Stephen King&Piter Straub-Crna kuca

Nelzon sedi strpljivi stari pas mešanac, koji će sačekati da se Berta
vrati u Tavernu i privući se da pojedne napola svarene koktel-
kobasice koje plutaju u pivu. Iz lokala dopire umorni, napukli glas
Dika Kerlza, Starog Jednookog kantri muzike, koji peva o onim
hejnzvilskim šumama, gde se na svaku milju može naići na
nadgrobnu ploču.

Pas nezainteresovano reži dok prolazimo kraj njega i uvlačimo se
u predvorje Nelzona, gde moljcima pojedene glave vuka, medveda,
irvasa i drevnog, polućelavog bizona sa jednim jedinim staklenim
okom gledaju na prazne sofe, prazne stolice, lift koji ne radi još od
1940. i pustu recepciju. (Morti Fajn, recepcioner, sedi u svojem
uredu, sa nogama podignutim na prazan arhiver, čita People i čačka
nos.) Predvorje hotela Nelzone uvek miriše na reku - uvukla mu se u
pore - ali je večeras taj miris teži nego obično. To je miris koji nas
navodi da pomislimo na loše ideje, propala ulaganja, falsifikovane
čekove, načeto zdravlje, pokradeni kancelarijski materijal, neplaćenu
alimentaciju, prazna obećanja, tumore kože, nestale ambicije,
odbačene trgovačke torbe pune jeftinih tričarija, mrtve nade, mrtvu
kožu i ravne tabane. Ovo je jedno od mesta na koja ne dolazite ako
već niste i sve dok vam to ne ostane otprilike jedini izbor. Ovo je
mesto gde ljudi koji su pre dve decenije napustili porodice leže na
uskim posteljama sa čaršavima šarenim od mokraće, kašlju i puše
cigarete. Prljavi stari salon (gde je prljavi stari Huver Dalrimpl
nekada bio glavni, i svakog petka i subote uveče lupao glave) je
početkom juna zatvoren jednoglasnom odlukom gradskog veća, kada
je Dejl Gilbertson užasnuo lokalnu političku elitu pustivši im video-
snimak deo nastupa tri putujuće striptizete koje su se predstavile kao
'Trio sa analnog univerziteta' i izvele koreografiju sa krastavcima na
skučenoj pozornici (kamerman je bio iz FLPD-a: pozornik Tom
Lund, živ nam bio), ali stanari hotela i dalje moraju da odu samo do
sledećih vrata na pivo, što im nije nikakav problem. Stanovanje se u
Nelzonu plaća nedeljno. U sobi je dozvoljeno držati rešo, ali sa
dozvolom uprave i tek pošto se pregleda ispravnost kabla. U Nelzonu
možete da krepate na rate, i poslednje što ćete čuti verovatno će biti
škripanje kreveta iznad vaše glave dok neki drugi matori gubitnik
šeta kožicu.

Uzletimo stepeništem do prvog sprata, pored starog platnenog
vatrogasnog šmrka u staklenoj kutiji. Na vrhu stepenica skrenimo
levo (kod telefonske govornice sa požutelim natpisom U KVARU) i
popnimo se na sledeći sprat. Ovde na drugom spratu, miris rečne
magle meša se sa mirisom pileće supe koja se podgreva na nečijem
rešou (čiji su gajtan uredno pregledali Morti Fajn ili Džordž Smit,
dnevni recepcioner).

Miris dolazi iz broja 307. Ako se provučemo kroz ključaonicu (u
Nelzonu nikada nije bilo kartica, niti će ih ikada biti), naći ćemo se u
društvu Endrua Rejlsbeka, proćelavog, mršavog, dobroćudnog
sedamdesetogodišnjaka. Nekada je prodavao Elektroluksove
usisivače i belu tehniku za Silvaniju, ali su ti dani odavno iza njega.
Ovo su njegove zlatne godine.

Još jedan kandidat za Makstonov dom, pomislilo bi se, ali Endi
Rejlsbek poznaje to mesto, i njemu slična. Hvala, ali ne bi tamo.
Dovoljno je društven, ali ne želi da mu govore kada da ide na
spavanje, kada da ustane i kada može da gucne malo Davnih
Vremena. Ima prijatelje u domu, često ih posećuje, i bilo je prilika
kada je upao u iskričavo, ravno, grabljivo oko našeg drugara Lole.
Već je nekoliko puta pomislio da gospodin Makston izgleda kao
veselnik koji bi mirne duše pretopio leševe svojih stanara u salo ako
bi od toga mogla da se zaradi neka kinta.

Ne, što se tiče Endija Rejlsbeka, drugi sprat hotela Nelzon sasvim
odgovara. Ima svoj rešo, bocu mučenice i četiri špila 'bicikala', tako
da u noćima kada sendmen (sandman, eng. - mitološka ličnost -
prema legendi čini decu pospanom bacajući im pesak u oči) zaluta
negde usput otvara kraljevsku varijantu pasijansa.

Večeras je skuvao tri kesice 'Liptonove' supe, misleći da pozove
Irvinga Tronberija na tanjir supe i ćaskanje. A posle možda da
skoknu do Lakija na pivo. Poverava šta je sa supom, vidi da fino
krčka, udiše mirisnu paru i klima glavom. Ima i slanog keksa, dobro
će da ide uz supu. Izlazi iz sobe da se popne na sledeći sprat i kucne
na Irvova vrata, ali ono ga što vidi u hodniku na mestu zaustavlja.

Vidi starca u bezobličnom bademantilu kako se sa sumnjivom
žurbom udaljava od njega. Ispod ruba ogrtača, neznančeve noge su
bele kao šaranov trbuh i obeležene plavim čvorovima varikoznih

vena. Na levom stopalu ima čupavu crno-žutu papuču. Desno mu je
boso. Iako naš novi prijatelj nije siguran u to - pošto mu je čovek
okrenut leđima - ne liči mu ni na koga poznatog.

Osim toga, oprobava kvake na svim vratima duž hodnika na
trećem spratu. Svaku po jednom oštro i kratko povuče. Kao zatvorski
čuvar. Ili lopov. Kao neka jebena lopuža.

Jeste. Iako je očigledno star - stariji od Endija, reklo bi se - i
obučen kao da se sprema za spavanje, pomisao o krađi neobično se
oštro urezala u Endijev um. Čak i ono neobuveno stopalo, koje
ukazuje da verovatno nije došao sa ulice, ne može da razveje taj
intenzivni osećaj.

Endi otvara usta da pozove - nešto u stilu Mogu li da vam
pomognem? ili Tražite nekoga? - ali se predomišlja. Tip mu se
nikako ne sviđa. Nešto u načinu na koji se šunja dok oprobava kvake,
ali nije samo to. Nikako nije samo to. Nešto mračno i opasno. Matori
ima džepove na bademantilu, Endi vidi da ima, i u jednom od njih bi
moglo biti oružje. Lopovi ne nose uvek oružje, ali...

Starac zalazi za ugao i nestaje. Endi ostaje da stoji gde je bio,
premišljajući se. Da ima telefon u sobi, mogao bi da pozove
recepciju i uzbuni Mortija Fajna, ali nema. Šta da radi?

Posle kratke unutrašnje rasprave, na prstima odlazi do ugla i viri
iza. Tu je niša sa vratima: 312, 313 i na kraju 314, jedina soba u tom
slepom crevu koja je trenutno zauzeta. Čovek u 314 stanuje tu od
proleća, ali Endi o njemu zna samo kako se zove: Džordž Poter. Endi
je pitao Irva i Huvera Dalrimpla za Potera, ali Huver zna pampur, a
Irv tek malo više.

"Mora da znaš nešto", pobunio se Endi - razgovor se dogodio
krajem maja ili početkom juna, negde u vreme kada je zatvoren
Srndaćev salon u prizemlju. "Vid'o sam te kod Lakija s njim, pili ste
pivo."

Irv je podigao čupavu obrvu na onaj svoj ciničan način. "Vid'o si
me kako pijem pivo s njim? Šta si ti?" zastrugao je. "Moja jebena
žena?"

"Samo kažem. Kad piješ pivo s čovekom, obično i popričaš..."
"Obično, možda, al' ne i sa ovim. Seo sam, kupio bokal, i im'o
sumnjivo zadovoljstvo da uglavnom slušam samog sebe. Pitam 'Šta

misliš o Pivarima ove godine?' a on će 'Nemaju pojma isto k'o i
prošle. Uveče mogu da u'vatim Kabse na raaadiju...'"

"Tako je rek'o? Na raaadiju?"
"Pa ja tako ne govorim, zar ne? Jes' me ikad čuo da kažem
raaadijo? Ja govorim radio, k'o sav normalan svet. 'Oš da me saslušaš
il' ne'š?"
"Ne zvuči k'o da ima bog zna šta da se čuje."
"E, tu si u pravu, druže. On, dakle, kaže: 'Uveče mogu da u'vatim
Kabse na raaadiju, to je sve što mi treba. Kad sam bio klinja stalno
sam iš'o sa ćaletom na Rigli.' Tako sam sazn'o da je iz Čija14, al' osim
toga, pampur."
Prva pomisao koja mu je došla kada opazio jebenu lopužu u
hodniku bila je da je to Poter, ali je gospodin Džordž Nepričljivi
Poter visok svat, oko stodevedeset, sa još dosta gustom 'so i biber'
kosom. Gospodin Jedna Papuča bio je niži, i zgrbljen kao žaba. (I to
otrovna žaba, sledeće je što mu pada na pamet.)
Unutra je, razmišlja Endi. Jebena lopuža je u Poterovoj sobi,
možda pretura po Poterovim fiokama, tražeći skrivenu lovu. Pedeset
ili še'set kinti smotanih u prstima čarape, k'o što sam ja radio. Il'
'oće da mazne Poterov radio. Njegov jebeni raaadio.
A šta se to njega tiče? Prođeš pored Potera u hodniku, učtivo mu
poželiš dobro jutro, a dobiješ neučtivo mumlanje. Drugim rečima,
pampur. Viđao si ga kod Lakija, uvek je bio sam, u ćošku iza
džuboksa. Endi pretpostavlja da se sa njim može posedeti, i da nema
ništa protiv da podeli bokal - kako je pokazalo ono Irvovo kratko
druženje sa čovekom - ali gde je tu čar ako bar malo ne češete jezik?
Zašto bi on, Endi Rejlsbek, rizikovao bes neke otrovne žabe u
bademantilu zbog matorog baksuza koji niti smrdi niti miriše?
Pa...
Zato što ovo jeste njegov dom, koliko god da je smrdljiv, eto
zašto. Zato što ne možeš, kada vidiš nekog opičenog starkelju sa
jednom papučom u potrazi za loše sakrivenom gotovinom ili
raaadiom na izvol'te, samo da okreneš leđa i zavučeš se u rupu. Zato
što je loš osećaj koji je podmukli matori vilenjak izazvao kod njega

14 Chi - skraćeno od Čikago. Kabsi su bezbol tim iz Čikaga, a Rigli Fild je

stadion na kome igraju utakmice.

(loš vajb, kako bi rekli njegovi unuci) verovatno samo kukavičluk.
Zato što...

Endiju Rejlsbeku odjednom dolazi pomisao koja, iako nije strefila
u crno, pogađa nokat od istine. Šta ako tip jeste sa ulice? Ako je to
jedan od starih momaka iz Makstonovog staračkog doma? Dom nije
daleko, a on pouzdano zna da se nekom od tih staraca (ili starica) s
vremena na vreme pobrkaju lončići pa odluta iz rezervata. Takva
osoba bi pod normalnim okolnostima bila primećena i odvučena
nazad pre nego što odluta ovoliko daleko - pošto je na ulici prilično
upadljiva u domskom bademantilu i sa jednom papučom - ali se
večeras navukla magla, i ulice su gotovo puste.

Gle' kakav si, Endi grdi sebe. Na smrt si se prep'o starkelje koji je
verovatno deset godina stariji od tebe i ima puter od kikirikija u
glavi. Dolut'o je 'vamo pored prazne recepcije - nema šanse da Fajn
sedi tamo; verovatno je pozadi u ćumezu, čita neki časopis ili pornić
- i sada traži sobu koju ima tamo kod Makstona, cimajući svaku
kvaku redom u jebenom hodniku, pri čemu jednako zna 'de je kol'ko i
kokoška na autoputu. Poter verovatno pije pivo u komšiluku (ovo
jeste pogodio), a ostavio je otključana vrata (ovo možemo da
budemo sigurni da nije pogodio).

Iako još oseća strah, Endi zalazi za ugao i polako se približava
otvorenim vratima. Srce mu ubrzano tuče, zato što je i dalje oseća da
bi starac mogao da bude opasan. Seća se one zle slutnje samo od toga
što je neznanca video sa leđa...

Ali ide dalje. Neka mu Bog pomogne, ide dalje.
"Gospodine?" doziva, stigavši do otvorenih vrata. "'Ej, gospodine,
mislim da ste pogrešili sobu. To je soba gospodina Potera. Da li vi..."
Zastaje. Nema svrhe da govori, jer u sobi nema nikoga. Kako je to
moguće?
Endi se vraća i oprobava kvake na vratima soba 312 i 313.
Zaključana, kao što je znao da će biti. Uverivši se u to, ulazi u sobu
Džordža Potera i osmatra unutrašnjost - radoznalost je ubila macu,
sigurnost ju je oživela. Poterova gajba je malo veća od njegove, ali se
inače mnogo ne razlikuje: kocka visoke tavanice (u staro vreme su
zidali kuće u kojima čovek može da se uspravi, to im se bar mora
priznati.) Postelja je ugnuta u sredini, ali je uredno nameštena. Na

noćnom stočiću stoje bočica sa pilulama (ispostavlja se da se radi o
nekakvom anti-depresivu koji se zove 'zoloft'.) i uramljena
fotografija neke žene. Endi smatra da je Bog nije baš obdario
lepotom, ali je Poter verovatno gleda drugim očima. Kad je već
postavio na mesto gde će biti prva stvar koju ujutru ugleda i
poslednja stvar koju vidi pre nego što uveče ugasi svetlo.

"Potere?" zove. "'Alo? Ima li koga?"
Odjednom ga obuzima osećaj da neko stoji iza njega i panično se
okreće, usana podignutih sa zuba u režanju koje je napola grimasa
užasa. Jedna ruka se diže da zakloni lice od udarca za koji je siguran
da će pasti... samo što tamo nema nikoga. Da ne vreba iza ugla koji
niša pravi sa glavnim hodnikom? Ne. Endi je video neznanca kako
zamiče iza tog ugla. Nema šanse da se još jednom provukao pored
njega... ako nije odmilio preko tavanice kao neka muva...
Endi diže pogled, svestan da se ponaša nerazumno što plaši sebe,
ali u sobi nema nikoga ko bi to video, pa šta onda ima veze? Kao što
ni gore nema ničega. Samo tavanica, požutela od starosti i decenija
upijanja dima cigara i ceigareta.
Radio - pardon, raaadio - stoji na prozorskoj dasci, nedirnut.
Pritom jedan od boljih, Bozeov, od onih o kojima Pol Harvi uvek
priča u svojoj emisiji u podne.
Iza njega, sa druge strane prljavog stakla, vide se požarne
stepenice.
A-ha! pomišlja Endi, i žurno prilazi prozoru. Jedan pogled na
spušteni jezičak bravice dovoljan je da mu trijumfalni izraz ispari sa
lica. Za svaki slučaj ipak proviruje napolje, i vidi deo crne gvozdene
konstrukcije koja se spušta u maglu. Nema plavog bademantila, niti
krljušastog ćelavog temena. Naravno da nema. Tresač kvaka nije
mogao da izađe tuda ako nije imao nekakav magični trik da spusti
jezičak unutrašnje bravice na prozoru sa požarnih stepenica.
Endi se okreće, nekoliko trenutaka stoji gde se zatekao,
razmišljajući, a onda se spušta na kolena i zaviruje ispod kreveta.
Vidi staru limenu pepeljaru sa neotvorenom kutijom 'pal mala' i
upaljačem sa reklamom za Kingslendsko Staro Točeno. Osim toga i
maca od prašine nema ničega. Spušta dlan na prekrivač, pripremajući

se da ustane, i pogled mu se zaustavlja na vratima ormana.
Odškrinuta su.

