Stephen King&Piter Straub-Crna kuca

uhvati maglu. Ali hej, hajde da ipak malo popričekamo. Tabloidi
dahću za sočnom, grozomornom fotografijom leša Irme Frena, i
Vendel Grin je čovek koji će da ih zadovolji.

Vendel pravi još jedan oprezan korak prema uglu pročelja ruševne
zgrade i opaža nešto zbog čega zastaje kao ukopan. Četvorica
motociklista spustili su se do kraja zaraslog puteljka, gde se čini da
pomažu Čedi i Stivensovoj da vrate ljude koji žele da bace pogled na
sve one leševe. Tedi Ranklmen čuo je da je Ribar naslagao najmanje
šestoro, a možda i osmoro polupojedene dece u kolibi: vest postaje
sve senzacionalnija što više kruži kroz zajednicu. Zato pajkanima
dobro dođe pomoć sa strane, ali bi Vendel voleo da Nosonja i ekipa
doprinose pometnji umesto što pokušavaju da je obuzdaju. Ovako će
morati da čeka pravi trenutak da bi dobio ono što želi.

Drugo vozilo FLPD-a provlači se između vozila zaustavljenih
napolju na tridesetpetici i prolazi pored Čedinih kola da bi se
zaustavilo usred korova i krša ispred starog lokala. Dva mlađahna
honorarna pajkana po imenima Holc i Nestler izlaze i polaze prema
Dejlu Gilbertsonu, stežući se da ne reaguju na smrad koji svakim
korakom postaje jači. Vendel vidi da momcima postaje još teže da
sakriju pometenost i čuđenje pošto su videli svojeg šefa u očigledno
prijateljskom razgovoru sa Nosonjom Sen Pjerom, koji je verovatno
osumnjičen za mali milion najrazličitijih prekršaja. To su momci sa
farme, propali studenti VU u River Folzu, koji dele jednu platu i
toliko se trude da napreduju kao policijski službenici da teže da vide
stvari kao strogo crne ili bele. Dejl ih smiruje, a Nosonja, koji bi
mogao svakog od njih da podigne jednom rukom i da im smrvi
lobanje poput meko kuvanih jaja, dobroćudno se smeši. Očigledno
primivši naređenja od Dejla, pridošlice kasom polaze prema drumu,
usput bacivši poglede pune obožavanja prema Džeku Sojeru. Jadne
budale.

Džek prilazi Dejlu da malo proćaskaju. Šteta samo što Dejl ne zna
da njegov vrli drugar skriva dokaze, ha! Ili, Vendelu pada na pamet,
možda zna - može li biti da je i on u ovome? Jedno je sigurno: sve će
izaći na videlo kada Herald objavi rečite fotografije.

A svat sa slamnatim šeširom i naočarima za sunce samo stoji
prekrštenih ruku, sa vedrim i spokojnim izrazom na licu, kao da mu

je sve u toj meri potaman da ni miris ne dopire do njega. Taj je
očigledno ključni igrač, razmišlja Vendel. Onaj što diktira poteze.
Zlatnom dečku i Dejlu je očito stalo da ga zadovolje; vidi se po tome
kako obigravaju oko njega. Respekt i poštovanje. Ako nešto muvaju,
to rade za njega. Ali zašto? I koji je on faktor uopšte? Tip je srednjih
godina, oko pedesete, generacija pre Džeka i Dejla; suviše je otmeno
odeven da bi bio neko sa sela, što znači da je verovatno iz Medisona,
ili Milvokija. Očigledno je da nije pajkan, a ne liči ni na poslovnog
čoveka. Ali se iz aviona vidi da je samouveren majčin sin.

Onda još jedan policijska kola prolaze blokadu na tridesetpetici i
staju pored onih kojima su se dovezli honorarci. Zlatni dečko i
Gilbertson i prilaze i pozdravljaju Bobija Dilaka i onog drugog,
debelog, Dita Džespersona, ali druškan sa šeširom i ne gleda u
njihovom pravcu. Taj je baš 'ladan. Stoji tamo, sam, kao general koji
nadgleda jedinice. Vendel posmatra kako neznanac vadi cigaretu,
pripaljuje i izbacuje oblak belog dima. Džek i Dejl uvode
novopristigle u ruševinu, a ona zverka samo puši svoju cigaretu,
filozofski odvojen od svega oko njega. Vendel čuje kroz truli zid
kako se Dilak i Džesperson žale na smrad, a onda jedan od njih stenje
Uh! ugledavši leš. "'Alo, ljudi?" kaže Dilak. "Je l' ovo sranje stvarno?
'Alo?" Glasovi odaju Vendelu mesto gde se verovatno nalazi leš,
sasvim pozadi, uz zadnji zid.

Pre nego što će tri policajca i Sojer početi da šuškaju prema ulazu
u lokal, Vendel izviruje, diže fotoaparat i snima neznanca. Na njegov
užas, mačak sa šeširom smesta okreće glavu u njegovom pravcu i
pita "Ko me je to slikao?" Vendel se brže-bolje povlači u zaklon
zida, ali je siguran da ga je tip video. One naočare bile su uperene
pravo u njega! Tip ima sluh kao slepi miš - kad je uspeo da čuje
škljocanje fotoaparata. "Izađi", čuje ga kako govori. "Uzalud se
kriješ; znam da si tamo."

Sa svoje odjednom ograničene osmatračnice Vendel vidi samo
vozilo državne policije praćeno 'pontijakom' DARE službe Frenč
Lendinga kako prolaze gužvu na odvajanju. A tamo je situacija
gotovo dostigla tačku ključanja. Ako ga oči ne varaju, upravo je
video jednog motociklistu kako izvlači čoveka kroz prozor na
vratima lepog zelenog 'oldsa'.

Nema šta, vreme je da se pozove konjica. Vendel uzmiče za ugao
i maše svojoj vojsci. Tedi Ranklmen viče "To, dečko!", Dudlz vrišti
kao uspaljena mačka, i četvoro Vendelovih pomagača jurišaju pored
njega, dižući buku kakva se samo može poželeti.

13.

Deni Čeda i Pem Stivens već imaju pune ruke posla sa onima koji
bi da probiju blokadu kada do njih dopire zvuk motocikala koji se
približavaju, i dolazak Gromovite Petorke je sve što je bilo potrebno
da im dan bude potpuno ispunjen. Bilo je relativno lako oterati
Tedija Ranklmena i Fredija Saknesuma, ali nije prošlo ni pet minuta
od toga kada su se trake puta broj 35 prema istoku napunile ljudima
ubeđenim da imaju puno pravo da zveraju u leševe dečice koji su
navodno ležali na gomili u ruševini Edovog lokala. Na svaki
automobil koji uspeju da pošalju nazad pojave se druga dva, i svi
zahtevaju opširno obrazloženje zašto kao poreske platiše i zabrinuti
građani ne mogu da prođu na mesto zločina, naročito jedno tako
tragično, tako značajno, tako... pa, uzbudljvo. Većina odbija da
poveruje da se u onoj polusrušenoj zgradi nalazi samo leš Irme
Freno; već troje zaredom optužuju Denija da pomaže u zataškavanju,
a jedan od njih čak koristi izraz 'Ribarijada'. Brate. Gotovo bi se
reklo da mnogi od ovih lovaca na leševe misle da lokalna policija iz
nekog uvrnutog razloga štiti Ribara!

Neki od njih se igraju brojanicama dok ga tako spopadaju. Jedna
dama maše mu krstom ispred lica i poručuje mu da ima nečistu dušu
i da je viđen za pakao. Bar polovina onih koje je vratio nose
fotoaparate. Kakva je to osoba koja se u subotnje jutro zaputi da
snimi fotografije mrtve dece za kućni album? Deni misli ovo: svi oni
veruju da su savršeno normalni. Ko je tu onda lud? On, eto ko.

Muški predstavnik postarijeg bračnog para iz Prolaza gospe
Merien kaže: "Mladiću, izgleda da si jedina osoba u ovoj zemlji koja
ne shvata da se oko nas dešava istorija. Medž i ja zato osećamo da
imamo pravo da sačuvamo uspomenu na ovaj dan."

Uspomenu?

Znojav, uzrujan, i do guše sit svega, Deni gubi mir. "Druškane,
potpuno se slažem s tobom", kaže. "Da se ja pitam, ti i tvoja divna
supruga mogli biste da se odvezete kući sa krvavom majicom, ili čak
kojim odsečenim prstićem za uspomenu. Ali šta da vam kažem? Moj
šef vam je jedan krajnje nedokazan čovek."

Prolaz gospe Merijen okreće se i odlazi, ubijen u pojam. Sledeći
po redu počinje da se dernja istog trenutka kada se Deni nagnuo do
prozora. Izgleda tačno onako kako Deni zamišlja Džordža Redbana,
ali mu je glas promukliji i za nijansu piskaviji. "Nemo' da misliš da
ne vidim šta ovde muvaš, burazere!" Deni kaže fino, pošto samo
brani prilaz do mesta zločina, a dvojnik Džordža Redbana, koji vozi
stari plavi 'dodž' karavan bez prednjeg branika i retrovizora na
desnim vratima, zaurla: "Sedim ovde već dvajes minuta dok ti i ta
ženska samo zamajavate svet! Nemo' posle se čudite ako uzmemo
pravdu U SVOJE RUKE!"

Ovo je taj nežni trenutak kada Deni čuje prepoznatljivu
grmljavinu motora Gromovite Petorke kako tutnji drumom prema
njemu. Još otkako je pronašao bicikl Tajlera Maršala ispred
staračkog doma sav je na tri ćoška, i pomisao na rvanje sa Nosonjom
Sen Pjerom puni mu mozak masnim crnim dimom i uskovitlanim
crvenim varnicama. Spušta glavu i zagleda se direktno u oči
zajapurenog Džordžovog dvojnika. Glas kojim progovara
smrtonosno je ravan. "Gospodine, ako nastavite kao što se počeli,
vezaću vas lisicama, strpati u maricu i ostaviti tamo dok ovo ne
prođe, a onda ću da vas odvezem u stanicu i optužim za sve što mi
padne na pamet. To vam čvrsto obećavam. A sada učinite sebi uslugu
i tornjajte se odavde."

Čovekova usta otvaraju se i zatvaraju kao kod zlatne ribice. Na
njegovom širokom, već zajapurenom licu pojavljuju se mrlje još
intenzivnije crvene boje. Deni nastavlja da zuri u njega, gotovo se
nadajući izgovoru da mu stavi lisice i strpa na zadnje sedište
patrolnih kola. Čovek procenjuje odnos snaga, i opreznost konačno
pobeđuje. Spušta pogled, pomera menjač u R, i gotovo se sudara sa
'miatom' iza njega.

"Ne mogu da verujem da se ovo dešava", kaže Pem. "Koja to
budala nije mogla da ćuti?"

Pritom posmatra, kao i Deni, Nosonju i njegove drugare kako
grme prema njima pored kolone automobila koji čekaju.

"Ne znam, al' imam želju da mu nabijem pendrek u grlo. A odmah
posle njega i Vendelu Grinu."

"Nećeš morati mnogo da ga tražiš. Otprilike je šesti u koloni."
Pem pokazuje prema Vendelovom pokretnom vicu.

"Blagi Bože", kaže Deni. "U stvari, drago mi je što vidim tog
bednog lakrdijaša. Sada mogu da mu kažem u lice šta mislim o
njemu." Smešeći se, saginje se da razgovara sa tinejdžerom za
volanom 'miate'. Dečak okreće kola i odlazi, a Deni domahuje
vozaču iza njega, ne skidajući pogled sa Gromovite Petorke koja se
sve više primiče. Okreće se prema Pem: "Ako me Nosonja sada samo
popreko pogleda, gotovo je, vadim klarinet."

"Pravila službe, pravila službe", kaže Pem.
"Ma zabole me za pravila."
"Pa, evo nas", kaže ona, i dodaje da će ga, ako potegne oružje,
podržati.
Čak i vozači koji nameravaju da se svađaju oko prolaza zastaju da
isprate Nosonju i momke. Sa kosom i bradama koje im lepršaju u
pokretu, izgledaju kao da će da leti perje. Deniju Čedi srce počinje
brže da tuče, i oseća kako mu se steže sfinkster.
Ali Gromovita Petorka promiče dalje u nizu, i ne pogledavši ih u
prolazu. Nosonja, Miš, Dok, Soni i na kraju Kajzer - odvoze se niz
drum, napuštaju pozornicu.
"E, neka sam proklet", kaže Deni, kome nije jasno da li oseća
olakšanje ili razočaranje. Iznenadni nalet zebnje koji sledi kada su
motociklisti trideset metara dramatično zaokrenuli, razbacujući
šljunak, govori mu da je ono ipak bilo olakšanje.
"O ne", kaže Pem.
U automobilima koji čekaju, sve glave se okreću kada
motorciklisti ponovo sevnu pored, vraćajući se u smeru iz koga su
došli. Nekoliko sekundi se čuje samo grmljavina 'harli-dejvidsona'
koja se utišava. Deni skida šešir i briše čelo. Pem Stivens isteže leđa i
ispušta uzdah olakšanja. Tada neko pritiska sirenu, pridružuju se još
dve, a čovek sa prosedim morževskim brkovima u platnenoj košulji
pokazuje značku u kožnoj futroli i objašnjava da je rođak okružnog

sudije i počasni član policijske službe u La Rivijeru, što u osnovi
znači da ga nikada ne kažnjavaju za prebrzu vožnju i pogrešno
parkiranje i da može da ide kuda hoće. Brkovi se šire u kez. "Zato me
pustite da prođem, a onda možete da nastavite da radite svoj posao,
pozorniče."

Njegov posao je da ga ne pusti da prođe, odgovara Deni, i mora to
nekoliko puta da ponovi pre nego što će preći na sledeći slučaj. Pošto
je vratio još nekoliko nezadovoljnih građana, proverava kada će doći
red da kaže koju reč Vendelu Grinu. Reporter ne može da bude više
od dva ili tri automobila dalje. Ali čim je podigao glavu, ljudi
pritiskaju sirene i počinju da mu dovikuju. Pusti nas da prođemo! 'Ej,
drugar, ja dajem za tvoju platu, znaš? 'Oću da pričam sa Dejlom, 'oću
da pričam sa Dejlom!

Nekoliko ljudi izašlo je iz kola. Upiru prstom u Denija, usta im se
otvaraju, ali on ne može da razazna šta viču. Od levog oka do sredine
mozga prolazi mu traka bola, kao usijana gvozdena poluga. Nešto
nije u redu; ne vidi Grinova ružna crvena kola. Gde je, dođavola?
Bogamu, bogamu i opet bogamu, Grin mora da se izvukao iz kolone
i skrenuo u polje duž Edovog lokala. Deni se okreće i pogledom
pretražuje polje. Iza njegovih leđa buče besni glasovi i sirene. Nema
izubijane crvene 'tojote', ni Vendela Grina. Smrad je izgleda odustao!

Nekoliko minuta kasnije saobraćaj se proređuje, i Deni i Pem
veruju da su uglavnom završili posao. Sve četiri trake na putu broj 35
su prazne, kao što subotom ujutru inače jesu. Usamljeni kamion
prolazi i nastavlja put prema Sentraliji.

"Misliš da bi trebalo da odemo tamo?" pita Pem, klimnuvši
glavom prema ostacima radnje.

"Možda, za koji minut." Deni ne žuri da se vrati na domet onog
mirisa. Bio bi sasvim zadovoljan da ostane ovde dok ne stignu M.I. i
vozilo za prikupljanje dokaza. Nije mu jasno šta je spopalo one ljude.
On bi se rado odrekao dvodnevne plate u zamenu za to da ne gleda
ostatke sirote Irme Freno.

