.
Kad su napunili celu posudu, žena koja ju je držala reče: „Daj mi
ruku.“
Pun poverenja, pružio joj je ruku. Ona je umočila prste u činiju.
Dotakla ga je onda po nadlanici, ostavivši mu na koži mrlju od blata i
krupnog peska, masti i pepela. „Džoan Bauton“, rekla je.
Sada, kad se priseća toga, pita se da ga možda, ipak, sećanje ne vara.

Nikada nije zaboravio tu ženu, čije je zemne ostatke poneo sa sobom
kao mrsnu fleku na rođenoj koži, ali kako to da se taj deo njegovog
života, detinjstvo, to jest određeni njegovi delovi ne podudaraju
nekako? Ne može uopšte da se seti kako se te večeri vratio kući, i šta je
Volter uradio kad ga već nije ubio natenane, ili zbog čega je uopšte bio
pobegao ne pripremivši korito sa salamurom. Možda sam, razmišlja
sad, prosuo so, a onda se uplašio pa nisam smeo da mu kažem.
Verovatno je tako bilo. Tako biva: iz straha zanemariš dužnost, potom
se, zbog počinjenog prestupa, još više poplašiš, i naposletku stigneš do
tačke gde je strah već preveliki, pa prosto digneš ruke od svega, i tako
se, eto, i desi da dete potpuno otupi, izgubi se, i završi u gomili koja
prisustvuje pogubljenju.

Nikada nikome nije ispričao tu priču. Ne smeta njemu da priča
Ričardu, ili Rejfu, o svojoj prošlosti – u razumnoj meri, naravno – ali mu
nije namera da razdaje delove svoga bića. Šapui i prečesto dolazi na
večeru i sedi pokraj njega, pokušava da iščačka ponešto iz njegove
životne priče kao što krtinu skida s kosti.

Kažu tamo neki da vam je otac bio Irac, veli Eustaš. Pa čeka, pun
samopouzdanja.

Prvi put čujem, na to će Kromvel, ali hvala za podatak, jer on je i
samome sebi bio nedokučiv. Šapui frkće; Irci su vrlo nasilan svet, kaže.
– Nego, recite mi, je li istina da ste iz Engleske utekli kao
petnaestogodišnjak, pošto ste pre toga pobegli iz zatvora?

– Nego šta – kaže Kromvel. – Anđeo me izbavio iz okova.
Tako će bar ambasador imati o čemu da piše kući. „Na moju
pretpostavku, Kremijel mi je odgovorio bogohulnim rečima koje nisu za
carsko uho.“ Šapui nikad ne zapne kad valja sastaviti depešu. Ako
oskudeva u novostima, prenosi tračeve. Postoje, pri tom, tračevi koje
skuplja iz sumnjivih izvora, i tračevi kojima cara snabdeva s namerom.
Kako Šapui ne zna engleski, novosti mu na francuskom prenosi Tomas
Mor, na italijanskom trgovac Antonio Bonvizi, a na bokte pita kom
jeziku – latinskom? – biskup londonski Stoksli, koji ima tu čast da mu
ambasador dolazi u goste. Šapui gleda kako da ubedi svog gospodara
cara da je engleski narod toliko nezadovoljan svojim kraljem da će se,
samo ako bi dobio podsticaj u vidu nekoliko jedinica španske vojske,

dići na bunu. Šapui je, naravno, potpuno zaveden. Možda se Englezima
zaista ne dopadaju, ili su im pak neshvatljive, mere koje u poslednje
vreme parlament preduzima. Ali Kromvelu instinkt nedvosmisleno
govori: u slučaju bilo kakvog stranog mešanja, taj narod će zbiti redove.
Englezi vole Katarinu zato što su zaboravili da je Španjolka, a i zato što
je već dugo tu. Inače, to su oni isti ljudi koji su se pobunili protiv
stranaca onog Zlog maja; isti oni ljudi, uskogrudi, tvrdoglavi,
neraskidivo vezani za svoje parče zemlje. Jedino neka neodoljiva sila –
savez koji bi, recimo, sklopili kralj Fransoa i car – mogla bi da ih trgne.
Ne možemo, razume se, odbaciti mogućnost da do takvog saveza zaista
dođe.