"Tamo", dahće, jedva čujno i za sopstvene uši.
Diže se i prilazi vratima ormana. Magla je možda došla, a možda i
nije, na mekim mačjim šapama, kao što je rekao Karl Sandberg, ali
se Endi Rejlsbek svakako tako kreće kroz sobu Džordža Potera. Srce
mu ponovo snažno tuče, toliko snažno da natera izrazitu venu na
sredini njegovog čela da pulsira. Čovek koga je video krije se u
ormanu. Logika nalaže da je tako. Intuicija vrišti da jeste. Ako je
tresač kvaka samo zbunjeni starac koji je zalutao u hotel Nelzon iz
magle, zašto mu se nije obratio? Zašto se krije? Zato što možda jeste
star, ali ne i zbunjen, eto zašto. Nije ništa više zbunjen od samog
Endija. Tresač kvaka je jebena lopuža, i krije se u ormanu. Možda u
ruci drži nož koji je izvadio iz džepa ofucanog starog bademantila. Ili
vešalicu za odeću koju je ispravio i pretvorio u oružje. A možda
samo stoji u mraku, razrogačenih očiju i prstiju savijenih u kandže.
Endi više ne mari šta je od toga tačno. Možete ga uplašiti, istina je -
ipak je samo trgovački putnik u penziji, a ne Supermen - ali ako se
povrh straha nagomila dovoljno napetosti strah se pretvara u gnev, na
isti način kao što pritisak pretvara ugalj u dijamant. Endi je trenutno
više razjaren nego uplašen. Sklapa prste oko hladne staklene kugle na
vratima ormana. Steže je. Udiše... pa još jednom... pripremajući se...
stiskajući petlju, kako bi rekli unuci... još jedno udisanje, čisto za
sreću, i...
Sa potmulim, napetim zvukom - napola režanjem a napola
zavijanjem - Endi sa trzajem otvara vrata ormana, nateravši vešalice
da začangrljaju. Stoji u povijenom stavu, šaka stisnutih u pesnice,
nalik na nekog drevnog sparing-partnera iz gimnastičke sale koju je
zaboravilo vreme.
"Izlaz' odatle, ti jebena..."
Ali tamo nema nikoga. Četiri košulje, jedna jakna, dve kravate i
tri para pantalona vise unutra kao odbačena koža. Izubijani stari
kofer koji izgleda kao da su ga šutirali po svakoj stanici Grejhaund
autobusa u Severnoj Americi. I ništa više. Nijedna jedina...
Ali ne. Na podu ispod košulja ima nečega. Nekoliko nečega. Pet
ili šest nečega. Endi Rejlsbek isprva ne shvata, ili ne želi da shvati šta

vidi. Onda mu dolazi u glavu, utiskuje mu se u um i pamćenje kao
otisak kopita, i tera ga da vrišti. Hteo bi, ali ne može. Pokušava
ponovo, ali iz pluća koja kao da nisu veća od suvih šljiva ne izlazi
ništa. Pokušava da se okrene, ali ni to ne može. Siguran je da se
Džordž Poter vraća, i ako ga zatekne tu, gotov je. Video je nešto o
čemu mu Džordž Poter nikada neće dozvoliti da priča. Ali ne može
da se okrene. Niti da zavrišti. Niti da skrene pogled sa tajne u ormanu
Džordža Potera.

Ne može prstom da mrdne.
***

Zahvaljujući magli, u Frenč Lendingu je neuobičajeno rano palo
veče; tek je prošlo pola sedam. Mutna žućkasta svetla Makstonovog
staračkog doma podsećaju na svetla turističkog broda ukotvljenog na
mirnoj pučini. U Beloj radi, krilu gde stanuju slatka Alisa Veders i
manje slatki Čarls Bernsajd, Pit Veksler i Bač Jergza su već otišli
kućama. Na recepciji sada sedi ofarbana plavuša širokih ramena po
imenu Vera Hačinson. Ispred nje leži knjiga sa naslovom Male E-Z
ukrštenice. Trenutno se muči sa šest vodoravno: Garfild, na primer.
Pet slova, prvo je M, treće Č, peto R. Mrzi ta zeznuta pitanja.

Čuje se šuštanje otvaranja vrata kupatila. Vera diže pogled i vidi
Čarlsa Bernsajda kako izlazi, vukući noge, u plavom bademantilu i
žuto-crnim papučama koje liče na velike čupave bumbare. Odmah ih
prepoznaje.

"Čarli?" kaže, odloživši olovku u knjigu sa ukrštenicama i
zatvorivši je.

A Čarli nastavlja da vuče noge, opuštene donje vilice, sa
dugačkom niti pljuvačke koja mu visi iz ugla usana. Pritom mu je na
licu neprijatan poluosmeh koji se Veri nimalo ne sviđa. Ovom možda
fale klikeri u glavi, ali su onih nekoliko preostalih opaki klikeri.
Povremeno zna da Čarli Bernsajd zaista ne čuje kada mu se obraća
(ili ne razume), ali je isto tako siguran da se pretvara da ne razume.
Čini joj se da se sada radi o onom drugom.

"Čarli, zašto si uzeo Elmerove papuče? Znaš da ih je dobio od
praunuke."

Starac - za nas Berni, za Veru Čarli - se samo vuče dalje, u pravcu
koji će ga na kraju odvesti nazad u D18. Ako ga se bude držao.

"Čarli, stani."
Čarli staje. Stoji na kraju hodnika Bele rade kao iskopčana
mašina. Usta su mu otvorena. Nit pljuvačke se prekida, i na
linoleumu pored jedne od apsurdnih ali smešnih papuča ostaje vlažan
trag.
Vera ustaje, odlazi i spušta se u čučanj ispred njega. Kada bi znala
ono što mi znamo, verovatno bi bila kudikamo manje spremna da
izloži svoj nebranjeni beli vrat tim visećim šakama, zgrčenim od
artritisa ali i dalje snažnim. Ali, naravno, ne zna.
Hvata levu papuču. "Diži", kaže.
Čarls Bernsajd diže desno stopalo.
"Ne budi ćuran", kaže ona. "Drugu nogu."
Berni malo pridiže levo stopalo, tek toliko da mu ona smakne
papuču.
"A sada desnu."
Potajno od Vere, koja mu gleda u stopala, Berni izvlači penis kroz
šlic širokog donjeg dela pidžame i pretvara se da piša na Verinu
pognutu glavu. Kez mu postaje širi. Istovremeno diže desno stopalo i
dopušta joj da smakne desnu papuču. U trenutku kada ona podiže
glavu, njegova stara alatka je ponovo na svojem mestu. Pomišljao je
da je prekrsti, stvarno jeste, ali je napravio dovoljno nestašluka za
jedno veče. Još jedan poslić, i moći će da otplovi u carstvo snova.
Staro je to čudovište. Više ne može bez odmora.
"U redu", kaže Vera. "Da li bi mi rekao zašto je jedna prljavija od
druge?" Nema odgovora. Nije ga ni očekivala. "Lepo, fino. Sad
možeš u svoju sobu, ili dole u zajedničku, ako hoćeš. Večeras ima
kokica iz mikrotalasne i žele-bombona, čini mi se. Daje se Kad
počne muzika. Vratiću papuče tamo gde im je mesto, i tvoja
pozajmica biće naša mala tajna. Uzmeš li ih ponovo, moraću da te
prijavim. Kapiraš?"
Berni samo stoji, odsutan... ali sa tim zločestim osmejkom koji mu
podiže krajeve smežuranih usta. I sa tim sjajem u očima. Kapira,
nema šta.
"Hajde, odlazi", kaže Vera. "I bolje bi ti bilo da se nisi olakšao na
pod tamo unutra, matori lešinaru."

Ni na ovo ne očekuje odgovor, ali ga ovaj put dobija. Bernijev
glas je tih, ali savršeno razgovetan: "Pripazi na jezik, kučko debela,
da ti ga ne bih pojeo iz usta."

Ona se trza kao da ošamarena. Berni i dalje stoji tamo, sa
oklembešenim rukama i onim malim kezom na licu.

"Gubi se odavde", kaže ona. "Da te ne bih zaista prijavila." Od
čega bi inače bilo silne vajde. Vera zna da je Čarli jedna od
Makstonovih krava muzara.

Čarli nastavlja da se vuče (Pit Veksler je ovu vrstu kretanja
nazvao Hodom mrtvih puvala), sada bos. Onda se okreće. Mutne
svetiljke njegovih očiju pilje u nju. "Reč koju tražiš je mačor. Garfild
je mačor. Kapiraš? Kravetino glupa."

Uz te reči nastavlja putovanje niz hodnik. Vera stoji gde ju je
ostavio, gledajući za njim otvorenih usta. Potpuno je zaboravila na
ukrštene reči.

***
Našavši se u svojoj sobi, Berni leže na postelju i zavlači ruke pod
krsta. Sevaju kao sam đavo. Kasnije će pozvoniti debeloj kučki, da
mu donese jedan ibuprofen. Za sada mora da ostane oštrih čula. Dok
ne obavi onaj poslić.
"Naš'o sam te, Poteru", mrmlja. "Stari... dobri... Potsi."
Berni uopšte nije tresao kvake (što Endi Rejlsbek nikada neće
saznati). Pipao je za druškanom koji ga je krajem sedamdesetih
zavrnuo za jedan sladak preduzimački poslić u Čikagu. Na južnoj
strani, domu Belih Čarapa. Drugim rečima, u Blektaunu. Radilo se o
brdu saveznih para, i nekoliko bušela ilinojskih šuški pride. Dovoljno
kajmaka da mu potraje godinama, sa više strana nego što ih ima na
igralištu za bezbol, ali je Džordž 'Jebo Mater Svoju' Poter bio brži,
lova je prešla iz ruke u ruku ispod poslovičnog stola, i Čarls Bernsajd
(a možda je tada još bio Karl Birston; teško je prisetiti se) je izvisio.
Ali Berni je godinama posle toga nastavio da prati kuda se
lopovčina kreće. (Dobro, ne sam Berni, ali već smo i sami shvatili da
je to čovek sa moćnim prijateljima.) Tokom devedesetih godina, stari
Potsi - kako su ga njegovi pajtaši zvali u doba kada ih je još imao -
objavio je stečaj u La Rivijeru, a prilikom velikog 'tačka kom' sloma
osamdesetosme izgubio je i najveći deo onoga što mu je ostalo

skriveno u slamarici. Ali Berniju to nije dovoljno. Potsi je zaslužio
težu kaznu, a slučajnost da se taj zvrndov obreo u istoj vukojebini od
palanke suviše je zgodna da bi bila propuštena. Bernijev prevashodni
motiv - bezumni poriv da nastavi da meša po loncu, da od lošeg pravi
gore - nije se promenio, ali će i ovo poslužiti toj svrsi.

Zato je preskočio do Nelzona, na način koji Džek razume a Džudi
Maršal sluti, naciljavši Potsijevu sobu kao neki prastari šišmiš. A
kada je osetio Endija Rejlsbeka iza sebe, bio je, naravno, oduševljen.
Rejlsbek će mu uštedeti trud još jednog anonimnog poziva, jer Berni
postaje istinski umoran od toga da obavlja sav posao za njih.

Dok sada leži u svojoj sobi, opušten-raskomoćen (ne računajući
artritis), skreće misli sa Džordža Potera, i počinje da Priziva.

Zagledane u tamu, oči Čarlsa Bernsajda počinju zastrašujuće da
svetle. "Gorg", izgovara. "Gorg t'eelee. Dinnit a abbalah. Samman
Tanzi. Samman a Montah a Irma. Dinnit a abbalah, Gorg. Dinnit a
Ram Abbalah."

Gorg. Gorg, dođi. Služi abalahu. Nađi Tanzi. Nađi Irminu majku.
Služi abalahu, Gorg.

Služi Grimiznom Kralju.
Bernijeve oči se zatvaraju. Tone u san sa osmehom na licu. Ispod
smežuranih kapaka, oči nastavljaju da mu gore kao svetiljke pod
senilima.

***
Morti Fajn, noćni recepcioner hotela Nelzon, napola je zaspao nad
časopisom kada Endi Rejlsbek upada u kancelariju, tako ga gadno
trgnuvši iz dremeža da se zamalo preturio sa stolice. Časopis sa
pljeskom pada na pod.
"Isuse Hriste, Endi, zamalo da me strefi kap!" viče Morti. "Šta je,
nisi naučio da kucaš, il' bar da se nakašlješ?"
Endi ne obraća pažnju na njegove reči, i Morti opaža da je stari
momak beo kao čaršav. Možda će njega da strefi kap. Ne bi bilo prvi
put da se tako nešto desi u hotelu Nelzon.
"Moraš da zoveš policiju", kaže Endi. "To je strašno. Blagi Bože,
Morti, ono su najstrašnije slike koje sam ikad video... polaroidi... i, i,
čoveče, bio sam siguran, da će da naiđe... da će svakog trenutka da
bane... al' sam isprva bio sleđen, i... i..."

"Uspori", kaže Morti, zabrinut. "O čemu to govoriš?"
Endi duboko udiše i pravi vidan napor da se primiri. "Jesi li vid'o
Potera?" pita. "Onog iz broja 314?"
"Jok", kaže Morti, "ali znam da je u ovo vreme najčešće kod
Lakija, gde popije pivo ili dva i možda pojede hamburger. Mada ne
znam ko je još lud da jede na tom mestu." Tada povezuje jednu
trovačnicu sa drugom i nastavlja: "Hej, jesi čuo šta su pajkani našli u
Edovom lokalu? Trevor Gordon je bio tamo, i kaže..."
"Mani to." Endi seda na stolicu sa druge strane stola i zagleda se u
Mortija vlažnim, prestravljenim očima. "Zovi policiju. Odmah. Reci
im da je Ribar čovek koji se zove Džordž Poter, i živi na trećem
spratu hotela Nelzon." Endijevo lice zateže se u tvrdu grimasu, a
onda se ponovo opušta. "Malo niže niz hodnik od ovde prisutnog."
"Poter? Sanjaš, Endi. Taj tip je običan preduzimač u penziji. Ne bi
mrava zgazio."
"Ne znam za mrave, ali je grdno iskasapio neku dečicu. Video
sam polaroide koje je snimio. U njegovom su ormanu. Nešto gore u
životu nisam video."
Tada Endi čini nešto što zaprepašćuje Mortija, i uverava ga da se
ne radi o šali, a verovatno nije ni greška: Endi Rejlsbek počinje da
plače.

***
Tanzi Freno, ili ožalošćenoj majci Irme Freno, nekako još ne
polazi za rukom da bude ožalošćena kako dolikuje. Zna da bi trebalo
da bude, ali je žalost odložena. Trenutno se oseća kao da lebdi u
oblaku tople i svetle vune. Ima četiri ili pet sati kako joj doktorka
(pomoćnica Peta Skarde, Norma Vajtston) dala pet miligrama
lorazepama, ali to je bio samo početak. Holidej Trejler Park, gde
Tanzi i Irma žive od devedeset osme, kada je Kabi Freno zbrisao u
Grin Bej, nalazi se nadomak Send Bara, a ona ima sporadičnu 'vezu'
sa Lesterom Munom, jednim od tamošnjih konobara. Gromovita
Petorka je Lesteru iz nekog razloga nadenula nadimak 'Smrdljiv Sir',
ali ga Tanzi zove samo Lester, što on gotovo jednako ceni kao
povremeno pijano rvanje u Tanzinoj spavaćoj sobi ili u ostavi u
Baru, gde postoji madrac (i crno svetlo). Oko pet popodne, Lester je
skoknuo do nje sa četvrt litre brendija sa kafom i četristo miligrama

OksiKontina, već izmrvljenih i spremnih za ušmrkivanje. Tanzi je
već odradila pola tuceta razvučenih gomilica praha, i sada je na
krstarenju. Gleda stare Irmine slike i... znate već... plovi.

