Stephen King&Piter Straub-Crna kuca

Redban nije pre dve godine predskazao da će se Jazavci plasirati
najmanje u prvih osam, iako su svi ostali tvrdili da će ispasti već u
prvoj rundi? Jeste, predskazao je. Slučaj zaključen, kraj utakmice,
zakopčaj šlic.

Džordžov glas postaje još tiši, i pretvara se gotovo u poverljivi
šapat. "Onaj pravi Ribar, dečaci i devojčice, Albert Fiš, umro je pre
šes'et godina, i kol'ko ja znam, nikada nije zabas'o zapadno od Nju
Džerzija. Osim toga, verovatno je NAVIJ'O ZA ONE PIŠLJIVE
JENKIJE! ZATO KULIRAJ, KULI! BEZ BRIGE!"

Tajler se opušta, smešeći se, i počinje da nazuva patike. Bez brige,
rekao je čovek. Svanuo je novi dan, i jeste, istina je, mama je u
poslednje vreme malo na tri ćoška, ali će se već izvući.

Hajde da ga ostavimo sa ovom optimističkome mišlju - kako bi to
rekao Džordž Redban, u čiju se veruje, 'aj' da zbrišemo k'o dete slinu.
Kad već pomenusmo Džordža, taj sveprisutni glas oblasti Kuli, zašto
ga ne bismo potražili? Nije loša ideja. Učinimo to odmah, ovde i
sada.

3.

Izlazimo kroz Tajlerov prozor, napuštamo Libertivil i letimo po
dijagonali na jugozapad, više se ne zadržavajući već pošteno mašući
starim dobrim krilima, prevaljujući razdaljinu do cilja. A cilj nam je
heliografski odblesak ranog jutarnjeg sunca sa Oca Voda, kao i
najveći šestopak na svetu. Između ovoga i Okružnog puta Oo (sada
već možemo da ga nazovemo i Gvožđarskim Sokačetom, pošto smo
praktično postali počasni građani Frenč Lendinga) diže se radio-
toranj, sa signalnim svetlom na vrhu nevidljivom u jarkoj svetlosti
ovog novorođenog julskog dana. Osećamo miris trave i zemlje koja
se zagreva, a zatim, dok se približavamo tornju, i kvaščani, hranljivi
miris piva.

Pored radio-tornja, u industrijskom parku istočnog dela Peninsula
Drajva, leži mala zgrada izgrađena od blokova betona i šljake sa
parkingom taman dovoljnim za pola tuceta automobila i reporterskog
kombija, starog 'forda ekonolajn' obojenog u licitarsko ružičastu
boju. Kada dan poodmakne i popodne se preobuče u suton,

cilindrične senke šestopaka pašće prvo preko znaka na polućelavom
travnjaku naspram prilaznog puta, pa preko zgradice i na kraju preko
parkinga. KDCU-AM, piše na znaku, GLAS OKRUGA KULI. Preko
natpisa je sprejom ispisana, ružičastom bojom koja se gotovo
podudara sa bojom kombija, vatrena izjava: TROJ VOLI MERIEN!
JESTE, BRATE! Haui Soul, inženjer u Ju-Kruu2 , kasnije će očistiti
grafit (verovatno za vreme Limba u špicu, programa koji se prenosi
sa satelita i potpuno je automatizovan), ali za sada ostaje gde je,
poručujući nam sve što treba da znamo o ljubavi običnih ljudi u
američkoj unutrašnjosti. Izgleda da smo na kraju ipak pronašli nešto
lepo.

U trenutku kada pristižemo na vrata na pobočnom zidu zgrade
izlazi vitak čovek u smeđim pletenim 'doker' pantalonama, beloj
košulji od egipatskog pamuka bez kravate i naramenicama boje
kestena (te naramenice su tanke kao i on sam, i odveć elegantne da
bismo ih nazvali tregerima; tregeri su vulgarne stvari koje nose takve
spodobe kao što je Lola Makston, ili Soni Hartfild iz pogrebnog
zavoda). Ovaj druškan prosede kose nosi i elegantan slamnati šešir,
star ali savršeno očuvan.Traka boje kestena na šeširu slaže se sa
naramenicama. Oči su mu sakrivene iza reflektujućih pilotskih
naočara za sunce. Zastaje na travnjaku levo od vrata, ispod
izubijanog zvučnika koji emituje trenutni program KDCU: lokalne
vesti. Iza ovih će ići čikaški poljoprivredni izveštaj, koji mu daje
deset minuta predaha pre nego što ponovo sedne za mikrofon.

Posmatramo sa rastućim interesovanjem kako vadi kutiju
'ameriken spirit' cigareta iz džepa na grudima košulje i pali jednu
zlatnim upaljačem. Ovaj elegantni čovek sa naramenicama,
'dokerkama' i 'bas vidžen' mokasinama ne može biti Džordž Redban.
U glavi smo već uobličili sliku o Džordžu, i na njoj je sasvim
drugačiji svat od ovog ovde. Na našoj slici vidimo momka sa
ogromnim trbuhom koji mu se preliva preko belog kaiša kariranih
pantalona (posledica svih onih bratvursta pojedenih na stadionu),
licem crvenim kao cigla (posledica svih onih piva popijenih uz
kobaje, da ne pominjemo urlanje na onaj ološ od sudija), i kratkim i
širokim vratom (savršenim za smeštaj onih glasnih žica od azbesta).

2 U-Crew, eng. - doslovno značenje je 'posada podmornice'

Džordž Redban iz naše uobrazilje - i čitave oblasti Kuli, gotovo nije
potrebno ni pominjati - jeste buljavi, guzati, neočešljani, grlati srčani
udar u najavi koji guta sodu-bikarbonu, vozi 'kadilaka' i glasa za
republikance, uskipeli lonac zanimljivosti iz sporta, pomamnih
zanosa, ludačkih predrasuda i visokog holesterola.

Ovaj druškan nije taj druškan. Ovaj ovde se kreće kao plesač.
Ovaj ovde je ledeni čaj na vrućini, 'ladan kao kralj pik.

Ali u tome i jeste zez, zar ne? Jeste, brate. Šala sa debelim di-
džejem sa mršavim glasom, samo obrnuta naopačke. On je hobi na
delu, otelovljena legenda, i samo jedna od višestrukih ličnosti ovog
vitkog muškarca. Ljudi u KDCU znaju njegovo pravo ime, i veruju
da znaju za vic (čija je poenta naravno Džordžova čuvena uzrečica,
ono sa slepcima), ali zapravo ne znaju ni polovinu priče. Ovo nije
metafora. Ono što znaju je tačno je trećina priče, jer je čovek sa
'dokerkama' i slamnatim šeširom ima zapravo četiri lika.

U svakom slučaju, Džordž Redban bio je spas za KDCU,
poslednju preživelu stanicu koja emituje na srednjim talasima među
kratkotalasnim ajkulama. Pet jutara u nedelji, iz nedelje u nedelju, on
predstavlja kamiondžijsku bonancu. Ju-kru (kako osoblje stanice voli
sebe da naziva) bi otprilike život dao za njega.

Iznad njegove glave, zvučnik krekeće dalje: "... i dalje nema
nikakvih tragova, prema izjavi Dejla Gilbertsona, šefa policije, koji
je za Vendela Grina, reportera Herald-a, rekao da je 'običan uljez i
raspirivač panike koga više zanima da proda novine nego da shvati
kako mi iz Frenč Lendinga rešavamo probleme.'

"U međuvremenu, kućni požar odneo je živote starog farmera
Horsta P. Leplemjea i njegove supruge Gertrude. Oboje su bili stari
osamdeset dve godine..."

"Horst P. Leplemje", izgovara vitki muškarac, vukući dim iz
cigarete sa strašću koja svedoči o velikom uživanju u tom činu.
"Pokušaj da to deset puta izgovoriš brzo, šaljivdžijo." Iza i desno od
njega ponovo se otvaraju vrata, i iako pušač i dalje stoji direktno
ispod zvučnika, savršeno ih dobro čuje. Oči iza neprozirnih stakala
čitav njegov život su bile mrtve, ali mu je sluh zato gotovo
natprirodan.

Pridošlica je bledolik i trepće na jutarnjem suncu kao beba krtice
koju je sečivo pluga izbacilo sa zemljom iz njenog tunela. Glava mu
je obrijana izuzev mohikanske pruge na sredini i repića koji počinje
odmah ispod potiljka i visi mu do ramena. Sa uha mu visi naušnica u
obliku munje koja sumnjivo liči na nacističko SS znamenje. Nosi
pocepanu crnu majicu sa logom NAJVEĆI ŠITOVI 97-e:
TURNEJA 'DIGO NAM SE U IME HRISTA'. Ovaj živopisni
momak u ruci nosi kutiju sa CD-om.

"Zdravo, Morise", kaže vitki muškarac sa šeširom, ne okrećući se.
Moris iznenađeno uvlači dah, i u zatečenosti izgleda kao bezazleni
židovski momčić što i jeste. Moris Rozen je letnji stažista u Ju-Kruu
sa oškoške katedre VU. "Čoveče, što volim tu neplaćenu radnu
snagu!" priča se da Tom Vigins, upravnik stanice, ima običaj da
govori, pritom obično zlurado trljajući ruke. Nikada čekovna knjižica
nije bila čuvana tako predano kako Viger čuva čekovnu knjižicu
KDCU-a. U tome liči na zmaja Smauga koji leži na svojim brdima
zlata (mada na računu 'DCU-a nema nikakvih brda; korisno je da se
ponovi da stanica, s obzirom da emituje na srednjima talasima, ima
sreće što još postoji).
Morisov iznenađeni pogled - bilo bi pošteno nazvati ga i
zabrinutim - topi se u osmeh. "Au', g. Lejdene! Kakav sluh!"
Onda mu se nabere čelo. Čak i ako je g. Lejden - koji, ne sme se
zaboraviti, stoji ispod spoljnog drndala - uspeo da čuje nekoga kako
izlazi, kako je, za ime Božje, znao ko je taj neko ko izlazi?
"Kako ste znali da sam ja?" pita.
"Samo dvojica ovde već od jutra mirišu na marihuanu", kaže
Henri Lejden. "Jedan od njih zaliva jutarnji dim 'skopom', a drugi -
tojest ti, Morise - ga pušta da drma."
"'Au", kaže Moris sa poštovanjem. "Strava ste, keve mi."
"Naravno da sam strava", slaže se Henri. Glas mu je blag i
zamišljen. "Posao je gadan, ali neko mora da ga obavlja. Što se tiče
tvojih jutarnjih randevua sa nesumnjivo ukusnim tajlandskim
štapićem, smem li da ponudim jedan apalački aforizam?"
"Samo napred, dan." Ovo je Morisov prvi pravi razgovor sa
Henrijem Lejdenom, koji je totalno genijalan kao što su mu rekli da
će biti. Totalno, pa i više. Više nije toliko teško verovati da ima i

drugi identitet... tajni identitet, kao Brus Vejn. Ali... sve je to i dalje
da odlepiš.

"Ono što radimo u detinjstvu kasnije postaje navika", kaže Henri
istim mekim glasom, nimalo nalik na Džordža Redbana. "Neka ti to
bude savet od mene, Morise."

"Aha, strava", kaže Moris. Nema predstavu o čemu gospodin
Lejden priča, ali polako, stidljivo pruža ruku sa CD-om. Pošto Henri
ne pruža ruku da ga uzme, na trenutak se oseća zgaženo, odjednom
mu je ponovo sedam godina, i pokušava da zadivi uvek
prezaposlenog tatu crtežom koji je celo popodne radio u svojoj sobi.
Onda mu pada na pamet: pa on je slep, morončino. Možda može da
oseti gandžu u tvojem dahu i čuje k'o šišmiš, ali kako misliš da
provali da držiš jebeni CD u ruci?

Sa oklevanjem, pomalo preplašen sopstvenom drskošću, Moris
hvata Henrija iznad šake. Oseća kako se čovek malo trgnuo, ali
Lejden onda dozvoljava da mu dovede ruku do tanke kutije.

"Ah, CD", kaže Henri. "A na njemu je...?"
"Morate da pustite sedmu stvar sa njega večeras u emisiji", kaže
Moris. "Molim vas."
Henri po prvi put izgleda pometeno. Povlači dim iz cigarete i
pušta je (i ne gledajući, naravno, ha ha) u plastičnu kofu sa peskom
pored vrata.
"Na koju to emisiju misliš?" pita.
Umesto da odmah odgovori, Henri kratko cokće usnama, poput
malog ali proždrljivog mesoždera koji jede nešto ukusno. I da bi
stvar bila gora, propraća je karakterističnim pokličem Viskonsinskog
Pacova, jednako poznatim u Morisovoj starosnoj grupi kao što je
Redbanovo promuklo 'Čak i slepac...' poznato njihovim matorcima:
"Evo vam ga, sažvaćite ga, progutajte, zalijte nečim, ionako SVE
izlazi na istu rupu!"
Iako to ne radi baš najveštije, nema sumnje koga imitira: jednog i
jedinog Viskonsinskog Pacova, čiji je večernji program na KWLA-
FM čuven u oblasti Kuli (mada bi verovatno bilo tačnije reći
'ozloglašen'). KWLA je mala koleška FM stanica u La Rivijeru,
jedva više od mrljice na tapetu viskonsinskog radija, ali zato Pacov
ima ogroman auditorijum.

A kada bi se nekim slučajem obelodanilo da je stari dobri navijač
Pivara i glasač republikanaca sa srednih talasa Džordž Redban
istovremeno i Pacov - koji je jednom prilikom sa nasladom
prepričavao kako je ispraznio creva na CD grupe Backstreet Boys -
bilo bi gužve. I to prilično ozbiljne, verovatno, koja bi odjeknula
daleko izvan ušuškane male radio-zajednice.

"Kako ti je, pobogu, palo na pamet da bih ja mogao da budem
Viskonsinski Pacov, Morise?" pita Henri. "Jedva sam pogodio o
kome govoriš. Ko ti je utuvio takvu glupost u glavu?"

"Dobro obavešteni izvor", kaže Moris tajanstveno.
Zato što nikada ne bi odao Hauija Soula, sve i da mu čupaju nokte
usijanim kleštima. Osim toga, i Haui je slučajno otkrio: jednog dana
je ušao u staničnu klonju pošto je Henri izašao i video da je Henriju
ispao novčanik iz zadnjeg džepa dok je sedeo na prestolu. Pomislili
biste da bi momak čija su preostala čula toliko izoštrena primetio
nedostatak, ali je Henrijev um verovatno bio zaokupljen drugim
stvarima - pošto se očigledno radi o teškom tipu koji mozga o teškim
stvarima. U svakom slučaju, u Henrijevom novčaniku (koji je Haui
pretresao, kako je rekao, iz 'dobronamerne radoznalosti') nalazila se
legitimacija KWLA, na kojoj je neko u redu obeleženom sa IME
mastilom odštampao crtež pacova. Slučaj zaključen, kraj utakmice,
zakopčaj šlic.
"Nikada u životu nisam kročio u KWLA", kaže Henri, i to je
apsolutna istina. On snima trake sa Viskonsinskim Pacovom (pored
ostalih) kod kuće, a zatim ih šalje iz jedne pošte u centru, gde ima
iznajmljen poštanski fah na ime Džo Stramer. Kartica sa
odštampanim pacovom bila je zapravo pozivnica od strane osoblja
KWLA na koju nikada nije odgovorio... ali je zadržao karticu.
"Jesi li i sam nekome postao obavešteni izvor, Morise?"
"A?"
"Jesi li nekom rekao da misliš da sam ja Viskonsinski Pacov?"
"Ne! Naravski da nisam!" Što, kao što svi znamo, ljudi obično
kažu u ovakvim prilikama. Na Henrijevu sreću, u ovom slučaju je to
istina. Bar za sad, ali dan je tek počeo.
"Niti ćeš, zar ne? Zato što govorkanja umeju da puste koren. Kao i
izvesne loše navike." Henri oponaša uvlačenje i izbacivanje dima.

"Umem da ćutim", kaže Moris, sa možda ne baš opravdanim
ponosom.

"Nadam se da je tako. Jer ću, ako ovo rasprdiš okolo, morati da te
ubijem."

Ako rasprdim okolo, misli Moris. Čoveče, ovaj tip je stvarno
krvav.

