Stephen King&Piter Straub-Crna kuca

Bernsajdu, dodiruje istinskog Ribara, gospodina Manšana, nekada
znanog kao Ponedeljko, baš u trenutku kada Berni kuca u staklo.
Gospodin Manšan oseća oseća kako mu laka struja hladnog vazduha
nadima pluća poput upozorenja, i ledi se od besa i mržnje prema
ovom uljezu; Čarls Bernsajd, koji ne zna ništa o nečemu što se zove
d'yamba i zato ne može ni da ga mrzi, prima ovu emociju svoga
gospodara i seća se kada je onomad u Čikagu dečak koji je trebalo da
bude mrtav ispuzao iz platnene vreće i natopio zadnje sedište
njegovog automobila optužujućom krvlju. Prokleto optužujućom
krvlju, supstancom koja je nastavila ga mu se ruga dugo pošto je
izbrisao njene vidljive tragove. Ali Henrija Lejdena, od koga smo
započeli ovo ređanje, ne pohode ni blagoslov ni bes; ono što dotiče
Henrija jeste neka vrsta svevideće jasnoće.

Rodine posete, sada to shvata, bile su isključivo proizvod njegove
usamljenosti. Jedina stvar koju je čuo dok se peo uz stepenice bila je
njegova neprolazna čežnja za pokojnom ženom. Biće koje stoji sa
one strana vrata studija jeste onaj užasni starac iz Makstonovog
doma, koji namerava sa njim da uradi isto što je uradio sa troje dece.
Ko bi drugi došao u ovaj sat da kuca na prozor studija? Dejl ne bi,
niti Džek, a ponajmanje Elvina Morton. Svi drugi bi ostali napolju i
zvonili na vrata.

Henriju ne treba više od nekoliko sekundi da razmotri mogućnosti
i razradi neku vrstu plana. Pretpostavlja da je brži i jači od Ribara,
koji zvuči kao čovek koji se bliži osamdesetoj; osim toga, Ribar
verovatno ne sluti da njegova žrtva zna ko je on. Da bi što bolje
iskoristio situaciju, Henri mora da izgleda iznenađeno ali prijateljski,
kao da je jednostavno radoznao u vezi svojeg posetioca. Onog
trenutka kada otvori vrata studija, koja je, nažalost, ostavio
otključana, moraće da deluje brzo i odlučno.

Jesmo li spremni za to? pita se, i razmišlja: Bolje bi bilo da jesmo.
Da li je uključeno svetlo? Nije; pošto je očekivao da će biti sam,
nije se baktao nepotrebnim poslom da ga uključuje. Pitanje zato treba
da glasi: koliko se smračilo napolju? Možda još nije dovoljno - da je
prošao sat više, mogao bi potpuno neopažen da prođe kroz kuću i
umakne na sporedna vrata. Izgledi mu trenutno nisu veći od pola-

pola, ali sunce već tone iza kuće, i svaki sekund odlaganja kupuje mu
malo više tame u dnevnoj sobi i kuhinji.

Prošlo je možda dve sekunde otkako je prilika koja vreba zakucala
na prozor, i Henri, koji je sačuvao spokojno držanje nekoga ko nije
čuo zvuk koji je načinio njegov posetilac, više ne može da
odugovlači. Pretvarajući se da je izgubljen u mislima, jednom rukom
hvata postolje teške figure koju je pre nekoliko godina dobio kao
nagradu za Kvalitet Radijskog Izvođenja i preuzeo u odsustvu
Džordža Redbana, a drugom iz plitke činije pred sobom uzima
skakavac koji je neki obožavalac ostavio u studiju univerzitetskog
radija na poklon Viskonsinskom Pacovu. Henri taj nož koristi za
otvaranje celofanskog omota na kutijama sa CD-ima, a pre nekog
vremena, da bi nečim zaposlio ruke, naučio je da ga oštri. Sa
uvučenim sečivom, nož podseća na neobično, pljosnato penkalo. Dva
oružja su bolje nego jedno, razmišlja, naročito ako tvoj protivnik
veruje da je ono drugo bezopasno.

Sada je prošlo već četiri sekunde otkako se na prozoru pored njega
začulo kucanje, i u međuvremenu su Berni i gospodin Manšan, svaki
na svoj način, postali znatno nestrpljiviji. Gospodin Manšan se sa
odvratnošću stresa od nagoveštaja reči d'yamba koja je donekle
pokvarila inače razveseljavajuću scenu. Njeno javljanje može da
znači samo jedno, da je neko blizak slepcu uspeo dovoljno da se
približi Crnoj kući da okusi otrove njenog krvožednog čuvara. To
opet znači da omrznuti Džek Sojer sada zna za postojanje Crne kuće i
namerava da probije njenu odbranu. Vreme je da unište slepca i vrate
se kući.

Berni je svestan samo haotične mešavine mržnje i emocije
iznenađujuće slične strahu koja dolazi od njegovog gospodara. Berni
oseća bes zbog toga što je Henri Lejden prisvojio njegov glas, jer zna
da to predstavlja pretnju; još snažnije od ovog samoodbrambenog
impulsa oseća čežnju za prostim ali dubokim užitkom krvoprolića.
Kada iskasapi Henrija Lejdena, Čarls Bernsajd želi da uzme još
jednu žrtvu pre nego što skoči do Crne kuće i uđe u carstvo o kome
misli kao o Šeolu.

Krupni, kvrgavi zglobovi njegove šake još jednom kucaju na
staklo.

Henri okreće glavu prema prozoru u besprekornoj imitaciji
umerene iznenađenosti. "Učinilo mi se da je neko tu. Ko je to?...
Hajde, oglasi se." Pomera prekidač i govori u mikrofon: "Ako i jeste
nešto rekli, nisam vas čuo. Dajte mi sekund ili dva da se organizujem
ovde, i odmah izlazim." Ponovo se okreće napred i naginje preko
stola. Levom rukom kao da odsutno dodiruje svoju lepu nagradu;
desna nije na vidiku. Henri izgleda kao da je nečim duboko
zaokupljen. Istina je da osluškuje kako nikad u životu nije
osluškivao.

Čuje kako se ručka na vratima studija sa čudesnom sporošću
okreće u smeru kazaljke na satu. Vrata se sa šapatom otvaraju, za
centimetar, dva, tri. Studio se puni napadnim cvetnim mirisom 'Mog
greha', koji kao da oblaže, tankim hemijskim filmom, mikrofon,
kutije sa trakom, potenciometre i Henrijev namerno izloženi potiljak.
Đon, po zvuku bi se reklo plišane papuče, meko šuška preko poda.
Henri čvršće steže oružje i čeka zvuk koji će biti signal da se
pokrene. Čuje još jedan gotovo bešumni korak, zatim još jedan, i zna
da mu je Ribar iza leđa. I sam nosi nekakvo oružje, nešto što seče
izmaglicu parfema i ima miris travnjaka ispred kuće i glatkoću
mašinskog ulja. Ne može da odredi šta je to, ali mu kretanje vazduha
govori da je teže od noža. To čak i slepac može da vidi. Nezgrapnost
sa kojom Ribar pravi sledeći pritajeni korak ukazuje da matori obema
rukama drži oružje.

U Henrijevom umu se formirala slika, prema kojoj njegov
protivnik stoji iza njega, spreman da napadne, i toj slici sada dodaje
ispružene, podignute ruke. Ruke koje drže instrument nalik na
baštovanske makaze. Henri i sam ima oružje, od kojeg je najbolje
iznenađenje, ali iznenađenje mora da bude dobro tempirano da bi
uspelo. U stvari, ako želi da izbegne brzu i krvavu smrt, moraće da
bude savršeno. Spušta glavu još niže, i čeka signal. Čudi se svojem
miru.

Čoveku koji stoji, nevidljiv, sa predmetom nalik na baštovanske
makaze ili teške krojačke makaze u rukama iza svoje žrtve koja sedi,
treba ceo sekund da ispravi leđa i podigne ruke ne bi li mu zamah
naniže imao najveću moguću snagu. U tom pokretu će mu se odeća
pomeriti na telu. Materijal će kliznuti preko kože; jedna tekstura će

se možda očešati o drugu; možda će mu zaškripati kajiš. Čuće se
udisaj. Običan čovek bi čuo tek ponešto od ovih upozoravajućih
šumova, ali Henri Lejden može da se pouzda da će ih čuti sve.

To se najzad i dešava. Materijal se trlja o kožu i šušti sam od sebe;
u Bernijeve nozdrve šišteći ulazi vazduh. Henri smesta gura stolicu
unazad i u istom pokretu se okreće i zamahuje figurom prema svojem
napadaču koji stoji. Uspelo je! Oseća kako mu potres udarca struji
kroz ruku i čuje stenjanje od prepasti i bola. Miris 'Mog greha' mu
puni nozdrve. Ivica stolice ga udara u kolena. Pritiska dugme na
skakavcu, oseća kako iskače dugačko sečivo, i gura ga napred. Nož
se zabada u mesto. Sa razdaljine od dvadesetak centimetara od
njegovog lica dolazi pomamni vrisak. Henri ponovo zamahuje
figurom prema napadaču, a onda izvlači nož i ponovo bode. Mršave
ruke mu se obavijaju oko vrata i ramena, ispunjavajući ga
odvratnošću, a u lice mu duva smrdljiv dah.

Primećuje da je povređen, jer mu se na levoj strani leđa javlja bol
koji je oštar na površini i tup u dubini. Proklete makaze za živicu,
razmišlja, i ponovo bode nožem. Ovaj put probada samo vazduh.
Prsti mu se divljački stežu oko lakta, a druga ruka ga hvata za rame.
Ruke ga vuku napred, i da bi ostao na nogama oslanja se kolenom o
sedište stolice. Dugački nos sudara se sa njegovim, i pomera mu
naočare za sunce. Od onoga što sledi pripada mu muka: dva reda
zuba nalik na slomljene školjke sklapaju mu se na obrazu i progrizaju
kožu. Niz lice mu teče krv. Redovi zuba se sklapaju i otkidaju ovalni
komad kože, i Henri čuje, kroz beli blesak bola koji je nepojaman,
daleko gori od bola u leđima, sopstvenu krv kako prska po licu
matorog čudovišta. Strah i odvratnost, kao i neverovatna količina
adrenalina, daju mu snagu da zamahne nožem i da se istovremeno
izmigolji iz čovekovog zahvata. Sečivo pronalazi neki pokretni deo
Ribarevog tela - čini mu se da je mišica.

Pre nego što stiže da oseti išta slično zadovoljstvu, čuje kako
sečiva makaza cvikaju vazduh a zatim i kako ujedaju njegovu šaku sa
nožem. Shvata tek pošto se dogodilo: makaze su mu rasekle kožu,
presekle kosti i odsekle dva prsta desne šake.

A onda, kao da je dodir makaza bio Ribarev poslednji dodir s
njim, oseća da je slobodan. Stopalo mu pronalazi ivicu vrata, rita ih

od sebe i baca se kroz zamišljeni otvor. Dočekuje se na podu koji je
toliko lepljiv da mu đonovi klizaju u trenutku kada pokušava da
ustane. Je li moguće da je sva ova krv njegova?

Glas koji je proučavao u neko drugo doba, u nekom drugom
životu, dopire iz pravca vrata studija. "Ubo si me, seronjo jedan."

Henri se ne zadržava da sluša; Henri je u pokretu, želeći da nije
osetio da ostavlja širok trag krvi za sobom. Zbog nečega ima utisak
da je natopljen njom, da mu je košulja promočena do kože, i da mu
se odostraga sliva niz noge. Krv nastavlja da mu teče niz lice, i
uprkos adrenalinu oseća kako ga napušta energija. Koliko mu je
ostalo pre nego što iskrvari - dvadeset minuta?

Kliza se kroz hodnik i utrčava u dnevnu sobu.
Neću se izvući iz ovoga, razmišlja. Izgubio sam previše krvi. Ali
bar mogu da stignem do vrata i da umrem napolje, na svežem
vazduhu.
Ribarev glas stiže do njega iz hodnika. "Poj'o sam ti deo obraza, a
sa' ću ti pojedem i prste. Čuješ li me, seronjo?"
Henri stiže do vrata. Ruka mu kliza i spada sa kvake; ne uspeva da
je okrene. Pipa za dugmetom bravem, koje treba otpustiti.
"Pit'o sam da l' me čuješ." Ribar se primiče, i glas mu cepti od
besa.
Henri treba samo da pritisne dugme koje otključava vrata i okrene
kvaku. Mogao bi za sekund da se nađe izvan kuće, ali preostali prsti
neće da slušaju. U redu, umreću, kaže sebi. Poći ću za Rodom, za
mojom Jarebicom, mojom lepom Jarebicom.
Zvuk žvakanja, zajedno sa coktanjem i krckanjem. "Imaš ukus k'o
govno. Jedem tvoje prste, i imaju ukus k'o govno. Znaš šta volim?
Znaš šta najviše volim da jedem? Guzove malog deteta. I Albert Fiš
ih je vol'o, bogme jeste. Mmm-mmm! DEČJA GUZA! E, to je
DOBAR ZALOGAJ!"
Henri shvata da je nekako skliznuo niz nesavladiva vrata sve do
poda i da sada počiva, preteško dišući, na šakama i kolena. Odguruje
se napred i zavlači se iza sofe u misionarskom stilu, iz čije je
udobnosti slušao Džeka Sojera kako čita rečitu prozu Čarlsa Dikensa.
Među stvarima koje nikada neće da ostvari, shvata, biće i ta da sazna

šta se na kraju dogodilo u Čemernoj kući. Druga je da još jednom
vidi svojeg prijatelja Džeka.

Ribarevi koraci ulaze u dnevnu sobu, i prestaju da se čuju. "U
redu, 'de si se sakrio, seronjo? Od mene ne možeš da pobegneš."
Baštovanske makaze rade cak-cak.

Ili je Ribar odjednom oslepeo kao Henri, ili se u sobi u
međuvremenu smračilo. Tračak nade, plamičak šibice, razgoreva se u
Henrijevoj duši. Možda njegov protivnik neće uspeti da pronađe
prekidače za svetlo.

"Seronjo!" Zer-ronjo. "Bog te ubio, 'de si se zavuk'o?" Bogde
ubio, dezize zavugo?

Ovo je da ne poveruješ, razmišlja Henri. Što je ljući i
nezadovoljniji, Ribar sve više preuzima onaj uvrnuti akcent ozeblog
Nemca. To više nije južni Čikago, ali ni bilo šta poznato. A sigurno
nije ni nemački. Da je Henri čuo doktora Spiglmena kako opisuje
Francuza koji pokušava da govori engleski kao Nemac, sa
odobravajućim smeškom bi klimao glavom. To zaista podseća na
neki svemirski nemački akcent, nešto što je mutiralo prema
nemačkom a da ga nikada nije čulo.

"Povredio si me, svinjo smrdljiva!" Bobrredio zi be, zbinjo
zbrrdljiba!

Ribar se povodi prema pokretnoj stolici i gura je u stranu.
Progovara svojim čikaškim glasom: "Ima da te nađem, drugar, i da ti
otkinem tu jebenu tikvu."

Svetiljka se ruši na pod. Stopala u papučama teško se vudu prema
desnoj strani sobe. "Slepac se sakrio u mraku, a? O, to je slatko, to je
tako slatko. E, da ti čika nešto kaže. Ima dugo kako nikome nisam
poj'o jezik, al' mislim da tvoj 'oću." Stočić i lampa na njemu sa
treskom padaju na pod. "Imam informaciju za tebe. To sa jezicima je
čudna stvar. Jezik starca ne razlikuje se mnogo po ukusu od jezika
mladog momčeta - mada je, naravski, dečji jezik duplo bolji od ovi'.
Gad zab bio Fridz Haban bojo zam bnogo jeziga ha ha."

Čudno... ta vanzemaljska verzija nemačkog javlja se u Ribaru kao
druga strana podeljene ličnosti. Pesnica udara po zidu, i koraci se
suljaju bliže. Pomažući se laktovima, Henri puzi oko drugog kraja
sofe i migolji se prema zaklonu dugačkog, niskog stola. Koraci

šljapkaju po krvi, i Henri oseća, kad god osloni glavu na ruke, kako
mu topla krv mlaza u lice. Plamena agonija u prstima gotovo
poništava bol u obrazu i leđima.

