Stephen King&Piter Straub-Crna kuca

CRNA KUĆA

Stiven King i Piter Straub

Dejvidu Gernertu i Ralfu Vičinanci
Ti me vodiš na mesta nepoznata,
I daješ mi poljupce od zlata,
Na glavu ću krunu da ti stavim,
I k'o kraljicu sveta da te slavim!

- Jayhawks
Baš ovde i sada...

PRVI DEO

Dobrodošli u oblast Kuli

1.

Baš ovde i sada, kao što je jedan stari prijatelj imao običaj da kaže,
nalazimo se u tekućoj sadašnjosti, gde jasan vidik nikada ne
garantuje savršeno viđenje. Ovde: na visini na kojoj krstari orao, oko
šezdeset metara iznad krajnjeg zapadnog oboda Viskonsina, gde
krivudanja reke Misisipi opisuju prirodnu granicu. Sada: petak je,
rano jutro sredine jula, nekoliko godina u novom veku i novom
milenijumu, čiji je vrdavi tok toliko neuhvatljiv da će pre slepac
videti šta leži napred nego vi ili ja. Baš ovde i sada, tek što je prošlo
šest ujutru, i sunce leži nisko na čistom istočnom nebu, gojazna,
nadmena žuto-bela kugla koja po ko zna koji put iznova putuje u
budućnost, i za sobom ostavlja nagomilanu prošlost koja tone u
tamu, ostavljena, i od svih nas pravi slepce.

Ispod nas, rano jutarnje sunce dodiruje široke i meke talase
rastopljenim zlatom. Zraci sunca odbijaju se od šina pruge
Barlington Nort Santa Fe koja prolazi između obale reke i zadnjih
zidova dve trošne kuće na sprat pored Okružnog druma Oo, poznatog
kao Gvožđarsko Sokače, najnižeg dela razbaškarenog gradića što se
širi uzbrdo i na istok, prema nama. U ovom trenutku, oblast Kuli
izgleda kao da zadržava dah. Nepomični vazduh oko nas poseduje
takvu besprekornu prozračnost i svežinu da možete da zamislite
čoveka kako njuši koren rena izvađen iz zemlje više od kilometar
odavde.

***
Krećući se prema suncu, klizimo dalje od reke i preko blistavih šina,
zadnjih dvorišta i krovova Gvožđarskog Sokačeta, a zatim i preko
niza Harli-Dejvisona nagnutih na papučice. Ove neupadljive kućice
izgrađene su na početku nedavno minulog veka, za livce, kalupere i

pakere zaposlene u Pedersonovoj fabrici eksera. S obzirom na malu
verovatnoću da će se šljakeri buniti na nedostatke u svojim
kreditiranim gnezdašcima, ova su bila sagrađena što je jeftinije
moguće. (Pedersonova fabrika eksera, koja je tokom pedesetih
pretrpela višestruka krvarenja, konačno je fatalno iskrvarila šezdeset
treće.) Parkirani 'harliji' govore o tome da je fabričke radnike
zamenila banda motociklista. Uniformno divlji izgled vlasnika
'harlija', dugokosih, bradatih, trbušastih tipova sa naušnicama, crnim
kožnim jaknama i zubima ne baš u kompletu, u priličnoj meri
potvrđuje ovu pretpostavku. Kao većina pretpostavki, i ova je tek na
polovini varljivog puta do istine.

Sadašnji žitelji Gvožđarskog Sokačeta, koje su sumnjičavi
domoroci ubrzo pošto su se uselili u kuće pored reke nazvali
Gromovitom Petorkom, ne mogu tako lako da se svrstaju u ovu ili
onu kategoriju. Svi su zaposleni kao stručnjaci u pivari Kingslend,
smeštenoj čim se pođe južno od varoši i blok kuća dalje od
Misisipija. Ako pogledamo desno, videćemo 'najveći šestopak na
svetu', skladišne rezervoare oslikane džinovskim etiketama
Kingslendskog Starog Točenog. Ljudi koji žive u Gvožđarskom
Sokačetu upoznali su se u studentskom naselju Urbana-Šempejn
Ilinojskog univerziteta, gde su bili studenti poslednje godine
engleskog ili filozofije. (Samo je jedan od njih bio stažista na
hirurgiji tamošnje univerzitetske bolnice.) To što su ih nazvali
Gromovitom Petorkom ispunjava ih ironičnim zadovoljstvom: ime
im zvuči simpatično stripovski. Oni sami sebe nazivaju 'hegelovskim
šljamom'. Ova gospoda istinski su zanimljiva družina, i kasnije ćemo
se pobliže upoznati sa njima. Za sada, imamo vremena samo da
zapazimo rukom naslikane plakate na zidovima nekoliko kuća, dva
stuba ulične rasvete, i par napuštenih zgrada. Plakati poručuju:
RIBARU, MOLI SE SVOJEM SMRDLJIVOM BOGU DA TE MI
NE UVATIMO PRVI! SETI SE EJMI!

***
Od Gvožđarskog Sokačeta, ulica Čejs strmo se uspinje između
zgrada sa izbledelim, neokrečenim fasadama boje magle: hotel
'Nelzon', gde u ovaj sat spava nekoliko siromašnih stanara, krčma
bezličnog pročelja, prodavnica cipela umornog izgleda, sa cokulama

marke 'Redving' iza mutnog stakla izloga, i nekoliko drugih zgrada
bez vidljivog pokazatelja namene, nekako nestvarnog i
nematerijalnog izgleda. Ova zdanja podsećaju na neuspela
vaskrsenja, na to da ih je neko spasavao od mračne teritorije na
zapadu iako su već bila mrtva. Na neki način, upravo to im se
dogodilo. Vodoravna linija oker boje, tri metra iznad pločnika na
fasadi hotela 'Nelzon' i pola metra iznad padine na pepeljastim
pročeljima dve poslednje zgrade preko puta, jeste trag vode ostao
posle poplave 1965. godine, kada se Misisipi izlio iz korita, potopio
prugu i Gvožđarski Put i popeo se gotovo do vrha ulice Čejs.

Tamo gde se Čejs diže iznad linije poplave i nastavlja ravno, širi
se i preobražava u glavnu ulicu Frenč Lendinga, varoši ispod nas.
Bioskop 'Aženkur', kafana 'Točionica i roštilj', Prva nacionalna
zemljoradnička banka, fotografski studio Semjuela Staca (koji se
izdržava od slika sa mature, venčanja i portreta dece) i dućani, i to ne
avetinjski ostaci dućana, nižu se duž pločnika; Bentonov dragstor,
'Pouzdane alatke', video-klub 'Subotnje veče', 'Kraljevsko ruho',
Šmitova robna kuća, prodavnice elektroopreme, časopisa i
razglednica, igračaka i sportske odeće sa amblemima Pivara,
Blizanaca, Pakera, Vikinga i Univerziteta Viskonsin. Nekoliko
uglova dalje, ulica menja ime u Lajal Roud, a zgrade se razdvajaju i
smanjuju u jednospratne drvene kuće sa firmama osiguravajućih
kompanija i turističkih agencija; posle toga, ulica prerasta u drum
koji vodi na istok pored '7-Jedanaest', 'Folksvagenovog' salona
Rajnholda T. Groerhamera, velike trgovine poljoprivrednim
mašinama poznate kao Golcova, i zalazi u krajolik ravnih,
nenastanjenih polja. Ako uzletimo još tridesetak metara u
besprekorno bistri vazduh i osmotrimo šta leži ispod i nadalje,
videćemo morene, jaruge, valovite bregove nakostrešene od borova,
crnicom bogate doline nevidljive sa zemlje sve dok se ne stigne do
njih, rečne mrtvaje, miljama razastrti krpež njiva, i gradiće - jedan od
njih, po imenu Sentralija, sastoji se samo od šačice zgrada razbacanih
oko raskršća dva uska puta sa brojevima 35 i 93.

Pravo ispod nas, Frenč Lending izgleda kao da je bio evakuisan
usred noći. Niko se ne kreće pločnicima, niti se saginje da ubaci ključ
u bravu dućana duž ulice Čejs. Zakošena mesta za parkiranje na ulici

su prazna, bez automobila ili pikapova koji će početi da se
pojavljuju, prvo po jedan ili dva, a zatim u urednoj nevelikoj koloni,
sat ili dva kasnije. Ugao dalje od Čejsa, u ulici Samner, četiri
istovetne dvospratne zgrade od crvenih cigala jesu, gledano prema
zapadu, gradska biblioteka, ordinacija Patrika Dž. Skarde, lokarnog
lekara opšte prakse, ortačka advokatska kancelarija 'Bel i Holand'
koju danas vode gospoda Garland Bel i Džulijus Holand, sinovi
osnivača, pogrebni zavod 'Hartfild i sin', sada u vlasništvu gigantske
pogrebne imperije sa sedištem u Sent Luisu, i gradska pošta.

Odvojena od ovih širokim prilaznim putem do prostranog
parkinga pozadi, zgrada na kraju bloka, gde se Samner ukršta sa
Trećom, takođe je od crvenih cigala i dvospratna, ali je duža od
susednih. Prozori na drugom spratu začelja zgrade zaštićeni su
neobojenim gvozdenim rešetkama, a dva od ukupno četiri vozila na
parkingu jesu patrolna vozila sa nizom rotirajućih svetala na krovu i
slovima FLPD na vratima. Prisustvo policijskih automobila i prozora
sa rešetkama deluje suvišno u ovoj ruralnoj uspavanosti - kakav
zločin ovde može da se dogodi? Svakako ništa ozbiljno, i sigurno
ništa gore od krađa u samoposlugama, vožnje u pijanom stanju i
poneke kafanske tuče.

Kao da svedoči o miru i redu života u malom mestu, crveni kombi
sa natpisom LA RIVIERE HERALD na oba krila polako se kreće
Trećom ulicom, zastajući kod gotovo svakog sandučeta za poštu da
vozač ubaci primerke dnevnih novina, upakovane u plavu najlonsku
navlaku, u sive metalne cilindre sa istim natpisom. Skrenuvši u ulicu
Samner, gde zgrade imaju proreze za poštu umesto kutija, raznosač
naprosto baca novine pred ulazna vrata. Plavi paketi udaraju o vrata
polcijske stanice, pogrebnog zavoda i kancelarija. Pošta ne dobija
novine.

***
Gle', iza prozora u prizemlju policijske stanice ipak gori svetlo. Vrata
se otvaraju. Pojavljuje se visok, tamnokos mladić u bledoplavoj
košulji kratkih rukava, sa opasačem i tamnoplavim pantalonama.
Široki opasač i zlatna značka na grudima Bobija Dilaka presijavaju
se na ranom suncu, i sve što nosi na sebi, uključujući pištolj kalibra
devet milimetara u futroli na boku, izgleda novo novcato kao i sam

Bobi Dilak. Gleda za crvenim kombijem dok ovaj ne skrene u Drugu,
a onda namršteno spušta pogled na novine. Gurne ih vrhom crne,
blistavo izglancane cipele, pognut tek toliko da se pomisli da
pokušava da pročita naslove kroz najlon. Ova tehnika očigledno nije
najdelotvornija. I dalje namršten, Bobi se povija skoro do zemlje i
neočekivano pažljivo uzima novine, kao što bi majka mačka podigla
mače koje treba preneti na neko drugo mesto. Držeći ih na izvesnom
odstojanju od sebe, baca brz pogled levo i desno duž ulice Samner,
oštro se okreće na petama i ulazi nazad u stanicu. Mi, koji smo se u
svojoj radoznalosti za to vreme spuštali prema zanimljivoj predstavi
u izvedbi pozornika Dilaka, ulazimo za njim.

Sivi hodnik vodi pored neoznačenih vrata i gotovo prazne table sa
poternicama do dva metalna stepeništa, od kojih se jedno spušta do
male svlačionice, tuševa i streljane, a drugo penje u sobu za
isleđivanje i dva sučeljena niza ćelija, trenutno bez ijednog gosta.
Negde u blizini, čuje se program sa radija, reklo bi se preglasno za
ovako mirno jutro.

Bobi Dilak otvara neoznačena vrata i ulazi, sa nama za šljaštećim
petama, u sobu koju je maločas napustio. Uz zid sa desne strane
pruža se niz arhivnih ormana, a pored njih izubijani drveni sto sa
urednom naslaganim hartijama u koricama i tranzistorom, izvorom
one napadne buke. Iz obližnjeg studija stanice KDCU-AM, Vaš Glas
Okruga Kuli, mahnito zabavni Džordž Redban upravo je usred
Pljuvačkog Plotuna, popularne jutarnje emisije koju vodi. Dobri stari
Džordž zvuči preglasno za priliku ma koliko tiho ga pustiš; tip je
definitivno bučan - i to je deo njegovog uspeha.

Na sredini suprotnog zida nalaze se zatvorena vrata sa prozorom
od tamnog zrnastog stakla sa natpisom DEJL ROBERTSON, ŠEF
POLICIJE. Dejl će doći tek za sat i nešto.

Dva metalna stola stoje pod uglom u ćošku levo od nas, i sa onog
okrenutog prema nama, Tom Lund, plavokosi policajac otprilike istih
godina kao njegov partner ali lišen onog sjaja kao da je maločas
izašao ispod prese, posmatra najlonsku kesu stisnutu između dva
prsta desne šake Bobija Dilaka.

"U redu", kaže Lund. "Dobro. Poslednji put."

"A šta si mislio, da nam je Gromovita Petorka došla u posetu?
Evo. Neću da čitam to sranje."

Ne udostojivši novine pogleda, Bobi atletskim izbačajem iz
zgloba baca novi broj La Riviere Herald-a u niskoj, brzoj putanji
preko tri metra parketa, pravi zaokret nadesno i dugačkim korakom
staje ispred drvenog stola trenutak pre nego što će Tom Lund ukrotiti
njegov hitac. Bobi mrko zuri u dva imena i kojekakve pojedinosti
nažvrljane kredom na dugačkoj tabli obešenoj iza stola. Ne, Bobi
Dilak nije zadovoljan; izgleda kao da će iskočiti iz uniforme
zahvaljujući pukoj silini svojeg gneva.

Debeo i zadovoljan u studiju KDCU, Džordž Redban se dernja:
"Slušaoče, daj mani me se, važi, i idi da ti provere recept! Govorimo
li ovde o istoj utakmici? Slušaoče..."

"Možda se Vendel urazumio i odlučio da sjaše", kaže Tom Lund.
"Vendel", ponavlja Bobi. Pošto Lund vidi samo njegov vitki i
tamni potiljak, ono prezrivo krivljenje usne koje je izveo biva
protraćeno, ali ga on svejedno izvodi.
"Slušaoče, dozvoli da te nešto pitam, i molim te, istine radi, da
budeš pošten prema meni. Jesi li ti uopšte gledao sinoćnu utakmicu?"
"Nisam znao da ti je Vendel tako dobar pajtos", kaže Bobi. "Niti
sam znao da si ikad stigao dalje na jug od La Rivijere. Mislio sam da
je pojam večernjeg provoda za tebe krigla piva i nastojanje da
prebaciš stotku u Arden Kugla-dromu, a sada evo saznajem da visiš
sa novinarima u koleškim varošima. Verovatno si se slizao i sa
Viskonsinskim Pacovom, onim tipom sa KWLA. Da li tako pokupiš
puno onih pankerki?"
Slušalac kaže da je propustio prvi ining zato što je morao da
pokupi klinca posle specijalnog savetovanja za roditelje na Maunt
Hebronu, ali je posle gledao do kraja.
"Jesam li ikad rekao da mi je Vendel Grin prijatelj?" pita Tom
Lund. Preko Bobijevog ramena može da vidi prvo ime na tabli.
Pogled mu se bespomoćno lepi za njega. "Samo sam ga upoznao
posle slučaja Kinderling, i učinilo mi se da tip nije tako loš. U stvari,
čak mi se dopao. U stvari, na kraju mi ga je bilo žao. Hteo je da
napravi intervju sa Holivudom, a Holivud ga je 'ladno otkačio."

