Hilari Mantel - Vucje leglo

mi je poznato, to zacelo nije pogodovalo njenom zdravlju – kaže on – pa
ni njenoj naravi. Posle toga nije više imala dece. – I on, najednom, oseti
da je umoran od te rasprave; odlučuje da je zbrza, umornim,
ravnodušnim glasom. – Budite razumni, milorde. Kad jednom probate,
posle ćete hteti stalno to da radite. I tako jedno tri godine. Tako to ide. A
otac vam je namenio neke druge stvari. Možda vas pošalje u Dablin, da
tamo stolujete.

– Polako, jagnje moje – kaže Džejn Rokford. – Sve može da se udesi.
Uvek muškarac može da se nađe sa ženom, ako je ona rada.

– Smem li da vam se obratim kao prijatelj, ledi Rokford? Izlažete se
riziku da izazovete kraljevo nezadovoljstvo ukoliko se budete mešali u
ovo.

– O – kaže ona opušteno – oprostiće Henri sve jednoj lepoj ženi. Ono
što oni žele potpuno je prirodno.

– Zašto ja da živim kao monah? – kaže momčić.
– Kao monah? Ma oni naskakuju kao jarčevi! Evo, nek’ vam gazda--
Kromvel ispriča.
– Možda to – kaže Ričmond – milostiva gospođa kraljica želi da nas
drži razdvojene. Njoj nikako ne bi bilo pravo da kralj dobije unuka pre
nego rođenog sina.
– A zar vi ne znate? – Džejn Rokford se okreće prema njemu. – Zar još
niste čuli da je La Ana enceinte?157
Oslovljava je onako kako je obično oslovljava Šapui. Dečko zinuo,
neki tup izraz mu na licu, pogodilo ga to što čuje. – Džejn nastavlja: –
Bojim se da ćete do leta izgubiti to mesto, dušo moja. Kad kralj dobije
zakonitog sina, moći ćete da se parite kol’ko vam duša ište. Nikada
nećete vladati, i vaše potomstvo nikada krunu neće naslediti.
Ne biva često da nade jednog princa budu potpuno pokopane, u
trenu, kao kad vrhovima prstiju ugasiš plamen na sveći; i to upravo
takvim, proračunatim pokretom, izvežbanim, rutinskim. A nije čak ni
polizala prste.
Ričmond se sav snuždio, kaže: – Možda opet bude žensko.
– Gotovo da je izdaja nadati se tome – kaže ledi Rokford. – A ako i
bude žensko, rodiće ona treće dete, i četvrto. I ja sam mislila da neće
ponovo začeti, ali prevarila sam se, gazda-Kromvele. Sada se dokazala.

Kranmer je u Kenterberiju, bos korača peščanim puteljkom, ide da ga
ustoliče za nadbiskupa Engleske. Posle svečanosti, izleće Kranmer kao
bez duše iz priorata Crkve Hristove, čiji su pripadnici tako usrdno
podržavali lažnu proročicu. Dugo bi trajao taj posao, da saslušaš
svakog monaha ponaosob, pa da posle sastavljaš delove njihovih priča.
Roland Li stiže u grad, raznosi sve pred sobom; on je tu da unese malo
živosti u ceo posao, a Gregori je u njegovoj sviti; i tako Kromvel sedi u
Londonu i čita sinovljevo pismo, ništa više sadržajno od pisama koje je
svojevremeno pisao kao učenik: I sad nema više, jer nema vremena.

Piše Kromvel Kranmeru: budi milostiv prema tim monasima tamo,
ipak su oni samo zavedeni. Poštedi onoga što je pozlatio Magdalenino
pismo. Predloži im da daju kralju poklon u gotovini, tri stotine funti će
ga zadovoljiti. Očisti Crkvu Hristovu i celu biskupiju; Voram je bio
nadbiskup punih trideset godina, njegova familija se tu ušančila, njegov
vanbračni sin je arhiđakon, počisti to sve. Dovedi ljude iz svog kraja:
one tvoje snuždene pisare iz istočnog Midlendsa, što su stasavali pod
škrtim nebom.

Nešto mu je ispod stola, ispod noge mu je zapravo; do ovoga časa
odbijao je da razmišlja o tome. Sad odmiče stolicu; ostaci napola
presečene rovčice, Marlinspajkov poklon. Podižući to s patosa, Kromvel
se seti Henrija Vajata, koji sad jede kojekakvu gamad u svojoj keliji. Seti
se kardinala, u punom sjaju, na Kardinalskom koledžu. Baci onu
rovčicu u vatru. Leš prvo zacrvči, a onda počne da se grči; kosti prskaju
uz gotovo nečujno, šuplje „puc“. Uzima olovku i piše Kranmeru: teraj
one oksfordovce iz svoje biskupije, dovedi ove naše, iz Kembridža, koje
znamo.

Piše sinu: dođi kući da Novu godinu dočekamo zajedno.

Decembar: ledena i sva ćoškasta, stojeći spram plave svetlosti što se
odbija od snega, Margaret Pol stoji kao da je iz crkve izašla kroz prozor;
komadići stakla drhture joj na ogrtaču, a kad malo bolje pogledaš, vidiš
da to nije staklo već dijamanti. Naterao ju je da ona dođe k njemu, ona,
grofica, i zato ga Margaret Pol sad gleda ispod otežalih trepavica, gleda
ga preko onog svog dugačkog plantagenetskog nosa, i njen pozdrav

zablešti u toj sobi kao led. – Kromvele. – Samo toliko.
Odmah prelazi na stvar. – Princeza Meri – kaže ona. – Zar baš mora

da napusti kuću u Eseksu?
– Milord Rokford hoće tu kuću za sebe. Tamo su, znate, dobra lovišta.

Meri će se pridružiti sviti svoje sestre, u Hetfildu. Tamo joj neće biti
potrebna posluga.

– Nudim se da, o vlastitom trošku, zadržim mesto u njenom domu.
Ne možete me sprečiti da joj služim.

Misliš da ne mogu. – Ja sam samo tu da učinim ono što kralj želi, a i
vama je, pretpostavljam, isto koliko i meni stalo da njegove želje budu
ispunjene.

– To su želje one konkubine. Mi ne verujemo, princeza i ja, da kralj to
zaista želi.

– Morate malo više verovati, milostiva gospo.
Margaret Pol ga gleda s visine: ona je kći vojvode od Klarensa,
bratanica starog kralja Edvarda. U njeno vreme, ljudi poput Kromvela
klekli bi kad hoće da se obrate ženama poput nje. – Bila sam u sviti
kraljice Katarine na dan njenog venčanja. Princezi sam kao druga
majka.
– Isuse bože, milostiva gospođo, pa zar vi zaista mislite da joj je
potrebna i druga majka? I ona prva će je sama ubiti.
Gledaju se u oči, a među njima provalija. – Ledi Margaret, ako mi
dozvolite da vas posavetujem... lojalnost vaše porodice je pod znakom
sumnje.
– Tako vi kažete. Zato me i rastavljate od Meri, da me kaznite. Ako
imate dovoljno dokaza da me optužite, pošaljite me u Kulu s
Elizabetom Barton.
– To ne bi bilo u skladu s kraljevim željama. On vas duboko uvažava,
milostiva gospođo. Vaše pretke, zlatno doba vaše kuće.
– Nema on nikakvih dokaza.
– U junu prošle godine, odmah pošto je kraljica krunisana, vaši sinovi
lord Montagju i Džefri Pol večerali su s ledi Meri. A onda, jedva da su
dve nedelje prošle, eto ti Montagjua, opet s njom večera. Pitam se nešto,
o čemu li su to njih dvoje razgovarali?
– Stvarno vas to zanima?

– Ma, ne – kaže on kroz osmeh. – Momak koji im je posluživao
šparglu bio je moj čovek. Kao i onaj što je sekao kajsije na kriške.
Razgovarali su o caru, o napadu na Englesku, o tome kako bi se car
mogao nabediti da krene na nas. Vidite, ledi Margaret, cela vaša
familija mnogo duguje mojoj uzdržanosti. Uveren sam da ćete se
odužiti tako što ćete ubuduće biti odani kralju.

Ne kaže joj pri tom: nameravam da iskoristim tvoje sinove protiv
njihovog brata, koji stvara nevolje tamo po inostranstvu. Ne kaže: tvoj
sin Džefri je na mom platnom spisku. Džefri Pol je nasilan, nepostojan
čovek. Nikad ne znaš šta će taj da uradi. Kromvel mu je ove godine
platio četrdeset funti da radi ono što mu on kaže.

Grofica se napućila. – Princeza neće napustiti svoj dom bez reči.
– Milord Norfok namerava da odjaše u Bolije, da joj skrene pažnju na
to da su okolnosti u kojima ona sada živi izmenjene. Možda ona,
naravno, neće hteti da ga posluša.
Kromvel je posavetovao kralja da ne uskraćuje Meri status princeze,
da joj ništa ne oduzima. Nemojte njenom rođaku caru dati povoda da
krene u rat, rekao mu je.
Henri se na to razvikao: – A je l’ hoćeš ti lepo sâm da odeš kod
kraljice, pa joj ti predloži da Meri, ipak, ostane ta titula? Jer, kažem ti,
gazda-Kromvele, ja to neću da uradim. A ako zbog tebe bude pala u
vatru, kao što će sigurno pasti, pa se onda razboli i pobaci, za to ćeš ti
biti odgovoran! A od mene milost ne očekuj!
Izašavši iz sobe za prijeme, Kromvel se nasloni na zid. Koluta očima,
pa kaže Rejfu: – Tako mi boga na nebesima, nije čudo što je kardinal
ostario pre vremena. Ako misli da jedna obična neugodnost može da joj
prekine trudnoću, onda to može da se desi svaki čas. Prošle nedelje
video je u meni brata po oružju, sada mi preti da ću skončati u lokvi
krvi.
Rejf mu kaže: – Dobro je što vi niste kao kardinal.
Vala jeste. Kardinal je očekivao da mu vladar bude zahvalan, tako da
mu je bilo suđeno da se na kraju razočara. Koliko god sposoban bio,
kardinal je bio čovek podložan emocijama, i emocije su ga i iscrple. On,
Kromvel, ne robuje više ćudima temperamenta, i gotovo da nikada nije
umoran. Predstave će biti uklonjene, ljudske naravi će se stišati, čvorovi

će se raspetljati. Sada, na izmaku 1533. godine, duh mu je krepak, volja
jaka, čelo bez bora. Dvorani uviđaju da je on taj koji oblikuje događaje,
koji ih vaja. On ume da ublaži strahove svojih bližnjih, da im ulije
osećanje sigurnosti u ovom nesigurnom svetu; da im ulije veru u ovaj
narod, ovu dinastiju, ovo bedno, kišom natopljeno ostrvo na kraju sveta.

U večernje sate, razonode radi, pregleda Kromvel zapise o
Katarininim zemljišnim posedima, pa razmatra šta bi se od toga moglo
razdeliti drugima. Ser Nikolas Kerju, koji Kromvela ne voli, kao što ne
voli ni Anu, čudu ne može da se načudi kad mu Kromvel šalje pravu
gomilicu dozvola za korišćenje poseda, uključujući i dva poveća
gazdinstva u Sariju, taman da ovaj proširi postojeća imanja u tom
okrugu. Kerju traži prijem, kako bi izrazio zahvalnost; mora prethodno
da se obrati Ričardu, koji sada vodi računa o Kromvelovom dnevnom
rasporedu, i Ričard uspeva da ga ugura kroz dva dana. Što bi rekao
svojevremeno kardinal, kad su ljudi smerni, nije im teško da čekaju.

Kerju ulazi, a Kromvel namešta lice. Hladan je, uzdržan, pravi
dvoranin, radi samo uglovima usana; posledica toga je usiljeni smešak,
kao kod kakve šiparice, koji nikako ne ide uz bujnu bradu.

– O, siguran sam da vi to zaslužujete – kaže Kromvel sležući
ramenima. – Vi ste drug iz detinjstva Njegovog veličanstva, a njemu
ništa nije draže nego kad se nađe u prilici da učini nešto za svoje stare
prijatelje. A vaša žena se druži s ledi Meri, zar ne? Njih dve su bliske?
Zamolite je – kaže on bogzna kako fino – da toj mladoj ženi prenese
jedan mudar savet. Da je upozori da kralju ide po volji, ma o čemu da je
reč. Jer on ovih dana nema strpljenja, a ja ne mogu da odgovaram za
posledice ukoliko ona bude terala inat.

Knjiga ponovljenih zakona uči nas da darovi zasenjuju oči mudrih.
Kerju nije naročito mudar čovek, bar po Kromvelovom mišljenju, ali
načelo drži vodu; ako i nije baš načisto obnevideo, u svakom slučaju
izgleda ošamućen. – Neka to bude božićni poklon, samo što ste ga, eto,
dobili malo pre vremena – kaže mu on kroz osmeh, pa mu gurne papire
preko stola.

U Ostin Frajarsu raščišćavaju ostave i od tih prostorija prave trezore.
Gozbu će prirediti u Stepniju. Anđeoska krila preseljena su tamo;
Kromvel hoće da ih čuva dok u kući ne bude neko drugo dete

odgovarajućih mera. Ispraća ih, a krila drhte ispod pokrivke od finog
platna, a onda se zagleda u božićnu zvezdu, takođe natovarenu na
kola. Kristof ga pita: – Kako li je taj napravio tu opaku mašinu sve u
samim špicevima?

Kromvel podigne platno, pokaže mu pozlaćeni predmet. – Isuse i
Bogorodice! – na to će dečak. – Pa to je zvezda što nas vodi u Vitlejem. A
ja mislio da je neka sprava za mučenje.

Norfok odlazi u Bolije da saopšti ledi Meri da mora da se preseli na
imanje u Hetfildu, gde će dvoriti malu princezu i živeti kao posilna ledi
Ani Šelton, kraljičinoj tetki. A šta mu je na to ledi Meri rekla, Norfok
prenosi žalostivim tonom.

– Kraljičina tetka? – kaže meni Meri. – Postoji samo jedna kraljica, a to
je moja majka.

– Ledi Meri... – na to će Norfok, a od samih tih reči ona brizne u plač,
istrči iz sobe i zaključa se u svoje odaje.

Safok odlazi na sever, u Bakden, da ubedi Katarinu da se preseli u
drugu kuću. Ona je već čula da nameravaju da je pošalju negde gde je
još veća vlaga nego u Bakdenu, i kaže da će je ta vlaga ubiti, pa se
naposletku i ona zatvori u svoju sobu, čangrljajući rezama i usput na tri
jezika dovikujući Safoku da odlazi. Nikud ona ne ide, kaže, sem ako on
nije spreman da provali vrata, veže je i odnese. Što Čarls smatra, ipak,
pomalo preteranim.

Brendon šalje pismo u London, traži uputstva; po njegovom pisanju
vidi se da sažaljeva samog sebe: zar čovek koji se oženio jednom
četrnaestogodišnjakinjom, koja od njega očekuje da joj ukaže svu
pažnju, ovako da provodi praznik! Kad je njegovo pismo pročitano
pred članovima saveta, on, Kromvel, prasne u smeh. To ga baš lepo
razvedri pred ulazak u Novu godinu.

Jedna mlada žena hoda drumovima po kraljevini, predstavlja se kao
princeza Meri i govori ljudima da ju je otac oterao u prosjake. Viđali su
je daleko gore na severu, sve do Jorka, i na istok do Linkolna, i prost
svet u tim krajevima prima je na prenoćište, nahrani je i dâ joj nešto
novca pre nego ona produži dalje. Kromvel je naložio ljudima da je
traže, ali još je nisu uhvatili. On, inače, ne zna šta bi s njom radio, sve i
da je uhvate. Dovoljna je kazna poneti na plećima breme proročanstva, i

ići sâm drumom bez zaštite, po zimi. Zamišlja kako ona sad izgleda:
sivosmeđa prilika koja se gubi u daljini, vukući noge ka obzorju gde je
čekaju ravne, blatnjave njive.