"Ne moš se kriješ zauvek", kaže Ribar. Zatim smesta prelazi na
onaj uvrnuti akcent i odgovara. "Dozda zdim, Bern-Bern. Ibabo
bnogo bažnija bozla."

"Šta, pa sam si ga nazv'o zeronjom. Povredio me je!"
"Lizice u jazbinaba, oho, bacobi u rubaba, njih dagođe boli. Boje
zirode bebidze dagođe boli, aha, bnogo bonogo viže."
"A on, šta je s njim?"
"On đe da izgrbari, da izgrbari nadžizdo, aha. Negaga neg
dzrgne."
Tama je tolika da samo naziremo šta se događa. Reklo bi se da
Čarls Bernsajd izvodi sablasnu imitaciju Parkusovog dvoglavog
papagaja, Svetačkog i Prostačkog. Kada govori sopstvenim glasom,
okreće glavu u levo; kada govori naglaskom vanzemaljca, gleda u
desno. Gledajući ga kako okreće glavu levo-desno, gotovo da imamo
utisak da posmatramo nekog komičara, Džima Kerija ili Stiva
Martina, kako glume dve polovine podeljene ličnosti - s tim što ovaj
čovek nije smešan. Obe njegove ličnosti su odvratne, a njihovi
glasovi nam vređaju uši. Najveća razlika među njima je u tome što
leva strana, ozebli vanzemaljac, diriguje; njegove ruke drže volan
vozila, tojest onog drugog, dok je desna strana - naš Berni -
uglavnom rob. S obzirom da je razlika među njima postala toliko
vidljiva, počinjemo da stičemo utisak da neće proći dugo pre nego
što gospodin Manšan zguli Čarlsa Bernsajda i odbaci ga kao
iznošenu čarapu.
"Ali ja OĆU da ga ubijem!" krešti Berni.
"On je veđ brdab, brdab, brdab. Džeg Zojer ibada dzrgne. Džeg
Zojer ibada ne zna ždađe od buge. A bi zad idebo u dob, oho, da
ubijebo Lolu, ahaaa? Deo zi dubijež Lolu, daaa?"
Berni se kikoće. "Aha. Deo sam da ubijem Lolu. Deo sam da
iseckam tog seronju na komadiće, i da mu oglođem kosti. A ako je i
ona uobražena kučka tamo, ima da joj odsečem glavu i u slast
popapam onaj sočni jezik."

Henriju Lejdenu ovaj razgovor liči na ludilo, opsednutost
demonima, ili oboje. Krv nastavlja da mu se sliva niz leđa i iz
ostataka odsečenih prstiju, i nemoćan je da je zaustavi. Miris sve te
krvi ispod i oko njega ispunjava ga mučninom, ali je mučnina
najmanji od njegovih problema. Osećaj vrtoglavice, prijatne
ošamućenosti - to je trenutno najveći problem, a najbolje oružje
protiv toga je upravo bol. Mora da ostane svestan. Mora nekako da
ostavi poruku Džeku.

"Bi zad idebo, Bern-Bern, da ze bozdarabo za Lolu, daaa? A
onda... oho a onda, onda, onda idebo do naže dibne Džrne guđe,
Bern-Bern boj, da bribrebibo zbe za dolazag Gribiznog Gralja!"

"E to može, 'oću da vidim Grimiznog Kralja", kaže Berni. Iz ugla
usta mu visi traka pljuvačke, i oči mu se na trenutak crveno žare u
tami. "Kad mu budem pred'o ono derište Maršalovih, ima da bude
srećan k'o kuče, jer ću malom da pojedem samo jedan guz, ručicu, il'
tako nešto."

"Iba da bude zređan zbog bene, Bern-Bern, on najbiže boli bene,
bene, bene, gozbodina Banžana! A gad Gralj gonadžno bozdane
Gralj, lizice u jazbinaba ibada da bladžu, gorgo da bladžu, iba odži
da izbladžu, zado ždo di i ja iba da jedebo i jedebo i jedebo zbedog
od oba zbeda ne ozdanu zabo brazne ljuzge!"

"Dok ne ostanu prazne ljuske." Berni se cereka, i bučno uvlači nit
pljuvačke u usta. "E, to ima da bude jedenje."

Grozni stari Bern-Bern, razmišlja Henri, uskoro 'ima' da položi
prvu ratu za Bruklinski most.

"Dođi."
"Dolazim", kaže Bernsajd. "Al' prvo da ostavim poruku."
Nastaje tišina.
Sledeća stvar koju Henri čuje jeste čudno šuštanje i šljap-šljap
natopljene obuće po lepljivom podu. Vrata ostave ispod stepenica sa
treskom se otvaraju; vrata studija sa treskom se zatvaraju. Na
trenutak oseća miris ozona. Otišli su; Henri ne zna kako se to
dogodilo, ali je prilično siguran da je ostao sam. Koga briga kako se
dogodilo? Ima važnije brige. "Bnogo bažnije brige", glasno izgovara.
"Ako je on Nemac, ja sam pirgava kvočka."

Ispuzava ispod dugačkog stola i oslanja se na njegovu ploču ne bi
li se uspravio. Ispravivši leđa, oseća kako mu se muti u glavi, i hvata
se za stub podne lampe da bi se zadržao na nogama. "Nemoj da se
onesvestiš", kaže. "A ne, onesvešćivanje nije dozvoljeno."

Siguran je da je u stanju da hoda. To je ionako ceo život radio, zar
ne? Kad smo već kod toga, umeo bi i da vozi kola; vožnja je još lakša
od hodanja, samo što niko nije imao cojones da mu dopusti da
pokaže svoje umeće za volanom. Šta, ako Rej Čarls može da vozi - a
može, ume, Rej Čarls se verovatno upravo prestrojava u levu traku na
autoputu - zašto ne bi Henri Lejden? Istina, Henri u ovom trenutku
nema na raspolaganju automobil koji bi vozio, pa će morati da se
zadovolji kratkom ali žustrom šetnjom. Dobro, onoliko žustrom
koliko bude moguće.

A kuda Henri namerava da pođe u šetnju kroz krvlju umazanu
dnevnu sobu? "Šta gde?" odgovara sebi. "Zna se gde. Idem u svoj
studio. Nešto sam se zaželeo da prošetam do svojeg malog studija."

Um mu ponovo zaranja u sivilo, a sivilo po svaku cenu valja
izbegavati. Ali znamo lek protiv sivila, zar ne? O da, znamo: lek je
dobar, oštar bol. Henri se pljeska zdravom šakom po partljcima
odsečenih prstiju - uhhh, brate, to je to, kao da je celu ruku gurnuo u
vatru. Ruka u vatri: to ne može da omane. Usijane varnice iz
zapaljenih prstiju ima sigurno da nas dovedu do studija.

Neka suze samo teku. Mrtvi ne plaču.
"Miris krvi je poput smeha", kaže Henri. "Ko je to rekao? Neko.
Negde. U knjizi. 'Miris krvi bio je poput smeha'. Sjajna misao. E, a
sad nogu pred nogu napred."
Stigavši do kraja kratkog hodnika koji vodi do studija, na trenutak
se naslanja na zid. Iz sredine grudi širi mu se talas blažene
malaksalosti i zapljuskuje mu telo. Onda trza glavom naviše, tako
naglo da mu kriv iz iskidanog obraza prska po zidu. "Nastavi da
pričaš, šašavko. Pričati sam sa sobom ne znači da si lud. To je jedna
sjajna stvar. Uostalom, znaš šta? Od toga u stvari živiš - po ceo dan
pričaš sam sa sobom!"
Henri se odbija od zida, pravi korak napred, i iz njega progovara
Džordž Redban. "Prijatelji, a vi JESTE moji prijatelji, moram, na
svoju žalost, da vas obavestim da ovde u KDCU-u imamo neke

tehničke probleme. Došlo je do pada napona, i od tada je, bogami,
zabeleženo već nekoliko zamračenja. Al' ne bojte se, mili moji i
dragi. Straha nemajte! Još dok ovo govorim, samo sam četiri laka
koraka od vrata i dok kažete 'keks' ima da budemo tamo. Nema tog
matorog ljudoždera i njegovog pajtaša vanzemaljaca koji će ovu
stanicu da skinu sa talasa, a-JOK, bar ne dok ne završimo ovu
poslednju, oproštajnu emisiju."

Džordž Redban kao da daje život Henriju Lejdenu, a ne obrnuto.
Držanje mu je postalo uspravnije. Dva koraka dovode ga do
zatvorenih vrata studija. "Ova je bilo teška za hvatanje, prijatelji, i
ako Poki Riz bude 'teo da uhvati sledeću, neka se postara da mu
rukavica bude čista k'o suza. Ali šta on to radi, narode? Treba li da
verujemo sopstvenim očima? Da li to gura ruku u džep pantalona?
Da li izvlači nešto iz džepa? Čoveče, ovo je da ti se zamanta u glavi...
Poki će da izvede stari TRIK SA DŽEPNOM MARAMICOM! Jeste,
bogami! Evo ga, upravo BRIŠE rukavicu, BRIŠE ruku kojom baca,
ISPUŠTA maramicu, PRIHVATA kvaku... i vrata su OTVORENA!
Poki Riz je ponovo uspeo, I SADA JE U STUDIJU!"

Henri omotava maramicu oko prstiju i pipa za stolicom. "Rafael
Furkal izgleda izgubljeno tamo na terenu, čovek POSEŽE za
loptom... Ali sačekajte, da vidimo hoće li je uhvatiti? Da li je napipao
ivicu? DA! Upravo je uhvatio NASLON za ruke lopte, uhvatio je
LEĐA lopte i USPRAVLJA je, dame i gospodo, i evo je, lopta
ponovo STOJi na TOČKOVIMA! Furkal seda, i odguruje se prema
mikseti. Krvi je na pretek, ali bezbol jeste krvava igra kad protivnik
krene KRAMPONIMA na tebe."

Prstima desne ruke, sa kojih je uglavnom uspeo da obriše krv,
Henri pritiska dugme ON na velikom magnetofonu i privlači
mikrofon. Sedi u tami, slušajući zvuk trake koja se odmotava, i zbog
nečega je zadovoljan što je ovde, radeći ono što je hiljadu noći, iz
noći u noć, radio. Telom i umom mu struji somotski meka slabost,
pomračujući sve što dodirne. Prerano je, međutim, da se preda.
Uskoro će, ali prvo mora da obavi posao. Mora da razgovara sa
Džekom Sojerom tako što će razgovarati sa sobom, i za to priziva
poznate duhove koji mu pozajmljuju svoje glasove.

Džordž Redban: "Na kraju smo devetog, i domaći tim već se
uputio pod tuševe, drugar. Ali utakmica nije ZAVRŠENA sve dok je
poslednji SLEPAC na nogama!"

Henri Šejk: "Ovo govorim tebi, Džek, zato što neću da mi odlepiš,
ili nešto slično. Ostani 'ladan i slušaj šta tvoj stari drugar, Šik Šeik
Henri Šejk, ima da ti kaže? Ribar je navrać'o do mene, a odavde je
produžio do Makstonovog doma. Planira da ubije Lolu, vlasnika.
Zovi policiju, spasi ga ako budeš mogao. Ne znam da li to znaš, ali
Ribar zapravo stanuje u Makstonovom domu. To je starac koga je
zaposeo demon. Hteo je da me spreči da ti kažem da sam mu
prepoznao glas. Hteo je, takođe, da se poigra sa tvojim osećanjima -
misli da može da te sjebe tako što će me ubiti. Nemoj da mu pružiš to
zadovoljstvo, važi?"

Viskonsinski Pacov: "ZATO ŠTO BI STVARNO BILO TRUBA!
DUPEGLAVAC ĆE DA TE ČEKA NA MESTU KOJE SE ZOVE
CRNA KUĆA, I MORAŠ DA SE PRIPREMIŠ ZA GADA! DA MU
OTKINEŠ JAJCA!"

Pacovov glas nalik na motornu testeru završava se napadom
kašlja.

Henri Šejk, teško dišući: "Naš drugar Pacov iznenada je pozvan
na drugo mesto. Dečko se lako uzbuđuje."

Džordž Redban: "SINE, 'oćeš da kažeš da..."
Henri Šejk: "Smiri se. Jeste, sa razlogom se uzbuđuje. Ali Džek ne
treba da sluša kako vrištimo na njega. Džeku trebaju informacije."
Džordž Redban: "Onda mislim da je bolje da požuriš da mu ih
saopštiš."
Henri Šejk: "Evo kako stoji stvar, Džek. Ribar nije bog zna kako
bistar, a nije ni njegov, šta mu dođe, demon, koji se gospodin
Mančing, ili tako nekako. Uz to je veoma tašt."
Henri Lejden se zavaljuje u naslon stolice i na trenutak ili dva zuri
u prazno. Od struka naniže više ništa ne oseća, a krv iz desne ruke
napravila je baru oko mikrofona. Iz patrljaka prstiju i dalje uporno,
ali sve slabije curi.
Džordž Redban: "Ne sad, Smeško!"
Henri Lejden odmahuje glavom i kaže: "A tašte i glupe moguće je
pobediti, drugar. Nego, vreme je da odjavljujem emisiju. Džek, ne

treba da ti bude teško zbog mene. Imao sam vraški lep život, a sada
odoh mojoj dragoj Rodi." Smeši se u tami; osmeh mu postaje širi.
"Ah, Jarebice. Tu si."

Miris krv nekada zaista može da bude kao smeh.
***

Šta je ovo, ovde na kraju Gvožđarskog Sokačeta? Horda, roj
debelih, zujavih stvari koje kruže i zaleću se oko Džeka Sojera, koje
u umirućoj svetlosti izgledaju gotovo iluminirano, poput zlatnih
stranica nekog svetog zapisa. Premale da bi bile kolibriji, čini se da
nose sa sobom neki sopstveni, unutrašnji sjaj dok tkaju mrežu u
vazduhu. Ako su to ose, Džek Sojer ima da se nađe u ozbiljnoj
nevolji. Ali šta god da su, ne ujedaju; njihova okrugla tela češu mu se
o lice i ruke, sudarajući se nežno sa njegovim telom kao što se mačka
češe o vlasnikovu nogu, istovremeno pružajući i primajući
zadovoljstvo bliskosti.

U ovom trenutku mnogo više pružaju utehu nego što je primaju,
iako ni sam Džek ne ume da objasni zašto je tako. Stvorenja koja ga
okružuju nisu ose, kolibriji niti mačke, ali jesu pčele, medne pčele, a
on bi se u normalnim okolnostima uplašio kada bi se našao usred roja
pčela. Pogotovo kada bi se činilo da pripadaju nekoj kraljevskoj vrsti
ovih insekata, superpčelama, većim od svih koje je ikada video,
zlatnije zlatnim i dublje crnjim od običnih. Ali Džek se zbog nečega
ne plaši. Da su htele da ga izbodu, već bi to učinile. Dodir mnoštva
njihovih tela nadasve je mek i nežan; njihovo grupno zujanje duboko
je i harmonično, miroljubivo kao protestantska himna. Posle prvih
nekoliko sekundi, Džek se jednostavno prepušta.

Pčele se roje sve bliže, i njihov šum mu pulsira u ušima. Na
trenutak vidi samo gusto izatkanu mrežu pčela koje lete tamo-amo, a
onda mu se spuštaju svuda po telu, izuzev ovala lica. Na glavi kao da
nosi šlem od pčela. Potpuno mu prekrivaju ruke, grudi, leđa i noge.
Pčele mu u tolikom broju mile po cipelama da se ove više uopšte ne
vide. Uprkos brojnosti, gotovo da nemaju težinu. Otkriveni delovi
Džekovog tela, šake i vrat, kao da su prekriveni kašmirom. Na Džeku
Sojeru svetluca zlatna i crna, poput perja laka odora od pčela. Podiže
ruke, i pčele se dižu zajedno sa njima.