"Jes', da me ubijete", kaže Moris, smejući se.
"I pojedem", kaže Henri. On se ne smeje, niti osmehuje.
"Ma naravski", Moris se ponovo smeje, ali mu sopstveni smeh
ovaj put zvuči neobično usiljen. "K'o Hanibal Lektor."
"Ne, nego kao Ribar", kaže Henri. Polako okreće pilotske naočare
prema Morisu. Stakla odbijaju svetlost, i na trenutak ih pretvaraju u
oči od crvenog ognja. Moris pravi korak unazad, nesvestan da je to
učinio. "Albert Fiš je voleo da počne od stražnjice. Jesi li to znao?"
"N..."
"Jeste, tako je. Tvrdio je da je dobro parče mlade stražnjice slatko
kao teleći kotlet. Tačno je tako rekao. Napisao je to u pismu majci
jedne od svojih žrtava."
"Ludilo", kaže Moris. Sopstveni glas mu zvuči slabašno, glas
praseta koje odbija da pusti zlog vuka u kuću. "Ali ja, kao, znam da
niste Ribar."
"Nisam? A zašto?"
"Čoveče, pa slepi ste, na primer!"
Henri ne odgovara, već samo zuri zažarenim staklenim očima u
sada već potpuno usplahirenog Morisa. A Moris razmišlja: Ali kako
znamo da li je zaista slep? Prilično se dobro snalazi za slepca... i
kako me je oslovio po imenu čim sam izašao. Totalno uvrnuto.
"Ćutaću", kaže. "Kunem se Bogom."
"To mi je dovoljno", odgovara Henri blago. "Sad kad smo se
dogovorili, šta si mi to doneo?" Drži CD pred sobom, ali ne tako kao
da ga vidi, primećuje Henri sa beskrajnim olakšanjem.
"To je, ahm, ona grupa iz Rasena, Štrokosperma? Oni što su
uradili novu verziju 'Kud se dela naša ljubav'? Onu staru stvar
Suprimsa? Samo što su je napravili da piči dvesta na sat. Krvava je.
Mislim, totalno rastura pop fazon, sjebava mu znanje!"

"Štrokosperma", ponavlja Henri. "Jesu li to oni što su se pre zvali
Klića Džejn Vajat?

Moris gleda Henrija sa strahopoštovanjem koje lako može da se
pretvori u ljubav. "Solo gitarista Štrokosperme je otprilike osnovao
KDŽV, čoveče. Onda su on i basista imali taj politički razlaz, nešto u
vezi Dina Kisindžera i Henrije Ejksona, pa je Aki Daki - gitarista -
otišao i osnovao Štrokospermu."

"'Kud se dela naša ljubav'?" mrsi Henri, a onda pruža CD nazad. I
dodaje, kao da je video kako se Morisu rastužilo lice: "Ne smeju da
me vide sa time - mućni glavom. Gurni ga u moju kasetu."

Morisova ojađenosti nestaje, i zamenjuje je blistav osmeh. "A,
važi! Nema problema, g. Lajdene!"

"I nemoj da te neko vidi kako to radiš. Naročito onaj Haui Soul.
Haui ponekad ume da bude njuškalo. Bilo bi dobro da ga ne
oponašaš."

"Nema šeme, šefe!" I dalje se kezeći, oduševljen načinom na koji
je stvar prošla, Henri se maša kvake.

"I još nešto, Morise."
"Da?"
"Pošto znaš moju tajnu, mogao bi da me zoveš Henri."
"Henri! Strava!" Da li je ovo najbolje jutro ovog leta za Morisa
Rozena? Definitivno jeste.
"I još nešto."
"Da, Henri?" Moris se usuđuje da mašta da bi jednog dana mogli
da napreduju do Henka i Morija.
"Nemoj nikome da kažeš za Pacova."
"Već sam rek'o da..."
"Jesi, i ja ti verujem. Ali iskušenje ne miruje, Morise; iskušenje ti
se prikrada kao lopov u noći, ili kao lovac plenu. Ako podlegneš
iskušenju, znaću to. Nanjušiću ti to na koži kao lošu kolonjsku vodi.
Veruješ li mi?"
"Uh... da." I zaista veruje. Kasnije, kada bude imao vremena da
razmisli, pomisliće kako je takva pomisao besmislena, ali u ovom
trenutku veruje u nju. Veruje mu. Gotovo kao da je hipnotisan.
"Vrlo dobro. Sad idi. 'Oću da mi Ejs Alatke, Zaglat Ševiji i
Gospodin Slasna Rebarca budu poređani za sledeći segment."

"Primljeno."
"A sa sinoćne utakmice..."
"Vikmenovo izbacivanje u osmom? Bilo je da odlepiš. Totalno
ne-Pivarski."
"Ne, mislim da nam trebaju poeni Marka Lorete u petom. Loreta
retko donosi poene, ali ga navijači vole. Nije mi jasno zašto. Čak i
slepac vidi da nema domet, naročito iz dubine polja. Hajde kreni,
sinko. Stavi CD u moju kaseti, i ako vidim Pacova, daću mu ga.
Siguran sam da će hteti da ga pusti."
"Stvar broj..."
"Sedam, sedam, rimuje se sa gledam. Neću zaboraviti, a neće ni
on. Hajde sad."
Moris mu upućuje zahvalan pogled za oproštaj i vraća se unutra.
Henri Lejden, alias Džordž Redban, alias Viskonsinski Pacov, alias
Henri Šejk (stići ćemo i do toga, ali ne sada; vreme leti), pali još
jednu cigaretu i duboko uvlači dim. Neće imati vremena da je popuši
do kraja; poljoprivredni izveštaj je već odmakao (svinjsko salo
skočilo, žito palo, a kukuruz se drži visoko k'o slonovo oko), ali mu
trebaju dim ili dva da se sabere. Dan se otegao pred njim kao gladna
godina, sa Festivalom jagoda u Maksvelovom staračkom domu, toj
kući antiknih užasa, na kraju. Često se moli da ga Bog sačuva od
toga da završi u kandžama Vilijema 'Lole' Makstona. Kada bi mu
dali da bira između toga da skonča u MSD-u ili da spali lice
letlampom, uvek bi pre odabrao letlampu. Kasnije, ako ne bude
preumoran, možda će mu doći prijatelj iz ulice, da započnu dugo
obećavano čitanje 'Sivog doma'. Bio bi to lep završetak dana.
Koliko će dugo, pita se, Moris Rozen istrajati u čuvanju tajne? Pa,
pretpostavlja Henri, ostaje da se vidi. Pacov mu je suviše drag da bi
ga se odrekao osim ako bude zaista morao; svestan je ove činjenice.
"Din Kisindžer", mrmlja. "Henri Ejkson. Aki Daki. Neka nam je
Bog u pomoći."
Uvlači još jedan dim cigarete i pušta je da padne u kofu sa
peskom. Vreme je da se vrati unutra, da analizira Loretin sinoćni
home run, da počne da prima pozive vernih navijača iz oblasti Kuli.
A nama je vreme da pođemo dalje. Sa zvonika luteranske crkve
odzvonilo je sedam sati.

***
U Frenč Lendingu život počinje da se zahuktava. U ovom delu sveta
niko ne ostaje dugo u krevetu, i moramo da požurimo da završimo
obilazak. Događaji će uskoro otpočeti, možda brže nego što
očekujemo. Ali do sada smo obavili dobar deo posla, i preostalo nam
je još samo jedno zaustavljanje do kraja puta.

Uzdižemo se na toplim letnjim strujama, i na trenutak lebdimo
pored tornja KDCU (dovoljno smo blizu da čujemo tik-tik-tik
signalnog svetla i pritajeno, preteće brujanje električnog napona),
gledajući prema severu ne bismo li se orijentisali. Osam milja
uzvodno od varoši nalazi se Grejt Blaf, mesto nazvano po
krečnjačkoj litici koja se tamo uzdiže3. Za liticu se priča da je ukleta,
jer je 1888. godine poglavica indijanskog plemena Lisica (zvao se
Daleki Pogled) okupio sve svoje ratnike, vračeve, skvo i decu i
naredio im da skoče u smrt, i na taj način izbegnu neku goru sudbinu
koju je video u snovima. Sledbenici Dalekog Pogleda, isto kao i
sledbenici Džima Džonsa, učinili su kako im je rečeno.

Ali nećemo uz reku; imamo dovoljno posla sa duhovima i ovde u
Frenč Lendingu. Hajde da umesto toga još jednom preletimo
Gvožđarsko Sokače (harliji nisu tamo, Nosonja Sen Pjer je otprašio
na čelu Gromovite Petorke na posao u pivari), Kraljičinu ulicu i
Makstonov starački dom (Berni je tamo dole, i još zuri kroz prozor -
brrr), do ulice Blaf. To mesto je već gotovo izvan naselja, u poljima.
Čak i danas, u dvadeset prvom veku, varoši oblasti Kuli naglo
prelaze u šume i polja.

U Hermanovu ulicu se skreće levo iz ulice Blaf, i taj kraj malo liči
na urbanu sredinu. Tu, u kući od cigala na kraju pola milje dugačke
poljane koju planeri još nisu zapazili (ovde, začudo, ima malo
planera, tih nesvesnih agenata iskliznuća), živi Dejl Gilbertson, sa
ženom Sarom i šestogodišnjim sinom Dejvidom.

Ne možemo da ostanemo dugo, ali hajde da načas kliznemo
unutra kroz prozor kuhinje, pošto je već otvoren, i pošto na radnoj
površini ima taman dovoljno mesta za nas, između 'sileksa' i tostera.
Dejl Gilbertson, šef policije, sedi za kuhinjskim stolom, čita novine i
tovari kašikom pšenične pahuljice u usta ne obraćajući pažnju na

3 Great Bluff - bluff, eng. - visoka, strma i široka litica

ukus (toliko je uzrujan time što je video novi komentar Vendela
Grina na naslovnoj strani Heralda da je zaboravio da doda šećer i
seckanu bananu). Ovog jutra je to svakako najnesrećniji čovek u
Frenč Lendingu. Uskoro ćemo upoznati njegovog jedinog
konkurenta za to neprivlačno zvanje, ali da se koji časak zadržimo
kod Dejla.

Ribar, razmišlja ovaj tmurno, na sličan način kao Bobi Dilak i
Tom Lund. Zašto ga nisi nazvao nekim malo staromodnijim imenom,
ti jebeno podbunjivačko škrabalo? Nekim imenom koje je više
lokalno? Damerboj, recimo; e, to bi bilo dobro.

Ali Dejl zna razlog. Sličnosti između Alberta Fiša, koji je
ordinirao u Njujorku, i njihovog momka u Frenč Lendingu suviše su
upadljive - suviše zgodne - da bi se prešlo preko njih. Fiš je davio
svoje žrtve, a Ejmi Sen Pjer i Džoni Irkenhem su po svemu sudeći
takođe zadavljeni; Fiš je jeo meso svojih žrtava, a kod leševa oboje
dece utvrđeno je da su nekome poslužili kao hrana; i Fiš i njihov
čovek pokazali su posebnu gastronomsku sklonost prema... pa,
prema nižim delovima leđa.

Dejl spušta pogled prema svojim žitaricama, pa pušta kašiku u
mešavinu i gura dlanom činiju od sebe.

I ta pisma. Ne može da zaboravi pisma.
Baca pogled prema svojoj aktovki, koja čuči pored stolice kao
verno pseto. Dosje je u njoj, i privlači ga kao što pokvaren, bolan zub
privlači jezik. Nekako uspeva da drži ruke daleko od njega, bar dok
je kod kuće, gde se dobacuje loptom sa sinom i vodi ljubav sa
ženom, ali da ga drži daleko od misli... e, to je već druga pesma, kao
što takođe imaju običaj da kažu u ovim krajevima.
Albert Fiš je napisao dugo i zastrašujuće detaljno pismo majci
Grejs Bad, žrtve koja je starom ljudožderu konačno donela nagradno
putovanje do električne stolice. ('Jedva čekam pogubljenje!' priča se
da je Fiš rekao svojim tamničarima. 'To je jedino uzbuđenje koje još
nisam probao!') Sadašnji počinilac pisao je slična pisma, jedno
upućeno Helen Irkenham, a drugo Ejminom ocu (naprasitom, ali po
Dejlovoj proceni iskreno ojađenom), Armanu 'Nosonji' Sen Pjeru.
Dejl bi voleo da veruje da je ta pisma napisao neki mutivoda koji
inače nema nikakve veze sa ubistvima, ali oba sadrže pojedinosti

koje nisu dospele do štampe, podatke koje bi trebalo da zna samo
ubica.

Dejl konačno popušta pred iskušenjem (kako bi ga Henri Lejden
dobro razumeo!) i podiže aktovku. Otvara je i polaže debeli dosje
tamo gde je nedavno ležala činija. Vraća aktovku na mesto pored
stolice i otvara korice (obeležene su sa SEN PJER / IRKENHEM
umesto sa RIBAR). Prevrće srceparajuće fotografije dvoje
nasmejane, krezube dečice, izveštaje medicinskog istražitelja suviše
strašne za čitanje i fotografije sa mesta zločina suviše strašne za
gledanje (jeste, ali posao ga tera da im se hiljadu puta vraća -
okrvavljeni lanci, muve, otvorene oči). Tu su takođe različiti prepisi,
od kojih je najduži prepis saslušanja Spensera Hodala, koji je
pronašao malog Irkenhema i nakratko bio pod sumnjom.

Ispod ovih leže fotokopije tri pisma. Jedno je bilo poslato Džordžu
i Helen Irkenhem (ali adresirano samo na Helen, ako je to uopšte
važno). Drugo je stiglo Armanu 'Nosonji' Sen Pjeru (i bilo je
doslovno tako adresirano, uključujući i nadimak). Treće je bilo
poslato majci Grejs Bad iz Njujork Sitija, posle ubistva njene ćerke
krajem proleća 1928. godine.

Grejs mi je sela u krilo i poljubila me. Tada sam odlučio da je
pojedem. Tako je Fiš pisao gospođi Bad.

Ejmi mi je sela u krilo i zagrlila me. Tada sam odlučio da je
pojedem. Tako je neznanac pisao Nosonji Sen Pjeru, i je li čudo što
je ovaj posle pretio da će spaliti policijsku stanicu u Frenč Lendingu
do temelja? Dejl ne miriše tog kučkinog sina, ali mora da prizna da bi
se osećao isto na Nosonjinom mestu.

Otišao sam gore i skinuo svu odeću sa sebe. Znao sam da ću je
umazati krvlju ako to ne učinim. Fiš, gospođi Bad.

Ošo sam okolo do kokošinjca i skino odeću sa sebe. Znao sam da
ću je umažem krvlju ako to ne učinim. Nepoznati, Helen Irkenhem.
Ovde se nameće pitanje: kako majka da sačuva zdrav razum kad
primi takvo pismo? Da li je tako nešto moguće? Dejl smatra da nije.
Helen je normalno odgovarala na pitanja, čak mu je ponudila čaj
poslednji put kad je bio tamo, ali je pritom imala staklast, smlaćen
pogled koji je ukazivao na to da se održava na instrumentima.

Tri pisma, dva nova, jedno staro skoro sedamdeset pet godina, a
ipak sva tri toliko slična. Prema saveznim ekspertima, pisma Sen
Pjerovima i Irkenhemovima napisala je levoruka osoba. Hartija je
bila obični beli 'hamermil', koji se može kupiti u svakoj prodavnici
kancelarijskog materijala u Americi. Olovka kojom je pisano
verovatno je bila marke 'Bic' - a to je tek bio trag.

Fiš gospođi Bad, daleke dvadesetosme: Nisam je jebao iako sam
mogao da sam hteo. Umrla je kao devica.

Nepoznati Nosonji Sen Pjeru: NISAM je jebo iako sam mogo da
sam teo. Umrla je ko DEVICA.

Nepoznati Helen Irkenhem: Možda će vas uteši to da ga NISAM
jebo iako sam mogo da sam teo. Umro je ko DEVAC.

Dejl je ovde potpuno izgubljen, i svestan je toga, ali se nada da ne
izgleda kao potpuni glupak. Ovaj počinilac, iako nije potpisao pisma
imenom starog ljudoždera, očigledno želi da ga povežu sa njim.
Samo je falilo da na mestima zločina ostavi pokoju crknutu
pastrmku.