Tada on i Pem čuju dva jasno razdvojena zvuka istovremeno, i
nijedan im se ne dopada. Prvi proizvodi novi talas vozila koja žure
drumom prema njima, a drugi je grmljavina motocikala koji se
približavaju mesto zločina odnekud iza srušenog lokala.

"Postoji li sporedan put do ovog mesta?" pita on u neverici.
Pem sleže ramenima. "Zvuči kao da postoji. Ali nije važno - Dejl
će morati sam da se pobrine za Nosonjine siledžije, pošto ćemo mi
imati pune ruke posla ovde."
"Au, bokca mu", kaže Deni. Na odvajanju se sakuplja tridesetak
automobila i kamioneta, i oboma je jasno da je ova grupa ražešćenija
i odlučnija od prve. Nekoliko muškaraca i žena na repu kolone
ostavljaju vozila pored puta i polaze prema dvoje policajaca. Vozači
sa čela kolone prete pesnicama i galame pre nego što će pokušati da
skrenu. Jedna žena i dvoje tinejdžera drže podignut dugački
transparent sa natpisom HOĆEMO RIBARA! Čovek u prašnjavom
starom 'kejdiju' izbacuje ruku kroz prozor i pokazuje tablicu na kojoj
piše GILBERTSON MORA DA ODE.
Deni gleda preko ramena i vidi da je Gromovita Petorka ipak
pronašla sporedni put, jer njih četvorica stoje ispred poređani ispred
Edovog lokala kao agenti tajne službe, a Nosonja Sen Pjer je
udubljen u razgovor sa šefom. A njih dvojica izgledaju, Deniju pada
na pamet, kao dva šefa države koji utanačuju trgovinski sporazum.
Ovo izgleda nestvarno, i Deni se ponovo okreće koloni vozila,
ludacima sa transparentima, i muškarcima i ženama koji se
približavaju njemu i Pem.
Huver Dalrimpl, sedamdesetogodišnji starac sa sedom jarećom
bradicom i grudima širokim kao bačva, raskoračuje se ispred Pem i
počinje da traži svoja neotuđiva prava. Dejl mu pamti ime zato što je
Dalrimpl šest meseci ranije započeo tuču u baru hotela Nelzon i sada
je došao po pravdu. "Neću da razgovaram sa tvojim partnerom",
galami, "i neću da slušam šta priča, jer tvog partnera ne zanimaju
prava pripadnika ove zajednice."
Deni vraća narandžasti 'subaru' koga vozi mrgodni tinejdžer u
majici sa natpisom Black Sabbath, a zatim i crnu 'korvetu' sa
tablicom prodavca automobila iz La Rivijera i u njoj izvanredno lepu
mladu ženu koja se izvanredno prostački izražava. Odakle dolazi taj
svet? Ne prepoznaje nikoga osim Huvera Dalrimpla. Većina njih koji
sada stoje pred njim, pretpostavlja, dolaze iz okolnih mesta.
Polazi da pomogne Pem, ali mu tada neko spušta ruku na rame.
Osvrće se da bi ugledao Dejla Gilbertsona rame uz rame sa

Nosonjom Sen Pjerom. Ostala četvorica motociklista stoje nekoliko
koraka dalje. Onaj što ga zovu Miš, koji je naravno veliki otprilike
kao stog sena, hvata Dejlov pogled i kezi se.

"Šta to radite?" pita Deni.
"Smiri se", kaže Dejl. "Prijatelji gospodina Sen Pjera dobrovoljno
su se prijavili da pomognu u održavanju reda, i mislim da nam je
njihova pomoć više nego dobrodošla."
Deni krajičkom oka primećuje kako se Nirijevi blizanci probijaju
napred kroz gomilu, i diže ruku da ih zaustavi. "Šta oni imaju od
toga?"
"Samo informacije", kaže šef. "U redu, momci, na posao."
Nosonjini drugari se razdvajaju i polaze prema okupljenim
ljudima. Šef staje pored Pem, koja ga prvo zapanjeno gleda pa klima
glavom. Miš strelja pogledom Huvera Dalrimpla i kaže: "Na osnovu
dobijenih ovlašćenja, naređujem ti da se nosiš u tri lepe odavde,
Huveru." Stari nestaje tako brzo kao da se dematerijalizovao.
I ostali motociklisti imaju isto dejstvo na gnevne radoznalce. Deni
se nada da će uspeti da ostanu hladni pred uvredama: stopedeset kila
teški rmpalija koji liči na Anđela Pakla na oštrici noža između
samokontrole i mraka pred očima volšebno deluje na buntovnu rulju.
Motociklist najbliži Deniju tera Flojda i Frenka Nirija u bekstvo tako
što im je pokazao pesnicu. Pošto su se odvukli prema svojim kolima,
motociklist namiguje Deniju i predstavlja se kao Kajzer Bil.
Nosonjin prijatelj uživa u obuzdavanju svetine, i ispod njegove
natuštene maske preti da se probije širok osmeh, ali ispod njega
istovremeno ključa usijani bes.
"Ko su ostali?" pita Deni.
Kajzer Bil imenuje Doka i Sonija, koji rasteruju ljude desno od
Denija.
"Zašto ovo radite?"
Kajzer obara glavu tako da mu lice lebdi samo nekoliko
centimetara od Denijevog. Ovaj se oseća kao da je suočen sa bikom.
Iz širokih crta i malja zrače vrućina i razjarenost. Deni gotovo
očekuje da vidi paru kako izbija iz čovekovih raširenih nozdrva.
Jedna zenica je manja od druge; beonjača je premrežena

eksplozivnim crvenim žilicama. "Zašto? Zbog Ejmi, eto zašto. Je l'
vam sad jasno, pozorniče Čeda?"

"Izvini", mrmlja Deni. Naravno. Nada se da će Dejl umeti da
zadrži ove nemani na uzici. Gledajući Kajzera Bila kako ljulja
prastari 'mustang' i u njemu nerazumnog klinca koji nije uspeo da ga
okrene na vreme, beskrajno je srećan što motociklisti nisu doneli
nikakva tupa oruđa.

Kroz prazninu gde se prethodno nalazio klinčev 'mustang' prema
Deniju i Pem provlače se policijska kola. Dok prolaze kroz svetinu,
žena u majci bez rukava i 'kapri' pantalonama lupa šakom po
prozorima na vratima. Kola stižu do Denija i iz njih iskaču dvojica
honoraraca, Bob Holc i Pol Nest, zablenu se u Kajzera i pitaju da li
njemu i Pem treba pomoć. "Idite tamo i popričajte sa šefom", kaže
Deni, iako nije morao. Holc i Nestler su fini momci, ali moraju još
dosta da uče, između ostalog i o tome ko se za šta pita.

Otprilike minut i po posle toga, pojavljuju se i Bobi Dilak i Dit
Džesperson. Deni i Pem im mašu da prođu dok motociklisti jurišaju
u gužvu i svlače građane koji uzvikuju parole sa hauba njihovih
vozila, ili ih guraju u stranu. Razmičući širokim razmacima ručerdi
ljude pred sobom, Soni se probija i staje pored Pem, koja i sama ima
pune ruke posla. Miš i Dok izlaze na nastalu čistinu. Sa potočićem
krvi iz nozdrve koja mu se zadržava u bradi u uglu usta, Kajzer
krupnim koracima prilazi i zaustavlja se pored Denija.

U trenutku kada svetina počinje da skandira 'NEĆEMO, NE-
ĆEMO, NIKUDA DA IDEMO! NEĆEMO, NE-ĆEMO, NIKUDA
DA IDEMO!' Holc i Nestler se vraćaju da pojačaju kordon. Nećemo,
nećemo, nikud da idemo? čudi se Deni. Zar to nije imalo neke veze
sa ratom u Vijetnamu?

Samo maglovito svestan zvuka policijske sirene, Deni vidi gleda
kako Miš uleće u gomilu i nokautira prvo troje ljudi koje je dohvatio.
Dok spušta šake na ivicu otvorenog prozora 'oldsmobila' koji je
Deniju odnekud jako poznat i pita sitnog, proćelavog vozača kud je
kog mog navro. "Dok, ne diraj ga", kaže Deni, ali se sirena ponovo
oglašava i zaglušuje njegove reči.

Iako liči na smotanog profu matematike ili činovničića,
čovečuljak za volanom 'oldsa' poseduje odlučnost gladijatora. To je
prečasni Lens Hodal, Denijev nekadašnji učitelj iz nedeljne škole.

"Mislio sam da bih mogao da budem od pomoći", kaže sveštenik.
"Šta reče, ništa te ne čujem od ove buke? Ček' da ti pomognem da
se približiš", kaže Dok. Poseže kroz prozor baš u trenutku kada se
sirena ponovo oglašava i automobil državne policije klizi pored njih
sa druge strane.
"Stani, Dok, NEMOJ!" dernja se Deni, opazivši dvojicu u
državnom vozilu, Brauna i Bleka, kako izvijaju vratove da bolje vide
kako bradonja građen poput grizli medveda izvlači luteranskog
sveštenika kroz prozor njegovih kola. Iza njih mili, gle' čuda, niko
drugi nego Arnold Hrabovski, Mahniti Mađar, ždrakajući kroz
vetrobran svojeg DAREmobila kao da se uprpio od haosa oko njega.
Početak kolone sada podseća na ratno područje. Deni zalazi u
gomilu koja vrišti i gura nekoliko ljudi u stranu ne bi li stigao do
Doka i njegovog starog učitelja iz nedeljne škole, koji izgleda
uzdrman, ali ne i neozleđen. "Deni momče, tako mi svega", kaže
sveštenik, "nemaš pojma koliko se radujem što te vidim."
Dok ih sumnjičavo zagleda. "Vas dvojica se poznajete?"
"Prečasni Hodale, ovo je Dok", kaže Deni. "Dok, ovo je prečasni
Hodal, pastor luteranske crkve Maunt Hebron."
"Svetog mu sveca", kaže Dok, i smesta počinje da tapše
čovečuljka po leđima i vuče za krajeve sakoa kao da bi ponovo da ga
izravna. "Pardonirajte, prečasni, nadam se da vas nisam povredio."
Policajci iz Državne i Mahniti Mađar konačno uspevaju da se
izvuku iz gužve. Nivo buke ponovo se spušta do umerene graje -
ovako ili onako, Dokovi drugari utišali su najglasnije pripadnike
opozicije.
"Prozor je srećom širi od mene", kaže prečasni.
"Čujte, možda bi' neki dan mog'o da svratim do vas da
popričamo", kaže Dok. "U poslednje vreme puno sam čit'o o
hrišćanstvu u prvom veku naše ere. Znate već, Gezu Vermeša, Džona
Dominika Krosana, Polu Fredriksen, i slične stvari, pa bi' voleo da
vam nabacim ideju ili dve."

Šta god da je prečasni Hodal hteo da kaže, gubi se u iznenadnoj
eksploziji buke sa druge strane puteljka. Glas neke žene diže se kao
vrištanje divlje mačke, u neljudski krik od kojeg se Deniju diže kosa
na potiljku. Zvuči mu kao da se po okolini vrzmaju odbegli ludaci,
hiljadu puta opasniji od Gromovite Petorke. Šta se, dođavola, tamo
zbiva?

***
"'Ćao, momci'?" Bobi Dilak više ne može da potiskuje
negodovanje, i okreće se da se zapilji prvo u Dejla, pa u Džeka. Glas
mu se podiže, i postaje tvrđi. "Je li ovo neko ludilo, ili šta? 'Ćao,
momci'?"
Dejl se nakašljava u šaku i sleže ramenima. "Očigledno je želeo
da je nađemo."
"Pa naravno", kaže Džek. "Uputio nas je ovamo."
"Ali zašto bi uradio tako nešto?" pita Bobi.
"Zato što je ponosan na svoje delo." Sa nekog mračnog raskršća u
Džekovom sećanju javlja se ružan glas: Ne mešaj se. Zakačiš li se sa
mnom, rasuću ti creva od Rasina do La Rivijera. Čiji je to bio glas?
Iako mu je jedini dokaz ubeđenje, Džek shvata da bi taj glas najpre
pripisao Ribaru. To, međutim, ne može; Džek Sojer u ovom trenutku
pamti samo smrad gori i od kužnog oblaka u ovoj ruševini pred njim
- užasnog smrada koji je došao sa jugozapada onog drugog sveta. I to
je bio Ribar, ili ono što je Ribar bio u tom svetu.
U glavi mu se javlja pomisao dostojna pređašnje nove zvezde
Odseka za ubistva losanđeleske policije, i izgovara je. "Dejle, mislim
da bi trebalo da daš Henriju da čuje traku sa pozivom na 911."
"Ne shvatam. Zašto?"
"Henri čuje stvari koje ne čuju ni slepi miševi. Čak i ako ne
prepozna glas, izvući će iz njega sto puta više nego što sada znamo."
"Pa, istina je da ujka Henri nikada ne zaboravlja glasove. U redu,
kupimo se odavde. M.I. i vozilo za prikupljanje dokaza trebalo bi da
stignu za nekoliko minuta."
Vukući se za njima dvojicom, Džek razmišlja o kapi Tajlera
Maršala i o tome gde ju je našao - o svetu koga je pola života
poricao, i povratku koji ovog jutra ne prestaje da ga potresa. Ribar
mu je ostavio kapu na Teritorijama, zemlji za koju je prvi put čuo

kada je Džekiju bilo šest godina - kada je Džekiju bilo šest, a tata
svirao trubu. Sada mu se sve vraća, cela ona neverovatna avantura,
ne zato što to želi, već zato što mora da se vrati: sile izvan njega
dograbile su ga za kožu na potiljku i nose ga napred. Napred, u
prošlost! Jeste, Ribar je ponosan na svoj ručni rad, Ribar ih namerno
začikava - ova istina toliko je očigledna da nijedan od njih trojice ne
mora glasno da je izgovori - ali Ribar zapravo mami samo Džeka
Sojera, jer je samo on video Teritorije. A ako je to istina, kao što
verovatno jeste...

... onda su Teritorije, i sve što se u njima nalazi, na neki način
umešane u ove kukavičke zločine, a on je gurnut u dramu sa
posledicama koje u ovom trenutku ne može ni delimično da pojmi.
Kula. Zrak. To su reči koje je video, napisane majčinim rukopisom,
nešto o tome kako Kula pada a Zrak se kida: ove stvari, šta god da
znače, takođe su deo zagonetke, kao i Džekovo utrobno ubeđenje da
je Tajler Maršal još živ, strpan u neki džep drugog sveta. Ova
spoznaja, koju ne može da poveri nikom drugom, čak ni Henriju
Lejdenu, čini da se oseća sam na svetu.

Džekove misli razgoni bučni haos koji nastaje preko puta ulaza u
kolibu. Zvuči kao napad Indijanaca u nekom vesternu,
podvriskivanje i krici i trupkanje nogu u trku. Ženski glas ispušta
piskav vrisak, sablasno sličan pištanju sirene policijskog automobila
koje je maločas odsutno registrovao. Dejl mrmlja: "Isuse" i počinje
da trči, a Bobi i Džek ga u stopu prate.

***
A tamo ispred kolibe, pet ili šest spodoba trče tamo-ovamo po
korovom obrasloj stazi ispred Edovog lokala kao ludaci. Dit
Džesperson i Nosonja, i dalje suviše zatečeni da bi reagovali,
posmatraju ih kako mahnitaju. Poznato je da ludaci umeju da budu
itekako bučni. Jedan od njih viče: "UBI'TE RIBARA! UBI'TE
PRLJAVO KOPILE!" Drugi se dernja: "RED I ZAKON I
BESPLATNO PIVO!" Mršav tip u radnom kombinezonu prihvata
poklič: "BESPLATNO PIVO! 'OĆEMO BESPLATNO PIVO!"
Harpija prestara za prsluče i farmerke koje nosi ide u krug mašući
rukama i vrišteći iz sve snage. Njihova iskežena lica ukazuju na to da
se radi o nekoj maloumnoj šali. Sve u svemu, ludo se zabavljaju.