Džek je viđao fotografije pčelara prekrivenih pčelama, ali ovo nije
fotografija, a on nije pčelar. Čuđenje - u stvari, najčistije ushićenje
zbog neočekivanosti ove posete - čini da se oseća opijeno. Sa
pčelama na sebi, zaboravlja Miševu strašnu smrt i zastrašujući posao
koji ga sutradan čeka. Ona koju ne zaboravlja jeste Sofi; voleo bi da
Nosonja i Dok izađu i vide šta se događa, ali bi još više voleo kada bi
Sofi mogla da vidi. A možda, zahvaljujući d'yamba, i može. Neko
šalje utehu Džeku Sojeru, neko mu želi dobro. Oseća podršku,
nevidljivog, dobrostivog prisustva. Ta podrška je kao blagoslov.
Odeven u svetlucavo crno-žuto odelo od pčela, Džek ima utisak da
bi, ako zakorači prema nebu, uzleteo. Pčele bi ga ponele preko
dolina. Ponele bi ga preko nabranih bregova. Kao krilati ljudi na
Teritorijama koji su nosili Sofi, leteo bi. Umesto njihova dva, imao
bi dve hiljade krila da ga nose.

U našem svetu, priseća se Džek, pčele se vraćaju u košnicu pre
mraka. Kao da su ih podsetili na ovaj običaj, pčele uzleću sa
Džekova glave, trupa, ruku i nogu, ne odjednom, kao živih tepih, već
pojedinačno i u grupama od pet ili šest, kratko kruže iznad njegove
glave a onda zaokreću i ubrzavaju poput metaka iznad kuća u
zaobalju Gvožđarskog Sokačeta i nestaju, do poslednje, u crnom
beskraju. Džek postaje svestan njihovog šuma tek kada je iščezao
zajedno sa njima.

U onih nekoliko sekundi pre nego što će se ponovo pokrenuti
prema svojem pikapu, ima osećaj da neko bdi nad njim. Bio je... šta?
Dolazi mu u trenutku kada okreće ključ motora 'rama' i pritiska
pedalu gasa: bio je zagrljen.

Džek nema predstavu koliko će mu toplina tog zagrljaja biti
potrebna, niti na koji način će mu se vratiti, u noći koja predstoji.

***
Ono što sada oseća, prevashodno, jeste iscrpljenost. Iza njega je
dan koji je morao da se okonča nadrealnim događajem kakav je bio
zagrljaj roja pčela: Sofi, Vendel Grin, Džudi Maršal, Parkus - ta
kataklizma, taj potop! - i čudna smrt Miša Baumana, sve ove stvari
rastegle su ga do kidanja, ostavile ga bez vazduha. Telo mu vapi za
odmorom. Pošto je napustio Frenč Lending i zašao u prostrana,
mračna polja, oseća kušnju da stane pored puta i odrema jedno pola

sata. Sve dublja noć obećava osveženje sna, i u tome zapravo i leži
problem: mogao bi da prespava celu noć u kamionetu, posle čega bi
se na dan kada bi valjalo da bude u najboljem izdanju osećao
ošamućeno i artritično.

Trenutno nije u najboljem izdanju - ni prineti, kao što je njegov
otac, Fil Sojer, imao običaj da kaže. Trenutno mu je čorba na
crvenom, još jedan omiljeni izraz Fila Sojera, ali računa da će
izdržati da ostane budan još za toliko da svrati do Henrija Lejdena.
Možda je Henri postigao dogovor sa čovekom iz ESPN-a - možda će
da pređe na širu scenu i počne da pravi mnogo više para. Henriju
uopšte ne treba više para nego što ih sada ima, jer se čini da je u
Henrijevom životu sve na svojem mestu, ali se Džeku dopada
pomisao da vidi svojeg dragog prijatelja odjednom zatrpanog
šuškama. A Henri sa viškom šuški za razbacivanje jeste nešto što bi
Džek jako voleo da vidi. Pomislite, deco, samo kakva bi čudesna
odela mogao sebi da priušti! Džek zamišlja kako putuje u Njujork sa
njim, odseda u nekom finom hotelu poput Karlajla ili Sent Redžisa,
kako ga prati kroz nitz sjajnih prodavnica za gospodu, pomažući mu
da odabere sve što poželi.

Na Henriju ionako gotovo sve dobro izgleda. On kao da
oplemenjuje odeću koju nosi, bez obzira o čemu se radi, a uz to ima
poseban, samposvojan ukus. Henri voli dah klasične, gotovo
staromodne elegancije. Često se odeva u pruge, pleteno, riblju kost.
Voli pamuk, lan i vunu. Ponekad nosi leptir-mašne, prsluke, i male
maramice koje mu vire, našušurene, iz džepa na grudima. Od obuće
nosi mokasine, šimike, pačji kljun i kratke čizme od meke, fine kože.
Nikada ne nosi patike ili farmerke, i Džek ga nikada nije video u
majici sa natpisom. Pitanje je, samo, kako je čovek koji je slep od
rođenja razvio tako istančan ukus?

Pa da, Džeku pada na pamet, za to je zaslužna njegova majka.
Naravno. Nasledio je ukus od majke.

Iz nekog razloga, ova spoznaja preti da Džeku natera suze na oči.
Kad god si umoran, postaješ pekmez, prekoreva sebe. Pazi da ne
pukneš. Ali prepoznavanje problema nije isto što i njegovo
otklanjanje, i svestan je da nije u stanju da posluša sopstveno
upozorenje. Pomisao da je Henri Lejden čitavog života sledio

majčine stavove o odevanju čini mu se dirljiva i divna. Ukazuje na
vrstu odanosti kojoj se divi - neizgovorene odanosti. Henri je
verovatno nasledio još dosta toga od majke: britak jezik, ljubav
prema muzici, razumnost, potpuno odsustvo samosažaljenja.
Razumnost i odsustvo samosažaljenja su sjajna kombinacija,
razmišlja Džek; nadomak su definicije hrabrosti.

Pošto Henri jeste hrabar, podseća se Džek. Henri je praktično
neustrašiv. Kada priča o vožnji automobila zabavan je, ali Džek je
prilično siguran da bi njegov prijatelj, kada bi mu bilo dozvoljeno,
bez oklevanja uskočio za volan najbližeg 'krajslera', pokrenuo motor
i zdimio prema autoputu. Pritom se ne bi junačio i rametao, jer mu je
takvo ponašanje strano; Henri bi klimnuo glavom prema
vetrobranskom staklu i rekao nešto u stilu: "Kukuruz izgleda dosta
visok za ovo doba godine", i "Milo mi je što je Dvejn konačno našao
vremena da okreči kuću." A kukuruz bi zaista bio visok, i Dvejnova
kuća bi bila okrečena, informacije do kojih je Henri došao preko
svojih zagonetnih saznajnih sistema.

Džek zaključuje da će, ako izađe živ iz Crne kuće, Henriju da
pruži priliku da provoza 'rama'. Možda završe prevrnuti u jarku, ali bi
to bila mala cena za izraz Henrijevog lica. Jednog subotnjeg
popodneva ima da odveze Henrija na autoput broj 93 i pusti ga da
vozi do Send Bara. Ako Nosonju i Doka ne rastrgnu psetodlaci i
prežive izlet do Crne kuće, trebalo bi im dati priliku da uživaju u
razgovoru sa Henrijem, koji je, ma koliko to čudno zvučalo, sasvim u
njihovom duhu. Nosonja i Dok bi trebalo da upoznaju Hnerija
Lejdena; zaljubili bi se u njega. Posle par nedelja već bi ga uveliko
vozali okolo na 'harlijima', od Norveške doline do Sentralije.

Kada bi samo Henri mogao da pođe sa njima do Crne kuće. Na
ovu misao Džeka probada tuga zbog nadahnute zamisli koja nikada
neće moći da se sprovede u praksi. Zna da bi Henri bio hrabar i
nepokolebljiv, ali mu se najviše dopada pomisao na to da bi Henri i
on posle uvek mogli da pričaju o onome što su doživeli. Ti razgovori
- njih dvojica sami, u dnevnoj sobi jednog ili drugog, pod krovom
belim od snega - bili bi divna stvar, ali Džek je svestan da ne želi na
takav način da dovede Henrija u opasnost.

"Glupo je uopšte pomisliti tako nešto", kaže glasno, i shvata da
žali što nije bio potpuno otvoren i iskren sa Henrijem - odatle i potiče
ta glupava briga, iz njegovog tvrdoglavog ćutanja. Ne radi se o
onome što neće biti u stanju da prevali preko usta u budućnosti, već o
onome što je propustio da kaže u prošlosti. Trebalo je od samog
početka da bude iskren prema Henriju. Trebalo je da mu kaže za
crveno perje i crvendaćeva jaja i svoju rastuću uznemirenost. Henri
bi mu pomogao da otvori oči; pomogao bi Džeku da se oslobodi
sopstvenog slepila, koje je bilo teže od njegovog.

Sa tim je sada gotovo, odlučuje. Više neće biti tajni. Kad je već
toliko srećan da ima Henrijevo prijateljstvo, pokazaće da ga je
dostojan. Od sada će Henriju saopštavati sve, uključujući i pozadinu
slučaja: o Teritorijama, Spidiju Parkeru, lešu na doku u Santa
Moniki, kapi za bezbol Tajlera Maršala. O Džudi Maršal. Sofi. Da,
mora obavezno da ispriča Henriju o Sofi - da li je moguće da to do
sad nije uradio? Henri će se radovati sa njim, i Džek ne može da
sačeka da to vidi. Henri će se radovati kao niko drugi; Henri će
izrazu svojeg veselja već dati neki prefinjen, elegantan, dobroćudan
ton, da tako još uveća Džekovo zadovoljstvo. Kakav neverovatan, ali
doslovno neverovatan prijatelj! Kada biste morali da opišete Henrija
nekome ko ga nikada nije video, zvučao bi mu neverovatno. Neko
takav da živi sam, u zabiti Bogu iza nogu? Ali jeste tako, on živi baš
tamo, sasvim sam u potpuno izdvojenom delu Norveške doline,
Francuskog Okruga u Viskonsinu, čekajući sledeću epizodu
Čemerne kuće. Do sada je, očekujući Džekov dolazak, verovatno već
uključio svetla u kuhinji i dnevnoj sobi, kao što je godinama činio u
uspomenu na svoju pokojnu, voljenu ženu.

Džek razmišlja: Mora da ipak nisam toliko loš, kad imam takvog
prijatelja.

I razmišlja: Stvarno obožavam Henrija.
U ovom trenutku mu se, iako je mrak, sve čini prelepo. Send Bar,
blistav od neonki na ogromnom parkingu; vretenasta, razuđena stabla
osvetljena farovima pikapa posle skretanja na devedeset trojku;
dugačka, nevidljiva polja; sijalice koje vise sa trema Rojeve Radnje
kao ukrasi na božićnoj jelki. Truckanje preko prvog mosta i oštro
skretanje u dubine doline. Sagrađena podalje sa leve strane druma,

kuća prvog imanja beli se u tami, a svetla sa prozora gore poput
obrednih sveća. Sve mu se čini nadahnuto višim značenjem, sve kao
da govori. Putuje, usred svete tišine, kroz sveti gaj. Džek se priseća
one prilike kada ga je Dejl prvi put dovezao u dolinu, i to sećanje je
takođe sveto.

Džek to ne zna, ali mu niz obraze teku suze. Krv mu treperi u
venama. Blede poljske kuće svetlucaju, napola skrivene tamom, iz
koje se spušta i zavesa divljih ljiljana koji su ga dočekali i na onom
prvom putovanju kroz dolinu. Ljiljani se šarene, raskošno, u svetlosti
farova, pa šapućući zamiču iza njega. Njihov izgubljeni šapat
pridružuje se šapatu guma koje nestrpljivo klize prema toploj kući
Henrija Lejdena. Džek zna da ga sutra možda čeka smrt, da mu ovo
može biti poslednja noć. Neophodnost da pobedi ne znači da će
pobediti; gorda kraljevstva i plemenite epohe progutao je zaborav,
poražene, i sasvim je moguće da će Grimizni Kralj provaliti iz Kule i
protutnjati kroz svet za svetom, šireći haos.

Crna kuća bi mogla da znači smrt za sve njih: Nosonju, Doka i
njega. Ako se to dogodi, Tajler Maršal neće biti samo Rušitelj, rob
okovan za veslo u bezvremenom Čistilištu, već super-Rušitelj,
Rušitelj na nuklearni pogon koga će abalah upotrebiti da sve svetove
pretvori u peći naložene leševima. Samo preko mene mrtvog, misli
Džek, i smeje se, pomalo rastrojeno - tako nešto će verovatno i da
bude!

Kakav neverovatan trenutak: smeje se i briše suze iz očiju.
Paradoks odjednom čini da se oseća rascepljen nadvoje. Lepota i
užas, ushit i bol - i nigde izlaza iz začaranog kruga. Iscrpljen,
prenapregnut, Džek ne može da odagna svest o suštinskoj lomnosti
sveta, neprestanom, nezaustavljivom hodu prema smrti, niti dublju
spoznaju da u tom hodu leži izvor sveg njegovog smisla. Vidiš li svu
ovu lepotu, od koje staje dah? Pogledaj bolje, jer već sledećeg
trenutka srce zaista može da ti stane.

Sledećeg trenutka priseća se roja zlatnih pčela koji je sleteo na
njega: njihova uteha bila je od ovoga, upravo od ovoga, govori sebi.
Blagoslov za sve blagoslove koje prolaze. Ono što voliš treba da
voliš još više jer će jednog dana da prođe. Činilo mu se istinito, ali ne
i kao cela istina.

Naspram bezmerja noći vidi džinovsko obličje Grimiznog Kralja
koji drži, podignutog ispred sebe, malog dečaka kao da je staklo koje
će sagoreti svetove u ognjenu pustoš. Parkus je bio u pravu: ne može
da obori džina, ali možda može nekako da izbavi dečaka.

Pčele su govorile: Spasi Taja Maršala.
Pčele su rekle: Voli Henrija Lejdena.
Pčele su poručile: Voli Sofi.
Ovo je dovoljno blizu, dovoljno opravdano, za Džeka. Za pčele je
sve to bila ista stvar. Pretpostavlja da su pčele takođe mogle da kažu:
Radi svoj posao, kopicajče, i ta bi rečenica bila tek neznatno različita.
U redu, radiće svoj posao, pa šta bude. Sad kada mu je podareno ovo
čudo, ne bi ni mogao drugačije.
Srce mu je puno topline dok skreće na stazu do Henrijeve kuće.
Nije li i Henri bio neka vrsta čuda?
Večeras će, sa likovanjem odlučuje, čudesnom Henriju Lejdenu
da priredi uzbuđenje koje nikada neće da zaboravi. Večeras će
Henriju da ispriča celu priču, celu dugačku povest o putovanju na
koje je pošao u svojoj dvanaestoj godini: o Spaljenim Zemljama,
Racionalnom Ričardu, Eženkuru i Talismanu. Neće ispustiti ni
točionicu u Outliju i Kuću Sunca, jer će te nedaće najbolje da uvuku
Henrija u priču. A tek Vuk! Henri ima da poludi za Vukom; Vuk će
ga zagolicati do đonova čokoladno smeđih antilopskih mokasina.
Kada Džek bude govorio, svaka njegova reč biće izvinjenje zbog
toga što je toliko dugo ćutao.
A kada bude završio priču, celu priču, ispričanu onoliko dobro
koliko bude umeo, ceo ovaj svet će biti izmenjen, jer će još jedna
osoba osim njega znati šta se sve zbilo. Džek jedva može da zamisli
kakav bi to osećaj bio kada bi brana njegove samoće bila na takav
način srušena, sravnjena, ali ga sama pomisao ispunjava
iščekivanjem olakšanja.
Čekaj, ovo je čudno... Henri nije uključio svetla, i kuća izgleda
mračna i pusta. Mora da se uspavao.
Smešeći se, Džek isključuje motor i izlazi iz kabine pikapa.
Iskustvo mu govori da neće napraviti više od tri koraka kroz dnevnu
sobu pre nego što se Henri prene i počne da se pretvara da je sve
vreme bio budan. Kada ga je jednom Džek tako zatekao u tami, rekao

je: "Samo sam odmarao oči." Kakav će izgovor da bude večeras?
Smišljao je emisiju u čast rođendana Lestera Janga i Čarlija Parkera,
pa mu je ovako bilo lakše da se koncetriše? Palo mu je na pamet da
isprži malo ribe, pa je hteo da vidi da li hrana ima drugačiji ukus ako
se pripremi u mraku? Šta god bude, biće zabavno. A možda će i
proslaviti Henrijev poslovni dogovor sa ESPN-om?

"Henri?" Džek kuca na vrata, pa ih otvara i naginje se unutra.
"Henri, folirante jedan, jesi li zaspao?"