Gorko uzdahnuvši, Dejl vraća pisma u korice, a korice u aktovku.
"Dejle? Dušo?" Sarin pospani glas, sa vrha stepeništa.
Dejl se trza kao čovek uhvaćen u nečemu sramotnom, i zatvara
aktovku. "U kuhinji sam", dovikuje. O Dejviju ne mora da brine; taj
se nikad ne budi pre pola osam.
"Kasniš?"
"Aha." Često kasnije dolazi na posao, pa to nadoknađuje radeći do
sedam, osam ili čak devet uveče. Vendel Grin ga nije zakačio zbog
toga... bar ne za sada, ali ima vremena. Svako ima svoje ljudoždere.
"Zalij cveće pre nego što pođeš, hoćeš? Vazduh je tako suv."
"Nema problema." Zalivanje Sarinog cveća je jedan od kućnih
poslova koje voli. Najbolje razmišlja sa baštenskim crevom u ruci.
Gore vlada tišina... ali nije čuo zvuk papuča koje se udaljavaju
prema spavaćoj sobi. Čeka. Onda se, konačno, čuje: "'Si dobro,
dušo?"
"Odlično", dovikuje u odgovor, nadajući se da je upumpao pravu
količinu živosti u glas.
"Zato što si se još okretao kada sam ja zaspala."
"Ne, ne, dobro sam."

"Znaš šta me je Dejvi pitao dok sam mu sinoć prala kosu?"
Dejl prevrće očima. Mrzi te razgovore na daljinu. Čini se da ih
Sara voli. Ustaje i sipa još jednu šolju kafe. "Ne, šta?"
"Pitao me je: 'Hoće li tata da izgubi posao?'"
Dejl zaustavlja šolju na pola putanje do usana. "Šta si mu
odgovorila?"
"Rekla sam 'naravno da neće'."
"Dobro si rekla."
Čeka, ali to je sve. Pošto mu je ubrizgala još malo otrovne brige -
zbog Dejvidove lomne psihe, kao i zbog toga šta bi izvesna osoba
mogla da mu uradi ako bude toliko baksuzan da naleti na nju - Sara
se odvlači u njihovu sobu i, verovatno, u kupatilo na tuširanje.
Dejl se vraća za sto, otpija gutljaj kafe, pa naslanja čelo na dlan i
sklapa oči. U ovom trenutku vidimo koliko je zaista preplašen i
očajan. Dejl ima samo četrdeset dve godine i čovek je zdravih
navika, ali na nemilosrdnoj svetlosti jutra sa prozora kroz koji smo
ušli, na trenutak kao bolešljivi šezdesetogodišnjak.
Brine ga posao, jer zna da će, ako čovek koji je ubio Ejmi i
Džonija nastavi da ubija, već iduće godine gotovo izvesno biti
smenjen. Takođe je zabrinut za Dejvija... iako Dejvi nije njegova
najveća briga, zato što, kao i Fred Maršal, ne može da zamisli da bi
Ribar mogao da uzme njegovo i Sarino dete. Ne, veća briga su mu
druga deca Frenč Lendinga, a donekle i deca iz Sentralije i Ardena.
Najviše strahuje od toga da jednostavno nije dovoljno sposoban da
ulovi kučkinog sina. Da će ovaj ubiti i treći, četvrti, pa možda i
jedanaesti i dvanaesti put.
Bog mu je svedok da je tražio pomoć. I dobio je... na neki način.
Sada na slučaju rade i dva detektiva savezne policije, a povremeno se
priključuje i agent FBI iz Medisona (mada nezvanično; FBI formalno
ne učestvuje u istrazi). Dejlu čak i ova pomoć spolja deluje
nadrealno, zahvaljujući neobičnoj podudarnosti ljudi o kojima se
radi. Agent FBI zove se Džon. P. Reding. Savezni detektivi su Peri
Braun i Džefri Blek. Što znači da u timu ima Brauna, Bleka i
Redinga. Sara ih je nazvala Kolor Patrolom4. Sva trojica naglašavaju

4 Brown, Black and Redding, eng. - Smeđi, Crni i Crveni, ili Crvenkasti

da su, bar za sada, samo i isključivo ispomoć. Da je Dejl Gilbertson
taj koji stoji na vetrometini.

Hriste Bože, voleo bih kada bi Džek hteo da mi pomogne u
ovome, razmišlja Dejl. Postavio bih ga za pomoćnika dok trepneš,
baš kao u onim starim vesternima.

Jeste, brate. Dok trepneš.
Kada je Džek prvi put došao u Frenč Lending, ima tome skoro
četiri godine, Dejl nije znao šta da misli o čoveku koga su njegovi
ljudi odmah prozvali Holivudom. U trenutku kada su njih dvojica
upecali Tornberga Kinderlinga - jeste, onog neuglednog, žgoljavog
Tornberga Kinderlinga - tačno je znao šta da misli o njemu. Momak
je bio najbolji rođeni detektiv kojeg je Dejl ikada sreo u životu.
Jedini rođeni detektiv, hoćeš da kažeš.
Tako je. Jedini pravi. I mada su podelili lovorike (na
bespogovorno insistiranje došljaka iz L.A.), slučaj je bio rešen
zahvaljujući Džekovom detektivskom radu. Bio je gotovo kao jedan
od onih detektiva iz knjiga... Erkil Poaro, Eleri Kvin, takvi tipovi.
Mada Džek nije u toj meri zaključivao, niti je išao okolo lupkajući se
prstom po slepoočnici i govoreći o svojim 'malim sivim ćelijama'.
On...
"On sluša", mrmlja Dejl, i ustaje. Kreće prema sporednim vratima,
pa se vraća po aktovku. Ubaciće je na zadnje sedište patrolnih kola
pre nego što ode da zalije leje. Ne želi te jezive slike u kući ni sekund
duže nego što je neophodno.
Džek sluša.
Kao što je slušao Dženu Masengejl, šankericu u pivari. Dejlu nije
išlo u glavu zašto Džek provodi toliko vremena sa malom
radodajkom, pa mu je čak palo na pamet da gospodin Lanene 'Lone
iz L.A. hoće da je odvuče u krevet pa da se posle kod kuće hvali
drugarima na Rodeo Drajvu da je maznuo dobro parče gore u
Viskonsinu, gde je vazduh čist a noge dugačke i jake. Ali to uopšte
nije bilo to. Džek je slušao, i ona mu je najzad rekla ono što je želeo
da čuje.
Ma daaa, ljudi počnu uvrnuto da se ponašaju kad piju, rekla je
Džena. Ima jedan tip koji posle nekoliko tura počne da radi ovako. I

onda je vrhovima prstiju stisnula nozdrve... ali sa dlanom okrenutim
napolje.

A Džek, i dalje se opušteno smešeći, i dalje pijuckajući klub-sodu:
I uvek sa dlanom okrenutim napolje? Ovako? Ponovio je pokret.

Džena, smešeći se, napola zaljubljena: "Tako je, macane - brzo
učiš.

Džek: Moguće je, ponekad. Kako se zove taj momak, dušo?
Džena: Kinderling. Tornberg Kinderling. Zakikotala se. Samo što
posle par tura - čim počne sa štipanjem nozdrva - traži da ga svi zovu
Torni5.
Džek, i dalje sa onim svojim smeškom: A da li možda pije
'Bombaj' džin? Sa jednom kockom leda i nekoliko kapi bitera?
Dženin osmeh počinje da bledi, i gleda ga kao da je nekakav
čarobnjak: Otkud znaš?
Ali nije važno otkud je znao, jer je to bio samo deo paketa,
zapakovanog sa lepom mašnom. Slučaj zaključen, kraj utakmice,
zakopčaj šlic.
Džek je naposletku odleteo nazad u Los Anđeles, vodeći
Tornberga Kinderlinga - Tornberga Kinderlinga, neuglednog
kratkovidog agenta osiguranja iz Sentralije koji ne bi mrava zgazio,
ne bi rekao 'govno' da su mu ga puna usta, ne bi pitao rođenu majku
za čašu vode na vreo dan ali je zato ubio dve prostitutke u Gradu
Anđela. Torni pritom nije davio; obavio je posao lovačkim nožem, za
koga je Dejl posle utvrdio da je kupljen u 'Lephemovoj sportskoj
opremi', sumnjivom malom lokalu pored Send Bara, najzloglasnije
jazbine za opijanje u Sentraliji.
Do tada su rezultati ispitivanja DNK prikucali Kinderlingovo
dupe uz vrata ambara, ali je Džeku bilo milo što su utvrdili poreklo
oružja koji su izvršena ubistva. Lično je pozvao Dejla da mu zahvali,
a Dejl, koji nikada pre toga nije bio zapadno od Denvera, bio je
gotovo apsurdno dirnut ovom ljubaznošću. Džek je u toku istrage
nekoliko puta rekao da dokaza nikada nije dovoljno kada je počinilac
istinski opak momak, a za Tornija Kinderlinga se pokazalo da je
itekako opak. Naravno, igrao je na kartu neuračunljivosti, pa je Dejl,
koji se potajno nadao da će biti pozvan da svedoči, bio oduševljen

5 Thorny, eng. - Bocko, Bodljikavi.

kada je porota odbila njegovo pozivanje i osudila ga na nekoliko
uzastopnih doživotnih kazni.

A čemu se moglo zahvaliti za to? Šta je pomoglo da se to dogodi?
Upravo to što je čovek slušao. Bilo je dovoljno. Umeo je da sluša
konobaricu naviklu na to da joj blenu u grudi dok ono što govori
ulazi na jedno uvo tipa koji sluša i izlazi na drugo. A koga je Holivud
Džek sve slušao pre Džene Masengejl? Neku kurvu sa Sanseta, činilo
se... ili, tačnije, čitavo jato pomenutih. (Usput, kako nazvati tako
nešto? Četa uličarki? Grupica droca?) Nijedna od njih nije pokazala
na Kinderlinga prilikom prepoznavanja u policiji, zato što Tornberg
na gostovanju u L.A. nije mnogo ličio na Tornberga koji je putovao
okolo obilazeći kompanije koje prodaju poljoprivrednu opremu u
Kuliju, i preko u Minesoti. Torni iz L.A. nosio je periku, kontaktna
sočiva umesto naočara, i veštačke brčiće.

"Najgenijalnija stvar bilo je sredstvo za crnjenje", rekao je Džek.
"Mala količina, tek toliko da liči na tamošnjeg."

"Išao je u dramsku sekciju sve četiri godine u gimnaziji u Frenč
Lendingu", mrko je odgovorio Dejl. "Proverio sam. Možeš li da
poveruješ da je mali kopilan u prvoj godini igrao Don Žuana?"

Torni je, dakle, smislio više lukavih promena izgleda (previše da
bi porota progutala pozivanje na neuračunljivost, činilo se), ali je
zaboravio jednu izdajničku sitnicu, ono stezanje nozdrva sa dlanom
okrenutim od sebe. Jedna od prostitutki se setila, i kada ju je
pomenula - Dejl je bio siguran da je to rekla onako uzgred, baš kao i
Džena Masengejl - Džek je čuo.

Zato što je slušao.
Nazvao me da se zahvali zbog noža, i još jednom da me obavesti
šta je odlučila porota, razmišlja Dejl, ali taj drugi put je hteo nešto i
za sebe. A ja sam znao šta je to. Znao sam pre nego što je otvorio
usta.
Jer iako nije bio genijalni detektiv kao njegov prijatelj iz Golden
Stejta, Dejlu nije promakla neočekivana i burna reakcija mlađeg
muškarca na prirodu zapadnog Viskonsina. Džejk se zaljubio u Kuli,
i Dejl je bio spreman da se kladi u velike pare da je to bila ljubav na
prvi pogled. Bilo je nemoguće drugačije protumačiti izraz njegovog
lica dok su se vozili iz Frenč Lendinga u Sentraliju, iz Sentralije u

Arden, iz Ardena u Miler: divljenje, zadovoljstvo, maltene zanos.
Dejlu je Džek izgledao kao čovek koji je došao na mesto gde nikada
nije bio samo da bi otkrio da se vratio kući.

"Čoveče, ne mogu da se nagledam", priznao je jednom Dejlu. Njih
dvojica su se vozili u Dejlovom starom patrolnom 'kaprisu', koji
nikako nije uspevao da ide pravo (a ponekad mu je otkazivala i
sirena, što je umelo da bude neprijatno). "Jesi li svestan koliko si
srećan što živiš ovde, Dejle? Ovo je jedno od najlepših mesta na
svetu.

Iako je od rođenja živeo u Kuliju, Dejl nije imao razloga da se
usprotivi.

Na kraju njihovog poslednjeg razgovora o Tornbergu Kinderlingu,
Džek je podsetio Dejla da ga je u prethodnoj prilici zamolio (ne
sasvim u šali, ali ni potpuno ozbiljno) da ga obavesti ako bude
saznao za neko lepo mestašce na prodaju u svojem delu sveta. Dejl je
po boji njegovog glasa - gotovo uzrujanoj promuklosti - znao da je
gotovo sa šalom.

"Što znači da si mi ostao dužan", mrmlja Dejl, prebacujući
baštensko crevo preko ramena. "Dužan si mi, mangupe." Već je,
naravno, molio Džeka da mu nezvanično pomogne u istrazi oko
Ribara, ali je Džek odbio... gotovo sa strahom. U penziji sam, rekao
je odsečno. Ako ne znaš šta ta reč znači, Dejle, možemo zajedno da
je potražimo u rečniku.

Ali to je besmisleno, zar ne? Naravno da jeste. Kako čovek od
trideset pet godina može da bude u penziji? Naročito neko ko je tako
pakleno dobar u svome poslu?

"Dužan si mi, macane", ponavlja, idući duž zida kuće prema
česmi. Nebo iznad njega je bez oblaka, redovno zalivani travnjak je
zelen, i nigde nema vidljivih znakova iskliznuća, bar ne ovde u ulici
Herman. A možda ih ipak ima, i možda ih i mi osećamo. Radi se o
nekoj vrsti neujednačenog brujanja, poput onih smrtonosnih volti
koje protiču kroz čeličnu konstrukciju tornja KDCU.

Ali predugo smo se zadržali ovde. Moramo ponovo da uzletimo i
nastavimo prema našem konačnom odredištu ovog ranog jutra. Još
ne znamo sve, ali znamo tri važne stvari: prvo, da je Frenč Lending
nezdravo mesto, drugo da malo ljudi zna duboko u duši (Džudi

Maršal, na primer, kao i Čarls Bernsajd) da je obolenje ovog gradića
mnogo šire od nedela jednog bolesnog pedofila-ubice, i treće, da
nismo sreli nikoga ko je sposoban da svesno prepozna silu -
iskliznuće - koje je zahvatilo ovu mirnu varošicu pored Tomove i
Hakove reke. Sve osobe koje smo do sada upoznali slepe su, na svoj
način, kao Henri Lejden. Ovo podjednako važi za one koje do sada
nismo sreli - Nosonju Sen Pjera, Vendela Grina, Kolor Patrolu - kao i
za one koje jesmo.

Naša srca vape za herojem. I mada takvog možda nećemo naći
(ovo je dvadeset prvi vek, na kraju krajeva, doba Džordža V. Buša i
Štrokosperme, a ne d'Artanjana i Džeka Obrija), možda možemo da
pronađemo čoveka koji jednom jeste bio heroj. Potražimo, stoga,
jednog starog prijatelja, koga smo poslednji put videli hiljadu i nešto
milja istočno odavde, na obali pouzdanog Atlantika. Prošle su
godine, i na neki način zaturile u njemu dečaka kakav je nekada bio;
mnogo toga je zaboravio, i veći deo odraslog doba proveo
održavajući to stanje amnezije. Ali on je jedina nada Frenč Lendinga,
i zato pohitajmo na istok, nazad preko šuma i polja i valovitih
brežuljaka.

Ono što vidimo jesu milje i milje njiva i pašnjaka: polja
postrojenih kukuruza, raskošna polja žita, debeli žuti potezi deteline.
Uski prašnjavi putevi vode do belih farmerskih kuća i okolnih
visokih ambara, ostava za seme, cilindričnih betonskih silosa i
dugačkih metalnih šupa za opremu. Muškarci u teksas-jaknama idu
dobro utabanim stazama između kuća i ambara. Već se oseća miris
sunca. Taj miris, dobro umešen od putera, kvasca, zemlje, rastinja i
raspadanja, pojačaće se kada se sunce popne i svetlost pojača.