Sa kraja puteljka približava se automobil državne policije, a za
njim ide 'pontijak' Mahnitog Mađara. Usred svog tog haosa, Henri
Lejden naginje glavu i osmehuje se.

Videvši svog šefa kako se daje u poteru za jednim od ludaka,
debeli Dit Džesperson i sam polazi u akciju i prepoznaje Dudlz
Sanger, na koju je kivan još otkako mu je na kraju jedne večeri u
hotelu Nelzon dala korpu. Dit takođe prepoznaje Tedija Ranklmena,
dugajliju sa slomljenim nosom za kojim Dejl upravo trči, a zna i
Fredija Saknesuma, ali je Fredi verovatno prebrz za njega. Osim
toga, čini mu se, kada bi dodirnuo Fredija Saknesuma, da bi mu osam
sati kasnije izbio neki stvarno gadan osip. Bobi Dilak je preuzeo
žgolju na sebe tako da Ditu ostaje Dudlz, i jedva čeka da je obori u
korov i natera da plati za ono što mu je pre šest godina rekla u
štrokavom baru hotela. (Pred možda desetak najvećih propalica u
varoši, Dudlz ga je uporedila sa kuvarevim smrdljivim matorim
džukcem, Tabijem.)

Dit hvata njen pogled, i ona na trenutak prestaje da skače okolo,
raskrečeno staje i poziva ga prstima obe ruke da je uhvati ako može.
On se zaleće prema njoj, ali ona je već šest koraka levo od mesta gde
je stajala, poigravajući u mestu kao košarkašica. "Tabi, Tabi", zove.
"Ako me stigneš, dobićeš, Tabi." Pobesneo, Dit poseže prema njoj,
promašuje i jedva ostaje na nogama. Dudlz odskakuje dalje, smejući
se i zovući ga omrznutim imenom. Dit ne shvata - zašto Dudlz
jednostavno ne pobegne? Gotovo se čini da želi da bude uhvaćena,
ali ne prerano.

Posle još jednog ozbiljnog pokušaja, u kojem je promašio metu za
samo nekoliko centimetara, Dit Džesperson briše znoj sa lica i
osmatra bojište. Bobi Dilak već stavlja lisice žgoljavku, ali Dejlu i
Holivudu Sojeru jedva da ide nešto bolje nego njemu. Tedi
Ranklmen i Fredi Saknesum uspešno eskiviraju svoje progonitelje,
cerekajući se kao idioti i uzvikujući svoje tupave parole. Zašto su
propalice uvek tako pokretne? Dit pretpostavlja da pacovi kao što su
Ranklmen i Saknesum češće vežbaju rad nogu od poštenog sveta.

Ponovo juriša na Dudlz, koja se provlači pored njega i počinje da
paradira kao lipicaner, kikoćući se. Dit preko njenog ramena vidi

kako Holivud konačno vara Saknesuma, hvata ga rukom oko struka i
obara na zemlju.

"Nisi baš mor'o da mi razbiješ guzicu", kaže Saknesum. Skreće
pogled u stranu i kratko klima glavom. "'Ej, Ranks."

Tedi Ranklmen takođe baca pogled u stranu i zaustavlja se. Šef
kaže: "Šta je, nestalo ti goriva?"

"Igranjac je završen", kaže Ranklmen. "Hej, samo smo se malo
zezali, znaš?"

"Bre, Ranksi, ja bi' se još igrala", kaže Dudlz, ubacivši nekoliko
okreta kukovima u paradni korak. Nosonja Sen Pjer se munjevito
postavlja između nje i Dita. Polazi napred, brekćući kao prikoličar na
strmoj uzbrdici. Dudlz pokušava da otpleše unazad, ali je Nosonja
obuhvata rukama i odnosi prema šefu.

"Noske, zar me više ne voliš?" pita Dudlz.
Nosonja gadljivo stenje i spušta je ispred šefa. Dvojica pajkana iz
Državne, Peri Braun i Džef Blek, drže se u prikrajku i izgledaju još
više zgađeni nego moticiklista. Kada bi Ditovi misaoni procesi mogli
da budu transkribovani sa njihove stenografije na standardni
engleski, rezultat bi bio: Taj ipak mora da ima nešto u glavi čim
pravi to Kingslendsko Svetlo, s obzirom da je pivo stvarno odlično.
Ali gledaj šefa! Toliko se nakurčio da ne vidi da se spremaju mu
oduzmu slučaj.
"ZEZALI ste se?" urla šef. "Jeste li vi NORMALNI? Zar nemate
ni malo poštovanja prema onoj sirotoj devojčici unutra?"
Dok državni pajkani prilaze da preuzmu komandu, Dit vidi kako
se Nosonja na trenutak koči u šoku, a onda se što je neprimetnije
moguće odvaja od grupe. Niko osim Dita Džespersona ne obraća
pažnju na njega - džinovski motociklist odradio je svoje, i više nije
važan. Arnold Hrabovski, koji je do sada bio manje-više sakriven iza
Brauna i Bleka, gura ruke u džepove, diže ramena i upućuje Ditu
pogled postiđenog kajanja. Dit ne shvata o čemu se radi: zbog čega
bi Mahniti Mađar trebalo da se oseća kao krivac? Pa tek što je stigao!
Dit ponovo skreće pogled prema Nosonji, koji se primiče bočnom
zidu straćare i - vidi, vidi! - svima dragom reporteru, gospodinu
Vendelu Grinu, koji u ovom trenutku izgleda pomalo usplahireno.

Izgleda da je više od jedne vrste đubreta isplivalo na površinu,
razmišlja Dit.

***
Nosonja voli pametne i razumne žene kao što je Medvedica;
praznoglave ludače tipa Dudlz ga izluđuju. Pruža ruke, grabi dve
pregršti gnjecavog, sintetikom pokrivenog mesa i podiže uskoprcanu
Dudlz ispod mišice.
Dudlz kaže: "Noske, zar me više ne voliš?"
Spušta glupavu kučku ispred Dejla Gilbertsona. Kada Dejl
konačno eskplodira na ovo troje odraslih maloletnih prestupnika,
Nosonja se priseća signala koji je Fredi dao Ranksiju, i baca pogled
preko šefovog ramena prema pročelju ruševnog lokala. Levo od
trulog sivog dovratka, Vendel Grin cilja fotoaparatom u grupu ispred
sebe, izvodeći besne gliste, savijajući se i naginjući, premeštajući se
levo i desno dok škljoca. Opazivši kroz objektiv da Nosonja gleda u
njega, Vendel se ispravlja i spušta fotoaparat. Na licu mu igra zloban
osmejak.
Grin mora da je dogmizao otpozadi, pretpostavlja Nosonja, jer
nema šanse da su ga pajkani tamo kod puta pustili da prođe. Kad
malo bolje razmisli, Dudlz i dileje mora da su takođe stigli tim
putem. Nada se da za sporedni prilaz nisu saznali prateći njega, ali je
to sasvim moguće.
Reporter pušta fotoaparat da visi sa kaiša i počinje da se odmiče
postrance od ruševine, ne skidajući pogled sa Nosonje. Ovo
preplašeno držanje krivca podseća Nosonju na hijenu koja se šunja
prema strvini. Vendel Grin se boji Nosonje, a ovaj to smatra sasvim
opravdanim. Grin je imao sreću što mu nije zaista otkinuo glavu,
umesto da mu samo zapreti da hoće. Ipak... Grinovo hijensko
šunjanje čini mu se, s obzirom na okolnosti, prilično čudno. Ne bi
trebalo da se plaši da će dobiti batine pred tolikom količinom murije,
zar ne?
Nosonji pada na pamet da je Grinovo nespokojstvo povezano sa
pogledima koje su razmenili Ranklmen i Fredi. Kada su pogledali u
stranu, gledali su zapravo u reportera! Sve je ovo unapred isplanirao.
Upotrebio je dileje kao diverziju da bi mogao neometano da slika,
naravno. Ovakva ljigavost i moralna ružnoća dovode Nosonju do

besa. Potaknut odvratnošću, u tišini se odvaja od Dejla i ostalih
policajaca i polazi prema Vendelu Grinu, gledajući ga pravo u oči.

Vidi da Vendel pomišlja da beži, a onda odbacuje tu zamisao,
verovatno zato što je svestan da nema nikakve izglede da pobegne.

Kada mu se Nosonja primakao na samo tri metra, Grin kaže:
"Nećemo da pravimo gužvu, gospodine Sen Pjer. Ja samo radim svoj
posao. Siguran sam da to možete da razumete."

"Razumem ja mnogo toga", kaže Nosonja. "Kol'ko si platio onim
klovnovima?"

"Kome? Kojim klovnovima?" Vendel se pretvara da je tek sada
primetio Dudlz i ostale. "A, ove? Jesu li to oni pravili rusvaj?"

"A zašto bi tako nešto radili?"
"Zato što su životinje, pretpostavljam." Izraz na Vendelovom licu
govori o jakoj želji da se zajedno sa Nosonjom svrsta na stranu
ljudskih bića, nasuprot životinjama kao što su Ranklmen i Saknesum.
Pazeći da fiksira Grina u oči umesto u fotoaparat, Nosonja prilazi
bliže i kaže: "Vendi, prava si cvećka, znaš?"
Vendel diže ruke da zaustavi Nosonju. "Hej, ako je između nas
bilo nesporazuma, to ne znači..."
Gledajući ga i dalje u oči, Nosonja desnom rukom hvata
fotoaparat, a levu spušta na Grinove grudi. Onda desnom cima
unazad a levom silovito gura Grina. Jedna od dve stvari ima da
pukne, Grinova šija ili remen fotoaparata, a njemu je svejedno koja
će to stvar da bude.
Čuje se nešto kao prasak biča, i reporter se tetura unazad, vitlajući
rukama, i jedva ostaje na nogama. Nosonja vadi fotoaparat iz futrole,
sa koje vise dve trake prekinute kože. Pušta futrolu da padne i okreće
fotoaparat u krupnim šakama.
"Hej, ne radi to!" kaže Vendel, glasom između šapata i uzvika.
"Šta je ovo, jedan od onih starih F2A?"
"Ako to znaš, znaš i da se radi o klasici. Vrati mi ga."
"Ma, samo ću da ga očistim." Nosonja otvara kućište aparata,
zavlači debeli prst ispod otkrivenog dela filma i čupa čitav kalem.
Kezi se reporteru i baca film u korov. "Je l' da je bolje bez onog
smeća unutra? Ovo je sjajna mašinica - ne bi trebalo da je puniš
đubretom."

Vendel se ne usuđuje da pokaže koliko je besan. Trljajući bolno
mesto na zadnjem delu vrata, reži: "Ja od tog đubreta živim, volino.
A sada mi vrati aparat."

Nosonja poslušno pruža aparat. "Nisam te najbolje čuo. Šta si ono
rek'o?"

Umesto da odgovori, Vendel mu sa rezigniranim pogledom otima
aparat iz ruke.

***
Videvši da su dvojica pripadnika državne policije konačno odlučli
da se umešaju, Džek oseća mešavinu razočaranja i olakšanja.
Očigledno je šta nameravaju, i neka ih. Peri Braun i Džef Blek će
sada preuzeti Ribarev slučaj od Dejla i započeti samostalnu istragu.
Dejl će nadalje biti srećan ako mu padne po koja mrvica sa njihovog
stola. Džek najviše žali zbog toga što su se Braun i Blek uopšte
ušetali u ovu ludnicu. Na ovo su čekali od samog početka - čekali su,
u suštini, da lokalni momak pokaže da nije dorastao - ali ovo što sada
rade zapravo je javno ponižavanje Dejla, a Džek to nikako ne može
da prihvati. Nikada ne bi pomislio da će mu biti drago zbog dolaska
bande motociklista na mesto zločina, ali je situacija bila tako loša da
jeste. Nosonja Sen Pjer i njegovi drugari efikasnije su zadržali rulju
nego Dejlovi pozornici. Pitanje je, međutim, kako se stvar pročula?
Pored štete koju će pretrpeti Dejlov ugled i samopoštovanje, malo
je stvari zbog koji žali zbog toga što je slučaj prešao u nadležnost
drugih. Neka Braun i Blek pretraže svaki podrum u Francuskom
okrugu: Džek ima osećaj da će otići onoliko daleko koliko im Ribar
dopusti. Da bi se otišlo dalje, potrebno je uputiti se u pravcima koji
Braunu i Bleku nikada ne bi pali na pamet, i posetiti mesta za koja ne
znaju ni da postoje. Otići dalje značilo bi uortačiti se sa
opopanaksom, a ljudi poput Brauna i Bleka mršte čelo na sve što
makar i miriše na opopanaksa. Što dalje znači da će, uprkos svemu
što je govorio sebi još od ubistva Ejmi Sen Pjer, morati sam da
uhvati Ribara. Dobro, možda ne sasvim sam. Na kraju krajeva, Dejl
će imati više vremena da mu pomogne, jer je, bez obzira šta mu
Državna uradi, suviše zagrizao u slučaj da bi ga tek tako pustio.

"Šefe Gilbertsone", kaže Peri Braun, "mislim da smo videli
dovoljno. Pretpostavljam da ovaj cirkus nazivate obezbeđenjem
mesta zločina?"

Dejl diže ruke od Tedija Ranklmena i okreće se u očajanju
državnim policajcima, koji stoje jedan do drugoga poput nacističkih
jurišnika. Džek mu čita sa lica da tačno zna šta će se dogoditi, i da se
nada da neće biti previše ponižavajuće. "Preduzeo sam sve što je bilo
u mojoj moći da obezbedim lokaciju", kaže Dejl. "Pošto smo primili
onaj poziv na 911, obratio sam se ljudima i naredio da izađu na
mesto zločina u parovima, u pravilnim razmacima, da ne bi izazvali
sumnju građana."

"Onda mora da ste koristili radio", kaže Džef Blek. "Pošto neko
očigledno jeste čuo."

"Nisam koristio radio", kaže Dejl, "a moji ljudi znaju da ne treba
da pričaju. Ali znate šta, poručniče Blek? Ako je zvao nas, Ribar je
mogao anonimno da pozove i nekoliko građana."

Tedi Ranklmen je pratio razgovor kao posmatrač finala teniskog
turnira. Peri Braun nastavlja: "Idemo po redu. Šta nameravate da
uradite sa ovim čovekom, i njegovim prijateljima? Hoćete li podići
tužbu protiv njih? Muka mi je kad ga gledam."

Dejl na trenutak razmišlja, pa kaže: "Neću da dižem tužbu. Gubi
se odavde, Ranklmene." Tedi počinje da uzmiče, ali ga Dejl
zaustavlja: "Čekaj malo. Kako si stigao ovamo?"

"Sporednim putem", kaže Tedi. "Počinje tamo kod Golca. Istim
putem kojim je došla Gromovita Petorka. I onaj reporter, gos'in'
Grin."

"Vendel Grin je ovde?"
Tedi pokazuje prema ruševini. Dejl baca pogled preko ramena.
Džek se okreće tamo na vreme da vidi Nosonju Sen Pjera kako čupa
film iz fotoaparata dok ga Vendel Grin ojađeno posmatra.
"Još jedno pitanje", kaže Dejl. "Kako si saznao da je telo
Frenoove male ovde?"
"Ja sam čuo da kod Eda ima bar pe'-šes' tela. Rek'o mi moj
burazer Erland. Čuo od svoje ženske."
"Hajde sad, briši", kaže Dejl, i Tedi Ranklmen odlazi, držeći se
kao da je dobio medalju za građanske zasluge.