Henri ne odgovara, i Džekovo pitanje propada u bezvučnu
prazninu. Tama je takva da ne vidi ništa. Soba je dvodimenzionalna
ploča crnila. "Hej, Henri, stig'o sam. Čoveče, što imam priču za
tebe!"

Još mrtve tišine. "A", kaže Džek, i pravi korak unutra. Nagon mu
odmah vrišti da treba da izađe, da se kupi, hvata maglu odatle. Ali
zašto bi se tako osećao? Ovo je samo Henrijeva kuća, i ništa više; bio
je u njoj stotinama puta, i zna da je Henri ili zadremao na sofi ili
odšetao do njegove kuće, što se, kad malo bolje razmisli,
najverovatnije dogodilo. Henri je dobio straobalnu ponudu od
predstavnika ESPN-a, i u svojem uzbuđenju - jer čak i Henri Lejden
ume nekad da se uzbudi, samo treba malo bolje da ga zagledate nego
druge ljude - odlučio je da iznenadi Džeka u njegovoj kući. Pošto
Džek nije stigao do pet, a zatim ni do šest, rešio je da ga sačeka. I
sada verovatno spava kao beba na Džekovoj, umesto na svojoj sofi.

Sve je ovo vrlo uverljivo, ali ne uspeva da promeni poruku koju
šalju njegovi nervni završeci. Odlazi! Gubi se! Ne želiš da budeš
ovde!

Ponovo zove Henrijevo ime, i odgovara mu tišina koju očekuje.
Transcendentno raspoloženje koje ga je pratilo kroz dolinu već je
iščezlo, ali nije primetio kada, već samo da ga više nema. Da je još
detektiv odseka za ubistva, ovo bi bio trenutak kada bi izvadio
oružje. Džek tiho stupa u dnevnu sobu. Do njega odmah dopiru dva
jaka mirisa. Jedan je parfema, a drugi...
Taj drugi dobro poznaje. Njegovo prisustvo ukazuje da je Henri
mrtav. Deo Džeka koji nije policijski buni se da miris krvi ne znači
tako nešto. Henri je mogao da bude ranjen u borbi, i Ribar je mogao
da ga prenese u drugi svet, kao što je učinio sa Tajlerom Maršalom.

Henri je možda strpan u neki džep Teritorija, pohranjen da bi
poslužio kao roba za razmenu, ili kao mamac. On i Taj možda se
nalaze jedan do drugoga, čekajući izbavljenje.

Džek zna da ništa od toga nije istina. Henri je mrtav, a ubio ga je
Ribar. Njegov posao je sada da pronađe leš. Kopicajac je, i mora da
se ponaša shodno tome. To što je potraga za mrtvim Henrijevim
telom poslednja stvar na svetu koju želi da radi ne menja prirodu
njegovog zadatka. Žalost dolazi u mnogim oblicima, ali žalost koja
se skuplja u Džeku Sojeru kao da je isklesana od granita. Usporava
mu korak i steže vilicu. U trenutku kada se pomera levo i poseže za
prekidačem svetla, ova kamena žalost vodi njegovu ruku do pravog
mesta na zidu kao da je to sam Henri učinio.

Budući da u trenutku kada se soba osvetljava gleda u zid, isprva je
samo delimično sagledava, i šteta ne izgleda tako velika kao što je
strahovao. Oborena lampa, prevrnuta stolica. Ali kada je okrenuo
glavu, u mrežnjače mu se urezuju dva aspekta Henrijeve dnevne
sobe. Prvi je crveni natpis na suprotnom zidu krem boje; drugi je
količina krvi na podu. Krvave mrlje su poput mape Henrijevog
ulaska i izlaska iz sobe. Mlazevi krvi kakve ostavlja ranjena životinja
počinju u hodniku i pružaju se u brojnim petljama i šarama do leđa
misionarske sofe, gde je čitava lokva krvi. Još jedna velika lokva
prekriva drveni pod ispod dugačkog, niskog stola gde je Henri
ponekad parkirao svoj CD-plejer i slagao diskove za veče. Druga
staza mrlja i mlazeva pruža se nazad od stola do hodnika. Džeku sve
ovo govori da je Henri izgubio veliku količinu krvi pre nego što je
osetio da je dovoljno bezbedno da ispuzi ispod stola. Ako je bilo
tako.

Dok je Henri ležao mrtav ili na samrti, Ribar je uzeo nekakvu
tkaninu - njegovu košulju? maramicu? - i upotrebio je kao debelu,
nepravilnu slikarsku četkicu. Umočio ju je u krv iza sofe, podigao,
kapavu, do zida i našarao nekoliko slova. Onda je ponavljao
postupak sve dok nije namazao poslednje slovo poruke na zid.

UJA HOLIVUDE DOĐI UVATI ME
GK GK GK GK

Ali Grimizni Kralj nije napisao ove izazivačke inicijale, niti Čarls
Bernsajd. Našarao ih je Ribarev gazda, čije ime, u našim učima,
zvuči otprilike kao Gospodin Manšan.

Bez brige, evo mene uskoro kod tebe, razmišlja Džek.
U ovom trenutku ne treba ga kritikovati što je izašao iz kuće, gde
vazduh ne zaudara na krvi i parfem, i upotrebio mobilni telefon da
pozove ulicu Samner. Možda je Bobi Dilak na poslu. Možda čak
zatekne Dejla u stanici. Da bi ispunio građansku dužnost, potrebno je
da izgovori samo osam ili devet reči. Posle toga može da vrati
mobilni u džep i sedne na stepenice Henrijevog trema dok čuvari
zakona i reda ne dojure stazom. Biće ih poprilično, bar četvoro, a
možda i petoro kola. Dejl će morati da pozove državnu policiju, a
Braun i Blek će možda smatrati da su dužni da pozovu FBI. Za
otprilike tri četvrti sata, Henrijeva dnevna soba biće preplavljena
ljudima koji premeravaju, zapisuju u beležnice, obeležavaju dokazni
materijal i fotografišu krvave mrlje. Doći će M. I. i vozilo za
prikupljanje dokaza. A kada prva faza njihovih različitih poslova
bude okončana, dvojica u belim mantilima uneće na prednja vrata
nosila i opet ih izneti da ih utovare u ono u čemu su se već dovezli.
Džek razmatra ovu mogućnost tek nekoliko sekundi. Želi da vidi
šta su Ribar i gospodin Manšan uradili Henriju - nema izbora, mora
da vidi. To od njega traži njegova mrka žalost, i ako ne bude
izvršavao njena naređenja, nikada se više neće ponovo osećati ceo.
A žalost, zatvorena kao čelični trezor oko njegove ljubavi prema
Henriju, tera ga dublje u sobu. Džek se kreće polako, birajući put
ispred sebe kao da sa kamena na kamen prelazi potok. Traži mesta
gde može da stane. Sa zida na drugoj strani sobe, dvadeset i nešto
centimetara visoka, razlivena crvena slova rugaju se njegovom
napredovanju.

ZDRAVO HOLIVUDE

Čini mu se da trepću, nestajući i ponovo se pojavljujući, kao
neonska reklama. ZDRAVO HOLIVUDE ZDRAVO HOLIVUDE.

DOĐI UVATI ME

DOĐI UVATI ME

Ima želju da opsuje, ali breme njegove žalosti neće mu dozvoliti
da izgovori reči koje mu lebde u umu. Na kraju hodnika do studija i
kuhinje, Džek preskače dugačku mrlju krvi i okreće leđa dnevnoj
sobi i podrugljivom sevanju neona. Svetlost prodire samo tri ili četiri
koraka u hodnik. Kuhinja je neprozirna, bezlična tama. Vrata studija
su napola otvorena, i svetlost se meko odbija od njihovog stakla.

Krv leži isprskana i razmazana svuda po podu hodnika. Više ne
može da izbegne da stane u nju već nastavlja kroz hodnik motreći na
otvorena vrata studija. Henri Lejden nikada nije ostavljao vrata
otvorena prema uskom hodniku; držao ih je zatvorena. Henri je bio
uredan. Bio je prinuđen da bude: da ih je ikada ostavio otvorena,
naleteo bi na njih kada bi sledeći put pošao u kuhinju. Ovaj nered za
njim, koji je ostavio Henrijev ubica, uznemirava ga više nego što je
spreman da prizna, možda i više nego što je svestan. Ova aljkavost
predstavlja istinsko skrnavljenje, i Džek je, u ime svojeg prijatelja,
ogorčen zbog nje.

Stiže do vrata, dodiruje ih i šire otvara. U vazduhu lebdi gust
oblak zadaha parfema i krvi. Gotovo jednako mračan kao kuhinja,
studio otkriva Džeku samo nejasni obris miksete i mutne
pravougaonike zvučnika na zidu. Prozor prema kuhinji lebdi kao crni
čaršav, nevidljiv. Sa rukom i dalje na vratima, Džek se primiče i vidi,
ili veruje da vidi, leđa visoke stolice i obličje prostrto po stolu ispred
miksete. Tek tada čuje vup-vup-vup trake koja udara u kraj kalema.

"Omojbože", kaže Džek, sve u jednoj reči, kao da nije sve vreme
očekivao upravo ovo što vidi pred sobom. Sa strašnom, neizbežnom
izvesnošću, zvuk trake podvlači činjenicu da je Henri mrtav.
Džekova žalost nadjačava kukavičku želju da izađe i pozove sve
policajce u Viskonsinu tako što ga navodi da posegne za prekidačem
za svetlo. Ne može sada da ode; mora da bude svedok, kao što smo
mi bili sa Irmom Freno.

Prsti mu prelaze preko oborenog plastičnog prekidača i vraćaju se
na njega. U dnu grla diže se kiseo, mesingan ukus. Podiže ga, i
svetlost preplavljuje studio.

Henrijevo telo nagnuto je napred iz visoke kožne stolice i preko
stola, ruke počivaju sa obe strane trofejnog mikrofona, lice leži,
spljošteno, na levoj strani. I dalje nosi tamne naočare, ali je jedan od
tankih metalnih lukova iskrivljen. Isprva se čini da je sve obojeno u
crveno, jer je gotovo ujednačen sloj krvi koji pokriva sto neko vreme
kapao u Henrijevo krilo i na gornje delove nogavica, a sva oprema je
isprskana crvenim kapljicama. Deo Henrijevog obraza je odgrizen.
Na desnoj šaci nedostaju mu dva prsta. Džekovom pogledu, koji je
pravio inventar svega što se može da se vidi u prostoriji, čini se da
najveći deo krvi ipak potiče iz rane na Henrijevim leđima. Krvlju
natopljena odeća skriva ranu, ali se jednako mnogo krvi nakupilo,
kapljući, u dnu naslona sedišta kao i na stolu. Krv na podu uglavnom
potiče sa stolice. Ribar mora da je zasekao neki unutrašnji organ, ili
presekao arteriju.

Osim fine magle na komandama, na magnetofonu gotovo da nema
krvi. Džek se samo maglovito seća kako ove mašine rade, ali je
dovoljno često gledao Henrija kako menja kolutove trake da bi imao
pojma šta treba da radi. Isključuje magnetofon i uvlači kraj trake u
prazni kolut. Uključuje mašinu i pušta premotavanje. Traka glatko
klizi preko glava, odmotavajući se.

"Jesi li ovu traku snimio za mene, Henri?" pita Džek. "Kladim se
da jesi, ali se nadam da nisi umro govoreći mi ono što već znam."

Traka se zaustavlja. Džek pritiska PLAY i zadržava dah.
U svom svojem bikovskom, zajapurenom sjaju, iz zvučnika gruva
Džordž Redban: "Na kraju smo devetog, i domaći tim već se uputio
pod tuševe, drugar. Ali utakmica nije ZAVRŠENA sve dok je
poslednji SLEPAC na nogama!"
Džek se onemoćalo naslanja na zid.
U sobu ulazi Henri Šejk, i poručuje mu da pozove Makstonov
dom. Viskonsinski Pacov gura glavu unutra i vrišti o Crnoj kući. Šik
Šeik Šejk i Džordž Redban vode kratku raspravu, u kojoj pobeđuje
Šejk. Ovo je suviše za Džeka; ne može da zaustavi suze, i ne
pokušava. Pušta ih da navru. Henrijeva poslednja predstava silovito
ga pogađa u srce. Tako je velikodušna, tako čista - tako svojstvena
Henriju. Henri Lejden se održavao u životu prizivajući svoja druga
ja, i ova su odradila posao. Bili su verna posada, Džordž i Šejk i

Pacov, i otišli su na dno sa brodom, mada nisu ni imali mnogo
izbora. Henri Lejden se ponovo pojavljuje, i glasom koji svakom
rečenicom postaje slabiji poručuje Džeku da je tašte i glupe moguće
pobediti. Henrijev samrtnički glas izjavljuje da je imao divan život.
Glas mu se spušta do šapata i izgovara tri reči, do vrha pune
zadovoljne iznenađenosti. Ah, Jarebice. Tu si. Džek čuje osmeh u
njima.

Jecajući, Džek se tetura iz studija. Želi da se sruči na stolicu i
plače dok ne presahnu suze, ali zna da ne može na takav način da
izneveri ni Henrija ni sebe. Nastavlja da ide kroz hodnik, brišući oči i
čekajući da mu granitna žalost pomogne da se izbori sa bolom. Isto
tako će mu pomoći i u Crnoj kući. Ta žalost se ne može pokolebati
niti uzdrmati; oseća je kao čelik u kičmi.

Duh Henrija Šejka šapuće: Džek, ova žalost te nikada neće
napustiti. Jesi li spreman da se pomiriš sa tim?

... Ne bih ni voleo da bude drugačije.
Hteo sam samo da znaš. Gde god budeš pošao, šta god budeš
radio. Na svaka vrata. Sa svakom ženom. Ako budeš imao decu, sa
tvojom decom. Čućeš je u muzici koju budeš slušao, videćeš je u
svakoj knjizi koju budeš čitao. Biće u hrani koju budeš jeo. Zauvek s
tobom. U svim svetovima. U Crnoj kući.
... Ja sam ona, ona je ja.
Šapat Džordža Redbana dvostruko je glasniji od šapata Šik Šeika
Šejka: 'Leba ti, sinko, mogu li da te čujem kako kažeš D'YAMBA?
... D'Yamba.
Cenim da sad znaš zašto su te pčele zagrlile. Zar ne treba nekog
da pozoveš telefonom?
Da, treba. Ali ne može više da ostane u ovoj krvlju natopljenoj
kući; potrebno mu je da bude napolju, u toploj letnjoj noći. Ne
gledajući više gde staje, Džek prolazi kroz uprljanu dnevnu sobu i
izlazi na vrata. Njegova žalost hoda sa njim, jer je on ona a ona je on.
Nad njim visi ogromno nebo, probodeno zvezdama. Poteže verni
mobilni.
I ko se javlja na telefon u policijskoj stanici Frenč Lendinga?
Arnold 'Baterijski' Hrabovski, naravno, sa novim nadimkom i sveže
vraćen u redove. Džekovo obaveštenje dovodi Baterijskog

Hrabovskog u stanje kranje uzrujanosti. Šta? Bože! O ne. Ne mogu
da verujem. Bokte. Da, da. Odmah ću se postarati za to.

Dok bivši Mahniti Mađar nastoji da mu ruke i glas ne drhte dok
okreće kućni broj svoga šefa i prenosi Džekovu dvostranu poruku,
Džek se udaljava od kuće, od staze i svojeg pikapa, dalje od svega
što ga podseća na ljudska bića, i zalazi u poljanu visoke, žuto-zelene
trave. Vodi ga njegova žalost, jer njegova žalost zna bolje od njega
šta mu je potrebno.

Pre svega odmor. San, ako je san moguć. Meko mesto na ravnoj
zemlji daleko od pristižućeg haosa crvenih svetala i sirena i
izbezumljenih, hiperaktivnih policajaca. Pola milje dalje u polju,
Džek stiže do takvog mesta, između njive kukuruza i kamenitih
početaka šumovitih bregova. Njegov ožalošćeni um poručuje
ožalošćenom, izmoždenom telu da legne i udobno se ispruži, i telo to
čini. Iznad njega, zvezde kao da poigravaju i udaljavaju se, iako se,
naravno, stvarne zvezde na poznatim, stvarnim nebesima ne ponašaju
tako, te se svakako radi o optičkoj varci. Džekovo telo se ispruža na
travi, i travnata prostirka i zemlja ispod njega kao da ga ušuškavaju,
mada i to mora da je opsena, jer svako zna da u stvarnom životu tlo
teži da bude tvrdo, nepopustljivo, i puno kamenja koje žulja.
Ožalošćeni um Džeka Sojera naređuje ožalošćenoj kolekciji bolova
koja je njegovo telo da zaspi, i iako se to čini nemoguće, ono zaista
tone u san.