Naravno da je gledao produžetke, kaže nesrećni slušalac, pa tako i
zna da Pouki Ris nije promašio.

"A što se tiče Viskonsinskog Pacova, ne bih ga prepoznao ni da ga
vidim, i mislim da je takozvana muzika koju pušta najgore smeće
koje sam u životu čuo. Kako je taj isprdak uopšte dobio emisiju? I to
na koleškoj stanici? Šta ti to govori o našem divnom VU, Bobi? Šta ti
to govori o čitavom našem društvu? Oh, zaboravio sam da ti voliš to
sranje."

"Ne, ja volim 311 i Korn, a ti si toliko van tih stvari da ne bi
mogao da napraviš razliku između Džonatana Dejvisa i Di Di
Ramona, ali zaboravi to, u redu?" Bobi Dilak se polako okreće i
osmehuje se svojem partneru. "I ne odugovlači." Osmeh nije nimalo
prijatan.

"Odugovlačim? Ja?" Tom Lund širi oči u parodiji povređene
nevinosti. "Kako ono beše, jesam li ja zavrljačio novine preko sobe?
Ne, mislim da nisam."

"Ako nikada nisi video Viskonsinskog Pacova, otkud znaš kako
izgleda?"

"Isto k'o što znam da ima blesavo ofarbanu kosu i probušen nos.
Isto k'o što znam da stalno nosi tu rasturenu crnu kožnu jaknu, bila
noć ili dan, kiša ili sunce."

Bobi je čekao.
"Po tome kako zvuči. Ljudski glasovi su puni informacija. Kad tip
kaže: Izgleda da će danas biti lep dan, ispriča ti čitav svoj život.
'Oćeš da ti kažem još nešto o Pacovu? Nije bio kod zubara, pa, jedno
šest ili sedam godina. Zubi mu izgledaju k'o groblje."
Iz ružne betonske zgrade KDCU pored pivare na Peninsula
Drajvu, putem radija koga je Dejl Robertson poklonio stanici mnogo
pre nego što su Tom Lund i Bobi Dilak prvi put obukli uniforme,
stiže stari dobri patentirani arlauk gneva Džordža Redbana, strasni,
osećanjima bremeniti poklič koji tera farmere u krugu od sto milja da
prekinu doručak i nasmeše se preko stola suprugama, a kamiondžije
u prolazu da se glasno nasmeju:
"Kunem vam se, publiko, a to podjednako važi za slušaoca od
malopre i za svakog od vas tamo, da vas mnogo volem, i to je čista
istina, da vas volem k'o što je moja mama volela svoju leju repe, al'

ponekad me TO-TALNO RASPAMEĆUJETE! O, čoveče. Kraj
drugog produžetka, dva promašaja! Šest prema sedam, za
Crvenokošce! Ljudi na drugoj i trećoj bazi. Udarač šalje loptu do
centra, Ris napušta treću, dobro dodaje do osnovne baze, čisto
pecanje, čisto k'o suza. I SLEPAC BI TAKO DOSUDIO!"

"Hej, i ja sam pomislio da je bilo čisto pecanje, a slušao sam na
radiju!" kaže Tom Lund.

Obojica odugovlače, i znaju da je tako.
"U stvari", viče bespogovorno najpopularniji glas oblasti Kuli,
"dozvolite da se otisnem u opasne vode, momci i devojke, da se
drznem da dam sledeću preporuku, važi? Hajde da zamenimo sve
sudije u Miler Parku, ma šta, sve sudije u Nacionalnoj Ligi,
SLEPCIMA! Znate šta, prijatelji? Garantujem da će šezdeset do
sedamdeset posto bolje da sude. DAJTE POS'O ONIMA KOJI
UMEJU DA GA RADE - SLEPCIMA!"
Glatko lice Toma Lunda razvlači se u kez odobravanja. Taj
Džordž Redban, čoveče, smešan je k'o bioskop. Bobi kaže: "Hajde,
uradi to, važi?"
Cereći se, Lund izvlači smotane novine iz navlake i razmotava ih
na stolu. Lice mu postaje tvrdo; ne menjajući oblik, kez postaje kao
od kamena: "O ne. O, dođavola."
"Šta?"
Lund bezoblično zaječi i odmahuje glavom.
"Hriste Bože. Ne želim da znam." Bobi nabija ruke u džepove i
ispravlja se kao sveća, istrže desnu ruku i pokriva oči. "Slep sam, u
redu? Neka me postave za sudiju - neću više da budem policajac."
Lund ništa ne odgovara.
"Je l' naslov? Uokviren tekst? Koliko je loše?" Bobi sklanja ruku
sa očiju i ostavlja je da lebdi u vazduhu.
"Pa", kaže mu Lund, "izgleda da se Vendel ipak nije urazumio, i
definitivno nije odlučio da sjaše. Ne mogu da verujem da sam rek'o
da mi se taj govnar sviđa."
"Dobro jutro", kaže Bobi. "Niko ti nije rek'o da su čuvari reda i
novinari u suprotnim taborima?"
Široka ramena Toma Lunda naginju se preko stola. Čelo mu deli
debela bora nalik na ožiljak, a bezizražajno lice crveno je kao bulka.

Nišani prstom u Bobija Dilaka. "E, to je stvar koja me izluđuje kod
tene, Bobi. Kol'ko dugo si ovde? Pet, šes' meseci? Dejl me je
zaposlio pre čet'ri godine, i kada su on i Holivud stavili lisice
gospodinu Tornbergu Kinderlingu, što je bio najveći slučaj u ovom
okrugu u možda trideset godina, ne kažem da sam imao ikakvih
zasluga, al' sam poneo svoj deo tereta. Pomog'o sam da reše deo
slagalice."

"Delić", kaže Bobi.
"Podsetio sam Dejla na onu šankericu u Točionici, i Dejl je to
preneo Holivudu, a Holivud je popričao sa ženskom, i to je ispao
itekako veliki deo. Pomoglo je da ga uhvate. Zato nemoj tako da mi
se obraćaš."
Bobi Dilak namesti izraz potpuno hipotetičkog pokajanja. "'Zvini,
Tome. Izgleda da sam nadrndan i ubijen u pojam u isto vreme." A
pritom misli: Imaš, znači, par godina više u službi i jednom si dao
Dejlu tu pišljivu informaciju, pa šta? Bolji sam policajac nego što
ćeš ti ikada biti. Uostalom, što sinoć nisi bio tako hrabar?
U 11:15 prethodne večeri, Arman 'Njonja' Sen Pjer i njegovi
pajtaši iz Gromovite Petorke dogrmeli su na motorima iz
Gvožđarskog Sokačeta i upali u policijsku stanicu, tražeći od trojice
prisutnih, od kojih je svaki pre toga dežurao osamnaest sati bez
odmora, precizno obaveštenje o napretku istrage koja je sve najviše
zanimala. Koji se đavo zapravo događa? I šta je sa onom trećom, sa
Irmom Freno? Jesu li je našli? Imaju li ti klovnovi išta, ili i dalje
mlate praznu slamu? Treba vam pomoć? urlao je Njonja, pa onda nas
uzmite za pomoćnike, i imaćete svu prokletu pomoć koja vam je
potrebna, i više. Džin po imenu Miš pošao je, kezeći se podrugljivo,
prema Bobiju i nastavio da ide, gurajući slonovskim trbuhom
Bobijev, ravan poput ribaće daske, dok ga nije priterao uz arhivni
orman. Tu je pomenuti džin od Miša tajanstveno upitao Bobija da li
je imao prilike da se upozna sa delima gospodina po imenu Žak
Derida. Kada je Bobi odgovorio da nikada nije čuo za gospodina,
Miš je rekao: "Ma šta mi napriča, Šerloče?" i zakoračio u stranu da se
zapilji u imena na tabli. Pola sata kasnije, Njonja, Miš i ostali bili su
ispraćeni napolje, nezadovoljeni, neregrutovani ali umireni, a Dejl
Robertson je rekao da mora da ode kući i odspava, ali da Tom za

svaki slučaj ostane. Oba redovna pozornika iz noćne smene pronašla
su neke izgovore da se ne pojave. Bobi je rekao da će i on ostati,
nema problema, šefe, i zato ovu dvojicu zatičemo ovoliko rano ujutru
u stanici.

"Daj mi ih", kaže Bobi Dilak.
Lund uzima novine, okreće ih i pruža Bobiju da vidi: RIBAR I
DALJE VRŠLJA U OBLASTI FRENČ LENDINGA, čita naslov
iznad članka koji zauzima tri stupca u levom gornjem delu naslovne
strane. Stupci su odštampani na bledoplavoj pozadini, a od ostatka
strane ih odvaja crni okvir. Ispod naslova sitnijim slovima ide
podnaslov Policija nemoćna da otkrije identitet ludog ubice. Ispod
podnaslova, još sitnijim slovima stoji da je članak napisao Vendel
Grin, uz pomoć redakcije.
"Ribar", kaže Bobi. "Od samog početka, tvoj prijatelj je na prst u
dupe sa njim. Ribar pa Ribar pa Ribar. Kada bih se s neba pa u rebra
pretvorio u petn'es' metara visokog majmuna i počeo da gazim po
zgradama, da li bi me nazvao King Kongom?" Lund spušta novine i
osmehuje se. "U redu", priznaje Bobi. "Loš primer. Recimo da
opljačkam nekoliko banaka. Da li bi me zato nazvao Džonom
Dilindžerom?"
"Pa", kaže Lund, još šire se osmehujući, "kažu da je Dilindžer
imao tako pozamašnu alatku da je čuvaju u tegli u Smitsonijenu.
Zato..."
"Pročitaj mi prvu rečenicu", kaže Bobi.
Tom Lund spušta pogled i čita: "'S obzirom da policija u Frenč
Lendingu ne uspeva da otkrije nikakav trag vezan za identitet
zverskog dvostrukog ubice i napasnika koga je ovaj izveštač nazvao
"Ribarom", ulicama tog gradića sve pomamnije jure aveti straha,
beznađa i sumnje, a odatle se šire na farme i sela širom Francuskog
Okruga, prljajući svojim dodirom svaki kutak Okruga Kuli.'"
"E, baš ono što nam je trebalo", kaže Bobi. "Iii-suse!" I u
sledećem trenutku već je prišao i naginje se preko ramena Toma
Lunda, čitajući naslovnu stranu Herald-a sa dlanom na dršci svojeg
'gloka', kao da bi odmah ovde i sada mogao da probuši rupu u
članku.

"'Naša tradicija poverenja i dobrosusedstva, naš običaj da
pokazujemo srdačnost i velikodušnost prema svima (piše Vendel
Grin, ukrašavajući k'o sumanut), svakodnevno se povlače pred
nagrizajućim dejstvom ovih strašnih osećanja. Strah, očajanje i
sumnja truju dušu kako velikih tako i malih zajednica, jer okreću
suseda protiv suseda i rugaju se građanskim obzirima.

"'Dvoje dece je pronađeno ubijeno, a njihovi ostaci delimično
pojedeni. Sada je nestalo i treće dete. Osmogodišnja Ejmi Sen Pjer i
sedmogodišnji Džoni Irkenhem postali su žrtve strasti čudovišta u
ljudskom obliku. Nijedno od njih neće doživeti radosti odrastanja,
niti sklad zrelosti. Njihovi ojađeni roditelji nikada neće videti unuke
koje bi obožavali. Roditelji Ejminih i Džonijevih vršnjaka skrivaju
decu u bezbednosti svojih domova, kao i roditelji čija deca nikada
nisu upoznala dvoje preminulih. Posledica toga je da su svi letnji
programi za mlađu decu otkazani u doslovno svakom mestu i opštini
unutar Francuskog okruga.

"'Sa nestankom desetogodišnje Irme Freno, sedam dana posle
smrti Ejmi Sen Pjer i samo tri posle smrti Džonija Irkenhema,
strpljenje javnosti opasno je istrošeno. Kao što je ovaj izveštač već
pisao, Merlina Grashajmera (52), nezaposlenog nadničara bez
stalnog boravišta, kasno uveče prošlog utorka pretukla je grupa
nepoznatih ljudi u jednoj uličici u Grejngeru. Slična stvar se dogodila
u četvrtak ujutru, kada su tri neidentifikovane osobe napale Elvara
Pretorijusa (36), turistu iz Švedske koji putuje sam kroz zemlju, dok
je spavao u Parku Lejfa Eriksona u La Rivieru. Grashajmeru i
Pretorijusu bila je dovoljna samo rutinska medicinska pomoć, ali će
se budući incidenti građanske samozaštite gotovo sigurnije završiti sa
težim posledicama.'"

Tom Lund baca pogled na sledeći pasus, koji opisuje iznenadni
nestanak male Freneove sa pločnika u ulici Čejs, i odguruje se od
stola.

Bobi Dilak neko vreme čita u sebi dalje, a onda se javlja: "Moraš
da čuješ ovo sranje, Tome. Evo kako završava:

"'Kada će Ribar ponovo da udari?
"'Jer će to sigurno učiniti, prijatelji moji, ne zanosite se da neće.

"'I kada će šef policije u Frenč Lendingu, Dejl Gilbertson, da
izvrši svoju dužnost i oslobodi građane ovog okruga Ribarevog
opscenog divljaštva, i razumljivog nasilja koje izaziva njegovo
sopstveno nečinjenje?'"

Bobi Dilak besno maršira do sredine prostorije. Lice mu je
zažareno. Udiše, a odmah zatim izbacuje veličanstvenu količinu
vazduha. "Kako bi bilo da Ribar, kada ponovo udari", kaže Bobi, "za
metu uzme Grinovu mlitavu stražnjicu?"

"Uz tebe sam", kaže Tom Lund. "Da li je moguće da se neko
toliko nabalega? 'Razumljivo nasilje'? Pa on poručuje narodu da je u
redu da unakaze svakoga ko im se učini sumnjiv!"

Bobi upire kažiprstom u Lunda. "Ima lično da sredim tog tipa.
Ovo je obećanje. Biće moj, živ ili mrtav." I ponavlja, za slučaj da je
Lund prečuo: "Lično."

Mudro odlučivši da ne izgovori reči koje mu prvo padnu na
pamet, Tom Lund klima glavom. Prst ga i dalje nišani. Lund konačno
progovara. "Ako ti bude trebala pomoć u tome, možda bi trebalo da
popričaš sa Holivudom. Dejl nije imao sreće, ali ko zna, možda ti
bolje prođeš."

Bobi pokretom ruke odbacuje tu pomisao. "Nema potrebe. Dejl i
ja... i ti, naravno, možemo i sami. Ali ja ću da budem taj koji će da
mu dođe glave. Garantujem to." Na trenutak zastaje. "Osim toga,
Holivud se povukao kada se preselio ovamo, ili si to zaboravio?"

"Holivud je premlad za penziju", kaže Lund. "Čak i po
pandurskim merilima, tip je praktično u pelenama. Što znači da si ti
otprilike fetus."

A mi uz zvuke njihovog cerekanja ponovo isplovljavamo iz sobe
u nebo, gde lebdimo prema severu, do sledećeg ugla i ulice Kvin.

***
Otplovivši nekoliko blokova dalje na istok, pod sobom vidimo nisku
strukturu koja se grana od glavnog dela, rasprostrtog, zajedno sa
širokom, nagnutom ravni travnjaka, mestimično prošaranog visokim
hrastovima i javorovima, na čitav blok, omeđen gustom živicom,
kojoj je odavno neophodno dobro potkresivanje. Ovo je očigledno
neka vrsta ustanove, čija arhitektura isprva podseća na neku
progresivnu osnovnu školu čija pojedina krila predstavljaju učionice

bez zidova, a četvrtasti središnji brod trpezariju i kancelarije
administracije. Kada se malo spustimo, čujemo veselu galamu
Džordža Redbana kako se kroz nekoliko prozora diže prema nama.
Velika staklena ulazna vrata se otvaraju, i u blistavo jutro izlazi vitka
žena sa naočarima u obliku mačjih očiju, sa plakatom u jednoj ruci i
kolutom lepljive trake u drugoj. Na vratima se okreće i u nekoliko
brzih i efikasnih poteza lepi plakat na vrata. Svetlost sunca se odbija
od dragulja veličine lešnika na srednjaku njene desne šake.