"Dobro", kaže Peri Braun. "Šefe Gilbertsone, bojim se da ste stigli
do kraja lanca. Od ovog trenutka istragu vodimo poručnik Blek i ja.
Daćete mi snimak poziva na 911 i kopije svih beleški i izjava koje ste
uzeli vi i vaši ljudi. Vaša uloga biće da prihvatite nadležnost državne
policije i da sarađujete kada se od vas to zatraži. Poručnik Blek i ja
obaveštavaćemo vas o napretku istrage kada zaključimo da je to
potrebno.

"Ako mene pitate, šefe Gilbertsone, dobijate mnogo više nego što
zaslužujete. Nikada nisam video lošiju organizaciju na mestu zločina.
Ugrozili ste bezbednost lokacije do neverovatnih razmera. Koliko je
vas ulazilo u... u zgradu?"

"Trojica", kaže Dejl. "Pozornik Dilak, poručnik Sojer i ja."
"Poručnik Sojer", kaže Braun. "Izvinite, kada se to poručnik Sojer
vratio u LAPD? Ili je zvanično primljen u vaše odelenje? Ako nije,
zašto ste mu dozvolili da uđe u onu zgradu? U stvari, šta gospodin
Sojer uopšte traži ovde?"
"On je rešio više slučajeva ubistva nego vi i ja zajedno, i više nego
što ćemo ikada rešiti."
Braun upućuje Džeku zloban pogled, a Džef Blek zuri pravo pred
sebe. Iza dvojice državnih policajaca, Arnold Hrabovski takođe gleda
u Džeka Sojera, mada ne onako kao Peri Braun. Arnold liči na
čoveka koji bi najviše od svega voleo da je nevidljiv, i brzo skreće
pogled i premešta se sa noge na nogu pošto je opazio da i Džek njega
posmatra.
A, pomišlja Džek. Naravno. Mahniti, Mahniti, Mahniti Mađar.
Sada je sve jasno.
Peri Braun pita Dejla šta gospodin Sen Pjer i njegovi prijatelji
rade na mestu zločina, i Dejl odgovara da pomažu u održavanju reda.
Da li je Dejl obećao gospodinu Sen Pjeru da će ga u zamenu za
pomenute usluge obaveštavati o napretku istrage? Jeste, obećao mu
je nešto u tom smislu.
Džek počinje da se povlači u blagom luku koji će ga dovesti do
Arnolda Hrabovskog.
"Neverovatno", kaže Braun. "Recite mi, šefe Gilbertsone, jeste li
namerno odugovlačili da poručnika Bleka i mene obavestite o onome
što ste dogodilo?"

"Sve sam uradio prema proceduri", kaže Dejl. U odgovor na
sledeće pitanje kaže da jeste pozvao medicinskog islednika i vozilo
za prikupljanje dokaza, koja, usput, upravo vidi kako pristižu.

Napori Mahnitog Mađara da sačuva mir samo čine da izgleda kao
da pod hitno mora da urinira. Osetivši Džekovu ruku na ramenu, koči
se kao drveni Indijanac ispred prodavnice duvana.

"Smiri se, Arnolde", kaže Džek, pa podiže glas: "Poručniče Blek,
ako preuzimate ovaj slučaj, postoji jedna stvar koju bi trebalo da
znate."

Braun i Blek se okreću prema njemu.
"Čovek koji je zvao na 911 upotrebio je govornicu u prodavnici 7-
Jedanaest na putu broj 35 u Frenč Lendingu. Dejl je dao da se
govornica ogradi policijskom trakom, a vlasnik zna da treba da spreči
mušterije da diraju aparat. Moguće je da na njemu ima korisnih
otisaka prstiju."
Blek nešto žvrlja u beležnicu, a Braun kaže: "Gospodo, mislim da
je vaša uloga ovde završena. Šefe, neka vaši ljudi rasteraju one
građane sa kraja staze. Kada medicinski islednik i ja izađemo iz
zgrade, neću tamo da vidim nikoga, uključujući i vas i vaše
pozornike. Zvaćemo vas tokom nedelje ako budem imao novih
informacija."
Dejl se bez reči okreće i znakom upućuje Bobija Dilaka niz stazu,
prema mestu gde se pređašnja gomila svela na nekoliko tvrdoglavih
pojedinaca naslonjenih na vozila. Braun i Blek se rukuju sa
medicinskim islednikom i dogovaraju sa specijalistima iz vozila za
prikupljanje dokaza.
"A sad nas dvojica, Arnolde", kaže Džek. "Voliš da radiš kao
policajac, zar ne?"
"Ja? Volim." Arnold nikako ne uspeva da pogleda Džeka u oči.
"Mogao bih da budem dobar, znam da bih mogao, ali šef nema
dovoljno vere u mene." Gura uzdrhtale ruke u džepove pantalona.
Džek se oseća rastrzan između sažaljenja prema ovom patetičnom
kandidatu, i želje da ga šutira do kraja prilazne staze. Dobar
policajac? Arnold ne bi bio dobar ni kao vođa izviđača. Zahvaljujući
njemu, Dejl Gilbertson je doživeo javnu grdnju zbog koje se

verovatno oseća kao da su ga posrali. "A ipak nisi postupio po
naređenju, zar ne, Arnolde?"

Arnold se trese kao stablo pogođeno munjom. "Šta? Nisam uradio
ništa pogrešno."

"Izbrbljao si se nekome. Možda ne samo jednoj osobi."
"Ne!" Arnold žestoko vrti glavom. "Samo sam se javio ženi, to je
sve." Upućuje Džeku molećiv pogled. "Ribar je zvao mene, meni je
saopštio gde je ostavio telo devojčice, i hteo sam da to kažem Poli.
Časna reč. Holi- poručniče Sojer, hteo sam samo da ona zna, nisam
očekivao da će zvati druge."
"Loš potez, Arnolde", kaže Džek. "Reći ćeš šefu šta si uradio, i to
ćeš odmah da uradiš, zato što Dejl zaslužuje da zna šta je pošlo
naopako, a ne da za to krivi sebe. Gotiviš Dejla, zar ne?"
"Šefa?" Arnoldov glas igra od poštovanja prema šefu. "Naravno.
On, on je... lafčina. Ali... mogao bi da me otpusti?"
"Njegovo je da odluči, Arnolde", kaže Džek. "Ako mene pitaš,
zaslužio si, ali ko zna, možda se provučeš."
Mahniti Mađar se odvlači prema Dejlu. Na trenutak posmatra
njihov razgovor, pa prolazi pored njih prema uglu ruševine, gde
Nosonja Sen Pjer i Vendel Grin stoje sučeljeni u neveseloj tišini.
"Dobar dan, gospodine Sen Pjer", kaže. "A zdravo i tebi,
Vendele."
"Ulažem pritužbu", kaže Grin. "Ja ovde pokrivam najznačajniju
priču u svom životu, a ovaj prostak mi uništava rolnu filma. Tako se
ne ponaša prema novinarima; imamo pravo da fotografišemo šta god
nam dune."
"Pretpostavljam da bi isto tako rek'o da imaš pravo da slikaš leš
moje devojčice." Nosonja strelja pogledom Džeka. "Ovo govance
platilo je Tediju i ostalim praznoglavcima da luduju da bi moglo
neopaženo da se ušunja tamo. Slikao je devojčicu."
Vendel bode prstom Džeka u grudi. "Nema dokaz za to. Ali da ja
tebi nešto kažem, Sojeru. Tebe jesam slikao. Imam fotke na kojima
se jasno vidi kako skrivaš dokaze u prtljažnik tvojeg pikapa. Zato ti
savetujem da dobro razmisliš ako poželiš da se kačiš sa mnom, jer
ima da te obesim na kanap za veš."

Džek ima utisak da glava počinje da mu se puni crvenom maglom.
"Hteo si da prodaš fotografije devojčicinog tela?"

"A šta se to tebe tiče?" Grinova usta se razvlače u ružan osmejak.
"Ni sam nisi cvećka, zar ne? Možda možemo da se dogovorimo na
obostranu korist, a?"

Crvena magla pred Džekovim očima se zgušnjava. "Nas dvojica
da se dogovorimo na obostranu korist?"

Stojeći pored Džeka, Nosonja Sen Pjer steže i opušta ogromne
pesnice. Džek zna da Nosonja savršeno oseća ton njegovog glasa, ali
je Vendela Grina toliko obuzela vizija dolarskih novčanica da
Džekovu pretnju čuje kao pitanje.

"Ti mene pusti da stavim novi film i snimim fotke koje mi trebaju,
a ja neću da pričam o tebi."

Nosonja spušta glavu i ponovo steže pesnice.
"Znaš šta? Nisam cicija - možda ti čak dam deo zarade, recimo
deset odsto od onog što dobijem."
Džek bi najviše voleo da mu slomi nosi, ali se zadovoljava
snažnim udarcem u reporterov stomak. Grin se hvata za trbuh, i pada
na zemlju. Lice mu postaje grozničavo crveno, i bori se za dah. U
očima su mu šok i neverica.
"Vidiš, i ja sam velikodušan momak, Vendele. Verovatno sam ti
uštedeo hiljade dolara za popravku zuba, a da ne pominjem
polomljenu vilicu."
"Ne zaboravite plastičnu hirurgiju", kaže Nosonja, trljajući
pesnicu o dlan druge ruke. Izgleda kao da mu je neko upravo ukrao
omiljeno jelo sa stola.
Vendelovo lice poprimilo je tamnoljubičastu boju.
"Tek da znaš, Vendele, bez obzira šta misliš da si video, ja ne
skrivam dokaze, već ih obelodanjujem, mada ne očekujem da ćeš
moći to da shvatiš."
Grin uspeva da uvuče otprilike kubni centimetar vazduha.
"Čim malo povratiš dah, vuci se odavde. Puzeći, ako ne možeš
drugačije. Idi do svojih kola i nestani. I gledaj da požuriš, jer će ovaj
naš prijatelj verovatno da te smesti u invalidska kolica do kraja
života."

Vendel Grin se polako pridiže na kolena, još jednom bučno
usrkuje kiseonik, i uspeva da se napola uspravi. Maše jednom rukom
prema njima, ali je značenje pokreta nejasno. Možda hoće da poruči
Nosonji i Džeku da se drže dalje od njega, ili da mu je dosta svega,
ili oboje. Presavijen i sa rukama na trbuhu, zamiče, teturajući se, za
ugao zgrade.

"Pretpostavljam da bi trebalo da vam budem zahvalan", kaže
Nosonja. "Pomogli ste mi da održim obećanje koje sam dao mojoj
matoroj. Ali moram da kažem da je Vendel Grin momak koga bih
vrlo rado demontirao."

"Čoveče", kaže Džek, "nisam bio siguran hoću li stići da se
umešam pre nego što to učinite."

"Jeste, bilo mi je sve teže da se obuzdavam."
Obojica se osmehuju. "Nosonja Sen Pjer", kaže Nosonja, i pruža
ruku.
"Džek Sojer." Džek prihvata ruku, i bol koji sledi traje samo
sekundu.
"Hoćeš li pustiti ove iz državne da sve rade sami, ili ćeš nastaviti
da istražuješ za sebe?"
"Šta ti misliš?" kaže Džek.
"Ako ti ikad zatreba pomoć, ili pojačanje, samo traži. Neću biti
živ dok kučkin sin ne bude skleptan, a računam da ti imaš bolje
izglede da ga uhvatiš nego bilo ko drugi."

***
Dok se voze nazad u Norvešku dolinu, Henri kaže: "Znaš, Vendel
je slikao telo. Kada si izašao iz zgrade i otišao do kamioneta, čuo
sam nekoga kako škljoca aparatom, ali sam pomislio da je to Dejl.
Onda sam ga čuo ponovo, dok ste ti i Dejl bili unutra sa Bobijem
Dilakom, i shvatio sam da taj slika mene! U tom slučaju, rekoh sebi,
to ne može biti niko drugi nego gospodin Vendel Grin, i rekao sam
mu da prestane da se krije iza ćoška. Tada su oni ljudi iskočili i
počeli da galame i vrište. Čim se to dogodilo, čuo sam gos'in' Grina
kako istrčava iza ugla, ulazi u zgradu i ponovo škljoca aparatom.
Potom se iskrao i ponovo stao iza ugla, gde ga je tvoj drugar Nosonja
sustigao i pobrinuo se za film. Nosonja je stvarno neverovatan
momak, zar ne?"

"Henri, jesi li uopšte planirao da mi to ispričaš?"
"Naravno, ali si ti jurcao okolo, a znao sam da Vendel Grin neće
da ode ukoliko ga ne oteraju. Nikada više neću pročitati nijednu reč
koju napiše. Nikada."
"Takođe", kaže Džek.
"Ali nećeš da digneš ruke od Ribara? Uprkos onome što je rekao
onaj nadmeni pajkan iz Državne?"
"Sada više ne mogu nazad. Da ti pravo kažem, mislim da su oni
budni snovi koje sam juče pomenuo u vezi sa tim slučajem."
"Superiška. Nego, da se vratimo Nosonji. Jesam li dobro čuo da bi
voleo da 'demontira' Vendela?"
"Da, mislim da jeste."
"Ubeđen sam da je poseban tip. Čuo sam od nećaka da Gromovita
Petorka subotnja popodneva i večeri provodi u Send Baru. Sledeće
nedelje ću možda da upalim Rodin stari auto i odvezem se do
Sentralije, popijem koje pivo i malo češem jezik sa gospodinom Sen
Pjerom. Siguran sam da ima zanimljiv ukus za muziku."
"Ti bi da voziš do Sentralije?" Džek zuri u Henrija, koji samo
osmejkom priznaje besmislenost svoje izjave.
"Slepi ljudi mogu savršeno dobro da voze", kaže Henri.
"Verovatno bolje nego većina onih koji vide. Rej Čarls, recimo."
"Ma daj, Henri. Zašto misliš da Rej Čarls ume da vozi?"
"A zašto ti pitaš? Zato što me je jedne večeri u Sijetlu, pre jedno
četrdeset godina, kada sam imao tezgu u KIRO-u, Rej provozao
kolima. Prošlo je glatko k'o guza ledi Godive. Nikakvih problema.
Držali smo se sporednih puteva, naravno, ali je Rej vozio najmanje
osamdeset na sat."
"Ako pretpostavimo da se to zaista dogodilo, zar te nije bilo
strah?"
"Da me bude strah? Naravno da nije. Ja sam mu bio navigator.
Siguran sam da bih ovim pospanim seoskim putem bez problema
stigao do Sentralije. Jedini razlog što slepi ne voze jeste taj što im
drugi ne dozvoljavaju. To je pitanje moći. Žele da nas osujete.
Nosonja Sen Pjer bi me savršeno razumeo."
"A ja mislio da ću tek popodne da posetim ludnicu", kaže Džek.

14.

Na vrhu strme padine između Norveške doline i Ardena,
krivudava vrpca puta broj 93, svedena na dve trake, ispravlja se radi
dugačkog, skijaškog spusta u varoš, a brdo se na istočnoj strani
druma širi u travnatu zaravan. Dva oguljena crvena izletnička stola
čekaju one koji odluče da se nakratko zaustave ne bi li uživali u
spektakularnom vidiku. Kvadratna šara farmi i njiva prostire se duž
petnaest milja blago zatalasanog zemljišta, prošaranog potocima i
seoskim putevima. Obzorje je sačinjeno od neprekidnog niza viših,
plavozelenih brežuljaka. Izbeljeni oblaci lebde na nesaglednom nebu
kao sveže oprano rublje.

Fred Maršal usmerava 'ford eksplorer' na zemljani ispust pored
puta, zaustavlja ga i kaže: "Dozvolite da vam nešto pokažem."