Za samo nekoliko minuta, usnulo telo Džeka Sojera prolazi kroz
jedva primetni preobražaj. Obrisi kao da mu omekšavaju, a boje –
svetla kosa, svetlo smeđa jakna, meke smeđe cipele – postaju bleđe.
Neobična prozirnost, maglovitost ili oblačnost, postaje deo procesa.
Čini nam se kao da možemo da zavirimo kroz zamućenu, slivenu
masu njegovog sporo dišućeg tela i nazremo meke, pritisnute vlati
trave koje su mu ležaj. Što duže gledamo, sve jasnije vidimo travu
pod njim, jer njegovo telo postaje sve nejasnije. Sada nije više od
svetlucanja povrh trave, i u trenutku kada zelena postelja u obliku
Džeka počinje da se uspravlja, telo koje ju je oblikovalo već odavno
više nije tu.

25.

O, zaboravite sada na to. Znamo kuda je Džek Sojer otišao kada je
nestao sa ivice kukuruzišta, i znamo koga će po svojoj prilici da
sretne kada se nađe tamo. Dosta o tome. Hoćemo zabavu, treba nam
uzbuđenje! Srećom po nas, onaj šarmantni stari momak Čarls
Bernsajd, na koga se uvek može računati da podmetne zujalicu na
sedište guvernerove stolice na banketu, da sipa malo paprenog sosa u
kašu, da prdne usred molitve, upravo se izvlači iz klozetske šolje u
muškom toaletu u Maslačkovom krilu. Zapažamo da stari Berni, naš
Bern-Bern, obema rukama grli makaze za živicu Henrija Lejdena na
kokošjim grudima, ili, tačnije, nuna ih kao bebu. Na koščatoj desnoj
ruci, iz gadne rasekotine izbija krv i sliva se prema laktu. Oslonivši
stopalo, obuveno u prugastu papuču drugog stanara doma, na rub
šolje, odguruje se i izvlači, malo se povodeći. Usta su mu iskrivljena
u grimasu, a oči mu liče na rupe od metaka, ali pretpostavljamo da to
nije zato što i on nosi breme teške žalosti. Zadnji deo njegovih
pantalona i prednji deo košulje natopljeni su i tamni od krvi iz rane
od noža na trbuhu.

Mršteći se od bola, Berni otvara vrata kabine i izlazi u pusti muški
toalet. Fluorescentna svetla na tavanici odbijaju se od dugačkog
ogledala iznad niza umivaonika; zahvaljujući Baču Jergzi, koji
odrađuje dvostruku smenu zato što se noćni dežurni pojavio pijan,
bele podne ploče se blistaju. U svojoj ovoj iskričavoj belini, krv na
odeći i telu Čarlsa Bernsajda izgleda jarko crvena. Guli košulju sa
sebe i baca je u umivaonik, pa polazi prema drugom kraju kupatila,
gde se nalazi orman sa trakom na kojoj je neko štampanim slovima
ispisao ZAVOJI. Starci imaju lošu naviku da padaju u kupatilima, pa
je Lolin otac predostrožno postavio orman tamo gde je smatrao da bi
mogao da bude potreban. Bele pločice poprskane su kapljicama krvi.

Berni otkida gužvu toaletne hartije, kvasi je hladnom vodom i
odlaže na ivicu najbližeg umivaonika. Onda otvara orman sa
zavojima, vadi kolut široke trake i jastuče zavoja sa gazom, i

otcepljuje dvadeset centimetara trake. Briše krv sa kože oko rane na
stomaku i pritiska mokru hartiju preko otvora. Diže hartiju i pritiska
jastuče gaze na ranu. Nespretno lepi traku preko gaze. Na isti način
previja ubodnu ranu na ruci.

Okreće se, i kapi krvi padaju po belim pločicama.
Vraća se duž umivaonika i podmeće košulju pod hladnu vodu iz
slavine. Voda se boji crveno u umivaoniku. Berni nastavlja da trlja
staru košulju pod hladnim mlazom vode dok ne postaje bledo
ružičasta, samo nekoliko nijansi svetlija od njegove kože.
Zadovoljan, uvrće košulju da bi je ocedio, par puta je otresa i ponovo
oblači. To što mu prijanja uz telo nimalo mu ne smeta. Njegov cilj je
najosnovniji nivo prihvatljivosti, a ne elegancija: dokle god je to
moguće, želi da ostane neopažen. Krajevi nogavica su mu natopljeni
krvlju, a papuče Elmera Džespersena tamno crvene i promočene, ali
veruje da većina ljudi neće zagledati njegove noge.
U njemu, hrapav glas ponavlja: Božuri, Bern-Bern, božuri!
Bernijeva jedina greška je to što se, zakopčavajući košulju,
pogledao u ogledalu. Ono što je video tera ga da zaprepašćeno
zastane. Uprkos svojoj ružnoći, Čarls Bernsajd oduvek je bio
zadovoljan onim što je video u ogledalima. Po sopstvenom mišljenju,
izgleda kao momak koji ume da se dovije – lukav, nepredvidljiv i
prevejan. Čovek koji zuri u njega sa one strane ogledala nimalo ne
liči na starog lisca koga se seća. Čovek pred njim izgleda tupav,
istrošen i ozbiljno bolestan. Utonule, crveno oivičene oči, obrazi
poput kratera, venama išarana ćelava, gotovo mrtvačka lobanja... čak
mu i nos izgleda koščatiji i krivlji nego pre. Postao je jedan od onih
staraca kojih se deca plaše.
I dreba da de ze blaže, Bern-Bern. Vrebe je da idebo.
Nemoguće je da zaista izgleda tako loše, zar ne? Da je stvarno
tako, već bi to odavno primetio. Neee, Čarls Bernsajd ne izgleda tako
pred očima sveta. To je zato što je kupatilo tako prokleto belo. Sva ta
belina čini da izgledaš izbeljeno. Da izgledaš odran kao zec. Umirući
matori užas u ogledalu stupa korak bliže, i staračke pege na njegovoj
koži kao da tamne. Prizor iskeženih zuba tera ga da zatvori usta.
Tada njegov gospodar postaje udica u njegovom umu, vuče ga
prema vratima i mrmlja: Vrebe, vrebe.

Berni zna zašto je vrebe: gospodin Manšan želi da se vrati u Crnu
kuću. gospodin Manšan dolazi sa mesta koje je nepojmljivo udaljeno
od Frenč Lendinga, i izvesni delovi Crne kuće, koju su zajedno
sagradili, podsećaju ga na svet iz koga potiče – njeni najdublji delovi,
koje Čarls Bernsajd retko posećuje i koji čine da se oseća
hipnotisano, slabo od čežnje i zgađeno kada ih poseti. Kada pokuša
da dočara sliku sveta koji je porodio gospodina Manšana, zamišlja
mračni, krševiti krajolik posut lobanjama. Na njegovim golim
padinama i visovima dižu se zamkovima slične građevine koje
menjaju oblik ili nestaju kada trepneš. Iz tih nepostojanih utvrda čuje
se industrijska kakofonija, pomešana sa jaucima dece u mukama.

I Bernsajd je željan da se vrati u Crnu kuću, ali samo u njene prve
prostorije, gde može da se odmori, jede hranu iz konzerve i čita svoje
sveščice. Uživa u specifičnom mirisu koji se oseća u tim odajama,
mešavini truleži, znoja, skorene krvi, prašine i kanalizacije. Kada bi
se taj miris mogao destilovati, nosio bi ga kao parfem. Osim toga,
onaj slatki zalogajčić po imenu Tajler Maršal sedi zaključan u sobi u
drugom sloju Crne kuće – i drugom svetu – i Berni jedva čeka da
počne da zlostavlja malog Tajlera, da pređe zboranim rukama preko
dečakove divne kože. Tajler Maršal tera Bernija da se oblizuje.

Ali i u ovom svetu ima još nedoživljenih zadovoljstava, i vrebe je
da im se posveti. Berni viri kroz odškrinuta vrata kupatila i vidi da je
Bač Jergza podlegao umoru i mesnoj vekni iz menze. Sedi na svojoj
stolici kao velika lutka, sa rukama na stolu i debelom bradom
spuštenom na ono što bi kod normalne osobe bio vrat. Onaj korisni
mali obojeni kamen stoji nekoliko centimetara od Bačove desne ruke,
ali Berniju ne treba kamen, jer je nabavio mnogo raznovrsniji
instrument. Žao mu je što nije mnogo ranije otkrio mogućnosti
makaza za živicu. Umesto jednog sečiva imaš dva. Jedno gore, jedno
dole, cak-cak! A što su oštra! Nije nameravao da slepcu amputira
prste. Tada je o makazama još razmišljao kao o velikom,
primitivnom tipu noža, ali kada je zadobio ubod u ruku, trznuo je
makazama u pravcu slepca i ove mu su manje-više same od sebe
otfikarile prste, jednako lako i brzo kao što su stari mesari u Čikagu
seckali slaninu.

Sa Lolom Makstonom će da bude zabavno. Uostalom, zaslužio je
ono što mu sledi. Berni smatra da je Lola odgovoran za njegov
propali izgled. Ogledalo mu je pokazalo da ima otprilike deset,
možda čak i petnaest kila manje nego što bi trebalo, što nije nikakvo
čudo – pogledajte samo kakve splačine služe u menzi. Berni veruje
da je Lola zakidao na hrani, kao što zakida i na svemu ostalom.
Država, Medikejd, Mediker – Lola ih sve potkrada. Nekoliko puta
kada je mislio da je Čarls Bernsajd previše izgubljen da bi znao šta se
događa, Lola mu je davao da potpiše obrasce u kojima je stajalo da je
imao operaciju, operaciju prostate, operaciju pluća. Po Bernijevom
mišljenju, polovina novca koji je Medikejd platio za nepostojeću
operaciju trebalo je da pripadne njemu. Na obrascu je bilo njegovo
ime, zar ne?

Bernsajd se iskrada u hodnik i tapka prema predvorju, ostavljajući
krvave otiske natopljenim papučama. Pošto će morati da prođe pored
pulta dežurne sestre, gura makaze za pojas pantalona i pokriva ih
košuljom. Bernsajd prepoznaje iznad pulta mlitave obraze, naočare
sa zlatnim okvirom i kosu boje lavande beskorisne babuskere po
imenu Džordžet Poter. Moglo je da bude i gore, razmišlja. Otkako je
ušetala u D18 i uhvatila ga kako go golcat masturbira nasred sobe,
Džordžet ga se užasava.

Ona baca pogled prema njemu, čini se da obuzdava drhtavicu, i
vraća pogled na ono što radi sa rukama. Verovatno štrika, ili čita
jedan od onih krimića u kojima mačka rešava zločin. Berni se dovlači
bliže pultu i razmišlja da li da upotrebi makaze na Džordžetinom
licu, ali zaključuje da bi to bilo traćenje energije. Stigavši do pulta,
baca pogled preko i vidi da ona u rukama drži džepnu knjigu, baš kao
što je pretpostavljao.

Džordžeta ga posmatra sa potpunim nepoverenjem.
"Večeras izgledamo k'o bombonica, Džordži."
Ona gleda niz hodnik, pa prema recepciji, i shvata da će morati
sama da se suoči sa njim. "Trebalo bi da ste u svojoj sobi, gospodine
Bernsajd. Kasno je."
"Gledaj svoja posla, Džordži. Imam pravo da se prošetam ako
'oću."

"Gospodin Makston ne voli da stanari zalaze u druga krila, te vas
molim da ostanete u Maslačku."

"Je l' gazda večeras tu?"
"Mislim da jeste."
"Fino."
On se okreće i nastavlja prema recepciji, a ona dovikuje za njim:
"Sačekajte!"
Osvrće se. Uspravila se, a to je pouzdan znak da je zabrinuta.
"Nećete uznemiravati gospodina Makstona, zar ne?"
"Zucneš li još reč, uznemiravaću tebe."
Ona pokriva šakom grlo, i pogled joj se konačno spušta na pod.
Usta joj se otvaraju, a obrve podižu. "Gospodine Bernsajde, šta vam
je to na papučama? I na nogavicama? Ostavljate trag za sobom!"
"Baš ne možeš da ne laješ, je li?"
Smrknuto se vraća prema pultu. Džordžeta Poter se pribija uz zid,
i u trenutku kada je shvatila da je imala vremena da pokuša da
pobegne, Berni stiže do nje. Sklanja joj ruku sa grla i uspravlja je kao
znak za zaustavljanje.
"Kučko glupa."
Bernsajd poteže makaze iz pojasa, hvata ručke i odseca joj prste
kao da su grančice. "Glupačo."
Džordžeta je zašla u stanje užasnute neverice koje je drži
paralizovanu. Zuri u krv koja šiba iz četiri patrljka na šaci."
"Idiotkinjo prokleta."
Otvara makaze i zariva joj jedno od sečiva u grlo. Džordžeta
ispušta pridavljen, krkljav zvuk. Pokušava da uhvati makaze, ali ih
on izvlači iz njenog vrata i diže joj ih prema glavi. Ruke joj mašu,
rasipajući krv. Bernijevo lice ima izraz čoveka koji konačno priznaje
da mora da isprazni macinu posudu sa peskom. Nišani vlažnim
sečivom u njeno desno oko i bode, i Džordžeta je mrtva pre nego što
će joj telo skliznuti niz zid i svaliti se na pod.
Desetak metara dalje niz hodnik, Bač Jergza nešto mrmlja u snu.
"Neće da slušaju", gunđa Berni za sebe. "Kol'ko god se trudiš, na
kraju sami traže da im to uradiš. Što znači da to žele – k'o ona
glupava derišta u Čikagu." Izvlači sečivo makaza iz Džordžetine
glave i briše ga o rame njene bluze. Sećanje na derišta u Čikagu šalje

mu trnce kroz ud, koji počinje da se kruti u vrećastim starim
pantalonama. O-paaa! Ah, ta moćna magija nežnih uspomena... Iako,
kao što smo se već uverili, Čarls Bernsajd tu i tamo doživljava
erekcije u snu, u budnom stanju su tako retke da bi se moglo reći da
se ne događaju, što ga dovodi u iskušenje da smakne pantalone i vidi
šta može u tom pogledu da se preduzme. Ali šta ako Jergza probudi?
Pomislio bi da je Džordžeta Poter, odnosno njen leš, probudio
Bernijevu odavno ugašenu požudu. To nipošto ne bi valjalo –
nipošto. Čak i monstrum ima svoj ponos. Zato je nabolje da nastavi
do Loline kancelarije, i da se nada da čekić neće da kljokne pre nego
što dođe vreme da ukuca ekser.

Berni ponovo gura makaze u pojas pantalona i vuče mokru
košulju da je odvoji od tela. Vuče noge niz hodnik Maslačkovog
krila i preko praznog predvorja do lakiranih vrata sa mesinganom
pločicom na kojoj piše VILIJEM MAKSTON, UPRAVNIK. Sa
poštovanjem ih otvara, prizivajući u mislima lik odavno pokojnog
desetogodišnjeg dečaka po imenu Herman Flegler, poznatog i po
nadimku 'Cule', jedne od njegovih prvih žrtava. Cule! Nežni Cule! Te
suze, ti jecaji bola pomešanog sa radošću, da prepuštanje potpunoj
bespomoćnosti: laki sloj prljavštine na Culetovim izubijanim
kolenima i vitkim podlakticama. Vrele suze; mlaz mokraće iz
njegovog prestravljenog pupoljka.

Lola mu neće podariti takvo blaženstvo, ali možemo biti sigurni
da nekakvo hoće. Uostalom, Tajler Maršal leži vezan u Crnoj kući i
čeka, bespomoćan koliko je bespomoćan moguće biti.