Dok se na trenutak divi svojoj rukotvorini, koristimo priliku da
zavirimo preko njenog ispeglanog ramena i pročitamo da plakat
najavljuje, u šarenom roju rukom nacrtanih balona, DANAS JE
FESTIVAL JAGODA!!!; u trenutku kada žena ponovo ulazi u
zgradu, opažamo, u delu ulaznog prostora koji se vidi odmah ispod
plakata, dvoje ili troje sklopljenih invalidskih kolica. Prošavši kolica,
žena, čija je kestenjasta kosa pozadi prikupljena u arhitektonsku
punđu, gazi na sandalama sa visokim potpeticama kroz prijatno
predvorje sa stolicama od svetlog drveta i istim takvim stolovima sa
umetnički rasutim časopisima, prolazi pored neke vrste upražnjenog
stražarskog mesta ili recepcije ispred kamenom obloženog zida i
nestaje, uz tračak poskoka, kroz tamno lakirana vrata sa natpisom
VILIJEM MAKSTON, UPRAVNIK.

Kakva je ovo škola? Zašto je otvorena, i zašto organizuje
festivale, i to usred jula?

Možemo da je nazovemo gimnazijom, jer su svi njeni žitelji
maturirali u svim fazama svojega postojanja osim u poslednjoj, koju
pohađaju, iz dana u dan, pod nemarnim starateljstvom gospodina
Vilijema 'Lole' Makstona, upravnika. Ovo je Makstonov dom za
brigu o starijima, nekada - u jedno nevinije vreme, pre kozmetičkog
renoviranja sredinom osamdesetih - Makstonov starački dom, u
vlasništvu i pod upravom osnivača, Herberta Makstona, Lolinog oca.
Herbert je bio pošten, iako neodlučan čovek, koji bi, slobodno se
može reći, bio užasnut nekim stvarima koje jedini plod njegovih
bedara uzima sebi pravo da radi. Lola nikada nije imao želju da
preuzme 'porodične jaslice', kako naziva dom, sa njegovom posadom
'keša', 'zombija', 'upišanaca' i 'žvalonja'. Zbog toga je, stekavši zvanje
računovođe na UV u La Rivieru (sa pošteno položenim ispitima iz

kurvanja, kockanja i lokanja piva), naš dečko prihvatio mesto u
Medisonu, Viskonsin, sedištu Službe kontrole prihoda, uglavnom sa
ciljem da nauči kako da nekažnjeno krade od države. Za pet godina
provedenih u SKP naučio je dovoljno korisnih stvari, ali je, pošto
potonja karijera slobodnjaka nije uspela da zadovolji njegove
ambicije, popustio je očevim sve malodušnijim nagovaranjima i
posvetio se neumrlima i žvalonjama. Lola je nešto kasnije morao da
prizna, sa izvesnim crnohumornim zadovoljstvom, da mu očeva
delatnost, uprkos izrazitom odsustvu sjaja, barem pruža priliku da
potkrada i mušterije i državu.

Uplovimo načas kroz velike staklene dveri, preletimo dopadljivo
predvorje (i ne propustimo da primetimo, usput, pomešane mirise
osveživača vazduha i amonijaka koji se osećaju čak i u zajedničkim
prostorijama ustanova ove vrste), prođimo kroz vrata sa Lolinim
imenom i otkrijmo šta ta uredna mlada žena radi ovde ovako rano.

Iza Lolinih vrata leži kocka bez prozora sa pisaćim stolom,
čivilukom za kapute i policom pretrpanom kompjuterskim ispisima,
brošurama i lecima. Pored stola nalaze se otvorena vrata, i kroz
dovratak vidimo mnogo veću kancelariju, obloženu istim mrkim
drvetom kao upravnikova vrata i nameštenu sa mnogo kožnih stolica,
čajnim stolom sa staklenom pločom i sofom boje ovsene kaše. Na
suprotnom kraju širi se ogroman pisaći sto sa neurednim hrpama
papira, i tako debelo lakiran da se skoro čini da svetli.

Naša mlada žena, čije ime je Rebeka Vilas, sedi na ivici pisaćeg
stola, nogu prekrštenih u pozi osobene arhitekture. Jedno koleno
savija se preko drugog, a listovi su dve lepo izvajane, približno
paralelne linije koje se pružaju do trouglastih vrhova crnih sandala sa
visokim potpeticama, od kojih jedna pokazuje četiri, a druga šest sati.
Rebeka Vilas, rekli bismo, namestila se da bude viđena, zauzela pozu
koja treba da bude pozdravljena, mada svakako ne sa naše strane. Iza
naočara u obliku mačjih očiju, pogled joj je skeptičan i ironično
veseo, ali ne možemo da vidimo šta je izazvalo ova osećanja.
Zaključili smo da je ona Lolina sekretarica, ali i ovaj zaključak sadrži
samo pola istine: kao što opuštenost i ironičnost njenog držanja
nagoveštavaju, dužnosti gospođice Vilas odavno su prevazišle čisto
sekretarske. (Mogli bismo da mudrujemo odakle taj lepi prsten koji

nosi, i dok god smo u domenu pokvarene mašte bili bi smo na
pravom tragu.)

Lebdimo kroz otvorena vrata, prateći liniju Rebekinog sve
nestrpljivijeg pogleda, i zaustavljamo se pred solidnom, u smeđe
platno odevenom zadnjicom njenog poslodavca koji kleči, sa glavom
i ramenima zavučenim u sef solidne veličine, gde naziremo
naslagane računovodstvene knjige i izvestan broj koverti koje se čine
prepune novca. Nekoliko novčanica zaleprša iz koverti u trenutku
kada ih Lola iznosi iz sefa.

"Postavila si onaj oglas, plakat, šta li je?" pita on, ne okrećući se.
"Jašta", kaže Rebeka Vilas. "I bit' će krasan dan za tu svečarsku
priliku, baš k'o što se valja i priliči." Njen irski akcent iznenađujuće
je dobar, iako pomalo generički. Najegzotičnije mesto na kome je
ikada bila je Atlantik Siti, gde je Lola iskoristio svoje popuste za one
koji zbog posla često putuju avionom da je odvede na pet čarobnih
dana dve godine ranije. Akcent je naučila zahvaljujući starim
filmovima.
"Mrzim Festival jagoda", kaže Lola, vadeći poslednje koverte iz
sefa. "Ženturače i deca zombija se celo popodne muvaju okolo i
živciraju ih, pa posle moramo da ih komiramo lekovima ne bismo li
imali malo mira. A da ti priznam, mrzim i balone." Istresa novac na
pod i počinje da ređa novčanice po veličini iznosa na njima.
"A ja se pitala, 'nako priprosto seljački", kaže Rebeka, "što sam
baš morala da s' nacrtam u cik zore na 'vaj vel'ki dan."
"I znaš šta još mrzim? To sa muzikom. Raspevani zombiji i glupi
di-džej. Simfonijski Sten sa njegovim big bendovima: ludo,
burazeru."
"Pretpostavljam", kaže Rebeka, manuvši se kabaretskog irskog,
"da hoćeš da učinim nešto sa tim novcem pre nego što počne akcija."
"Vreme je za još jedan izlet do Milera." Račun na izmišljeno ime
u Stejt Provident banci u četrdeset milja udaljenom Mileru, redovno
se puni gotovinom 'obrijanom' iz fondova pacijenata namenjenih za
dodatne usluge i pogodnosti. Čiper se okreće na kolenima, sa rukama
punim novca i diže pogled prema Rebeki. Zavaljuje se unazad na
pete i pušta da mu ruke padnu u krilo. "Čoveče, kakve ti imaš noge.
Sa takvim nogama trebalo bi da budeš zvezda."

"Mislila sam da nikada nećeš primetiti", kaže Rebeka.
Lola Makston ima četrdeset dve godine. Ima zdrave zube,
neproređenu kosu, široko, otvoreno lice i uske smeđe oči koje večno
izgledaju pomalo vlažne. Ima, takođe, dvoje dece, devetogodišnjeg
Treja i sedmogodišnju Ešli, kod koje su lekari nedavno pronašli
A.D.D, za šta računa da će ga koštati oko dve hiljade godišnje samo
za pilule. I ima, naravno, svoju životnu saputnicu Merion, kojoj je
trideset devet godina, oko metar i šezdeset i otprilike devedeset kila.
Pored ovih blagoslova, Lola od prethodne večeri duguje svojem
kladioničaru trinaest hiljada dolara, zahvaljujući ne baš pametnom
ulogu na utakmicu Pivara zbog koje Džordž Redban i dalje diže
dreku. Primetio je, oh da, Lola je itekako primetio spektakularni
prizor nogu gospođice Vilas.
"Pre nego što pođemo tamo", kaže on, "mislio sam da se malo
poigramo na sofi."
"Ah", kaže Rebeka. "A čega si mislio da se poigramo?"
"Njam njam njam", kaže Čiper, cereći se kao satir.
"Đavole jedan romantični", kaže Rebeka, na način koji potpuno
izmiče njenom poslodavcu. Lola zaista veruje da je romantičan.
Ona se elegantno spušta sa svojeg sedišta a Lola se nespretno
uspravlja sa kolena i nogom zatvara vrata sefa. Sa vlažnim sjajem u
očima, u par dugačkih koraka prelazi tepih, jednom rukom obuhvata
vitki struk Rebeke Vilas, a drugom odlaže debele koverte na sto.
Počinje da raskopčava kaiš pre nego što je povukao Rebeku prema
sofi.
"Pa, hoćeš li mi dati da ga vidim?" kaže mudra Rebeka, koja tačno
zna kako da pretvori mozak svojeg ljubavnika u pekmez...

***
... i pre nego što će joj Lola udovoljiti, činimo razumnu stvar i
klizimo nazad u predvorje, gde još nema nikoga. Hodnik levo od
recepcije vodi nas do dvoje velikih, svetlih vrata sa ugrađenim
staklom, obeleženih natpisima BELA RADA i ZVONČICA,
imenima krila u koja vode. Na samom kraju sivog prostranstva
Zvončice, čovek u vrećastom radnom kombinezonu kruni pepeo
cigarete na pločice preko kojih motkom gura, sa nestvarnom
sporošću, prljavu krpu. Prelazimo u Belu radu.

Funkcionalni delovi Makstonovog doma kudikamo su manje
privlačni od javnih. Duž obe strane hodnika nižu se vrata obeležena
brojevima. Rukom ispisane kartice u plastičnim držačima ispod
brojeva obaveštavaju o imenima stanara. Četvoro vrata dalje, sto za
kojim uspravno drema krupni bolničar postavljen je sučelice vratima
muškog i ženskog kupatila - kod Makstona, samo najskuplje sobe,
one sa druge strane predvorja, u Asfodelu, imaju više od umivaonika.
Potezi prljave krpe sasušili su i ukrutili sve na popločanom podu,
koji se pruža pred nama u nemoguću daljinu. Ovde se i zidovi i
vazduh čine jednako sivi. Ako pažljivije pogledamo ivice hodnika,
spojeve zidova i tavanice, opazićemo paučinu, stare mrlje, talog
prljavštine. Vazduh zaudara na Pajn-Sol, amonijak, mokraću i gore
stvari. Kao što jedna postarija dama u Zvončici voli da kaže, kada
živiš sa ljudima koji su matori i sa oslabljenom petljom, nikada nisi
daleko od vonja kake.

Same sobe se razlikuju u zavisnosti od stanja i sposobnosti
njihovih stanara. Budući da gotovo svi spavaju, možemo da zavirimo
u neke od pomenutih boravišta. Ovde u D10, sobi dvoje vrata dalje
od zadremalog bolničara, leži stara Alisa Veders (tiho hrčući, i
sanjajući kako pleše u savršenom skladu sa Fredom Asterom preko
belog mermernog poda), okružena tolikom količinom predmeta iz
pređašnjeg života da mora da manevriše između stolica i stočića da
bi stigla do postelje. Alisa i dalje ima više klikera u glavi nego starog
nameštaja, i sama čisti svoju sobu, besprekorno. Vrata dalje u D12,
dva farmera po imenima Torvaldson i Jesperson, koji već godinama
ne govore jedan s drugim, spavaju, razdvojeni tankom zavesom,
usred šarenila porodičnih fotografija i dečjih crteža.

Nešto dalje niz hodnik, D18 predstavlja sasvim suprotan prizor
čistom, prenatrpanom ambijentu u D10, baš kao što se njegov stanar,
čovek koga znaju kao Čarlsa Bernsajda, može smatrati krajnjom
suprotnošću Alisi Veders. U D18 nema ugaonih stočića, taburea,
debelo tapaciranih fotelja, kitnjastih ogledala, svetiljki, tkanih krpara
ili somotskih zavesa: ova gola soba sadrži samo metalnu postelju,
plastičnu stolicu, i komodu. Na komodi nema fotografija dece i
unučadi, niti pastelima nacrtanih kućica u cveću i čiča-Gliša na
zidovima. Gospodin Bernsajd nema sklonost prema kućnim

poslovima, tako da pod, prozorsku dasku i golu ploču komode
prekriva tanak sloj prašine. U D18 nema prošlosti, niti ičeg ličnog;
izgleda jednako brutalno i bezdušno kao zatvorska ćelija. Vazduh je
zagađen oštrim vonjem izmeta.

I pored zabave koju nam nudi Lola Makston i šarma Alise Veders,
upravo je Čarls Bernsajd, 'Berni', onaj koga smo najviše želeli da
vidimo.

2.

Lolino zaleđe već poznajemo. Alisa je u Makstonov dom stigla iz
velike kuće u ulici Gejl, u starom delu ulice, gde je nadživela dva
muža, podigla petoricu sinova, i učila četiri generacije dece iz Frenč
Lendinga da sviraju klavir. Niko od njih nije postao profesionalni
pijanist, ali je svi pamte po dobru i rado je se sećaju. Alisa je došla na
ovo mesto kao i većina ostalih: u kolima koje je vozilo jedno od
njene dece, i sa mešavinom otpora i pomirenosti. Postala je prestara
da živi sama u velikoj kući u starom delu ulice Gejl; imala je dva
odrasla, oženjena sina voljna da je prime, ali nije htela da im postane
dodatna briga. Alisa Veders je ceo život provela u Frenč Lendingu, i
nije imala želju da živi nigde drugo; na neki način, oduvek je znala
da će kraj života dočekati u Makstonovom domu, gde je smeštaj bio,
u krajnjem slučaju, podnošljiv. Onog dana kada je Martin, njen sin,
dovezao da osmotri mesto, shvatila je da poznaje barem polovinu
ljudi koji tamo borave.

Za razliku od Alise, Čarls Bernsajd, visoki, mršavi starac koji leži
pred nama, pokriven čaršavom u svojoj metalnoj postelji, nije sasvim
pri sebi, i ne sanja Freda Astera. Venama prošarano prostranstvo
njegove uske, ćelave glave povija se prema obrvama nalik na šumu
sive žice ispod koje, sa obe strane mesnate kuke nosa, dva
polustisnuta oka svetlucaju prema prozoru koji gleda na sever i
prostranstvu šume iza Makstonovog doma. Od svih stanara u Beloj
radi, samo je Berni budan. Oči mu sjaje, a usne su mu razvučene u
opak osmejak - ali ove pojedinosti ništa ne znače, s obzirom da je um
Čarlsa Bernsajda verovatno prazan kao i njegova soba. Berni već
mnogo godina boluje od Alchajmerove bolesti, i ono što liči na oblik

agresivne naslade moglo bi da bude fizičko zadovoljstvo
najosnovnije vrste. Ako nam je promaklo da je on izvor smrada u
ovoj sobi, mrlje koje se šire na čaršavu kojim je pokriven čine da to
bude očigledno. Upravo se istresao, obilno, u postelju, i najmanje što
možemo da kažemo o njegovoj reakciji jeste da mu to ni malo ne
smeta; jok, gospodine, na ovoj slici nema mesta stidu.