Posle večere, Kromvel otprati Šapuija do njegovih ljudi, onih krupnih,
mišićavih momaka, telohranitelja, koji tumaraju naokolo i čavrljaju
nešto na flamanskom, često se baveći upravo njime, Kromvelom. Šapui
zna da je on boravio u Nizozemskoj; pa šta onda misli, da Kromvel ne
razume taj jezik? Ili je to, možda, neki brižljivo smišljeni dvostruki blef?

Dešavalo mu se, i to ne tako davno, posle Lizine smrti, da se probudi
ujutro i mora da odluči, pre nego što i sa kim progovori ma i jednu reč,
ko je zapravo on i zbog čega je tu. Bilo je dana kad bi se probudio iz
snova u kojima su se pojavljivali mrtvi, u kojima je mrtve tražio. I
drhtao bi tada, tu, na pragu spasenja koje donosi java.

Ali sada mu se to više ne dešava.
Ponekad, u trenucima kad Šapui konačno prestane da čeprka po
Volterovim kostima tako da učini Kromvelu njegov vlastiti život
nepoznatim, učini mu se kao da ga nešto maltene tera da kaže nešto u
odbranu svoga oca, svog detinjstva. Ali nema vajde od pravdanja.
Badava sva objašnjenja. Samo će slabić pričati razne dogodovštine.
Mudro je pak prikriti prošlost, čak i ako nema ništa da se krije. Moć
čovekova počiva u polutami, u ovlašnim pokretima ruke i neodredivim
izrazima lica. Odsustvo činjenicâ – to je ono što plaši ljude; taj bezdan
koji između sebe i njih otvoriš, pa oni u njega bacaju svoje strahove,
maštarije i želje.

Četrnaestog aprila 1532. godine kralj ga postavlja za čuvara kraljevskih
dragulja. S tog mesta, tako mu je onomad rekao Henri Vajat, stičeš pun

uvid u kraljeve prihode i rashode.
Kralj viče, kao da hoće da ga čuje svaki sluga koji se zatekao u blizini:

– A što ne bih, kaži mi baš, što ne bih uzeo sina jednog čestitog kovača?
Na ovakav opis svoga oca Kromvel bi se rado nasmejao, ali neće;

mnogo je to laskavo u odnosu na sve ono što španski ambasador zna o
Volteru. Kralj kaže: – To što si, zbog mene si. I samo zbog mene. Sve što
jesi, sve što imaš, od mene ti dolazi.

Ove reči izazivaju u njemu zadovoljstvo kojem ćeš teško naći manu.
Henri je tako dobro raspoložen tih dana, tako širokogrud i prijemčiv, da
čovek jednostavno mora da mu progleda kroz prste ako ti s vremena na
vreme skrene pažnju na to ko je on i šta je, bilo to u datom trenutku
neophodno ili ne. Kardinal je imao običaj da kaže: Englez će kralju sve
oprostiti, sem ako ovaj pokuša da mu nametne porez. Takođe je imao
običaj da kaže: nije, u stvari, ni bitno koje zvanje nosiš i na kom mestu
radiš. Koji god kolega iz državnog saveta da zažmuri načas, kad
ponovo otvori oči videće da sam u međuvremenu radio njegov posao.

Jednog aprilskog dana Kromvel sedi u kancelariji u Vestminsteru,
kad eto ti ga Hju Latimer, maločas ga pustili iz pritvora u palati
Lambet. – Pa dobro – kaže Hju – mogao bi baš da batališ to škrabanje
načas, da se rukujemo.