Ispod nas, put broj 93 ukršta se sa putem broj 35 u centru malene
Sentralije. Prazan parking iza Send Bara očekuje bučni dolazak
Gromovite Petorke, koja po običaju provodi subotnja popodneva,
večeri i noći uživajući u tamošnjim stolovima za bilijar,
hamburgerima i kriglama ambrozije čijem su stvaranju posvetili
svoje ekscentrične živote, najboljeg proizvoda kingslendske pivare,
piva koje ima pravo da visoko uzdigne penušavu glavu u poređenju
sa bilo čim što se pravi u malim specijalizovanim pivarama i
belgijskim manastirima, Kingslend Ejla. Ako Nosonja Sen Pjer, Miš

i društvo tvrde da je to najbolje pivo na svetu, zašto im ne bismo
verovali? Ne samo što znaju više o pivu od nas, već su prikupili
svako zrnce znanja, veštine, stručnosti i inspiracije kojim raspolažu
da od Kingslend Ejla načine uzor pivarskog zanatskog umeća.
Zapravo se i jesu preselili u Frenč Lending zato što je pivara, koji su
odabrali posle obimne potrage, bila voljna da sarađuje sa njima.

Pomenuti Kinglslend Ejl znači poželeti dobar gutljaj istog, ali ipak
potiskujemo iskušenje; pola osam ujutru rano je da se popije nešto
jače od voćnog soka, kafe i mleka (ako nismo Vonda Kinderling, za
koju čak i Kingslend Ejl predstavlja samo hranljivi dodatak uz
Aristokrat votku); osim toga, u potrazi smo za našim starim
prijateljem i najpribližnijom zamenom za heroja, koga smo poslednji
put videli kao dečaka na obali Atlantskog Okeana. Nećemo traćiti
vreme, već nastavljamo put, odmah ovde i sada. Milje promiču pod
nama, a njive se sužavaju duž puta broj 93 između brda koja se dižu
sa obe strane.

Uprkos hitnji, moramo ovo da osmotrimo, moramo da pogledamo
gde smo.

4.

Pre tri godine, naš stari prijatelj vozio se ovom istom deonicom puta
broj 93, na suvozačevom sedištu starog 'kaprisa' Dejla Gilbertsona,
dok mu je srce ludački tuklo u grudima, grlo se stezalo a usta bila
suva, i dok ga je srdačni Dejl, u to vreme tek malo više od
provincijskog žace koga je zadivio preko svake razumne mere iako je
samo radio svoj posao najbolje što je mogao, vozio prema poljskoj
kući i pet jutara zemlje koju je Dejlu ostavio pokojni otac. Ova 'fina
kućica' mogla je da se kupi za male pare, pošto Dejlovi rođaci nisu
bili naročito zainteresovani za nju, a za druge nije imala nikakvu
vrednost. Dejl ju je čuvao iz sentimentalnih razloga, ali ni sam nije
imao nikakve planove sa njom. Jedva da je znao šta da radi sa još
jednom kućom, osim što je provodio puno vremena održavajući je;
bio je to zadatak koji mu je zbog nečega veoma prijao, ali nije imao
ništa protiv toga da ga prepusti nekom drugom. U toj fazi njihovog
prijateljstva, Dejl je osećao takvo strahopoštovanje prema našem

prijatelju da ne samo što mu nije smetala mogućnost da se ovaj useli
u staru kuću njegovog oca, već je to smatrao čašću.

A čovek na sedištu pored njega bio je suviše obuzet svojom
reakcijom na krajolik - suviše zanesen samim krajolikom - da bi se
osećao postiđeno zbog Dejlovog divljenja. Pod običnim okolnostima,
naš prijatelj bi odveo svojeg obožavaoca u neki miran bar, častio bi
ga pivom i rekao: "Vidi, znam da si impresioniran onim što sam
uradio, ali ja sam ipak samo običan policajac kao i ti, Dejle. Nema tu
nikakvog čuda. Osim toga, da budem pošten do kraja, imam mnogo
više sreće nego što zaslužujem." (Ovo bi bila čista istina: otkako smo
ga poslednji put videli, naš prijatelj bio je blagosloven, ako je to
blagoslov, tako natprirodnom srećom da se više ne usuđuje da igra
karte niti da se kladi na sportske događaje. Kada neprestano dobijaš,
dobijanje zadobije ukus kiselog grožđa.) Ali okolnosti nisu bile
obične, i u oluji osećanja koja je pretila da ga raznese otkako su
napustili Sentraliju i uputili se ravnom deonicom puta broj 93,
Dejlovo divljenje bilo je jedva primećeno. Ova kratka vožnja do
mesta koje nikada do tada nije video bila je poput dugo odlaganog
povratka kući: sve što je video činilo mu se bremenito zapamćenim
značenjem, deo njega, suštinsko. Sve mu se činilo dragoceno. Znao
je da će kupiti 'finu kućicu', bez obzira kako bude izgledala i koliko
bude koštala, iako cena ni jednog trenutka nije bila prepreka. Kupiće
je i tačka. Dejlovo strahopoštovanje uticalo je na njega samo utoliko
što je bio svestan da će morati da spreči poštovaoca da mu je proda
ispod cene. U međuvremenu se borio sa suzama koje su pretile da mu
napune oči.

Odavde vidimo ledničke doline koje presecaju teren desno od 93
poput otiska prstiju diva. On je video samo uske puteve koji se
odvajaju od druma i gube se u pomešanoj svetlosti i tami. Svaki mu
je poručivao: Još malo i stigao si. A drum je govorio: Do tamo se ide
ovuda. Osmatrajući iz visine, možemo da vidimo parking pored puta,
dve benzinske pumpe i dugački sivi krov sa izbledelim natpisom
ROJEVA RADNJA; kada je on pogledao desno i video, iza pumpi,
široke stepenice koji se dižu do širokog trema i ulaza u prodavnicu,
osetio je kao da se već stotinu puta popeo tim stepenicama i ušao da
uzme hleb, mleko, pivo, hladne odreske, radne rukavice, odvijač,

kesu ekserčića, šta god mu je trebalo iz praktičnog izobilja
nagomilanog na stepenicama, kao što će nakon tog dana i činiti,
stotinu i više puta.

Pedeset metara niže niz drum, plavo-siva vrpca potoka Tamarak
počinje da vijuga kroz Norvešku Dolinu. Kada je Dejlov automobil
zatutnjao preko zarđalog metalnog mostića, mostić je poručio Tu
smo!, a ležerno ali skupo odeveni čovek na suvozačevom sedištu,
koji je izgledao kao da o farmama zna onoliko koliko je video sa
prozora pored sedišta prve klase na interkontinentalnim letovima i
uistinu ne bi umeo da razlikuje žito od slame, osetio je kako mu je
zadrhtalo srce. Na drugoj strani mosta, putokaz je nosio natpis PUT
KROZ NORVEŠKU DOLINU.

"Tu smo", rekao je Dejl, i skrenuo desno u dolinu. Naš prijatelj je
šakom pokrio usta, da priguši zvuke koje je njegovo uzdrhtalo srce
moglo da ga natera da načini.

Ovde-onde pored puta cvetalo je i povijalo se poljsko cveće, što
drsko i razmetljivih boja, što poluskriveno unutar prekrivača od
bujnog zelenila. "Uvek mi prija da vozim ovim putem", rekao je
Dejl.

"Nije čudo", uspeo je naš prijatelj da prozbori.
Malo od onoga što je Dejl govorio uspevalo je da se probije kroz
kovitlac osećanja koji je besneo u umu i telu njegovog saputnika. To
je staro imanje Lundovih - rođaka moje majke. Tamo preko bila je
školska zgrada sa jednom učionicom gde je moja prababa učila decu,
ali su je odavno srušili. Ovo ovde je imanje Dvejna Apdala, koji,
hvala Bogu, nije rođak. Mrmlj bla truć. Bla truć mrmlj. Ponovo su
prešli Tamarak, čija se svetlucavo plavosiva voda kikotala i
dovikivala Evo i nas! Prošli su krivinu, i prema kolima se odjednom
sa svih strana nagnulo obilje raskošnog divljeg cveća. Usred njega su
se videla slepa lica divljih ljiljana koja su se okretala u pravcu lica
našeg prijatelja. Talas emocija različitih od onog kovitlaca, tiši ali ne
manje silan, poterao mu je vrele suze iz očiju.
Zašto divlji ljiljani? Divlji ljiljani mu ništa nisu značili. Pretvarao
se da zeva ne bi li obrisao suze, nadajući se da Dejl nije ništa
primetio.

"Evo nas", reče Dejl, koji je primetio ili nije, i skrenu na dugi,
obrasli prilazni put, oivičen poljskim cvećem i visokom travom,
naizgled bez cilja osim samih livada i grmova cveća visokog do
pojasa. Iza livada, trake njiva dizale su se prema šumovitim
obroncima brda. "Za koji časak ćeš ugledati kuću mog starog. Livada
ide uz kuću, a njive su vlasništvo mojih rođaka Rendija i Kenta."

Naš prijatelj nije mogao da vidi belu kuću na sprat na kraju
poslednjeg zavoja puta sve dok Dejl Gilbertson nije dopola izbio iz
krivine, i nije progovorio dok Dejl nije zaustavio kola ispred kuće i
isključio motor, i dok obojica nisu izašli. Pred njim se nalazila 'fina
kućica', solidno sagrađena, sveže okrečena, sa ljubavlju održavana,
skromna ali lepih proporcija, skrivena od puta, daleko od sveta, na
rubu zelene i žute cvetne livade.

"Bože, Dejle", rekao je, "ovo je savršeno."
Ovo je mesto gde ćemo pronaći našeg bivšeg saputnika, koji je u
detinjstvu poznavao dečaka po imenu Ričard Slot, i, na kratko,
drugog dečaka koji se, jednostavno, zvao Vuk. U ovoj solidnoj,
prijatnoj, samotnoj beloj poljskoj kući naći ćemo našeg starog
prijatelja, koji je kao dečak proputovao zemlju od okeana do okeana
u potrazi za izvesnom dragocenom stvari, neophodnom stvari,
moćnim talismanom, i koji je, uprkos strahotnim preprekama i
groznim pogibeljima, uspeo da pronađe predmet svoje potrage i
upotrebio ga mudro i u dobre svrhe. Koji je, mogli bismo reći, kao
pravi heroj napravio mnogobrojna čuda. I koji ne pamti ništa od
ovoga. Ovde ćemo, konačno, pronaći bivšeg poručnika losanđeleske
policije, detektiva u Odseku za ubistva, Džeka Sojera, kako sprema
doručak i sluša Džordža Redbana na KDCU.

***
Našeg Džeka. Džekilija, kako je njegova majka, pokojna Lili Kavano
Sojer, volela da ga zove.

***
Išao je za Dejlom kroz praznu kuću, obišao sprat i prizemlje,
podrum, pokorno se diveći novoj peći i bojleru koje je Dejl ugradio
godinu dana pre očeve smrti, kvalitetu popravki koje je od tada
izvršio, sjajnoj šari podnih dasaka, debljini izolacije na tavanu,
čvrstini prozora, mnogim zanatskim pojedinostima koje je zapazio.

"Aha, dosta sam radio po kući", rekao mu je Dejl. "I bez njih je
bila u prilično dobrom stanju, ali ja volim da doterujem. To mi je
posle nekog vremena postalo hobi. Kad god bih imao nekoliko
slobodnih sati, vikendom i inače, dovezao bih se ovde i uzeo da
prčkam okolo. Ne znam, možda sam na taj način osećao da sam ostao
u dodiru sa tatom. Bio je stvarno dobar čovek, moj tata. Želeo je da
budem farmer, ali je, kada sam mu rekao da razmišljam da se
zaposlim u policiji, sto odsto stao iza mene. Znaš šta je kazao? 'Ako
preko volje postaneš farmer, šutiraću te u dupe od jutra do sutra.
Tako nećeš biti ništa bolji od mazge. Tvoja mama i ja te nismo
podigli da budeš mazga.'"

"A šta je ona mislila?" upitao je Džek.
"Moja mama potiče iz dugačke loze farmera", rekao je Dejl.
"Smatrala je da bih možda na kraju zaključio da nije tako loše biti
mazga. U vreme pre nego što je umrla, četiri godine pre mog starog,
već se bila pomirila s tim da sam policajac. 'Ajmo sad u kujnu da
šacnemo livadu, važi?"
Dok su stajali ispred kuće i šacovali, Džek je iskoristio priliku da
upita Dejla koliko traži za kuću. Dejl, koji je očekivao ovo pitanje,
smanjio je iznos koji su on i Sara verovali da mogu da dobiju za pet
hiljada. Zašto bi se zavaravao? Dejl je želeo da Džek Sojer kupi kuću
u kojoj je odrastao - želeo je da Džek makar i nekoliko nedelja
godišnje živi blizu njega. A ako Džek ne kupi kuću, niko neće.
"Ti to ozbiljno?" upitao je Džek.
Zbunjen više nego što je želeo da prizna, Dejl je rekao: "Zvuči mi
kao poštena pogodba."
"Poštena za sve osim za tebe", rekao je Džek. "Neću ti dozvoliti
da mi pokloniš ovo mesto samo zato što ti se dopadam. Povećaj
cenu, ili odustajem."
"Vi gradski mudrijaši stvarno umete da se pogađate. U redu, neka
bude tri hiljade više."
"Pet", rekao je Džek, "ili odoh odavde."
"Dogovoreno, iako mi lomiš srce."
"Nadam se da je ovo poslednji put da kupujem nekretnine od
prevarantskih Norvežana", rekao je Džek.

Kupio je kuću izdaleka, izvršivši uplatu iz L.A., razmenivši
potpise faksom, bez hipoteke, gotovinom unapred. Odakle god Džek
Sojer potiče, Dejl je tada pomislio, znatno je bogatiji nego što
policajci obično jesu. Nekoliko nedelja kasnije, Džek se ponovo
pojavio, u središtu tornada koga je sam uzvitlao; sredio je da mu
uvedu telefon i struju, kupio otprilike polovinu inventara u Rojevoj
Radnji, jurio u Arden i La Rivier da nabavi novi krevet, posteljinu,
pribor za jelo, šerpe i tiganje i komplet francuskih noževa,
mikrotalasnu, džinovski televizor i brdo muzičkih uređaja koji su bili
tako tanki, crni i sjajni da je Dejl, kada je bio pozvan na piće,
zaključio da su verovatno koštali više od njegove godišnje zarade. I
još mnogo toga je Džek dovukao u kuću, a među mnogo čime bilo je
stvari za koje Dejl nije verovao da mogu da se nađu u Francuskom
okrugu u Viskonsinu. Za šta čoveku može da zatreba vadičep koji
košta šezdeset pet dolara i zove se 'Majstor podrumar'? Ko je uopšte
taj momak, i u kakvoj je porodici odrastao?

Zapazio je kesu sa njemu nepoznatim logom, punu kompakt
diskova - po ceni od petnaest ili šesnaest dolara komad, unutra je bilo
CD-a za nekoliko stotina dolara. Kako god je glasila puna istina o
Džeku Sojeru, deo nje bio je da je itekako zaluđen za muziku.
Radoznao, Dejl se sagnuo, izvadio pregršt kutija i osmotrio slike
ljudi, uglavnom crnaca, uglavnom sa duvačkim instrumentima na
usnama. Kliford Braun, Lester Jang, Tomi Flanagan, Pol Dezmond.
"Nikada nisam čuo za ove tipove", rekao je. "Šta je ovo, džez?"

"Pogodio si", rekao je Džek. "Da li bi mi pomogao, za jedno
mesec ili dva, da poređam nameštaj, okačim slike i tako to? Stići će
mi dosta stvari."

"Kad god 'oćeš." Onda mu je sinula sjajna ideja. "Hej, moraš da
upoznaš mog teču Henrija! On ti je komšija, živi jedno četvrt milje
niz put. Bio je oženjen mojom tetkom Rodom, tatinom sestrom, koja
je umrla pre tri godine. Henri ti je nešto kao enciklopedija otkačene
muzike."

Džek nije komentarisao zaključak da džez spada u otkačenu
muziku. Možda i spada. Dejlu je u svakom slučaju tako zvučao.
"Mislio sam da farmeri nemaju baš mnogo vremena za muziku."

Dejl je otvorio usta i počeo da se cereka. "Henri nije farmer.
Henri..." Cereći se, podigao ruke sa dlanovima okrenutim uvis i
raširenim prstima i zagledao se u prazno, tražeći pravi izraz. "On ti je
sušta suprotnost farmeru. Kada se vratiš, upoznaću te sa njim. Silno
će ti se dopasti."

Šest nedelja kasnije, Džek se vratio da dočeka kamion sa stvarima
i kaže ljudima gde da postave nameštaj i druge stvari koje su prevezli
za njega; nekoliko dana posle toga, kada je otvorio većinu sanduka,
telefonirao je Dejlu i pitao ga da li je još voljan da mu pomogne. Bilo
je pet popodne na dan koji se vukao tako sporo da je Tom Lund
zaspao za svojim stolom, i Dejl se odvezao pravo tamo, i ne
presvukavši uniformu.