Kako je to bila lepa beba, razmišlja Tanzi, nesvesna da nedaleko
odatle, užasnuti recepcioner hotela gleda sasvim drugačiju sliku
njene slatke bebice, košmarni polaroid koji nikada neće moći da
zaboravi. To je slika koju Tanzi nikada neće morati da vidi, što
ukazuje da možda ipak ima Boga.

Okreće stranu (na koricama albuma piše ZLATNE USPOMENE),
i nailazi na fotografiju na kojoj su Tanzi i Irma na izletu Misisipi
Elektriksa, snimljenu kada je Irma imala četiri godine a Misisipi
Elektriks delilo još godinu dana od bankrota i sve još bilo više ili
manje u redu. Irma se na slici probija kroz gomilu drugih mladunaca,
lica nasmejanog i musavog od čokoladnog sladoleda.

Ne skrećući pogled sa fotografije, Tanzi poseže za čašom brendija
sa kafom i otpija mali gutljaj. I odjednom se, niotkuda (ili sa mesta
odakle izranjaju sve naše mračne i nepovezane misli), priseća one
glupe pesme Edgara Alana Poa koju su u prvom srednje morali da
nauče napamet. Godinama joj nije pala na pamet i ni sada nema
razloga, ali joj reči početne strofe glatko prolaze kroz um. Zagledana
u Irmu, glasno je recituje šupljim, mehaničkim glasom koji bi bez
sumnje naterao gospođu Normandi da se uhvati za sedu kosu i
zastenje. Tanzino recitovanje na nas ne utiče tako, već nas prožima
dubokom i dugotrajnom jezom. Kao da slušamo poeziju koju čita
neki mrtvac.

"Ponoći sam je'ne tužne proučav'o slab i snužden neobične drevne
knjige š'o prastar nauk skriše goto' sam u san pao kad je neko
zakucao pre' sobna mi vrata stao kucajući tiho tiše..."

I baš u tom trenutku čuje se tiho kucanje na vratima od jeftine
iverice na Tanzinom 'erstrimu'. Tanzi diže pogled, vodnjikavih očiju,
usana skupljenih i svetlucavih od brendija sa kafom.

"Les'eru? Jes' ti?"
Pretpostavlja da bi to mogao da bude on. Nada se samo da nisu
oni sa televizije. Sa njima ne želi da razgovara, i tera ih sa praga.
Zna, u nekom dubokom i tužno lukavom kutku uma, da bi je
zaluđivali i tešili samo da od nje naprave budalu na svetlosti

reflektora, isto kao što u emisiji Džerija Springera ljudi na kraju uvek
izgledaju kao budale.

Niko ne odgovara... a onda se ponovo čuje. Tap. Tap-tap.
"Posetilac", kaže ona, ustajući. Kao da pokušava da ustane u snu.
"Posetilac", promrmljah,"što u sobu ući ište, samo to i niš'a više."
Tap. Tap-tap.
Ne zvuči kao da neko kuca rukom. Zvuk je nekako oštriji. Kao da
je samo jedan nokat.
Ili kljun.
Prolazi kroz sobu u izmaglici lekova i brendija, šušteći bosim
stopalima po tepihu koji je nekad bio rapav, a danas ćelavi: bivša
majka. Otvara vrata u maglovito letnje veče i tamo nema ničega, zato
što joj pogled traži suviše visoko. Onda nešto zašušti na otiraču
ispred vrata.
Nešto, neka crna stvar, gleda odozdo u nju blistavim, ispitivačkim
očima. To je gavran, omojbože pa to je Poov gavran, došao da je
obiđe.
"Isuse, priviđa m' se", kaže Tanzi, i prolazi rukama kroz tanku
kosu.
"Isuse!" ponavlja gavran na otiraču. I dodaje, veselo kao cvrčak:
"Gorg!"
Da je neko pitao, Tanzi bi rekla da je suviše pijana da bi se plašila,
ali se čini da ipak nije tako, jer ispušta prepadnut cik i pravi korak
unazad.
Gavran žustro skakuće preko praga i izbledelog ljubičastog tepiha,
i dalje je posmatrajući svetlucavim očima. Perje mu se presijava od
kapljica kondenzovane magle. Prolazi pored nje, a onda se zaustavlja
i kostreši perje. Osvrće se oko sebe kao da želi da pita: Kako mi ide,
cakana?
"Odlazi", kaže Tanzi. "Ne znam koji si đavo, i da l' uopšte
postojiš, ali..."
"Gorg!" insistira gavran, pa širi krila i preleće preko dnevne sobe
prikolice, ugljena mrlja otkinuta sa pokrova noći. Tanzi vrišti i
rukama instinktivno zaklanja lice, ali Gorg nema nameru da joj priđe.
Sleće na sto pored njene boce, iako tamo nema Palasove biste na
koju bi se spustio.

Tanzi razmišlja: Mora da je izgubila orijentaciju u magli. Možda
je zaražena besnilom, ili onom, kako se ono zove, lajmskom bolešću.
Trebalo bi da odem do kujne i donesem metlu. Da je oteram pre nego
što počne da sere po sobi...

Ali kuhinja je predaleko. U stanju u kome se nalazi, kuhinja joj se
čini stotinama milja daleko, negde oko Kolorado Springsa.
Uostalom, gavran verovatno i ne postoji. Razmišljanje o onoj
prokletoj pesmi učinilo je da joj se prividi, to je sve... to, i gubitak
ćerke.

Bol se po prvi put probija kroz maglu, i Tanzi se grči od njegove
opake i britke vreline. Seća se ručica koje su joj povremeno tako
utešno počivale oko vrata. Plača koji ju je noću prizivao iz sna.
Njenog mirisa, svežeg posle kupanja.

"Zvala se Irma!" odjednom viče na utvaru koja tako drsko stoji
pored boce sa brendijem. "Irma, a ne jebena Lenora, i kakvo je to
glupavo ime Lenora? Da te čujem kako kažeš Irma!"

"Irma!" posetilac poslušno krešti, nateravši je da prestrašeno
zaćuti. A te oči... Te blistave oči je privlače, nalik na oči Drevnog
Moreplovca u onoj drugoj pesmi koju je trebalo da nauči ali nikad
nije. "Irma-Irma-Irma-Irma..."

"Prestani!" Ipak ne želi da ga čuje. Prevarila se. Ime njene ćerke
iz tog nezemaljskog grla zvuči prljavo, nepodnošljivo. Želi da
rukama pokrije uši, ali ne može. Suviše su teške. Ruke su joj se
pridružile štednjaku i frižideru (šugavoj poluraspadnutoj krntiji) u
Kolorado Springsu. Može samo da zuri u te blistave crne oči.

Ptica se šepuri za nju, kostrešeći abonosno satensko perje. Zvuk
koji pritom pravi je odurno šuštanje, i Tanzi pomišlja: "Proroče, kog
rodi porok - vrag il' ptica, ipak prorok!"

Izvesnost joj ispunjava srce poput ledene vode. "Šta je to što
znaš?" pita. "Zašto si došla?"

"Znaš!" krešti gavran Gorg, živo klimajući kljunom. "Došla!"
I da li pritom namiguje? Blagi Bože, da li joj to namiguje?
"Ko je ubio?" šapuće Tanzi Freno. "Ko je ubio moju slatku
bebicu?"
Gavranove oči zure u nju, pretvaraju je u bubu na čiodi. Polako,
osećajući se više nego ikada kao u snu (ali ovo jeste stvarno, na

nekom nivou to savršeno razume), prilazi stolu. Gavran je i dalje
motri, i dalje je posmatra. Obala hadske noći, razmišlja. Jebena
obala hadske noći.

"Ko? Reci mi šta znaš!"
Gavran je posmatra blistavim crnim očima. Kljun mu se otvara i
zatvara, otkrivajući vlažnu crvenu unutrašnjost.
"Tanzi!" krešti. "Dođi!"
Noge joj ostaju bez snage i pada na kolena, ujevši se za jezik tako
da je prokrvario. Grimizne kapi joj šaraju po VU majici. Lice joj je
sada u visini ptičje glave. Vidi kako joj se jedno krilo trlja gore-dole,
senzualno, o staklenu površinu boce sa brendijem. Gorg miriše na
prašinu i nagomilane mrtve muve i zakopane drevne urne sa
začinima. Oči su mu blistavi prozori u neki drugi svet. Možda pakao.
Ili Šeol.
"Ko?" šapuće.
Gorg isteže leđa i nakostrešeni vrat dok mu se kljun praktično ne
uvlači u njeno uvo. Počinje da šapuće, a Tanzi Freno posle nekog
vremena počinje da klima glavom. Svetlost razuma joj je napustila
oči. Kada će da se vrati? Mislim da svi znamo odgovor na to pitanje.
Da li da kažemo 'Nikad više'?"

16.

6:45 posle podne. Frenč Lending je potopljen u maglu, ophrvan
umorom, nespokojan ali miran. Taj mir neće potrajati. Kada se
jednom pokrene, iskliznuće se nikada na duže vreme ne zaustavlja.

U Makstonovom domu, Lola je ostao do kasno, i s obzirom na
bogovsko (i uistinu prvoklasno) pušenje kojim ga je počastila Rebeka
Vilas, njegova odluka da se malo duže zadrži i nije toliko
iznenađujuća.

U zajedničkoj sobi, starci sede omađijani sa Džuli Endruz i
Zvucima muzike. Alisa Veders doslovno plače od sreće - to je njen
najomiljeniji film. Pevanje na kiši je blizu, ali blizu je samo blizu.
Od ostalih pokretnih žitelja MSD-a nedostaje samo Berni... mada
nikome stvarno ne nedostaje. Berni je duboko u snu. Duh koji
upravlja njim - možda je bolje da kažemo demon - ima svoje planove

u Frenč Lendingu, i u poslednjih nekoliko nedelja nemilice je trošio
Bernija (što ne znači da se Berni tome protivi; veoma je voljan
saučesnik).

Na putu kroz Norvešku dolinu, Džek Sojer upravo zaustavlja svoj
'dodž ram' ispred kuće Henrija Lejdena. Magla je ovde ređa, ali su
farovi kamioneta ipak meke korone. Večeras se nastaviti čitanje Sive
kuće od sedmog poglavlja ('Staza duhova'), i nada se da će stići do
kraja osmog ('U kome se govori o mnogim grehovima'). Obećao je,
međutim, da će pre Dikensa saslušati najnovijeg kandidata
Viskonsinskog Pacova za hit nedelje, pesmu pod naslovom 'Vrati mi
mog psa' grupe Sloberbon.

"Svakih pet godina ispili se još jedna velika rokenrol pesma",
rekao mu je Henri preko telefona, i Džek je siguran da je čuo Pacova
kako vrišti oko ivica glasa njegovog prijatelja, ludirajući se tamo na
ivici pomrčine. "A ovo jeste velika rokenrol pesma."

"Ako ti tako kažeš", odgovorio je Džek sumnjičavo. Njegova
zamisao velike rokenrol pesme je Dionova 'Lažljiva Su'.

U Prolazu Robina Huda broj 16 (onom šećeru od porodične
kućice), Fred Maršal kleči na kolenima, sa zelenim gumenim
rukavicama, i riba pod. Još nosi Tajlerovu kapu na glavi, i jeca.

U Holidej Trejler Parku, gavran Gorg cedi otrov u uvo Tanzi
Freno.

U solidnoj kući od cigala u ulici Herman gde živi sa slatkom
Sarom i isto tako slatkim Dejvidom, Dejl Gilbertson se sprema da se
vrati u stanicu, kretnji pomalo usporenih od dve porcije pite sa
piletinom i porcije hlebnog pudinga. Zvonjava telefona jedva da ga
iznenađuje. Predosećao je, zar ne? Na telefonu je Debi Anderson, i
već iz njenih prvih reči zna da se nešto dogodilo.

Sluša, klimajući glavom i povremeno postavljajući pitanja.
Njegova žena stoji na vratima kuhinje, posmatrajući ga zabrinutim
očima. Dejl se saginje i žvrlja po gornjoj strani kocke od hartije
pored telefona. Sara prilazi i čita dva imena: Endi Rejlsbek i M. Fajn.

"Rejlsbek je i dalje na vezi?" pita on.
"Da, na čekanju..."
"Poveži me."

"Dejle, ne znam da li ću umeti." Debi zvuči neuobičajeno
usplahireno. Dejl na trenutak zatvara oči i podseća se da to nije njen
svakodnevni posao.

"Erni još nije tamo?"
"Ne."
"Ko je još tu?"
"Bobi Dilak... Mislim da je Dit takođe tu, tušira se..."
"Daj mi Bobija", kaže Dejl, i oseća olakšanje pošto je čuo od
Bobija da zna kako da ga brzo i bezbolno poveže sa Endijem
Rejlsbekom u kancelariji Mortija Fajna. Ova dvojica su otišli do sobe
314 na spratu, i Mortiju je bio dovoljan jedan pogled na razbacane
polaroide na dnu Poterovog ormana. Sada je jednako bled kao Endi.
Možda i bleđi.
Erni Terio i Redžinald 'Dok' Amberson sreli su se na parkingu
ispred policijske stanice. Dok se upravo dovezao na svojem starom
(ali savršeno očuvanom) 'fet boj harliju'. Prijateljski se pozdravljaju u
magli. Erni Terio je još jedan policajac - tako nešto - ali ne brinite:
poslednji je koga upoznajemo (dobro, tu je i onaj agent FBI-a što
jurca okolo, ali on u ovom trenutku nije važan; trenutno je u
Medisonu, a ionako je budala).
Erni je vitak šezdesetpetogodišnjak, već dvanaest godina policajac
u penziji, ali i dalje četiri puta bolji policajac nego što će Arnold
Hrabovski ikad biti. Penziju dopunjava noćnim dežurstvom u FLPD-
u (u poslednje vreme ne spava tako dobro, zahvaljujući
problematičnoj prostati), a petkom radi kao najamni čuvar u Prvoj
viskonsinskoj banci, gde u dva sata dolaze ljudi iz Vels Farga, a u
četiri oni iz Brinksa.
Sa dugačkom, prosedom crnom bradom (koju ponekad upliće u
repove u stilu pirata Edvarda Tiča), Dok je pljunuti Anđeo Pakla, i
živi od toga što pravi pivo, ali se njih dvojica vrlo dobro slažu. Pre
svega zato što obojica prepoznaju inteligenciju onog drugog. Erni ne
zna da li je Dok zaista doktor, ali bi mogao da bude. Možda je to u
svoje vreme zaista bio.
"Ima li novosti?" pita Dok.

"Koliko ja znam, nema, ortak", kaže Erni. Jedan od članova
Gromovite Petorke dolazi svake večeri da se raspita. Večeras je red
na Doka.