Ali ako Berniju - za razliku od slatke Alise - zaista nisu svi klikeri
na broju, to ne znači da je tipičan alchajmerovac. Ume da provede po
čitav dan ili dva mrmljajući u svoju kašu kao ostali Lolini zombiji, i
da se zatim prene i pridruži živima. Kada nije neumrli, obično
uspeva, ako je neophodno, da bez pomoći stigne niz hodnik do
kupatila, i provodi sate ili šunjajući se negde za svoj račun ili
patrolirajući po imanju, ponašajući se neljubazno - tačnije, uvredljivo
- prema svakome koga sretne. Vaskrsnut, ovaj majković je lukav,
podmukao, vulgaran, otrovan, tvrdoglav, pakostan, gadan i prkosan,
ukratko - u Lolinom svetu - rođeni brat ostalih staraca na stanu kod
Makstona. Među osobljem doma ima onih koji ne veruju da Berni
zaista pati od Alchajmerove bolesti. Misle da se pretvara, folira,
glumi, namerno ih terajući da više rade dok se on izležava i i skuplja
snagu za novu kampanju nepodnošljivosti. Treba ih razumeti. Ako
Berniju nije data pogrešna dijagnoza, onda je verovatno jedini
pacijent u poodmaklom stadijumu Alchajmerove bolesti na svetu koji
ima produžene periode povlačenja simptoma.

1996. godine, sedamdesetosmogodišnji starac po imenu Čarls
Bernsajd stigao je u Makstonov dom, ne u vozilu sa brižnim
rođakom za volanom, već u ambulantnim kolima gradske bolnice u
La Rivijeru. Jednog jutra se pojavio u tamošnjim prostorijama hitne
pomoći, noseći dva teška kofera puna prljave odeće i bučno
zahtevajući da mu se pruži medicinska pomoć. Njegovi zahtevi nisu
bili suvisli, ali su bili jasni. Tvrdio je da je prepešačio dugačak put da
bi stigao do bolnice, i tražio je da se bolnica postara za njega. Dužina
puta se prilikom svakog ponovnog pripovedanja menjala - deset
milja, petnaest milja, dvadeset pet. Pritom je nekoliko noći
prespavao, ili uopšte nije, u polju ili pored puta. Njegovo opšte stanje
i telesni miris ukazivali su na to da je otprilike nedelju dana lutao
okolinom i spavao na otvorenom. Ako je ikada imao novčanik,

izgubio ga je negde usput. Većina njegovih izjava pretvarala se u
nepovezano trabunjanje, ali su u odsustvu bilo kakvih dokumenata
bar sledeće činjenice izgledale uverljivo: Bernsajd je godinama radio
u široj okolini kao stolar, staklar i moler, privatno i za preduzimače.
Imao je sobu kod ujne nastanjene u varošici Bler.

Da li je to značilo da je prepešačio osamnaest milja od Blera do
La Rivijera? Ne, pešačenje je započeo drugde, nije mogao da se seti
gde, ali je bilo deset milja daleko, ne, dvadeset pet milja daleko, u
nekom gradu, 'de ljudi nisu kukavne seronje. Kako se zove ta ujna?
Altea Bernsajd. Koja joj je adresa, i telefonski broj? Nije imao
pojma, zaboravio. Da li njegova ujna negde radi? Da, ona je prava
zaposlena seratorka. A ipak mu je dozvolila da živi kod nje? Ko?
Dozvolila kome? Čarls Bernsajd nikoga ne pita za dozvolu, već radi
šta mu se 'oće, dođavola. Da li ga je ujna izbacila iz kuće? O kome to
govoriš, magareće prkno?

Lekar opšte prakse koji ga je pregledao dao je prvobitnu
dijagnozu Alchajmerove bolesti, koju je trebalo da potvrde rezultati
različitih analiza, a socijalna radnica je telefonom zatražila adresu i
telefonski broj Alteje Bernsajd koja živi u Bleru. Telefonska
kompanija je odgovorila da nema podatke o osobi sa tim imenom u
Bleru, i da takve nema na spisku ni u Etriku, Kokrejnu, Fauntinu,
Sparti, Onalaski, Ardenu, La Rivijeru, niti u jednoj od varoši i
gradova u krugu od pedeset milja. Da bi proširila mrežu, socijalna
radnica pozvala je Matični biro i službe socijalnog osiguranja,
registracije vozila i poreskih poslova, tražeći podatke o Alteji i
Čarlsu Bernsajdu. Od dve Alteje koje je izbacio sistem, jedna je
posedovala restoran u Baternatu, daleko na severu države, a druga je
bila crnkinja koja je radila u jednom centru za dnevnu negu u
Milvokiju. Nijedna od njih nije imala nikakve veze sa čovekom u
bolnici u La Rivijeru. Ljudi po imenu Čarls Bernsajd pronađeni u
pretrazi baza podataka nisu bili onaj Čarls Bernsajd o kome se
socijalna radnica raspitivala. Altea, po svemu sudeći, nije postojala.
Što se tiče Čarlsa, činilo se da je jedan od onih neuhvatljivih svatova
koji prožive ceo život a da nikada ne plate porez, upišu se u biračke
spiskove, podnesu zahtev za karticu socijalnog osiguranja, otvore

račun u banci, odsluže vojsku, izvade vozačku dozvolu ili provedu
koju sezonu radeći na državnoj zatvorskoj farmi.

Sledeća runda telefonskih razgovora završila se tako što je
tajanstveni Čarls Bernsajd upisan kao štićenik okruga i stanar
Makstonovog doma za brigu o starijim osobama dok mu se ne
pronađe smeštaj u državnoj bolnici u Vajtholu. Ambulantna kola
prevezla su Bernsajda do Makstona na trošak velikodušnih poreskih
obveznika, gde ga je mrzovoljni Lola strpao u Belu radu. Šest meseci
kasnije, u državnoj bolnici se pojavila slobodna postelja. Nekoliko
minuta pošto je sa dnevnom poštom dobio ček, potpisan od izvesne
Alteje Bernsajd u banci u De Peru, u svrhu Čarlsovog ostanka u
njegovoj ustanovi, Lolu su pozvali telefonom. Adresa Alteje
Bernsajd glasila je na poštu u De Peru. Kada su ga pozvali iz državne
bolnice, Lola je izjavio da je u duhu građanske dužnosti spreman da
produži boravak gospodina Bernsajda u Makstonovom staračkom
domu. Matori momak upravo je postao njegov najmiliji pacijent. Ne
izloživši Lolu nijednoj od uobičajenih birokratskih zavrzlama, Berni
je udvostručio svoj doprinos generalnom dotoku sredstava.

Sledećih šest godina starac je nezadrživo tonuo u tamu
Alchajmerove bolesti. Ako se pretvarao, radio je to na maestralan
način. Tonuo je sve dublje, prolazeći usputne stanice gubitka
kontrole nad fiziološkim funkcijama, nemogućnosti da jasno govori,
čestih napada besa, zaboravnosti, nemogućnosti da sam uzima hranu,
gubitka ličnosti. Vraćao se, prvo u infantilnost, pa u prazninu, i
provodio dane vezan u invalidskim kolicima. Lola je bio u žalosti
zbog neizbežnog gubitka jedinstveno kooperativnog pacijenta. A
onda je, u leto godine pre ovih događaja, došlo do čudesnog
preokreta. U Bernijevo mrtvo lice vratio se život, i odjednom je
počeo sa žarom da izgovara besmislene slogove. Abbalah! Gorg!
Munshun! Gorg! Želeo je da jede, da razmrda noge, da tetura okolo i
ponovo se upozna sa okolinom. Posle nedelju dana počeo je da
koristi engleski da traži da nosi sopstvenu odeću i da sam ide u
kupatilo. Dobio je na težini, ojačao i ponovo postao napast. Sada
često u toku istog dana prelazi iz obamrlosti svojstvene kasnoj fazi
Alchajmerove bolesti u sumnjičavu naprasitost, toliko neuobičajeno
živahnu za čoveka od osamdeset pet godina da se može opisati kao

robusna. Berni podseća na čoveka koji je otišao u Lurd i podvrgao se
terapiji, ali je prekinuo pre nego što je dovršena. Što se tiče Lole, za
njega je to čudo kao i svako drugo. Dokle god je matori čudak živ,
koga je briga da li lunja po okolini ili balavi vezan za stolicu?

Prilazimo. Nastojimo da ne primećujemo smrad. Želimo da
vidimo šta se može pročitati sa lica ovog neobičnog svata. To lice
nikada nije bilo lepo, a sada je koža na njemu siva, sa utonulim
obrazima. Izrazite plave vene krivudaju preko sive lobanje, pegave
kao prepeličino jaje. Gumasti nos neznatno se krivi u desno, što
doprinosi utisku prepredenosti i tajnovitosti. Crvaste usne izvijene su
u uznemirujući osmeh - osmeh palikuće koji mašta o novom požaru -
koji bi, istini za volju, mogao da bude obična grimasa.

Pred nama je istinski američki samotnjak, domaća skitnica,
stvorenje ćumeza i jeftinih bircuza, besciljnih putešestvija započetih
iz buntovništva, kolekcionar rana i uboja koji se sa ljubavlju čačkaju
i opipavaju. Ovo je špijun koji radi samo za sebe. Bernijevo pravo
ime je Karl Birston, i pod ovim imenom je u Čikagu, od svoje
dvadeset i neke do četrdeset šeste godine, vodio tajnu kampanju,
neobjavljeni rat u okviru kojega je počinio nedela samo zarad
zadovoljstava koja su mu pružila. Karl Birston je Bernijeva velika
tajna, jer niko ne sme da sazna da njegova prethodna inkarnacija,
njegovo bivše 'ja' i dalje živi u njemu. Jeziva zadovoljstva Karla
Birstona, njegove grozne igračke istovremeno su i Bernijeve, i mora
da ih čuva skrivene u tami, gde samo on može da ih nađe.

Je li to odgovor na Lolino čudo? Da je Karl Birston pronašao
pukotinu u Bernijevoj obamrlosti i preuzeo kormilo napuštenog
broda? Ljudska duša sastoji se, uostalom, od beskrajnog broja soba,
od kojih su neke ogromne, neke ne veće od ostave za metle, neke
zaključane, a neke obasjane zaslepljujućom svetlošću. Naginjemo se
bliže venama prošaranoj lobanji, zastraneloj njonji, žičanim
obrvama; unosimo se dublje u smrad, da osmotrimo te zanimljive
oči. Podsećaju na crni neon; svetlucaju kao mesečina na vlažnom
mulju rečne obale. Sve u svemu, izgledaju uznemirujuće veselo, ali
ne sasvim ljudski. Iz njih nećemo ništa pročitati.

Bernijeve usne se pokreću: i dalje se osmehuje, ako taj grč može
da se nazove osmehom, ali je počeo nešto da šapuće. Šta to govori?

... griju ze u jebenim rubama bogrivaju oči bundzaju od zdraha,
moje zirode bebidze, ali ne nee do im neđe bomogne, neđe bogami.
Ahhh, gle' de makine, daaaa, ooo de zjaajne zjaajne makine, kak'a
lepota, zjaajne makine na židzi, kako bruje, kako bruje pune zdruje,
eno rupe, daaa daaa a rupa, rupa je ohoho daako zjajna daaako
razdzvedana...

Možda ovo zaista govori Karl Birston, ali nam njegovo
bulažnjenje nije od neke pomoći. Hajde da vidimo u šta je to uperen
Bernijev blatnjavo-sjaktavi pogled; možda nam to da nagoveštaj šta
je toliko uzbudilo matorog momka. I napalilo, sudeći po konturama
ispod čaršava. On i Lola su u ovom trenutku, čini se, u istoj fazi, s
obzirom na to da obojici stoji 'na gotovs', iako Bernijeva jedina
stimulacija, umesto ekspertskih usluga Rebeke Vilas, jeste ono što
vidi kroz prozor.

A taj vidik teško da može da se meri sa gospođicom Vilas. Sa
glavom malo uzdignutom na jastuku, Čarls Bernsajd opčinjeno zuri
preko kratke ravni travnjaka, u red stabala javora na rubu velike
šume. Iza ovih nadnose se ogromne, lisnate glave hrastova. Nekoliko
stabala vrba svetle poput sveća u polutami ispod njih. Prema visini
hrastova i raznovrsnosti drveća zaključujemo da posmatramo ostatke
velike klimaktičke prašume koja je nekada prekrivala čitavu ovu
oblast. Kao svi drugi ostaci drevne prašume, šuma koja se prostire na
sever i istok od Makstonovog doma govori o dubokim misterijama,
glasom gotovo predubokim da bismo mogli da ga čujemo. Ispod
njenog zelenog krova, vreme i mir druže se sa krvoprolićem i smrću;
nasilje se talasa, nevidljivo, neumorno, prožimajući svaki detalj tihog
krajolika koji nikad ne miruje, već se kreće sa glacijalnim odsustvom
žurbe. Šarenilom poprskani, meki gornji sloj tla prekriva milione
rasutih kostiju u brojnim slojevima; sve što ovde raste i buja, buja
zahvaljujući truleži. Svetovi unutar svetova komešaju se, i veliki
složeni univerzumi bruje bok uz bok, pri čemu svaki od njih daruje
obilje i uništenje susedima čijeg postojanja nije svestan.

Da li Berni razmišlja o ovim šumama, je li obodren onim što vidi
unutar njih? Ili i dalje spava, i iza čudnih očiju Čarlsa Bernsajda
zapravo likuje Karl Birston?

Berni šapuće: lizidze u lizidžjim jazbinama, badzovi u
badzovskim rubama, 'ijene jedže braznih zdomaka, oho aha ovo je
dago zlatko braćo moja mila, zve viže i viže maleni dab dab dapkaju
ohoho na krvavim nožidzama...

Hajde da zbrišemo iz ove jazbine, važi?
Hajde da otplovimo od Bernijevih ružnih usta - što je mnogo,
mnogo je. Potražimo svež vazduh i poletimo na sever, iznad šuma.
Lisice u lisičjim jazbinama i pacovi u pacovskim rupama možda ječe,
tako to ide, ali u zapadnom Viskonsinu sigurno nećemo videti
izgladnele hijene. Hijene su ionako uvek gladne. I niko ih ne žali
zbog toga. Trebalo bi da budete zaista mekog srca da žalite stvorenje
koje ništa drugo ne radi nego se šunja oko drugih vrsta dok ne uluči
priliku da se baci, kezeći se i kikoćući, na ono što ostave za sobom.
Odosmo odavde, pravo kroz krov.

***
Istočno od Makstonovog doma, šume zastiru tlo milju ili dve pre
nego što uski zemljani put ne zakrivuda od Puta broj 35 kao nemarni
razdeljak u gustoj kosi. Šuma se nastavlja još nekih stotinak jardi, pa
prepušta prostor trideset godina starom naselju koje čine dve ulice.
Dvorišta i prilazne staze u Šubertovoj i Gejlovoj ulici natrpani su
tablama sa koševima, klupama-ljuljaškama, triciklima, biciklima i
drugim dečjim vozilima. Deca koja će ih koristiti su u posteljama,
sanjaju šećernu vatu, štenad, golove, izlete u daleke krajeve i bezbroj
drugih stvari koje ih oduševljavaju; u posteljama su i njihovi
zabrinuti roditelji, osuđeni na još veću strepnju kada pročitaju prilog
Vendela Grina za prvu stranu dnevnog Herald-a.