Čarls Bernsajd na prstima prolazi kroz sobičak Rebeke Vilas, sa
slikom blede, duboko razdeljene pozadine Culeta Fleglera koja mu
blešti u umu. Spušta prste na sledeću kvaku, na trenutak zastaje da se
primiri, i bešumno spušta kvaku. Vrata se otvaraju tek toliko da
otkriju Lolu Makstona, suverenog monarha ovog carstva, kako se
naginje nad sto, sa glavom naslonjem na jednu pesnicu, i žutom
olovkom nešto obeležava na dva kompleta papira. Čvrsto stisnuta
usta omekšava tračak osmeha; vlažne oči se zadovoljno sjakte;
zaposlena olovka klizi tamo-amo između dve hrpe papira,
ostavljajući sićušne oznake. Lola je tako blaženo zaokupljen poslom

da ne primećuje da više nije sam sve dok njegov posetilac ne ulazi u
sobu i zatvara nogom vrata za sobom.

Kada su se vrata sa treskom zalupila, Lola diže pogled pun
uzrujane iznenađenosti i zagleda se u priliku pred sobom. Držanje
mu se gotovo odmah menja u lukavu, zajedljivu srdačnost za koju
veruje da je razoružavajuća. "Tamo odakle dolazite ne kucaju na
vrata, gospodine Bernsajde? Odmah ulaze, zar ne?"

"Odmah ulaze", odgovara njegov posetilac.
"Nema veze. U stvari, nameravao sam da porazgoravam sa vama."
"Sa mnom?"
"Da. Uđite, molim vas. Sedite. Bojim se da imamo mali problem, i
hteo bih da istražimo neke mogućnosti."
"O", kaže Berni. "Problem, znači." Odlepljuje košulju od grudi i
šljapka napred, ostavljajući sada već bleđe tragove za sobom.
"Smestite se", kaže Lola, mahnuvši prema stolici ispred svojeg
stola. "Privucite čučalo i odmorite kosti." Ovaj izraz potiče od
Frenkija Šelbardžera, glavnog referenta za zajmove Prve farmerske
banke, koji ga stalno koristi na sastancima lokalnog kluba
rotarijanaca, i iako Lola nema pojma šta je čučalo, smatra da zvuči
vraški simpatično. "Starino moja, vi i ja ćemo sada jedan drugom da
otvorimo dušu."
"A", kaže Berni i seda, leđa uspravljenih i krutih zbog makaza.
"Da odvorimo dužu."
"Jeste, tako je. Hej, je l' ta košulja mokra? Jeste! Nećemo tako,
druškane stari – mogli biste da se prehladite i umrete, a to se
nijednom od nas ne bi svidelo, zar ne? Treba vam suva košulja.
Čekajte da vidim šta mogu da uradim za vas."
"Ne trudi se, jebeni majmune."
Lola Makston je već na nogama i popravlja svoju košulju, i
starčeve reči ga na trenutak zaustavljaju usred koraka, ali se odmah
oporavlja, razvlači usta u kez i kaže: "Sačekaj tu, Čikago."
Iako pomen njegovog rodnog grada šalje trnce niz Bernijevu
kičmu, ničim to ne pokazuje dok Makston obilazi sto i polazi prema
vratima kancelarije. Posmatra upravnika kako napušta sobu. Čikago.
Gde su Cule Flegler i Semi Huten i Ferd Brogan i svi drugi živeli i
umrli, Bog ih blagoslovio. Stabljike žita, vlati trave, tako prljavi tako

divni tako uzbuđujući. Sa svojim osmesima i kricima. Kao sva bela
deca iz geta, čista slonokosna besna pod korom prljavštine, riblja
belina gradskih sirotana, uskoro izgubljenih. Krhke kosti njihovih
ramenih kostiju, što štrče kao da će se probiti kroz tanki sloj mesa i
kože. Bernijev stari organ se meškolji i kruti kao da se sam seća
slatkih ludosti prošlosti. Tajlere Maršale, prede za sebe, slatki mali
Taje, uskoro ćemo se poigrati pre nego što te predam gazdi, o da
hoćemo da da još kako ćemo.

Iza njega treskaju vrata i bude ga iz erotskog sanjarenja. Ali
njegov mulac, njegov stari mačor, ostaje budan i zapet, drčan i gord
kao u najboljim danima.

"Na recepciji nema nikog", žali se Makston. "Ona matora vreća,
kako se zvaše, Porter, Džordžeta Porter, garantovano je u kuhinji, i
ždere, a Bač Jergza spava k'o top na svojoj stolici. Šta da radim, da
preturam po sobama da bih naš'o suvu košulju?"

Prolazi pored Bernsajda, diže ruke i spušta se u fotelju. Sve je to
gluma, i Berni je video mnogo bolja izvođenja od ovoga. Lola ne
može da obmane Bernija, čak ni ako zna ponešto o Čikagu.

"Ne treba mi nova košulja", kaže. "Seronjo."
Lola se zavaljuje u fotelju i sklapa šake iza glave. Kezi se – ovaj
pacijent ga silno zabavlja. "No, no. Nema potrebe da se vređamo.
Više ne možeš da me pređeš, starče. Više ne padam na to sa
Alchajmerovom bolešću. U stvari, više ništa ne može da ti prođe."
Ljubazan je i opušten i zrači pouzdanjem kao kockar sa četiri keca
u ruci. Berni pretpostavlja da mu se priprema nekakva mućka ili
ucena, što čini da trenutak bude još zabavniji.
"Mada moram da ti odam priznanje", nastavlja Lola. "Uspeo si
sve da prevariš, uključujući i mene. Mora da je bila potrebna silna
disciplina, da se odglumi završna faza Alchajmerove. Svo ono
ležanje u kolicima, hranjenje na kašiku, useravanje u gaće.
Pretvaranje da ne razumeš šta ti ljudi govore."
"Nisam se pretvarao, magarče."
"Zato nije nikakvo čudo što si odglumio oporavak – kada ono
beše, pre godinu dana? I sam bih isto učinio. Mislim, jedno je
pretvarati se, a sasvim drugo izigravati biljku. Zato nam se dogodilo
čudo, je li? Naša boljka se postepeno povlači, vraća se i odlazi, kao

obična prehlada. Tako ti je lakše. Možeš da se šetaš okolo i
maltretiraš svet, a ima manje posla i za osoblje. I dalje si jedan od
mojih omiljenih pacijenata, Čarli. Ili treba da te zovem Karl?"

"Jebe mi se kako me zoveš."
"Ali Karl ti jeste pravo ime, zar ne?"
Berni se ne udostojava ni da slegne ramenima. Nada se da će Lola
preći na stvar pre nego što se Bač Jergza probudi, primeti krvave
tragove i otkrije telo Džordžete Porter, jer iako ga zanima
Makstonova priča, želi bez veće frke da se vrati u Crnu kuću. Bač
Jergza bi mu verovatno pružio dostojan otpor.
Uobražavajući da se igra mačke i miša i da je u toj igri mačka,
Lola se osmehuje starcu u ružičastoj košulji i nastavlja. "Danas me je
nazvao detektiv iz državne policije. Kaže da mu je FBI poslao
identifikaciju ovde pokupljenog otiska prsta. Pripadao je jednom jako
nevaljalom druškanu po imenu Karl Birston koga traže već četrdeset
godina. 1964. godine bio je osuđen na smrt za ubistvo nekoliko dece
koju je napastvovao, ali je pobegao iz automobila koji ga je vozio u
zatvor – pošto je golim rukama ubio dva čuvara. Od tada mu se gubi
svaki trag. Danas bi mu bilo osamdeset pet godina, i detektiv veruje
da bi Birston mogao da bude jedan od naših stanara. Šta kažeš na to,
Čarlse?"
Ništa, očigledno.
"Čarls Bernsajd zvuči dosta slično kao Karl Birston, zar ne? Osim
toga, o tvojoj prošlosti nemamo nikakve podatke. Po tome si ovde
jedinstven. Za svakog drugog imamo maltene kompletno porodično
stablo, ali ti kao da si pao s Marsa. Jedini podatak koji imamo o tebi
jeste koliko ti je godina. Kada si se 1996. pojavio u glavnoj bolnici u
La Rivijeru, tvrdio si da imaš sedamdeset devet. To bi značilo da si
istih godina kao onaj begunac."
Bernsajd mu se uznemirujuće kezi. "Onda mora da sam i Ribar."
"Sa osamdeset pet godina, ne verujem da si u stanju da vučeš svu
tu decu preko pola okruga. Ali da si Karl Birston, to verujem, a
policija je i dalje željna da te sklepta. Što nas dovodi do pisma koje je
stiglo pre nekoliko dana. Nameravao sam da porazgovaram sa tobom
o njemu, ali i sam znaš koliko ovde ima posla." Otvara fioku stola i
vadi list hartije otrgnut iz žute beležnice. Na njemu je kratka, uredno

otkucana poruka. "'De Per, Viskonsin', piše. Nema datuma.
'Nadležnima', počinje. 'Sa žaljenjem vas obaveštavam da više neću
biti u stanju da vršim mesečne uplate u korist mog nećaka, Čarlsa
Bernsajda'. To je sve. Umesto da se potpiše, otkucala je svoje ime.
'Altea Bernsajd.'"

Lola spušta žutu hartiju ispred sebe i prekršta ruke na njoj. "O
čemu se ovde radi, Čarlse? Znam da u De Peru ne živi nikakva Altea
Bernsajd. A ne bi ni mogla da ti bude tetka. Koliko bi morala da ima
godina? Najmanje sto, ili čak stodeset. U to nikako ne mogu da
poverujem. Ali čekovi jesu pristizali, redovno, od prvog meseca
otkako si u domu. To se neki tvoj drugar, ili nekadašnji ortak, starao
o tebi, druškane moj. A svima je u interesu da nastavi da radi ono što
je radio, zar ne?"

"Zabole me, seronjo." Ovo nije sasvim tačno. Sve što Berni zna o
mesečnim uplatama jeste da ih je organizovao gospodin Manšan, i
ako prestanu... šta će još da prestane sa njima? On i gospodin
Manšan su zajedno u ovome, zar ne?

"Hajde, dečko", kaže Lola. "Možeš ti bolje od toga. Sve što tražim
jeste malo saradnje. Siguran sam da ne želiš da prolaziš kroz
gnjavažu da te hapse, uzimaju otiske, plus ono što bi usledilo posle.
Što se mene lično tiče, nemam želju da te izlažem svemu tome. Zato
što je jedini kvarnjak u svemu ovome taj tvoj prijatelj. Imam utisak
da je dotični, ko god da je, malčice smetnuo s uma da verovatno ima
neki stari dug prema tebi, zar ne? I da računa da više nije obavezan
da se stara da ovde i dalje uživaš dosadašnje udobnosti. Al' tu se
malo zajeb'o. Kladim se da bi mog'o da ga dovedeš u red, da ga
nateraš da s'vati kako stoje stvari."

Bernijev mulac, njegov stari mačor, u međuvremenu je omekšao i
splasnuo kao probušen balon, što mu dodatno kvari raspoloženje.
Otkako je ušao u kancelariju ovog ljigavog prevaranta, izgubio je
nešto vitalno: osećaj svrhe, osećaj nedodirljivosti, oštricu. Želi što
pre da se vrati u Crnu kuću. Crna kuća će da ga obnovi, jer Crna kuća
je magija, mračna magija. U njene temelje ugrađena je gorčina
njegove duše, a svaka greda i spoj natopljeni su mrakom njegovog
srca.

Gospodin Manšan mu je pomogao da sagleda mogućnosti Crne
kuće, i uneo u nju mnogo svoga. Postoje delovi Crne kuće koje Čarls
Bernsajd nikada nije do kraja razumeo, i koji ga plaše, i to jako:
jedno podzemno krilo čini se da sadrži njegovu tajnu karijeru u
Čikagu, i kad god se približi tom delu kuće, čuje molećivo jecanje i
prodorne krike iz grla stotine izgubljenih dečaka kao i sopstvena
promukla naređenja i ekstatično stenjanje. Iz nekog razloga, blizina
nekadašnjih pobeda čini da se oseti sićušno i progonjeno, izgnanik
umesto gospodara. Gospodin Manšan mu je pomogao da se seti
razmera svojih dostignuća, ali gospodin Manšan nije bio ni od kakve
koristi sa drugom oblasti Crne kuće, nevelikom, ne većom od jedne
sobe, zapravo lagumom, u kome se nalazi celokupno njegovo
detinjstvo i koji nikada, ali baš nikada nije posetio. Dovoljno je
prisećanje na postojanje te sobe da se Berni oseti kao novorođenče
ostavljeno napolju da umre od zime.

Vest o dezerterstvu izmišljene Alteje Bernsajd izaziva nešto blažu
verziju istog efekta. To je neprihvatljivo, i ne vidi zašto mora, tačnije
ne može, to da trpi.

"Da", kaže. "Hajde da razjasnimo o čemu se ovde radi. Da
pokušamo da razumemo."

Diže se sa stolice, i zvuk koji se čini da dolazi iz pravca Frenč
Lendinga samo ga ubrzava. To je zavijanje policijskih sirena,
najmanje dve, a možda i tri. Berni nije siguran u to, ali pretpostavlja
da je Džek Sojer pronašao telo svojeg prijatelja Henrija, s tim što
Henri nije bio dokusuren i što je uspeo da kaže da je prepoznao glas
svojeg ubice. Džek je onda pozvao panduraciju, i sad smo tu gde
jesmo.

Sledeći korak dovodi ga do stola. Baca pogled na hartije na stolu i
smesta mu postaje jasno o čemu se radi.

"Prepravljamo knjige, a? Pored toga što si seronja, znači, ti si i
lukavi mali žongler sa brojkama, je li?"

U zapanjujuće malom broju sekundi, lice Lole Makstona prolazi
kroz neverovatan niz osećanja. Uzrujanost, iznenađenje, zbunjenost,
povređeni ponos, gnev i neverica pretrčavaju preko pejzaža njegovih
crta dok Bernsajd poseže iza leđa i izvlači makaze za živicu. Ovde u

kancelariji izgledaju veće i zlokobnije nego u dnevnoj sobi Henrija
Lejdena.

Loli se čine dugačke poput srpova. Podigavši pogled sa njih i
zagledavši se u starca koji stoji pred njim, vidi lice koje je više
demonsko nego ljudsko. Bernsajdove oči crveno sjakte, a usne su
povučene sa groznih, svetlucavih zuba nalik na krhotine slomljenih
ogledala.

"Odbij, druškane", pišti Lola. "Pajkani su praktično već na
recepciji."

"Nisam gluv." Berni nabija sečivo u Lolina usta i zatvara makaze
na znojavom obrazu. Krv prska preko stola, a Loli iskaču oči. Berni
cima makaze i iz zjapeće rane izleće nekoliko zuba i deo Lolinog
jezika. Uspravlja se i naginje napred da dograbi sečiva. Bernsajd
uzmiče i odseca polovinu Loline desne šake.

"E, stvarno su oštre", kaže.
Makston se tetura oko stola, prskajući krv svuda oko sebe i ričući
kao los. Berni odskače unazad pa ponovo priskače i zariva sečiva u
izbočinu trbuha ispod Loline plave košulje. Odmah zatim ih izvlači i
Lola posrće, stenjući, i pada na kolena. Krv teče iz njega kao iz
prevrnutog bokala. Svaljuje se napred, na laktove. U Loli Makstonu
više nema ni traga vragolanstva; trese glavom i mrmlja nešto što je
valjda molba da ga ostave na miru. Zakrvavljene, volovske oči
kolutaju se prema Čarlsu Bernsajdu i nemo odašilju neobičnu
bezličnu želju za milošću.
"Majko Božja", kaže Berni, "je li ovo Rikov kraj?" Baš je to
smešno - godinama nije pomislio na taj film. Kikoćući se sopstvenoj
duhovitosti, naginje se, postavlja sečiva makaza sa obe strane
Lolinog vrata i gotovo uspeva da mu odseče glavu.
Buka sirena skreće u Kraljičinu ulicu. Pločnikom će uskoro
zatrupkati policajci; odmah zatim će nagnuti u predvorje. Bernsajd
ispušta makaze na Lolina široka leđa i žali što nema vremena da se
popiša na telo ili iskenja na glavu, ali gospodin Manšan samo gunđa
vrebe, vrebe, vrebe.
"Ne moraš da ponavljaš, nisam glup", kaže Berni.
Izlazi, šljapkajući, iz kancelarije i prolazi kroz kutak gospođice
Vilas. Našavši se u predvorju, vidi sevanje svetala na krovovima dva

policijska automobila koji prolaze sa spoljne strane živice.
Zaustavljaju se nedaleko od mesta gde je prvi put sklopio prste oko
vitkog dečačkog vrata Tajlera Maršala. Berni počinje nešto brže da
vuče noge. U trenutku kada je stigao do početka Maslačkovog
hodnika, kroz otvor na živici upadaju dva žutokljuna policajca.