Kada se ukrcao u 'eksplorer' ispred svoje kuće, Džek je nosio
pomalo izlizanu crnu kožnu tašnu, koja mu sad leži preko kolena.
Pored drške na vrhu tašne, zlatnim slovima utisnuti su inicijali
Džekovog oca, F.S.S., skraćeno od 'Filip Stivenson Sojer'. Fred je
nekoliko puta bacao radoznale poglede prema tašni ali nije ništa
pitao, a Džek nije ništa govorio. Biće vremena za pokazivanje i priču,
razmišlja Džek, pošto bude razgovarao sa Džudi Maršal. Fred izlazi
iz kola, a Džek spušta staru očevu tašnu iza nogu i naslanja je na
sedište pre nego što će poći preko meke trave za Maršalom. Stigavši
do bližeg izletničkog stola, Fred pokazuje rukom prema krajoliku
koji se prostire ispod njih. "Ovde nemamo mnogo toga što bi se
moglo nazvati turističkom atrakcijom, ali ovo nije loše, zar ne?"

"Divno je", kaže Džek. "Ali meni je ovde sve divno."
"Džuli jako voli ovaj vidikovac. Kada god pođemo za Arden po
lepom vremenu, mora da zastane ovde i izađe iz kola, opusti se i
malo gleda okolo. Da se napuni lepim stvarima, znate, pre nego što
se vrati u mašinu. Ja ponekad postanem nestrpljiv i pomislim: Daj
požuri malo, videla si taj prizor hiljadu puta, a ja moram nazad na
posao, ali ja sam muško, zar ne? Zato svaki put kada svratimo ovde i
nekoliko minuta posedimo shvatim da moja žena zna više nego ja i
da bi trebalo da radim kako ona kaže."

Džek se osmehuje i seda na klupu, čekajući da čuje ostalo. Otkako
ga je povezao, Fred Maršal je izgovorio svega dve ili tri rečenice o
tome kako je zahvalan, ali je jasno da je odabrao ovo mesto da se o
nečemu ispovedi.

"Jutros sam otišao do bolnice, i ona je... pa, izgledala je drugačije.
Kada je pogledate i popričate sa njom, morate da zaključite da joj je
mnogo bolje nego juče. Iako je i dalje smrtno zabrinuta zbog Tajlera,
drugačija je. Mislite da bi to moglo da bude od lekova? Ne znam čak
ni šta joj daju."

"Jeste li mogli normalno da razgovarate sa njom?"
"Da, povremeno. Na primer, jutros mi je pričala da je pročitala u
novinama o devojčici u La Rivijeru kojoj je promaklo treće mesto na
državnom prvenstvu u spelovanju zato što nije uspela da speluje
neku blesavu reč za koju niko nije čuo. Popoplaks, ili tako nešto."
"Opopanaks", kaže Džek. Zvuči kao da mu se zaglavila riblja kost
u grlu.
"I vi ste to čitali? Zanimljivo kako ste oboje zapamtili tu reč. Nju
kao da je oživela. Pitala je bolničarke da pronađu šta znači, i jedna od
njih je potražila u par rečnika, ali je nije našla."
Džek je pronašao reč u Sažetom oksfordskom rečniku; njeno
doslovno značenje bilo je nebitno. "To verovatno i jeste definicija
opopanaksa", kaže. "'1. Reč koja se ne može naći u rečnicima. 2.
Zastrašujuća misterija."
"Ha!" Fred Maršal je čitavo vreme nervozno šetao okolo, ali se
sada spušta pored Džeka, koji diže pogled i otkriva da se njegov
sagovornik zagledao u široko razastrti krajolik. "Da, možda upravo to
znači." Fredov pogled ostaje prikovan za krajolik. Još nije sasvim
spreman, ali je bliže. "Bilo je sjajno videti je toliko zainteresovanu za
jednu takvu sitnicu u Heraldu..."
Briše suze iz očiju i pravi korak prema obzorju. Okrenuvši se,
zagleda se u Džeka. "Uh, pre nego što upoznate Džudi, želeo bih da
vam kažem nešto o njoj. Problem je što ne znam kako će to da vam
zvuči. Jer i meni samom zvuči... ne znam."
"Pokušajte", kaže Džek.
Fred kaže: "U redu", prepliće prste, i obara glavu. Onda ponovo
diže pogled, i oči su mu ranjive kao u bebe. "Ahhh... ne znam kako

ovo da kažem. U redu, kazaću, pa kako bude. Osećam, nekako, da
Džudi nešto zna. U svakom slučaju, želim da mislim da je tako. Sa
druge strane, ne bih da se zanosim da to što izgleda bolje znači da
više ne može da bude van sebe. Ali zaista želim da verujem u to. O,
čoveče, kad biste znali koliko to želim."

"Verujete da ona nešto zna." Sablasni osećaj izazvan pomenom
reči opopanaks bledi pred ovom potvrdom njegove teorije.

"Nešto što ni njoj nije sasvim jasno", kaže Fred. "Sećate se, znala
je da je Taj nestao pre nego što sam joj rekao."

Upućuje Džeku bolan pogled i odmiče se. Sudara pesnice i
zagleda se u zemlju. Još jedna unutrašnja barijera ruši se pred
potrebom da objasni svoju nedoumicu.

"U redu, slušajte. Evo šta je potrebno da razumete u vezi Džudi.
Ona je izuzetna osoba. Dobro, od mnogo momaka ćete čuti da su im
žene izuzetne osobe, ali Džudi je to na drugačiji način. Pre svega,
anđeoski je lepa, ali to nije ono o čemu govorim. Takođe je strašno
hrabra, ali ni to nije to. Reklo bi se da je povezana sa nečim što mi
ostali ne možemo ni da se nadamo da razumemo. Ali može li tako
nešto da postoji? Da li je to normalno? Možda se kada ludite isprva
iz sve snage borite protiv toga i histerišete, a posle ste već suviše ludi
da biste se borili, i postanete pasivni i pomireni. Moram da
razgovaram sa njenim lekarom, zato što me ovo izjeda."

"Šta vam je govorila? Da li je objasnila zašto se toliko primirila?"
Fredove oči progorevaju Džekove. "Pa, sigurno je da misli da je
Taj još živ, i da ste vi jedina osoba koja može da ga pronađe."
"Dobro", kaže Džek, nevoljan da kaže više pre nego što bude
imao priliku da razgovara sa Džudi. "Recite mi, da li je Džudi možda
pominjala da je neko koga je poznavala - ili neki njen rođak ili bivši
momak - mogao da odvede Tajlera?" Njegova teorija zvuči još
neuverljivije nego što je zvučala u ultra-racionalnoj i istovremeno
bizarnoj kuhinji Henrija Lejdena; odgovor Freda Maršala još je više
podriva.
"Ne ako se taj neko ne zove Grimizni Kralj, Gorg ili Abalah. Sve
što mogu da vam kažem jeste da Džudi veruje da nešto vidi, i iako to
nema nikakvog smisla, iskreno se nadam da je zaista tako."

Iznenadna vizija sveta u kome je našao dečakovu kapu probada
Džeka poput koplja sa čeličnim vrhom. "A Tajler se nalazi na tom
mestu."

"Kada deo mene ne bi verovao da bi to moglo da bude istina, ovog
časa bih i sam poludeo", kaže Fredi. "Ako već nisam odlepio."

"Hajde da razgovaramo sa vašom ženom", kaže Džek.
***

Gledana spolja, Luteranska bolnica Francuskog okruga podseća
na ludnicu iz devetnaestog veka negde na severu Engleske: zidovi od
prljavo crvenih cigala sa pocrnelim balustradama i oštrim lukovima,
zakošeni krv sa dimnjacima pokrivenim kupastim kapicama, natečeni
tornjevi, škrti prozori, i sve to čađavo od vekovne prljavštine.
Smeštena u sredini ograđenog parka pod hrastovima na zapadnom
rubu Ardena, ogromna građevina, gotska bez gotske raskoši, izgleda
kao kaznionica, bez milosti. Džek gotovo očekuje da čuje vrišteću
muziku orgulja iz nekog od filmova Vinsenta Prajsa.

Prolaze kroz uska, zalučena drvena vrata i ulaze u umirujuće
poznato predvorje. Dremljivi čovek u uniformi na recepciji upućuje
posetioce prema liftovima; pacijenti u bademantilima povezani sa
stalcima za infuziju sede za nasumično raspoređenim stolovima sa
članovima porodice, a drugi na stolicama poređanim uz bočne
zidove; u jednom uglu razgovaraju dva lekara u belom. Visoko iznad
glava, dva prašnjava, kitnjasta lustera šire meku žućkastu svetlost
koja privremeno pozlaćuje raskošne cvetove ljiljana u visokim
vazama sa obe strane vrata prodavnice suvenira.

"Unutra svakako mnogo bolje izgleda", kaže Džek.
"To je uglavnom tačno", kaže Fred.
Prilaze čoveku za pultom, i Fred kaže: "Odelenje D." Uz blagi
treptaj interesovanja, čovek im daje dve pravougaone kartice sa
natpisom POSETA, i pokazuje im da prođu. Lift se lupajući spušta i
pušta ih u drvetom obloženu kabinu veličine ostave za metle. Fred
Maršal pritiska dugme sa brojem 5, i lift uz drhtaj polazi naviše.
Deset godina ranije, lift veoma sličan ovome, ali u jednom velikom
hotelu u Parizu, držao je Džeka i Ilianu Tedesko, apsolventkinju
umetnosti na univerzitetu u Los Anđelesu, dva i po sata zarobljene u
kabini, i gospođica Tedesko je iskoristila to vreme da objavi da je

njihova veza stigla do kraja puta, hvala i doviđenja, uprkos
zahvalnosti na do tog trenutka više nego prijatnom zajedničkom
putovanju. Razmislivši o ovome, Džek odlučuje da ne zamara Freda
Maršala ovom informacijom.

Bolje vaspitan nego njegov francuski rođak, lift se uz drhtaj
zaustavlja i sa jedva primetnim otporom otvara vrata i pušta Džeka
Sojera i Freda Maršala u hodnik na petom spratu, gde se ona prijatna
svetlost čini za nijansu prigušenija nego u liftu i predvorju.
"Nažalost, to je na sasvim drugom kraju", Fred saopštava Džeku.
Naizgled beskrajni hodnik gubi se levo od njih u daljini kao vežba iz
perspektive, i Fred pokazuje prstom u tom pravcu.

Prolaze kroz dvoje visokih dvokrilnih vrata, pored hodnika prema
Odelenju B, pored dve sobe sa pregradama od zavesa, kod
zatvorenog ulaza u Gerontološko ponovo skreću levo i polaze još
jednim beskrajnim hodnikom sa oglasnim tablama, pored ulaza u
Odelenje C, gde oštro skreću baš ispred muškog i ženskog kupatila,
prolaze pored Oftalmološke ambulante i Arhive, i konačno stižu do
hodnika sa natpisom ODELENJE D. Što dalje idu, čini se da svetlost
sve više slabi, zidovi približavaju a prozori smanjuju. U hodniku
prema Odelenju D vrebaju senke, a na podu svetluca barica vode.

"Nalazimo se u najstarijem delu zgrade", kaže Fred.
"Siguran sam da želite da što pre izbavite Džudi odavde."
"Pa naravno, čim Pet Skarda proceni da je spremna. Ali
iznenadićete se: Džudi kao da prija što je ovde. Rekla mi je da se
oseća potpuno bezbedna, i da su neki od onih koji su u stanju da
govore veoma zanimljivi. Kaže da se oseća kao da je na krstarenju."
Džek se smeje u zatečenosti i neverici, a Fred Maršal mu dodiruje
rame i kaže: "Da li to znači da joj je mnogo bolje ili mnogo gore?"
Na kraju hodnika izbijaju u prostranu odaju koja kao da je sto
godina ostala neizmenjena. Iz tamnosmeđeg drvenog poda do visine
od metar i nešto diže se tamnosmeđa zidna oplata. Visoko na sivom
zidu desno od njih, dva visoka, uska prozora uokvirena kao slike
propuštaju filtriranu sivu svetlost. Čovek za uglačanim drvenim
pultom pritiska dugme koje otključava debela metalna vrata sa
natpisom ODELENJE D i prozorčićem od armiranog stakla. "Možete
da uđete, gospodine Maršale, ali ko je on?"

"Zove se Džek Sojer. Došao je sa mnom."
"Da li je rođak, ili zdravstveni radnik?"
"Ne, ali moja žena želi da ga vidi."
"Sačekajte trenutak." Dežurni nestaje iza metalnih vrata, i
zaključava ih za sobom uz zatvorsko klang. Trenutak kasnije,
pojavljuje se sa bolničarkom čije teško, izborano lice, krupne ruke i
debele noge čine da liči na takmičara u nadvlačenju užeta.
Predstavlja se kao Džejn Bond, glavna sestra na Odelenju D, i ova
kombinacija reči i okolnosti neodoljivo priziva bar nekoliko
nadimaka. Sestra izlaže Freda i Džeka, a potom samo Džeka,
baražnoj vatri pitanja, pre nego što će ponovo nestati iza velikih
vrata.
"Zovem se Bond, Dž. Bond", kaže Džek, nemoćan da se uzdrži.
"Mi je zovemo Komandir Bond", kaže dežurni. "Tvrda je, ali je
zato nepravična." Nakašljava se, i zagleda prema visokim prozorima.
"Jedan od bolničara je zove Nula-nula-nula."
Pet minuta kasnije, glavna sestra Bond, tajni agent 000, otvara
metalna vrata i kaže: "Možete da uđete, ali obratite pažnju na ono što
ću vam reći."
U prvom trenutku, odelenje podseća na ogromni aerodromski
hangar, podeljen na deo sa nizom tapaciranih klupa, deo sa okruglim
stolovima i plastičnim stolicama i treći deo, sa dva dugačka stola
pretrpama hartijom za crtanje, kutijama voštanih boja i vodenih boja.
U tom ogromnom prostoru, sav nameštaj izgleda kao da je predviđen
za kućicu za lutke. Tu i tamo na betonskom podu, obojenom u
ujednačenu, bezličnu nijansu sive, leže pravougaone prostirke; šest
metara iznad poda, mali, rešetkama zaštićeni prozori, narušavaju
površinu zadnjeg zida, čije su crvene cigle poodavno okrečene u
belo. U zastakljenom odeljku levo od vrata, bolničarka za stolom
podiže pogled sa knjige. Sasvim na kraju sa desne strane, daleko iza
stolovima sa umetničkim materijalom, troje zaključanih metalnih
vrata otvaraju se u druge, odeljene svetove. Osećaj da se nalazite u
hangaru polako prerasta osećanja dobroćudnog ali nepopustljivog
zatočeništva.
Prigušeni žagor glasova dolazi od dvadeset do trideset muškaraca
i žena raštrkanih po ogromnoj prostoriji. Samo nekoliko njih

razgovara sa vidljivim sagovornicima. Hodaju u krug, ukočeno stoje
u mestu, leže sklupčani kao novorođenčad na prostirkama; trzaju se,
zevaju, jecaju, zure u prazno ili unutar sebe. Neki od njih nose zelene
bolničke ogrtače, drugi civilnu odeću svih vrsta: majice i šorceve,
trenerke, obične košulje i pantalone, pulovere i štofane pantalone.
Niko ne nosi kaiš, i ni na jednoj cipeli nema pertli. Za jednim od
okruglih stolova sede dva mišićava, kratko podšišana muškarca u
zaslepljujuće belim majicama, nalik na dva strpljiva psa-čuvara.
Džek pokušava da prepozna Džudi Maršal, ali ne uspeva.