III

Slikarevo oko

1534.

K ad Hans donese dovršeni portret u Ostin Frajars, Kromvel je
pomalo uzdržan. Priseti se Volterovih reči: gledaj me u oči, dečko,
kad me lažeš.

Prvo pogleda u donji obod slike, pa polako podiže pogled. Pero,
makaze, papiri, pečat u vrećici, i neka teška knjiga u crnkasto-zelenom
povezu; koža ukrašena zlatom, stranice pozlaćene. Hans je tada bio
zatražio od Kromvela da mu pokaže svoju Bibliju, ali je odustao od
toga da nju naslika, objasnivši da izgleda previše obično, i da je mnogo
pohabana. Onda je Kromvel prevrnuo celu kuću i najlepše opremljenu
knjigu pronašao na stolu Tomasa Ejverija. Reč je o radu monaha
Pačolija, knjizi o tome kako valja čuvati knjige, dar njegovih
predusretljivih prijatelja iz Venecije.

Kromvel gleda svoju ruku koja, naslikana, počiva na stolu pred njim;
u pesnici, ne do kraja stegnutoj, drži neki papir. Neobjašnjivo je to: kao
da je otrgnut od samoga sebe, pa se sad gleda, deo po deo, milimetar po
milimetar. Hans mu je kožu naslikao tako glatku, nalik koži kakve
kurtizane, ali pokret koji je ovekovečio, to savijanje prstiju, siguran je
koliko i pokret nekog koljača kad se laća kame. Na prstu mu je
kardinalov tirkiz.

Imao je Kromvel svojevremeno i sopstveni prsten od tirkiza, koji mu
je Liz poklonila kad se rodio Gregori. Taj prsten beše u obliku srca.

Kromvel podiže pogled i zastaje na sopstvenom licu. Nije bogzna
koliko bolje od onog koje je na uskršnjem jajetu naslikala Džo. Hans ga
je sabio na malo prostora, pritesnivši ga masivnim stolom. Dok ga je
Hans skicirao, Kromvel je imao vremena da razmišlja, i na krilima misli
vinuo se daleko, do neke druge zemlje. Te misli se ne mogu naslutiti iza
njegovih očiju.

Prvo je bio zatražio od Hansa da ga naslika u vrtu. A ovaj mu je
rekao: od same pomisli na to počinjem da se preznojavam. Je l’ bismo
mogli to da izvedemo na jednostavan način, a?

Nosi zimsku garderobu. Stiče se utisak da je ispod nje sačinjen od
neke neprobojne supstance, da je čvršći od većine muškaraca, nabijeniji.
Izgleda na toj slici kao da nosi oklop. I sluti sad da će doći dan kad će
zaista i morati da ga nosi. Ima ljudi, kako u ovoj zemlji tako i izvan nje
(ne više samo u Jorkširu), koji bi ga izboli nožem ne časeći časa.

Sumnjam, razmišlja on, da mogu da me proburaze kroz srce. Nije li
kralj rekao: od čega si ti to sačinjen?

Osmehuje se. A na njegovom naslikanom dvojniku ni traga od
osmeha.

– Dobro – kaže on pa odjuri u susednu sobu. – Možete da dođete da
vidite.

Oni nahrupe unutra, guraju se ko će prvi. Nakratko zavlada tišina:
gledaju sliku. Tišina potraje još malo, a onda će Elis: – Naslikao te je
prilično krupnog, ujače. Nisi ti baš toliki.

– Leonardo nam je dokazao – na to će Ričard – da zaobljena površina
bolje odbija topovsku đulad.

– Ja mislim da vi ne izgledate ovako – kaže Helen Bar. – Crte lica jesu
prilično verne. Ali to nije vaš izraz lica.

– Nisi u pravu, Helen, jeste, samo što on tako gleda isključivo
muškarce – kaže joj Rejf.

– Carev čovek je ovde – uto će Tomas Ejveri. – Može li da uđe, pa i on
da pogleda?

– Dobro je došao, kao i uvek.
Šapui se ušeta, sav važan. Stane tačno ispred slike; napravi nekoliko
sitnih koraka napred; poskoči unazad. Obučen je u svilu, preko nje nosi
kunino krzno. – Mili bože – kaže Džoen ispotiha – liči na one majmune
što umeju da plešu.
– O, ne, bojim se da to nije to – kaže Eustaš. – O, ne, ne, ne, ne, ne...
Vaš protestantski slikar ovoga puta nije bio na visini zadatka. Jer vas,
Kremijele, nikada niko ne zamišlja samoga, već u nekom društvu, zar
ne, zamišlja vas kako posmatrate druge ljude i proučavate njihova lica,
kao da ste vi taj koji se upravo priprema njih da naslika. Pred vama

ljudi ne postave sebi pitanje: „Kako on to izgleda?“, već: „Kako ja
izgledam?“ – Hitrim koracima se udalji od platna, pa se hitro okrene,
kao da bi Kromvelov lik da uhvati u pokretu. – A opet... Kad čovek vidi
ovo, dobro bi razmislio pre nego što vas naljuti. U tome je bar, smatram,
Hans postigao cilj.

Gregori se vraća iz Kenterberija, i Kromvel ga uvodi samoga da vidi
sliku, još onako u kaputu, blatnjavom od puta; želi da čuje sinovljevo
mišljenje pre nego što Gregorija spopadnu ostali ukućani. – Tvoja majka
je uvek govorila da me nije izabrala zbog izgleda – kaže mu on. –
Iznenadilo me je, kad je stigla ova slika, to što sam ja, u stvari, i dalje
tašt. Zamišljao sam sebe onakvog kakav sam bio kad sam otišao iz
Italije, pre dvadeset godina. Pre nego što si ti rođen.

Gregori stoji pored njega. Ne skida očiju s portreta. I ćuti.
Kromvel je svestan da je njegov sin viši od njega; istina, nije ni bogzna
kako teško od njega biti viši. Načini onda korak u stranu, istina u glavi,
ne stvarno, da osmotri svoga sina slikarevim okom: tog momka fine
bele kože i očiju boje lešnika, vitkog anđela drugog reda na fresci po
kojoj izbija vlaga, u nekoj gorskoj varošici daleko odavde. Zamišlja ga
kao paža što jezdi kroz neku šumu, a tamna kosa mu se kovrdža pod
tankom zlatnom trakom; za razliku od njega, mladi ljudi koje Kromvel
viđa svakog dana, mladići iz Ostin Frajarsa, mišićavi su kao psi za
borbu, kratko podšišani, pogleda reskih kao oštrica mača. Gregori je,
pomisli Kromvel, upravo onakav kakav bi trebalo da bude. On je sva
moja nada, nada na koju imam pravo: tako otvoren, tako otmen,
uzdržan i obziran, pa čuva svoje misli za sebe sve dok ne oseti da je
pronašao pravi način da ih izrazi. U tom času Kromvel oseća toliku
nežnost prema svom sinu da bi mogao da zaplače.
Okreće se slici. – Mark je, bojim se, bio u pravu.
– Koji Mark?
– Ma, jedan mali zvekan što jurca za Džordžom Bolenom. Jednom je
rekao, a ja slučajno načuo, da ličim na ubicu.
– Par zar ti to nisi znao? – kaže Gregori.

ŠESTI DEO

I

Vrhovna vlast

1534.

U danima između Božića i Nove godine, kad ljudi jedni drugima
idu u goste, dvor piruje, a Čarls Brendon dreždi u onim
močvarama i dernja se na zatvorena vrata, Kromvel ponovo čita
Marsilja Padovanskog. Marsiljo nam je godine 1324. sastavio četrdeset
dve pouke. Prođe i bogojavljenska gozba, a Kromvel odšeta do Henrija,
da mu predoči neke od njih.

Među Marsiljovim poukama ima i nekih koje su kralju već poznate,
ali i onih za koje nikad nije čuo. Neke se mogu primeniti u datom
trenutku; neke su pak pred kraljem drugi ljudi ocrnili, govoreći mu da
je reč o jeresi. Jutro je vedro, ali hladnoća se uvlači u kosti; vetar duva s
reke, kao da te neko nožem po licu seče. Kromvel ide, rešio čovek da
okuša sreću.

Marsiljo nas uči da Isus na ovaj svet nije došao ni kao vladalac ni kao
sudija, već kao podanik; kao biće potčinjeno stanju koje je ovde zateklo.
Niti je želeo da vlada, niti je svojim učenicima u amanet ostavio da
vladaju ljudima. Nijednog od svojih sledbenika nije uzdigao iznad
ostalih; ako vam se čini da jeste, pročitajte ponovo one stihove o Petru.
Isus nije proglašavao pape. Nije dao svojim pristalicama moć da pišu
zakone i ubiraju poreze, a sveštenici danas polažu pravo i na jedno i na
drugo.

– Ne sećam se da je kardinal to pominjao – kaže Henri.
– A vi, je l’ biste vi pominjali da ste kardinal?
Budući da Isus Hrist svoje sledbenike nije podsticao da se domognu
zemaljske vlasti, kako to onda biva da današnji vladari moraju da
sačekaju da ih prvo papa blagoslovi, pa tek onda mogu početi da
vladaju? Ako ćemo pravo, svi sveštenici su podanici, jer takvima ih je
Isus za sobom ostavio. Vladarevo je da upravlja telima svojih podanika,

da kaže ko je oženjen, a ko udat, ko može da se venča, ko je kopile, a ko
zakonit naslednik.

A otkuda vladaru ta ovlašćenja, otkud mu ovlašćenje da primenjuje
zakon? Za to ga ovlašćuje zakonodavno telo, koje donosi odluke u ime
podanika. Kraljevska ovlašćenja proističu iz volje naroda izražene u
parlamentu.

Dok mu Kromvel ovo govori, Henri ga sluša, a sve načuljio uši, kao
da će svaki čas začuti narod kako pristiže drumom, da ga istera iz
palate. Kromvel ga umiruje što se toga tiče: Marsiljo ni na koji način ne
opravdava bune i ustanke. Podanici se uistinu mogu ujediniti u
nastojanju da zbace despota, ali on, Henri, nije despot; on je monarh koji
vlada u granicama zakona. Henri uživa kad mu narod kliče dok jaše
kroz London, ali mudar vladar ne može uvek biti i omiljen vladar;
Henri je toga svestan.

Kromvel želi da mu prenese i druge pouke. Isus nije delio svojim
sledbenicima zemljišne posede, kao ni bilo kakve povlastice, visoke
položaje, unapređenja. Sve te stvari su u domenu svetovne vlasti.
Čovek koji se zakleo na siromaštvo – kako taj sad može imati neka
prava na ličnu imovinu? Kako to monasi mogu da budu –
zemljoposednici?

Kralj mu kaže: – Kromvele, budući da si tako vešt s krupnim
brojkama... – Zagleda se u daljinu. Pipka srebrnu čipku na okovratniku.

– Zakonodavno telo bi – nastavlja Kromvel – trebalo da obezbedi
sredstva za izdržavanje sveštenika i biskupa. To bi parlamentu dalo za
pravo da se služi crkvenom imovinom zarad javnog dobra.

– Ali da bi se do tog njihovog blaga došlo – kaže Henri – morale bi
prvo da se poruše bogomolje. – Kako je i sâm nakićen dragim
kamenjem, njemu je na pameti isključivo takva vrsta imovine, koja
može da se stavi na vagu i izmeri. – A ne znam ko bi se drznuo na tako
nešto.

Tipično je to za Henrija, to, da trči pred rudu. I još da ode na potpuno
pogrešnu stranu. Kromvelu je namera bilo da ga neosetno navede na
pokretanje jednog zamršenog sudskog procesa čiji bi ishod bilo
oduzimanje imovine, i povraćaj oduzete imovine; primenu drevnih
vladarskih prava, zakonsko pravo da uzme ono što je oduvek bilo

njegovo. Upamtiće Kromvel da je Henri prvi predložio da lepo uzmu
dleto pa iskopaju svecima oči od safira. Ali je svakako voljan da sledi
kraljevu misao. – Hrist nas je podučio kako ćemo čuvati sećanje na
njega. Ostavio nam je hleb i vino, telo i krv. Šta ćeš više? A ne znam kad
je on to i od koga zatražio da se podižu bogomolje, ili da se trguje
delovima tela, dlakama i noktima, niti se sećam da je Isus tražio od nas
da pravimo predstave od gipsa i klanjamo im se.

– Da li bi ti mogao da proceniš – kaže Henri – čak i da... ne,
pretpostavljam da ne bi mogao. – Kralj ustaje. – Pa dobro, sunce sija,
tako da...

Tako da ti je bolje da iskoristimo priliku. Kromvel sakuplja papire na
gomilu. – Ja ću ovo sam. – Henri odlazi po svoj kaput za jahanje s
dvostrukom postavom. Kromvel pomisli: mi, naravno, ne želimo da
nam kralj bude evropski siromah. U Španiju i Portugal se svake godine
sliva blago iz Amerike, što Severne, što Južne. Gde je nama blago?

Pogledaj malo oko sebe.
Po Kromvelovoj proceni, sveštenstvo drži u vlasništvu trećinu zemlje
Engleske. Jednoga dana, i to uskoro, Henri će ga upitati: kako bi ta
imovina mogla da pređe u vlasništvo Krune? S njim ti je kao s detetom;
jednoga dana doneseš kutiju, a dete pita: šta ti je to unutra? Onda dete
ode na spavanje i sve zaboravi, ali sutradan pita ponovo. I ne može da
se smiri dok mu ne otvoriš kutiju, dok ne dobije poklon.
Priprema se novo zasedanje parlamenta. Kromvel kaže kralju: nema
tog parlamenta u istoriji sveta koji je radio toliko koliko ću ja ovaj naš
naterati da radi.
Henri mu kaže: – Radi sve što mora da se uradi. Ja ću te podržati.
Toga časa kao da je čuo reči koje je celoga života čekao da čuje. Kao
da čuješ savršen stih, i to na jeziku koji ti je odnekud poznat, još iz
vremena pre nego što si se rodio.
Kući Kromvel odlazi radostan, ali kardinal ga čeka u ćošku. Sav je
punačak, kao jastuče, u onoj skerletnoj odeždi, s ratobornim, buntovnim
izrazom na licu. Znaš li ti, kaže mu Volsi, da će kralj sebi pripisati
zasluge za sve tvoje dobre ideje, a da ćeš ti biti optužen za sve što ne
valja? Kad se sudbina okrene protiv tebe, osetićeš svu silinu njenog biča:
ti, uvek ti, on nikada.

Dragi moj Volsi, kaže on. (Sada, kad su s kardinalima u ovoj zemlji
raskrstili, Kromvel mu se obraća kao kolegi, ne kao gospodaru.) Dragi
moj Volsi, nije baš sasvim tako – pa nije optužio Čarlsa Brendona što
mu je nabio koplje u šlem, odmah je rekao da je sâm kriv što nije
spustio vizir.

A šta misliš ti, na to će kardinal, da je ovo vežbalište? Misliš da ovde
ima pravila, protokola, sudijâ koji će voditi računa da sve bude
pošteno? Jednoga dana desiće ti se da staneš tako, još ni konja nisi
upregao, a onda ugledaš njega, u punom galopu, kidiše na tebe s brda.