"Mogu da uđem sa tobom?"
"Može", kaže Erni. "Dok god poštuješ pravilo."
Dok klima glavom. Neki drugi članovi Petorke pizde zbog pravila
(naročito Soni, koji pizdi zbog svega i svačega), ali ga se Dok
pridržava: šolja kafe ili pet minuta, šta god bude prvo, pa put pod
noge. Erni, koji je video puno pravih Anđela Pakla tokom
sedamdesetih, dok je bio policajac u Finiksu, ceni strpljenje koje su
pokazali Nosonja Sen Pjer i njegova ekipa. Ali oni nisu Anđeli Pakla,
naravno, niti Pagani ili Zveri Na Motorima. Erni ne zna tačno šta su,
ali zna da slušaju Nosonju, i pretpostavlja da je Nosonjino strpljenje
na izmaku. Erni zna da bi njegovo do sada bilo.
"Upadaj, onda", kaže Erni, pljesnuvši ljudinu po ramenu. "Da
vidimo šta se giba."
Dosta toga, ispostavlja se.

***
Dejl otkriva da je sposoban da razmišlja brzo i jasno. Onaj
pređašnji strah je nestao, delom zbog toga što se uprskavanje već
dogodilo i što mu je slučaj - zvanično, barem - već oduzet, ali
uglavnom zato što zna da može da pozove Džeka kada zatreba, i da
će se Džek odazvati. Džek je njegov pojas za spasavanje.
Sluša Rejlsbekov opis polaroida - tek da matorog pusti da se
izduva i primiri - a onda postavlja pitanje o dve fotografije na kojima
je dečak.
"Žuta", odgovara Rejlsbek bez oklevanja. "Majica je bila žuta.
Video sam da na njoj piše Kiwanis. Ništa više. Od... od krvi..."
Dejl kaže da razume, i saopštava Rejlsbeku da će im se uskoro
pridružiti jedan od njegovih pozornika.
Čuje se zvuk koji odaje da slušalica prelazi iz ruke u ruku, a zatim
čuje Fajna - druškana koga poznaje i o kome nema naročito dobro
mišljenje. "Šta ako se vrati, šefe? Šta ako se Poter vrati u hotel?"
"Vidiš li predvorje sa tog mesta?"
"Ne." Tvrdoglavo. "U kancelariji smo. Rekao sam vam to."
"Onda idi na recepciju. Ponašaj se zaposleno. Ako se vrati..."

"Ne pada mi na pamet da to radim. Da ste videli one slike, ne bi ni
vama."

"Ne moraš da mu kažeš ni reč", kaže Dejl. "Samo pozovi ako
prođe."

"Ali..."
"Spuštaj slušalicu, gospodine. Imam brdo posla."
Sara je u međuvremenu spustila ruku na muževljevo rame. Dejl
spušta slobodnu šaku preko njene. Čuje škljocanje u uhu, dovoljno
glasno da zvuči iznervirano.
"Bobi, slušaš li?"
"Tu sam, šefe. Tu su i Debi i Dit. A, upravo je ušao i Erni." Spušta
glas. "Sa njim je jedan od onih motordžija. Onaj što ga zovu Dok."
Dejl grozničavo razmišlja. Erni, Debi, Dit i Bobi: svi u uniformi.
Nije ono što mu treba. Odjednom donosi odluku i kaže: "Daj mi
čupavca."
"Šta?"
"Čuo si me."
Trenutak kasnije ima na vezi Doka Ambersona. "Hoćeš da
pomogneš da uhapsimo govnara koji je ubio Nosonjinu malu?"
"Naravno, jebote." Nema oklevanja.
"U redu: ništa ne pitaj, i ne traži da ponavljam."
"Slušam", kaže Dok trezno.
"Reci pozorniku Dilaku da ti da plavi mobilni telefon iz ostave za
dokazni materijal, onaj što smo ga uzeli od narkomana koji je
zbrisao. Znaće na koji mislim." Ako neko pokuša da okrene
zvezdicu-69 da bi utvrdio odakle dolazi poziv, neće moći da ga
poveže sa stanicom. Njega su ionako skinuli sa slučaja.
"Plavi mobilni."
"Otići ćeš pešice do Lakijeve Taverne, vrata do hotela Nelzon."
"Tu mi je motor..."
"Ne. Peške. Uđi u lokal. Kupi loz. Treba da prepoznaš visokog,
mršavog čoveka prosede kose, ima oko sedamdeset godina,
maslinaste pantalone, a verovatno i maslinastu košulju.
Najverovatnije je sam. Voli da sedi između džuboksa i hodničića koji
vodi do klonja. Ako je tamo, zovi u stanicu. Samo okreni 911. Jesi li
sve razumeo?"

"Aha."
"Kreći. Razdrmaj noge, doco."
Dok ne čeka ni da se pozdravi. Trenutak kasnije, ponovo se javlja
Bobi Dilak. "Šta ćemo mi da radimo, Dejle?"
"Ako je on tamo, hvatamo kučkinog sina", kaže Dejl. I dalje
gospodari sobom, ali oseća kako mu puls ubrzava, sve jače i jače.
Svet oko njega jasan je kako nije bio još od prvog ubistva. Oseća
svaki prst ženine ruke na ramenu. Oseća miris njene šminke i laka za
kosu. "Zovi Toma Lunda. I spremi tri kevlarska prsluka." Zaćuti, pa
kaže: "Bolje četiri."
"Zvaćete Holivuda?"
"Da", kaže on, "ali nećemo da ga čekamo." Sa tim rečima prekida
vezu. Pošto oseća želju da potrči, na trenutak mirno stoji. Duboko
udiše. Ispušta vazduh, pa ponovo udiše.
Sara ga steže za ruku. "Čuvaj se."
"O da", kaže Dejl. "Možeš da se kladiš u to." Polazi prema
vratima.
"Šta je sa Džekom?" pita ona.
"Zvaću ga iz kola", kaže on u hodu. "Uz Božju pomoć, imaćemo
ga iza rešetaka pre nego što Džek stigne na pola puta do stanice."

***
Pet minuta kasnije, Dok stoji za šankom kod Lakija, slušajući
Trejsa Etkinsa kako peva 'Ostavio sam nešto uključeno kod kuće' i
grebući srećku viskonsinske instant-lutrije. Pokazuje se da srećka
jeste dobitna - deset kinti - ali je Dokova pažnja usredsređena na
džuboks. Malo trese čupavom glavom, kao da zaista uživa u ovom
primeru gedžovanskog veselja.
Čovek koga traži sedi za stolom u uglu, sa tanjirom špageta ispred
sebe (sos je crven kao krv iz nosa) i bokalom piva pri ruci: visok iako
sedi, mršav, lica izbrazdanog borama i nalik na mrkog psa-tragača, sa
prosedom kosom uredno začešljanom unazad. Dok mu ne vidi
košulju zato što je za okovratnik zatakao ubrus, ali je dugačka noga
koja štrči ispod stola u maslinastoj nogavici.
Kada bi bio potpuno siguran da je to smrdljivi koljač dece koji je
ubio Ejmi, Dok bi bez oklevanja izvršio građansko hapšenje - i to

izrazito grubo građansko hapšenje. Jebeš pajkane i njihovo čitanje
prava. Ali tip je možda samo svedok, ili saučesnik, ili tako nešto.

Uzima kusur od šankera, odbija poziv da ostane na pivu, i izlazi u
maglu. Deset koraka uzbrdo, vadi mobilni iz džepa i kuca 911. Ovaj
put se javlja Debi.

"Tamo je", kaže Dok. "Šta sad?"
"Donesi telefon", kaže ona, i prekida vezu.
"E pa, najlepše se jebi", kaže Dok blago. Namerava, međutim, da
bude dobar dečko. Igraće po njihovim pravilima. Ali tek pošto uradi
jednu stvar...
Okreće drugi broj na plavom telefonu (koji treba da obavi još
jedan posao pre nego što zauvek napusti našu priču) i javlja mu se
Medvedica. "Daj da ga čujem, šećeru", kaže on, nadajući se da mu
neće reći da je Nosonja otišao do Send Bara. Ako Noske ikada ode
tamo sam, to može da bude samo zbog jedne stvari. Loše stvari.
Ali trenutak kasnije čuje Nosonjin glas - promukao, kao da je
plakao. "Da? Šta je?"
"Okupi ih i dovlači to debelo dupe na parking policijske stanice",
kaže mu Dok. "Nisam stoposto siguran, al' mislim da se spremaju na
pričepe govnara. Moguće je da sam ga čak vid'o..."
Nosonja je zbrisao pre nego što je Dok uspeo da odvoji telefon od
uva i pritisne dugme OFF. Stoji u magli, gledajući uzbrdo u mutna
svetla panduracije, pitajući se zašto nije rekao Nosonji da ga on i
momci sačekaju ispred Lakija. Čini mu se da zna odgovor. Ako
Nosonja stigne do matorog pre pajkana, oni špageti bi matorom
mogli da budu poslednji obrok.
Možda je bolje pričekati.
Pričekati i videti.

***
Na ulici Herman nema ničeg osim fine magle, ali se supa
zgušnjava gotovo odmah pošto je Dejl skrenuo nizbrdo. Uključuje
poziciona svetla, ali nisu dovoljna. Pojačava farova, a onda zove
Džeka. Čuje početak snimljene poruke, prekida vezu i okreće ujka-
Henrijevo broj. Ujka-Henri se javlja. Dejl u pozadini čuje zavijajući
zvuk gitare i nekoga kako do besvesti ponavlja, režeći: "Vrati mi
mog psa!"

"Jeste, samo što je stigao", potvrđuje Henri. "Trenutno smo u fazi
slušanja muzičkih noviteta. Posle sledi literatura. Stigli smo do
raskrsnice u Sivoj kući - Česni Vold, Staza duhova, gospođa Ronsvel,
i tako to - pa ako nije ništa hitno..."

"Jeste. Daj ga odmah, ujko."
Henri uzdiše. "Oui, mon capitaine."
Trenutak zatim već razgovara sa Džekom, koji naravno pristaje da
odmah dođe. To je dobro, ali se šefu policije Frenč Lendinga reakcije
njegovog prijatelja čine malčice neobične. Ne, Džek ne želi da Dejl
odlaže hapšenje dok se on ne pojavi. Pažljivo od njega što pita, kao i
to što mu je sačuvao kevlarski prsluk (deo blaga kojim su FLPD i
hiljade drugih malih policijskih stanica bile zasute u Reganovo
doba), ali Džek veruje da Dejl i njegovi ljudi mogu bez veće muke da
skleptaju Džordža Potera.
Stvar je u tome što Džek Sojer zvuči kao da ga Džordž Poter slabo
zanima. Isto važi za one jezive fotografije, iako su gotovo sigurno
verodostojne; Rejlsbek je identifikovao žutu majicu Džonija
Irkenhema sa logom Kivanisove male lige, pojedinost koja nikada
nije bila objavljena. Čak je ni onaj odurni Vendel Grin nikada nije
iščačkao.
Ono za šta Džek pita - ne jednom već nekoliko puta - jeste čovek
koga je Endi Rejlsbek video u hodniku.
"Plavi ogrtač, jedna papuča, i to je sve što znam!" Dejl konačno
mora da prizna. "Boga ti, Džek, kakve to veze ima? Slušaj, moram da
prekinem vezu."
"Doviđence", odgovara Džek, prilično spokojno, i isključuje se.
Dejl skreće na parking u magli. Vidi Ernija Terijoa i onog
motordžiju-pivara koga zovu Dok kako stoje ispred sporednog ulaza
i razgovaraju. Tek su nešto više od senki u plovećoj magli.
Dejla je razgovor sa Džekom ostavio nespokojnim, kao da je
negde usput prevideo (onako tupav kakav jeste) ključeve i tragove
koje čoveku samo što ne izbiju oko. Ali kakve ključeve? I kakve, za
ime Božje, tragove? Njegovo nespokojstvo sada je začinjeno i
mrvicom prezira prema sebi. A možda prepametni tipovi kao što je
Džek Sojer jednostavno ne mogu da poveruju u očigledno. Možda
tipove kao što je on uvek više zanima pseto koje ne laje.

Magla je dobar prenosnik zvuka, i Dejl na pola puta do sporednog
ulaza u stanicu čuje riku pokretanja motora dole pored reke. Dole u
Gvožđarskom Sokačetu.

"Dejle", kaže Erni. Klima glavom u pozdrav kao da je ovo veče
kao svako drugo.

"Hej, šefe", pridružuje se Dok. Puši cigaretu bez filtera, Dejlu se
čini da je 'pal mal' ili 'česterfild'. Jak mi je to doktor, razmišlja Dejl.
"Ako dozvolite da drsko i pogrešno citiram Misterodžersa", kaže
Dok, "divno je veče u komšiluku. Šta vi mislite?"

"Pozvao si ih", kaže Dejl, trgnuvši glavom u pravcu zvuka
motocikala. Dva para farova skreću na parking. Dejl vidi da za
volanom prvih kola sedi Tom Lund. Drugo vozilo je sasvim sigurno
privatni automobil Denija Čede. Vojska se ponovo okuplja. Valjda
ovaj put neće biti kataklizmičkih pizdarija. Bolje bi bilo. Ovaj put
možda igraju u sve klikere.

"Pa, ne bih mogao direktno da odgovorim na to", kaže Dok, "ali
bih vas pitao, da su to vaši prijatelji, šta biste uradili?"

"Istu prokletu stvar", kaže Dejl, i ulazi u zgradu.
***

Henri Lejden ponovo poslušno sedi na prednjem sedištu 'rama'.
Večeras je obučen u belu košulju otkopčanog okovratnika i plave
platnene pantalone uskih nogavica. Vitak kao muški maneken,
srebrne kose začešljane unazad. Da li je Sidni Karton izgledao
otmenije kada je išao na giljotinu? Čak i u mašti Čarlsa Dikensa?
Džek sumnja u to.

"Henri..."
"Znam", kaže Henri. "Da sedim ovde u kabini kao dobar dečko
dok me ne pozovu."
"Sa zaključanim vratima. I nemoj da si rekao oui, mon capitaine.
Ta ti se već izlizala."
"Kako zvuči primljeno?"
"Odgovara."
Magla se zgušnjava dok se približavaju varoši, i Džek obara
farove - dugačka svetla u ovom sranji nisu ni od kakve koristi. Baca
pogled na sat na komandnoj tabli. 7:03 poslepodne. Stvari se

zahuktavaju. Više radi, manje misli - Džekov recept za duševno
zdravlje.

"Povešću te unutra čim stave Potera iza brave."
"Ne očekuješ da će imati problema s tim, zar ne?"
"Ne", kaže Džek, i menja temu. "Znaš, iznenadio si me sa onom
stvari od Sloberbona." Ne da mu se da je nazove pesmom, pošto je
odslušao pevača kako iz petnih žila vrišti reči. "Baš je bila dobra."
"Stvar je dobra zbog solo-gitare", kaže Henri, preuzevši Džekovu
rezervisanu upotrebu reči. "Iznenađujuće je prefinjena. Obično
možeš najviše da se nadaš zaraznoj melodiji." Spušta prozor sa svoje
strane, izviruje u maglu pa ponovo uvlači glavu. Istim razgovornim
tonom primećuje: "Čitav grad zaudara."
"To je zbog magle. Izvlači smrad iz reke."
"Ne", Henri odgovara bez okolišanja, "zaudara na smrt. Osećam
je, a mislim da je i ti osećaš, iako možda ne nosom."
"Osećam", priznaje Džek.
"Poter nije onaj pravi."
"Mislim da nije."
"Čovek koga je Rejlsbek video bio je žrtveno jagnje."
"Čovek koga je Rejlsbek video bio je Ribar."
Neko vreme se voze u tišini.
"Henri?"
"Primljeno."
"Koja je za tebe najbolja stvar? Najbolja stvar i najbolaj pesma?"
Henri razmišlja o tome. "Shvataš li koliko je to lično pitanje?"
"Da."
Henri još malo razmišlja, pa kaže: "'Zvezdana prašina', možda.
Hogija Karmajkla. A za tebe?"
Čovek za volanom ćuti, vraćajući se u mislima sve do vremena
kada je Džekiju bilo šest godina. Njegov otac i ujak Morgan bili su
zaluđenici za džez; njegova majka imala je jednostavniji ukus. Seća
se da je celo jedno beskrajno leto u LA-u puštala jednu te istu
melodiju, sedeći i gledajući kroz prozor i pušeći. Ko je ta gospođa
što peva, mama? pita Džeki, a njegova majka odgovara: Petsi Klajn.
Poginula je u avionskoj nesreći.