Kromvel ustaje od stola i zagrli Latimera: prašnjav crni kaput, žilu i
kost. – Održô si, dakle, Voramu lepu govoranciju?

– Improvizovao sam, onako kako ja to inače radim. I reči su mi tekle
iz usta kao planinski potok. Možda su se starome smučila već ta
spaljivanja sada, kad se i njemu samome bliži kraj. Grčio se preda
mnom kao mahuna na suncu, a kad ti priđe malo, čuješ lepo kako mu
kosti čangrljaju. Nego, evo mene kod tebe, uprkos svemu.

– Kako se odnosio prema tebi?
– Umesto biblioteke – goli zidovi. Srećom te mi je mozak pun
tekstova. Pustio me je uz upozorenje. Rekô mi da ako i ne smrdim na
lomaču, smrdim na tiganj. Već mi je to jednom rečeno. Mora da ima
tome već deset godina, tada me je zbog jeresi skleptala ona skerletna
zver. – Latimer se smeje. – Ali Volsi mi je tada vratio dozvolu da se
bavim svešteničkim poslom. I poljubio me u znak pomirenja. I dao mi
da večeram. I, šta biva? Jesmo li sada bliži kraljici koja voli jevanđelje?

Kromvel sleže ramenima. – Mi... Oni... razgovaraju s Francuzima.
Sporazum je na vidiku. Fransoa ima gomilu tamo nekih kardinala koji
bi mogli da se založe za nas u Rimu.

Hju frkće. – Još se, znači, čeka na Rim.
– Tako mora da bude.
– Preobratićemo mi Henrija. Privešćemo ga jevanđelju.
– Možda. Ali ne naprečac. Malo-pomalo.
– Zamoliću ja biskupa Stokslija da mi dozvoli da posetim našeg brata
Bejnama. Hoćeš i ti sa mnom?
Advokata Bejnama Mor je uhapsio prošle godine i podvrgao ga
mukama. Uoči Božića Bejnam je izveden pred biskupa londonskog.
Odrekao se svoje vere, i u februaru je pušten na slobodu. Prirodno se
čovek poneo: hoće da živi, a ko neće? Ali kako je izašao na slobodu,
proradila mu savest; nije mogao noću da spava. I tako jedne nedelje
ušetao on u dupke punu crkvu, stao pred sav taj narod s Tindejlovom
Biblijom u ruci, i ispovedio svoju veru. Sad ga eno u Kuli, čeka da mu
saopšte tačan datum pogubljenja.
– Pa? – kaže Latimer. – Hoćeš ili nećeš?
– Ne bi trebalo lordu kancelaru da dajem bilo kakvog povoda.
A i Bejnam bi mogao da smekša kad me vidi, pomisli Kromvel. Kaži
mu: veruj u bilo šta, brate, zakuni se da veruješ a prekrsti prste iza leđa.
A opet, izgleda da u ovom trenutku više i nije važno šta će Bejnam reći.
Milosti za njega neće biti, on mora na lomaču.
Hju Latimer odlazi ravnomernim korakom. Za Hjua božje milosti
radi. Gospod hoda s njim, a ulazi s njim i u čamac, da bi se potom s
Hjuom iskrcao i u senci Kule; budući da je tako, zapravo i nema potrebe
za Tomasom Kromvelom.
Mor kaže da ništa ne smeta ako jeretika slažeš ili ga varkom
namamiš da se ispovedi. Jeretici nemaju pravo da se brane ćutanjem,
makar dobro znali da će ih ono što kažu teretiti; a ako neće da
progovore, ti im lomi prste, prži ih usijanim gvožđem, vešaj ih za
zglobove na rukama. Sve to zakon dopušta, a Mor, štaviše, ide i dalje:
sve to bog blagoslovi.
U krčmi „Kraljičina glava“ večera grupica poslanika iz Donjeg doma
parlamenta s nekim sveštenicima. Odatle se među živalj londonski