"Zamolila sam vas za pažnju, gospodine Sojer."
"Izvinite", kaže Džek. "Nisam očekivao da je ovoliko veliko."
"Sreća je što je tako, gospodine Sojer. Opslužujemo sve veću
populaciju." Čeka na potvrdu svojeg značaja, i Džek klima glavom.
"Vrlo dobro. Izneću vam neka osnovna pravila. Ako budete slušali
ono što govorim, vaša poseta će i vama i nama biti prijatna koliko je
to moguće. Nemojte da zurite u pacijente, i ne uznemiravajte se zbog
onoga što govore. Ne pokazujte da vam je ono što se čuli neobično ili
zabrinjavajuće. Nastojte da budete učtivi, i posle nekog vremena će
vas ostaviti na miru. Ako vam budu postavljali pitanja, postupite po
sopstvenoj odluci, ali u granicama razuma. Molim vas, međutim, da
im ne dajete novac, oštre predmete ili hranu za koju vam neko od
lekara prethodno nije dao dozvolu - neki lekovi štetno deluju u
kombinaciji sa određenim vrstama hrane. Pre ili kasnije verovatno će
vam prići postarija žena po imenu Estel Pakard i pitati vas da li ste
njen otac. Odgovorite kako želite, ali ako kažete ne, otići će od vas
razočarana, a ako kažete da, ulepšaćete joj dan. Imate li pitanja,
gospodine Sojer?"
"Gde je Džudi Maršal?"
"Sedi sa najdaljoj klupi sa ove strane, okrenuta leđima. Vidite li
je, gospodine Maršal?"
"Odmah sam je video", kaže Fred. "Ima li promena od jutros?"
"Koliko ja znam, nema. Lekar koji ju je primio, doktor Spiglmen,
biće ovde otprilike pola sata, i možda će imati više informacija za
vas. Hoćete li da odvedem gospodina Sojera i vas do vaše supruge,
ili biste više voleli da sami odete?"
"Sami ćemo", kaže Fred Maršal. "Koliko možemo da ostanemo?"

"Dajem vam petnaest minuta, najviše dvadeset. Džudi je još u fazi
posmatranja, i htela bih da se što manje uznemirava. Sada izgleda
dosta mirno, ali je i duboko odsutna i, da budem iskrena, uobražava.
Ne bi me iznenadilo da dođe do novog napada histerije, a ne želimo
da produžimo period posmatranja uvođenjem novih medikamenata,
zar ne? Zato vas molim, gospodine Maršal, da razgovor bude
opušten, lak i pozitivan."

"Smatrate da uobražava stvari?"
Sestra Bond se sažaljivo osmehuje. "Sasvim je verovatno,
gospodine Maršal, da je vaša supruga već godinama takva. O,
uspevala je da to sakrije, ali misli koje ima ne javljaju se preko noći,
ne, ne. Potrebne su godine da ih čovek izgradi, a za sve to vreme
izgleda kao normalno ljudsko biće. Onda se dogodi nešto što natera
psihozu da izbije na površinu u svoj svojoj veličini. U ovom slučaju,
naravno, bio je to nestanak vašeg sina. Kad smo već kod toga, htela
bih da kažem da mi je jako žao zbog toga što vam se dogodilo.
Strašna stvar."
"Jeste", kaže Fred Maršal. "Ali Džudi je počela da se ponaša
čudno i pre..."
"Ista stvar, bojim se. Bila joj je potrebna uteha, i njene obmane -
njen uobraženi svet izbio je na videlo, jer joj je upravo taj svet pružao
željenu utehu. Jutros ste sigurno čuli nešto od toga, gospodine
Maršal. Da li vaša supruga pominjala nešto o posećivanju drugih
svetova?"
"Posećivanje drugih svetova?" pita Džek, iznenađen.
"Dosta tipična šizofrena reakcija", kaže sestra Bond. "Više od
polovine ljudi na ovom odelenju ima slične maštarije."
"Mislite da je moja žena šizofrenik?"
Sestra Bond gleda mimo Freda, proveravajući aktivnosti
pacijenata u svojem carstvu. "Ja nisam psihijatar, gospodine Maršale,
ali imam dvadeset godina iskustva u lečenju duševno obolelih. Na
osnovu tog iskustva, moram da vam kažem, mislim da vaša žena
ispoljava klasične simptome paranoidne šizofrenije. Volela bih da
imam vedrije vesti za vas." Ponovo se zagleda u Freda Maršala.
"Naravno, doktor Spiglmen će dati konačnu dijagnozu, i moći će da
odgovori na sva vaša pitanja, i tako dalje."

Osmeh koji upućuje Džeku već sledećeg trenutka se rastapa.
"Novim posetiocima uvek govorim da je porodici teže nego
pacijentu. Neki od ovih ljudi nemaju nijednu brigu na svetu. Čoveku
gotovo dođe da im zavidi."

"Kako da ne", kaže Džek. "Ko ne bi?"
"Hajdete, onda", kaže ona, sa prizvukom ozlojeđenosti. "Uživajte
u poseti."
Nekoliko glava se okreće dok polako prolate preko prašnjavog
drvenog poda do najbližeg niza klupa; više pari očiju prati njihovo
napredovanje. Bleda lica odaju radoznalost, ravnodušnost,
zbunjenost, sumnju, zadovoljstvo i apstraktni bes. Džeku ima utisak
da se svaki pacijent na odelenju šunja, mic po mic, prema njima.
Mlitavi sredovečni muškarac u bademantilu počinje da se provlači
između stolova kao da će mu pobeći autobus za posao. Na kraju
najbliže klupe, mršava starica sa raspuštenom sedom kosom ustaje i
molećivo gleda u Džeka. Njene stisnute, podignute šake silovito se
tresu. Kada se našao pored nje, oglašava se polušapatom: "Moje
pače-mače bilo iza vrata, ali ja nisam znala da je tamo, u svoj onoj
vodi."
"Hm", kaže Fred. "Džudi mi je ispričala da joj se sinčić udavio u
kadi."
Džek je krajičkom oka pratio kretanje raščupanog muškarca u
bademantilu koji je otvorenih usta jurišao prema njima. U trenutku
kada prilaze Džudinoj klupi, čovek podiže prst, kao da daje znak
autobusu da ga pričeka, i daje se u trk. Džek ga posmatra kako
prilazi; šipak savetima Komandira Bond. Nema šanse da dozvoli da
ovaj ludak skoči na njega. Uzdignuti prst stiže na tridesetak
centimetara od Džekovog nosa, a čovekove mutne oči pretražuju mu
lice. Oči se povlače, usta zatvaraju. Čovek se sledećeg trenutka obrće
i počinje da trči u suprotnom smeru, sa prstom koji i dalje traži metu.
Šta je ovo bilo, pita se Džek. Pogrešan autobus?
Džudi Maršal se nije ni pomerila. Morala je da čuje kada je čovek
protrčao pored nje, njegovo ubrzano disanje kada se zaustavio i
lepršanje bademantila kada se udaljio, ali su joj leđa i dalje uspravna
u širokom zelenom ogrtaču, a glava i dalje okrenuta napred pod istim
besprekorno pravim uglom. Izgleda odvojena od svega oko sebe. Da

joj je kosa oprana, očetkana i začešljana, da je odevena u propisnu
odeću i da ima kofer pored sebe, izgledala bi kao žena koja na klupi
na železničkoj stanici čeka polazak voza.

***
Otuda, pre nego što je Džek stigao da vidi lice Džudi Maršal i pre
nego što je ona stigla da progovori bar jednu reč, taj osećaj odlaska
koji je okružuje, uvek iznova započetih putovanja - nagoveštaj
selidbe, mogućnost onostranosti.

***
"Reći ću joj da smo stigli", šapuće Fred, i obilazi oko kraja klupe
da čučne ispred svoje žene. Njen potiljak se savija na kraju uspravne
kičme kao da odgovara na pomešan jad, ljubav i zebnju na naočitom
licu njenog muža. Na devojačkoj krivini glave Džudi Maršal leži
tamnoplava kosa, pomešana sa zlatom. Iza jednog uva, desetine
raznobojnih vlasi zamršene su u paučinasti čvor.
"Kako se osećaš, dušo?" Fred nežno pita svoju ženu.
"Uspevam da mi bude prijatno", kaže ona. "Znaš, dušo, bilo bi
dobro da još neko vreme ostanem ovde. Glavna sestra je ubeđena da
sam potpuno luda. Zar to nije zgodno?"
"Džek Sojer je ovde. Da li bi volela da ga vidiš?"
Džudi pruža ruku i tapše ga po savijenom kolenu. "Reci
gospodinu Sojeru da pređe napred, a ti sedi ovde pored mene, Frede."
Džek je već u pokretu, ne skidajući pogled sa ponovo uzdignutom
glavom Džudi Maršal. Čučeći, Fred je uzeo njenu ispruženu ruku
među svoje kao da namerava da je poljubi. Izgleda kao zaljubljeni
vitez koji kleči pred kraljicom. Kada je pritisnuo njenu šaku na svoj
obraz, Džek opaža beli zavoj oko vrhova njenih prstiju. Vidi
Džudinu jagodičnu kost, a zatim i ceo profil, oštar kao pukotina u
ledu na prvi dan proleća. To je kraljevski, idealizovani profil sa
medaljona, ili kovanog novčića: malo uzdignuta linija usana, oštra,
isklesana krivina nosa, linija vilice, svaki ugao u savršenom,
plemenitom, neznano otkud poznatom skladu sa celinom.
Ova neočekivana lepota ga potresa; na delić sekunde ga usporava
dubokom, zrnastom nostalgijom fragmentarnog podsećanja na neko
drugo lice. Grejs Keli? Ketrin Denev? Ne, nijedna od njih; dolazi mu

misao da ga Džudin profil podseća na nekoga koga tek treba da
sretne.

Tada taj nestvarni tren promiče: Fred Maršal se uspravlja,
Džudino lice u tročetvrtinskoj perspektivi gubi kraljevsko svojstvo
dok posmatra muža kako seda pored nje na klupu, a Džek odbacuje
misao koja ga je upravo pohodila kao besmislicu.

Ona ne podiže pogled sve dok nije stao ispred nje. Kosa joj je bez
sjaja i neuredna; ispod bolničkog ogrtača nosi spavaćicu opšivenu
plavom čipkom koja je izgledala jeftino i kada je bila nova. Uprkos
ovim neprivlačnim pojedinostima, Džudi Maršal ga osvaja istog
trenutka kada ju je pogledao.

Čini mu se da iz očnih nerava počinje da mu struji električni
signal i teče naniže kroz telo, i bespomoćno zaključuje da je to
verovatno najlepša žena koju je ikada video. Strahuje da bi silina
reakcije mogla da ga obori s nogu, a zatim - još gore! - i da bi ona
mogla to da vidi i pomisli da ima posla sa budalom. Ima očajničku
potrebu da u njenim očima na ispadne budala. Bruk Grir, Kler
Ivenrud, Iliana Tedesko, koliko god su svaka na svoj način privlačne,
pored nje izgledaju kao devojčice u pokladnim kostimima. Džudi
Maršal šalje njegove bivše ljubljene na policu; osvetljava ih kao pune
ćudi i plitke, opterećene lažnom umišljenošću i stotinama ružnih
nesigurnosti. Džudina lepota se ne oblači pred ogledalom već izbija,
sa jednostavnošću koja ostavlja bez daha, iz dubine njenog
unutrašnjeg bića: ono što se vidi samo je mali, vidljivi deo daleko
većeg, potpunijeg, svetlijeg kvaliteta u njoj.

Džeku je teško da poveruje da je ovaj simpatični, dobrodušni Fred
Maršal imao fantastičnu sreću da se oženi ovom ženom. Ima li pojma
koliko je ona sjajna, koliko čudesna? Da je slobodna, Džek bi je bez
razmišljanja uzeo za ženu. Čini mu se da se zaljubio u nju onog časa
kada joj je ugledao potiljak.

Ali ne može da bude zaljubljen u nju. Ona je žena Freda Maršala i
majka njegovog sina, i on će morati nekako da živi bez nje.

Ona izgovara kratku rečenicu koja prolazi kroz njega kao
treperavi zvučni talas. Džek se naginje napred mrmljajući izvinjenje,
i Džudi mu sa osmehom pokazuje rukom da sedne ispred nje. On se

spušta na pod i ukršta noge pred sobom, i dalje uzdrman potresom
trenutka kada ju je video.

Lice joj se anđeoski ispunjava osećanjem. Tačno je prepoznala
ono što mu se dogodilo, i smatra da je to u redu. Ne misli loše o
njemu zbog toga. Džek otvara usta da postavi pitanje. Iako ne zna
koje će to pitanje biti, mora da ga postavi. Priroda pitanja nije važna.
Poslužiće i najgluplje; ne može da sedi tu i naprosto zuri u to
božanstveno lice.

Pre nego što će progovoriti, jedna verzija stvarnosti bešumno se
preklapa sa drugom i Džudi Maršal bez ikakvog prelaza postaje žena
umornog lica od trideset i nešto godina, sa zamršenom kosom i
senkama pod očima, koje ga netremice posmatraju sa klupe u
zaključanom odelenju za duševne bolesti. Ovo bi trebalo da bude
povratak razuma, ali mu se umesto toga čini kao nekakav trik, nešto
što je Džudi Maršal učinila da mu susret učini lakšim.

Reči koje mu beže banalne su baš kao što je strahovao da će biti.
Džek sluša sebe kako govori da mu je drago što je upoznao.

"I meni je drago, gospodine Sojer. Čula sam toliko divnih stvari o
vama."

Džek traga za znakom da je i ona svesna ogromnosti trenutka koji
je upravo prošao, ali vidi samo osmehnutu toplinu. S obzirom na
okolnosti, čini mu se da je to i više nego dovoljan znak. "Kako vam
je ovde?" pita, i ravnoteža se još više pomera na njegovu stranu.

"Pa, treba se privići na društvo, ali to su samo ljudi koji su se
izgubili i nisu umeli da se vrate. Neki od njih su veoma inteligentni.
Ovde sam vodila zanimljivije razgovore nego u crkvenom odboru ili
u PTA12. Možda je trebalo ranije da dođem na odelenje! Boravak
ovde pomogao mi je da saznam neke stvari."

"Šta, recimo?"
"Na primer to da ima mnogo različitih načina da se čovek izgubi, i
da je lakše izgubiti se nego što smo spremni da priznamo. Ovi ljudi
ovde nisu u stanju da sakriju kako se osećaju, i većina njih nikada
nije pronašla način da kontrolišu strah."
"A kako mogu da ga kontrolištu?"

12 Parents and Teachers Association - školsko veće roditelja i nastavnika

"Pa tako što će mu pogledati u oči, eto kako! Umesto da samo
kažete: izgubila sam se, i ne znam kako da se vratim - nastavite da
idete u istom pravcu. Nastavite da mećete nogu pred nogu dok se još
više ne izgubite. Svako bi trebalo to da zna. Naročito vi, Sojeru!"

"Naročit..." Pre nego što je uspeo da izgovori pitanje do kraja,
pred njim se pojavljuje postarija žena, izboranog ali milog lica, i
dodiruje mu rame.

"Izvinite." Spušta bradu prema grlu sa sramežljivošću deteta.
"Nešto bih vas pitala. Jeste li vi moj otac?"

Džek joj se osmehuje. "Dozvolite prvo ja vas nešto da pitam. Jeste
li vi Estel Pakard?"