"'Moje ruke lude'", progovara Džek. "Verzija koju peva Petsi
Klajn. Napisali su je Ralf Muni i Čak Sils. Najbolja stvar. Najbolja
pesma."

Henri do kraja vožnje ne progovara ni reč. Džek plače.
Henri oseća miris njegovih suza.

***
Hajde da osmotrimo širu sliku, kao što bi neki, recimo, političar
bez sumnje rekao. Gotovo je da moramo, zato što su stvari počele da
se poklapaju. Dok Nosonja i ostatak Gromovite Petorke stižu na
parking FLPD nedaleko od ulice Samner, Dejl i Tom Lund i Bobi
Dilak - glomazni u kevlarskim prslucima - parkiraju vozila ispred
Lakijeve Taverne. Ostavljaju ih na ulici jer Dejl želi da ima dovoljno
prostora da širom otvori zadnja vrata patrolnih kola da bi što brže
ubacili Potera na zadnje sedište. Dit Džesperson i Deni Čeda su u
hotelu Nelzon, gde će da oblepe vrata sobe 314 žutom trakom na
kojoj piše POLICIJSKA ISTRAGA. Kada to budu obavili, naređeno
im je da dovezu Endija Rejlsbeka i Mortija Fajna u policijsku
stanicu. U stanici, Erni Terio zove pripadnike VDP-a, Brauna i
Bleka, koji treba da stignu kada sve bude gotovo... i ako budu pizdeli
zbog toga, tim bolje. U Send Baru, Tenzi Freno, mrtvog pogleda,
upravo je izvukla utikač džuboksa iz zida, ućutkavši Volflauerse.
"Slušajte me svi!" uzvikuje glasom koji nije njen. "Uhvatili su ga!
Uhvatili su smrdljivog decoubicu! Ime mu je Poter! Do ponoći će ga
prebaciti u Medison, i ako nešto ne preduzmemo, neki mudrijaški
advokat će do sledećeg ponedeljka da mu pomogne da se nađe na
ulici! KO HOĆE DA MI POMOGNE DA UČINIM NEŠTO U VEZI
TOGA?" Nastaje trenutak tišine... a onda počinje urlanje. Što ufiksani
- što pijani posetioci Send Bara tačno znaju šta treba da preduzmu u
vezi toga. U međuvremenu, Džek i Henri, koje magla nije ometala
sve do varoši, skreću na parking ispred policijske stanice odmah iza
Gromovite Petorke, koja je ostavila motore u liniji sa privatnim
automobilima policajaca. Vest o predstojećem hapšenju proširila se
kao vatra kroz suvu travu. Unutra, jedan od Dejlovih ljudi - nije
važno koji poimence - primećuje plavi mobilni telefon koji je Dok
upotrebio ispred Lakija. Policajac ga hitro uzima i povlači se u
sobičak obeležen kao OSTAVA ZA DOKAZNI MATERIJAL.

U krčmi Kod hrasta, gde je uzeo sobu dok izveštava o slučaju
Ribara, Vendel Grin se smrknuto opija. Uprkos tri dupla viskija, vrat
ga i dalje boli na mestu gde je onaj šupak od motordžije prekinuo
remen fotoaparata, a stomak od mučkog udarca koji mu je zadao
holivudski šupak. Najviše ga bole, ipak, ponos i beležnica. Sojer je
sakrio dokaze, i to je sigurno kao što govno smrdi. Vendel je sve više
sklon da poveruje da Sojer jeste Ribar... ali kako da dokaže i jedno i
drugo kada nema film? Kada ga šanker obaveštava da ima telefonski
poziv, Vendel je gotov da mu odbrusi da ga nabije sebi u dupe. Ali
on je profesionalac, bogamu, profesionalni lovac na vesti, i zato
odlazi do šanka i javlja se na telefon.

"Grin", reži.
"Zdravo, šupčino", kaže policajac sa plavim mobilnim telefonom.
Vendel još ne zna da je njegov sagovornik policajac, već smatra da je
to neki veseli zajebant koji mu troši dragoceno vreme za opijanje.
"Da li bi za promenu objavio dobru vest?"
"Dobre vesti ne prodaju novine, ortak."
"Ova 'oće. Uhvatili smo ga."
"Šta?" Uprkos tri dupla, Vendel Grin je odjednom najtrezniji
čovek na svetu.
"Da nisi gluv?" Njegov sagovornik se očigledno naslađuje, ali
Vendela Grina više nije briga. "Uhvatili smo Ribara. Ne državni ili
savezni, već mi. Ubica se zove Džordž Poter. Sedamdeset i kusur
godina. Preduzimač u penziji. Imao je polaroide svo troje ubijene
dece. Ako požuriš, možda stigneš na vreme da snimiš kako ga Dejl
privodi."
Ova pomisao - ova blistava pomisao - eksplodira u glavi Vendela
Grina kao vatromet. Takva fotka vredela bi pet puta više od snimka
leša male Irme, zato što bi je hteli i ugledni časopisi. I televizije! A
da na smetnemo s uma i ovo: šta bi bilo da je neko upucao zlikovca
dok ga je maršal Dilon privodio? S obzirom na raspoloženje u varoši,
to uopšte nije nemoguće. Vendel se priseća, nakratko i u jarkom
svetlu, Lija Harvija Osvalda kako se drži za stomak, usta otvorenih u
samrtnom ropcu.
"Ko je to?" pita.

"Pozornik Jebeno Uslužni", kaže glas sa druge strane, i prekida
vezu.

***
U Lakijevoj Taverni, Peti Lavles obaveštava okupljene (starije od
gostiju Send Bara, i kudikamo manje zainteresovane za bezalkoholne
supstance) da je nezadovoljna cura i da njen traktor nema ko da
pogura. Džordž Poter je pojeo svoje špagete, uredno savio ubrus
(koji je na kraju morao da uhvati samo jednu kap crvenog sosa), i
ozbiljno se posvetio pivu. Pošto sedi blizu džuboksa, ne primećuje da
se soba utišala zbog ulaska trojice ljudi, od kojih je samo jedan u
uniformi mada su sva trojica naoružani i nose nešto što jako liči na
oklopne prsluke.
"Džordž Poter?" javlja se neko, i Džordž diže pogled. Sa čašom u
jednoj ruci i bokalom u drugoj, laka je meta.
"Da, pa šta?" pita, ali ga na to grabe za mišice i podižu sa stolice.
Udara kolenima u ivicu stola i pretura ga. Tanjir od špageta i bokal
odleću na pod. Tanjir se razbija. Načinjen od debelog stakla, bokal
ostaje ceo. Ženski glas vrišti. Muški glas kaže: "U, bre!" glasom
tihim i punim poštovanja.
Poter još trenutak ne ispušta delimično napunjenu čašu, a onda mu
Tom Lund izbija potencijalno oružje iz ruke. Sekund kasnije, Dejl
Gilbertson škljoca lisicama, i pritom ima vremena da pomisli da je to
najprijatniji zvuk koji je u životu čuo. Njegov traktor je konačno
neko pogurao.
Ovaj posao je svetlosne godine daleko od onog fijaska kod Eda;
ovo je obavljeno glatko i uredno. Manje od deset sekundi otkako je
Dejl postavio ono jedino pitanje: "Džordž Poter?" - osumnjičeni je
već izveden u maglu. Tom ga drži za jedan lakat, Bobi za drugi. Dejl
još vergla Mirandu, zvučeći kao aukcionar na amfetaminima, a
đonovi Džordža Potera ni jednog trenutka ne dodiruju pločnik.

***
Džek Sojer se po prvi put, otkako mu je bilo dvanaest godina i
otkako se vozio nazad iz Kalifornije u kadilaku eldorado sa
vukodlakom za volanom, oseća u punoj meri živ. Predoseća da će
kasnije skupo platiti za ovu vaskrsnutu oštrinu čula, ali se nada da će,

kada dođe vreme, stisnuti zube i nekako pregurati. Zato što mu se
ostatak života koji je vodio kao odrasla osoba čini tako siv.

Stoji pored svojeg pikapa, gledajući Henrija u kabini. Vazduh je
vlažan i već naelektrisan uzbuđenjem. Čuje kako plavo-bele svetiljke
na parkingu crvče, kao da se nešto prži na vrelom ulju.

"Henri."
"Ovde."
"Znaš li himnu 'Čudesno prosvetlenje'?"
"Naravno. Svi znaju 'Čudesno prosvetlenje'."
Džek kaže: "'Slep bejah, ali sada vidim.' Sad razumem šta to
znači."
Henri okreće slepo, zastrašujući inteligentno lice prema Džeku.
Smeši se. To je drugi najslađi osmeh koji je Džek ikada video. Prvo
mesto i dalje pripada Vuku, onom dragom prijatelju iz njegove
lutalačke dvanaeste jeseni. Dobri stari Vuk, koji je sve voleo baš
ovde i sada.
"Vratio si se, zar ne?"
Stojeći na parkingu, naš stari prijatelj razvlači usta u kez. "Džek je
opet tu, definitivno."
"Onda idi i uradi ono zbog čega si se vratio", kaže Henri.
"Hoću da podigneš prozore."
"I da ne mogu da čujem? Mislim da to ne dolazi u obzir",
odgovara mu Henri ljubazno.
Stiže još policajaca, i ovaj put plava svetla čeonog vozila sevaju, a
sirena zavija. Džek u tom zvuku čuje slavljeničke note i zaključuje da
nema vremena da stoji i prepire se sa Henrijem oko prozora.
Polazi prema sporednom ulazu policijske stanice, i dva plavo-bela
reflektora bacaju na zid magle njegovu udvostručenu senku, jednu
tamnu glavu na sever, a drugu na jug.

***
Honorarni policajci Holc i Nestler zaustavljaju vozilo iza onog sa
Gilbertsonom, Lundom, Dilakom i Poterom. Holc i Nestler nam nisu
naročito važni. Sledeći po redu su Džesperson i Čeda, sa Rejlsbekom
i Mortonom Fajnom na zadnjem sedištu (Morti se žali na nedostatak
prostora za kolena). Rejlsbek nam jeste važan, ali može da sačeka.
Sledeće vozilo koje stiže na parking - ah, ovo je zanimljivo, iako nije

sasvim neočekivano: izubijana crvena 'tojota' Vendela Grina, sa
dotičnim za volanom. Oko vrata mu visi rezervni fotoaparat, 'minolta'
koja će praviti slike sve dok Vendel bude pritiskao dugme. Nema
nikoga iz Send Bara - bar za sada - ali još jedno vozilo čeka na red da
skrene na već prilično popunjeni parking. To je diskretno zeleni
'saab' sa nalepnicom 'POLICIJSKA SILA' na levoj strani branika i
drugom, 'ZAGRLJAJI, A NE DROGE' na desnoj. Za upravljačem
'saaba', naizgled ošamućen ali odlučan da učini pravu stvar (šta god
to bilo), sedi Arnold 'Mahniti Mađar' Hrabovski.

***
Gromovita Petorka stoji poređana uz cigleni zid policijske stanice.
Nose identične prsluke od teksasa sa zlatnim brojem pet na levoj
strani grudi. Pet pari mesnatih ruku prekršteno je preko petoro
širokih grudi. Dok, Kajzer Bil i Soni nose kosu vezanu u debele
repove. Mišu je večeras upletena u pletenice. Nosonjina se rasipa
preko ramena, tako da Džeka podseća na Boba Sigera u najboljim
danima. Svetlucaju naušnice. Na ogromnim bicepsima poigravaju
tetovaže.
"Arman Sen Pjer", obraća se Džek onom najbliže vratima. "Džek
Sojer. Sećaš se, kod Eda?" Pruža ruku, i nije iznenađen videvši da je
Nosonja samo posmatra. Džek se prijateljski osmehuje. "Puno si
pomogao tamo. Hvala."
Noske samo ćuti.
"Misliš da će biti problema prilikom privođenja uhapšenog?" pita
Džek. Tonom kao da pita da li Nosonja misli da će posle ponoći biti
kiše.
Nosonja posmatra preko Džekovog ramena kako Dejl, Bobi i Tom
izvlače Džordža Potera sa zadnjeg sedišta patrolnih kola i žurno ga
odvode prema sporednom ulazu. Vendel Grin diže fotoaparat, ali u
tom trenutku biva snažno odgurnut od Denija Čede, koji nema čak ni
zadovoljstvo da vidi sa kojim se to šupkom sudario. "'Ej, pripazi,
majmune", ciči Vendel.
Nosonja, u međuvremenu, udostojava - ako je to prava reč -
kratkim, hladnim pogledom. "Štajaznam", kaže. "Videćemo kako će
da ispadne, zar ne?"

"Hoćemo, hoćemo", slaže se Džek. Zvuči gotovo srećno. Gura se
između Miša i Kajzera Bila, praveći sebi mesto: Gromovita Petorka
plus jedan. I možda zato što osećaju da ih se ne plaši, dva grmalja mu
prave mesto. Džek prekršta ruke na grudima. Da ima prsluk, minđušu
i tetovažu, potpuno bi se uklopio.

Uhapšenik i njegovi čuvari brzo savlađuju razdaljinu između kola
i zgrade. Trenutak pre nego što će ući, Nosonja Sen Pjer, duhovni
vođa Gromovite Petorke i otac male Ejmi, kojoj je pojedena
džigerica i jezik, staje ispred vrata. Ruke su mu i dalje prekrštene. Na
bezdušnoj svetlosti reflektora na parkingu, njegovi masivni bicepsi
su plave boje.

Bobi i Tom odjednom liče na momke sa lakšim vidom prehlade.
Dejl izgleda kao da je kamena. A Džek se i dalje blago osmehuje, i
izgleda kao da istovremeno gleda svuda i nigde.

"Sklanjaj se sa puta, Nosonjo", kaže Dejl. "Hoću da privedem
ovog čoveka."

A Džordž Poter? Izgleda li ošamućeno? Pomireno sa sudbinom?
Oboje? Teško je reći. Ali kada se Nosonjine zakrvavljene plave oči
sretnu sa njegovima, ne spušta pogled. Iza njega, okupljeni svet na
parkingu se utišava. Stojeći između Denija Čede i Dita Džespersona,
Endi Rejlsbek i Morti Fajn zijaju. Vendel Grin diže fotoaparat i
zaustavlja dah kao snajperista kome se posrećilo da uhvati na nišan -
ali samo za jedan metak - komandujućeg generala.

"Jesi li ti ubio moju ćerku?" pita Nosonja. Blago izgovoreno
pitanje nekako je strašnije od bilo kakvog urlika, i svet kao da
prestaje da diše. Dejl nepomično stoji. U ovom trenutku čini se
sleđen kao i svi ostali. Svet iščekuje, i jedini zvuk je prigušen, tužan
zov sirene nekog brodića u magli na reci.

"Gospodine, nikad nikog nisam ubio", kaže Poter. Govori tiho i
bez naglašavanja. Iako nije očekivao da čuje nešto drugo, ove reči
ipak pogađaju Džeka u srce. U njima ima neočekivanog bolnog
ponosa. Džordž Poter kao da govori u ime svih izgubljenih dobrih
ljudi na svetu.

"Pomeri se, Nosonjo", kaže Džek blago. "Ne želiš da povrediš
ovog čoveka."

Odjednom ne više toliko siguran u sebe, Nosonja se zaista pomera
u stranu.

Pre nego što Dejl uspeva da pokrene svojeg uhapšenika,
galamdžijski veseo glas - mogao bi da bude Vendelov - dovikuje:
"Hej! Hej, Ribare! Nasmeši se!"