Njegova prva reakcija, kada mu je Džek stegnuo šaku i uveo ga,
bio je nerazblažen šok. Pošto je načinio samo korak preko praga,
Dejl je stao kao ukopan, nemoćan da nastavi dalje. Prošle su dve ili
tri sekunde pre nego što je shvatio da se radi o pozitivnom šoku, šoku
zadovoljstva. Njegova stara kuća bila je preobražena: gotovo kao da
ga je Džek Sojer prevario i otvorio mu poznata ulazna vrata u neku
potpuno nepoznatu kuću. Prostor od početka dnevne sobe do kuhinje
nimalo nije ličio na onaj koga se sećao iz detinjstva, niti na onaj čisti,
ispražnjeni prostor iz poslednjih godina. Činilo mu se da je Džek
ukrasio kuću pokretom ruke, pretvorivši je u nešto drugo, nije znao
šta - vilu na Rivijeri, stan na Park Aveniji. (Dejl nikada nije bio u
Njujorku, ili na jugu Francuske.) Onda mu je palo na pamet da je,
umesto da je preobrazi, Džek jednostavno u njoj video više nego on
sam. Kožne sofe i fotelje, krpare živih boja, široki stolovi i
neupadljive svetiljke došli su iz nekog drugog sveta ali su se
savršeno uklopili, kao da su bili napravljeni upravo za ovu kuću. Sve
što je video pozivalo ga je unutra, i otkrio je da je ponovo u stanju da
se kreće.

"Brate mili", rekao je. "Ovo mesto je zaista otišlo u prave ruke."
"Drago mi je što ti se sviđa", reče Džek. "I meni, moram da
priznam. Izgleda čak i bolje nego što sam očekivao."
"Šta ja treba da radim? Ovo mesto već izgleda sređeno."
"Kačićemo neke slike", rekao je Džek. "Tek tada će biti sređeno."

Dejl je pretpostavljao da Džek govori o porodičnim fotografijama.
Nije shvatao šta će nekome pomoć da postavi nekoliko uramljenih
fotografija na zid, ali ako Džeku treba njegova pomoć, on je tu da mu
se nađe. Osim toga, slike će mu reći dosta toga o Džekovoj porodici,
a to ga je i dalje veoma zanimalo. Ali kada ga je Džek odveo do
pljosnatih drvenih sanduka naslaganih uz kuhinjski pult, ponovo mu
se javio osećaj da ništa ne shvata, da je zakoračio u nepoznati svet.
Sanduci su bili ručne izrade; bili su to ozbiljni proizvodi, napravljene
da pruže industrijski stepen zaštite onome što se nalazilo u njima.
Neki su bili visoki skoro dva metra i gotovo isto toliko široki. U tim
čudima sigurno nisu bile slike mame i tate. On i Džek morali su da
otkuju krajeve i olabave eksere duž ivica da bi uspeli da otvore
sanduke. Trebalo im je iznenađujuće mnogo napora da odvoje
poklopce. Dejl je zažalio što nije svratio do kuće da skine uniformu,
koja je bila natopljena znojem kada su on i Džek napokon izvukli pet
teških pravouganih predmeta, debelo obloženih višestrukim
slojevima pakovnog kartona, iz njihovih čaura. A još je puno
sanduka ostalo neotvoreno.

Sat kasnije, preneli su prazne sanduke u podrum i vratili se gore
na pivo. Potom su rasekli slojeve kartona, otkrivši ulja i grafike u
raznovrsnim okvirima, uključujući nekoliko koji su izgledali kao da
ih je umetnik skucao od letava sa zida ambara. Džekove slike spadale
su u kategoriju o kojoj je Dejl neodređeno razmišljao kao 'modernoj
umetnosti'. Nije shvatao šta neke od tih stvari prikazuju, iako mu se
većina sviđala, naročito onih nekoliko pejsaža. Bio je svestan da
nikada nije čuo za njihove autore, ali je pretpostavljao da bi njihova
imena bila poznata svetu koji živi u velikim gradovima i ide po
muzejima i galerijama. Sva ta umetnost - slike velike i male,
poređane na podu kuhinje - ga je ošamućivala, i to ne na potpuno
prijatan način. Nalazio se u nekom drugom svetu, čija obeležja nije
poznavao. Onda se setio da će on i Džek Sojer da ih obese na zidove
kuće u kojoj su nekada živeli njegovi roditelji, i iznenada ga je
obuzela neočekivana, sveprožimajuća toplina. Zašto se susedni
svetovi ne bi povremeno ukrstili? Zar taj drugi svet, uostalom, nije
bio Džekov?

"Eh, čoveče", rekao je. "Voleo bih kada bi Henri, znaš, onaj teča o
kome sam ti pričao? Onaj što živi nedaleko odavde? Voleo bih kada
bi on mogao da vidi ove stvari. Henri bi umeo da ih ceni."

"Zašto ne bi mogao da ih vidi? Pozvaću ga da svrati."
"Šta, nisam ti rekao?" upitao je Dejl. "Henri je slep."
Slike su završile na zidovima dnevne sobe, duž zida stepeništa i u
spavaćim sobama. Džek je čak okačio nekoliko minijatura u kupatilu
na spratu i u polukupatilu u prizemlju. Dejla su počele da bole ruke
od pridržavanja okvira dok je Džek obeležavao mesta za eksere.
Posle prve tri slike skinuo je kravatu i zavrnuo rukave, i osećao je
kako mu se znoj sliva iz kose i klizi niz lice. Džek Sojer je radio
jednako naporno ili napornije nego on, ali je izgledao kao da se nije
bavio ničim težim od razmišljanja o večeri.
"Ti si nešto kao kolekcionar, a?" pitao ga je Dejl. "Da li ti je
trebalo mnogo vremena da sakupiš sve ove slike?"
"Ne znam dovoljno o tome da bih bio kolekcionar", rekao je
Džek. "Većinu ovih slika nabavio je moj otac, tokom šezdesetih i
sedamdesetih. Moja majka je takođe kupila poneku, kada bi videla
nešto što bi joj se dopalo. Nešto kao onaj Ferfild Porter tamo, sa
tremom i travnjakom i cvećem."
Taj mali Ferfild Poter - Dejl je pretpostavljao da je to umetnikovo
ime - dopao se i njemu, čim su ga on i Džek izvukli iz sanduka.
Takvu sliku biste poželeli da okačite u dnevnu sobu. U takvu sliku
biste gotovo poželeli da uđete. Ali kada biste je okačili u dnevnoj
sobi, pomislio je Dejl, većina posetilaca je ne bi ni primetila.
Džek je rekao nešto o tome kako mu je drago što je konačno
izvadio slike iz skladišta. "Znači da su ti ih mama i tata poklonili?"
nabacio je Dejl.
"Ostale su mi posle majčine smrti", odgovorio je Džek. "Otac mi
je umro kad sam bio mali."
"Uh bre, baš mi je žao", rekao je Dejl, grubo povučen iz sveta u
koji ga je odveo gospodin Ferfild Poter. "Mora da ti je teško palo što
si tako rano ostao bez tate." Pomislio da mu je Džek upravo dao
objašnjenje za auru izdvojenosti i nepristupačnosti koja se činilo da
ga sve vreme okružuje. Sekund pre nego što je Džek mogao da

odgovori, rekao je sebi da kenja. Nije imao predstavu šta je potrebno
da čovek postane kao Džek Sojer.

"Aha", rekao je Džek. "Na svu sreću, moja majka je bila još
čvršća."

Dejl je odlučio da iskoristi priliku do kraja. "Čime su se tvoji
bavili? Jesi li odrastao u Kaliforniji?"

"Rodio se i odrastao u Los Anđelesu", rekao je Džek. "Moji
roditelji su bili na estradi, ali nemoj zbog toga da misliš loše o njima.
Bili su sjajni ljudi."

Džek ga nije pozvao da ostane na večeri - Dejlu se to urezalo u
pamćenje. Trebalo im je više od sat i po da okače preostale slike,
Džek Sojer je ostao srdačan i dobro raspoložen, ali je Dejl, koji nije
bez razloga bio policajac, osetio nekakvo ograđivanje i tvrdoću
unutar prijateljeve dobrostivosti: vrata su se prvo malčice odškrinula,
a zatim sa treskom zatvorila. Fraza 'sjajni ljudi' postavila je Džekove
roditelje izvan domašaja. Kada su napravili pauzu da popiju još po
jedno pivo, Dejl je pored mikrotalasne pećnice opazio par kesa iz
piljarnice u Sentraliji. Bližilo se osam uveče, gotovo dva sata posle
vremena kada se u Francuskom okrugu obično večera. Džek je po
tome mogao da zaključi da je Dejl već jeo da nije bilo uniforme koja
je svedočila da nije tako.

Nabacio je Džeku laku loptu o najtežem slučaju koji je ikada
rešio, i pomerio se bliže kuhinjskom pultu. Iz najbliže kese štrčali su
crveno-beli vrhovi dva kotleta. Želudac mu se bučno oglasio. Džek je
ignorisao ovu tutnjavu i rekao: "Tornberg Kinderling bio je jednako
težak kao bilo šta sa čim sam imao posla u L.A. Itekako sam ti
zahvalan na pomoći." Dejl je shvatio poruku. Bila su to još jedna
zaključana vrata. Ova se nisu ni malčice odškrinula. Istorija neće biti
ispripovedana; prošlost je ostala čvrsto zabravljena.

Dovršili su pivo i postavili preostale slike. Tokom sledećih
nekoliko sati razgovarali su o stotinu stvari, ali uvek unutar međa
koje je postavio Džek Sojer. Dejl je bio siguran da je pitanje o
Džekovim roditeljima skratilo veče, ali nije znao zašto. Šta je taj
momak krio? I od koga? Pošto su dovršili posao, Džek mu se toplo
zahvalio i otpratio ga do kola, odagnavši tako svaku nadu da će se u
poslednjem trenutku pokajati. Slušaj zaključen, kraj utakmice,

zakopčaj šlic, kako bi to rezimirao besmrtni Džordž Redban. Dok su
stajali u mirisnoj tami ispod miliona rasutih zvezda, Džek je
uzdahnuo od zadovoljstva i rekao: "Nadam se da znaš koliko sam ti
zahvalan. Od srca žalim što moram da se vratim u L.A. Vidiš li ti ovu
Božju lepotu?"

Vozeći se nazad u Frenč Lending putem broj 93, na kome su
farovi njegovog automobila bili jedino svetlo, Dejl se zapitao da li su
se Džekovi roditelji možda bavili nekim estradnim zanimanjem zbog
kojeg ih se njihov odrasli sin stideo. Pornografijom, recimo. Možda
je tata režirao porniće, a mama igrala u njima. Ljudi koji su snimali
golotinju lopatom su zgrtali lovu, naročito ako su to radili u
porodičnom krugu. Pre nego što je daljinomer otkucao pola milje,
sećanje na onog malog Ferfilda Portera pretvorilo je Dejlovo
zadovoljstvo sobom u prašinu. Žena koja zarađuje za život
upražnjavajući seks pred kamerom sa neznancima nikada ne bi
potrošila novac na takvu sliku.

***
Uđimo u Džekovu kuhinju. Na stolu za obedovanje leži savijeni
Herald; crni tiganj, nedavno poprskan 'pamom' greje se na krugu
plavog plamena gorionika sa leve strane plinskog štednjaka. Visok,
vitak muškarac odsutnog držanja u staroj majici sa slovima USC,
farmerkama i italijanskim mokasinama boje karamela meša vajračom
po činiji od nerđajućeg čelika punoj sirovih jaja.

Posmatrajući ga kako se mršti u prazan vazduh iznad blistave
posude, primećujemo da je onaj lepi dvanaestogodišnji dečak,
poslednji put viđen u sobi na četvrtom spratu pustog hotela u Nju
Hemširu porastao u čoveka čiji naočit izgled ponajmanje doprinosi
onome što ga čini zanimljivim. Kažemo to zato što Džek Sojer već
na prvi pogled postaje zanimljiv posmatraču. Čak i sada, kada ga
zaokuplja nekakva lična briga, nekakva enigma, kako bismo mogli
da krstimo to zamišljeno mrštenje, Džek Sojer nesvesno zrači
ubedljivim autoritetom. Dovoljno je da ga pogledate da znate da je to
jedna od onih osoba kojima se drugi okreću kada se osećaju nemoćni
pred problemima, ugroženi ili pritisnuti okolnostima. Inteligencija,
odlučnost i pouzdanost tako su duboko izvajali crte njegovog lica da
njihova dopadljivost postaje beznačajna pred njihovim značenjem.

Ovaj čovek nikada ne zastaje da se divi sebi u ogledalu - taština
jednostavno nije deo njegovog karaktera. Postaje nam potpuno
smisleno da je bio zvezda u usponu u losanđeleskoj policiji, da je
njegov radni dosje otekao od pohvalnica i da je bio izabran za
nekoliko programa FBI i programa obuke za usavršavanje posebno
nadarenih pripadnika službe. (Neki od Džekovih kolega i nadređenih
privatno su verovali da će ovaj do četrdesete godine postati policijski
komesar u nekom od gradova kao što su San Diego ili Sietl, a deset
ili petnaest godina zatim, ako sve bude išlo kako treba, preći na isto
mesto u San Francisku ili Njujorku.)

Još je snažniji utisak da Džekove godine nisu ništa važnije od
njegovog dobrog izgleda: čini se da je proživeo mnoge živote pre
ovoga, da je video mesta i stvari nedostupne većini drugih ljudi. Nije
stoga nikakvo čudo što mu se Dejl Gilbertson divi, niti je čudo što
očajnički priželjkuje njegovu pomoć. I mi bismo, na njegovom
mestu, ali ni sami ne bismo bili bolje sreće od njegove. Ovaj čovek
se povukao, napustio igru, žalimo slučaj, živa šteta i tako to, ali dok
se ne polupaju jaja ne napravi se kajgana, kao što je Džon Vejn rekao
Dinu Martinu u Rio Bravu.

"Baš k'o što je meni govorila moja mama", govori Džek naglas za
sebe, "govorila mi je: Sinko moj lepi, kad je Vojvoda besedio, svi bi
redom pročistili uši, da ga čuju kako oštri jednu od svoji' brojni'
politički' sekira', jes' gospodine, tačno mi je tim rečima govorila." I
pola sekunde potom dodaje: "Onog finog jutra na Beverli Hilsu", i
konačno postaje svestan šta radi.

Pred nama je spektakularno usamljen čovek. Samoća je toliko
dugo bila družbenica Džeka Sojera da je više i ne primećuje, ali ono
što ne možeš da popraviš na kraju se pretvara u tapete, zar ne? Ima
puno stvari, kao što su cerebralna paraliza i bolest Lua Geriga, da
pomenemo samo dve, koje su gore od samoće. Samoća je samo deo
paketa. Čak je i Dejl zapazio ovu stranu ličnosti svojega prijatelja, a
naš šef policije, uprkos mnogim drugim vrlinama, ne može da se
opiše kao ljudsko biće naročito duboke psihe.

Džek gleda na sat iznad štednjaka i zaključuje da ima još četrdeset
pet minuta pre nego što bude morao da se odveze do Frenč Lendinga
i pokupi Henrija Lejdena na kraju smene. Dobro je, razmišlja, ima

još dosta vremena, sve je pod kontrolom, a dublje značenje toga je
Sve je u redu, nije mi ništa, hvala na pitanju.

Kada se Džek jutros probudio, nekakav glasić u njegovoj glavi
objavio je Ja fam kopicajac. Đavola jesam, pomislio je, i poručio
glasiću da ga ostavi na miru. Neka se tornja glasić. Napustio je posao
kopicajca, prestao da se bavi zanatom rešavanja slučajeva ubistava...

... svetla ringišpila odbljeskuju sa ćelave glave crnca koji leži
mrtav na dokovima Santa Monike...