Nešto nam privlači pažnju - onaj uski zemljani put koji krivuda u
šumu od Puta broj 35. To je više staza nego put, i tajnovita atmosfera
oko njega kosi se sa utiskom da ga niko ne koristi. Put zavija u šumu,
i tri četvrti milje dalje se završava. Kakva mu je svrha, čemu služi?
Sa naše visine, staza podseća na liniju nacrtanu olovkom - praktično
vam je potreban vid oštar kao u orla da je uopšte opazite - ali se neko
svojski pomučio da tu liniju povuče kroz šumu. Trebalo je iseći i
raščistiti drveće, i izvaditi panjeve iz zemlje. Ako je to učinio jedan
čovek, za to su mu trebali meseci iscrpljujućeg rada. Rezultat tog
nadljudskog naprezanja ima izraženo svojstvo prikrivenosti,

izmicanja pogledu, tako da čim popusti pažnja iščezava, i potrebno
ga je ponovo tražiti. Mogli bi nam pasti na pamet patuljci i njihovi
tajni rudnici, staza do zmajeve skrivene riznice zlata - blaga tako
čuvanog da je put do njega sakriven pomoću čini. Ne, rudnici
patuljaka, zmajeva blaga i čini suviše su detinjaste stvari, ali kada
otplovimo naniže da bolje pogledamo, vidimo da na početku staze
stoji izbledeli znak ZABRANJEN PROLAZ, dokaz da se nešto zaista
čuva, makar to bila sama privatnost.

Primetivši znak, ponovo osmatramo kraj staze. Tamo, u tmini pod
krošnjama, jedno mesto čini nam se mračnije od ostalih. Iako se
stapa sa pomrčinom, ova zona poseduje neprirodnu materijalnost po
kojoj se izdvaja od okolnog drveća. Aha oho, govorimo sebi, još pod
utiskom Bernijevog trabunjanja, šta to imamo ovde, nekakav zid?
Kažemo to jer nam se čini nekako bezlično. Sa sredine krivine staze,
trouglasti isečak tame, gotovo potpuno sakriven krošnjama,
odjednom se otkriva kao kosi krov. Tek kada se nađemo gotovo nad
njom čitava struktura se materijalizuje u dvospratnu kuću od drveta,
neobično trošnog izgleda, sa rasklimanim prednjim tremom. Ova
kuća očigledno već dugo stoji napuštena, i prvo što primećujemo,
pošto smo uočili njenu neobičnost, jeste njena negostoljubivost
prema novim stanarima. Drugi znak ZABRANJEN PROLAZ,
naheren pod nemogućim uglom u odnosu na stub na kome stoji,
samo podcrtava utisak koji ostavlja samo zdanje.

Središnji deo kuće pokriva visoki krov. Sa leve strane, u šumu se
zavlači jednospratno krilo. Sa desne iz zgrade niču dodaci u obliku
prevelikih šupa, više izraštaji nego naknadna dozidavanja. U oba
smisla reči, zdanje izgleda neuravnoteženo: kao da ga je neki ne baš
zdrav um osmislio, a zatim i bezobzirno doveo u sadašnje iščašeno
postojanje. Nastala tvorevina ne dozvoljava da bude sagledana i opire
se tumačenju. Njene cigle i daske odišu nekom neprirodnom,
monolitnom neranjivošću, uprkos šteti koju su načinili vreme i klima.
Očigledno sagrađena iz težnje ka odvojenosti, ako ne i samotnosti,
kuća kao da ih i sada traži.

Najneobičnije od svega, sa našeg mesta, jeste to što se čini da je
cela kuća obojena u crno - ne samo daske, već svaki pedalj
spoljašnosti, trem, oluci, pa čak i prozori. Sve je crno, od temelja do

vrha krova. A to ne može biti moguće; u ovom bezazlenom,
dobronamernom kutku sveta, čak ni najporemećeniji čovekomrzac od
graditelja ne bi kuću pretvorio u njenu sopstvenu senku. Spuštamo se
skoro do samog tla, i klizimo bliže iznad uskog puta...

Približivši se dovoljno za pouzdan zaključak, a dovoljno znači
uznemiravajuće blizu, ustanovljavamo da mizantropija može da ode
dalje nego što smo pretpostavljali. Kuća više nije crna, ali nekada
jeste bila. Ono u šta je izbledela čini da pomislimo da smo bili
prestrogi prema prvobitnoj boji. Kuća je zadobila olovnu sivocrnu
boju olujnih oblaka, mračnih mora i skeleta razbijenih brodova. Čak
bi i crna boja bila bolja od ove potpune beživotnosti.

Skoro smo sigurni da se malo odraslih koji žive u obližnjem
naselju, ili onih iz Frenč Lendinga i okolnih mesta, usudilo da
prenebregne opomenu na Putu broj 35 i zaputilo puteljkom. Gotovo
da niko više ne primećuje znak, i niko ne zna za postojanje crne
kuće. Ali smo skoro podjednako sigurni da su njihova deca u mnogo
većem broju istražila puteljak, i da je deo njih odlutao dovoljno
daleko da naiđe na kuću. Oni bi je videli drugačije nego njihovi
roditelji, i to što bi videli nateralo bi ih da pobegnu nazad prema
drumu.

Crna kuća čini se jednako strano u ovom delu zapadnog
Viskonsina kao oblakoder ili zamak okružen jarkom. U stvari, crna
kuća bi predstavljala anomaliju bilo gde na našem svetu, osim možda
kao 'Ukleta kuća' ili 'Kuća užasa' u nekom zabavnom parku, gde bi je
sposobnost da odbije posetioce za nedelju dana izbacila iz posla.
Uprkos tome, mogla bi, na neki način, da nas podseti na one bezlične
zgrade duž uspona koji ulicu Čejs vodi od obale i Gvožđarskog
Sokačeta do pristojnijeg dela varoši. Ofucani hotel Nelzon, bezimena
krčma, prodavnica cipela i druga zdanja, obeležena vodoravnom
prugom mastiljave olovke reke, poseduju isti avetinjski, snovidni,
napola nestvarni duh koji opseda crnu kuću.

***
U ovom trenutku našeg putovanja - i u toku svega što nas bude
čekalo - valjalo bi da imamo na umu da je taj duh snovidnog i
nestvarnog svojstven graničnim oblastima. Može se prepoznati u
svakom spoju između dveju teritorija, koliko god ta granica bila

značajna ili beznačajna. Granične oblasti razlikuju se od drugih
mesta - nisu ni ovde ni tamo.

Recimo da po prvi put vozite kroz polunaseljene delove okruga
Ustler u vašoj državi, u posetu nedavno razvedenom prijatelju
suprotnog pola koji se naprečac, i po vašem mišljenju nepromišljeno
preselio u gradić u susednom okrugu Orelost. Na sedištu do vas,
povrh izletničke korpe sa dve boce prvoklasnog belog bordoa,
učvršćene između različitim gurmanlucima u finim posudicama, leži
mapa savijena tako da pokazuje određeno područje. Možda ne
poznajete kraj u koji idete, ali ste na pravom putu i dobro
napredujete.

Krajolik polako počinje da se menja. Put zavija oko nepostojećeg
prevoja, a onda počinje neobjašnjivo da krivuda; sa obe strane niže se
zakržljalo drveće; ispod njihovih iskrivljenih grana, retke kuće
postaju sve manje i bednije. Malo dalje se kroz živicu provlači
tronogo pseto i počinje šepavo da trči, režeći, za vašom prednjom
desnom gumom. Veštica sa šiparičkim slamnatim šeširom i u
nečemu što liči na mrtvački pokrov pilji crvenim očima sa ljuljaške
na tremu. Dva dvorišta niže, devojčica odevena u prljavu ružičastu
haljinicu od krepa, sa krunom od aluminijumske folije na glavi, maše
svetlucavim štapićem sa zvezdom na vrhu iznad gomile zapaljenih
automobilskih guma. Tada prema vama doklizi pravougani znak
DOBRODOŠLI U OKRUG ORELOST. Ubrzo drveće počinje da
popravlja držanje, a put se ispravlja. Oslobođeni nespokojstva koje
ste jedva opažali dok nije nestalo, dodajete gas i žurite u susret
prijatelju u nevolji.

Granična područja imaju ukus zapuštenosti i izobličenja. U njima
caruju groteskno, neprevidivo i haotično. Ono što se u njima najviše
oseća jeste iskliznuće. Nalazimo se u okruženju čudesnih prirodnih
lepota, ali i u području prirodne granice, ocrtane tokom velike reke i
definisane drugim, manjim rekama, širokim ledničkim morenama,
peščarskim grebenima i dolinama koje ostaju nevidljive, kao i crna
kuća, dok ne prođete krivinu i nađete se lice u lice sa njima.

***
Jeste li nekada videli mahnitog starkelju u odrpanoj odeći koji gura
prazna kolica iz samoposluge niz pustu ulice i frflja nešto o

"fugavom vopovu"? Nekada nosi kapu za bezbol, a nekad naočare za
sunce sa slomljenim staklom.

Jeste li se nekada uklonili, uplašeni, u dovratak i posmatrali kako
čovek vojničkog držanja sa ožiljkom koji mu krivuda preko lica u
obliku munje utrčava u gomilu pijanaca i pronalazi, kako leži
raskrečen u smrti, dečaka razmrskane glave i izvrnutih džepova?
Jeste li opazili kako preko čovekovog unakaženog lica prelaze gnev i
žalost?

Sve su to znaci iskliznuća.
Jedan takav znak leži skriven ispod nas na rubu Frenč Lendinga, i
uprkos užasu i žalosti koji ga okružuju znak, nemamo izbora i
moramo da mu budemo svedoci. Time što smo mu svedoci odaćemo
mu počast, onoliko koliko svako od nas može; time što će nas uzeti
za svedoke, nudeći se našem nemom pogledu, odužiće nam se u
kudikamo većoj meri.
Ponovo smo u visini, i ispod nas leži - mogli bismo reći raskrečen
- Francuski okrug, poput topografske mape. Jutarnje sunce, sada već
jače, obasjava zelena pravougaona polja i zaslepljuje gromobrane na
krovovima ambara. Putevi izgledaju čisto. Lokve otopljene svetlosti
blešte sa krovova malobrojnih automobila koji se duž ivica polja
kreću prema varoši. Holštajnke guraju njuškom kapije pašnjaka,
spremne na tesni prostor boksova i jutarnji susret sa mašinom za
mužu.
Na bezbednoj udaljenosti od crne kuće, koja nam je već pružila
odličan primer iskliznuća, jedrimo na istok, preko dugačke i prave
trake Jedanaest ulice i započinjemo putovanje u prelazno područje
rasutih kuća i malih porodičnih preduzeća pre nego što Put broj 35
počne da seče njive. Ispod nas promiče 7-23, i Folksvagenov salon,
gde jarbol još četrdeset pet minuta neće istaći Staru Slavnu. U jednoj
od kuća dalje od puta, žena po imenu Vonda Kinderling, supruga
Tornberga Kinderlinga, opakog i nerazumnog čoveka koji služi
doživotnu u jednom kalifornijskom zatvoru, budi se, odmerava nivo
votke u boci na stočiću pored kreveta i odlučuje da odloži doručak za
sat vremena. Pedeset jardi dalje, vojnički postrojeni blistavi traktori
stoje sučelice džinovskom mehuru od čelika i stakla, sedištu trgovine
poljoprivrednim mašinama Teda Golca, 'Oprema za farme Francuski

okrug', gde će Fred Maršal, pošteni, zabrinuti muž i otac, uskoro stići
na posao.

Iza razmetljivog staklenog mehura i asfaltnog mora Golcovog
parkinga, pola milje kamenitog, odavno zapuštenog pašnjaka
postepeno prelazi u golu zemlju i zapleteni korov. Na kraju dugačke,
zarasle okretnice, između stare šupe i prastare benzinske pumpe stoji
nešto što liči na veliku gomilu naslaganih trulih cepanica. To je naše
odredište. Spuštamo se. Gomila cepanica pretvara se u naherenu,
trošnu strukturu koja samo što nije pala. Prema pročelju zdanja
naginje se stara limena reklama za koka-kolu, izbušena mecima.
Zaraslo zemljište zasuto je limenkama od piva i mlečnim talogom
starih opušaka. Iznutra dopire neprekidno, uspavljujuće zujanje
mnogobrojnih muva. Želimo da se vratimo u svežiji sloj vazduha i
napustimo mesto. Crna kuća je bila dosta loše iskustvo, u stvari
zastrašujuće, ali ovo... ovo će biti gore.

Druga definicija iskliznuća glasi: osećaj da stvari odskora stoje
gore, ili će ubrzo pogoršati.

Ruševna, vagonu slična straćara pred nama nekada je bila dom
komično loše vođenom i nehigijenskom ugostiteljskom lokalu koji je
zvao 'klopa i kobaje kod Eda'. Sa svog mesta iza pulta u večitom
neredu, stenjuća, 175 kila teška vreća sala po imenu Ed Gilbertson u
svoje je vreme služila masne, prepečene hamburgere, sendviče sa
salamom i majonezom dekorisane crnim otiscima palaca, i kornete
poluotopljenog sladoleda maloletnim, nekritičnim mušterijama,
uglavnom lokalnim klincima koji su dolazili na biciklima. Već
odavno na onom svetu, Ed je bio jedan od brojnih ujaka šefa policije
u Frenč Lendingu, Dejla Gilbertsona, dobrodušni aljkavko i čuveni
praznoglavac. Njegova kuvarska kecelja bila je neopisivo prljava,
stanje ruku i noktiju nateralo bi svakog zdravstvenog inspektora na
ivicu bljuvanja, a pribor bi bio čistiji da su ga lizale mačke.

Odmah iza pulta, staklenke sa polutečnim sladoledom kuvale su
se u vrelini okorelog roštilja. Sa tavanice su visile trake lepljive
hartije, nevidljive pod krznom hiljada mrtvih muva. Tužna je istina
da je institucija zvana 'Klopa kod Eda' decenijama dopuštala da se
generacija za generacijom mikroba neometano množi, rojeći se sa
poda, pulta i roštilja - ne oklevajući se da kolonizuje samog Eda! - na

špatulu, viljušku i neopranu kašiku za sladoled a odatle u užasnu
hranu, i na kraju u usta i creva klinaca koji su to jeli, i poneke majke.

Za divno čudo, od Edove hrane niko nikada nije umro, i kada je
davno zakasneli srčani udar oborio vlasnika kada se popeo na stolac
da konačno stavi desetak novih lepljivih traka, niko nije imao srca da
sruši kolibicu i raščisti zemljište. Već dvadeset pet godina, njena
školjka prihvatala je, pod okriljem tame, romantične tinejdžerske
parove, kao i grupe dečaka i devojčica u potrazi za skrovitim mestom
na kome će istražiti, činilo im se po prvi put u zabeleženoj istoriji,
oslobođenje opijanja.

Uzbuđeno zujanje muva govori nam da ono što ćemo videti
unutar ovih ruševina neće biti par istrošenih mladih ljubavnika niti
grupica šašavih, omamljenih klinaca. Taj prigušeni, pohlepni zvuk,
nečujan sa druma, objavljuje prisustvo konačnih stvari. Mogli bismo
reći da predstavlja neku vrstu portala.

Ulazimo. Blaga svetlost sunca koja se probija kroz pukotine u
istočnom zidu i izbušenom krovu crta blistave pruge po prljavom
podu. Perje i prašina lebde i talože se preko tragova životinja i
pomešanih otisaka mnogobrojnih cipela. Pored zida levo od nas leže
zgužvana ofucana vojnička ćebad, šarena od buđi; nekoliko koraka
dalje, odbačene limenke piva i izgaženi opušci okružuju kerozinsku
svetiljku sa napuklim staklenim kućištem. Sunce baca tople pruge na
sveže otiske đonova koji u širokom luku obilaze ostatke Edovog
zastrašujuće štrokavog pulta i vode do praznog prostora gde se
nekada nalazio štednjak, sudopera i niz polica za odlaganje. Tu, u
Edovom nekada svetom carstvu, tragovi iščezavaju. Nekakav divlji
ples razbacao je prašinu i smeće, i nešto što nije staro vojničko ćebe,
iako bismo želeli da jeste, leži rasprostrto pored zadnjeg zida, napola
u tamnoj, nepravilnoj lokvi nekakve lepljive tečnosti. U najdaljem
uglu, džukac sa nakostrešenim krznom boje rđe glođe komad mesa i
kosti koji štrči iz belog predmeta koji pridržava šapama. Beli
predmet je sportska patika na šniranje. Tačnije rečeno, patika marke
'nju balans'. Još tačnije rečeno, dečja patika marke 'nju balans', broj
35.