I kardinal nestane, uz pobedonosan smeh.
Još pre početka zasedanja Donjeg doma, Kromvelovi protivnici se
okupljaju da razrade taktiku. Njihovi sastanci uopšte nisu tajni. Sluge
neprestano ulaze i izlaze, a Kromvel pribegava istom receptu kao kod
tajnih skupova Polovih: ima u njegovoj kući, uostalom, mladih
muškaraca koji i nisu bogzna kako ponosni kad valja zapasati kecelju i
izneti pred goste poslužavnike s ribom list ili goveđu pečenicu.
Engleska gospoda sada se utrkuju ko će da ubaci sinove, bratance,
sestriće i štićenike u Kromvelov dom, računajući da će kod njega ti
mladi ljudi izučiti državničke veštine, da će se naučiti lepom rukopisu i
prevođenju tekstova iz inostranstva, a i koje knjige valja pročitati ako
želiš da postaneš dvoranin. Poverenje koje mu je ukazano Kromvel
prihvata s ozbiljnošću; blag je dok iz ruku tih bučnih mladića uzima
noževe i pera, i voljan je s njima da razgovara kako bi, iza sve te
strastvenosti i ponosa mladića od svojih petnaestak, dvadeset leta
prepoznao njihovu stvarnu vrednost, koliko na njih čovek može da se
osloni, koliki će pritisak moći da podnesu. Ništa se o čoveku ne može
saznati tako što ćeš ga grubo odbiti i zgaziti mu ponos. Moraš čoveka
da pitaš šta on zapravo ume da radi, šta je to što ume jedino on, i niko
drugi.
Momci se zabezeknu kad im postavi to pitanje, a onda samo pokulja
iz njih. Možda s tim mladićima nikad niko nije ni razgovarao. Njihovi
očevi svakako nisu.
A onda tim momcima, nasilnim i neotesanim kakvi jesu, daš neke
skromnije zanimacije. Nauče prvo psalme. Nauče kako se koriste noževi
za sečenje mesa, a kako oni za ljuštenje krompira; tek pošto su to prošli,

učiš ih kako se bodež koristi u samoodbrani, a potom ih, onako
neformalno, naučiš kako se drži estoc, i kako se pravi onaj smrtonosni
trzaj, kad mu zariješ sečivo pod rebra, prosta stvar, samo naglo okreneš
zglob, za svaki slučaj. Kristof mu se nudi za instruktora. Ova messieurs,
kaže mu on, mnogo su nežni, budite sigurni u to. Takvi odseku jelenu
glavu ili pacovu rep, ne znam ni ja šta već, pa šalju kući dragom tatici...
Samo vi i ja, gospodaru, i Rišar Kremijel, samo mi znamo kako da
sredimo nekog malog jebivetra, jednom zasvagda, a da ne stigne ni da
cikne.

Proleće još nije granulo, a neki siromasi koji stoje i čekaju pred
Kromvelovom kapijom uspevaju nekako da uđu unutra. Oči i uši
nepismenih jednako su izoštrene kao i u onih plemenitog roda, a čovek
ne mora da završi visoke škole da bi bio domišljat. Konjušari i psari
načuju u prolazu šta erl erlu u poverenju priča. Dečku koji je izašao po
sitna drva i meh do uha tako dopru sanjive ranojutarnje tajne dok ide
da raspali vatru.

Jednoga dana blesne sunce silovito, zavlada neka neočekivana,
varljiva toplota, kad evo ga „Zovite me Rizli“, na konju stiže u Ostin
Frajars. Prodere se: – Dobro jutro želim, gospodine – zbaci sa sebe
kratak kaput, sedne za radni sto pa, uz škripu, privuče stolicu. Uzme
onda pero i zagleda se u vrh. – Dobro, šta to imate za mene? – Oči mu
sijaju, uši mu ružičaste pri vrhovima.

– Mislim da se Gardiner po svemu sudeći vratio – kaže Kromvel.
– Otkud znate? – „Zovite me“ baca pero. Skače sa stolice. Šetka se
naokolo. – Zašto je on takav? Čemu ta larma, čemu te svađe, šta će mu
sva ta pitanja kad mu do odgovora uopšte nije stalo?
– Tebi to nije smetalo dok si bio u Kembridžu.
– E, tad nije – kaže Rajotesli, ne krijući prezir prema sebi u mladim
godinama. – Imalo je to svoju namenu, da nam izoštri um. Ne znam.
– Moj sin tvrdi da ga je to iscrpelo, te vežbe kad se vode naučne
rasprave. On to naziva uvežbavanjem jalovih diskusija.
– Možda Gregori i nije baš tako glup.
– Drago bi mi bilo da nije.
„Zovite me“ pocrveni, kao bulka. – Nije mi želja bila da vas uvredim,
gospodine. Vi znate da Gregori nije kao mi što smo. Predobar je on za

ovaj i ovakav svet. Ali ni vi ne morate da budete kao Gardiner.
– Kad bismo se mi, kardinalovi savetnici, sastajali, svi bi izložili svoje

planove, i ponekad bi došlo i do rasprave, ali sve bi se završilo na
rečima; onda bismo popravili ponešto u tim planovima i počeli da ih
primenjujemo. Kraljevski savet tako ne radi.

– A kako bi pa i mogao? S Norfokom? S Čarlsom Brendonom? Pa oni
će se boriti protiv vas samo zato što ste vi to što jeste. Sve i da se slažu s
vama, suprotstavljaće vam se. Sve i da znaju da ste u pravu.

– Gardiner ti preti u poslednje vreme, je li tako?
– Preti da će skroz da me uništi. – Pesnicom jedne ruke lupa u dlan
druge. – Ali ja za to ne marim.
– A trebalo bi. Vinčester je moćan čovek, i ako ti taj kaže da će da te
uništi, to je zaista i naumio.
– Kaže mi da nisam lojalan. Kaže da sam, dok sam boravio preko,
morao da vodim računa o njegovim, a ne o vašim interesima.
– Koliko je meni poznato, ti si u službi prvog sekretara, ko god se
trenutno nalazio na toj dužnosti. Ako ti ja – Kromvel okleva načas – ako
ti, Rajotesli, ja tako nešto ponudim, ukoliko mene postave na taj položaj,
poveriću ti mesto čuvara pečata.
– Ja? Glavni pisar da budem? – Kromvel lepo vidi kako „Zovite me“
već računa koliko će mu to novca doneti.
– Dobro onda, idi sad kod Gardinera, izvini mu se, i izmoli ga da ti
ponudi nešto više. Osiguraj se na vreme.
Vidno uzrujan, „Zovite me“ nikako da krene. – Brzo, momče! –
Kromvel mu dohvati kaput i tutne mu ga u ruke. – Još je on sekretar.
Možemo da mu vratimo pečate. Reci mu samo da po njih ovamo mora
da dođe lično.
„Zovite me“ se smeje. Trlja se po čelu, kao ošamućen, kao da se do
maločas s nekim tukao. Oblači kaput. – Nas niko i ništa ne može da
promeni, zar ne?
Nas, okorele borce. Vukove što škljocaju zubima jedan na drugoga
iznad mrcine. Lavove što se otimaju oko hrišćana.

Poziva ga kralj da dođe, zajedno s Gardinerom, da sva trojica
pročešljaju nacrt zakona koji on namerava da provuče kroz parlament

kako bi Aninoj deci obezbedio nasledno pravo. I kraljica je s njima;
mnogi vlastelini, pomisli Kromvel, manje viđaju svoje žene nego što
kralj viđa svoju. Kralj ide da jaše, jaše i Ana. Kralj ide da lovi, lovi i Ana.
Ona odvlači kraljeve prijatelje i pretvara ih u svoje.

Ana ima naviku da čita Henriju preko ramena; čini to i sada, a ruka
joj klizi preko njegove, svilom zaogrnute telesine, kroz silne slojeve
kraljeve odeće, sve dok joj se onaj majušni noktić ne zakači za vezenu
kragnu Henrijeve košulje, a onda mu odigne tkanje, samo malčice,
jedva primetno, taman da bleda kraljevska koža prodiše; Henri zabaci
svoju ručerdu, pomiluje je po nadlanici, i čini to odsutno, pospano
nekako, kao da su sami. U nacrtu zakona opet se pominje, i to taman
kako treba, ili se bar tako čini, „vama tako draga, ljubavlju obasuta supruga,
kraljica Ana“.

Biskup vinčesterski zinuo. Kao muškarac, ne može oka da odvoji od
onoga što se pred njim zbiva, a opet, kao biskup, ne može a da ne
pročisti grlo. Ana ništa ne primećuje; nastavlja da radi ono što je do tog
časa radila, čita zakonski nacrt, a onda tek, pošto je prošlo malo
vremena, podigne pogled, sva preneražena: pa tu se pominje da ću ja
da umrem! „U tužnom slučaju da se vaša narečena dragana i tako voljena
supruga kraljica Ana upokoji...“

– Takva mogućnost ne može se u potpunosti isključiti – kaže on. –
Parlament može sve, milostiva gospođo, ali ne može da se okrene
protiv same prirode.

Ana pocrveni. – Neću umreti na porođaju. Jaka sam ja.
Liz, bar koliko se Kromvel seća, nije tako podetinjila dok je bila u
drugom stanju. Bila je, štaviše, uzdržanija i štedljivija nego inače, a
vreme je provodila sređujući ostavu za hranu. Kraljica Ana uzima nacrt
zakona Henriju iz ruke. Pa ga strastveno protrese. Ljuta je na taj papir,
ljubomorna na mastilo. – Ovaj zakon će mu omogućiti – kaže kraljica –
da, ukoliko ja umrem, ukoliko ja umrem recimo ovoga časa, ako me, na
primer, groznica pokosi i umrem ne rodivši, on može da dovede drugu
kraljicu i postavi je na moje mesto.
– Dušo moja – kaže kralj – pa ja ne mogu ni da zamislim neku drugu
na tvom mestu. To je samo onako, teoretski. Kad čovek piše zakon,
mora i s te strane da se obezbedi.

– Milostiva gospođo – uskače Gardiner – ako dozvoljavate, stao bih u
Kromvelovu odbranu: on, zapravo, samo uzima u obzir jednu od
mogućih, a sasvim uobičajenih situacija, znate. Vi u datom slučaju
zacelo ne biste osudili Njegovo veličanstvo da ostatak života provede
kao udovac? A niko od nas ne zna kad će mu kucnuti sudnji čas, nije li
tako?

Ana uopšte ne obraća pažnju, kao da Vinčester ni reč nije rekao. – A
ako rodi sina, tako piše, taj sin će biti naslednik. Evo, kaže: muški
naslednici u zakonitom braku rođeni. A šta onda biva s mojom kćerkom i
njenim pravom?

– E pa sad – kaže Henri – ona je engleska princeza, to joj niko ne može
oduzeti. Ako pročitaš i ovo što piše dole, videćeš da... – On zažmuri.
bože, daj mi snage.

Eto i Gardinera, da se nađe Njegovom veličanstvu: – Sve i da kralj
nikada ne dobije sina, mislim, da mu se ne rodi muški naslednik u
zakonitoj bračnoj zajednici s bilo kojom ženom, onda bi, u tom slučaju,
vaša kćerka postala kraljica. Kromvel to predlaže.

– Ali zašto to mora baš ovako da bude napisano? I gde piše da je ono
špansko kopile Meri vanbračno dete?

– Ledi Meri je izvan nasledne linije – kaže Kromvel – i zaključak je
potpuno jasan. Ništa tu ne mora da se dodaje. Nemojte zameriti zbog
toga što je način izražavanja hladan. Zakone i inače nastojimo da
pišemo šturim jezikom. Tako da ih niko ne doživljava lično.

– Boga mi miloga – kaže Gardiner, ne bez naslade – ako ovo nije lično,
šta je onda?

Kralj je, stiče se utisak, Stivena ovom prilikom i pozvao samo zato da
bi ga omalovažio. Sutradan, naravno, sve može da krene u potpuno
drugom smeru; može se lako desiti da Kromvel, tako, bane kod Henrija
i zatekne ga ruku podruku s Vinčesterom, eto dvojice starih prijatelja,
šetaju se dok pahulje veju... – Namera nam je da ovaj zakonski akt
potvrdimo zakletvom – kaže Kromvel. – Da se podanici Njegovog
veličanstva zakunu da će podržati naslednike prestola u skladu s onim
što piše u ovom dokumentu, a što će biti ratifikovano u parlamentu.

– Zakletvom? – kaže Gardiner. – Kakvi su to zakoni koje moraš još i
zakletvom da potvrdiš?

– Uvek će se naći ljudi koji tvrde da je parlament zaveden, ili
potkupljen, ili na bilo koji način nesposoban da verno predstavlja volju
ovog naroda. S druge strane, naći će se zacelo i oni koji će poricati
merodavnost parlamenta da usvaja zakone u pojedinim oblastima, a
oni će tvrditi da se ta pitanja moraju prepustiti drugim instancama –
Rimu, konkretno. Ja, međutim, mislim da je taj pristup pogrešan. Volja
Rima, što se zakona tiče, nema nikakvu težinu u Engleskoj. Ovim
zakonskim nacrtom ja, zapravo, želim da utvrdim našu poziciju. Ona je
još skromna. Na meni je da sastavim nacrt, parlament će je – ukoliko
nađe za shodno – usvojiti, a onda će je kralj, proceni li da je to ispravno,
potpisati. Onda ću zamoliti narod ove zemlje da taj zakon aminuje.

– A kako to misliš da uradiš? – pita ga Stiven podsmešljivo. –
Nateraćeš one svoje iz Ostin Frajarsa da se rastrče po Engleskoj i
nagnaju na zakletvu svakog gedžu koga izvuku iz krčme? Svakog
gedžu i svaku džudžu?

– A što se ne bi zakleli? Misliš da nisu vredni toga samo zato što nisu
biskupi? Da su kao neke životinje? Zakletva je zakletva, hrišćanin je
hrišćanin. Prođite malo po ovoj zemlji, gospodine biskupe, i šta ćete
videti: sve zaraslo u korov, sirotinja kud god da pogledaš. Putevi su
puni muškaraca i žena koji lutaju. Seljaci koji drže ovce toliko su ojačali
da je onaj mali čovek prosto doživeo da ga isteraju s rođene zemlje, orač
ostao bez krova nad glavom... A već u narednom naraštaju, svi ti ljudi
bi mogli naučiti da čitaju. Orač bi mogao da prione na knjigu. Veruj mi,
Gardinere, Engleska bi mogla da bude drugačija.

– Razgnevio sam te – primeti Gardiner. – Isprovocirao sam te, i ti si
zaboravio da mi odgovoriš na pitanje. A ja nisam rekao da reč tih ljudi
ne vredi, već sam te pitao koliko njih misliš da privoliš na tu zakletvu.
Ali ti si, razume se, u Donjem domu već progurao nacrt zakona protiv
onih s ovca...

– Protiv uzgajivača ovaca – kaže Kromvel kroz osmeh.
– Gardinere – kaže kralj – sve je to zato da bi se pomoglo običnim
ljudima – jednom stočaru je dozvoljeno da drži do dve hiljade
životinja...
Biskup prekida kralja u pola reči, kao da je ovaj malo dete. – Dve
hiljade, jašta, pa što ne bi ti vaši komesari, kad već haraju po

grofovijama i prebrojavaju ovce, naterali o istom trošku i te tamo pastire
da polože zakletvu, a? A i ti tvoji orači, što se ne bi i oni zakleli sada,
dok još nisu opismenjeni? I što se ne bi lepo zakleo svaki golja koga
izvade iz jendeka?