Svi, a ne samo Poter, se osvrću. Zato što moraju: onaj uzvik bio je
prodoran poput noktiju koji se polako vuku po školskoj tabli. Beli
blesak osvetljava parking u magli - jedan! dva! tri! četiri! - i Dejl
odjednom reži: "E, da me jebeš! Hajdemo, momci! Džek! Džek,
trebaš mi!"

Iza njih, jedan od ostalih policajaca dovikuje: "Dejle! Da 'vatam
barabu?"

"Ostavi ga na miru!" viče Dejl, i probija se unutra. Tek pošto su se
vrata zatvorila za njim i pošto se našao u hodniku sa Džekom,
Tomom i Bobijem postaje mu jasno koliko je bio siguran da će mu
Nosonja jednostavno preoteti starca. I slomiti mu vrat kao pileću
kost.

"Dejle?" Debi Anderson nesigurno doziva sa polovine stepeništa.
"Da li je sve u redu?"

Dejl gleda u Džeka, koji i dalje stoji prekrštenih ruku i sa onim
osmejkom. "Mislim da jeste", kaže Dejl. "Za sad."

***
Dvadeset minuta kasnije, Džek i Henri (ovaj poslednji gospodin
doveden je iz pikapa, i dalje dobro raspoložen) sede u Dejlovoj
kancelariji. Iza zatvorenih vrata, glavna prostorija se prolama od
bučnog razgovora i smeha: skoro svi pripadnici policije Frenč
Lendinga su tamo, i atmosfera je kao na novogodišnjem slavlju. Čuju
se povremeno klicanje i zvuci koji mogu da potiču samo od toga što
se momci (i devojke) u plavom u olakšanju i pobednički pljeskaju
dlanom o dlan. Dejl će uskoro prekinuti to glupiranje, ali ih trenutno
pušta da rade šta hoće. Razume kako se osećaju, iako se sam više ne
oseća tako.
Džordž Poter je upisan i strpan u ćeliju na spratu da malo razmisli
o svemu. Braun i Blek iz državne policije su obavešteni i dolaze. Za
sada je to sasvim dovoljno. Što se tiče likovanja... pa, nešto u osmehu

i odsutnom pogledu njegovog prijatelja ukazalo mu je da valja
sačekati.

"Nisam verovao da ćeš Nosonji dozvoliti da ima svoj trenutak",
kaže Džek. "Dobro je što jesi. Moglo je da bude nevolje ovde u River
Sitiju da si mu stao na put."

"Pretpostavljam da je to zato što mi je sada jasnije kako mu je",
odgovara Dejl. "Večeras sam na trenutak izgubio klinca iz vida, i to
me je na smrt prestravilo."

"Dejvida?" uzvikuje Henri, nagnuvši se napred. "Da li je Dejvid
dobro?"

"Jeste, ujka-Henri, Dejv je dobro."
Dejl uzvraća pogled čovek koji živi u kući njegovog oca. Seća se
kako je to bilo kada je Džek prvi put video Tornberga Kinderlinga.
Dejl je tada poznavao Džeka tek devet dana - dovoljno dugo da
stekne pozitivan utisak, ali ne dovoljno da shvati koliko je Džek
Sojer izuzetan. Bilo je to onog dana kada je Džena Masengejl u
Točionici rekla Džeku za onaj pokret koji Kinderling izvodi kada
popije koju, ono stiskanje nozdrva sa dlanom okrenutim napolje.
Kada su se zaustavili na parkingu policijske stanice posle
razgovora sa Dženom, u Dejlovim privatnim kolima koja je vozio tog
dana, dodirnuo je Džeka po ramenu u trenutku kada se ovaj spremao
da izađe iz kabine. "Izgovoriš li ime, pre večere ćeš videti lice onoga
kome to ime pripada, imala je običaj da kaže moja majka." Pokazao
je prema Drugoj ulici, gde je ćelav čovek širokih ramena upravo
izašao iz duvandžinice sa novinama ispod mišice i kutijom cigareta u
ruci. "Eno Tornberga Kinderlinga, glavom i bradom."
Džek se bez reči nagnuo napred, zagledavši se najoštrijim (i
verovatno najnemilosrdnijim) pogledom koji je Dejl u životu video.
"Da ga zaustavim?" upitao je Dejl.
"Ne. Mir."
Džek je nastavio da sedi sa jednom nogom u Dejlovim kolima i
drugom napolju, nepomičan, stisnutih očiju. Koliko je Dejl mogao da
vidi, verovatno nije ni disao. Džek je posmatrao Kinderlinga kako
otvara kutiju, istresa jednu cigaretu, stavlja je u usta i prinosi upaljač.
Posmatrao je Kinderlinga kako baca pogled na naslovnu stranu
Heralda i polako polazi prema svojim kolima, 'subaruu' sa pogonom

na sva četiri točka. Posmatrao ga je kako ulazi. Posmatrao ga je kako
se odvozi. U tom trenutku Dejl je shvatio kako i sam zadržava dah.

"Pa?" upitao je kada se Kinderling-mobil više nije video. "Šta
mislite?"

A Džek je rekao: "Mislim da je to naš čovek."
Samo što je Dejl znao da to nije sasvim tačno. Već je tada znao.
Džek je rekao mislim samo zato što su on i šef policije u Frenč
Lendingu, Dejl Gilbertson i dalje bili na 'vi', usred odmeravanja i
upoznavanja. Reč je zapravo značila znam. I mada je to bilo
nemoguće, Dejl mu je potpuno verovao.
A sada, u svojoj kancelariji, sedeći za stolom naspram Džeka -
njegovog nevoljnog ali zastrašujuće darovitog pomoćnika - Dejl pita:
"Šta misliš? Da li je to bio on?"
"Daj, Dejle, kako mogu da..."
"Ne zamajavaj me, Džek, zato što one guzice iz VDP-a mogu
svakog časa da stignu i odvuku Potera u brda. Znao si da je
Kinderling taj onog časa kada si ga video, a bio si pola bloka daleko
od njega. Dok sam ga privodio, Poter je bio dovoljno blizu da mu
prebrojiš dlake u nosu. Zato te pitam: šta misliš?"
Džek je, mora mu se priznati, brz; pošteđuje ga neizvesnosti i
jednostavno zadaje udarac. "Ne", kaže. "Nije Poter. Poter nije Ribar."
Dejl je znao da Džek veruje u ovo - znao je to već po izrazu
njegovog lica - ali ipak nije prijatno čuti je. Zavaljuje se u naslon,
razočaran.
"Dedukcija ili intuicija?" pita Henri.
"Oboje", kaže Džek. "I ne gledaj me kao da sam ti zaskočio
majku, Dejl. Možda ipak imaš ključ za ovu stvar."
"Rejlsbek?"
Džek vrti šakom - možda jeste, možda nije. "Rejlsbek je
verovatno video ono što je Ribar hteo da vidi... mada je jedna papuča
zanimljiv detalj, i hteo bih da pitam Rejlsbeka za to. Ali ako je
gospodin Jedna Papuča bio Ribar, zašto bi odveo Rejlsbeka - i nas -
do Potera?"
"Da nas skrene sa traga", kaže Dejl.
"O, a mi smo bili na tragu?" pita Džek učtivo, i pošto niko ne
odgovara: "Dobro, recimo da misli da smo na tragu. U to bih još i

mogao da poverujem, naročito ako se upravo setio neke omaške koju
je napravio."

"Još nemamo ništa o onom telefonu ispred 7-jedanaest, ako na to
misliš", obaveštava ga Dejl.

Čini se da Džek ne obraća pažnju na ovo. Gleda u vazduh ispred
sebe. Onaj smešak mu je ponovo na licu. Dejl gleda u Henrija i vidi
da Henri gleda u Džeka. Ujakov osmeh je lakše pročitati: olakšanje i
zadovoljstvo. Vidi ga, razmišlja Dejl. Radi ono što je stvoren da
radi. Čak i slepac to može da vidi.

"Zašto Poter?" konačno ponavlja Džek. "Zašto ne neko iz
Gromovite Petorke, ili Indus u 7-Jedanaest, ili Ardis Voker dole u
radnji sa mamcima? Zašto ne prečasni Hodal? Koji motiv obično
ispliva kada otkriješ podmetanje?"

Dejl razmišlja o ovome. "Vraćanje dugova", kaže konačno.
"Osveta."

U glavnoj prostoriji zvoni telefon. "Tišina, tišina!" dere se Erni na
ostale. "Dajte da bar trideset sekundi pokušamo da se ponašamo
profesionalno!"

Džek u međuvremenu klima glavom Dejlu. "Mislim da bi trebalo
da ispitam Potera, i to detaljno."

Dejl izgleda usplahireno. "Onda bolje odmah da počneš, pre nego
što Braun i Blek..." Zastaje, nabranog čela i nagnute glave. Pažnju
mu je privukla daleka tutnjava. Prigušena je, ali se pojačava. "Ujka-
Henri, šta je to?"

"Motori", smesta odgovara Henri. "Puno njih. Istočno odavde, ali
se približavaju. Na rubu su varoši. I ne znam da li si to primetio, ali
se čini da je veselje tu do nas završeno, momče."

Kao po ključu, do njih dopire uzrujani uzvik Ernija Terijoa. "Ooo,
sranje."

Dit Džesperson: "Šta s..."
Erni: "Zovi šefa. Neka, ja ću..." Čuje se jedno suvišno kucanje na
vrata a onda se pojavljuje Erni, i zagleda u trust mozgova. Sabran je i
vojnički disciplinovan kao uvek, ali su mu obrazi primetno pobledeli
ispod letnjeg tena, a na sredini čela mu pulsira vena.
"Šefe, upravo sam primio poziv na 911, je l' dvadeset beše Send
Bar?"

"Ta rupa", mrmlja Dejl.
"Zvao je šanker. Kaže da između pedeset i sedamdeset ljudi dolazi
ovamo." Zvuk vozila koja se približavaju sada je veoma jasan.
Henriju zvuči kao Indi 500 trenutak pre nego što kontrolno vozilo
zaždi spasavajući život i spusti se karirana zastava.
"Nemoj da mi kažeš", kaže Dejl. "Šta još fali da mi dan bude
kompletan? Čekaj da razmislim. Dolaze da mi otmu zatvorenika."
"Ovaaj, da, tako je rek'o onaj što je zvao", potvrđuje Erni. Iza
njega, među ostalim policajcima vlada tišina. Dejlu pada na pamet da
u ovom trenutku uopšte ne liče na policajce. Izgledaju kao preplašena
lica nacrtana na desetak belih balona (i dva crna - ne treba zaboraviti
Pem Stivens i Boba Holca). Zvuk motora nastavlja da se pojačava. "I
znate šta je još rek'o?"
"Isuse, šta?"
"Rek'o je... ovaj..." Erni traži reč koja neće biti rulja. "Grupu
demonstranata vodi mama male Frenoove."
"O... moj... Bože", kaže Dejl. Upućuje Džeku pogled bolesne
panike i krajnje frustriranosti - pogled čoveka koji zna da sanja ali
nikako ne uspeva da se probudi. "Ako izgubim Potera, Džek, Frenč
Lending će sutra ujutru biti glavna vest na CNN-u."
Džek otvara usta da odgovori, ali u tom trenutku mobilni telefon u
njegovom džepu počinje svoje izluđujuće pištanje.
Henri Lejden smesta ukršta ruke i krije šake ispod mišica. "Ja ga
ne uzimam", kaže. "Mobilni telefoni izazivaju rak. Složili smo se oko
toga."
Dejl je u međuvremenu napustio sobu. Dok Džek pokušava da
iskopa telefon iz džepa (razmišljajući kako je neko izabrao
najposraniji trenutak da ga pita koje bi programe želeo da ima na
kablovskoj), Henri polazi za svojim nećakom, hodajući žustro ali sa
rukama neznatno ispruženim ispred sebe, polako trepereći prstima
kroz vazduh kao da određuje položaj prepreka prema strujanju. Džek
čuje Dejla kako govori da će, ako vidi bilo koga da je potegao
oružje, taj da se pridruži Arniju Hrabovskom na spisku
suspendovanih. Džek ima samo jednu misao: Potera neće niko da
otme pre nego što mu Džek Sojer postavi nekoliko određenih pitanja.
Nema šanse.

Otvara mobilni telefon i kaže: "Ne sad, ko god da si. Ovde
imamo..."

"Zdravo da si, Putujući Džek", kaže glas na telefonu, i za Džeka
Sojera se vreme ponovo pokreće unazad.

"Spidi?"
"Taj sam", kaže Spidi. Prestaje da razvlači reči. Glas postaje
žustar i poslovni. "Kao kopicajac kopicajcu, sine, savetujem ti da
posetiš privatni toalet šefa Gilbertsona. Iz ovih stopa."
Napolju već ima toliko vozila da zgrada podrhtava. Džek ima loš
osećaj u vezi ovoga, još otkako je čuo od Ernija ko predvodi paradu
budala.
"Spidi, nisam siguran da imam vremena da posećujem
prostorije..."
"Nemaš vremena da drugo, a ne za to", odgovara Spidi hladno.
Samo što je sada onaj drugi. Onaj tvrdi momak po imenu Parkus.
"Ono što ćeš tamo da nađeš moći ćeš da upotrebiš dva puta. Ali ako
ga prvi put ne upotrebiš dovoljno brzo, drugi put ti neće ni trebati.
Zato što će onaj čovek da visi sa bandere."
I sledećeg trenutka Spidi već više nije tamo.

***
Dok Tanzi predvodi ražešćene goste na parking Send Bara, nema
one karnevalske raspojasanosti koja je krasila onu masovnu pizdariju
kod Edovog lokala. Iako je većina sveta koji smo sreli kod Eda
provodila veče u Baru, što ozbiljno što umereno nalokana, sada su
tihi, gotovo pogrebno svečani dok prate Tanzi i pokreću motore
automobila i kamioneta. Ali to je krvožedan mir. Tanzi je preuzela
nešto od Gorga - neki zastrašujuće moćan otrov - i prenela ga na njih.
Za pojasom njenih pantalona zataknuto je vranino pero.
Dudlz Sanger je uzima za ruku i nežno je vodi prema
Ranklmenovom 'harvesteru'. Kada Tanzi polazi prema teretnom delu
(u kome su već dva muškarca i jedna pozamašna ženska osoba u
beloj uniformi konobarice), Dudlz je usmerava prema kabini. "Ne,
dušo", kaže, "ti će' da sediš unutra. Udobnije je."
Dudlz želi to poslednje mesto na kamionetu za sebe. Opazila je
nešto, i zna šta da uradi sa tim. Dudlz ima vešte ruke, oduvek je
imala.

Ovako daleko od reke magla nije gusta, ali pošto se dvadesetak
automobila i kamioneta malo udaljilo od zemljanog parkinga ispred
Bara, prateći Ranklmenov I.H. sa jednim stop-svetlom, lokal se jedva
nazire. Unutra je ostalo jedva petoro ili šestoro ljudi - ovi su zbog
nečega bili imuni na Tanzin natprirodno sugestivni glas. Jedan od
njih je Smrdljivi Sir, šanker. Smrdljivi ima veliku količinu tečnih
dobara koje treba da čuva, i ne namerava nigde da ide. Kada bude
okrenuo 911 i obratio se Erniju Terijou, biće to iz čiste pakosti. Ako
već ne može i sam da pođe, bar ima da pokvari provod ostalim
majmunima.