Dolazi nam da prizovemo svoje letačke sposobnosti i odletimo
glavom bez obzira odatle. Želimo da se uzdignemo kroz izbušeni

krov, da stignemo u nevini vazduh, ali ne možemo, jer moramo da
budemo svedoci. Ružno pseto glođe odsečeno stopalo deteta,
pokušavajući sve da ga nekako izvuče iz bele 'nju balans' patike.
Mršava leđa mešanca se napinju i izvijaju, bodljikava ramena i uska
glava se spuštaju, koščate prednje noge stežu plen a zubi vuku vuku
vuku, ali su pertle na patici vezane - kuca baš nema sreće.

Što se tiče onog nečega što nije staro vojničko ćebe, tamo iza
uskomešanih prašnjavih tragova i brazda, na samoj ivici poda,
njegovo bledo obličje leži, pljosnato i licem naniže, sa gornjom
polovinom izvan tamne lokve. Jedna ruka mlitavo je ispružena u
prašini; druga je uzdignuta i naslonjena na zid. Prsti obe šake savijeni
su prema dlanu. Ravna plava kosa zabačena je unazad sa malog lica.
Ako oči i usta imaju ikakav izraz, to je blaga iznenađenost. Ali ovo je
strukturalna slučajnost i ništa ne znači, jer je ustrojstvo lica devojčice
činilo da izgleda pomalo iznenađeno čak i kada je spavala. Na njenim
jagodičnim kostima, slepoočnici, vratu leže modrice nalik na mrlje
od mastila. Bela majica sa amblemom Milvokijskih Pivara, umrljana
prašinom i osušenom krvlju, pokriva joj torzo od vrata do pupka.
Donja polovina tela, bleda kao dim osim na mestima poprskanim
krvlju, pruža se u tamnu lokvu, gde lebde i obrušavaju se
raspomamljene muve. Njena gola, vitka leva noga ima koleno
prekriveno krastama od padova i završava se krvavom belom 'nju
balans' patikom broj pet, sa pertlom vezanom u dvostruku mašnu,
uperenom prema tavanici. Tamo gde bi trebalo da bude druga noga
nalazi se praznina, jer se njen desni kuk naglo završava
izmrcvarenim patrljkom.

Pred nama je Ribareva treća žrtva, desetogodišnja Irma Freno.
Udarni talasi nastali njenim nestankom juče popodne sa pločnika
ispred video-kluba pojačaće se i učestati kada Dejl Gilbertson bude
našao njeno telo, dan i koji sat od danas.

Ribar ju je pokupio na ulici Čejs i prevezao - ne znamo kako -
čitavom dužinom Čejsa i Lajal Rouda, pred 7-23 i Folksvagenovog
salona, pored kuće gde Vonda Kinderling mrzi ceo svet i pije, pored
Golcovog staklenog svemirskog broda, i preko granice između varoši
i farmi.

Bila je živa kada ju je Ribar uneo na vrata pored izbušene reklame
za koka-kolu. Sigurno se opirala, sigurno je vrištala. Ribar ju je
doneo do dna straćare i tu ućutkao udarcima po licu. Vrlo je
verovatno da ju je udavio. Spustio je telo na pod i namestio ga kako
mu je odgovaralo. Izuzev belih 'nju balans' patika, skinuo joj je svu
odeću od struka naniže, donji veš, farmerke, šorts, šta god je Irma
imala na sebi kada ju je oteo. Na kraju joj je odsekao desnu nogu.
Koristeći se nekom vrstom dugačkog i teškog noža, bez pomoći
satare ili testere, sekao je meso i kost dok nije uspeo da odvoji nogu
od tela. Onda je, verovatno sa dva ili tri udarca po zglobu, odsekao
stopalo. Odbacio ga je, zajedno sa belom patikom, u stranu. Ribaru je
bila potrebna samo Irmina noga - stopalo je bilo višak.

***
Na ovom mestu, prijatelji moji, dolazi do istinskog iskliznuća.

***
Maleno, beživotno telo Irme Freno kao da se izduvava, kao da nastoji
da procuri kroz trule podne daske. Pijane muve pevaju svoju pesmu.
Pseto se muči da istrgne sočni plen iz patike. Kada bismo mogli da
oživimo prostodušnog Eda Gilbertsona i postavimo ga tu do nas, ovaj
bi pao na kolena i počeo da rida. Mi, sa druge strane...

Mi nismo ovde da plačemo. Bar ne kao Ed, u stidu punom užasa i
neverici. Ovaj zaklon nastanila je strahotna zagonetka, i njene
posledice i tragovi lebde svuda oko nas. Mi smo ovde da
posmatramo, uočimo i zapamtimo utiske, odjeke u kometnom repu
misterije. Obraća nam se iz pojedinosti, što znači da lebdi u
sopstvenom tragu, što znači da nas okružuje. Prizor deluje dubokom
privlačnom silom, i ta sila čini da se osetimo ništavnima. Poniženje
je naša najprikladnija, najtačnija prva reakcija. Bez nje bi nam
promakla suština; promakla bi nam velika zagonetka, i otišli bismo
dalje gluvi i slepi, nesvesni poput svinja. Nećemo da nastavimo
poput svinja. Moramo da ukažemo dužnu pažnju ovom prizoru -
muvama, psetu koje se zanima odsečenim stopalom, sirotom, bledom
telašcu Irme Freno, veličini onoga što je zadesilo Irmu Freno - time
što ćemo priznati svoju ništavnost. U poređenju sa ovim, prah smo i
para.

Kroz prazni prozorski okvir udaljen metar i nešto od Irminog tela
uleće debela pčela i započinje sporo, istražujuće kruženje po zadnjem
delu kolibe. Viseći ispod nevidljivih krila, pčela gotovo da izgleda
preteška za let, ali se kreće sa lakom, neužurbanom svrhom, dobrano
iznad okrvavljenog poda. Muve, džukac i Irma ne obraćaju pažnju na
nju.

Za nas, međutim, ta pčela, koja nastavlja da spokojno lebdi po
zadnjem delu odaje užasa, prestaje da bude dobrodošla promena i
utapa se u sveprisutnu misteriju. Postala je detalj prizora, i sada i
sama zahteva našu poniznost i govori nam. Teško, prodorno zujanje
njenih krila kao da određuje tačno središte zvučnih talasa, više po
učestalosti, koje odašilju pohlepne muve: kao pevač za mikrofonom
ispred hora, pčela kontroliše zvučnu pozadinu. Zvuk se sakuplja i
koncentriše u jednoj tački. Kada se pčela nađe u zraku žute svetlosti
koja se uliva kroz istočni zid, pruge joj blesnu crno i zlatno, krila se
materijalizuju u propeler, a sam insekt postaje složeno leteće čudo.
Ubijena devojčica utapa se u krvave podne daske. Naša poniznost,
naš osećaj ništavnosti, naše poštovanje prema težini duboko u srcu
ovog prizora daruju nam osećaj sila izvan našeg poimanja,
veličanstva uvek prisutno i na delu ali uočljivog samo u trenucima
kao što je ovaj.

Ukazana nam je čast, ali čast koja je preteška za nas. Pričljiva
pčela zaokreće prema prozoru i prolazi u drugi svet, a mi polazimo
za njom, kroz prozorom, na sunce i u gornje slojeve vazduha.

Zadasi govana i mokraće u Makstonovom staračkom domu; krhki,
neuhvatljivi osećaj iskliznuća pored iščašene kuće na Putu broj 35;
zujanje muva i prizor krvi u bivšem Edovom lokalu. Bljak! Fuj! Ima
li mesta u Frenč Lendingu, mogli bismo da pitamo, gde se pod
površinom krije nešto lepo? Gde je ono što vidimo ono što jeste,
takoreći?

Ukratko: ne. Frenč Lending bi trebalo da bude obeleženim
velikim natpisima na svakom prilazu: PAŽNJA! ISKLIZNUĆE U
TOKU! NASTAVLJATE NA SOPSTVENI RIZIK!

Magija koja je ovde na delu jeste Ribareva magija. Ona je ta koja
je, makar i privremeno, poništila sve što je 'lepo'. Ali mi možemo da
odemo na neko 'lep-še' mesto, i ako možemo verovatno i hoćemo,

zato što nam je potreban predah. Možda nećemo moći da izbegnemo
iskliznuće, ali barem možemo da svratimo tamo gde niko ne sere u
krevet ili krvari na pod (bar ne za sad).

***
Pčela, dakle, odlazi svojim putem, a mi svojim; naš put vodi na
jugozapad, iznad šume, gde udišemo kiseonik i životnost iz nje -
vazduh kao što je ovaj ne postoji nigde drugo, bar ne na ovom svetu -
a zatim ponovo nadlećemo čovekovo obitavalište.

Ovaj deo varoši zove se Libertivil, kako ga 1976. godine krstilo
gradsko veće. Nećete verovati, ali je trbušasti Ed Gilbertson, niko
drugi nego naš kralj kobaja, bio član te grupe gradskih očeva za
dvestagodišnjicu; čudni su to dani bili, mamice slatka, jaaako čudni
dani. Mada ne tako čudni kao ovi; u Frenč Lendingu u toku su
Ribarevi dani, dani neuhvatljivog iskliznuća.

Ulice Libertivila imaju nazive koji odraslima zvuče živopisno, a
deci glavolomno. Neko je nedavno ovaj kraj nazvao Pedervilom.
Hajde da se spustimo, kroz slatki vazduh jutra (već je toplije; ovo
ima sigurno da bude pravi dan za Festival jagoda.) Tiho krstarimo
nad ulicom Kamelot, prelazimo ukrštanje Kamelota i Avalona, i
nastavljamo Avelinom prema ulici Deve Merien. Iz ulice Deve
Merien nastavljamo u - zašto nismo iznenađeni? - Prolaz Robina
Huda.

Ovde, pod brojem 16, vidimo preslatku kućicu-slobodicu, kao
stvorenu za Poštenu I Vrednu Porodicu Koja Se Uzdiže U Društvu, i
pronalazimo otvoren kuhinjski prozor. Odande dopiru mirisi kafe i
prepečenog hleba, primamljiva kombinacija koja poriče iskliznuće
(eh, kamo sreće da ne znamo bolje, kamo sreće da nismo videli ono
pseto na delu, kako jede stopalo u patici kao što bi dete jelo viršlu u
zemički), i polazimo za njima unutra. Zgodno je biti nevidljiv, zar
ne? Posmatrati u božanskoj tišini. Još samo da ono što su naše
božanske oči videle nije bilo tako đavolski grozno! Ali to sada nije
važno. Kakvo je da je, u tome smo, i valja nam da produžimo svojim
poslom. Dan ne traje doveka, imaju običaj da kažu u ovom delu
sveta.

Ovde, u kuhinji u kući broj 16, sedi Fred Maršal, čija se
fotografija trenutno nalazi na postolju rezervisanom za Prodavca

meseca u Salonu poljoprivredne opreme Francuskog Okruga. Fred je
u tri od poslednje četiri godine bio proglašavan za Službenika godine
(Ted Golc je, tek da razbije monotoniju, pre dve godine nagradu dao
Otou Ajzmanu), i kada radi svoj posao niko toliko ne zrači šarmom i
uopšte dopadljivošću kao on. Hteli ste nešto lepo? Dame i gospodo,
predstavljamo vam Freda Maršala!

Ali gle', na licu mu nema onog samopouzdanog osmeha, a kosa,
uvek brižljivo očešljana, još nije videla četku. Umesto uobičajenih
ispeglanih svetlih pantalona i sportske košulje odeven je u 'najk' šorts
i majicu bez rukava. Na pultu ispred njega je primerak La Riviere
Herald-a, otvorenog na unutrašnje strane.

Fred je u poslednje vreme imao ličnih problema - tačnije Džudi,
njegova supruga, a njeno je i njegovo, kao što je rekao sveštenik kada
ih je venčavao - i ono što upravo čita ne pomaže mu da se oseti bolje.
Daleko od toga. Radi se o nastavku priče sa naslovne strane, a autor
je svima drago škrabalo, Vendel 'RIBAR I DALJE NA SLOBODI'
Grin.

Nastavak sadrži osnovni sažetak prva dva ubistva (Fred o njima
misli kao o Groznom i Odvratnom), i dok ga čita, Fred isteže prvo
levu pa desnu nogu, zagrevajući toliko bitne mišiće bedara
pripremajući se za jutarnje trčanje. Ima li veće suprotnosti iskliznuću
od jutarnjeg trčanja? Ili nečeg lepšeg? Postoji li nešto što bi moglo da
pokvari ovako divan početak dana?

Pa, ovako nešto, možda:
Snovi Džonija Irkenhema, prema njegovom ojađenom ocu, bili su
sasvim jednostavni. (Ojađeni otac, razmišlja Fred, istežući se i
zamišljajući svojeg sina, koji spava gore na spratu. Blagi Bože, ne
daj da budem ojađeni otac. Misli tako ne znajući, naravno, koliko će
to brzo postati.) "Džoni je želeo da bude astronaut", rekao je Džordž
Irkenhem, sa osmejkom koji mu je na trenutak ozario iscrpljeno lice.
"Kada nije gasio požare u vatrogasnoj službi Frenč Lendinga ili se
borio protiv zločina u Ligi pravednika Amerike."
Ovi nevini snovi okončali su se u košmaru koji ne možemo ni da
zamislimo. (Siguran sam da ćeš bar pokušati, razmišlja Fred,
započevši vežbu saginjanja.) Početkom ove nedelje, njegovo
raskomadano telo pronašao je Spenser Hodal iz Sentralije. Hodal,

referent za zajmove Prve državne zemljoradničke banke, došao je u
Frenč Lending da izvrši inspekciju napuštene farme Džona Elisona,
nastanjenog u susednom okrugu, i izvidi mogućnost ponovnog
zaposedanja. "Uopšte nisam želeo da budem tamo", rekao je Hodal
ovom izveštaču. "Ako nešto mrzim, to je gnjavaža sa izveštajima.
(Fred, koji poznaje Spensa Hodala, čisto sumnja da je upotrebio reč
'gnjavaža'.) A još manje sam to želeo pošto sam ušao u kokošinjac.
Sav je raskliman i trošan, i ostao bih napolju da nije bilo zujanja
pčela. Pomislio sam da unutra postoji košnica. Pčele su mi hobi, pa
sam bio radoznao. Bože mi pomozi, bio sam radoznao. Nadam se da
više nikada neću biti."

Ono što je pronašao u košnici bilo je telo sedmogodišnjeg Džona
Veslija Irkenhema. Leš je bio raskomadan, a delovi visili na lancima
sa trulih krovnih greda kokošinjca. Iako šef policije Dejl Gilbertson
odbija da to potvrdi ili porekne, pouzdani izvori u policiji La Riviera
tvrde da su bedra, torzo i butine bili izujedani -

Oo-kej, Fredu je dosta čitanja, svi napolje iz bazena. Sklapa
novine i gura ih niz pult sve do Gospodina Kafka. Pobogu, pa takve
stvari nikada nisu davali u novine kada je on bio klinja. I zašto Ribar,
za ime nebesko? Zašto svakom monstrumu moraju da prikače zvučni
nadimak, da tipa koji je sve ovo uradio pretvore u Bolesnika meseca?

Naravno, ništa se slično nije ni dešavalo kada je on bio Tajlerovih
godina, ali princip... prokleti princip iza cele stvari...

Fred završava dizanje na nožne prste, i podseća se da porazgovara
sa Tajlerom. Biće teže nego njihov razgovor o tome zašto mu se
stvarčica nekad ukruti, ali je apsolutno neophodno da ga obave.
Drugarski sistem, reći će Fred. Ovih dana moraš da se držiš drugara,
Taj. Neko vreme nema da lunjaš sam, o-kej?