Kromvel ne može a da se ne nasmeje. Biskup je tako žustar. –
Milorde, taj zavet će položiti koliko god njih bude trebalo, samo da se
obezbedi nasledstvo krune i da imamo iza sebe ujedinjenu zemlju. Kralj
ima svoje čuvare reda, svoje mirovne sudije – a ima i lordove u savetu
kojima će biti čast da obave taj posao, ili ću ja lično saznati zbog čega to
nisu hteli.

– Biskupi će položiti zavet – kaže Henri. – Nadam se da će biti
pokorni.

– Potrebni su nam i novi biskupi – kaže Ana. Pominje, zatim, svog
prijatelja Hjua Latimera. Pa njegovog prijatelja Rolanda Lija. Reklo bi
se, na kraju krajeva, da ona ima ceo spisak u glavi. Liz je pravila
zimnicu. Ana pravi pastore.

– Latimera? – Stiven vrti glavom, ali ne može da optuži kraljicu,
ovako u lice, da voli jeretike. – Roland Li, prema mojim saznanjima, u
životu nije stao za predikaonicu. Ima ljudi koji u verski život i ulaze
isključivo zarad častoljublja.

– A nisu ni dovoljno otmeni da to prikriju – kaže Kromvel.
– Ja sam na svom putu davao sve od sebe – kaže Stiven. – I na taj put
sam poslat. Tako mi boga, Kromvele, ja tim putem čestito koračam.
Kromvel pogleda u Anu. A njoj oči blistaju od radosti. Ni jednu
jedinu reč ona ne izgovara uzalud.
Henri kaže: – Lorde od Vinčestera, mnogo ste vremena proveli izvan
zemlje kao ambasador.
– Nadam se da Vaše veličanstvo smatra kako mu je moje poslanstvo
donelo koristi.
– Uistinu je tako, lorde, ali samim tim ste neizostavno zanemarili
svoju pastvu.
– Kao pastor, morali biste da vodite računa o svom stadu – kaže Ana.
– Da ga prebrojite, možda.
Gardiner se nakloni: – Moje stado je na sigurnom.
Pošto ne može biskupa lično da šutne napolje, a ni da pozove stražu

da ga izbaci, kralju ne preostaje bogzna šta. – Bilo kako bilo, slobodno
se okrenite svojoj pastvi – promrmlja Henri.

U vazduhu se oseća životinjski miris; takav vonj izbija iz kože psa
koji se sprema za borbu. Širi se taj vonj po sobi, i Kromvel vidi kako se
Ana, onako istančanog njuha, sklanja u stranu a Stiven stavlja ruku na
prsa, kao da će da zamrsi krzno, da im svima pokaže koliki je pre nego
što mu vide zube. – Doći ću ponovo kod Vašeg veličanstva u roku od
nedelju dana – kaže on. Osećanje koje pokušava da izrazi milozvučnim
glasom do kralja stiže kao režanje iz dubine duše.

Henri prasne u smeh. – U međuvremenu, eto nama dragog
Kromvela. Kromvel je prema nama mnogo fin.

Kad je Vinčester otišao, Ana opet smota kralja; pogleda u stranu, kao
da ga doziva da se nešto u potaji dogovore. Anin steznik je još čvrsto
zakopčan, jedino se po blagoj punoći dojki vidi da je u drugom stanju.
Nije tu bilo nikakve najave; najavâ, uostalom, nikad i nema jer žensko je
telo rabota nepouzdana, i uvek čovek može da pogreši. Ali ceo dvor je
potpuno siguran da Ana nosi naslednika, pa to i ona sama sebi uporno
ponavlja; jabuke ovoga puta niko ne pominje, a sva jela za kojima je
žudela dok je nosila princezu sada ne može ni da okusi, tako da sve
ukazuje na to da će ovoga puta biti muško. Ovaj nacrt zakona koji će on
provući kroz Donji dom nije, kao što ona sluti, nekakav nagoveštaj
propasti, već samo potvrda njenog mesta u ovom svetu. A ona bi ove
godine trebalo da navrši trideset treću. Koliko li se godina Kromvel
smejao njenom preskromnom poprsju i žućkastoj pûti? Jer sada, kad je
ona kraljica Engleske, ni on ne može a da ne primeti koliko je zapravo
lepa. Lice joj je kao izvajano, čistih crta; glava joj mala kao u mačke; a
vrat svetluca kao da je od minerala sazdan, kao da je neko pirit po
njemu posuo.

– Stiven je odrešit ambasador – veli Henri – u to nema nikakve
sumnje, ali ja uza se ne mogu da ga držim. Poveravao sam mu stvari
koje mi leže na srcu, a eto njega sad, okreće mi leđa. – Kralj vrti glavom.
– Mrzim nezahvalnost. Mrzim neverstvo. Upravo zato i cenim čoveka
kao što si ti. Ti si, Kromvele, bio uz svog nekadašnjeg gospodara i kad je
zapao u nevolju. To ti je kod mene bila najbolja moguća preporuka. –
Govori to kao da nije on lično tu nevolju izazvao; kao da je Volsi pao

zato što ga je udario grom. – Još jedan čovek me je razočarao: Tomas
Mor.

Ana će na to: – Kad budeš pisao taj zakonski nacrt protiv tobožnje
proročice Bartonove, pomeni i Mora, pored Fišera.

Kromvel odmahuje glavom. – Neće to proći. Parlament to neće
prihvatiti. Protiv Fišera postoji mnoštvo dokaza, a u Donjem domu ga
ionako ne vole zato što im se obraća kao da su Turci. Ali Mor je dolazio
kod mene pre nego što je Bartonova uhapšena, i dokazao mi da je u ovoj
stvari potpuno čist.

– Ali to će ga uplašiti – kaže Ana. – Hoću da se plaši. Strah ume da
upropasti čoveka. Videla sam to svojim očima.

Tri posle podne: unose sveće. Kromvel pogleda u dnevnik koji vodi
Ričard: čeka ga Džon Fišer. Vreme je da pusti besu na volju. Pokušava
da razmišlja o Gardineru, ali nikako ne prestaje da se smeje. –
Namestite lice – kaže mu Ričard.

– Verovatno ti je teško i da zamisliš, ali meni Stiven duguje novac. Ja
sam platio da ga ustoliče u Vinčesteru.

– Tražite da vam vrati, gospodine.
– Ali već sam mu oduzeo kuću da bih je dao kraljici. Još je u žalosti
zbog te kuće. Bolje da malo olabavim prema njemu. Da pustim čoveka
da da’ne dušom.
Biskup Fišer sedi, njegove ruke, kao u kostura, počivaju na štapu od
slonove kosti. – Dobro veče, milorde – kaže Kromvel. – Što ste tako
lakoverni?
Biskup je, reklo bi se, iznenađen što nisu počeli molitvom. Bilo kako
bilo, promrmlja nekakav blagoslov.
– Bolje da zatražite od kralja pomilovanje. Molite ga da vas poštedi.
Preklinjite ga da uzme u obzir vaše godine i onemoćalost.
– Ne znam samo šta sam to zgrešio. A šta god ti mislio, ja nisam
podetinjio.
– A meni se upravo čini da jeste. Kako biste inače poverovali onoj
Bartonovoj? Da se tako šetate ulicom i naiđete na neke ljude koji izvode
luktarsku predstavu, zar ne biste stali tamo i počeli da kličete i vičete:
„Vidi im samo te drvene nožice, vidi kako hodaju, pogledajte samo

kako mašu ručicama? A tek u one trubice kako duvaju!“ Zar ne biste?
– Ne sećam se da sam ikada gledao lutkarsku predstavu – kaže Fišer

tužnim glasom. – U najmanju ruku, ne takvu o kojoj mi ti sad govoriš.
– Ali vi upravo igrate u jednoj takvoj predstavi, gospodine biskupe!

Osvrnite se oko sebe. Sve je to jedna velika lutkarska predstava.
– A vidiš, mnogi su verovali Bartonovoj – na to će Fišer blagim

glasom. – Voram joj je lično verovao, nadbiskup kenterberijski. Mnošto
njih joj je verovalo, stotine pobožnih i učenih ljudi. Uverili su se u
istinitost njenih čuda. I zašto, uostalom, ona ne bi prenela drugima
svoja saznanja, kad ih je već u božanskom nadahnuću stekla? Mi dobro
znamo da Gospod, pre nego što krene na posao, preko svojih slugu
najavi svoj dolazak, jer kako prorok Amos kaže...

– Nemojte vi meni o proroku Amosu, čoveče. Ona je pretila kralju.
Predskazivala je njegovu smrt.

– Predskazivati nešto nije isto što i želeti to, a kamoli kovati zaveru.
– E, ali nikad joj se nije desilo da predvidi bilo šta čemu se sama nije
nadala. Nego je lepo sela s kraljevim neprijateljima i ispričala im šta
ima da bude.
– Ako misliš na lorda Egzetera – na to će biskup – on je već
pomilovan, naravno, kao i ledi Gertruda. Da su njih dvoje krivi, kralj bi
svakako pokrenuo postupak.
– Ne mora da znači. Henri priželjkuje pomirenje. I uspeva u svom
srcu da pronađe milosti. Možda će biti milosrdan i prema vama, ali
morate priznati da ste pogrešili. Egzeter nije ništa pisao protiv kralja, a
vi jeste.
– Gde to? Pokaži mi.
– Vi ste to, milorde, iz senke pisali, ali moje oči ta senka nije zavarala.
Sad više ništa nećete objavljivati. – Fišer podiže pogled ka nebu. Kosti
mu se, jedva primetno, pomeraju ispod kože; pesnicom steže štap s
drškom u obliku pozlaćenog delfina. – Vaši štampari u inostranstvu
sada rade za mene. Moj prijatelj Stiven Von ponudio im je bolju zaradu.
– Ti to mene zbog razvoda proganjaš – kaže Fišer. – Ne zbog Elizabet
Barton. Nego zato što je kraljica Katarina od mene zatražila savet, a ja
joj ga dao.
– Kažete da vas proganjam, a ja od vas tražim samo toliko da se

pridržavate zakona... Nemojte pokušavati da me skrenete s glavne
teme, s te vaše proročice, ili ima ja vas da skrenem tamo gde je ona
sada, pa da vas lepo zaključam, odmah do nje da budete, vrata do
vrata. Da li biste joj tako verovali da je u jednoj od tih vizija ugledala
Anu s krunom na glavi, godinu dana pre nego što se to zaista desilo, i
Nebo kako se novoj kraljici osmehuje? U tom slučaju, ja kad vam
kažem, istu tu Bartonovu biste nazvali vešticom.

Fišer vrti glavom; opet je sav smeten. – Oduvek se pitam, znaš,
godinama već me to pitanje muči, da li je ta Marija Magdalena iz
jevanđelja ista ona Marija, Martina rođena sestra. Elizabet Barton tvrdi,
i potpuno je uverena, da jeste. Ni oko čega, inače, Elizabet nijednoga
trenutka nije oklevala.

Kromvel se smeje. – O, pa ona dobro poznaje te ljude. Koliko je puta
samo išla kod njih kući! Kol’ko je puta jela čorbu s našom Presvetom
Bogorodicom! Vidite, milorde, nekada je sveta prostodušnost bila sve
što je potrebno, ali ta su vremena prošla. Sada smo u ratu. Ne dajte da
vas prevari to što carevi vojnici ne marširaju našim ulicama – ovo je rat,
a vi ste u neprijateljskom taboru.

Biskup ćuti. Njiše se pomalo na stolici. Šmrkće. – Sad mi je jasno zbog
čega je tebe Volsi držao. I ti si siledžija, kao i on. Četrdeset godina ima
kako sam se posvetio svešteničkom pozivu, i nikada, ali nikada kao
danas nije bilo toliko bezbožnika kojima dobro ide. I toliko zluradih
savetnika.

– Razbolite se – na to će Kromvel. – Držite se postelje. To vam ja
preporučujem.

Nacrt zakona o lišavanju građanskih prava protiv svete deve i njenih
saveznika iznet je pred Dom lordova u subotu 21. februara, ujutro. Na
listi je i Fišerovo ime, a – po Henrijevoj zapovesti – i Morovo. Kromvel
odlazi do Kule, da vidi Bartonovu, da proveri da li bi možda htela još
da olakša savest pre nego što dan njene smrti bude utvrđen.

Zimu je preživela vukući se uzduž i popreko Engleske, ispovedajući
se pod otvorenim nebom, stojeći na javnim gubilištima izložena vetru
što nemilosrdno šiba. Kromvel ulazi sa svećom, a devojku zatiče
sklupčanu na stolici, nalik kakvoj loše spakovanoj hrpi kuhinjskih krpa;

vazduh je em hladan, em ustajao. Ona podigne pogled pa kaže, kao da
nastavljaju maločas započet razgovor: – Marija Magdalena mi je rekla
da ću umreti.

Možda je, pomisli, sve vreme razgovarala sa mnom u svojoj glavi. –
Je l’ ti rekla tačan datum?

– Mislite da bi to pomoglo? – pita ona. Kromvel se pita zna li ta
devojka da bi parlament, u kojem preovladava ogorčenost zbog toga
što je i Morovo ime na onom spisku, mogao i da odloži usvajanje
predmetnog zakona sve do proleća. – Drago mi je što ste došli, gazda-
Kromvele. Ovde se ništa ne dešava.

Ni najduža, najprefinjenija saslušanja nisu uplašila Elizabet Barton.
Kromvel je na sve načine, koristeći sve moguće smicalice, pokušao u
celu priču da uvuče i Katarinu, ali – uzalud. – Dobro te ovde hrane, je li?
– pita je on.

– O, da. I veš mi peru. Ali meni nedostaje... nedostaje mi ono kad sam
išla u Lambet, pa vidim nadbiskupa; uvek sam se tome radovala. Da
vidim reku. I sve one ljude kako se tiskaju, i čamce kako se iz njih
iskrcavaju, to mi nedostaje. Znate li da li ću biti spaljena? Lord Odli
kaže da će me spaliti. – Govori kao da joj je Odli stari prijatelj.

– Nadam se da ćeš toga biti pošteđena. Odluka je na kralju.
– Ovih noći odlazim u pakao – kaže ona. – Gospodar Lucifer mi
pokazuje neku stolicu. Izrađena je od ljudskih kostiju, a sedište je od
plamenova.
– Je l’ ta stolica za mene?
– Bog vas blagoslovio, nije za vas. Za kralja.
– Viđaš li Volsija slučajno?
– Kardinal je tamo gde sam ga i onomad videla. – Sedi, dakle, među
nerođenima. Ona ćuti; dugo traje to ćutanje, zamislila se nešto. – Kažu
da ponekad mora da prođe čitav sat dok ljudsko telo ne izgori.
Bogorodica će me uzdići iznad bola. Kupaću se u plamenovima kao što
se neko okupa u fontani. Mene će vatra osvežiti. – Pogleda ga pravo u
oči ali, videvši izraz na njegovom licu, skreće pogled u stranu. –
Ponekad nabiju baruta u drvo, je l’ da? Pa bude brže. Koliko će njih otići
sa mnom?
Šestorica. On ih nabraja poimence. – Moglo je i šezdeset da ih bude.

Jesi li svesna toga? Tvoja taština ih je dotle dovela.
Govori to, a misli: istina je i to da je nju, zapravo, dovde dovela

taština tih ljudi; i biva mu jasno da bi njoj sad draže bilo i šezdesetoro
njih da umru umesto nje, da vidi porodice Egzeter i Pol na stubu srama;
jer to bi zapečatilo njenu slavu. S obzirom na to, zašto onda ne bi i
Katarinu uplela u sve? Kakav bi to trijumf bio za jednu proročicu, da
upropasti jednu kraljicu! Nije, znači – pomisli on – trebalo da budem
tako fini prema njoj; trebalo je da zaigram na kartu njene silne želje da
se proslavi. – Zar se više nećemo videti? – kaže ona. – Ili ćete biti tamo,
dok ja budem umirala u mukama?