Dvadeset vozila napušta Send Bar. U trenutku kada prolazi pored
odvajanja za Edov lokal (zagrađenog žutom policijskom trakom) i
znaka ZABRANJEN PROLAZ na početku zaraslog puteljka do one
uvrnute zaboravljene kuće (koji nije ograđen, ali ga niko ne
primećuje), karavan je već narastao na trideset vozila. A pored
Golcovog salona proći će, obema trakama puta broj 35, pedeset
automobila i kamioneta, kojih će, kada budu prošli pored 7-Jedanaest
biti najmanje osamdeset, i možda dvesta pedeset ljudi. Ovo
neprirodno umnožavanje treba pripisati onoj korisnoj spravici,
mobilnom telefonu.

Tedi Ranklmen, neuobičajeno ćutljiv (činjenica je da se plaši
blede žene koja sedi pored njega - njenih iskeženih usta i širom
otvorenih, ukočenih očiju), zaustavlja pikap ispred ulaza na parking
FLPD-a. Pošto je ulica Samner ovde strma, spušta ručnu kočnicu.
Druga vozila se zaustavljaju iza njegovog, zakrčivši ulicu od
pločnika do pločnika, grmeći iz zarđalih i probušenih ispusnih cevi.
Farovi nejednake visine probadaju maglu kao zraci reflektora na
premijeri filma. Vlažni riblji miris večeri nadjačali su mirisi
sagorevanja benzina, ključalog ulja i usijane obloge kočnica.
Trenutak kasnije, počinju da se otvaraju i treskaju vrata. Ali niko ne
govori. Niko ne galami. Nema neukusnog podvriskivanja. Ne
večeras. Pridošlice stoje u grupama oko vozila koja su ih dovezla,
gledaju kako ljudi iskaču preko ivica teretnog dela Tedijevog pikapa
ili se spuštaju sa utovarne strane, gledaju kako Tedi prilazi vratima
kabine, u ovom trenutku pažljiv kao momčić koji stiže sa partnerkom
na proslavu mature, gledaju kako pomaže vitkoj mladoj ženi koja je

izgubila ćerku da izađe. Magla kao da je nekako ocrtava, i daje joj
čudnu električnu auru, isti plave boje kao svetla reflektora na
Bizerovim mišicama. Okupljenima se na njeno pojavljivanje otima
zajednički (i gotovo zaljubljeni) uzdah. Ona je ono što ih spaja.
Celog svog života, Tanzi Freno bila je zaboravljana - čak ju je i Kabi
Freno na kraju zaboravio, pobegavši u Grin Bej i ostavivši je da
sastavlja kraj sa krajem radeći povremene poslove i prima pomoć za
samohrane majke. Samo je Irma nije zaboravljala, samo je Irmi bilo
stalo, a Irma je sada mrtva. Nije tu da vidi (ako ne gleda sa neba,
razmišlja Irma u nekom zabitom i sve udaljenijem delu uma) kako joj
majku odjednom obožavaju. Tanzi Freno je ove večeri najomiljeniji
predmet za oči i srce Frenč Lendinga. Ne i za pamet, pošto je ova
privremeno odsutna (možda je otišla u potragu za savešću), ali za oči
i srce svakako da. I sada, sa gracioznošću devojke kakva je nekada
bila, Dudlz Sanger prilazi ovoj miljenici dana. Ono što je Dudlz
opazila na podu teretnog dela Tedijevog kamioneta bio je kolut
starog užeta, prljavog i zamašćenog ali dovoljno debelog da posluži.
Iz njene sitne pesnice visi omča koju su njene vešte ruke vezale za
vreme vožnje do varoši. Pruža uže Tanzi, koja ga diže u razlivenu
svetlost.

Skup ispušta još jedan uzdah.
Sa uzdignutom omčom, više slična ženskom Diogenu u potrazi za
poštenim čovekom nego ljudožderki žednoj linča, Tanzi polazi -
krhka u farmerkama i krvlju umrljanom duksu - prema parkingu. Iza
nje koračaju Tedi, Dudlz i Fredi Saknesum, a za njima se kreću
ostali. Nadiru prema policijskoj stanici kao plima.

***
Gromovita Petorka i dalje stoji leđima uz cigleni zid, prekrštenih
ruku. "Šta da radimo, jebote?" pita Miš.
"Ne znam za tebe", kaže Nosonja, "al' ja ću da stojim ovde dok
me ne dograbe, a verovatno 'oće." Posmatra ženu sa uzdignutom
omčom. Krupan je i snažan, i bio je na opakim mestima, ali ga ova
ženska plaši onim praznim, široko otvorenim očima kao u statue. Uz
to ima nešto zataknuto za kaiš. Nešto crno. Šta je to, nož? Nekakav
bodež? "I nemam nameru da se borim, jer bi bio uzaludno."

"Zaključaće vrata, zar ne?" pita Dok nervozno. "Mislim, pajkani
će da zaključaju vrata."

"Pretpostavljam", kaže Nosonja, ne skidajući pogled sa Tanzi
Freno. "Ali ako 'oće Potera, mogu da ga imaju posluženog sa
limunom. Pogledaj ih, 'leba ti. Ima ih par stotina."

Tanzi staje, i dalje sa podignutom omčom. "Izvedite ga", kaže.
Glas joj je glasniji nego što bi trebalo da bude, kao da joj je neki
lekar ugradio neku spravicu za pojačavanje u grlo. "Izvedite ga.
Predajte nam ubicu!"

Dudlz se pridružuje. "Izvedite ga!"
I Tedi. "Predajte nam ubicu!"
I Fredi. "Izvedite ga! Predajte nam ubicu!"
A sada i svi ostali. Ovo bi mogao da bude zvučni zapis Baraže
Džordža Redbana, samo što umesto 'Odbrani taj udarac!' i 'Napred
Viskonsin!' vrište 'IZVEDITE GA! PREDAJTE NAM UBICU!'
"Dokopaće ga se", mrmlja Nosonja. Okreće se svojima, sa
pogledom istovremeno žestokim i uplašenim. Široko čelo orošeno
mu je krupnim kapima znoja. "Kada ih dovoljno naloži, krenuće, a
oni će joj biti odmah za guzicom. Ne bežite, i ne spuštajte ruke. Kada
vas do'vate, prepustite se. Ako 'oćete da vidite zoru, prepustite se."
Gomila stoji u magli do kolena nalik na pokvareni kajmak,
skandirajući 'IZVEDITE GA! PREDAJTE NAM UBICU!"
Vendel Grin uzvikuje isto što i oni, ali ga to ne sprečava da
nastavi da slika.
Jebi ga, ipak je ovo priča života.

***
Od vrata iza Nosonje čuje se škljocanje. Jeste, zaključali su,
razmišlja on. Hvala, pizde.
Ali to je zvuk zasuna, a ne brave. Vrata se otvaraju. Izlazi Džek
Sojer. Prolazi pored Nosonje ne pogledavši ga i ne odgovorivši kada
mu je ovaj promrmljao: "Hej, čoveče, ja joj se ne bih približavao."
Džek polako ali bez oklevanja napreduje ničijom zemljom između
zgrade i rulje sa ženom na čelu, Gospom Slobodom sa podignutom
omčom za vešanje umesto baklje u ruci. U jednostavnoj košulji bez
kragne i tamnim pantalonama, Džek liči na viteza iz neke stare
romantične bajke koji ide da zaprosi gospu. Cveće koje nosi u ruci

doprinosi tom utisku. Ove majušne bele cvetove ostavio mu je Spidi,
pored slivnika u Dejlovom kupatilu, buket nemoguće mirisnih belih
cvetića.

To su divlji ljiljani, i potiču sa Teritorija. Spidi mu nije ostavio
objašnjenje kako da ih upotrebi, ali Džeku nije ni potrebno.

***
U gomili nastaje muk. Samo Tanzi, izgubljena u svetu koga je
Gorg stvorio za nju, nastavlja da uzvikuje: "Izvedite ga! Predajte nam
ubicu!" Ne prestaje sve dok Džek ne staje direktno ispred nje, i
njemu je jasno da ovo preglasno ponavljanje nije okončalo njegovo
naočito lice ili kršni stas. Bio je to miris cveća, slatki i osvežavajući
miris, potpuna suprotnost zadahu mesa koji je visio u vazduhu iznad
Edovog lokala.
Oči joj postaju bistrije... bar donekle.
"Izvedite ga", kaže Džeku. Zvuči gotovo kao pitanje.
"Ne", kaže on, i reč je puna potresne nežnosti. "Ne, dušo."
Iza njih, Dudlz Sanger po prvi put u dvadeset godina pomišlja na
svog oca i počinje da jeca.
"Izvedite ga", moli Tanzi. I njoj se oči pune suzama. "Izvedite
monstruma koji je ubio moju slatku bebicu."
"Da ga imamo, možda bih to i uradio", kaže Džek. "Možda bih to
zaista uradio." Mada zna da ne bi. "Ali čovek koga imamo nije čovek
koga tražiš. On nije taj."
"Ali Gorg je rekao..."
Evo reči koju i on zna. Jedne od reči koje je Džudi Maršal
pokušala da proguta. Džek, koji u ovom trenutku nije na Teritorijama
već potpuno u ovom svetu, pruža ruku i vadi pero iza njenog kaiša.
"Da li tije Gorg ovo dao?"
"Da..."
Džek ispušta pero iz ruke, a onda gazi na njega. Na trenutak mu se
čini - zna - da ga je osetio kako mu ljutito zuji ispod đona, kao
napola zgažena osa. Zatim se smiruje. "Gorg laže, Tanzi. Šta god da
je, Gorg laže. Čovek unutra nije onaj pravi."
Tanzi bolno cvili, i ispušta uže. Iza nje, skup uzdiše.
Džek je grli rukom i ponovo se priseća bolnog dostojanstva
Džordža Potera; misli na sve izgubljene duše koje lutaju kroz tminu,

bez ijednog blistavog jutra Teritorija da im osvetli put. Privlači je
sebi, osećajući znoj i žalost i ludilo i bredni sa kafom.

Šapuće joj na uvo: "Uhvatiću ga za tebe, Tanzi."
Oseća kako se ukočila. "Ti..."
"Da."
"Ti ćeš... obećavaš?"
"Da."
"Onaj tamo nije on?"
"Nije, dušo."
"Kuneš se?"
Džek joj pruža ljiljane i kaže: "Tako mi majke."
Ona povija glavu do cveća i duboko udiše. Kada ponovo podiže
glavu, Džek vidi da je opasnost napustila, ali ne i bezumlje. Sada je i
ona jedna od izgubljenih. Nešto ju je opselo. Možda će, ako Ribar
bude uhvaćen, da je oslobodi. Džek bi voleo da veruje u to.
"Neko treba da odveze ovu damu kući", kaže Džek. Govori
blagim, razgovornim tonom, ali i tako deluje na ljude. "Veoma je
umorna, i puna tuge."
"Ja ću", kaže Dudlz. Obrazi joj sijaju od suza. "Odvešću je
Tedijevim pikapom, i ako mi ne da ključeve, razbiću ga. Ja..."
I tada ponovo počinje skandiranje, ovaj put negde iz pozadine.
"Izvedite ga! Predajte nam ubicu! Predajte nam Ribara! Izvedite
Ribara!" Na trenutak je to solo pevanje, a onda se pridružuje još
nekoliko neodlučnih glasova i proizvodi polifoniju.
I dalje stojeći leđima uz cigle, Nosonja Sen Pjer kaže: "E, sranje.
Evo ga opet."

***
Džek je zabranio Dejlu da izađe na parking s njim, objasnivši da
bi ljudi mogli da se ražeste kada vide uniformu. Nije pomenuo
buketić koji je nosio, a Dejl jedva da ga je primetio; bio je odveć
obuzet strahom da će izgubiti Potera u prvom linčovanju u
Viskonsinu u novom milenijumu. Otpratio je Džeka u prizemlje, i
sada po pravu starijeg komanduje špijunkom na vratima.
Ostatak FLPD-a je i dalje na spratu, posmatra šta se događa sa
prozora. Henri je naredio Bobiju Dilaku da mu bude komentator. Čak
i u sadašnjoj brizi za Džeka (Henri smatra da postoji bar četrdeset

odsto izgleda da ga rulja pregazi ili rastrgne), Henrija zabavlja i laska
mu što Bobi nesvesno oponaša Džordža Redbana.

"Ok, Holivud je napolju... prilazi ženi... ne pokazuje strah... ostali
ćute... čini se da Džek i žena razgovaraju i... sunce ti, izgleda da joj
daje buket cveća! Dobar pokušaj!"

'Pokušaj' je jedan omiljenih sportskih izraza Džordža Redbana,
kao, recimo, u Pokušaj Pivara da uhvate protivnika na spavanju
ponovo je propao sinoć u Milerovom parku.

"Ona se okreće!" viče Bobi pobednički. Hvata Henrija za rame i
trese ga. "Bokca mu njegovog, mislim da je gotovo! Mislim da je
Džek obrlatio!"

"Čak je i slepcu jasno da jeste", kaže Henri.
"I taman na vreme", kaže Bobi. "Stiže Kanal Pet, i još jedno
vozilo sa onim velikim narandžastim stubovima... Foks iz Milvokija,
mislim... i..."
"Izvedite ga!" neko počinje da viče napolju. Zvuči prevareno i
ozlojeđeno. "Predajte nam ubicu! Predajte nam Ribara!"
"O neee!" kaže Bobi, koji čak i sada zvuči kao Džordž Redban,
koji prepričava jutarnjoj publici kako je mas' još jednom otišla u
propas'. "Ne saaad, ne kad je tu televizija! To je..."
"Izvedite Ribara!"
Henri već zna ko je to. Čak i kroz dva sloja žicom ojačanog stakla,
taj visoki, prodorni poklič nemoguće je pobrkati.

***
Vendel Grin zna svoj posao - nemojte nikada zavaravati sebe da
ne zna. Njegov posao je prenosi vesti, da analizira vesti, i da ih
ponekad ilustruje fotografijama. Njegov posao nije da pravi vesti.
Ali večeras ne može da odoli. Ovo je drugi put u poslednjih dvanaest
sati da mu se na dohvat pohlepnih, nezasitih ruku nađe priča karijere
samo da bi je u poslednjem trenutku izmakli.
"Izvedite ga!" galami Vendel. Sirova snaga u sopstvenom glasu
prvo ga iznenađuje, a zatim i uzbuđuje. "Predajte nam ubicu!
Predajte nam Ribara!"
Drugi glasovi koji mu se pridružuju ispunjavaju ga neverovatno
slatkom jezom. Kao što bi rekao njegov nekadašnji cimer sa
univerziteta, pravi šlicopuc. Vendel pravi korak napred, dok mu se

grudi šire, obrazi oblivaju rumenilom, a pouzdanje raste. Jedva je
svestan da mu se vozilo 'Vesti u pet' polako primiče kroz gužvu.
Uskoro će kroz maglu da sinu 'petice' i 'desetke'; uskoro će na
njihovoj zaslepljujućoj svetlosti TV kamere početi da vrte traku. Pa
šta? Ako je žena u okrvavljenoj bluzi na kraju ispala kukavica i
izdala, Vendel će to da obavi umesto nje! Vendel Grin, svetli primer
građanske odgovornosti! Vendel Grin, narodni vođa!

Počinje da diže i spušta kameru. Ovo je uzbudljivo. Kao da je
ponovo u koledžu! Na koncertu Skinarda! Naduvan! Kao da...

Pred očima Vendela Grina seva silovit blesak, a onda se gase
svetla. Sva do jednog.