Žena klima glavom, blistavih očiju.
"Onda je odgovor da. Ja jesam vaš otac."
Estel Pakard sklapa šake ispred usta, pravi naklon glavom i odlazi,
vukući noge, sva ozarena. Devet ili deset koraka dalje, maše Džeku
rukom pa-pa i živo se okreće.
Pogledavši ponovo prema Džudi Maršal, Džeku se čini da je još
jednom zadigla veo običnosti, tek toliko da otkrije delić svoje
ogromne duše. "Jako ste fini čovek, zar ne, Sojeru? Nisam to mogla
odmah da pogodim. I dobri ste. Naravno, uz to ste i šarmantni, ali
šarm i pristojnost ne idu uvek zajedno. Treba li da vam kažem još
neke stvari o vama?"
Džek skreće pogled prema Fredu, koji drži ruku svoje žene i smeši
se. "Recite sve što mislite da treba da kažete."
"Postoje stvari koje ne mogu da kažem, bez obzira što osećam da
bi trebalo. Ali ovo mogu da kažem: fizička privlačnost vas nije
učinila uobraženim. Niste plitki, i to bi takođe trebalo da ima neke
veze s tim. Sve u svemu, vidi se da ste imali blagoslov dobrog
vaspitanja. Rekla bi da ste imali divnu majku. U pravu sam, zar ne?"
Džek se smeje, dirnut ovim neočekivanim otkrovenjem. "Nisam
znao da se vidi."
"Znate kako se vidi? Po tome kako se ophodite prema drugima.
Prilično sam ubeđena da potičete iz sredine koju ljudi ovde znaju
samo iz filmova, ali vam to nije udarilo u glavu. Vidite nas kao ljude,
a ne kao proste seljačine, i po tome znam da mogu da vam verujem.
Vaša majka je očigledno sjajno odradila posao. I sama sam bila dobra

majka, ili sam bar pokušala da budem, tako da znam o čemu
govorim. Vidim to."

"Kažete da ste bili dobra majka? Zašto upotrebljavate..."
"Prošlo vreme? Zato što govorim o onome što je bilo."
Fredov osmeh bledi u izraz loše prikrivene brige. "Kako to misliš
'bilo'?"
"Gospodin Sojer će možda znati", kaže ona, uputivši Džeku
pogled u kome ovaj misli da prepoznaje ohrabrenje.
"Oprostite, ali mislim da ne znam", kaže on.
"Htela sam da kažem, pre nego što sam završila ovde i konačno
počela da razmišljam. Pre nego što su stvari koje su mi se dešavale
prestale da me plaše do ludila - pre nego što sam shvatila da mogu da
pogledam u sebe i preispitam ono što sam čitavog života osećala. Pre
nego što sam našla vremena da putujem. Mislim da sam i dalje dobra
majka, ali više nisam ista majka."
"Nemoj, dušo, molim te", kaže Fred. "Ista si, samo si imala neku
vrstu sloma. Trebalo bi da govorimo o Tajleru."
"Mi i govorimo o Tajleru. Gospodine Sojer, znate li onaj
vidikovac na putu broj 93, tamo gde izbija na zaravan otprilike milju
daleko od Ardena?"
"Danas sam ga video", kaže Džek. "Fred mi ga je pokazao."
"Jeste li videli one farme što se prostiru u nedogled? I brda u
daljini?"
"Da. Fred mi je rekao da volite vidik odozgo."
"Uvek poželim da stanemo i da izađem iz kola. Volim sve u vezi
sa vidikom sa tog me. Možete da vidite miljama i miljama daleko, a
onda - cak! - prestane, ne možete da vidite dalje. Ali nebo se pruža i
dalje, zar ne? Nebo dokazuje da svet postoji i iza onih brda. Ako se
zaputite, možete da stignete tamo."
"Tako je, možete." Džek odjednom oseća jezu na podlakticama i
potiljku.
"Ko, ja? Ja putujem samo u glavi, gospodine Sojer, a prisetila
sam se kako se to radi tek pošto sam završila u ludnici. Ali imam
utisak da vi možete da odete tamo - do druge strane brda."

Usta su mu suva. Oseća rastuću zabrinutost Freda Mašala, ali ne
može ništa da učini da je odagna. Želi da joj postavi hiljadu pitanja,
ali počinje sa najjednostavnijim:

"Kako ste došli do toga, i šta zapravo znači?"
Džudi Maršal oslobađa ruku iz muževljeve i pruža je Džeku, koji
je prihvata u svoje. Ako je ikada izgledala kao obična žena, sada to
sigurno nije. Blista kao svetionik, kao signalna vatra na dalekoj litici.
"Recimo... kasno noću, ili kada sam duže sama, neko mi je
šaputao. Nije bilo ništa u toj meri opipljivo, ali bilo je, recimo, kao
da neko šapuće sa one strane zida. Devojčica kao ja, mojih godina.
Ako bih u tim trenucima zaspala, gotovo uvek sam sanjala mesto gde
ta devojka živi. Zvala sam ga Tamo, i ličilo je na ovaj svet, na oblast
Kuli, samo što je bilo svetlije i čistije i magičnije. Tamo se ljudi voze
u kočijama i žive u velikim belim šatorima. Tamo ima ljudi koji
umeju da lete."
"U pravu ste", kaže on. Fred sa bolnom nesigurnošću skreće
pogled sa svoje žene na Džeka, i Džek mu kaže: "Zvuči ludo, ali je
ona u pravu."
"U vreme kada su u Frenč Lendingu počele da se događaju ove
ružne stvari bila sam gotovo zaboravila na Tamo. Nisam razmišljala
o njemu još od trinaeste ili četrnaeste godine. Ali što su se ružne
stvari više približavale Fredu i Taju i meni to sam ja sanjala strašnije
stvari, a život mi se činio nestvarniji. Pisala sam reči za koje nisam
znala šta znače, govorila sam besmislice, i jednostavno sam se
raspadala. Nisam shvatala da Tamo pokušava nešto da mi saopšti.
Devojčica je ponovo počela da mi šapuće kroz zid, samo što je sada
bila odrasla i na smrt preplašena."
"Zašto ste pomislili da bih ja mogao da pomognem?"
"Imala sam takav osećaj, u vreme kada ste uhapsili onog
Kinderlinga i kada se vaša slika pojavila u novinama. Prva stvar koju
sam pomislila kada sam pogledala vašu stvar bila je: On zna za
Tamo. Nisam se pitala kako, niti zašto sam to pomislila kada sam
videla vašu sliku; jednostavno sam osetila da znate. A onda, kada je
Taj nestao i kada sam se ja izgubila i probudila se ovde, pomislila
sam da se Odelenje D, kada biste mogli da zavirite u glave drugih, ne
bi mnogo razlikovalo od Tamo, i setila sam se da sam videla vašu

sliku. Tada sam počela da shvatam šta znači putovati. Celog jutra
sam šetala Tamo u glavi. Razgledajući, dodirujući stvari. Udišući
onaj neverovatni vazduh. Jeste li znali, gospodine Sojer, da Tamo
ima zečeva veličine kengura? Mnogo su smešni."

Džek razvlači usta u širok osmeh, i saginje se da je poljubi u ruku,
na sličan način kao što je maločas učinio njen muž.

Ona nežno izvlači ruku iz njegovih. "Kada mi je Fred rekao da se
upoznao sa vama, i da pomažete policiji, znala sam da niste slučajno
ovde."

Džek je zaprepašćen onim što je uspelo ovoj ženi. U najgorem
trenutku svojeg života, pošto je izgubila sina i našla se na pragu
ludila, učinila je strahotan napor prisećanja da sakupi snagu i
postigne ono što je praktično u domenu čuda. Pronašla je u sebi
sposobnost da putuje. Iz zaključanog bolničkog odelenja napola je
zakoračila u svet koji je pamtila samo iz detinjih snova. Samo je ona
ogromna hrabrost koju je opisao njen muž mogla da joj pomogne da
načini taj korak u neznano.

"Jednom ste nešto učinili, zar ne?" pita ga Džudi. "Bili ste Tamo, i
nešto ste učinili - nešto veliko. Ne morate da potvrđujete, zato što
vidim to u vama; jasno je kao dan. Ali morate da kažete da jeste zbog
mene, da to čujem od vas, i zato vas molim da kažete da."

"Da."
"Šta ste to učinili?" pita Fred. "Tamo u toj zemlji iz snova? Kako
možete da kažete da?"
"Sačekajte", kaže mu Džek, "imam posle nešto da vam pokažem",
i ponovo se okreće jedinstvenoj ženi koja sedi pred njim. Džudi
Maršal je rumena od nadahnuća, odvažnosti i vere, i iako mu je
zabranjena, čini mu se da je jedina žena na ovom ili bilo kom drugom
svetu koju bi mogao da voli do kraja života.
"Bili ste kao ja", kaže ona. "Zaboravili ste onaj svet. Postali ste
policajac, detektiv. U stvari, postali ste najbolji detektiv svih
vremena. Znate li zašto ste to uradili?"
"Pretpostavljam da me je privlačio taj posao."
"Šta vas je naročito privlačilo u njemu?"
"Mogućnost da pomognem drugima. Da štitim nevine. Da
uklanjam loše. Bilo je zanimljivo raditi ga."

"I mislili ste da nikada neće prestati da bude zanimljivo. Zato što
će uvek postojati novi problem koji treba da se reši, novo pitanje na
koje treba pronaći odgovor."

Pogodila je nešto za šta do ovog trenutka nije znao da postoji.
"Upravo tako."

"I bili ste sjajan detektiv zato što je, iako to niste znali, postojalo
nešto - nešto od životne važnosti - što je trebalo da otkrijete."

Ja sam kopicajac, priseća se Džek. Onaj njegov glasić u noći, što
mu se obraća sa druge strane debelog, predebelog zida.

"Nešto što je bilo potrebno da nađete, zarad sopstvene duše."
"Da", kaže Džek. Njene reči prodrle su u samu srž njegovog bića,
i poterale su suze na oči. "Oduvek sam tragao za nečim što je
nedostajalo. Ceo moj život svodio se na traganje za skrivenim
objašnjenjem."
U sećanju živom kao odlomak filma, vidi veliki paviljon od
platna, belu odaju gde prelepa ali ispijena kraljica leži na samrti, a
među sluškinjama je devojčica dve ili tri godine mlađa od
dvanaestogodišnje verzije njega.
"Jeste li i vi to zvali Tamo?" pita Džudi.
"Ne, za mene su to bile Teritorije." Izgovaranje ovih reči podseća
ga na otvaranje kovčega sa blagom koje konačno ima sa kim da
podeli.
"Dobro ime. Fred ovo neće razumeti, ali sam jutros, u onoj
dugačkoj šetnji, osetila da je moj sin negde Tamo - na vašim
Teritorijama. Sklonjen na neko skrovito mesto. U velikoj opasnosti,
ali živ i neozleđen. U nekakvoj ćeliji. Spava na podu. Ali živ. I zdrav.
Mislite li da bi to mogla da bude istina, gospodine Sojer?"
"Čekajte malo", kaže Fred. "Znam da je to nešto što osećaš, i sam
želim da je to istina, ali ovde govorimo o stvarnom svetu."
"Mislim da postoji mnoštvo stvarnih svetova", kaže Džek. "I da,
verujem da je Tajler negde na Teritorijama."
"Možete li da ga spasete, gospodine Sojer? Da ga vratite?"
"Kao što sam vam već rekao, gospođo Maršal", kaže Džek, "mora
da postoji razlog zašto sam ovde."

"Sojeru, nadam se da ono što nameravate da mi pokažete ima više
smisla nego ono što vas dvoje govorite", kaže Fred. "Uostalom,
vreme je. Evo nadzornice."

***
Dok napuštaju bolnički parking, Fred Maršal baca pogled na tašnu
koja leži u Džekovom krilu, ali ništa ne govori. Ostaje nem sve dok
nisu izbili nazad na devedeset trojku, a onda kaže: "Drago mi je što
ste pošli sa mnom."
"Hvala vam", kaže Džek. "I meni je."
"Osećam se pomalo zbunjeno, znate, ali bih voleo da čujem vaše
utiske o onome što se tamo dogodilo. Mislite da je bilo korisno?"
"Mislim da je bilo mnogo više od korisnog. Vaša žena je... teško
mi je da je opišem. Nemam odgovarajuće reč da izrazim koliko
mislim da je sjajna."
Fred klima glavom i kradom baca pogled prema Džeku.
"Pretpostavljam da to znači da ne verujete da luda."
"Ako je to ludilo, voleo bih da sam i sam lud."
Dve asfaltne trake koje se pružaju pred njima strmo se penju
uzbrdo i na vrhu uspona kao da se stapaju sa vandimenzionalnim
plavetnilom beskrajnog neba.
Fred mu dobacuje još jedan oprezan pogled. "I kažete da ste i vi
videli to... to mesto koje ona naziva Tamo."
"Da, jesam. Koliko god bilo teško poverovati u to."
"Bez šale. Bez proseravanja. Zakunite se u majčin grob."
"Kunem se u majčin grob."
"Bili ste tamo. I to ne u snu, već stvarno tamo."
"Onog leta kada mi je bilo dvanaest godina."
"Da li bih i ja mogao da odem tamo?"
"Verovatno ne", kaže Džek. Ovo nije istina, jer bi Fred mogao da
ode na Teritorije kada bi ga Džek tamo poveo, ali Džek želi da što je
bolje moguće zatvori ta vrata. Mogao bi da zamisli da povede Džudi
Maršal tamo; Fred je već druga priča. Džudi je više nego zaslužila
putovanje do Teritorija, dok Fred još nije spreman da poveruje u
njegovo postojanje. Džudi bi se tamo osećala kao kod kuće, ali bi
njen muž bio poput sidra koje bi Džek morao da vuče za sobom,
kakvo je bio i Ričard Slout.

"Tako sam i mislio", kaže Fred. "Ako nemate ništa protiv, stao bih
kada stignemo na vrh."

"I ja bih to voleo", kaže Džek.
Fred vozi do zaravni na vrhu i prelazi uski put da zaustavi kola na
šljunčanom ispustu. Umesto da izađe iz kola, upire prstom u tašnu na
Džekovim kolenima. "Je li to što ste hteli da mi pokažete unutra?"
"Jeste", kaže Džek. "Hteo sam da vam pokažem i ranije, ali kada
smo se prvi put zaustavili ovde odlučio sam da prvo čujem šta Džudi
ima da kaže. I drago mi je što jesam. Možda ćete lakše poverovati,
sad kad ste čuli bar deo objašnjenja kako sam to našao."
Džek otvara tašnu i iz njene blede, kožom postavljene
unutrašnjosti vadi kapu Pivara koju je jutros našao. "Pogledajte",
kaže, i pruža kapu.
"Omojbože", ispaljuje Fred Maršal iznenađeno. "Je li to... da li
je...?" Zaviruje u kapu i snažno izbacuje dah videvši sinovljevo ime.
Pogled mu skače do Džekovih očiju. "Jeste Tajlerova. Blagi Bože,
stvarno je Tajlerova. O, Gospode." Pritiska kapu na grudi i dva puta
duboko udiše, i dalje gledajući Džeka u oči. "Gde ste ovo našli?
Koliko je prošlo od tada?"
"Našao sam je jutros na putu", kaže Džek. "Na mestu koje vaša
žena zove Tamo."
Otegnuto zaječavši, Fred Maršal otvara vrata kola i iskače iz
kabine. Pre nego što Džeku uspeva da ga sustigne već je na
suprotnom kraju vidikovca, stiskajući kapu uz grudi i gledajući u
plavozelene bregove iza dugačkog kilta njiva. Naglo se okreće i
zagleda u Džeka. "Mislite da je živ?"
"Da, mislim da jeste", kaže Džek.
"U tom svetu." Fred pokazuje prema brdima. Oči mu se pune
suzama, a usta podrhtavaju. "Svetu koji je negde tamo preko, kako
Džudi kaže."
"Jeste, u tom svetu."
"Onda idite tamo i nađite ga!" viče Fred. Lice mu sija od suza, i
divlje razmahuje kapom za bezbol prema horizontu. "Idite tamo i
vratite ga, prokleti bili! Ja to ne mogu, što znači da morate vi." Pravi
korak napred kao da se sprema da zada udarac, a onda grli Džeka
Sojera i jeca.