– Nego, taj presto – na to će on – ta stolica od kostiju. Dobro bi bilo da
to zadržiš za sebe. Da kralj ne čuje ništa o tome.

– A ja mislim da bi trebalo da čuje. Trebalo je da ga upozorim na ono
što ga čeka posle smrti. A šta mi pa i može, šta će gore da mi priredi od
onoga što mi je već namenio?

– Ne želiš da uložiš molbu na račun svog stomaka?
Ona pocrveni. – Nisam noseća. Vi mi se podsmevate.
– Bilo kome na tvom mestu bih posavetovao da se izbori za još neku
nedelju života, kako god zna i ume. Kaži da su te zlostavljali na putu.
Kaži da su te stražari obeščastili.
– Ali onda bih morala da kažem i ko je to tačno učinio, pa bi onda ti
ljudi bili izvedeni pred sud.
Kromvel vrti glavom, sažaljeva devojku. – Kad stražar učini
zatvoreniku nešto nažao, on mu sigurno pri tom neće reći i kako se
zove.
Bilo kako bilo, njoj se ta zamisao ne dopada, to je jasno kô dan.
Kromvel odlazi. Kula je nalik kakvoj varošici; oko nje vlada uobičajena
jutarnja živost, stražari i ljudi iz kovnice prilaze da ga pozdrave;
dokaska uto i čuvar kraljevih zveri da objavi vreme za obrok – rano
jedu te životinje – pa da li bi i on, gazda-Kromvel, voleo da prisustvuje
dok ih on hrani? Drage volje, najlepše hvala, kaže on, ali ipak će se
ovoga puta odreći tog zadovoljstva; kako ni sâm još nije doručkovao,
oseća blagu mučninu, a mòri ga i miris užegle krvi; iz pravca kaveza do
njega dopire zatomljeno brundanje i prigušena rika. Visoko gore, na
zidinama iznad reke, neki čovek, koga Kromvel odatle ne može da vidi,

zvižduće neku staru melodiju, i taj refren polako prerasta u celu pesmu;
veseli šumar je to, peva čovek. Što, gotovo je izvesno, ne biva.

Osvrće se, pogledom traži čamdžije. Pita se da li se deva već
razbolela, da li će doživeti da je ubiju. Niko je nije telesno povredio
otkad je lišena slobode, samo su je maltretirali; noć ili dve nisu joj davali
da zaspi, ali toliko ponekad ne spava ni on, Kromvel, od silnih poslova
koje za kralja mora da obavi, a mene neće čuti, pomisli on, da pred bilo
kim bilo šta ispovedam. Devet je sati; u deset treba da se nađe s
Norfokom i Odlijem, koji – nada se Kromvel – neće ni urlati ni bazdeti
kao divlje zveri. Sunce je zubato, hladno je; para se u kolutovima diže s
reke, kao da izmaglica žvrlja nešto po vazduhu.

A u Vestminsteru vojvoda tera sluge napolje. – Ako mi treba piće,
sam ću da se poslužim. Hajde, hajde, napolje, gubite se. I zatvorite
vrata za sobom! Drzne li se neko da viri kroz ključaonicu, ima živog da
ga oderem i još da ga posolim! – Okreće se, psuje ispod glasa, pa
gunđajući seda u fotelju. – A šta ako počnem da ga preklinjem? – kaže.
– Šta ako padnem na kolena pred njim pa kažem, o Henri, ako boga
znaš, skini Tomasa Mora s tog spiska?

– A šta ako ga svi zamolimo – dodaje Odli – na kolenima?
– O, sve zajedno s Kranmerom – kaže Kromvel. – I njega ima da
dovučemo. Neće, bogme, ni on da izbegne taj ljupki igrokaz.
– Kralj se zaklinje – veli Odli – da će, ukoliko nacrt zakona ne bude
usvojen, on sâm doći u parlament, u oba doma bude li potrebno, i
insistirati da se to izglasa.
– Možda i omane – kaže vojvoda. – I to pred očima javnosti. Za ime
boga, Kromvele, spreči ga nekako. On je dobro znao da je Mor protiv
njega, ali pustio ga je da se odšunja do Čelsija, čisto da sebi umiri
savest. Nego, ja cenim da to moja sestričina hoće Mora da pozove na
odgovornost. Ona sve shvata lično. Tako je i inače kod ženâ.
– Mislim da upravo kralj ovo shvata lično.
– Što je znak slabosti – kaže Norfok – bar po mom mišljenju. Šta njega
briga da l’ ga Mor osuđuje?
Odli se smeška nesigurno. – Ti to za kralja reče da je slab?
– Ti to za kralja reče da je slab? – Vojvoda se naginje napred i pišti
Odliju u lice, oponaša svraku. – Šta to znači, lorde kancelaru, pa ti

misliš svojom glavom? Obično sačekaš da Kromvel prvo nešto kaže, a
onda samo ćiju-ći, ćiju-ći, bogme jeste, bogme nije, u pravu si, Tome
Kromvele.

Vrata se otvaraju, i eto ga „Zovite me Rizli“, doduše samo dopola,
viri. – Tako mi boga – kaže vojvoda – da mi je sad pri ruci samostrel,
glavu bih mu prostrelio. Jesam lepo rekô da niko ovamo ne ulazi.

– Došao Vil Roper. Nosi pisma od svog tasta. Mora zanima šta ćete
učiniti za njega, gospodine, pošto ste priznali da, po zakonu, on i nema
za šta da odgovara.

– Kaži ti Vilu da mi upravo ovde uvežbavamo kako ćemo da molimo
kralja da precrta Morovo ime s tog spiska.

Vojvoda iskapi piće, ono koje je sâm sebi sipao. Pa tresne peharčetom
o astal. – Onaj tvoj kardinal je imao običaj da kaže: Henri bi se radije
odrekô polovine kraljevstva nego dozvolio da ga bilo ko u čemu spreči;
kad taj nešto naumi, nema toga ko će ga prevariti da odustane.

– Ali ja nešto razmišljam... zar ti nećeš, kao lord kancelar...
– O, naravno da hoće – prekida ga vojvoda. – Šta god ti mislio, Tome,
misli i on. Kre, kre.
Rajotesli se zgranuo. – Da uvedem Vila?
– Usaglasili smo se, dakle? Na kolena, pa da molimo?
– Ja da klečim neću, ako pored mene ne klekne i Kranmer – kaže
vojvoda. – Što bi jedan svetovan čovek drao kolena?
– Da pozovemo i milorda Safoka? – predloži Odli.
– Ne. Sin mu je na samrti. Naslednik. – Vojvoda pređe rukom preko
usana. – Za mesec dana puni osamnaest godina. – Prstima prebira po
svetim medaljonima, relikvijama svojim. – Brendon ima jednog sina. Ja
takođe. Pa i ti, Kromvele. I Tomas Mor. Samo po jednog sina imamo.
Bog da je Čarlsu na pomoći, moraće da počne opet da pravi decu s
ovom novom ženom; teško će mu to pasti, uveren sam. – Grohotom se
nasmeje. – Kad bih mogô onu moju gospođu da pošaljem u penziju, i ja
bih našô nešto sočno od petn’est leta. Ali gospođa neće da ide.
Za Odlija je ovo već previše. Sav se zajapurio. – Milorde, vi ste
oženjen čovek, i to srećno oženjen čovek, već dvadeset godina.
– Pa što mi to govoriš, kao da ne znam i sâm? To ti je kao da ćušneš
živog čoveka u neku odrtavelu kožnu torbu. – Vojvodina koščata šaka

spušta se na Kromvelovo rame, steže ga. – Pomozi mi da se razvedem,
Kromvele, je l’ bi hteo? Ti i gospodin nadbiskup naći ćete već valjane
razloge... Obećavam da zbog toga niko neće izgubiti glavu.

– A ko je sad izgubio glavu? – na to će Rajotesli.
– Pa spremamo se da ubijemo Tomasa Mora, zar ne? A i za starog
Fišera brusimo kamu, je l’ da?
– Bože sačuvaj. – Lord kancelar ustaje, umotava se u ogrtač. – Nisu to
smrtne presude. Mor i biskup ročesterski su samo pomagači.
– Što je – kaže Rajotesli – dovoljno teška optužba, treba to nositi na
duši.
Norfok sleže ramenima. – Svejedno je pobio ih sad il’ kasnije. Mor za
taj tvoj zavet neće mariti. A ni Fišer.
– A ja sam potpuno siguran da hoće – kaže Odli. – Pribeći ćemo
delotvornom načinu ubeđivanja. Nijedan razuman čovek neće odbiti da
se zakune u nasledno pravo, ako će to ovoj zemlji doneti sigurnost.
– A hoće li se i od Katarine zahtevati da podrži nasledno pravo
novorođenčeta moje sestričine? – pita vojvoda. – I šta će biti s Meri –
hoće li se i ona zavetovati? A ako njih dve odbiju to, šta predlažeš onda?
Da ih dovučemo na Tajbern pa ih okačimo tamo da mlate nogama, a
onda nek’ dođe lepo njihov rođak car da ih gleda?
Kromvel i Odli se zgledaju. Odli kaže: – Milorde, ne bi trebalo da
pijete toliko vina pre podneva.
– O, ćiju-ći, ćiju-ći.

***

Pre nedelju dana Kromvel je boravio u Hetfildu, u poseti dvema
damama kraljevskoga roda: princezi Elizabeti i ledi Meri, kraljevoj
kćerki. – Dobro pazi da ne pogrešiš oko titulâ – rekao je on Gregoriju
dok su jahali na tamo.

Gregori mu je rekao: – Već ti je žao što nisi poveo Ričarda.
Nije želeo da ode iz Londona dok je sednica parlamenta u punom
jeku, ali ga je kralj ipak ubedio: za dva dana ćeš završiti to, a onda se
vrati, hoću da držiš ove ovde na oku. Sneg se topi, drum izvan grada je
poplavljen, a u čestaru oko puta, dobro zaklonjene od sunca, i dalje ćute
sleđene bare. Nejako sunce žmirka na njih dvojicu dok ulaze u

Hertfordšir, prolazeći s vremena na vreme kraj pokojeg dronjavog crnog
gloga u cvatu, koji kao da koristi priliku da podnese žalbu protiv zime
što se toliko otegla.

– Nekada sam često navraćao ovamo. Tada je tu živeo kardinal
Morton, znaš, a on bi odlazio iz grada čim dođu topli dani, i tako mene,
kad sam imao negde devet, deset godina, moj teča Džon digne na kola,
sve s najboljim sirevima i pitama, za slučaj da neko pokuša da ih
ukrade dok se odmaramo u putu, i teraj tako...

– Niste imali stražu?
– Stražara se on upravo i plašio.
– Quis custodiet ipsos custodes?158
– Ja, očigledno.
– Pa šta bi radio da vas je neko napao?
– Ne znam. Grizao, možda?
Za oko prijatna fasada od cigala manja je nego što ju je Kromvel
upamtio, ali tako to s pamćenjem obično i biva. Svi ti paževi i gospoda
što istrčavaju napolje, pa ti konjušari što im odvode konje, pa kuvano
vino koje ih već čeka, galama i užurbanost – drugačije je izgledao
dolazak ovamo davno nekad, pre mnogo godina. Nošenje hrane i vode,
potpaljivanje vatre u furunama – svi ti poslovi prevazilaze i snagu i
umeće jednog deteta, ali on, Tomas Kromvel, nije hteo da zabušava,
nego je radio barabar s odraslim muškarcima, štrokavim i izgladnelim,
dok neko nije primetio da će mali da padne s nogu; ili dok, doslovce,
nije pao.
Ser Džon Šelton je glava ovog neobičnog doma, ali Kromvel je
odabrao upravo trenutak kad ser Džon nije kod kuće; namera mu je da
razgovara sa ženama, bolje to nego da posle večere sluša Šeltona kako
razglaba o konjima, psima i svojim mladalačkim podvizima. Ali tek što
je stupio na prag, maltene se predomišlja; hitrim, škripavim pokretima
niz stepenice žuri ledi Brajan, majka jednookog Frensisa, kojoj je
poverena briga o malenoj princezi. Ledi Brajan je žena od bezmalo
sedamdeset leta, odavno je postala baba, i Kromvel vidi kako joj se usne
miču iako je predaleko da bi je gosti čuli; Njena milost je spavala do
jedanaest, drečala je sinoć do ponoći, iscrpelo se dete, jadno pilence!
Onda je zaspala, jedan sat odspavala, pa se probudila i ponovo počela

da cmizdri, a obrazi joj rumeni, ko će ga znati, možda ima temperaturu,
probudili odmah ledi Šelton, lekara digli iz kreveta, zubići krenuli već,
poranili, ko bi rekô, sisala onda malo, primirila se, u zoru tek zaspala,
probudila se u devet, dojila... – O, gazda-Kromvele – kaže ledi Brajan –
ma ovo vaš sin nije i ne može biti! Bog ga blagoslovio! Vidi samo kako
lep, visok mladić! I lice, vidi samo kako mu je lice lepo, mora da je na
mater povukao. Koliko će njemu sad biti godina?

– Dovoljno, valjda, da može sâm da kaže.
Ledi Brajan se okreće prema Gregoriju, lice joj blista, kao da će svaki
čas da mu otpeva neku dečju pesmicu. Uleće uto ledi Šelton. – Dobar
vam dan, gospodo. – Okleva načas: treba li kraljičina tetka da se
pokloni pred čuvarom kraljevih dragulja? Kad sve sabere i oduzme,
proceni žena da ipak ne treba. – Ne sumnjam da vam je ledi Brajan
podnela kompletan izveštaj o svojim zaduženjima?
– Jeste, a možda biste mogli i vi o svojim?
– Ne želite lično da vidite ledi Meri?
– Bih, ali sa izvesnim predznanjima...
– Naravno. Ja kod nje ne ulazim naoružana, iako mi je sestričina
preporučila da ne prezam od lemanja. – Gleda ga od glave do pete,
odmerava ga; vazduh krcka od napetosti. Kako li to žene rade? Možda
bi se to moglo i naučiti; on oseća, oseća iako ne vidi, kako mu sin
uzmiče, povlači se, sve dok leđima ne udari o kredenac na kojem je
izložena već zavidna zbirka zlatnih i srebrnih tanjira princeze Elizabete.
Ledi Šelton kaže: – Meni je rečeno da, ukoliko ledi Meri neće da me
sluša, treba da je – ovde citiram svoju sestričinu od reči do reči: umlatim
i išamaram kako kopile i zaslužuje.
– O, majko božja! – zavapi ledi Brajan. – Ja sam i Meri čuvala kad je
bila mala, i bila je tvrdoglava još u kolevci, i ta će takva i ostati, ne
pomažu tu šamari makar je do sutra šamarala. A što ne biste prvo
videli bebicu? Hajdete sa mnom... – Stara privodi Gregorija, steže ga za
lakat. I samo trtlja: vidite, kod deteta tog uzrasta temperatura može da
ukazuje na hiljadu stvari. Može to da znači da joj izbijaju male boginje,
sačuvaj bože. Ili velike boginje. Kod deteta od šest meseci ne zna čovek
šta temperatura sve može da znači... – Pulsira joj vratna žila. Čavrlja
tako, čavrlja, a onda obliže suve usne, pa proguta.