***
"ARNI GA DRMN'O BATERIJSKOM LAMPOM!" vrišti Bobi.
Grabi Dejlovog slepog ujaka za ramena i oduševljeno ga okreće.
Na Henrija se spušta teški miris kolonjske vode, i zna da će Bobi da
ga izljubi u obraze, na francuski način, sekund pre nego što će to
Bobi zaista učiniti. A kada nastavi sa prenošenjem, Bobi zvuči
zaneseno kao Džordž Redban u onim retkim prilikama kada lokalni
sportski timovi učine nemoguće i maznu zlato.
"Da čovek ne poveruje: Mahniti Mađar drmn'o ga je svojom
voljenom baterijskom lampom, i... GRIN JE NA ZEMLJI! JEBENI
MAĐAR POLOŽIO JE ONOG ŠUPKA OD REPORTERA NA OBE
PLEĆKE! BRAVO, HRABOVSKI!"
Svuda oko njega, policajci kliču na sav glas. Debi Anderson
počinje da skandira 'Mi smo šampioni', i ostali odmah prihvataju.
Čudna su vremena u Frenč Lendingu, razmišlja Henri. Stoji sa
rukama u džepovima, osmehujući se i slušajući halabuku. U osmehu
nema pritvornosti: radostan je. Ali u isto vreme oseća zebnju u srcu.
Strahuje za Džeka.
Strahuje, zapravo, za sve njih.

***
"Dobro si to izveo, čoveče", kaže Nosonja Džeku. "Mislim,
skidam ti gaće."
Džek klima glavom. "Hvala."
"Neću te ponovo pitati je l' ono taj. Ako kažeš da nije, onda nije.
Al' šta god bude trebalo da se pomogne da uhvatiš pravog, tu smo."

Ostali članovi Gromovite Petorke brundaju u znak slaganja;
Kajzer Bil prijateljski udara Džeka po ramenu. Verovatno će mu
ostati modrica.

"Hvala", ponavlja Džek.
Pre nego što stiže da kucne na vrata, ova se otvaraju. Dejl ga grabi
i steže u mrveći zagrljaj. U trenutku kada im se grudi dodiruju, Džek
oseća kako ovome snažno kuca srce.
"Spasao si mi guzicu", govori mu Dejl u uvo. "Ako mogu bilo šta
da..."
"Možeš, jednu stvar, kad smo već kod toga", kaže Džek,
povukavši ga unutra. "Video sam još jedna policijska kola iza
reporterskih vozila. Nisam siguran, ali mislim da su ova bila plave
boje."
"Auh", kaže Dejl.
"Jeste, 'auh'. Trebaće mi bar dvadeset minuta sa Poterom. Možda
ne dobijemo ništa, a možda i puno. Možeš li da zadržiš Brauna i
Bleka dvadeset minuta?"
Dejl se mrko osmehuje prijatelju. "Postaraću se da bude pola sata.
Minimum."
"Sjajno. A traka sa Ribarevim pozivom na 911, imaš li je još?"
"Otišla je sa ostalim dokaznim materijalom koji smo imali kada su
Braun i Blek preuzeli slučaj. Danas popodne su poslali čoveka da ga
pokupi."
"Dejle! Nije valjda!"
"Smiri se, momčino. Imam kopiju kasete, na sigurnom u stolu."
Džek se tapše po grudima. "Nemoj više tako da me plašiš."
"Izvini", kaže Dejl, razmišljajući: Gledajući te tamo napolju,
činilo se da nema toga čega se plašiš.
Na pola puta uz stepenice, Džek se priseća Spidijevih reči da
može dva puta da upotrebi ono što mu je ostavio u kupatilu... ali je
cveće posle dao Tanzi Freno. Sranje. Onda sklapa šake preko nosa,
udiše i razvlači usta u osmejak.
Možda ipak nije dao sve.

17.

Džordž Poter sedi na ležaju u trećoj ćeliji u kratkom hodniku koji
zaudara na mokraću i dezinfekciono sredstvo. Gleda kroz prozor na
parking, koji je do maločas bio poprište velike gužve i još je pun
ushodanog sveta. Ne okreće se na zvuk Džekovih koraka.

Džek usput prolazi pored dva natpisa. JEDAN POZIV ZNAČI
JEDAN POZIV, glasi prvi. SASTANCI D.O.A. PONEDELJKOM U
19:00, SASTANCI D.O.D. ČETVRTKOM U 20:00, poručuje drugi.
Tu su i prašnjava česmica sa umivaonikom i prastari aparat za
gašenje požara, koji je neki šaljivdžija obeležio sa SMEŠLJIVI GAS.

Džek stiže do rešetki ćelije i kuca kućnim ključem po jednoj.
Poter se konačno okreće od prozora. I dalje u stanju pojačane
percepcije koje prepoznaje kao odjek uticaja Teritorija, već na prvi
pogled zna onu suštinsku istinu o čoveku. Odaju je utonule oči i
tamne senke ispod njih; zapisana je na opuštenim obrazima i
udubljenim slepoočnicama sa mrežom tananih vena; vidi je u
preoštroj istaknutosti nosa.

"Zdravo, gospodine Poter", kaže. "Hteo bih da porazgovaram sa
vama, ali moramo da bude brzi."

"Došli su po mene", primećuje Poter.
"Da."
"Možda je trebalo da ih pustite da me uzmu. Za tri ili čet'ri
meseca, ionako bi isp'o iz trke."
Džek u džepu na grudima ima magnetnu karticu koju mu je dao
Dejl, i upotrebljava je da otključa vrata ćelije. Čuje se oštro zujanje
dok vrata tandrču po tračnici. Zujanje prestaje tek pošto je Džek
uklonio ključ. Dole u zajedničkoj prostoriji, trebalo bi da je
uključena zelena sijalica obeležena sa P.Ć. 3.
Džek ulazi i seda na ivicu ležaja. Sklonio je svoj privezak sa
ključevima u džep, jer ne želi da miris metala pokvari miris ljiljana.
"Kako ste ga dobili?"
Ne pitajući Džeka kako zna, Poter diže jednu krupnu, kvrgavu
šaku - šaku stolara - i dodiruje stomak. Onda je pušta da padne. "Prvo
se pojavio u stomaku. Pre pet godina. Poslušno sam pio tablete i
prim'o injekcije. Bilo je to u La Rivijeru. Te stvari... čoveče, nema
'de nisam povrać'o. Na ulici, ma 'de god bi se zatek'o. Jednom sam se
izbljuv'o u sopstvenom krevetu a da nisam ni znao da jesam.

Sledećeg jutra sam se probudio sa bljuvotinom koja mi se sušila na
grudima. Znaš li nešto o tome, sinko?"

"Moja majka je imala rak", kaže Džek tiho. "Kada mi je bilo
dvanaest godina. Onda se povukao."

"I živela je još pet godina?"
"Više."
"Imala je sreće", kaže Poter. "Al' na kraju je stig'o, zar ne?"
Džek potvrđuje.
Poter takođe klima glavom. Još nisu prijatelji, ali stvar ide u tom
pravcu. Džek je oduvek tako radio.
"To sranje se uvuče i čeka", kaže mu Poter. "Moja teorija je da
nikad stvarno ne nestane. U svakom slučaju, sa injekcijama je
gotovo. I sa pilulama. Osim onih koje ubijaju bol. Ovamo sam doš'o
da skončam."
"Zašto?" Ovo nije stvar koju Džek želi da zna, a vreme je kratko,
ali to je njegova tehnika, i neće odustati od onoga što donosi rezultate
samo zato par tikvana iz Državne policije dole čekaju da preuzmu
njegovog momka. Dejl će morati da ih zadrži, kako zna i ume.
"Varoš mi se učinila u redu. A volim reku. Svaki dan odlazim na
obalu. Volim da posmatram sunce na vodi. Ponekad razmišljam o
svim poslovima koje sam radio - u Viskonsinu, Minesoti, Ilinoisu - a
nekada ni o čemu posebno. Ima dana kada samo sedim na obali i
uživam u miru."
"Čime ste se bavili, gospodine Poter?"
"Počeo sam kao stolar, isto kao Isus. Napredovao sam do
građevinara, a onda sam i to prerast'o. Kada se to dogodi
građevinaru, obično počne da se predstavlja kao preduzimač.
Napravio sam tri-čet'ri miliona dolara, kupio 'kadilak', naš'o mladu
žensku za izlaske petkom uveče. Fina mlada ženska. Razumna. Onda
sam izgubio sve. Danas mi samo 'kadilak' nedostaje. Bolje me je
služio nego ženska. Onda su mi saopštili loše vesti, i doš'o sam
ovde."
Zagleda se u Džeka.
"Znaš šta ponekad pomislim? Da je Frenč Lending bliži nekom
boljem svetu, 'de stvari izgledaju i mirišu bolje. I 'de su i ljudi možda
bolji. Ne slažem se bog zna kako sa ljudima - nisam društvena osoba

- al' to ne znači da ne osećam stvari. Imam u glavi tu ideju da još nije
kasno biti pošten. Mislite da sam lud što tako mislim?"

"Ne", kaže mu Džek. "I sam iz otprilike istog razloga došao
ovamo. Reći ću vam kako ja to vidim. Znate ono kad stavite tanko
ćebe na prozor, pa se kroz njega i dalje vidi sunce?"

Džordž Poter ga posmatra očima koje su odjednom ispunjenje
sjajem. Džek ne mora čak ni da dovrši misao, zbog čega mu je drago.
Pronašao je talasnu dužinu - što mu gotovo uvek uspeva, jer je to
njegov dar - i sada je vreme da pređe na posao.

"Vi zaista znate", kaže Poter jednostavno.
Džek klima glavom. "Znate zašto ste ovde?"
"Kažu da sam ubio dete one gospođe." Poter odmahuje glavom
prema prozoru. "One što je držala konopac. Ali nisam. To je ono što
ja znam."
"Za početak je dovoljno. Sada me saslušajte."
Džek za kratko vreme iznosi sled događaja zbog kojih je Poter
završio u ćeliji. Dok Džek govori Poteru se mreška čelo, a krupne
šake lome jedna drugu.
"Rejlsbek!" progovara na kraju. "Trebalo je da znam! Prokleto
matoro njuškalo, samo nešto zapitkuje, te da li bi' igr'o karata, te da li
bi' igr'o bilijara ili, šta ti ga ja znam, mica, za ime Božje! Samo da bi
nešto pit'o. Matoro njuškalo..."
Nastavlja dalje u ovom stilu, i Džek ga neko vreme pušta da
govori. Čak i da nema rak, ovaj stari momak bio je bez milosti
izbačen iz poznatog poretka stvari, i potrebno mu je da se isprazni.
Ako ga Džek prekine da bi uštedeo na vremenu, samo će ga ispustiti
iz šaka. Teško je ostati strpljiv (kako li Dejl uspeva da zadrži ona dva
dupeglavca? Džek ne želi ni da zna), ali je strpljenje neophodno. Ali
kada Poter počinje da napada druge mete (na redu je Morti Fajn, kao
i Rejlsbekov drugar Irv Tronberi), Džek ga ipak prekida.
"Stvar je u tome, gospodine Poter, da je Rejlsbek pratio nekoga do
vaše sobe. Ne, pogrešno sam se izrazio. Rejlsbek je namamljen do
vaše sobe."
Poter ne odgovara, već samo sedi i gleda u šake. Ali zato klima
glavom. Star je, bolestan je i sve bolesniji, ali daleko od toga da je
glup.

"Osoba koja je namamila Rejsbeka gotovo je sigurno ista osoba
koja je ostavila fotografije ubijene dece u vašem ormanu."

"Ja', logično. A ako ima slike ubijene deca, onda je verovatno taj
koji i' je i ubio."

"Tako je. Zato moram da se zapitam..."
Poter nestrpljivo odmahuje rukom. "Znam šta morate da se
zapitate. Kome je ovde stalo da Čikago Potsi bude obešen za vrat. Il'
za jajca."
"Tačno."
"Ne bi' da ti guram motku u paoke, sinko, al' ne mogu nikog da se
setim."
"Ne?" Džek diže obrve. "Nikad niste poslovali u ovim krajevima,
gradili kuću ili polagali teren za golf?"
Poter diže glavu i kezi se Džeku. "Naravno da jesam. Kako bi'
inače znao koliko je ovde lepo? Naročito leti? Znate onaj deo grada
što se zove Libertivil? I one 'starinske' ulice, Kamelot i Avalon na
primer?"
Džek klima glavom.
"E, ja sam pola toga sagradio. Sedamdesetih godina. Tada je tu
bio i taj momak... neki vaćaroš koga sam poznav'o iz Čikaga... il' sam
mislio da ga poznajem... Je l' i on bio u poslu?" Čini se da sad Poter
ispituje Potera. U svakom slučaju, kratko odmahuje glavom. "Ne
pamtim. Nije ni važno, uostalom. Kako bi moglo da bude. Druškan
već tada nije bio mlad, i mora da je odavno umro. Bilo je to jako
davno."
Ali Džek, koji ispituje kao što Džeri Li Luis svira klavir, veruje da
jeste važno. U obično neosvetljenom delu njegovog uma gde
intuicija ima kancelariju, pale se svetla. Za sad tek poneko, ali se
pale.
"Vaćaroš", kaže, kao da nikada nije čuo taj izraz. "Šta to znači?"
Poter mu upućuje kratak, nestrpljiv pogled. "Građanin koji... pa,
ne baš građanin. Neko ko zna ljude sa vezama. Ili neko koga ljudi sa
vezama ponekad pozovu. Znate ono: usluga za uslugu. Vaćaroš. Ne
baš najlepša stvar na svetu."
Ne, razmišlja Džek, ali od vaćarenja možeš da zaradiš za fini
'kadilak', bolji i od fine ženske.

"Jesi li i sam bio vaćaroš, Džordže?" Vreme je da postane malo
prisniji. Ovo nije pitanje koje bi mogao da postavi gospodinu Poteru.

"Možda", kaže Poter, posle kratkog razmišljanja. "Možda i jesam.
Tamo u Čiju. U Čiju si morao da češkaš leđa i zalivaš kljunove ako si
hteo da sklopiš velike poslove. Ne znam kako je tamo sada, ali je u
ono vreme čist preduzimač bio siromašan preduzimač. Razumeš?"

Džek klima glavom.
"Najveći pos'o koji sam ikada sklopio bilo je stambeno naselje na
Južnoj strani Čikaga. Baš k'o u onoj pesmi o rđavom, rđavom Liroju
Braunu." Poter se škripavo kikoće. Na trenutak je zaboravio na rak,
lažne optužbe i na to što su ga zamalo linčovali. Ponovo živi u
prošlosti, i iako je možda pomalo prljava, bolja je od sadašnjosti -
ležaja lancem zakačenog za zid, čelične klozetske šolje i raka koji mu
se širi utrobom.
"Čoveče, taj je baš bio veliki, ozbiljno ti kažem. Brdo federalnog
novca, ali su lokalne budže aminovale 'de će da završi. A ja i taj
drugi momak trčali smo trku..."
Prekida priču, i širom otvorenih očiju gleda u Džeka.
"Svetog mu sranja, šta si ti, čarobnjak?"
"Ne znam na šta misliš. Ja samo sedim ovde."
"Taj momak bio je isti onaj što se pojavio ovde. Vaćaroš!"
"Ne pratim te, Džordže." Ali misli da ga ipak prati. I mada počinje
da se uzbuđuje, ne pokazuje to više nego kada mu je šankerica rekla
za Kinderlingovu naviku da stiska nos.
"Verovatno nije ništa važno." kaže Poter. "Tip je imao puno
razloga da mu tvoj sagovornik ne bude nimalo mio, ali ne mogu da
verujem da je još živ. Danas bi imao više od osamdeset, za Boga
miloga."
"Pričaj mi o njemu", kaže Džek.
"Bio je vaćaroš", ponavlja Poter, kao da to sve objašnjava. "I biće
da je up'o u nevolje u Čikagu ili u okolini Čikaga, jer sam prilično
siguran da je, kada se pojavio ovde, koristio drugo ime."
"Kada si ga to zavrnuo za taj posao sa stanovima, Džordže?"
Poter se osmehuje, i nešto u veličini njegovih zuba i načinu na
koji štrče iz desni pokazuje Džeku koliko se tom čoveku brzo