Ne. Ne idi tamo. Jednostavno... nemoj, i gotovo.
***

Džek ionako nije imao šta da traži u Santa Moniki. Santa Monika je
imala svoje kopicajce. Koliko je znao, bila je to sjajna ekipa
momaka, iako možda ne sasvim uz rame dečku koji obećava,
čarobnjaku i najmlađem poručniku svih vremena u Odseku za
ubistva Policije Los Anđelesa, tojest njemu. Jedini razlog zbog kojeg
se dečko koji obećava i čarobnjak obreo na njihovom terenu bio je taj
što se upravo bio razišao sa onom izuzetnom finom, ili bar umereno
finom stanovnicom Malibua, gospođicom Bruk Grir, scenaristkinjom
cenjenom u njenom žanru akcionih avantura i romantičnih komedija,
i osobom zadivljujuće duhovitosti, pronicljivosti i telesne
privlačnosti, i što je, žureći kući dopadljivom deonicom Pacifičke
Magistrale ispod izlaza iz Malibu Kanjona, dopustio da ga ophrva
nesvojstveno snažan napad potištenosti.

Nekoliko sekundi pošto je skrenuo uz Kalifornijsku Padinu prema
Santa Moniki, ugledao je jarko osvetljeni panoramski točak koji se
okretao iznad niski sijalica i veselog mnoštva ljudi na dokovima. Iz
srca ovog prizora obratila mu se jeftina čarolija, ili je to bila čarobna
jefinoća. Džek je odjednom osetio poriv da parkira kola i ode pešice
do nizova šarenih svetala u tami. Poslednji put kada je posetio
dokove Santa Monike bio je uzbuđeni šestogodišnjak koji je vukao
Lili Kavano Sojer za ruku kao pas koji zateže uzicu.

***
Ono što se dogodilo bilo je slučajno. Bilo je suviše besmisleno da bi
se moglo nazvati podudarnošću. Podudarnost povezuje dva
prethodno nepovezana elementa u širu priču. U ovom slučaju ništa
nije bilo povezano, i nije bilo šire priče.

***
Stigao je do šareno osvetljenog ulaza na dokove i opazio da se točak
ipak ne vrti. Iznad praznih gondola visio je krug nepokretnih svetala.
Džinovska naprava je na trenutak dobila izgled osvajača iz svemira
koji čeka, lukavo prerušen, trenutak kada će njegov udar da nanese
najveću štetu. Džek je gotovo mogao da ga čuje kako prede u sebi.
Nije nego, pomislio je, zli točak - opasulji se, bre. Mnogo si više
uzdrman nego što priznaješ. Onda je spustio pogled na prizor ispred
sebe i konačno primetio da je njegova fantazija o dokovima
prikrivala stvarno zlo, koje je iz profesionalne deformacije propustio
da primeti jer mu je postalo suviše obično. Nabasao je na početne
radnje u okviru istrage ubistva.

Neka od blistavih svetala koja je video nisu sevala sa točka, već sa
krovova vozila policije Santa Monike. Tamo na dokovima, četiri
policajca u uniformama sprečavala su svetinu da provali u krug od
žute trake oko jarko osvetljenog ringišpila. Bio je svestan da nema
šta da traži tu. Osim toga, ringišpil je probudio nekakvo maglovito,
neodređeno osećanje, čitav niz osećanja, u njemu. Ringišpil je bio još
sablasniji od zaustavljenog točka. Uostalom, ringišpili su ga oduvek
plašili, zar ne? Obojeni patuljasti konji, zaleđeni u trku, iskeženih
zuba i probodeni čeličnom šipkom - najobičniji sadistički kič.

Odlazi odavde, rekao je sebi. Ostavila te devojka, i zbog toga si
sav nikakav.

A što se tiče ringišpila...
Naglo spuštanje mentalne olovne pregrade okončalo je raspravu o
ringišpilima. Sa osećanjem da ga neko gura iznutra, Džek je
zakoračio na daske doka i počeo da se probija kroz gomilu. Bio je
napola svestan da postupa neprofesionalnije nego ikada u karijeri.
Kada se progurao u prvi red, provukao se ispod trake i pokazao
značku golobradom policajcu koji je pokušao da ga vrati. Negde u
blizini neko je zasvirao bluz koji je Džek gotovo mogao da prepozna;
naslov je isplivao na površinu njegovog uma i odmah ponovo
zaronio izvan domašaja. Mlađani policajac ga je zbunjeno pogledao i
otišao da se posavetuje sa jednim od detektiva koji su stajali iznad
duguljastog obličja koje Džek u tom trenutku nije želeo pobliže da
pogleda. Muzika ga je nervirala. Veoma ga je nervirala. U stvari,

terala ga je da iskoči iz kože. Ta nervoza bila je potpuno nesrazmerna
uzroku, ali koji to idiot smatra da isleđivanje ubistva traži muzičku
podlogu?

Obojeni konjić se propinjao, zaleđen u jarkoj svetlosti.
Džeku se stegao želudac, a duboko u grudima nešto žestoko i
napadno, nešto što se nipošto nije smelo imenovati protegnulo se i
raširilo ruke. Ili krila. To zastrašujuće nešto želelo je da se oslobodi i
pokaže. Džek se na trenutak uplašio da će morati da povrati. Prolazak
ovog osećaja pružio mu je trenutak nelagodne jasnoće.
Dobrovoljno, bez nužde, ušetao je u ludilo, i sada je bio lud. Nije
mogao drugačije da objasni ono što se dogodilo. A prema njemu je
marširao, sa izrazom lica koji je zgodno kombinovao nevericu i
srdžbu, detektiv Anđelo Leone, pre ekspresnog prelaska u Santa
Moniku Džekov kolega poznat po nezasitim apetitima, sklonosti ka
nasilju i podmitljivosti, preziru prema civilima bez obzira na boju
kože, veru ili položaj u društvu, ali, pošteno je reći, i neustrašivosti i
bezrezervnoj odanosti svim policajcima koji su prihvatili sistem i
radili iste stvari kao i on, tojest sve sa čim su mogli da se provuku.
Leoneova podsmešljivost prema Džeku Sojeru, koji nije hteo da se
uklopi u sistem, bila je ravno njegovoj zavisti zbog uspeha mlađeg
kolege. Za nekoliko sekundi ovaj brutalni neandertalac uneće mu se
u lice. A on se, umesto da smisli kako da objasni svoje prisustvo
neandertalcu, bavio pojedinostima sopstvenog silaženja s uma. Nije
imao izgovor za sebe. Bilo je nemoguće pronaći ga. Unutrašnja
potreba koja ga je gurnula u taj položaj i dalje je bila glasna u njenu,
ali Džek nije mogao da razgovara o unutrašnjim potrebama sa
Anđelom Leoneom. Niti je mogao da svojem kapetanu ponudi
razumno objašnjenje ako Leone podnese pritužbu.
Ovaj, znaš, bilo je to kao da neko drugi vuče konce umesto mene,
kao da neko drugi sedi za volanom...
Prve reči sa Leoneovih mesnatih usana spasile su ga propasti.
-Samo mi nemoj reći da si ovde sa razlogom, govance
ambiciozno.
Piratska karijera kakva je bila Leoneova neizbežno je izlagala
pirata opasnosti službene istrage. Strateški preskok u susednu službu
bio je nedovoljna zaštita od potajnih arheoloških iskopavanja koje su

policijski zvaničnici vršili po dokumentaciji i karijerama kada bi ih
štampa priterala uz zid. Svakih deset ili dvadeset godina
poštenjačine, tužibabe, slabići, cinkaroši, nadrkani civili i policajci
preglupi da se uklope u provereni stari sistem nabili bi petardu u
kolektivno medijsko prkno i potpalili krvopijsku orgiju. Leoneova
urođena, krivicom inspirisana paranoja smesta mu je došapnula da
mladi as losanđeleskog Odseka za ubistva možda želi da ulepša svoj
dosje.

Kao što je Džek znao da će se dogoditi, njegova tvrdnja da ga je
nešto privuklo tom mestu kao vatrogasno kljuse požaru samo je
pojačala Leoneove sumnje.

-U redu, slučajno si ušetao u moju istragu. Lepo. Sad slušaj. Ako
u sledećih šest meseci, tačnije ikada, slučajno čujem tvoje ime u bilo
kakvom kontekstu koji mi se ne dopadne, ostatak života ima da pišaš
kroz cevčicu. A sad odjebi odavde i pusti me da radim svoj posao.

-Već me nema, Anđelo.
Leoneov partner zaputio se prema njima preko jarko osvetljenog
doka, ali je Leone iskrivio lice i domahnuo mu da ne prilazi. Bez
namere da to učini, ne razmišljajući o tome, Džek je dopustio da mu
pogled odluta pored detektiva, do leša ispred ringišpila. Kudikamo
silovitije nego prvi put, krvožedno stvorenje u njegovim grudima se
protegnulo, razmotalo i raširilo krila, ruke, šape, šta god da su bile, i
strahovitim uzletom pokušalo da se otrgne sa poveza.
Ta krila, ruke, šape kidale su Džekova pluća. Jezive kandže su mu
parale stomak.
Postoji jedna stvar koju detektiv odseka za ubistva, naročito
poručnik, nikada ne sme sebi da dozvoli, a to je ova: suočen sa
lešom, nipošto ne sme da povrati. Džek se upinjao da ostane na
bezbednoj strani Zabranjenog. U grlu ga je zapekla žuč, i morao je da
sklopi oči. Preko kapaka mu se širilo sazvežđe blistavih tačaka.
Ljigavo i gnusno, stvorenje se otimalo u vezama.
Svetlost se odbijala od ćelave glave crnca koji je ležao mrtav
pored vrteške...
A, nećeš. Bogami nećeš. Kucaj koliko hoćeš, ali nećeš ući.
Krila, ruke, šape su se povukle; stvorenje se skupilo u usnulu
tačku. Pošto je uspeo da izbegne Zabranjenu Stvar, Džek je osetio da

ponovo može da otvori oči. Nije imao predstavu koliko je vremena
prošlo. Nabrano čelo, mutne oči i mesožderska usta Anđela Leonea
nagnuli su se prema njemu do razdaljine od šest palaca i zauzeli čitav
vidik.

-Šta radimo sada? Promišljamo situaciju?
-Voleo bih da onaj idiot vrati gitaru u kutiju.
Bio je to jedan od najneobičnijih preokreta te večeri.
-Gitaru? Ne čujem nikakvu gitaru.
Džek je tada shvatio da je ni sam ne čuje.

***
Zar ne bi svaka razumna osoba pokušala da izbaci takav doživljaj iz
misli? Da pusti da to đubre odnese voda? S tim ništa nije moglo da se
uradi, ničemu nije koristilo, pa što bi ga čuvao? Nije bilo povezano
ni sa čim drugim, i nikuda nije vodilo. Bilo je doslovno besmisleno,
jer nije ništa proizvodilo. Pošto ga je ostavila devojka, Džek je na
kratko izgubio dodir sa stvarnošću, i u trenutnoj neuračunljivosti
zalutao na mesto zločina u tuđoj nadležnosti. Ništa više od neprijatne
greške.

Pedeset šest dana i jedanaest sati kasnije, dečko koji obećava je
bez reči ušao u kapetanovu kancelariju, spustio značku i pištolj na sto
i objavio, na kapetanovo zaprepašćenje, da smesta napušta posao.
Pošto nije znao ništa o sukobu sa detektivom Leoneom na dokovima
Santa Monike, kapetan nije pitao da li su izvesni zaustavljeni
ringišpil i leš crnca ikako uticali na njegovu odluku; da jeste, Džek bi
mu rekao da je to besmislica.

***
Ne idi tamo, savetuje sebe, i pravi izuzetan napor da tako i bude.
Doživljava samo nekoliko nevoljnih blesaka, stroboskopskih
snimaka uzdignute glave drvenog ponija, netrpeljive gubice Anđela
Leonea i još jedne stvari, one koja je u svakom smislu zauzimala
središte scene, one kojoj nipošto ne treba biti svedok... čim mu se
jave takve slikovne munje, tera ih od sebe. Proces ima gotovo
magičan karakter. Bavi se magijom, dobrom magijom. Savršeno je
proterivanje ovih slika predstavlja čin samoodbrane, i ako motivi iza
ove potrebe za zaštitnom magijom možda jesu nejasni, sama potreba

je dovoljan motiv. Ako hoćeš da napraviš kajganu, moraš da razbiješ
jaja, da citiramo onog neospornog znalca, Vojvodu Vejna.

Džeku Sojeru nisu na umu samo besmislice koje mu nabacuje
onaj glas iz sna koji je izgovorio reč 'policajac' detinjim jezikom.
Voleo bi kada i ove druge stvari mogao da otera pomoću magije, ali
se prokletinje ne daju; zuje mu oko glave kao roj osa.

Sve u svemu, našem Džeku bi moglo da bude i bolje. Besciljno
stoji i zuri u jaja, koja mu više ne izgledaju baš kako treba, iako ne
zna zašto. Jaja se opiru tumačenju. Ali jaja su najmanji problem. Na
ivici njegovog vidokruga, naslov preko prve strane La Riviere
Herald-a kao da se diže sa stranice i lebdi prema njemu. RIBAR I
DALJE NA SLOBODI U... Ne, to je dovoljno: okreće se od strašne
svesti da je do cele te stvari sa Ribarem došlo njegovom krivicom.
Kako bi bilo U STEJTEN AJLENDU ILI BRUKLINU, gde je pravi
Albert Fiš, ono sjebano kopile, pronašao dve od svojih žrtava?

Muka mu je od svega toga. Dvoje mrtve dece, mala Freneova
nestala i verovatno takođe mrtva, delovi tea pojedeni, bezumnik koji
imitira Alberta Fiša... Dejl ga je namerno zatrpavao informacijama.
Pojedinosti mu prodiru u sistem kao zagađivači. Što više saznaje - a
za čoveka koji je samo želeo nekako da izađe iz kruga, Džek je
saznao i previše - to mu veća količina otrova struji krvotokom,
izobličujući mu percepciju. Došao je u Norvešku Dolinu bežeći od
sveta koji je odjednom postao nepouzdan i rastegljiv, kao da se
rastapa pod termalnim pritiskom. Tokom poslednjeg meseca koji je
proveo u Los Anđelesu, termalni pritisak postao je nepodnošljiv. Sa
zamračenih prozora i iz procepa između zgrada virile su groteskne
mogućnosti, preteći da zadobiju oblik. U slobodno vreme je osećaj
da mu prljava voda od sudova zagušuje pluća terala ga je da hvata
vazduh i bori se sa mučninom, i zbog toga je radio bez odmora, i u
međuvremenu rešio više slučajeva nego ikada pre. (Njegova
djagnoza bila je da posao počinje da mu dolazi glave, ali teško
možemo da zamerimo njegovom kapetanu zbog prepasti sa kojom je
prihvatio ostavku svojeg mladog asa.)

Prebegao je u ovaj zabačeni kutak zemlje, ovo sklonište, utočište
na rubu žute poljane, udaljeno od sveta pretnji i bezumlja, udaljeno
skoro dvadeset milja od Frenč Lendinga, pa čak prilično udaljeno i

od druma kroz Norvešku Dolinu. Ovi slojevi povučenosti nisu,
međutim, obavili posao. Ono čemu je pokušavao da umakne ponovo
besni oko njega, usred samog utočišta. Ako se prepusti toj opsesivnoj
uobrazilji, moraće da zaključi da je ono od čega je bežao poslednje
tri godine provelo njuškajući za njim, i da je najzad uspelo da ga
pronađe.

U Kaliforniji se iscrpljivao boreći se protiv sebe; sada valja držati
nedaće zapadnog Viskonsina dalje od sebe. Ponekad, kasno noću,
budi ga jeka onog piskavog, zatrovanog glasa koji plače Ne više
kopicajac, ne više, preblizu, preblizu. Džek Sojer odbija da razmišlja
o tome šta je preblizu; sam taj odjek dokaz je da mora da izbegava
dalju kontaminaciju.

Svestan je da je to loša vest za Dejla, i žali zbog dvostruke
nesposobnosti, da se uključi u istragu i da prijatelju objasni zašto ga
odbija. A Dejlu je dupe u procepu, u to nema sumnje. On je dobar šef
policije, više nego dovoljno dobar za Frenč Lending, ali je pogrešno
procenio politiku i dozvolio federalcima da mu smeste. Sa naizgled
potpunim uvažavanjem lokalne vlasti, savezni detektivi Braun i Blek
su savili kičmu, stali u stranu i dopustili da Dejlu Gilbertsonu, koji je
verovao da mu čine uslugu, da sebi navuče omču na vrat. Na svoju
nesreću, Dejl je upravo shvatio da stoji na vratancima koja svakog
časa mogu da se otvore pod njim, sa crnom vrećom na glavi. Ako
Ribar ubije još jedno dete... Pa, Džek Sojer šalje svoje najiskrenije
sažaljenje. I izvinjenje što trenutno nije u prilici da napravi čudo.
Trenutno su mu na pameti preča stvari.