Uprkos svemu, Fredu se pomisao da bi Taj mogao da bude ubijen
čini daleka i nemoguća; to je materijal za dokumentarne drame, ili
možda za film Vesa Krejvena. Nazovima ga Vrisak 4: Ribar. Čekaj,
zar nije već snimljen sličan film? Tip koji se šunja okolo u ribarskoj
pelerini i ubija tinejdžere kukom? Možda, ali ne klince, ne dečicu
kao što su Ejmi Sen Pjer i Džoni Irkenhem. Hriste Bože, svet je baš
otišao u majčinu.

Delovi tela obešeni na lance u polusrušenom kokošinjcu, to je ono
što ga u svemu progoni. Da li je to zaista moguće? Može li toga biti
ovde, baš ovde i sada u domovini Toma Sojera i Beki Tačer?

U redu, manimo sad to. Vreme je za trčanje.
Ali novine su se jutros možda malo zagubile, misli Fred,
podigavši ih sa pulta i savivši tako da podsećaju na debelu džepnu
knjigu (deo naslova ga, međutim, i dalje optužuje: RIBAR I DALJE
NA S). Možda su novine, šta ja znam, otišle pravac u staru dobru
kantu za đubre pored kuće.
Daaa, to je baš dobra ideja. Zato što Džudi u poslednje vreme nije
baš sasvim svoja, i samo joj trebaju nabudžene priče Vendela Grina o
Ribaru (bedra i torzo izujedani, i kad smo već kod toga, konobaru,
nek' mi secnu i jedno lepo, sočno parče butine.) Ona čita novinske
priče kao opsednuta, bez komentara, ali se Frediju ne sviđa način na
koji joj oči skaču okolo, niti oni drugi tikovi koje je pokupila:
opsesivno dodirivanje gornje usne jezikom, na primer... a nekoliko
puta, sve u poslednja dva ili tri dana, video je kako doseže jezikom
sve do ispod nosa, što je podvig koji bi smatrao nemogućim da ga
nije ponovo video prošle večeri, dok su trajale lokalne vesti. I sve
ranije odlazi na spavanje, a povremeno i govori u snu - neobične,
muljave reči koje uopšte ne zvuče kao da su na engleskom. Ponekad,
kada joj se Fred obrati, ne odgovara, već samo zuri u prazno,
raširenih očiju, neznatno pomerajući usne i gnječeći dlan o dlan (a na
nadlanicama su počele da se pojavljuju ogrebotine, iako redovno
skraćuje nokte).
Taj je takođe primetio majčine uvrnute navike. U subotu, dok su
njih dvojica ručali zajedno - Džudi je bila na spratu, u jednom od
svojih dugih dremeža, još jedna zgodna novotarija - dečak je
odjednom upitao, s neba pa u rebra: "Šta je sa mamom?"
"Taj, nije ništa..."
"Jeste! Tomi Erpter kaže da joj u poslednje nisu sve koze na
broju."
I da li je tada gotovo posegao preko paradajz-čorbe i toplih
sendviča sa kačkavaljem i ošamario sina? Svojeg jedinca? Starog
dobrog Taja, koji je samo bio zabrinut? Bože sačuvaj, jeste.

Napolju, na betonskoj stazi prema ulici, Fred počinje polako da
cupka u mestu, duboko udišući, puneći pluća kiseonikom koji će
uskoro početi da troši. Ovo mu je obično najbolji deo dana (osim
kada on i Džudi vode ljubav, a to je u poslednje vreme prava retkost.)
Voli taj osećaj - spoznaju - da put odatle može da ga odvede bilo
kuda, da bi mogao da ga započne u Libertivilu, a završi u Njujorku...
San Francisku... Bombaju... planinskim prevojima Nepala. Svaki
korak izvan doma poziv je svetu (možda čak i vaseljeni), i to je nešto
što Fred Maršal u potpunosti razume. Istina je da prodaje 'džon dir'
traktore 'kejs' motokultivatore, ali to ne znači da je operisan od
mašte. Kada su on i Džudi bili studenti na VU u Medisonu, prve
sastanke su provodili u kafiću odmah izvan studentskog naselja,
lokalu čiji su specijaliteti bili espreso, džez i poezija, a zvao se
Čokoladna Narukvica. Ne bi bilo nepošteno reći da su se zaljubili
jedno u drugo uz zvuke pijanaca koji su gnevno recitovali radove
Alena Ginsberga i Gerija Snajdera u jeftino, ali izuzetno glasno
ozvučenje kafića.

Fred još jednom duboko udiše i počinje da trči. Prolazom Robina
Huda do Deve Merien, gde usput maše Diku Pervisu. Dik, u kućnom
ogrtaču i papučama, upravo uzima dnevnu dozu Grinovih mračnih
proročanstava sa kućnog praga. Potom skreće u Avalon, sada već
malo brže, pokazujući jutru pete.

Ali ne može pa ne može da pobegne brigama.
Džudi, Džudi, Džudi, razmišlja glasom Kerija Granta (mala, već
odavno izlizana šala sa ljubavlju njegovog života).
Te stvari koje bunca dok spava. Taj način na koji joj pogled skače
sa predmeta na predmeta. I da ne zaboravimo onu priliku (pre samo
tri dana) kada je pošao za njom u kuhinju i kada je video da nije tamo
- pokazalo se da je iza njega, silazila je niz stepenice, pri čemu je
način na koji je to uspela da uradi bio manje važan nego razlog zbog
kojeg je to učinila, da se iskrade na sporedna vrata, obiđe oko kuće i
bučno upadne na prednja (pošto je samo tako moglo da bude; nije
mogao da smisli drugi način). Pa to neprestano poigravanje jezikom.
Fredi zna kakvi su to znaci: Džudi se ponaša kao žena koju nešto
užasno plaši. Ovo je počelo pre ubistva Ejmi Sen Pjer, tako da ne
može biti zbog Ribara, ili bar ne samo zbog Ribara.

A tu je i druga, mnogo ozbiljnija stvar. Do pre nekoliko nedelja,
Fred bi vam rekao da njegova žena nema nijednu plašljivu koščicu u
telu. Jeste visoka metar i šezdeset i kusur ('Pa ti srećo nisi duža od
minuta', bio je komentar Fredove bake kada je prvi put videla
njegovu buduću), ali ima lavovsko srce, srce vikinškog ratnika. To
nije kenjaža, naduvavanje, ili poetsko ulepšavanje; za Freda je to
suva istina, i upravo je kontrast između onoga što je oduvek znao i
onoga što sada vidi stvar koja ga najviše plaši.

Iz Avalona utrčava u Kamelot, prešavši raskrsnicu ne pazeći na
saobraćaj, mnogo brže nego obično, gotovo sprintujući umesto da
trčkara. Setio se nečega što se dogodilo otprilike meseca dana pošto
su njih dvoje počeli da izlaze.

***
Otišli su, kao i obično, do Čokoladne narukvice, ali ovaj put
popodne, da slušaju jedan zaista dobar džez kvartet. Što ne znači da
su se ubili od slušanja, priseća se Fred; veći deo vremena je pričao
Džudi kako mu se ne mili što je na Koledžu poljoprivrednih i
prirodnih nauka (Mu-U, kako su ga zvali nadobudni studenti
Književnosti i društvenih nauka), i kako ga nervira neizgovoreno
ubeđenje porodice da će se po završetku studija vratiti kući i pomoći
Filu da vodi porodično imanje u Frenč Lendingu. Pomisao da
provede život upregnut pored Fila izazivala je kod Freda teške
napade depresije.

A šta bi zapravo voleo? upitala ga je Džudi. Držala ga za ruku na
stolu, u posudi od obojenog stakla gorela je sveća, a sastav je svirao
slatku melodiciju pod naslovom 'Za tebe ću uvek biti tu'.

Ne znam, Džud, rekao je, ali znam da bi trebalo da budem na
Poslovnoj administraciji, a ne na Mu-U-u. Mnogo bolje prodajem
nego što sadim.

Pa što onda ne pređeš?
Zato što moja porodica smatra -
Tvoja porodica neće živeti tvoj život, Frede - već ti.
Priča ništa ne košta, seća se da je pomislio, ali se kasnije, u
povratku u naselje, nešto dogodilo, nešto toliko neverovatno i izvan
njegovog poimanja života da ga i dan-danas, trinaest godina kasnije,
ispunjava čuđenjem.

Još su razgovarali o njegovoj i njihovoj zajedničkoj budućnosti
(pristala bih da budem žena farmera, ali samo ako moj muž zaista
želi da bude farmer). Bili su duboko zaneti pričom. Puštali su da ih
noge nose, ne obraćajući naročito pažnju gde se nalaze. Tada je, na
raskršću ulica Stejt i Goram, njihov razgovor prekinula škripa
kočnica i snažan metalni tresak. Fred i Džudi su se osvrnuli u
ugledali Dodžov kamionet koji je upravo upetljao branik sa branikom
starog Fordovog kombija.

Iz kombija, koji je očigledno prošišao pored znaka za
zaustavljanje na ćošku Gorama, izašao je sredovečni muškarac u
jednako sredovečnom smeđem odelu. Izgledao je preplašeno i
uzdrmano, i Fred je pomislio da ima jak razlog za to; čovek koji je
išao iz pravca pikapa prema njemu bio je mlad, teške građe (Fred je
naročito zapamtio trbuh koji mu se prelivao preko pojasa farmerki), i
u ruci je nosio ćuskiju. Budalo ćorava! dreknuo je Mladi Teškaš.
Vidi š'a si mi uradio sa kamionom! To je kamion mog tate, govnaru
sjebani!

Sredovečni je počeo da uzmiče, sa strahom u očima, podignutih
ruku, dok je Fred posmatrao, opčinjeno, sa pločnika ispred
'Rikmanovog alata', misleći, a ne, gospodine, to ti nije baš pametno.
Protiv tipova kao što je ovaj ne smeš da uzmičeš, već da kreneš na
njega, jednako besno kao on. Ovako ga ohrabruješ - zar ne vidiš da
ga ohrabruješ? Bio je toliko zanesen da nije primetio da Džudina
šaka više nije u njegovoj, osluškujući sa bolnim predosećanjem
Gospodina Sredovečnog kako muca, i dalje uzmičući, kako mu je
žao... on je za sve kriv, nije gledao, nije razmišljao... treba ga u
zatvor... na lečenje... neka policija uzme izjave...

A Mladi Teškaš je za to vreme išao prema njemu, lupkajući
krajem ćuskije po dlanu druge ruke, uopšte ga ne slušajući. Ovde se
više nije radilo o osiguranju ili odšteti; ovde se radilo o tome da ga je
Gospodin Sredovečni na smrt preplašio dok je vozio kamion i gledao
svoja posla i slušao Džonija 'Nadnicu' kako peva "Nos'te se i ti i tvoj
pos'o". Mladi Teškaš je nameravao da sam naplati nadnicu za to što
se usrao od straha i dobro se ugruvao za volanom... nije mogao da
odoli, jer ga je miris onog drugog izazivao, taj žuti mokraćni miris
straha i bespomoćnosti. Bio je to slučaj zeca i seoskog džukca, s tim

što zec više nije kuda da uzmakne; Gospodin Sredovečni našao se
pritešnjen uz krilo kombija, i svakog trenutka je mogla da počne da
zviždi ćuskija, i da prska krv.

Nije, međutim, bilo ni udaraca ni krvi, jer se tamo odjednom
stvorila Džudi Dilua, ne duža od minuta ali stojeći između njih
dvojice i neustrašivo gledajući uvis, u zajapureno lice Mladog
Teškaša.

Fred je zatreptao, pitajući se kako se, pobogu, našla tamo tako
brzo. (Mnogo kasnije, osećaće se isto kao onom prilikom kada je
pošao za njom u kuhinju samo da bi zatim čuo lupkanje njenih nogu
na stepenicama iza sebe.) I šta se tada dogodilo? Tada je Džudi
pljesnula Mladog Teškaša po mišici! Pljes! po mesnatom bicepsu,
ostavivši beli otisak dlana na pegavom, suncem opaljenom mesu
iznad rukava čovekove pocepane plave majice. Fred je gledao, ali
nije mogao da poveruje.

Prestanite! viknula je Džudi u iznenađeno, već pomalo
usplahireno lice Mladog Teškaša. Baci to! Ne budi glup! 'Oćeš da
završiš u zatvoru zbog sedamsto dolara limarije? Spusti to! Priberi
se, momčino! Spusti... to... DOLE!

Usledio je sekund u toku koga je Fred bio prilično siguran da će
Mladi Teškaš zaista da spusti ćuskiju, ali na glavu njegove slatke
male devojke. Džudi, međutim, nije ustuknula; zurila je u oči
mladića sa ćuskijom, koji je bio bar tridesetak centimetara viši i
stotinak kila teži od nje. Od nje se tog dana nije širio nikakav
mokraćni vonj straha, niti je jezikom nervozno dodirivala gornju
usnu ili pokušavala da dosegne nos; njen vatreni pogled bio je
nepokolebljiv.

Trenutak kasnije, Mladi Teškaš je spustio gvožđe.
Fred nije bio svestan da se oko njega okupio svet dok nije čuo
spontani aplauz možda tridesetak posmatrača. Pridružio im se, nikada
ponosniji na nju nego u tom trenutku. Na Džudinom licu se tek tada
pojavio izraz zbunjenosti. Zbunjena ili ne, ostala je na mestu.
Naterala ih je da se približe jedan drugom, povukavši Gospodina
Sredovečnog napred za mišicu, i primorala ih da se rukuju. Kada je
konačno stigla policija, Mladi Teškaš i Gospodin Sredovečni sedeli

su jedan do drugog na ivici pločnika, proučavajući polise osiguranja.
Slučaj rešen.

Fred i Džudi nastavili su šetnju prema naselju, ponovo se
uhvativši za ruke. Prešli su dva bloka zgrada pre nego što je Fred
smogao snage da progovori. Je li to bilo zbog strahopoštovanja
prema njoj? Sada pretpostavlja da jeste. Konačno se oglasio: Ono je
bilo neverovatno.

Nelagodno ga je okrznula pogledom, sa nesigurnim osmejkom.
Nije, odgovorila je. Ja bih to nazvala dobrom voljom. Videla sam da
je taj momak spreman da pošalje sebe u zatvor. Nisam želela da se to
dogodi. Ili da onaj drugi bude povređen.

Ovo poslednje je dodala kao usputnu pomisao, i Fred je po prvi
put osetio ne samo njenu odvažnost, već i njeno junačko vikinško
srce. Bila je zapravo na strani Mladog Teškaša, zato što... pa, zato što
se onaj drugi uplašio.

I nisi se ni malo brinula? upitao ju je. Bio je i dalje toliko
ošamućen onim što je video da mu nije palo na pamet - još - da bi
trebalo da se oseća bar pomalo postiđeno; na kraju krajeva, njegova
devojka je bila ta koja se umešala umesto njega, a to uopšte nije bilo
po Svetom pismu Holivudovom. Nisi se plašila da bi tip u žestini
trenutka mogao da potegne gvožđem na tebe?

Džudin pogled postade iznenađen. Nije mi palo na pamet, rekla je.
***

Kamelot naposletku izbija na ulicu Čejs, odakle se u vedrim danima
kao što je ovaj vidi lep plavi odsjaj Misisipija, ali Fred ne ide tako
daleko. Na vrhu Liberti Hajtsa okreće i trči nazad putem kojim je
došao, u majici već natopljenoj znojem. Trčanje obično čini da se
oseti bolje, ali ne i danas, baš još ne. Neustrašiva Džudi iz onog
popodneva na uglu Stejta i Gorama toliko odudara od često rasejane
Džudi nemirnog pogleda koja živi u njegovoj kući - dremljive Džudi
koja trlja dlanove - da je Fred morao da razgovara sa Petom Skardom
o tome. To se dogodilo juče, kada je doca navratio do Golca da
pogleda modele kosilica za travu koji mogu da se voze.

Fred mu je pokazao po jednog 'dira' i 'hondu', upitao za porodicu,
a onda postavio pitanje (ležerno, nadao se): Hej, doco, recider mi

nešto - misliš da je moguće da čovek tek tako odlepi? Mislim, onako
bez najave?