Kada su Fredu prestala da se tresu ramena i kada je počeo da
hvata vazduh, Džek kaže: "Učiniću sve što budem mogao."

"Znam da hoćete." Odmiče se i briše lice. "Žao mi je što sam
vikao na vas. Znam da ćete nam pomoći."

Dva muškarca se okreću da se vrate do kola. Daleko na zapadu,
meka, vunasta mrlja prekriva zemlju pored reke.

"Šta je to?" pita Džek. "Kiša?"
"Ne, magla", kaže Fred. "Dolazi od Misisipija."

TREĆI DEO

Obala hadske noći

15.

Do večeri je temperatura pala za petnaest stepeni13, pošto se manji
front hladnog vazduha raširio nad ovim našim parčetom oblasti Kuli.
Nema oluje sa grmljavinom, ali sa prelaskom neba u ljubičastu
nijansu dolazi magla. Digla se sa reke, i sada se uspinje nagnutom
rampom ulice Čejs, prekrivši prvo slivnike, zatim pločnike, a na
kraju i zgrade. Ne može potpuno da ih sakrije kao što prolećne i
zimske magle ponekad umeju, ali je ovo zamućenje zbog nečega
gore: krade boje i omekšava oblike. Magla čini da obično izgleda
nestvarno. A tu je i miris, drevni, morski miris koji vam se uvlači
duboko u nos i budi neki uspavani deo mozga, deo koji je savršeno
sposoban da poveruje u čudovišta kada se vidik suzi a srce se ispuni
nemirom.

Na ulici Samner, Debi Anderson i dalje dežura pored telefona.
Arnold 'Mahniti Mađar' Hrabovski otišao je kući bez službene značke
- zapravo suspendovan - sa potrebom da svojoj ženi postavi nekoliko
pitanja (slutnja da već zna odgovore čini ga da se oseća još
potištenije). Debi sada stoji na prozoru, sa šoljicom kafe u ruci i
zabrinuto pući usne.

"Ne sviđa mi se ovo", kaže Bobiju Dilaku, koji tmurno i u tišini
piše izveštaje. "Podseća me na one stare Hamerove filmove koje sam
gledala na televiziji kada sam pošla u srednju."

"Hamerove filmove?" pita Bobi, podigavši pogled.
"Filmove strave", kaže ona, gledajući napolje u sve gušću maglu.
"Mnogi su bili o Drakuli. I o Džeku Trboseku."
"Ne želim da ni da čujem za Džeka Trboseka", kaže Bobi. "Izvini,
Debi." I nastavlja da piše.

13 - za petnaest stepeni Farenhajta

Na parkingu ispred 7-Jedanaest, gospodin Radžan Patel stoji
ispred telefonske govornice (i dalje ograđene izukrštanom žutom
trakom, a kada će ponovo moći da se koristi gospodin Patel ne bi
mogao da nam kaže). Gleda prema donjem delu varoši, koja sada kao
da je uronjena u ogromnu činiju pudinga. Zgrade u ulici Čejs
spuštaju se u posudu. One u najnižem delu Čejsa vidljive su samo od
drugog sprata.

"Ako je on tamo dole", kaže gospodin Patel zamišljeno, kao da
govori sam za sebe, "večeras će da radi šta hoće."

Prekršta ruke na grudima i stresa se.
Dejl Gilbertson je za promenu kod kuće. Planira da na miru
večera sa ženom i detetom makar svet propao zbog toga. Izlazi iz
svoje jazbine (gde je proveo dvadeset minuta razgovarajući sa
poručnikom Džefom Blekom iz VDP-a, pri čemu se na jedvite jade
obuzdao da ne počne da viče), i vidi svoju ženu kako stoji ispred
prozora i gleda napolje. Stoji u gotovo istovetnom stavu kao Debi
Anderson, samo što joj je umesto šolje sa kafom u ruci čaša sa
vinom. Zabrinuti izraz lica potpuno je isti.
"Magla sa reke", kaže Sara sumorno. "Kao poručena. Ako je on
tamo napolju..."
Dejl upire prstom prema njoj. "Ne pominji to. Nemoj čak ni da
pomišljaš."
Ali zna da nijedno od njih ne može da ne misli o tome. Ulice
Frenč Lendinga - maglovite ulice Frenč Lendinga - u ovom trenutku
su puste: niko ne pazari u prodavnicama, niko ne visi na pločnicima,
nikoga nema u parkovima. Ovo se naročito odnosi na decu. Čak i u
Gvožđarskom Sokačetu, gde je dobro roditeljstvo pre izuzetak nego
pravilo, roditelji će zadržati decu unutra.
"Neću da pominjem", slaže se ona. "Toliko bar mogu."
"Šta ima za večeru?"
"Šta misliš o piti sa piletinom?"
Takvo vruće jelo u julsko veče obično bi mu izgledalo kao grozan
izbor, ali večeras, u magli koja se širi, zvuči kao prava stvar. Staje iza
nje, kratko je steže u naručje i kaže: "Odlično. I što pre bude to
bolje."
Ona se okreće, razočarana. "Vraćaš se na posao?"

"Zapravo ne bi trebalo, sad kad Braun i Blek vode igru..."
"Drkadžije", kaže ona. "Nikada mi se nisu dopadali."
Dejl se osmehuje. Zna da nekadašnja Sara Ezberi nikada nije
mnogo marila za njegov posao, i to njenu ražešćenu odanost čini još
dirljivijom. A večeras povrh toga oseća da mu je potrebna. Bio je to
najbolniji dan u njegovoj karijeri sprovođenja zakona, krunisan
suspenzijom Arnolda Hrabovskog. Dejl zna da se Arni nada da će se
uskoro vratiti na posao. Najgore je od svega što bi Arni lako mogao
da bude u pravu. Kako stoje stvari, Dejlu će možda trebati čak i tako
očigledan primer nesposobnosti kao što je Mahniti Mađar.
"U svakom slučaju, trebalo bi da se vratim, ali..."
"Imaš osećaj."
"Da."
"Dobar ili loš?" Naučila je da poštuje predosećanja svoga muža,
ne samo zbog Dejlove snažne želje da vidi Džeka Sojera nastanjenog
dovoljno blizu da može da ga pozove biranjem sedam brojeva
umesto jedanaest. Večeras joj to izgleda - izvin'te na asocijaciji - kao
mudar izbor.
"Oba", kaže Dejl, a zatim bez objašnjenja oduzima Sari priliku da
pita dalje: "Gde je Dejv?"
"Za stolom u kuhinji, crta voštanim bojicama."
Dejvid Gilbertson je u svojoj šestoj godini u strasnoj ljubavi sa
'krajolama', i od raspuštanja škole potrošio je već dve kutije. Dejl i
Sara se svesrdno nadaju, što jedno drugom priznaju samo uveče, u
postelji pre spavanja, da možda podižu budućeg umetnika. Novog
Normana Rokvela, kako je Sara jednom prilikom rekla. Dejl - koji je
pomogao Džeku Sojeru da okači one čudne i divne slike - ima još
više nade u dečaka. Previsoke da bi ih izrekao, zapravo, čak i u
bračnoj postelji pošto se ugase svetla.
Noseći svoju čašu vina, Dejl odlazi do kuhinje. "Šta crtaš, Dejv?
Šta..."
Zastaje. Voštane boje leže na stolu, ostavljene. Slika - napola
dovršeni crtež nečega što bi moglo da bude leteći tanjir ili okrugli
stočić - takođe je ostavljena.
Zadnja vrata su otvorena.

Gledajući u belinu koja skriva Dejvidovu ljuljašku i penjalicu,
Dejl oseća kako ga užasan strah grabi za grlo, daveći ga. Odjednom
ponovo oseća miris Irme Freno, onaj strašni smrad pokvarenog
sirovog mesa. Osećaj da njegova porodica živi u zaštićenom,
čarobnom krugu - to može da se dogodi drugima, ali nikada, baš
nikada nama - sada je nestao bestraga. Zamenila ga je gola izvesnost:
Dejvid je otet. Ribar ga je izmamio iz kuće i odvukao u maglu. Dejl
može da zamisli osmeh na Ribarevom licu. Može da zamisli šaku u
rukavici - žutoj - kako prekriva usta njegovog sina, ali ne i
iskolačene, prestravljene oči.

U maglu i izvan poznatog sveta.
Dejvid.
Polazi kroz kuhinju na nogama u kojima kao da više nema ni
kostiju ni nerava. Odlaže vinsku čašu na sto i ne primećuje da se
nožica spustila na bojicu i da se vino izlilo i pokrilo Dejvov
poludovršeni crtež nečim što jezivo podseća na krv iz vene. Već je na
pragu kuće, i iako namerava da viče, glas mu je samo slabašan
uzdah: "Dejvide? ... Dejv?"
U sekundi koja kao da traje hiljadu godina ne čuje se ništa. Onda
čuje meko tabananje nogu u trku po vlažnoj travi. Iz sve gušće supe
izranjaju farmerke i ragbijaški dres sa crvenim prugama. Trenutak
kasnije prepoznaje drago, široko nasmejano lice svoga sina i čupu
žute kose.
"Tata! Tatice! Ljulj'o sam se u magli! K'o da sam bio u oblaku!"
Dejl ga grabi u naručje i podiže. Načas oseća opak, zaslepljujući
poriv da ga ošamari, da ga povredi što ga je toliko uplašio. Osećaj
prolazi jednako brzo kao što je naišao. Ljubi Dejva umesto toga.
"Znam", kaže. "Sigurno je bilo zabavno, ali vreme je da idemo
unutra."
"Zašto, tatice?"
"Zato što se mala deca ponekad izgube u magli", kaže, zagledan u
pobelelo dvorište. Vidi baštenski sto, ali to je samo duh stola; da ga
nije video već hiljadu puta ne bi znao u šta gleda. Ponovo ljubi sina.
"Mala deca se ponekad izgube", ponavlja.

***

O, mogli bismo da biramo sa kojim prijateljima, i starim i novim,
želimo da provedemo veče. Džek i Fred Maršal vratili su se iz
Ardena (nijedan nije predložio da svrate do 'Gertine kuhinje' u
Sentraliji kada su prošli pored nje), i sada svaki od njih sedi sam u
svojoj kući. Do kraja vožnje nazad u Frenč Lending Fred nije
ispuštao sinovljevu kapu, i još mu je u ruci, dok večera gotovo jelo
zagrejano u mikrotaasnoj pećnici u pustoj dnevnoj sobi i gleda
Action News Five.

Večerašnje vesti su, naravno, uglavnom o Irmi Freno. Fred uzima
daljinski kada se zaljuljani terenski snimak pročela Edovog lokala
promenio u prilog iz Holidej Trejler Parka. Kamerman drži u kadru
jednu staru kamp-prikolicu. Nekoliko cvetova, hrabrih ali osuđenih
na propast, muče se u prašini pored stepenica koje se sastoje od tri
daske položene na dva cementna bloka. "Ovde, na periferiji Frenč
Lendinga, ojađena majka Irme Freno izolovala se od sveta",
komentariše izveštačica sa lica mesta. "Možemo samo da nagađamo
kako se ova samohrana majka večeras oseća." Reporterka je
privlačnija od Vendela Grina, ali zrači istim zacakljenim, nezdravim
uzbuđenjem.

Fred pritiska dugme za gašenje i gunđa: "Što ne ostavite sirotu
ženu na miru?" Spušta pogled na isitnjenu govedinu i tost, ali mu se
više ne jede.

Polako podiže Tajlerovu kapu i stavlja je sebi na glavu. Mala mu
je, i na trenutak pomišlja da otpusti plastičnu traku na potiljku.
Ovakva pomisao ga užasava. Šta ako bi to bilo dovoljno da ubije
njegovog sina? Ta jednostavna, smrtonosna izmena? Ovo mu se čini
ujedno apsurdno i potpuno neosporno. Ako ovako nastavi,
pretpostavlja, uskoro će biti jednako lud kao njegova žena... ili Sojer.
Verovati Sojeru jednako je ludo kao pomisliti da bi njegovog sina
moglo da ubije to što je promenio veličinu njegove kape... a ipak
veruje u oboje. Uzima viljušku i nastavlja da jede, sa Tajevom
kapom koja mu čuči na glavi kao Spenkiju đačka kapa u jednoj od
starih epizoda Naše družine.

Nosonja Sen Pjer sedi na sofi u donjem vešu, sa otvorenom
knjigom na krilu (radi se, inače, o poemama Vilijema Blejka) ali ne
čita. Medvedica je u drugoj sobi, spava, a on se bori sa željom da

skokne dole do Send Bara i malo ušmrkne, što je njegov stari porok,
kome se već pet godina nije odavao. Otkako nema Ejmi, odupire mu
se svakog dana, i u poslednje vreme pobeđuje samo zahvaljujući
podsećanju da neće biti u stanju da uhvati Ribara - i kazni ga kako
zaslužuje - ako se sjebe đavoljim praškom.

Henri Lejden sedi u svojem studiju sa ogromnim 'akai'
slušalicama na glavi i sluša Voren Vakea, Džona Banča i Fila
Flenigena kako sanjare kroz 'Sećam se aprila'. Oseća maglu kroz
zidove, i njemu miriše kao vazduh kod Edovog lokala. Kao ružna
smrt, tačnije. Pita se kako je Džek prošao u dobrom starom Odelenju
D u Luteranskoj bolnici. Razmišlja takođe o svojoj ženi, koja mu se
u poslednje vreme (naročito posle one tezge kod Makstona, iako toga
nije sasvim svestan) čini bliža nego ikada. I nemirna.

Jeste, veliki je izbor prijatelja koje bismo mogli da obiđemo, ali
izgleda da nam se jedan zagubio. Čarls Bernsajd nije u zajedničkoj
sobi u domu (gde se na prastarom televizoru u boji na zidu daje
repriza stare epizode Porodičnih veza), niti u trpezariji, gde se u ovo
rano veče može prezalogajiti, a nije ni u svojoj sobi, gde su čaršavi
trenutno čisti (ali vazduh i dalje pomalo zaudara na stara govna). Da
nije u kupatilo? Jok. Tamo je samo Torvald Torvaldson, koji je
svratio da piša i opere ruke. I jedna neobična pojedinost: u jednoj od
kabina leži prevrnuta čupava papuča. Sa svojim kontrastnim crnim i
žutim prugama liči na truplo ogromnog bumbara. I nalazi se u drugoj
kabini sa leve strane. Bernijevoj omiljenoj.

Da ga potražimo? Možda bi trebalo. Možda nas to što ne znamo
gde se stara vucibatina tačno nalazi čini nespokojnima. Hajde, onda,
da kliznemo kroz maglu i spustimo se, nečujni kao san, do nižeg dela
ulice Čejs. Evo hotela Nelzon, sa prizemljem potopljenim u rečnu
maglu. Ona oker pruga koja je označavala najviši nivo vode u onoj
davnoj poplavi sada je samo prisenak boje na sve oskudnijoj
svetlosti. Uz jedan bok mu je 'Viskonsinska obuća', u ovo doba
zatvorena, a sa druge 'Lakijeva Taverna', gde se jedna starica
iskrivljenih nogu (ako vas baš zanima, zove se Berta Van Dusen)
upravo naginje napred, sa rukama na koščatim kolenima i bljuje
Kinglendskog Starog Točenog u slivnik na ulici. Pritom proizvodi
zvuke kao kad neki slab vozač maltretira menjač. Na ulazu hotela