Crveno perje, na primer. Sićušno. Džek intenzivno razmišlja o
crvenim percima, uprkos naporima da ih odagna pomoću magije, još
od onog trenutka mesec dana pre nego što su počela ubistva. Onog
jutra kada je izašao iz spavaće sobe i počeo da priprema doručak,
jedno jedino crveno pero, perce manje od bebinog prsta, dolebdelo
je, činilo se, sa kose tavanice na vrhu stepeništa. Za njim su
dolebdela još dva ili tri. Učinilo mu se da je ovalna površina gipsa
širine dva palca zatreptala i otvorila se kao oko, i da je to oko
izbacilo gust i debeo stub perja kao da je izduvano kroz slamku.
Eksplozija perja, uragan perja pogodio mu je grudi, podignute ruke,
glavu.

Ali to...
To se nikada nije dogodilo.
Dogodilo se nešto drugo, i trebalo mu je minut ili dva da shvati
šta. Neki neuron u mozgu imao je nepravilno pražnjenje. Mentalni
receptor posrkao je pogrešnu hemikaliju, ili previše prave hemikalije.
Prekidači koji su svake noći aktivirali prenosnike slika odgovorili su
na lažni signal i proizveli san u budnom stanju. Taj san je ličio na
halucinaciju, ali halucinacije imaju alkoholičari natopljenog mozga,
korisnici droga i ludaci, naročito paranoidni šizofreničari, sa kojima
je Džek više puta imao posla dok je radio kao kopicajac. Džek se nije
uklapao ni u jednu od ovih kategorija, uključujući i poslednju. Znao
je da nije paranoidni šizofreničar, niti ikakva druga vrsta ludaka. Ako
mislite da je Džek Sojer lud, vi ste. Imao je potpunu, bar devedeset
devet odsto potpunu veru u zdravljeg svoga razuma.
Pošto nema priviđenja, perje mora da ga je zasulo u budnom snu.
Jedino drugo objašnjenje odnosi se na stvarnost, a to perje nije ni u
kakvoj vezi sa stvarnošću. Kakav bi ovo bio svet kada bi bilo
moguće da nam se dogode takve stvari?
Džordž Redban odjednom zaurla: "Boli me što moram ovo da
kažem, stvarno me boli, jer ja volim naše mile Pivare, znate da ih
volim, ali dođe trenutak kada ljubav mora da stegne zube i suoči se
sa bolnom realnošću - uzmimo, na primer, jadno stanje naše linije
bacača. Bade Selig, o BA-A-ADE, ovde Hjuston, javi se. Da li bi,
molimo te, mog'o odma' da se vratiš na Zemlju? I slepac bi imao više
pogodaka od te bande SLABIĆA, GUBITNIKA I
PRAZNOGLAVACA!"
Dobri stari Henri. Henri je tako dobro skinuo Džordža Redbana da
ste mogli da mu vidite mrlje od znoja ispod pazuha. Ali najbolji od
Henrijevih izuma - po Džekovom mišljenju - bilo je otelovljenje
onog hipijevski opuštenog, autoritativnog Henrija Šejka ('Šejk, šik
šeik od Arabije'), koji je, kada je bio u fazonu, mogao da vam kaže
kakve je čarape nosio Lester Jang onoga dana kada je snimio 'Shoe
Shine Boy' i 'Lady Be Good', i da opiše enterijere dvadesetak čuvenih
ali uglavnom odavno nepostojećih džez-klubova.
... i pre nego što počnemo da uživamo u ovoj veoma opuštajućoj,
veoma lepoj, veoma simpatico muzici koju je jedne nedelje u Vilidž

Vangardu prošaptao Trio Bila Evansa, recimo koju u pohvalu
trećem, unutaršnjem oku. Izrazimo poštovanje prema trećem oku,
oku imaginacije. Kasno je julsko popodne u Grinič Vilidžu u Nujork
Sitiju. Na Sedmoj Južnoj Aveniji, ošašavljenoj od sunca, ulazimo u
senku nadstrešnice ispred Vangarda, otvaramo bela vrata i silazimo
dugačkim i uskim stepeništem u prostranu podzemnu pećinu.
Muzičari se penju na binu. Bil Evans seda za klavir i klima glavom
publici. Skot LaFaro grli svoj bas. Pol Motijen uzima četkice. Evans
spušta glavu, nisko i polaže šake na dirke. Za nas koji imamo
privilegiju da budemo ovde, više ništa neće biti isto.

'Moje srce ludo', u izvođenju Trija Bila Evansa, izvedena uživo u
Vilidž Vangardu, dvadeset petog juna 1961. A ovo je vaš domaćin,
Henri Šejk - Šejk, šik šeik od Arabije.

Smešeći se, Džek sipa ulupana jaja u tiganj, dva puta ih meša
viljuškom i malčice smanjuje gasni plamen. Priseća se da je
zaboravio da skuva kafu. Šipak kafi. Kafa je poslednja stvar koja mu
je potrebna; ima soka od pomorandže. Pogled na toster govori mu da
je takođe propustio da prepeče hleb. Treba li mu uopšte hleb, da li je
hleb neophodan? Treba uzeti u obzir puter, blok holesterola koji čeka
da mu zakrči arterije. Omlet je već dovoljno rizičan; u stvari, ima
utisak da je razbio previše jaja. Sada ne može da se seti ni zašto je
odlučio da pravi omlet. Retko jede jaja. U stvari, kupuje ih iz osećaja
da treba popuniti ona dva niza jajastih udubljenja na vrhu vrata
frižidera. Ako ljudi ne kupuju jaja, čime će popuniti nosiljke za jaja u
frižiderima?

Podvlači lopaticu ispod ivica jaja koja su još meka ali se polako
stežu, naginje tiganj da kliznu da se ne bi zalepila, posipa omlet
šampinjonima i lukom i preklapa ga na pola. U redu. Tako. Izgleda
dobro. Pred njim se pruža lagodnih četrdeset minuta slobode. Uprkos
svemu, čini se da dosta dobro funkcioniše. Ovde očigledno nije
problem u kontroli.

Razmotan na kuhinjskom stolu, La Riviere Herald privlači
Džekov pogled. Zaboravio je na novine. Novine, međutim, nisu
zaboravile njega, i zahtevaju da im se posveti dužna pažnja. RIBAR I
DALJE NA SLOBODI U, i tako dalje. Bilo bi zgodno U
POLARNOM KRUGU, ali nije tako, prilazi stolu i vidi da Ribar

tvrdoglavo istraje u tome da bude lokalni problem. Ispod naslova
iskače ime Vendela Grina i upada mu kao trunka u oko. Vendel Grin
je sveprisutna, neizbežna napast, neizlečivi svrab. Pročitavši prva dva
pasusa Grinovog članka, Džek zastenje i pokriva šakom oči.

Slep sam, postavite me za sudiju!
Vendel Grin poseduje samouverenost lokalnog sportskog velikana
koji nikada nije napustio rodno mesto. Visok, širokih ramena, sa
gustim prekrivačem riđasto-plave kose i senatorskim strukom, Grin
se šepuri po barovima, sudnicama, javnim arenama La Riviera i
okolnim zajednicama, rasipajući umišljeni šarm. Vendel Grin je
reporter koji ume da se ponaša kao reporter, staromodni novinar-
urednik, živa legenda Herald-a.
Prilikom njihovog prvog susreta, živa legenda je na Džeka
ostavila utisak trećerazrednog foliranta, i od tada nije imao razloga
da promeni mišljenje. Ne veruje Vendelu Grinu. Po Džekovom
mišljenju, reporterova besprekorna fasada skriva neograničene
mogućnosti obmane. Grin je naduvenko koji neprestano pozira ispred
ogledala, ali lukav naduvenko, od onih tipova koji bi učinili sve da
postignu cilj.
Posle hapšenja Tornberga Kinderlinga, Grin je zatražio od Džeka
razgovor za novine. Džek ga je odbio, a odbio je i tri poziva posle
preseljenja u Norvešku Dolinu. Ova odbijanja nisu obeshrabrila
reportera da upriličava povremene 'slučajne' susrete.
Dan posle otkrića tela Ejmi Sen Pjer, Džek je bio izašao iz radnje
za hemijsko čišćenje u ulici Čejs noseći kutiju sveže opranih košulja
ispod ruke i pošao prema kolima kada je osetio kako ga neko
prihvata za lakat. Osvrnuo se i opazio, razvučenu u razdragan kez,
srdačnu javnu masku Vendela Grina.
-Hej, hej, pa to je Holi-. Mangupska grimasa. -Htedoh da kažem,
poručnik Sojer. Hej, baš mi je milo što naleteh na vas. Ovde perete
košulje? Valja li štogod?
-Ako im oprostimo to što gube dugmad.
-Ha, ta vam je dobra. Veseljak ste, poručniče. Dopustite da vam
preporučim. 'Pouzdano', u Trećoj ulicu u La Rivieru. Posluju u
skladu sa imenom. Sve čitavo i neoštećeno. Ako 'oćete da vam operu

veš kako treba, idite samo kod Kineza. Zove se Sem Li, pa proverite,
poručniče.

-Nisam više poručnik, Vendele. Zovite me Džek, ili gospodin
Sojer. Ili Holivud, ako baš hoćete. A sad...

Pošao je prema kolima, a Vendel Grin ukorak sa njim.
-Ima li izgleda da uskoro prozborimo koju, poručniče? Oprostite,
Džek? Šef Gilbertson vam je blizak prijatelj, znam, a slučaj je
tragičan, tako mlada devojčica, pa još i unakažena, stvarno strašno,
pa rekoh da nam date svoje stručno mišljenje, utiske, kako vi vidite
celu stvar?
-Zanima vas kako ja vidim stvar?
-Šta god ste voljni da kažete, druže.
Čista, nepromišljena pakost navela je Džeka da obgrli Grina oko
ramena i kaže:
-E, pa, Vendele, druže, trebalo bi da potražite podatke o momku
po imenu Albert Fiš. Radi se dvadesetim godinama veka.
-Fič?
-F-i-š. Poreklom iz stare njujorške protestantske porodice.
Čudesan slučaj. Pozabavite se malo sa tim.
Do tog trenutka Džek jedva da je bio svestan da je zapamtio
zverstva koja je počinio bizarni gospodin Albert Fiš. Potonji mesari -
Ted Bandi, Džon Vejn Gejsi i Džefri Damer - pomračili su slavu
Alberta Fiša, a da se i ne pominju egzotični primeri kao Edmund
Emil Kemper Treći koji je, pošto je ubio osmoro ljudi, odsekao glavu
rođenoj majci, postavio je na kamin i upotrebio kao metu za pikado.
(Kao objašnjenje, Edmund Treći je naveo sledeće: 'To mi se nekako
učinilo prikladno.') Pa ipak je baš ime Alberta Fiša, već
zaboravljenog epizodiste, isplivalo na površinu Džekovog uma, i
završilo u prijemčivom uhu Vendela Grina.
Šta ga je spopalo da to učini? Pa, to i jeste pravo pitanje, zar ne?
Hej, a omlet? Džek brže-bolje uzima tanjir iz kredenca, pribor iz
fioke, priskače štednjaku, isključuje gorionik i preručuje masu iz
tiganja na tanjir. Seda za sto, otvara Herald na petoj strani, gde čita o
tome kako je Mili Kabi propustila da osvoji treće mesto na velikom
državnom takmičenju u spelovanju samo zato što je zamenila a sa i u

reči opopanaks, stvar o kakvima bi lokalne novine trebalo da pišu. I
kako uopšte očekivati od deteta da pravilno speluje opopanaks?

Džek uzima dva ili tri zalogaja omleta pre nego što ga čudan ukus
u ustima konačno odvraća od čudovišne nepravde prema Mili Kabi.
Ukus podseća na napola spaljeno đubre. Pljuje hranu na tanjir i vidi
gomilu sive tvari i sirovog, polusažvakanog povrća. Nepojedeni deo
doručka više mu ne izgleda privlačno. Nije pripremio omlet -
upropastio ga je.

Obara glavu i stenje. Telom mu putuje nasumičan drhtaj nalik na
prekinuti provodnički kabl koji varniči i prži mu grlo, pluća,
odjednom uzdrhtale organe. Opopanaks, razmišlja. Raspadam se.
Baš ovde i sada. Zaboravi da sam to rekao. Krvoločni opopanaks
zgrabio me je u kandže i trese me zastrašujućim opopanaksom
svojim opopanaksičnih udova sa namerom da me baci u virovitu
reku Opopanaks gde ću sresti svog opopanaksa.

"Šta se to događa sa mnom?" kaže glas. Plaši ga plačni zvuk
sopstvenog glasa.

Opopanaksične suze peku njegove opopanaksične oči i stenje iz
dubine opopanaksa, istresa splačine u đubre, ispira tanjir i odlučuje
da je krajnje vreme da se ovde uvede malo prokletog reda. I nemoj tu
da mi opopanaksuješ nikakve opopanakse. Svako greši. Džek gleda u
vrata frižidera, pokušavajući da se seti ima li unutra još koje jaje.
Naravno: ima jaja kol'ko 'oćeš, devet ili deset komada, popunio je
gotovo čitav red jajastih udubljenja u gornjem delu vrata. Nije imao
kad sva da potroši; toliko izgubljen još nije.

Džek sklapa prste oko ručice na vratima frižidera. Potpuno
nepozvana, javlja mu se slika svetlosti koja se odbija od crnčeve
ćelave glave.

Ne ti.
Osoba kojoj se obraća nije prisutna; osoba kojoj se obraća teško
da je uopšte osoba.
Ne, ne, ne ti.
Pod pritiskom njegovih prstiju, vrata se otvaraju; sijalica u
frižideru osvetljava pune pregrade. Džek Sojer proverava nosiljke za
jaja. Reklo bi se da su prazne. Pobliži pogled otkriva, ipak, na dnu
oblog udubljenja na kraju prvog reda, prisustvo malog, jajastog

predmeta blede i delikatne nijanse plave boje: to je nostalgična,
nežno plava boja, vrlo verovatno poluzapamćena plava boja letnjeg
neba kakvo je u rano popodne video dečačić koji je ležao na leđima
na travnjaku od četvrt jutra iza lepe porodične kuće na Roksberi
Drajvu, na Beverli Hilsu u Kaliforniji. Ko god da je vlasnik ovog
stambenog zdanja, dečko, možeš slobodno da se kladiš u jednu stvar:
taj sigurno radi kao zabavljač.

Džek zna ime ove nijanse plave boje zahvaljujući produženom
razmatranju uzoraka boje u društvu Kler Ivenrud, lekarke, onkologa
divne, ali u njegovom životu kratkovečne pojave, u vreme kada su
planirali da okreče bungalov na Holivud Hilsu koji su tada delili.
Kler, doktorka Ivenrud, izdvojila je ovu boju za spavaću sobu, a on,
koji se tek bio vratio sa bogznakako važnog, selektivnog VIKAP
kursa u Kvantiku, Virdžinija, i tek bio unapređen u poručnika,
odbacio je kao, hm, pa, možda malo prehladnu.

Džek, jesi li ikada video pravo crvendaćevo jaje? zanimalo je
doktorku Ivenrud. Imaš li predstavu koliko su lepa? Sive oči
doktorke Ivenrud raširile su se dok je stezala svoj mentalni skalpel.

Džek zavlači dva prsta u ležište za jaje i diže iz njega mali, jajasti
predmet boje crvendaćevog jajeta. Gle', pa to jeste crvendaćevo jaje.
'Pravo', kako bi to rekla doktor Kler Ivenrud, crvendaćevo jaje, izašlo
iz tela pravog crvendaća. Spušta jaje na dlan leve ruke. Leži tu, taj
bledo plavi ovalni predmet veličine lešnika. Čini mu se da ga je
napustila sposobnost da razmišlja. Šta je to, dođavola, uradio, kupio
crvendaćevo jaje? A, izvin'te, neće da može, ova veza nema
budućnost, ovaj opopanaks je skroz pogrešan, Rojeva Radnja ne
prodaje crvendaćeva jaja, a ja odoh odavde.