Skarda mu je uputio oštriji pogled nego što se nadao. Govorimo li
o odrasloj osobi ili maloletniku, Frede?

Pa, ne govorimo ni o kome određenom, nego uopšte. Glasan,
srdačan smeh - neubedljiv čak i za Fredove uši, a sudeći po pogledu
Peta Skarde, neubedljiv i za njega. Nisam mislio ni na koga. Ali
recimo, čisto kao hipotetički slučaj, da se radi o odrasloj osobi.

Skarda se malo zamislio, pa odmahnuo glavom. U medicini ima
malo određenih stvari, a u psihijatriji još manje. Imajući to u vidu,
moram da kažem da smatram malo verovatnim da neko 'tek tako
odlepi'. To može da bude prilično brz proces, ali je ipak proces.
Slušamo ljude kako kažu 'Taj i taj samo puk'o', ali se to retko dešava.
Mentalni poremećaj - neurotično ili psihotično ponašanje - ne nastaje
preko noći, i obično mu prethode znaci. Kako ti je mama ovih dana,
Frede?

Mama? O, pa, hvala, dobro je. K'o avion.
A Džudi?
Trebao mu je trenutak dok nije namestio kez, ali je, kad mu je
konačno uspelo, bio od uva do uva. Širok i blistav. Džudi? I ona je
k'o avion, doco. Dobra mi je. Pravi zmaj.
Kako da ne. Pravi zmaj. Samo što pokazuje par znakova, ali to
nije ništa.
Možda će proći, razmišlja on. Možda su konačno proradili dobri
stari endorfini; ova pomisao mu se odjednom čini najprihvatljivija.
Optimizam je mnogo prirodnije stanje duha za Freda, koji ne veruje
u iskliznuće, i na licu mu se pojavljuje osmejak - prvi ovog jutra.
Možda će znaci da nestanu. Možda će to što ne valja kod nje da se
izduva onako brzo kao što se pojavilo. Možda je čak ono nešto
menstrualno. Kao onaj PMS.
Bože, kakvo olakšanje, ako se radi samo o tome! U
međuvremenu, treba misliti na Taja. Mora pod hitno da popriča sa
Tajem o drugarskom sistemu, jer iako ne veruje u ono što se čini da
Vendel Grin pokušava da nagovesti, da se duh slavnog ljudoždera i
monstruma sa početka veka, Alberta Fiša1, iz nekog razloga

1 fish, eng. - riba, otuda asocijacija za nadimak Ribar

povampirio ovde u oblasti Kuli, neko očigledno vreba tamo napolju,
neko ko je ubio dvoje dece i uradio neke stvari sa telima koje čovek
ne može ni da pomene (ako nije Vendel Grin, čini se).

Bedra, torzo i butine izujedani, razmišlja Fred, i počinje da trči
brže, iako je već počelo da ga žiga sa strane. Ali nije zgoreg ponoviti:
ne veruje da ti užasi mogu stvarno da dotaknu njegovog sina, i ne
vidi na koji bi način mogli da budu povezani sa Džudinim stanjem,
budući da su čudne pojave kod nje počele dok je Ejmi Sen Pjer još
bila živa, kao i Džoni Irkenhem, i spokojno se igrali u dvorištima iza
svojih kuća.

Možda ovo, možda ono... ali dosta sa Fredom i njegovim brigama,
u redu? Uzdignimo se iz zabrinute unutrašnjosti njegove glave i
potecimo ispred njega do kuće broj 16 u Prolazu Robina Huda -
pravo na izvor onoga što ga muči.

***
Prozor spavaće sobe supružnika na spratu je otvoren, a mreža nije
nikakav problem za nas; provlačimo se unutra, sa povetarcem i prvim
zvucima dana koji se budi.

Zvuci buđenja Frenč Lendinga ne bude i Džudi Maršal. A ne,
braćo, ta zuri u tamu još od tri, motreći na ko zna šta u senkama,
pobegavši od snova previše strašnih da bi bili upamćeni. Seća se,
ipak, ponečega iz njih, iako to ne želi.

"Opet sam videla oko", objašnjava praznoj sobi. Jezik joj puzi iz
usta, i pošto nema Freda da je gleda (zna da je gleda, to što je
opsednuta ne znači da je glupa), ne samo što dodiruje spoj gornje
usne i nosa, već ga sočno liže, isto kao što pas oblizuje zube pošto se
najede ostataka ručka. "Crveno oko. Njegovo oko. Oko Kralja."

Gleda u senke krošanja napolju. Igraju na tavanici, tvoreći obličja
i lica, lica i obličja.

"Oko Kralja", ponavlja, i sada počinje ono sa šakama: trlja ih i
gnječi i uvrće i kopa noktima. "Abbalah! Munshun! Eno Kralja u
njegovoj Kuli, jede meda i 'leba! A u podrumu Kostolomci, prave
zlata kol'ko god treba!"

Vrti glavom sa jedne na drugu stranu. O, ti glasovi dolaze iz tame,
i ponekad se budi sa gorućom vizijom iza očiju, vizijom neizmerne
kule koja se diže u nebo iz polja ruža. Iz polja krvi. Tada počinje

priča, buncanje, propoved, reči koje ne razume i ne kontroliše, bujica
engleskog i nedođijskog.

"Tap tap tapkaju", izgovara. "Maleni tapkaju na krvavim
nožicama... o Bože, hoće li ovo ikada prestati?"

Jezik joj se iskrada i liže vrh nosa; nozdrve su joj na trenutak
začepljene sopstvenom pljuvačkm, i u glavi joj buči

- Abbalah, Abbalah-doon, Can-tah Abbalah -
tim strašnim tuđinskim rečima, tim užasnim sabijenim slikama
Kule i vatrenih pećina ispod nje, pećina kroz koje maleni tapkaju na
krvavim nožicama. Njen um se muči sa njima, i postoji samo jedna
stvar koja može da ih zaustavi, samo jedan put do olakšanja.
Džudi Maršal se uspravlja u sedeći položaj. Na stočiću pored nje
je svetiljka, primerak najnovijeg romana Džona Grišama, blok sa
ceduljama (rođendanski poklon od Taja, svaki list ima zaglavlje
OPET MI NEŠTO SJAJNO PALO NA PAMET!), i hemijska olovka
sa natpisom LA RIVIERE SHERATON.
Džudi uzima olovku i počinje da piše po gornjem listu.
Nema Abalaha nema Abalah-duna nema Kule nema Kostolomaca
nema Grimiznog Kralja samo snovi to su samo snovi
Ovo je dovoljno, ali i olovke su staze u neznano, i pre nego što
uspeva da odvoji vrh od rođendanskog bloka, ova ispisuje još jedan
red:
Crna Kuća je kapija do Abalaha ulaz u pakao Šeol Manšan svi ti
svetovi i duhovi
Dosta! Bože milostivi Bože, dosta je! A šta ako sve to počne da
dobija smisao?
Baca hemijsku na sto, gde se kotrlja do postolja svetiljke i
zaustavlja. Onda otkida list iz bloka, gužva je i trpa u usta. Besno
žvaće, ne kidajući hartiju ali je natapajući pljuvačkom, i guta. Gužva
joj na jedan strašan trenutak zastaje u grlu, a onda ipak prolazi. Reči i
svetovi se povlače, i Džudi pada nazad na jastuke, izmoždena. Lice
joj je bledo i znojavo, oči narasle od neprolivenih suza, ali nemirne
senke na tavanici više ne podsećaju na lica - lica dece koja tapkaju,
pacove u rupama, lisice u jazbinama, oko Koralja, Abbalah-Abbalah-
doon! Sada su to samo senke krošanja. A ona je Džudi Diloa Maršal,
Fredova supruga i Tajova majka. Ovo je Libertivil, ovo je Frenč

Lending, ovo je Francuski okrug, ovo je Viskonsin, ovo je Amerika,
ovo je Severna hemisfera, ovo je svet, i ne postoji drugi svet osim
ovog. Neka to bude istina.

Oh Bože, daj da to bude istina.
Oči joj se sklapaju, i dok konačno zapada u san klizimo preko
sobe prema vratima, ali pre nego što stižemo do njih, Džudi Maršal
izgovara još nešto - izgovara to dok prelazi granicu jave i sna.
"Bernsajd nije tvoje pravo ime. Gde je tvoja jazbina?"
Vrata spavaće sobe su zatvorena i zato prolazimo kroz
ključaonicu, prolazimo kao uzdah. Plovimo kroz hodnik, pored slika
Džudine i Fredove porodice, uključujući i fotografiju porodičnog
imanja Maršalovih, gde su Fred i Džudi proveli jedan grozan ali
blagosloveno kratak period malo pošto su se venčali. 'Oš da čuješ
dobar savet? Ne pominji Fredovog brata Fila pred Džudi Maršal. Ne
izazivaj je da krene, kao što bi Džordž Redban nesumnjivo rekao.
Na vratima na kraju hodnika nema ključaonice, pa klizimo ispod
njih kao telegram i prolazimo u sobu koju odmah prepoznajemo kao
dečačku: to nam odmah kazuju pomešani mirisi znojem natopljenih
čarapa i mirišljavog ulja za stopala. Soba je mala, ali izgleda veća od
Fredove i Džudine, verovatno zato što ne vonja na nespokojstvo. Na
zidovima su slike Šejkila O'Nila, Džeromija Bernica, prošlogodišnjeg
tima Milvoki Baksa... i Tajlerovog idola, Marka Megvajera.
Megvajer igra za Kardse, a Kardsi nisu naši, ali šta sad, ni Pivari nisu
bog zna kakva konkurencija. Pivari su u Američkoj ligi služili kao
otirač, što su i sada, u Nacionalnoj. A Megvajer... pa on je ipak heroj,
zar ne? Snažan je, skroman i ume da pogodi loptu i pošalje je u drugo
selo. Čak i Tajlerov tata, koji navija isključivo za timove iz
Viskonsina, smatra da je Megvajer nešto posebno. 'Najbolji udarač u
istoriji igre', nazvao ga je posle sezone u kojoj je postigao
sedamdeset home run-ova, i Tajler, iako je tog znamenitog leta još
bio maltene u pelenama, nikada to nije zaboravio.
Na zidu sobe ovog dečačića koji će uskoro postati Ribareva
četvrta žrtva (da, već postoji treća, kao što smo videli), na počasnom
mestu naspram uzglavlja postelje, nalazi se poster koji prikazuje
veliki mračni zamak na kraju dugačke i maglovite doline. Na dnu
ovog postera, koji je zalepljen selotejpom na zid (njegova mama

apsolutno zabranjuje čiode), krupnim zelenim slovima piše NAZAD
U STARU DOMAJU. Taj razmišlja o tome da skine poster, tek
toliko da odseče natpis. Ionako mu se nije svideo zato što ga zanima
bilo šta irsko; njemu ta slika šapuće o nekom drugom mestu, nekom
sasvim Drugom Mestu. Liči mu na fotografiju nekog čudesnog
mitskog kraljevstva gde bi još moglo biti jednoroga u šumama i
zmajeva u pećinama. Koga briga za Irsku, ili za Harija Potera, kad
smo već kod toga? Hogvorts je dobar za letnja popodneva, ali ovaj
zamak se nalazi Kraljevstvu Negde Drugde. To je prva stvar koju
Tajler Maršal vidi svakog jutra i poslednja uveče, jer je baš tako hteo.

Leži sklupčan na boku u boksericama, živi zarez sa umršenom
tamnoplavom kosom i palcem u blizini usta, zapravo samo
centimetar ili dva od toga da mu bude u ustima. Sanja... vidimo kako
mu se očne jabučice pomeraju ispod zatvorenih kapaka. Usne mu se
miču... nešto šapuće... Abalah? Šapuće li on to majčinu reč? Svakako
da ne, pa ipak...

Naginjemo se da oslušnemo, ali pre nego što išta čujemo,
uključuje se elektronsko kolo u Tajlerovom šmekerski crvenom
radio-satu i sobu odjednom ispunjava glas Džordža Redbana,
prizivajući Tajlera iz snova koji protiču ispod te čupave strehe.

"Navijači, slušaj' 'vamo, kol'ko sam puta mor'o ovo da vam
ponovim? Ko ne zna za salone nameštaja braće Henrajd u Frenč
Lendingu i Sentraliji, taj ne zna šta je nameštaj. Tako je, govorim o
braći Henrajd, i srcu Kolonijalne Slave. Komplet dnevne sobe
trpezarije spavaće sobe, čuvena imena koja poznajete i verujete im,
k'o što su La-Z-Boj, Breton Vuds i Mushed, ČAK I SLEPAC VIDI
DA BRAĆA HENRAJD ZNAČE KVALITET!"

Taj Maršal se smeje pre nego što je pošteno otvorio oči. Obožava
Džordža Redbana; Džordž je haos.

I odmah, ne menjajući brzinu iz reklame: "Inače, živi nismo da
počne Pivarski Tulum, zar ne? Šibnite mi dopisnicu sa imenom,
adresom i el telefono, važi? Nadam se da 'oćete, jer se konkurs
zatvara u ponoć. Ako zakasnite... zalim slucaj, blale!"

Taj ponovo sklapa oči i tri puta bezvučno ponavlja istu reč: sranje,
sranje, sranje. Zaboravio je da učestvuje, i sada mu preostaje samo da

se nada da se njegov tata (koji zna koliko njegov sin ume da bude
zaboravan) setio da pošalje dopisnicu umesto njega.

"Glavna nagrada?" govori Džordž. "SAMO šansa da vi, ili mlada
osoba po vašem izboru, nastupite kao udarač ili udaračica Pivara
tokom cele serije u Sinsinatiju. SAMO šansa da osvojite potpisanu
palicu Ričija Seksona, BATINU u kojoj se kriju MUNJE! Da ne
pominjem pedeset tri slobodna mesta na prvoj bazi pored mene,
Džordža Redbana, Putujućeg Zdanja Bezbolskog Sveznanja Okruga
Kuli. ALI ZAŠTO VAM SVE OVO GOVORIM? Ako ste zakasnili,
ispali ste. Slučaj zaključen, kraj utakmice, zakopčaj šlic! Ah da,
znam zašto - da vas još jednom podsetim da budete pored radija ako
u petak pročitam VAŠE ime!"

Taj ječi. Postoje samo dve šanse da Džordž pročita njegovo ime
na radiju: ovolicka i nikakva. Nije mu toliko stalo da bude udarač, da
nosi široki dres Pivara i trčkara okolo pred publikom u Milerovom
Parku, koliko da osvoji palicu Ričija Seksona, batinu punu munja...
zar to ne bi bilo bogovski?

Tajler se prevrće iz kreveta, njuši majicu od juče, baca je u stranu
i vadi drugu iz fioke. Tata ga nekad pita zašto navija sat da zvoni
tako rano - pa letnji je rasput, zar ne? - a Tajler nikako ne uspeva da
mu objasni da je svaki dan važan, naročito oni topli i sunčani i bez
obaveza. To je kao da ga neki glasić iznutra opominje da ne protraći
ni jedan jedini minut, jer vreme leti.

Džordž Redban izgovara nešto što rasteruje maglu sna iz
Tajlerove glave - kao da ga je pljusnuo hladnom vodom. "Nego,
Kuli, da pričamo malo o Ribaru?"

Tajler zastaje, a niz mišice i leđa mili mu nekakva jeza nalik na
usamljenog mrava. Ribar. Neki ludak koji ubija decu... i jede ih? Pa,
čuo je da se tako priča, uglavnom od starije dece na igralištu za
bezbol ili u Sportskom centru, ali ko bi mogao da radi tako odvratne
stvari? Jesti ljude, bljak!

Džordžov glas postaje tiši. "Sada ću vam odati malu tajnu, zato
pažljivo slušajte vašeg ujka-Džordža." Tajler seda na krevet, držeći
patike za pertle i pažljivo slušajući svojeg ujka-Džordža, kao što mu
je rečeno. Neobično mu je što Džordž Redban govori o temi koja je
tako... nesportska, ali veruje u svaku njegovu reč. Zar Džordž