Malo dalje u hodniku, Bač Jergza ustaje i trlja lice. Zagleda se u
Bernija i kaže: "Šta se događa?"

"Mrdaj odatle", kaže Berni. "Vodi ih u kancelariju. Makston je
povređen."

"Povređen?" Bač sleđeno zuri u Bernijevu krvavu odeću i ruke.
"Kreći!"
Bač se nespretno zaleće napred, a dva mlađana policajca navaljuju
na velika staklena vrata, sa kojih je uklonjen poster Rebeke Vilas.
"Kancelarija!" viče Bač, pokazujući u desno. "Gazda je povređen!"
Dok Jergza pokazuje prema vratima kancelarije bodući rukom u
zid, Čarls Bernsajd koristi priliku da šmugne pored njega. Trenutak
kasnije ulazi u muški toalet u Maslačku i hitro šljapka prema jednoj
od kabina.

***
A Džek Sojer, šta je sa njim? To već znamo. Tačnije, znamo da je
zaspao na mekom mestu između ivice kukuruzišta i brda na zapadnoj
strani Norveške ulice. Znamo da mu je telo postalo lakše, manje
opipljivo, maglovito. Da je zatim postalo zamućeno i providno.
Možemo da pretpostavimo da je, pre nego što je zadobilo potpunu
prozirnost, Džek zapao u izvesni okrepljujući san. Takođe možemo
da pretpostavimo da u tom snu nebo boje plavog crvendaćevog jajeta
sugeriše beskraj svemira žiteljima lepog porodičnog zdanja na
Roksberi Drajvu u brdima Beverlija, gde je Džeku šest, šest, šest ili
dvanaest, dvanaest, dvanaest ili u isto vreme oboje, a tatica svira one
laćarne deonice na svojoj trubi, trubi, trubi. ('Proklet bio taj san',
Henri Šejk bi to mogao da vas poduči, jeste poslednja pesma na
Tatica svira trubu Dekstera Gordona - najvećeg od svih tatica.) U
tom snu, svi odlaze na put i niko ne odlazi nigde drugde, dečak
lutalica osvaja čudesnu nagradu, a Lili Kavano Sojer zarobljava
bumbara ispod čaše. Smešeći se, odnosi ga do vrata saluna i lansira u
vazduh. Bumbar tako odleće Preko, i dok putuje tamo, paralelni

svetovi na svojim neznanim putanjama podrhtavaju i ljuljaju se, a
Džek takođe putuje svojom neznanom putanjom u beskrajno, kao
crvendaćevo jaje plavo plavetnilo i prateći bumbarevo sigurni let,
vraća se na Teritorije, gde leži, usnuo, u tihom polju. Tako, u istom
đavolskom snu, Džeka Sojera, osobu mlađu od dvanaest i starija od
trideset godina, istovremeno pogođenu žalošću i ljubavlju, pohodi
izvesna žena nežnog lika. I leže pored njega na postelju od deteline, i
uzima ga u naručje, i njegovo zahvalno telo prepoznaje blaženstvo
njenog dodira, njen poljubac, njen duboki blagoslov. Ono što rade,
sami u dalekom Teritorijama, nisu naša posla, ali Sofinom
blagoslovu pridružujemo svoj i ostavljamo ih onome što jesu, na
kraju krajeva, njihova posla, onome što blagosilja ovog dečaka i ovu
devojčicu, ovog muškarca i ovu ženu, ovaj dragi par, onako kako
ništa drugo, uključujući i nas, ne može.

***
Povratak sledi kao što dolikuje, sa čistim, opojnim mirisom
plodne zemlje i kukuruza, i kukurikanjem petla-budilnika sa imanja
Gilbertsonovih rođaka. Od rose blistava paukova mreža vezuje
Džekovu levu nogu za kamen obrastao mahovinom. Mrav koji putuje
preko zgloda Džekove desne šake nosi vlat trave koja u svojem 'V'
prevoju nosi blistavu i drhtavu kap sveže nastale vode. Osećajući se
čudesno osvežen kao da je i sam tek nastao, Džek pušta vrednog
mrava sa ruke, odvaja cipelu od paukove mreže i ustaje. U kosi i
obrvama svetluca mu rosa. Pola milje dalje preko polja, oko
Henrijeve kuće zavija Henrijeva livada. Divlji ljiljani podrhtavaju na
svežem jutarnjem povetarcu.
Divlji ljiljani podrhtavaju...
Pogled na prednji deo njegovog pikapa koji izviruje iza kuće
vraća mu sve što se dogodilo. Miša, i reč koju je dobio od Miša.
Henrijevu kuću, Henrijev studio, njegovu samrtnu poruku. Policajci i
islednici su se do sada već razišli, i kuća će biti pusta, puna odjeka
mrlja od krvi. Dejl Gilbertson - a verovatno i Braun i Blek iz državne
policije - sigurno će ga tražiti. Džek nema želju da se sretne sa
državnima, ali želi da razgovara sa Dejlom. Vreme je da ga upozna
sa nekim iznenađujućim činjenicama. Ono što Džek ima da saopšti
Dejlu ovoga će naterati da zine od čuda, ali treba da se setimo šta je

Vojvoda rekao Dinu Martinu o razbijanju jaja i pripremanju kajgane.
Ako je verovati Lili Kavano, kada bi Vojvoda progovorio, svi su
zastajali da čuju, pa će to morati i Dejl Gilbertson, jer Džek želi uz
sebe svoju odanu i odlučnu družinu kada bude putovao kroz Crnu
kuću.

U prolazu pored Henrijeve kuće, Džek naslanja vrhove prstiju na
usne i prevlači ih preko drveta da prenese poljubac. Henri. Za sve
svetove, za Tajlera Maršala, za Džudi, za Sofi, i za tebe, Henri
Lejdene.

Mobilni telefon u kabini 'rama' navodno je sačuvao tri poruke, sve
od Dejla, koje Džek briše nasaslušane. U kući, crvene diode
telefonske sekretarice trepću 4-4-4, ponavljajući se sa bezobzirnom
upornošću gladnog novorođenčeta. Džek pritiska PLAYBACK.
Četiri puta zaredom, svaki put očajnijim glasom, Dejl Gilbertson
preklinje da mu njegov prijatelj Džek Sojer javi gde se nalazi i
izražava svoju veliku želju da razgovara sa pomenutim
džentlmenom, uglavnom u vezi ubistva njegovog ujaka i zajedničkog
prijatelja, Henrija, ali ne bi škodilo ni da se popriča o jebenoj klanici
kod Makstona, zar ne? I tome znači li mu nešto ime Čarls Bernsajd?

Džek gleda na sat i, uz misao da vreme na njemu ne može biti
tačno, baca pogled na sat u kuhinji. Izgleda da je njegov sat ipak u
pravu. Tačno je 5:42 ujutru, i iza ambara Rendija i Kenta Gilbertsona
pevac i dalje peva svoje. Odjednom ga obuzima umor, teži od sile
teže. U ulici Samner neko bez sumnje dežura na telefonu, ali Dejl
sigurno spava u svojoj postelji, a Džek bi da razgovara samo sa
Dejlom. Zeva široko otvorenih usta, kao mačka. Pa još nisu ni razneli
novine!

Skida jaknu i baca je na stolicu pa ponovo zeva, još šire nego
malopre. Ono kukuruzište možda ipak nije bilo baš toliko udobno:
vrat mu se oseća ušinuto, a leđa ugruvano. Odvlači se uz stepenice,
stresa odeću na kanabe u spavaćoj sobi i svaljuje se na krevet. Na
zidu iznad kanabeta visi njegov osunčani Ferfild Porter, i Džek se
seća kako je Dejl reagovao na njega, one večeri kada su otpakovali i
okačili slike. Zaljubio se u tu sliku čim ju je ugledao - za Dejla je
verovatno bila novost što uopšte može toliko da uživa u jednoj slici.
U redu, razmišlja Džek, ako se izvučemo živi iz Crne kuće, pokloniću

mu je. I nateraću ga da je primi: zapretiću da ću da je iscepkam i
spalim u peći ako je ne uzme. Reći ću mu da ću je dati Vendelu
Grinu!

Kapci mu se već sklapaju; zaranja u posteljinu i nestaje, iako to
ovaj put nije doslovno, iz ovog sveta. Sanja.

Hoda niz varavu, strmu šumsku stazu prema zgradi u plamenu.
Dole, sa obe njene strane, komešaju se i glasaju zveri i čudovišta,
uglavnom nevidljivi ali tu i tamo izbacujući čvornovatu šaku,
bodljikavi rep, crno, skeletalno krilo. Džek sve ovo odseca teškim
mačem. Ruka ga boli od napora, a telo mu je umorno i izubijano.
Oseća da negde krvari ali ne vidi i ne oseća ranu, već samo sporo
slivanje krvi niz noge. Ljudi koji su na početku putovanja bili sa njim
svi su mrtvi, a i on - može biti - umire. Voleo bi da nije tako sam, jer
je prestravljen.

Goruća zgrada raste sve više kako joj se približava. Iz nje dopiru
krici i jaukanje, a oko nje se prostire groteskni krug pocrnelog drveća
i zadimljenog pepela. Ovaj krug se svakog sekunda sve više širi, kao
da zgrada polako proždire okolnu prirodu. Sve je izgubljeno, i goruća
zgrada i bezdušno stvorenje koje je ujedno njen gospodar i sužanj će
trijumfovati, u jednom spaljenom svetu za drugim, i amin. Din-tah,
velika peć, koja guta sve na svojem putu.

Stabla sa desne strane bolno uvijaju i grče grane, i među tamnim,
šiljatim lišćem vlada veliko komešanje. Škripeći, ogromna stabla se
klanjaju, a grane se upliću jedna oko druge poput zmija, obrazujući
neprobojni zid od sivog, oštrog lišća. Iz tog zida izranja, sa
strahotnom sporošću, reljef ispijenog, koščatog lica. Visoko preko
metar i po od kose do brade, lice se nadima iz sloja lišća, ljuljajući se
levo-desno u potrazi za Džekom.

Ono je sve što ga je ikada plašilo, ranjavalo, želelo mu zlo, kako u
ovom svetu tako i na Teritorijama. To džinovsko lice isprva
maglovito podseća na ljudskog monstruma po imenu Elroj koji je
nekada davno pokušao da siluje Džeka u prljavoj kafančini po imenu
Outlijeva Točionica, zatim na Morgana od Orisa, pa na Sanlajta
Gardenera i Čarlsa Bernsajda, ali u svojem slepom zibanju sa jedne
na drugu stranu preklapa i stapa sve ove opake likove u jedan.
Najdublji užas pretvara Džeka u kamen.

Lice koje izviruje iz sabijenog lišća osmatra strmu stazu, a onda se
okreće nazad i prekida svoje neprestano, treperavo osvrtanje sa jedne
na drugu stranu. Ostaje okrenuto pravo prema njemu. Slepe oči ga
vide, nos bez nozdrva oseća njegov miris. Lišćem struji talas
zadovoljstva i lice se naginje napred, postajući sve veće. Nesposoban
da se pomeri sa mesta, Džek se osvrće i vidi čoveka koji se raspada
kako se pridiže na uskom ležaju. Čovek otvara usta i viče:
"D'YAMBA!"

Sa podivljalim srcem u grudima i krikom koji zamire pre nego što
je napustio grlo, Džek skače iz kreveta i dočekuje se na noge pre
nego što je shvatio da se probudio iz sna. Čini mu se da mu celo telo
podrhtava. Znoj mu se sliva niz čelo i natapa grudi. Drhtanje
postepeno zamire, i on počinje da prepoznaje šta ga zaista okružuje:
nikakvo džinovsko lice istureno iz ružnog zida od lišća, već poznato
okruženje njegove spavaće sobe. Na zidu naspram njega visi slika
koju namerava da pokloni Dejlu Gilbertsonu. Briše lice i smiruje se.
Oseća potrebu da se istušira. Sat pokazuje da je 9:47 ujutru. Spavao
je četiri sata, i vreme je da započne pripreme.

Četrdeset pet minuta kasnije, okupan, odeven i nahranjen, Džek
zove policijsku stanicu i traži da razgovara sa Dejlom Gilbertsonom.
U 11:25, on i sumnjičavi, tek podučeni Dejl - Dejl koji žarko želi da
vidi bilo kakav dokaz za blesavu priču svojeg prijatelja - ostavlja
svoja patrolna kola ispod jedinog drveta na parkingu Send Bara i
polazi preko vrelog asfalta, pored dva nagnuta 'harlija', prema
sporednom ulazu.

ČETVRTI DEO

Crna kuća i ono iza

26.

Već smo rekli koju o iskliznuću, i suviše je kasno da dalje
razrađujemo temu, ali zar vam se ne čini da većina kuća zapravo
predstavlja pokušaj da se ono zadrži? Da se u svetu uspostavi barem
privid normalnosti i zdravog razuma? Setite se Libertivila, sa
pompeznim ali dirljivim imenima ulica - Kamelot i Avalon i Prolaz
device Merien. Setite se, takođe, slatke kućice u Libertivilu gde su
nekada zajedno živeli Fred, Džudi i Tajler Maršal. Šta je Put Robina
Huda broj 16 nego oda običnosti, himna prozaičnosti? Istu bismo
stvar mogli da kažemo o domu Dejla Gilbertsona, ili Džekovom, ili
Henrijevom, zar ne? O većini domova na teritoriji Frenč Lendinga,
zapravo. Rušilački uragan koji je projurio kroz varoš ne menja
činjenicu da ove kuće stoje kao grudobrani pred iskliznućem,
jednako plemenite koliko su skromne. To su oaze zdravog razuma.

Crna kuća - kao Kuća na brdu Širli Džekson, kao grozota sa
početka veka u Sietlu, poznata kao Rouz Red - nije normalna. Nije
sasvim od ovog sveta. Teško ju je sagledati spolja - oči vas
neprestano varaju - ali ako bi neko uspeo da bar na nekoliko sekundi
zadrži pogled na njoj, video bi dvospratno zdanje sasvim normalne
veličine. Boja jeste neobična - ta mrtvački crna spoljašnjost, gde su
čak i prozori premazani crnom farbom - i deluje nekako zgrbljeno,
vrebajuće, čime priziva nelagodne sumnje u svoju strukturalnu
postojanost, ali kada bi neko mogao da je vidi ogoljenu od svetlaca
svih onih drugih svetova, izgledala bi gotovo jednako obična kao
Fredova i Džudina kuća... mada možda ne i tako dobro održavana.

Iznutra, međutim, stvari stoje drugačije.
Iznutra, Crna kuća je velika.
Crna kuća je, u stvari, gotovo beskrajna.

U svakom slučaju, nije mesto gde je bezopasno izgubiti se, mada
se to ljudima povremeno dešava - skitnicama i ponekom nesrećnom
odbeglom detetu - i posejana je tragovima njihovog prolaska -
krpicama odeće, iz očajanja urezanim porukama na zidovima
gigantskih soba čudnih dimenzija, ponegde gomilicom kostiju.
Posetilac tu i tamo može da nađe čak i lobanju, sličnu onima koje je
reka Hanover izbacila dvadesetih godina prošlog veka, u vreme
haranja Frica Harmana.

Ne, to nije mesto gde biste poželeli da se izgubite.
***

Hajde da prođemo kroz sobe i niše i hodnike i zakutke, spokojni u
izvesnosti da možemo da se vratimo u spoljni svet, u normalni,
iskliznućem nedodirnuti svet kada god zaželimo (ali smo i pored toga
nespokojni dok silazimo stepeništima kojima kao da nema kraja i
prolazimo hodnicima koji se sužavaju u tačku u daljini). Usput
čujemo večito prigušeno brujanje i treskanje nemogućih mašina.
Čujemo idiotsko zviždanje neprestanog vetra, bilo napolju ili na
spratovima iznad i ispod nas. Povremeno do nas dopre daleko,
zavijajuće lajanje kojim se bez sumnje oglašava abalahov pakleni
pas, onaj što je došao glave sirotom Mišu. Ili sardonično kreštanje
gavrana, i tada znamo da je Gorg takođe ovde - negde.