Sad je Kromvelu jasno zbog čega ga je Henri slao ovamo. Ono što se
ovde zbiva ne može se u pismu saopštiti. Kaže on ledi Šelton: –
Htedoste reći da vam je kraljica to napisala u vezi s ledi Meri, i da je u
pismu upotrebila upravo te izraze?

– Ne. Uputstva mi je dala usmeno. – Brzim korakom odmiče ispred
njega. – Šta mislite, da počnem to da primenjujem?

– Možda ćemo o tome porazgovarati u četiri oka – promrmlja on.
– Da, što da ne? – kaže ona; okrenula glavu, mrmlja i ona.
Mala Elizabeta je čvrsto povijena, u nekoliko slojeva, a pesničice joj se
ne vide; pa ipak, izgleda kao da bi mogla da te opauči. Riđe čekinjice
vire ispod kapice, a oči joj budne, oprezne; Kromvel nikada nije video
bebu u kolevci koja izgleda kao da će svaki čas zbog nečega da se
uvredi. Ledi Brajan kaže: – Šta mislite, liči na kralja?
Kromvel okleva, želeo bi da bude pošten prema obema stranama. –
Pa liči, onoliko koliko to kod jedne ovako male curice uopšte može da se
vidi.
– Nadajmo se samo da neće biti krupna kao on – na to će ledi Šelton. –
On se baš ugojio, zar ne?
– Jedino Džordž Rokford kaže da ne liči. – Ledi Brajan se naginje nad
kolevku. – On kaže da je mala prava Bolenova.
– Svi mi znamo da je moja sestričina tridesetak godina proživela
čuvajući čednost – kaže ledi Šelton – ali čak ni kod Ane nije moglo biti
bezgrešnog začeća.
– Ali ta kosa! – kaže on.
– Znam – uzdiše ledi Brajan. – Uz dužno poštovanje prema Njenoj
milosti, i sve uvažavanje Njegovog veličanstva, mogli biste slobodno da
je prikazujete po vašarima kao prasence. – Ona odigne vrhom prsta
kapicu s detetove glave, pa brže-bolje nagura one čekinje unutra, da se
ne vide. A dete se nadurilo, štuca u znak protesta.
Gregori je gleda, mršti se: – Mogla bi biti bilo čija.
Ledi Šelton prinosi ruku ustima ne bi li prikrila osmeh. – Hteo si da
kažeš, Gregori, da sve bebe liče jedna na drugu. Dođite, gazda-
Kromvele.
Hvata ga za rukav i odvodi. Ledi Brajan ostaje da prepovije princezu,
koja se izgleda donekle oslobodila stega. Kromvel, preko ramena,

dobacuje: – Gregori, ako boga znaš... – I za manje od toga ljudi su
završavali u Kuli. Obrati se onda ledi Šelton: – Ne vidim kako bi to Meri
mogla da bude kopile. Njeni roditelji su živeli u zajednici kad su je
dobili.

Ona zastaje, podigla obrvu. – A je l’ biste rekli vi to mojoj sestričini
kraljici? U lice, mislim?

– Već sam joj rekao.
– I, kako je to primila?
– Pa, iskreno da vam kažem, ledi Šelton, da je kojim slučajem imala
sekiru pri ruci, svakako bi pokušala da mi odrubi glavu.
– Reći ću sad ja nešto vama, a vi to, ako želite, slobodno prenesite
mojoj sestričini. Da je Meri zaista kopile, i to kopile najsiromašnijeg
bezemljaša koji se u Engleskoj može naći, opet bih prema njoj bila
nežna, jer ona je jedno dobro mlado žensko čeljade, i morao bi čovek da
ima srce od kamena pa da je ne sažaljeva u okolnostima koje su je
zadesile.
Ona hoda brzo, skuti joj se vuku po kamenom podu. Ulaze u srednji
deo kuće. Tu se vrzma nekadašnja Merina posluga, lica koja je već
viđao; na njihovoj odeći čiste zakrpe, tamo gde su Merine oznake
odšivene, da bi ih zamenile kraljeve. On se osvrće oko sebe, i sve mu je
poznato. Zastaje u podnožju velikog stepeništa. Nikada mu nije bilo
dozvoljeno da ustrči uz te stepenice; za dečake kao što je on postojalo je
zadnje stepenište, i uz njega bi oni nosili drva za ogrev, ili ugalj. Jednom
je prekršio pravila; a kad je stigao gore, iz mraka je sevnula pesnica i
raspalila ga po glavi. Možda se to kardinal Morton, glavom i bradom,
krio u tami?
Kromvel dodiruje kamen, hladan kao grob: lozica isprepletana s
nekim neznanim cvetom. Ledi Šelton ga gleda, vidi osmeh na njegovom
licu, pa se pita: šta li čeka? – Možda bi trebalo da se presvučemo pre
nego što odemo do ledi Meri. Može se osetiti omalovaženom...
– Pa i može, budete li odugovlačili. U svakom slučaju, izvešće neki
zaključak. Rekoh maločas da je sažaljevam, ali nije s njom ni lako,
bogami! Neće da nas udostoji svoga prisustva ni za ručkom ni za
večerom, jer neće da sedi ispod male princeze. A moja sestričina kraljica
izričito je naložila da joj se hrana ne sme nositi u sobu, izuzev onog

hlepčeta koje svi dobijamo za doručak.
Dovela ga je do zatvorenih vrata. – I dalje ovo zovu plava soba?
– A, vaš otac je već bio ovde – kaže ona Gregoriju.
– Svugde je on bio – kaže Gregori.
Žena se okrene. – Sad se vi, gospodo, snalazite sami. Uzgred, ne

odaziva se kad je oslovite s „ledi Meri“.
Soba je dugačka, u njoj gotovo i nema nameštaja, a hladnoća, nalik

izaslaniku nekog duha, dočekuje ih na pragu. Plave tapiserije su
poskidane, i gipsani zidovi sada su potpuno goli. Meri sedi kraj vatre
koja je skoro sasvim zgasnula; sklupčala se, majušna i mlada, mlada da
te srce zaboli. Gregori će šapatom: – Izgleda kao vilinsko dete.

Siroto vilinsko dete, devojčica koja živi u svetu duhova; jede noću,
prehranjuje se mrvicama i korom od jabuke. Ponekad, ako se spustiš
ovamo rano ujutro i pritajiš se na stepeništu, zatekneš je kako sedi na
pepelu.

Meri podiže pogled; i istog časa se, začudo, razvedri. – Gazda-
Kromvele... – Diže se na noge, načini korak ka Kromvelu, i umalo se ne
saplete o porub haljine. – Koliko ima kako smo se poslednji put videli u
Vindzoru?

– Ne bih umeo reći – kaže on ozbiljnim tonom. – Godine su bile
milostive prema vama, plemenita gospo.

Ona se kikoće; ima osamnaest godina. Kao unezverena, osvrće se oko
sebe tražeći stolicu bez naslona na kojoj je do maločas sedela. – Gregori
– kaže Kromvel, i njegov sin brže-bolje pojuri da prihvati bivšu
princezu pre nego što ova sedne na patos. Gregori to izvodi kao
nekakav plesni pokret; ume i taj dečko nečemu da posluži.

– Žao mi je što stojite. A mogli biste – ona neodređeno mahne rukom –
da sednete na onaj tamo sanduk.

– Mislim da smo dovoljno jaki da stojimo. Mada, ne bih rekao da isto
važi za vas. – Primeti Kromvel da ga Gregori gleda, nije momak od
njega navikao na tako blag ton. – Ne teraju vas, valjda, da sedite ovde
ovako sami, uz tu bednu vatricu?

– Onaj što donosi drva neće da me oslovi kao princezu.
– A zar morate s njim da razgovarate?
– Ne moram. Ali ako ne popričam s njim, pomislio bi da ga

izbegavam.
U pravu si, pomisli on: samo ti sebi otežavaj život što više možeš. –

Ledi Šelton mi je pričala o tim problemima... o tim problemima oko
obroka. Da nađem nekog lekara pa vam ga pošaljem ovamo?

– Imamo mi ovdašnjeg. Ili, bolje reći, dete ga ima.
– Mogao bih da vam pošaljem nekog od koga ćete imati više vajde.
On bi vam odredio režim ishrane, tako da biste, po njegovom nalogu,
dobijali obilan doručak, i to ovde, u svojoj sobi.
– I mesa? – pita Meri.
– U izobilju.
– Ali koga biste to poslali?
– Doktora Batsa?
Raznežila se. – Poznavala sam ga dok sam živela na dvoru u Ladlou.
Kad sam bila princeza od Velsa. Što sam i danas. Kako li su me to
izbacili iz nasledstva, gazda-Kromvele? Kako to može biti po zakonu?
– Po zakonu je ako tako odluči parlament.
– Postoji i zakon koji je iznad parlamenta. To je zakon božji. Pitajte
biskupa Fišera.
– Božji ciljevi meni su prilično nejasni, a sâm bog zna da Fišera
smatram čovekom koji baš i nije najbolji kad nešto valja razjasniti.
Nasuprot njemu, volja parlamenta mi je potpuno razumljiva.
Ona se ugrize za usnu; neće više da gleda u njega. – Čujem da je
doktor Bats prešao u jeretike.
– On veruje u isto u šta veruje vaš otac kralj.
Kromvel čeka. Ona se okrene, i njene sive oči zastanu na njegovom
licu. – Ja svog gospodina oca ne bih nazvala jeretikom.
– Dobro. Dobro je da te klopke oproba prvo neko umesto vas, neki
prijatelj.
– Ne vidim kako biste vi to meni mogli da budete prijatelj, ako ste u
isti mah prijatelj i te osobe, mislim na markizu od Pembroka. – Nikako
neće da dovede u vezu Anino ime s kraljevskom titulom.
– Ta gospa sada zauzima mesto na kojem joj nisu potrebni prijatelji,
već samo sluge.
– Pol kaže da ste vi đavo. Moj rođak Redžinald Pol. Koji tavori tamo
preko, u Ðenovi. On kaže da ste vi, kad ste došli na ovaj svet, bili isti

kao i bilo koja hrišćanska duša, ali da je u jednom trenutku nečastivi
ušao u vas.

– Znate li vi, ledi Meri, da sam ja ovamo dolazio kad sam bio dečko
od svojih devet-deset godina? Moj teča je bio kuvar kod Mortona, a ja
sam, balavac još, zorom išao da skupljam glogove grančice da potpalim
vatru, i da koljem piliće kako bi ih kuvari zgotovili pre nego što ogreje
sunce. – Govori ozbiljnim tonom. – Pa šta vi mislite, da li je tada
nečastivi već bio ušao u mene? Ili je možebiti ušao ranije, otprilike u ono
vreme kad decu obično krštavaju? Vi ćete svakako razumeti da to i
mene samoga i te kako zanima.

Meri ga posmatra, i to postrance; i dalje nosi onu starinsku kapicu, s
trougaonom čelenkom, i trepće da bi je zaobišla, ne može od nje da vidi,
kao konj kad mu ono kapče spadne na oči. Kromvel će blagim tonom: –
Nisam ja đavo. Vaš gospodin otac nije jeretik.

– A ja, onda, nisam kopile.
– Niste, uistinu. – On joj ponovi ono što je već rekao Ani Šelton: –
Začeti ste u zajednici. Vaši roditelji su tada mislili da su u zakonitom
braku. To ne znači da im je brak bio pravno valjan. I sami uviđate
razliku, držim?
Ona se kažiprstom trlja ispod nosa. – Da, uviđam razliku. Ali taj brak
je, u stvari, bio pravno valjan.
– Kraljica će uskoro doći da poseti svoju kćer. Ako biste mogli, eto,
samo da joj odate poštovanje kad dođe, ništa naročito, da je dočekate,
prosto, kao suprugu svoga gospodina oca...
– ... s tim što mu ona nije supruga nego konkubina...
– ... ako biste to samo mogli, onda bi vas kralj vratio na dvor, i imali
biste sve ono u čemu sad oskudevate, i topline, i udobnosti, i društva.
Poslušajte vi mene, govorim ovo za vaše dobro. Kraljica ne očekuje da
joj budete prijateljica, od vas se traži samo da se prijateljski ophodite.
Pregrizite, eto, jezik i napravite jedan kniks. Sve će to proći dok dlanom
o dlan, a posle toga će se sve promeniti. Izgladite odnose s njom pre
nego što ona ponovo rodi. Ako dobije sina, posle toga neće ni imati
razloga da se s vama miri.
– Ona se mene plaši – na to će Meri – i plašiće me se i ubuduće, makar
sina rodila. Boji se da ću ja da se udam, da ću roditi sinove, i da će je oni

ugroziti.
– Pominje li neko vašu udaju?
Ledi Meri se oporo nasmeje, kao da ne veruje da je ovaj to pita. – Još

sam bila na majčinoj sisi kad su me udali tamo, u Francusku. Pa su me
onda udavali za cara, pa za kralja, opet tamo u Francusku, pa za
kraljevog najstarijeg sina, pa za srednjeg sina, pa za raznorazne sinove,
ne znam više ni ja koliko ih je bilo, pa posle toga opet za cara, ili za
nekog carevog rođaka. Tolikima su me obećavali, za tolike su me već
udavali, da sam se na kraju od svega toga umorila. A bio bi red da se
jednoga dana stvarno udam.

– Ali nećete se udati za Pola.
Ona se lecne, i Kromvel odmah vidi da je o braku s Polom ipak bilo
reči: možda joj je to natuknula njena stara guvernanta Margaret Pol,
možda i Šapui, koji neretko dočeka zoru proučavajući porodična stabla
engleskih aristokrata: tako bi Meri ojačala svoju poziciju, niko ništa ne
bi mogao da joj prebaci, jer ona, Tjudorka a pola Španjolka, udala bi se
za izdanka stare plantagenetske loze. – Viđao sam ja Pola – kaže
Kromvel. – Upoznao sam ga još pre nego što je otišao iz našeg
kraljevstva. Nije on čovek za vas. Kakvog god muža da nađete, taj će
morati da ima čvrstu ruku i da ume da drži mač. Pol je kao neka starica
što sedi kraj vatre i trza se čim nešto šušne. Njemu kroz vene ne teče
krv, nego curka neka sveta vodica, a priča se da neutešno plače kad
njegov sluga spljeska muvu.
Ona se nasmeši: ali odmah prekriva dlanom usta, da ih zapuši. –
Tako je – kaže on. – Nikom ni reč.
A ona će, kroz prste: – Ne vidi se ovde dobro, ne mogu da čitam.
– Šta, ne daju vam svećâ?
– Ne, htela sam da kažem da me vid polako izdaje. I stalno me boli
glava.
– Mnogo plačete? – Ona klimne glavom. – Daće vam doktor Bats neki
lek. A dok on ne dođe, nađite nekoga da vam čita.
– Pa i čitaju mi. Čitaju mi Tindejlovo jevanđelje. Znate li da su biskup
Tenstal i Tomas Mor pronašli dve hiljade grešaka u takozvanom
Novom zavetu? Ima tu više jeresi nego u svetoj knjizi muhamedanaca.
Borbena je na rečima. Ali Kromvel vidi da su joj oči pune suza. – Sve

se to može dovesti u red. – Ona mu, posrćući, prilazi, i Kromvelu se
načas učini da će se devojka zaboraviti, zagnjuriti lice u njegov jahaći
kaput i zajecati. – Doktor će doći za jedan dan. A sada, dajte da se ovde
lepo naloži, i da večerate. Kad god vi kažete.