Polako, ukočeno, nezgrapno kao zombi, Džek prelazi kuhinju i
stiže do sudopere. Pruža levu ruku iznad ždrela sudopere i ispušta
crvendaćevo jaje. Ono odlazi pravo, nepovratno, u čeljusti uređaja za
sitnjenje smeća. Desna ruka uključuje mašinu, sa uobičajenim
bučnim rezultatom. Naprava reži, melje, urla, čudovište uživa u
užinici. Grrr. Onaj provodnik u njemu se trza, bacajući varnice, ali se
on zombifikovao i jedva da primećuje unutrašnje elektroškove. Sve u
svemu i s obzirom na sve, ono što Džek Sojer oseća da bi u ovom
trenutku najviše želeo da uradi...

Kada crven, crven...
Iz nekog razloga, dugo, ali stvarno dugo nije zvao majku. Ne
može da se seti zašto, ali je krajnje vreme da to uradi. I nemoj da mi
crvendaćiš nikakve crvendaće. Glas Lili Kavano Sojer, kraljice
filmova 'B' produkcije, nekada njegova jedina družbenica u zanosom
ispunjenoj, transcendentnoj, nestvarno zaboravljenoj sobi hotela u
Nju Hemširu, upravo je glas koji je Džeku u ovom trenutku najviše
potreban da čuje. Lili Kavano je jedina osoba na svetu kojoj može da
se požali na apsurdnu zbrku u kojoj se nalazi. Uprkos nejasnoj i
nimalo dobrodošloj svesti o tome da zalazi izvan granica razuma i na
taj način još više dovodi u pitanje svoju neizvesnu uračunljivost,
pomera se duž kuhinjskog pulta, uzima mobilni telefon i ukucava
broj lepe porodične kuće na Roksberi Drajvu, na Beverli Hilsu u
Kaliforniji.
Telefon u njegovoj staroj kući zvoni pet, šest, sedam puta. Onda
neko diže slušalicu i ljutit, od sna izobličen i pomalo pijan muški glas
kaže: "Kimberli... o čemu god da se radi... tebe radi... nadam se da je
nešto stvarno važno."
Džek pritiska END i zatvara poklopac telefona. O Bože o đavole o
prokletstvo. Na Beverli Hilsu, u Vestvudu, Henkok Parku ili gde god
se već taj broj sada nalazi, tek što je prošlo pet ujutru. Zaboravio je
da mu je majka umrla. O prokletstvo o đavole o Bože, šta kažete na
to?
Bol, koji se oštrio negde u podzemlju, uzdiže se još jednom da ga
probode kao prvi put, krk, posred srca. U isto vreme, pomisao da je
makar i samo na sekundu mogao da zaboravi da mu je majka mrtva
dolazi mu, Bog zna zbog čega, beskrajno i neodoljivo smešna. Može
li se biti apsurdniji od toga? Komična palica zviznula ga je u potiljak
i, ne znajući da li će briznuti u plač ili prsnuti u smeh, Džek oseća
kako ga preplavljuje kratak talas vrtoglavice i svom težinom se
naslanja na kuhinjski pult.
Prevrtljivi ćuran, seća se da je govorila njegova majka. Lili je tim
rečima opisala upravo preminulog partnera svojeg pokojnog muža
pošto su njene sumnjičave knjigovođe otkrile da je partner, Morgan
Slout, skretao u svoj džep tri četvrtine prihoda od zapanjujuće
razvijene trgovine nekretninama kojima se između ostalog bavila

firma Sojer i Morgan. Svake godine od pogibije Fila Sojera u
navodnoj nesreći u lovu, Slout je krao milione dolara, mnogo miliona
dolara, od porodice svojeg pokojnog partnera. Lili je preusmerila
protok novca tamo gde treba i prodala polovinu kompanije novim
partnerima, usput se izborivši za neiscrpnu finansijsku bonancu za
svojeg sina, da se i ne pominje godišnja bonanca koja proizvodi
kamatu koju Džekovi privatni fondovi dele u plemenite svrhe. Lili je
Slouta nazvala i mnogo živopisnijim izrazima od prevrtljivog
ćurana, ali taj izraz njen glas izgovara u njegovom unutrašnjem uhu.

Verovatno je još tamo u maju, pokušava Džek da se uteši, u
rasejanoj šetnji livadom naišao na crvendaćevo jaje i stavio ga u
frižider da ga sačuva. Na sigurno. Zato, između ostalog, što je bilo te
delikatne nijanse plave boje, ili kako bi to rekla doktorka Ivenrud,
divne plave boje. I potom ga je toliko dugo čuvao na sigurnom da je
zaboravio na njega. Što je razlog zbog koga je, sa olakšanjem
zaključuje, budan sanjao onu eksploziju crvenog perja!

Za sve postoji razlog, ma koliko bio skriven; opustiš li se dovoljno
da prestaneš da budeš prevrtljivi ćuran, razlog će možda prestati da
se krije.

Džek se naginje iznad sudopere i zarad unutrašnjeg i spoljašnjeg
osveženja, zaranja lice u hladnu vodu zahvaćenu između dlanova.
Pročišćavajući šok na trenutak spira upropašćeni doručak, apsurdni
telefonski poziv i korozivne vizije. Vreme je da natakne klizaljke i
vozi dalje. Za dvadeset pet minuta, Džekov najbolji i jedini poverljivi
prijatelj će se pojaviti, sa aurom kružne percepcije, na ulaznim
vratima zgrade KDCU-AM i pošto prinese plamen zlatnog upaljača
vrhu cigarete, kliznuti niz pločnik prema Peninsula Drajvu. Ako ga
kružna percepcija upozori da ga pikap Džeka Sojera čeka na ulici,
Henri Lejden će nepogrešivo pronaći ručku na vratima i popeti se u
kabinu. Ova demonstracija slepačke elegancije suviše je
opčinjavajuća da bi je propustio.

***
I ne propušta je, jer se uprkos jutarnjim poteškoćama, koje iz
uravnotežene, zrele perspektive, zauzete posle putovanja kroz prelepi
krajolik, izgledaju beznačajne, Džekov pikap zaustavlja uz pločnik
Peninsula Drajva ispred zgrade KDCU-AM u 7:55, dobrih pet

minuta pre nego što će njegov prijatelj išetati na sunce. Henri će mu
prijati: već to što će videti Henrija biće kao doza melema za dušu.
Džek svakako nije prvi muškarac (ili žena) u istoriji sveta koji (koja)
je na trenutak izgubio (izgubila) dodir sa stvarnošću usled stresa i
nekako smetnuo (smetnula) s uma da mu (joj) je majka napustila
staro smrtno bivstvovanje i otputovala u više sfere. Smrtnici pod
stresom prirodno se okreću majkama tražeći utehu i smirenje. Taj
poriv ugrađen je u našu DNK. Kada sasluša priču, Henri će se
zakikotati i posavetovati ga da pritegne periku.

S druge strane, zašto mutiti Henrijevo nebo tako blesavom
pričom? Isto važi za crvendaćevo jaje, utoliko pre što Džek nije
pominjao Henriju svoj budni san o erupciji perja, i što mu se ne mili
da se upušta u zaludno čeprkanje po onome što je bilo. Živi u
sadašnjosti; pusti prošlost da se opusti u grobu; glavu gore i pazi da
ne staješ u blatnjave bare. Ne obraćaj se prijateljima radi terapije.

Uključuje radio i pritiska dugme sa zapamćenom frekvencijom
KWLA-FM, stanice VU-La Rivier, sedišta Viskonsinskog Pacova i
Henrija Šik Šeika Šejka. Ono što se prosipa, svetlucajući iz skrivenih
zvučnika u kabini ježi mu kožu na rukama: Glen Guld, sa otvorenim
duhovnim okom, prašti kroz nešto, ne može da se seti šta, od Baha.
Ali jeste Guld, i jeste Bah. Jedna od Partita, možda.

Sa kutijom za CD u ruci, Henri Lejden izlazi na jedna od dvoje
vrata na bočnom zidu stanice, zaranja u sunčevu svetlost i bez
oklevanja počinje da klizi po popločanom pločniku, stajući gumenim
đonovima smeđih antilopskih mokasina u sredinu svake sledeće
ploče.

A Henri... Henrija je milina videti.
Danas, primećuje Džek, Henri je odeven u jedan od kompleta
kakve nose veleposednici malezijskih tikovih šuma, lepu košulju bez
okovratnika, sjajne naramenice i naborani antikni slamnati šešir. Da
Džek nije bio sa tolikom dobrodošlicom primljen u Henrijev život,
ne bi znao da sposobnost njegovog prijatelja da se besprekorni oblači
zavisi od pomno razrađenog rasporeda u njegovoj ogromnoj
garderobi koji je odavno uspostavila Roda Gilbertson Lejden,
Henrijeva pokojna supruga: Roda je poređala svaki muževljev deo
odeće po godišnjem dobu, stilu i boji. Komad po komad, Henri je

zapamtio čitav sistem. Iako je slep od rođenja, i zato nesposoban da
odredi koje se boje slažu a koje ne, Henri nikada ne greši.

Henri vadi iz džepa košulje zlatni upaljač i žutu kutiju 'ameriken
spiritsa', pali cigaretu, izbacuje oblak osvetljen suncem u boju mleka
i nastavlja svoj sigurni hod niz pločnik.

Ružičasta, unazad zakošena slova grafita TROJ VOLI MERIEN!
JESTE, BRATE! isprskana preko znaka na goloj ledini sugerišu 1)
da Troj provodi dosta vremena slušajući KDCU-AM, i 2) da mu
Merien uzvraća ljubav. Dobro za Troja, dobro za Merien. Džek
pozdravlja objavu ljubavi, svejedno što je ispisana ružičastim lakom
za kola, i želi zaljubljenima sreću i blagonaklonu sudbinu. Pada mu
na pamet da bi u ovom trenutku njegovog sopstvenog života, ako
može da kaže da nekoga voli, taj neko bio Henri Lejden. Ne na isti
način kao što Troj voli Merien, ili obrnuto, ali ga svakako voli, čega
nikada nije bio toliko svestan kao u ovom trenutku.

Henri prelazi poslednjih nekoliko ploča i približava se ivičnjaku.
Jedan korak ga dovodi do vrata pikapa; ruka mu se spušta na
uvučenu metalnu ručicu; otvara vrata, penje se i seda u kabinu. Glava
mu se naginje da desno uvo oslušne muziku. Tamna stakla njegovih
pilotskih naočara odbijaju svetlost.

"Kako ti to uspeva?" pita Džek. "Ovaj put je pomogla muzika, ali
znam da ti za ovo ne treba muzika."

"Uspeva mi zato što sam totalno, totalno strava", kaže Henri. "Taj
divni izraz naučio sam od našeg naduvanog stažiste, Morisa Rozena,
koji ga je ljubazno upotrebio za moju malenkost. Henri veruje da
sam Bog, ali izgleda da je na pravom tragu, pošto je provalio da su
Džordž Redban i Viskonsinski Pacov jedna te ista osoba. Nadam se
da će klinja da ćuti o tome."

"I ja se nadam", kaže Džek, "ali ti ne dam da promeniš temu.
Kako uvek iz prve otvoriš vrata? Kako pronađeš ručku bez pipanja?"

Henri uzdiše. "Ručka mi kaže gde je. To je bar očigledno. Treba
samo da je čujem."

"Ručka na vratima proizvodi zvuk?"
"Ne kao tvoj visoko-tehnološki radio, ili Goldbergove varijacije.
Više kao vibracije. Zvučanje zvuka. Zvuk unutar zvuka. Zar Denijel
Berenbom nije sjajan klavirista? Čoveče, slušaj to - svaka nota,

različita koloratura. Dođe ti da poljubiš poklopac njegovog
'stajnveja', maco. Zamisli mišiće na njegovim rukama."

"To je Berenbom?"
"A ko bi drugi mogao da bude?" Henri polako okreće glavu prema
Džeku. Uglovi usana izvijaju mu se u podsmešljiv osmejak. "A,
vidim. Poznajući te koliko te poznajem, ti kukavni šmokljane, vidim
da si uobrazio da slušaš Glena Gulda."
"Nisam", kaže Džek.
"Daj, molim te."
"Možda sam se na minut pitao da li je to Guld, ali..."
"Nemoj, nemoj, nemoj. I ne pokušavaj. Odaje te glas. Svaka reč
ima taj mali, cmizdrav prizvuk. To je tako patetično. Hoćemo li da se
vraćamo u Norvešku Dolinu, ili ćeš da sediš tu i lažeš me? Hoću
nešto da ti kažem dok se vozimo kući."
Podiže CD. "Da ti prekratimo muke. Naduvani mi je dao ovo -
Štrokosperma izvodi staru pesmicu Sjuprimsa. Što se mene tiče,
mrzim takve stvari, ali bi mogla da bude savršena za Viskonsinskog
Pacova. Nađi pesmu broj sedam."
Klavirista više uopšte ne zvuči kao Glen Guld, a muzika kao da je
usporila na polovinu malopređašnjeg ritma. Džek prekraćuje sebi
muke i ubacuje CD u prorez ispod radija. Pritiska dugme, pa još
jedno. Iz zvučnika grune bolesno brz ritam, vrištanje ludaka
podvrgnutih neopisivim mukama. Džek se trgne unazad na sedištu,
prestravljen. "Zaboga, Henri", kažem, i poseže za dugmetom za
kontrolu jačine zvuka.
"Nemoj da si to pipn'o", kaže Henri. "Ako ti od ovog smeća ne
pođe krv iz ušiju, nije postiglo efekt."

***
'Uši', Džek zna, jesu džezerski izraz za sposobnost da čuješ šta se sve
dešava u muzici dok se razvija u vazduhu. Muzičar sa dobrim ušima
vrlo brzo memoriše pesmu i aranžmane koje od njega traže da svira,
pokupi ili već zna harmonijski takt koji podvlači temu, i prati
transformacije i substitucije na taj obrazac koje uvode ostali
muzičari. Svejedno da li tačno čita note napisane za pesmu ili ne,
muzičar sa sjajnim ušima nauči melodije i aranžmane prvi put kada
ih čuje, nepogrešivom intuicijom uhvati harmonijske začkoljice, i

odmah prepoznaje note i notne ključeve u sirenama taksija, zvoncima
liftova i mjaukanju mačaka. Takvi ljudi nastanjuju svet definisan
svojstvima pojedinačnih zvukova, a Henri Lejden je jedan od njih.
Što se Džeka tiče, Henrijeve uši su olimpijske, klasa za sebe.

Henrijeve uši bile su te koje su ovome pomogle da otkrije
Džekovu veliku tajnu, ulogu koju je njegova majka, Lili Kavano
Sojer, 'Lili Kavano', imala u njegovom životu, i on je jedina osoba
koja je zna. Ubrzo pošto ih je Dejl upoznao jednog s drugim, Džek i
Henri Lejden razvili su opušteno, neopterećeno prijateljstvo koje je
za obojicu predstavljalo iznenađenje. Obojica su bili rešenje za
usamljenost onog drugog, i provodili su dve ili tri večeri svake
nedelje večerajući zajedno, slušajući muziku i razgovarajući o svemu
što bi im iskrslo iz dobro opskrbljenih umova. Džek bi se odvezao
niz drum do Henrijeve ekscentrične kuće, ili bi pokupio Henrija i
odvezao ga do svoje. Posle šest ili sedam meseci, Džek je upitao
prijatelja da li bi mu možda prijalo da provede sat ili dva slušajući
kako čita naglas iz knjiga koje zajedno odaberu. Henri je odgovorio,
Superiška, čoveče, kakva divna ideja. Kako bi bilo da počnemo sa
nekim od onih opičenih krimi-romana? Počeli su sa Česterom
Hajmsom i Čarlsom Vajlfordom, promenili brzinu sa nizom
savremenih romana, prolebdeli kroz radove S. Dž. Perelmana i
Džejmsa Tarbera i zabasali, ohrabreni, u literarna zdanja koja su
podigli Ford Medoks Ford i Vladimir Nabokov. (Marsel Prust ih
čeka dalje na putu, znaju to, ali Prust može da sačeka; trenutno se
spremaju da se otisnu u Sivi dom.)

Jedne večeri, pošto je Džek dovršio planirani odlomak iz
Fordovog Dobrog vojnika, Henri je pročistio grlo i rekao: Dej je
rekao da si mu pomenuo da su ti roditelji radili kao zabavljači. U šou
biznisu.

-Tako je.
-Ne bih da čeprkam, ali bih te nešto pitao, ako nemaš ništa protiv.
Ako budeš želeo da odgovoriš, samo reci da ili ne.
Već uznemiren, Džej je rekao: O čemu se radi, Henri?
-Hteo bih da proverim da li sam u pravu u vezi nečega.
-U redu. Pitaj.
-Hvala ti. Jesu li tvoji roditelji bili u različitim branšama?