Prolazimo kroz sobe-ruševine i sobe još nameštene bledom i
trulom raskoši. Mnoge od njih sigurno su prostranije od kuće u kojoj
se kriju. Konačno stižemo do skromnog salona sa vremešnom sofom
od konjske dlake i foteljama od izbledelog crvenog somota. U
vazduhu se oseća teški miris kuvanja. (Negde u blizini nalazi se
kuhinja koju nipošto ne smemo da posetimo... ako želimo da ikada
više prespavamo noć bez košmara.) Električne instalacije su ovde
stare najmanje sedamdeset godina. Kako je to moguće, pitamo se,
ako je Crna kuća sagrađena sedamdesetih godina? Odgovor je
jednostavan: veliki deo Crne kuće - najveći deo Crne kuće - postoji
mnogo duže. Zastori u ovoj sobi su teški i izbledeli. Da nije požutelih
isečaka iz novina, trakom prilepljenih na ružne zelene tapete, ova
odaja bi lako mogla da se nalazi u prizemlju hotela Nelzon. Ovo je
mesto koje je istovremeno sablasno i banalno, odgovarajuće ogledalo
mašte starog monstruma koji se ovde ukopao, koji leži, usnuo, na

sofi od konjske dlake, sa grudima košulje zlokobno umrljanim
crvenom bojom. Crna kuća nije njegova, iako on u svojoj patološkoj
umišljenosti uobražava da jeste (a gospodin Manšan se nije baktao
time da ga razuveri). Ova ovde soba, međutim, jeste.

Isečci oko njega govore nam sve što želimo da znamo o
smrtonosnim interesovanjima Čarlsa 'Cakanog' Bernsajda.

JESTE, POJO SAM JE, PRIZNAJE FIŠ: New York Herald
Tribune

DRUG BILIJA GAFNIJA TVRDI "BILIJA JE ODNEO SIVI
ČOVEK, BAUK": New York World Telegram

UŽAS GREJS BAD SE NASTAVLJA: FIŠ PRIZNAJE
ZLOČIN! Long Island Star

FIŠ PRIZNAJE DA JE "PRŽIO I JEO" W. M. GAFNIJA: New
York American

FRIC HARMAN, TAKOZVANI "KASAPIN IZ HANOVERA",
POGUBLJEN ZA UBISTVO 24 OSOBE: New York World

VUKODLAK TVRDI: "VODILA ME LJUBAV, A NE
POŽUDA." HARMAN OTIŠAO U SMRT BEZ POKAJANJA: The
Guardian

POSLEDNJE PISMO HANOVERSKOG LJUDOŽDERA: "NE
MOŽETE DA ME UBIJETE, VEČNO ĆU DA BUDEM MEĐU
VAMA": New York World

Vendel Grin bi bio oduševljen ovim materijalom, zar ne?
A toga ima još. Bože nam pomozi, ima još toliko toga. Čak je i
Džefri Damer ovde, sa izjavom TREBALI SU MI ZOMBIJI.
Prilika na sofi počinje da se meškolji i stenje.

"Brobudi ze, Berni!" Umesto iz njegovih usta, reči kao da dolaze
niotkuda... iako mu se usne pomeraju kao kod drugorazrednog
trbuhozborca.

Berni stenje. Glava mu se okreće na levu stranu. "Ne... moram
spavam. Sve... boli."

Glava se okreće desno u znak odbijanja i gospodin Manšan
ponovo progovara. "Budize, oni zdižu. Moraž da bremezdiž
dedžaga."

Glava se okreće na drugu stranu. U snu, Berni veruje da je
gospodin Manšan i dalje samo u njegovoj glavi, bezopasan. Smetnuo
je da u Crnoj kući stvari stoje drugačije. Lakomisleni Berni, ne zna
da je gotovo istrošen! Gotovo, ali još ne sasvim.

"Ne mogu... pus'i me... boli stomak... slepac... jebeni slepac ranio
me u stomak..."

Ali glava se ponovo okreće nazad i glas progovara iz vazduha
pored Bernijevog levog uva. Berni se opire, nevoljan da se probudi i
suoči sa punim, divljačkim naletom bola. Slepac ga je povredio
mnogo teže nego što je u prvom trenutku, dok je još bio vruć,
pomislio. Berni uporno ponavlja nametljivom glasu da je dečak na
sigurnom tamo gde jeste, da ga nikada neće naći sve i ako uspeju da
uđu u Crnu kuću, da će se izgubiti u neznanoj dubini soba i hodnika i
lutati dok prvo ne polude a na kraju i pocrkaju. Gospodin Manšan,
međutim, zna da se je među njima jedan koji se razlikuje od svih koji
su zabasali na ovo mesto. Džek Sojer je već imao prilike da se suoči
sa beskonačnim, i to ga čini opasnim. Dečak mora biti izveden kroz
sporedni prolaz i u Krajnji Svet, u samu senku Din-taha, velike peći.
Gospodin Manšan govori Berniju da će još imati prilike da se omrsi
dečakom pre nego što ga preda abalahu, ali ne ovde. Suviše je
opasno. Žalimo slučaj.

Berni nastavlja da se buni, ali mi znamo da je ovo bitka koju neće
dobiti. Ustajali, smradom kuvanog mesa zasićeni vazduh u sobi već
počinje da se kovitla, najavljujući dolazak vlasnika glasa. Prvo
vidimo vir crnila, pa crvenu mrlju - maramu - a zatim i začetke
nemoguće izduženog belog lica, na kome dominira jedno jedino,
crno ajkulino oko. Ovo je pravi gospodin Manšan, stvorenje koje
izvan Crne kuće i njenih začaranih odaja može da obitava samo u

Bernijevoj glavi. Uskoro će sasvim biti ovde, i naterati Bernija da se
razbudi (mučeći ga ako bude neophodno), i upotrebiti ga dok od
njega još može biti koristi. Zato što gospodin Manšan ne može sam
da premesti Taja iz njegove ćelije u Crnoj kući.

Ali kada se nađe u Krajnjem Svetu - Bernijevom Šeolu - stvari će
se promeniti.

Berni konačno otvara oči. Njegove kvrgave šake, koje su prolile
toliko krvi, sada posežu da opipaju vlagu sopstvene krvi koja natapa
košulju. Gleda, vidi šta je tamo procvetalo, i ispušta vrisak užasa i
kukavičluka. Ne čini mu se pravedno to što ga je sada, pošto je ubio
toliko dece, smrtno ranio slep čovek; ne, to mu se čini strašno i
nepravedno.

Po prvi put mu se javlja jedna krajnje neprijatna pomisao: šta ako
cena koju će morati da plati za stvari koje je radio tokom svoje duge
karijere bude još viša? Video je Krajnji Svet; video je Jeguljin Put,
koji vijuga kroz njega do Din-taha. Spaljeni, gorući krajolik oko
Jeguljinog Puta liči na pakao, a An-tak, Velika Kombinacija,
svakako jeste sam pakao. Šta ako i njega čeka takvo mesto? Šta ako...

Stomak mu para užasan, parališući bol. Gospodin Manšan, koji se
sada već gotovo sasvim materijalisao, pružio je maglovitu,
poluprovidnu ruku i okrenuo je u rani koju je Henri naneo svojim
skakavcem.

Berni pišti. Niz obraze matorog decoubice teku suze. "Nemoj!
Boli!"

"Onda uradi gago gažeb."
"Ne mogu", cvili Berni. "Umirem. Pogledaj koliko je krvi! Misliš
da mogu tek tako da izdržim ovo? Imam jebenih osamdeset i pet
godina, bre!"
"Žalib zludžaj, Bern-Bern... ali dabo brego iba onig goji bogu da
di izledže rane." Gospodin Manšan, kao i sama Crna kuća, izmiče
pogledu. Treperi, zamućuje se i ponovo izoštrava. To zastrašujuće
izduženo lice (koje zaklanja najveći deo njegovog tela, kao naduvena
glava karikature iz novina) čas ima dva oka, čas samo jedno. Nekad
se čini da mu iz razvučene lobanje izbijaju pramenovi narandžaste
kose, a nekad da je ćelav kao Jul Briner. Postojane su samo crvene
usne i šiljati zubi iza njih.

Berni posmatra svojeg saučesnika sa izvesnom dozom nade.
Njegove ruke u međuvremenu nastavljaju da istražuju stomak, koji je
sada tvrd i prekriven čvorovima, za koje pretpostavlja da su ugrušci.
Kako je moguće da ga je neko tako gadno ozledio? Nije trebalo tako
da bude! Nipošto nije trebalo tako da bude! Trebalo je da bude
zaštićen! Trebalo je da...

"Do je zazvib boguđe", kaže gospodin Manšan, "da godine zbadnu
za debe izdo gao ždo je Izuz Rizd izledžio biža."

"Biti ponovo mlad", kaže Berni, i ispušta dubok, hrapav uzdah.
Dah mu zaudara na krv i trulež. "E, to bi bilo dobro."

"Narabno! Do je zazvib boguđe", kaže gospodin Manšan,
klimajući groteskno nestalnim licem. "Abalag bože do da di da. Ali
ja do ne bogu da di obeđam, Džarlze, bundevidze boja bala. Bogu da
di obeđam zabo jedno."

Stvorenje u crnom večernjem odelu sa crvenom maramom
zastrašujuće hitro priskače napred. Njegova dugoprsta šaka ponovo
se zavlači u košulju Cakanog Bernsajda, ovaj put se steže u pesnicu, i
proizvodi bol koji stari monstrum nije imao pojma da može da
postoji... iako ga je toliko zadao nevinima.

Smrdljivo lice gospodina Manšana unosi se u Bernijevo. Oko gori.
"Ozeđaž li do, Berni? Ozeđaž li, gugavna vređo govana? Ho ho, ha
ha, naravno da ozeđaž! Zdego zab de za dzreba! Ago ze odba ne
bogrenež, schweinhund, iba da di ig bodžubab iz dog grvavog dela,
ho ho, ha ha, i obotab ogo žije! Ubređež zvezdan da ze daviž
zobzdvenib dzreviba! Drig goji zam naudžio od zabog Vridza,
Vridza Garbana, dog je bio jož blad i zelen! Žda gažež na do? Ođež
li da ga dovedež, ili da ze udaviž?"

"Dovešću ga!" vrišti Berni. "Dovešću ga, samo prestani,
rastrgnućeš me!"

"Dovedi ga na zdanidzu. Na zdanidzu, Bern-Bern. Ovaj nije za
lizidžnjage, za bacovzge rube - nije za Gobbi-na-dziju. Dajler neđe
da drubga grvavib nodžidzaba; on đe za abalaga da radi ovib."
Dugački prst sa brutalnim crnim noktom diže se do ogromnog čela i
kucka ga iznad oka (Berni na trenutak vidi dva, a onda drugog
ponovo nema). "Jazno?"

"Jasno! Jasno!" Utroba mu je u plamenu. A šaka u njegovoj
košulji nastavlja da uvrće.

Jeziva pista Manšanovog lica visi ispred njega. "Na zdanidzu -
gde zi doveo zve druge bozebne."

"RAZUMEM!"
Gospodin Manšan ga pušta. Stupa korak nazad. Srećom po
Bernija, ponovo postaje nematerijalan, da se rastvara. Vidi požutele
isečke, ali ne iza njega, već kroz njega. Oko, međutim, ostaje da visi
u vazduhu, iznad blede mrlje marame.
"I bora da nozi gabu. Bozdaraj ze da nozi gabu."
Bernsajd svesrdno klima glavom. I dalje se pomalo oseća na 'Moj
greh'. "Da, kapu. Kod mene je."
"Bribazi, Berni. Zdar zi i ranjen. Dedžag je blad i odžajan. I brz.
Ago di bobegne..."
Uprkos bolu, Berni se osmehuje. Jedno derište da pobegne od
njega! Čak i ako je posebno! Kakva pomisao! "Ne brini", kaže.
"Nego... ako budeš pričao sa njim... sa Abalah-dunom... reci mu da
još nisam za bacanje. Ako učini da mi bude bolje, neće zažaliti. A
ako me podmladi, dovešću mu hiljadu mladih. Hiljadu Rušitelja."
Nestajanje. Gospodin Manšan je sada samo sjaj, mlečna nijansa u
vazduhu Bernijevog salona duboko u kući koju je ovaj napustio tek
kada je shvatio da će mu zaista biti potreban neko da vodi brigu o
njemu u godinama na zalasku.
"Dovedi bu zabo ovog, Bern-Bern. Dovedi bu zabo ovog, i biđež
nagrađen."
Gospodin Manšan više nije tu. Berni ustaje i naginje se preko sofe
od konjske dlake. Ta radnja mu pritiska stomak, i bol koji proizvodi
tera ga da vrisne, ali ga ne zaustavlja. Poseže u tamu i iznosi odrpanu
crnu kožnu vreću. Uzima je za kraj i napušta sobu, šepajući i držeći
se za krvareći, otečeni trbuh.

***
A šta je sa Tajlerom Maršalom, koji je na svim ovim stranicama
postojao kao nešto tek više od glasine? Koliko je teško bio ozleđen?
Koliko je uplašen? Da li je uspeo da sačuva razum?
Što se tiče njegovog fizičkog stanja, imao je potres mozga, ali od
toga se već oporavlja. Ribar ga je osim toga samo malo gladio po

mišici i butinama (jeziv dodir koji Tajlera navodi da pomisli na
vešticu u 'Ivici i Marici'). U duši... da li bi vas potreslo kada biste
čuli, dok gospodin Manšan goni Bernija dalje, da je Fredov i Džudin
sin srećan?

Jeste. Srećan je. Zašto i ne bi bio? Nalazi se na Miler Parku.
Milvokijski Pivari su ove godine ućutkali sva zakerala, sve ptice
zloslutnice koje su graktale da će do Četvrtog jula da se nađu u
podrumu. U redu, još je relativno rano, ali Četvrti je došao i prošao a
Pivari su se vratili na Miler deleći prvo mesto sa Sinsinatijem. I
ozbiljno jure prvo, ponajviše zahvaljujući udaranju Ričija Seksona,
koji je prešao u Milvoki iz Klivelndskih Indijanaca i koji je, kako bi
to Džordž Redban živopisno iskazao, 'stvarno brao k'ompire'.
Jure, dakle, prvo mesto, a Taj je na utakmici! DIVOTA! Ne samo
da je na utakmici, već ima mesto u prvom redu. Odmah do njega sedi
- pozamašan, oznojen, crvenog lica, sa kingslendskim u jednom ruci
a drugom za svaki slučaj zavučenom ispod sedaljke - glavom
Veličanstveni Džordž, dernjajući se koliko ga služe ona njegova
nepoderiva pluća. Džeromi Bernic iz Pivara upravo je pozvan na
prvu bazu u sred najžešće frke, i mada nije sporno da je bek
Sinsinatija dobro prihvatio loptu i brzo je se otarasio, takođe nije
sporno (bar ne u glavi Džordža Redbana) da je Bernic prošao! Diže
se u suton, sa ćelavim temenom koje se presijava, znojavo, sa
pivskom penom koja mu se sliva niz uzdignutu podlakticu, blistavih
plavih očiju (jasno je da tim očima vidi dosta toga, a možda i sve), i
Taj čeka na ono, svi čekaju na ono, i ono dolazi, avatar leta u oblasti
Kuli, ono veličanstveno njakanje koje znači da je sve u redu, da je
užas dobio šipak, i da je iskliznuće poništeno.
"DAJ, BRE, SUDAC, KOJI TI JE? KOOOOJI JEEEE, BREEEE,
TEEEEBI MOOOOJ? I SLEPCU JE JASNO DA JE PROŠ'O!"
Publika na strani prve baze na taj poklič podivljava, ali niko više
od otprilike četrnaestoro ljudi što sede iza panoa na kome piše
MILER PARK POZDRAVLJA DŽORDŽA REDBANA I
POBEDNIKE OVOGODIŠNJE NAGRADNE IGRE ZA
NAVIJAČE PIVARA. Taj poskakuje u mestu, smejući se i mašući
svojom kapom Pivara. Ono što stvar čini još carskijom jeste to što je
ove godine zaboravio da konkuriše. Pretpostavlja da je njegov otac