– Hoću da vidim majku.
– Kralj to u ovom trenutku ne može da dozvoli. Ali stvari se mogu i
izmeniti.
– Mene otac voli. Samo mu ona, ta jadnica, truje mozak.
– Ledi Šelton bi bila dobra prema vama, ali vi to nećete.
– A ko je pa ona da bude dobra ili da ne bude dobra? Nadživeću ja
Anu Šelton, verujte na reč. I njenu sestričinu ću nadživeti. I svakoga ko
pokuša da mi ospori pravo na titulu. Pustite ih, neka se ižive. Mlada
sam ja. Sačekaću da njihovo vreme prođe.
Kromvel odlazi. Gregori ide za njim; kao omađijan, okreće se prema
devojci koja ponovo seda, sad već kraj gotovo potpuno zgasnule vatre;
devojka prekršta ruke, i počinje da čeka, a na licu joj izraz čvrste
rešenosti.
– Jesi li video ono zečje krzno u koje se umotala – kaže Gregori. –
Izgleda kao da ga je grickala.
– U jedno nema sumnje: Henrijeva je kćerka.
– Što sad to, zar neko kaže da nije?
Kromvel se smeje. – Nisam tako mislio. Zamisli... zamisli da je staru
kraljicu neko uspeo da privoli na preljubu, lako bi onda bilo ratosiljati je
se, ali šta da zameriš ženi koja je u životu bila samo s jednim čovekom i
ni sa kim više? – On staje u pola reči; čak i najodanije kraljeve pristalice
teško će se setiti da je Katarina prvo bila udata za princa Artura. –
Dvojicu, dobro. – Pogleda zatim u svog sina. – Gregori, Meri te
nijednom nije ni pogledala.
– A mislio si da će me pogledati?
– Ledi Brajan misli da si mnogo sladak. Zar ne bi bilo prirodno za
jednu mladu devojku da te pogleda?
– Ja ne bih rekao da kod nje ima ičeg prirodnog.
– Nađi nekog da joj podloži vatru. Ja ću da naručim večeru. Kralj
sigurno nije tražio da je izgladnjuju ovde.
– Ti si joj drag – kaže Gregori. – Baš čudno.

On vidi da njegov sin to misli ozbiljno. – Što, zar je to nemoguće, da i
ja nekome budem drag? Drag sam bio svojim kćerima, bar mislim da
jesam. Sirota mala Grejs, nikad neću znati da li je ona uopšte znala ko
sam joj ja.

– Bio si joj drag, i to zato što si joj napravio ona anđeoska krila. Rekla
je da će ih čuvati dok je živa. – Gregori se okreće u stranu; govori kao da
ga se plaši. – Rejf kaže da ćeš uskoro biti drugi čovek u državi. Kaže da
to zapravo već jesi, po svemu samo ne po zvanju. Kaže da će te kralj
postaviti iznad lorda kancelara i svih ostalih. Iznad Norfoka, čak.

– Rejf trči pred rudu. Slušaj, sine, nemoj o Meri ni sa kim da pričaš. Ni
s Rejfom.

– Misliš da sam čuo više nego što je trebalo?
– A šta misliš, šta bi bilo da, recimo, kralj sutra umre?
– Svima bi nam bilo mnogo žao.
– Ali ko bi onda vladao?
Gregori klimne glavom u pravcu gde se nalazi ledi Brajan, to jest ono
detence u kolevci. – Parlament kaže da bi ona. Ili ovo kraljičino drugo,
još nerođeno dete.
– Ali da li bi zaista do toga došlo? Mislim, u praksi? Nerođeno dete?
Ili žensko čeljade koje nema ni godinu dana? Ili Ana da vlada kao
regentkinja? To bi, budi siguran, i te kako odgovaralo Bolenovima.
– Onda Ficroj.
– Ima jedna osoba iz kuće Tjudora koja je bliže prestolu.
Gregori se okreće u pravcu iz kojeg dolaze, tamo gde sedi ledi Meri. –
Tako je – kaže mu Kromvel. – I znaš šta, Gregori, mnogo je to dobro kad
šest meseci unapred isplaniraš šta ćeš sve da uradiš, ili kad sve
isplaniraš godinu dana unapred, ali džaba ti sve to ako nemaš plan za
sutra.

Posle večere Kromvel sedi i razgovara s ledi Šelton. Ledi Brajan je otišla
na počinak, a onda ipak sišla da ih gnjavi. – Bićete umorni ujutro!

– Bićemo – na to će Ana Šelton pomirljivo, pa odmahne rukom. – Ali
ujutro nas ne čekaju nikakve dužnosti. Ni da doručkujemo nećemo.

Sede oni tako, sede, dok sluge ne počnu da zevaju i povlače se u
drugu sobu, a i sveće već sagorele; a onda se povlače dublje u kuću, u

manje, toplije prostorije, da popričaju još malo. Dobro ste posavetovali
Meri, kaže mu ona, nadam se da će vas poslušati, jer stvarno se bojim
da za nju dolaze teška vremena. Stalno pominje kraljičinog brata
Tomasa Bolena; u životu nisam srela gramzivijeg čoveka, nije ni čudo
što je Ana tako gramziva, od njega je slušala samo o novcu i ni o čemu
drugome, i kako da iskorišćava ljude, a on bi i sestre rođene skinuo gole
i prodao na berberskoj pijaci roblja, samo ako mu se učini da će postići
dobru cenu.

Kromvel zamišlja sebe kako, okružen ljudima s jataganima, iznosi
ponudu za Meri Bolen; nasmeši se, pa se ponovo usredsredi na njenu
tetku. Ona mu odaje tajne Bolenovih; on njoj ne odaje ništa, mada ona
misli da odaje i on.

Gregori uveliko spava kad Kromvel uđe u sobu, ali se okrene u
krevetu i kaže: – Dragi oče, gde si ti to bio, u krevetu s ledi Šelton?

Takve stvari se još i događaju; ali ne s Bolenkama. – Kakve ti čudne
snove sanjaš... Ledi Šelton je već trideset godina u braku.

– A ja se nešto mislim: mogao sam i ja da posedim s Meri posle večere
– mrmori Gregori pospano – samo da nisam zabrljao. Ali, s druge
strane, i ona je tako sva puna prezira. Ne bih mogao da sedim sa curom
koja tako prezire sve oko sebe. – On se okrene u onoj perjanoj postelji, i
odmah ponovo zaspi.

Fišer se prizvao razumu, traži pomilovanje; ostareli biskup preklinje
kralja da uzme u obzir to što je on, ipak, bolestan i onemoćao. Kralj mu
stavlja do znanja da se proces usvajanja zakona o oduzimanju
građanskih prava mora nastaviti svojim tokom: ali njegova je navika,
veli on, da pomiluje čoveka koji je u stanju da prizna da je pogrešio.

Devu čekaju vešala. Kromvel ne pominje stolicu od ljudskih kostiju.
Henriju kaže da devojka više ne prorokuje, a u sebi se nada da ona u
Tajbernu, s omčom oko vrata, neće od njega načiniti lažova.

Savetnici kleče ispred kralja, preklinju ga da ime Tomasa Mora bude
izostavljeno iz zakonskog nacrta, i Henri im popušta. Možda je samo to
i čekao: da ga ubede. Ana nije prisutna, ili bi se sve možda drugačije
završilo.

Savetnici ustaju i izlaze, stresajući prašinu s odeće. Kromvelu se na

trenutak učini da čuje kardinala, smeje im se, tu je negde, u istoj
prostoriji, ali se ne vidi gde. Odlijevo dostojanstvo nije poljuljano, ali
vojvoda je vidno uzrujan; kad je pokušao sam da se podigne, staračka
kolena su ga izdala, pa su onda Odli i Kromvel morali da ga prihvate
podruku i osove ga na noge. – Učinilo mi se da ću još sat vremena
dreždati tamo – kaže vojvoda. – Moljakaj, moljakaj u nedogled.

– Štos je u tome – veli Kromvel Odliju – što Mor i dalje dobija penziju
iz državne blagajne. Pretpostavljam da bi bolje bilo da se te isplate
obustave.

– Sad čovek može malo da odahne. Boga molim da se urazumi. Je li
posvršavao svoje poslove?

– Prepisao je deci sve što je mogao. Tako mi Roper kaže.
– O, vi advokati! – na to će vojvoda. – Kad ja jednog dana padnem, ko
će mene pripaziti?
Norfok se preznojava; Kromvel usporava korak, i Odli zastajkuje, pa
se dalje vuku zajedno, a Kranmer ih sledi neosetno, kao da su ga
privremeno svi zaboravili. Kromvel se okreće i uzima ga za ruku.
Kranmer je prisustvovao svakoj sednici parlamenta; klupa rezervisana
za biskupe inače je upadljivo nepopunjena.
Papa je odabrao upravo taj mesec, dok Kromvel provlači svoje važne
zakone kroz parlament, da najzad iznese svoj konačni sud o braku
kraljice Katarine – sud na koji se toliko dugo čekalo da su neki već
počeli da veruju kako Klement, izgleda, namerava da umre, a da se o
tom pitanju ne izjasni. Kada je Sveta stolica odobrila taj brak, smatra
Klement, za to su postojale sve osnove; stoga i za očuvanje tog braka
sve osnove postoje. Careve pristalice priređuju vatromet na ulicama
Rima. Henri iskazuje prezir, ruga se. Ta osećanja iskazuje tako što –
pleše. Ana je još u stanju da pleše, mada joj se stomak lepo vidi; ovog
leta bi, inače, morala da se primiri. Kromvel nikako da zaboravi
kraljevu ruku oko struka Lizi Simor. Ništa od toga nije bilo, pametna je
ta mlada žena. Sada malu Meri Šelton vrti naokolo, diže je u vis, golica
je, stiska i ostavlja bez daha, ne štedeći komplimente. Sve to, međutim,
ništa ne znači; Kromvel gleda Anu, a ova samo podigne bradu, skrene
pogled u stranu i zavali se u fotelju, jedva usput nešto nerazgovetno
promrmljavši, pa malo podigne obrve i sva se ukruti; velom usput

okrzne, u trenu samo, onu kuju Frensis Veston što se neprestano ceri.
Ana je, očigledno, mišljenja da se Meri Šelton mora trpeti, da bi joj,
štaviše, trebalo ugađati. Najbolje je da kralj ostane tu, u rodbini, kad joj
već rođena sestra nije pri ruci. Gde li je Meri Bolen? Dole, na selu, žudi
možda i ona, kao što žudi Kromvel, za toplijim danima.

A leto stiže, bez najave, bez prelaza, bez proleća, jednog ponedeljka
ujutro, nalik novom slugi koji još sav blista: trinaesti je april. U Lambetu
su – Odli, Kromvel i nadbiskup – a sunce bije kroz prozore. Kromvel
upravo stoji kraj prozora i gleda u vrt oko palate. Tako počinje knjiga
Utopija: prijatelji razgovaraju u vrtu. Dole, na stazi, eno Hjua Latimera i
nekih kraljevih kapelana, glupiraju se, guraju se kao školarci, Hju se
okačio dvojici sveštenika o vrat, landara nogama u vazduhu. Samo im
još lopta fali pa da bude prava fešta. – Gazda-More – kaže Kromvel –
zašto ne izađete malo napolje da uživate u ovom suncu? Pozvaćemo
vas mi ponovo za jedno pola sata, pa da vam opet ponudimo da
položite zavet; tada ćete nam, zar ne, dati drugačiji odgovor?

Moru krckaju zglobovi dok ustaje. – Tomas Hauard je na kolenima
molio da budete pošteđeni! – kaže Kromvel, a čini mu se da se to
dogodilo pre ko zna koliko nedelja. To sedenje do kasno u noć i
svakodnevne rasprave silno su ga izmorile, ali su mu, u isti mah, i
izoštrile čula, tako da je sada apsolutno svestan da mu iza leđa sedi
Kranmer, i da Kranmera satire nepodnošljiva zebnja, pa bi, pomisli
Kromvel, bolje bilo da Mora isteram odavde pre nego što brana provali.

– Ne znam šta vi očekujete za mene od tih pola sata – kaže Mor.
Opušten je, šegači se. – Naravno, vama će možda dobro doći.

Mor je zatražio da mu pokažu primerak Zakona o nasledstvu. I evo
Odlija, odmotava svitak; on pogne glavu, sav važan, i počinje da čita,
mada je taj tekst čitao već desetak puta. – Vrlo dobro – kaže Mor. – Ali
ja sam i dalje uveren da sam bio potpuno jasan. Ne mogu da položim
taj zavet, ali isto tako, neću ni reč reći protiv njega, kao što neću
pokušavati bilo koga da ubedim da tu zakletvu ne položi.

– Nije to dovoljno. I sami znate da nije.
Mor klimne glavom. Krene ka vratima, ševrda u hodu, udari u
prolazu u ugao stola; Kranmer se trgne, dohvati brže-bolje bočicu s
mastilom, da ne padne. Za Morom se zatvaraju vrata.

– I?
Odli namotava tekst uredbe. Blago lupka njime po stolu, a sve vreme
gleda ono mesto gde je Mor do maločas stajao. – Da čujete, evo, šta ja
mislim – kaže Kranmer. – Što mu ne bismo dozvolili da položi tu
zakletvu, ali u tajnosti? On se lepo zakune, a mi mu obećamo da
nećemo nikome reći? Ili, ako baš ne može da položi zakletvu, a mi da ga
lepo pitamo kakvu bi zakletvu mogao da položi, pa da menjamo nešto?
Kromvel se smeje.
– Teško da bi to zadovoljilo kralja – uzdahne Odli. Tap, tap, tap. –
Posle svega što smo za njega učinili... I za Fišera... Njemu ime izbrisali
sa spiska, a Fišeru zapala samo globa umesto doživotne robije – pa ko
bi tražio više? Ali eto, sad nam se sav taj trud obio o glavu.
– Pa dobro sad. Blagosloveni su mirotvorci – kaže Kromvel. A došlo
mu da udavi nekoga.
Kranmer kaže: – Ponovo ćemo probati s Morom. Ako i dalje bude
odbijao, neka bar kaže zbog čega.
Kromvel opsuje ispod glasa, pa se, kako je stajao kraj prozora, okrene
prema njima. – Znamo mi zbog čega. Cela Evropa zna zbog čega on
tako. On se protivi razvodu. Smatra da kralj ne može da bude crkveni
poglavar. Ali hoće li on to i otvoreno reći? Neće. Znam ga ja. Znate li šta
ja mrzim? Mrzim što učestvujem u ovoj predstavi, jer je celu ovu
predstavu upravo on smislio. Mrzim što ćemo na sve ovo morati da
potrošimo mnogo vremena koje smo mogli da potrošimo na nešto
pametnije, mrzim to što smo sve to vreme mogli da razmišljamo o
važnijim stvarima, mrzim što moram da stojim ovako skrštenih ruku i
gledam kako nam životi prolaze, jer od toga nam životi zavise, i sve
dok jednog dana ne osetimo da smo omatoreli, a šarada traje li traje. A
ono što mrzim više od svega jeste to što gazda Mor sve vreme sedi u
publici i kliberi se kad god zaboravim neku repliku, jer on je, on je sve
ove uloge i napisao. I to ih je pisao godinama.
Kranmer, kao neki dečko poslužitelj, sipa mu čašu vina, pa je pomera
bliže Kromvelu. – Izvoli.
U nadbiskupovoj ruci, taj pehar neizbežno poprima sakralni
karakter; nije to razblaženo vino, već neka neodređena mešavina, ovo je
moja krv, ovo je kao moja krv, ovo je više-manje nešto kao moja krv,

činiš ovo u znak sećanja na mene. Kromvel mu vraća pehar. Na severu
Nemačke prave žestoko piće, aquavitae:159 čaša toga bolje bi mu sada
legla. – Zovite Mora – kaže on.

Časak kasnije, eto Mora na pragu, kija pomalo. – Dajte – kaže Odli
kroz osmeh. – Ne priliči to jednom heroju.

– Uveravam te, nije mi ni na kraj pameti da izigravam heroja – na to
će Mor. – Nego, ovi napolju kose travu. – On se uštine za nos, jer opet
mu se kija, pa vukući noge krene prema njima, pridržavajući ogrtač da
mu ne spadne s ramena; seda, zatim, u stolicu njemu namenjenu.
Prethodno je, inače, odbio da sedne.

– Tako je bolje – kaže Odli. – Znao sam da će vam vazduh prijati. –
On podigne pogled, kao da poziva Kromvela da se i on uključi; ali ovaj
mu daje znak da će ostati tu gde jeste, kraj prozora. – Ne znam šta je
ovo – kaže Odli, očito raspoložen. – Prvo jedan neće da sedne. Onda
drugi neće da sedne. Pogledajte – rekavši to, gurne neki papir prema
Moru – ovde su vam imena sveštenika koje smo danas videli, i koji su
položili zakletvu, davši vam time primer. A vi i sami znate da su se
kraljevoj volji povinovali svi članovi parlamenta. Što ne biste onda i vi?

Mor podigne glavu, motri ga ispod obrva. – Niko od nas se ne oseća
dobro ovde.

– Bolje se svi mi osećamo ovde nego što ćete se vi osećati tamo gde
idete – kaže Kromvel.

– U pakao ne idem – Mor će kroz osmeh. – Čvrsto verujem da neću.
– Mislite, znači, da ćete polaganjem zakletve navući na sebe
prokletstvo, je l’ tako? A šta onda biva sa svima ostalima? – Kromvel se
odgurnu od zida, dohvati onaj spisak iz Odlijevih ruku, umota ga pa
lupne njime Mora po ramenu. – Jesu li i njima svima sad duše uklete?
– Nije moje da govorim šta tim ljudima leži na savesti, jedino za sebe
samog mogu da kažem. Znam da bi mi, položim li tu vašu zakletvu,
duša bila prokleta.
– Mnogi bi vam pozavideli – kaže Kromvel – na uvidu koji imate u to
kako bog deli milost. Ali šta tu ima neobično, pa vi i bog ste oduvek u
prisnim odnosima, nije li tako? Pitam se samo kako se usuđujete.
Govorite o našem tvorcu kao da vam je neki komšija s kojim nedeljom
popodne idete na pecanje.

Odli se naginje prema Moru. – Nešto da raščistimo. Nećete da
položite zakletvu zato što vam savest nalaže da ne činite to?

– Tako je.
– Da li biste mogli da budete malo podrobniji u odgovorima?
– Ne.
– Protiv ste, ali nećete da kažete zbog čega?
– Tako je.
– Imate li nešto protiv samog teksta uredbe, ili možda protiv forme u
kojoj je zakletva sročena, ili pak imate nešto protiv polaganja zakletvi
uopšte?
– Radije ne bih odgovorio.
Oglasi se sad i Kranmer. – Tamo gde je reč o savesti, uvek mora
postojati i sumnja...
– O, nije ovo nikakav moj hir. Dugo sam se i iscrpno savetovao sa
samim sobom. U ovoj stvari glas svoje savesti čujem sasvim
razgovetno. – Mor nagne glavu u stranu, osmehuje se. – S vama,
međutim, nije takav slučaj, milorde?
– Bez obzira na sve, mora tu ipak biti i neke nedoumice, zar ne? Jer vi
se zacelo pitate, budući da ste školovan čovek i, kao takav, navikli na
sporove i neslaganja, na raspravu, vi se svakako pitate kako je moguće
da je toliko učenih ljudi na jednoj strani, a ja, eto, na drugoj? Jedno je
izvesno, a to je da vi po prirodi stvari dugujete poslušnost svome kralju,
vi, kao i svaki drugi podanik. Sem toga, zakletvu ste položili, i to
kakvu, kad ste svojevremeno stupali u kraljevski savet, davno je to bilo.
Tada ste se zakleli da ćete se pokoravati kraljevoj volji. Pa kako sad
nećete? – Kranmer žmirka. – Otklonite sve svoje sumnje, i zakunite se.
Odli se zavali u fotelji. Žmuri. Kao da bi da kaže: nećemo mi s njim
nikud stići.
Mor kaže: – Kad ste vi rukopoloženi za nadbiskupa, pošto vas je
imenovao papa, zakleli ste se na vernost Rimu, ali celog tog dana ste u
pesnici, tako se priča, za sve to vreme dok je trajao obred, držali
presavijeni papirić na kojem je pisalo da ste zakletvu položili protiv
svoje volje. Nije li tako bilo? Kažu da je tekst na papiriću napisao ovde
prisutni gazda Kromvel.
Odli otvara oči, iz taka: prvo mu padne na pamet da je Mor rekao šta

je imao pa izašao napolje; ali pred njim se istog časa ukaže Morovo lice,
nasmejano, slika i prilika pakosti. – Nisam ja baš takav obešenjak –
kaže on blagim tonom. – Ne bih ja pred Gospodom bogom izvodio
takve lakrdije, a kamoli pred vernicima širom Engleske. Vi kažete da
većinu imate vi. Ja kažem da je imam ja. Vi kažete da je parlament na
vašoj strani, a ja kažem da su na mojoj strani svi anđeli i sveci, i svi
upokojeni hrišćani, svi, još od onog naraštaja što utemelji Crkvu
Hristovu kao jedno telo, nedeljivo...

– O, za ime boga! – kaže Kromvel. – To što je neka laž stara hiljadu
godina ne znači da je zbog toga manje laž. Toj vašoj nedeljivoj Crkvi
ništa nije bilo milije nego da proganja sopstvene članove, da ih spaljuje i
čereči kad bi se odazvali sopstvenoj savesti, da ih kasapi i baca njihova
creva psima. Možete vi prizivati istoriju u pomoć, ali šta je zapravo
istorija za vas? Samo ogledalo koje laska Tomasu Moru. Ali ja imam
drugo jedno ogledalo, a u njemu se lepo vidi jedan sujetan i opasan
čovek, a kad okrenem naličje, eto ubice, jer vi ćete sa sobom povući bog
zna koliko njih, i to onih koji će proći iste muke, ali za razliku od vas
ostati lišeni mučeničkog oreola. Niste vi prosta duša, pa nemojte
pokušavati ovo da uprostite. Znate li vi da sam vas ja poštovao? Znate
li da sam vas poštovao još dok sam bio dete? Lakše bih podneo da mi
sin jedinac strada, lakše bi mi bilo da mu glavu odseku, nego da
gledam vas kako odbijate da položite ovaj zavet i time ohrabrujete sve
žive neprijatelje Engleske.

Mor podiže glavu. Na tren samo, pogledi im se susretnu, a onda Mor
okrene glavu u stranu, postideo se. A onda onaj njegov jedva čujni
mrmor, kao da se zbog nečega iščuđava: Kromvel bi samo zbog tog
mrmljanja bio u stanju da ga ubije. – Gregori je valjan mladić. Nemoj
mu takvu sudbinu prizivati. Ako je u nečemu podbacio, popraviće se
on već. Isto kažem i za svog sina. Kakva vajda od njega? Ali on svakako
vredi dovoljno da se na njemu ne stiče prednost u ovakvim
raspravama.

Kranmer zabrinuto odmahuje glavom. – Nije ovde reč o sticanju
prednosti – kaže.

– Kad već pomenuste svog sina – na to će Kromvel. – Šta će biti s
njim? Šta će biti s vašim kćerkama?

– Njima ću posavetovati da polože tu zakletvu. Ne očekujem od njih
da me slede u mom ličnom osećanju dužnosti.

– Nisam to hteo da kažem, i vi to dobro znate. Vi, zapravo, izdajete
novi naraštaj. Želite da im car stane nogom za vrat? Niste vi nikakav
Englez.

– Pa i ti jedva da si Englez – kaže Mor. – Borio se za Francuze, radio
kao bankar za Italijane, a? Još si golobrad bio kad su te gresi dečaštva
odveli iz ove zemlje. Pobegao si ja l’ od tamnice, ja l’ od vešala. Ne, reći
ću ja tebi šta si ti u stvari, Kromvele, ti si jedan Italijan, pravi, od glave
do pete, i imaš sve njihove poroke, patiš od svih njihovih strasti. – Mor
se zavali u stolicu, neveselo frknuvši. – Pa ta tvoja besprekorna
dobrodušnost... Znao sam ja da će ti je na kraju ponestati. To ti je kao
novčić koji je prečesto menjao ruke. A sad se ono malo srebrnog
premaza istrošilo, i jasno se vidi od kojeg je metala zapravo skovan.

Odli se smejulji. – Vi, izgleda, niste zapazili koliko se gazda Kromvel
zauzeo oko kovnice. Odande samo zdrav novac izlazi.

Kancelar ne može da se uzdrži, jer on je prosto takva sorta: mora da
se smejulji. Neko, na kraju krajeva, mora da sačuva prisebnost.
Kranmer je bled, preznojava se, a Kromvel vidi kako Moru pulsira vena
na čelu. – Ne možemo vas pustiti kući – kaže on. – S druge strane,
nekako danas kao da niste potpuno svoji, pa bismo, umesto da vas
šaljemo u Kulu, mogli možda prvo da vas poverimo na staranje opatu
vestminsterskom... Da li bi to i vama odgovaralo, milorde od
Kenterberija?

Kranmer klimne glavom. Mor kaže: – Gazda-Kromvele, tebi nikako
ne bih smeo da se rugam, je l’ da? Pokazao si se kao moj najizvrsniji,
najblagorodniji prijatelj.

Odli glavom daje znak stražaru koji stoji kod vrata. Mor ustaje hitro,
kao da se od same pomisli na opatijski pritvor vratila živost u njegove
udove; opšti utisak kvari samo njegova prepoznatljiva navika da cima
odeću, da se uzmuva dok ne uhvati korak; a i tad se, u trenu, učini kao
da je napravio korak nazad, ili da hoda u mestu. Kromvel se seti kako je
Meri onomad u Hetfildu ustala sa stolice pa zaboravila gde ju je
ostavila. Ovako ili onako, Mor je konačno izašao. – E, sad je dobio tačno
ono što je tražio – kaže Kromvel.

Spušta dlan na prozorsko staklo. Posmatra mrlju koju je ostavio na
starom, izgrebanom staklu. Oblaci se podižu s reke; najlepši deo dana je
minuo. Odli mu prilazi. Oklevajući, stane pored njega. – Kad bi Mor
makar ukazao na to koji mu se deo zakletve čini spornim, možda bi
nešto i moglo da se dopiše, pa da njemu bude po volji.

– Ne dolazi u obzir. Na šta god taj ukazao, gotov je. Ćutanje je
njegova jedina nada, ako u tome uopšte ikakve nade ima.

– Kralj bi možda i mogao da prihvati kompromisno rešenje – kaže
Kranmer. – Ali bojim se da kraljica na tako nešto neće pristati. A iskreno
govoreći – dodaje on slabašnim glasom – zašto bi i pristala?

Odli ga blago uhvati za nadlakticu. – Dragi moj Kromvele. Ko će još
Mora razumeti? Njemu je njegov drug Erazmo rekao da se kloni vlasti,
rekao mu je da mu stomak nije dovoljno jak da bi to izdržao, i bio je u
pravu. Nije trebalo da prihvati dužnost koju ja sada obavljam. Učinio je
to samo da bi terao inat Volsiju, koga je mrzeo.

– Erazmo mu je rekao da se kloni i teologije – kaže Kranmer. – Ili
možda grešim?

– Ne grešiš, taman posla! Mor objavljuje svako pismo koje mu
prijatelji pošalju. Čak i kad se zbog toga naljute na njega, on se napravi
bogzna kako skrušen, pa sve to okrene u svoju korist. On živi sasvim
javni život. Nema te misli koja mu je pala na pamet a da je nije bacio na
papir i objavio. Ništa živo taj nije sačuvao za sebe, sve do sada.

Odli pruži ruku pored Kromvela, otvara prozor. Ptičji poj, koji je
prozorski ispust do toga časa zadržavao kao kakvu bujicu, provali sad
u sobu; tečne, pitke note drozda imelaša.

– Može se pretpostaviti da će zapisati i ono što mu se danas desilo –
kaže Kromvel. – I da će onda to poslati negde preko da se štampa. Zbog
toga će Evropa u nama videti budale i tlačitelje, a on će biti sirota žrtva
koja, usto, lepše piše.

Odli ga gladi po ruci. Rado bi ga utešio. Ali ko će uopšte pokušati
njega da uteši? Jer on je neutešni gazda Kromvel; nedokučivi,
nerazlučivi, verovatno neuništivi gazda Kromvel.

Sutradan kralj šalje po njega. Kromvel pretpostavlja da Henri namerava
da ga izgrdi zato što nije uspeo da ubedi Mora da položi zakletvu. – Ko

će da mi pravi društvo na ovoj zabavi? – pita on. – Gazda-Sedleru?
Čim je ušao u kraljevu sobu za prijeme, Henri zapovednički mahne

rukom dajući znak svojoj posluzi da se čisti, i ostavi ga nasamo s njim.
Lice mu je kao olujni oblak. – Kromvele, zar nisi sve ovo vreme u meni
imao dobroga gospodara?

Kromvel počinje da priča... milostiv, i više nego milostiv... ali kad ja,
bedan, ništa ne vredim... ako sam u bilo čemu izneverio očekivanja...
spreman sam da molim za oproštaj...

Mogao bi on tako do sutra. Naučio je od Volsija.
– Milord nadbiskup misli da ti se nisam na pravi način odužio – kaže
Henri, tonom neshvaćenog čoveka – ali ja sam vladar poznat po svojoj
darežljivosti. – Kromvela već cela ta situacija počinje da zbunjuje. –
Bićeš postavljen za prvog sekretara. Nagrada te neće mimoići. Nije mi
jasno zbog čega to već odavno nisam učinio. Ali reci mi: kad su te pitali
za lordove Kromvele koji su nekad živeli u Engleskoj, ti si rekao da im
nisi ništa. Jesi li malo bolje razmislio o tome?
– Iskren da budem, nikada o tome nisam ni razmišljao. Ne bih ja
nosio tuđ kaput, niti kačio na sebe tuđi grb. Mogao bi onda taj da
ustane iz groba pa da mi zameri.
– Milord Norfok kaže da ti prosto uživaš u tome što si niskoga
porekla. Kaže da si ti to, u stvari, sâm i smislio, samo da bi njega mučio.
– Henri ga uhvati za nadlakticu. – A ja mislim da bi bio red – kaže – da
kuda god idemo, mada ovog leta ne bi trebalo da idemo daleko, s
obzirom na kraljičino stanje, ti treba da imaš sobu odmah do moje, tako
da možemo da razgovaram kad god mi zatrebaš; i gde god je to
izvodljivo, da nam sobe budu međusobno povezane, tako da mi ne
treba nikakav posrednik. – Kralj se nasmeši gledajući u svoje dvorane.
Kud on okom, tu oni skokom; povlače se kao oseka. – Bog me ubio –
kaže Henri – ako sam se i u jednom trenutku svesno ogrešio o tebe.
Znam ja kada u nekom čoveku imam prijatelja.
Kad je Kromvel izašao, Rejf mu kaže: – Bog ga ubio... Kakva grozna
kletva. – On zagrli svoga gospodara. – Na ovo se i predugo čekalo. Ali
slušajte, imam nešto da vam kažem kad stignemo kući.
– Kaži mi odmah? Je l’ nešto dobro?
Prilazi im neki vlastelin i kaže: – Prvi sekretaru, čeka vas barža, da