Stephen King&Piter Straub-Crna kuca

(ili majka) poslao kovertu... i izvučen je kao jedan od pobednika!
Nije osvojio glavnu nagradu, da bude nosač palica Pivarima tokom
cele turneje u Sinsinatiju, ali je ono što je osvojio (pored odličnog
mesta zajedno sa ostalim dobitnicima), po njegovom mišljenju, još
bolje. naravno, Riči Sekson nije Mark Megvajer - niko ne može da
raspali po loptici kao Big Mek - ali Sekson ove godine igra bogovski
za Pivare, bogovski, a Tajler Maršal je osvojio...

Neko ga drma za nogu.
Taj pokušava da se otrgne, nevoljan da izgubi ovaj san (ovo
nenadmašno pribežište iz užasa koji ga je snašao), ali je ruka
nepopustljiva. Trese. Cima i drma.
"Budze", reži glas, i san počinje da se zamračuje.
Džordž Redban se okreće Taju, i dečak postaje svedok čudesne
stvari: oči koje su pre samo nekoliko sekundi bile tako svevideće i
bistro plave sada su mutne i prekrivene mlečnom mrenom. Bokca ti,
pa on je slep, razmišlja Taj. Džordž Redban je u stvari...
"Budze", režeći glas ponavlja. Sada je bliže. San samo što se nije
ugasio.
Pre nego što dolazi do toga, Džordž mu se obraća. Glas je tih,
nimalo nalik na uobičajenu komentatorovu galamu. "Pomoć je na
putu", kaže. "Zato samo 'ladno, mačku mali. Samo..."
"BudZE, govno malo!"
Stisak na članku je drobeći, parališući. Sa jaukom protesta, Taj
otvara oči. Tako se vraća u svet, i u našu priču.

***
Odmah se priseća gde je. Nalazi se u ćeliji sa crvenkasto-sivim
rešetkama na sredini kamenom popločanog hodnika osvetljenog
električnim sijalicama zaraslim u paučinu. U jednom uglu stoji
posuda sa nekakvom kašom. U drugom je kofa u koju bi trebalo da
piški (ili da se iskaki ako baš bude morao - do sada, hvala Bogu,
nije). U ćeliji se nalazi još samo pocepana stara strunjača sa koje ga
je Berni upravo svukao.
"U redu", kaže Berni. "Konačno si se probudio. To je dobro. Sad
se diži. Na noge, seronjo. Nemam vremena da se jebavam sa tobom."
Tajler ustaje. Preplavljuje ga talas vrtoglavice, i mora da se pridrži
rukom za glavu. Napipava sunđerasto, skoreno mesto. Dodir sa njom

šalje mu munju bola sve do vilica, koje se stiskaju, ali istovremeno
otklanja omamljenost. Baca pogled na šaku. Dlan mu je prekriven
ljuspicama kraste i osušene krvi. Tu me je udario onom kamenčinom.
Da je bilo jače, sad bih svirao harfu.

Ali i starac se u međuvremenu nekako povredio. Košulja mu je
sva krvava; njegovo smežurano trolovsko lice je voštano i bledo. Iza
njega, vrata ćelije stoje otvorena. Taj procenjuje razdaljinu do
hodnika, nadajući se da to ne radi previše upadljivo. Ali Berni već
dugo igra ovu igru. Već mu je bogoje baleno bogužalo da bobegne na
grbabib nožidzaba, oho.

Poseže u vreću i vadi crnu spravu sa pištoljskom drškom i vrhom
od nerđajućeg čelika.

"Znaš šta j' ovo, Tajlere?" pita.
"Tejzer22", kaže Taj. "Zar ne?"
Berni se kezi, pokazujući patrljke zuba. "Pametan dečko! Dečko
koji gleda te-ve, kladio bi' se. Jeste, to je tejzer. Ali posebne vrste -
može da obori kravu na trijes' metara. Jesi razumeo? Pokušaš li da
utekneš, dečko, srušiću te k'o tonu cigala. Dolaz' 'vamo."
Taj izlazi iz ćelije. Ne zna kuda ovaj grozni starac namerava da ga
odvede, ali oseća izvesno olakšanje zbog toga što više nije u ćeliji.
Strunjača je bila najgora od svega. Zna, odnekud, da nije bio prvo
dete koje je plačući zaspalo na njoj, sa bolom u srcu i glavi, niti
deseto.
Niti, verovatno, pedeseto.
"Okren' se levo."
Taj se okreće. Starac je sada iza njega. trenutak kasnije, oseća
koščate prste kako ga hvataju za desni guz. Nije prvi kako to starac
čini (svaki put kada se dogodi ponovo pomišlja na vešticu u 'Ivici i
Marici', kako traži od izgubljene dečice da proture ručice iz kaveza),
ali je dodir ovaj put drugačiji. Slabiji.
Crkni što pre, misli Taj, i ova misao - njena hladna pribranost -
veoma podseća na Džudi. Crkni što pre, starče, da ne moram ja.

22 taser – tejzer, džepno oružje za ličnu odbranu koje napadača odbija

električnim udarom

"Ovaj je moj", kaže starac... ali zvuči kao da je bez daha, i ne više
sasvim siguran u sebe. "Pola ću da ispečem, a ostatak da ispržim. Sa
slaninom."

"Ne verujem da ćete moći mnogo da pojedete", kaže Taj,
iznenađen smirenošću svoga glasa. "Izgleda da vam je neko dobro
provetrio trb..."

Čuje se pucketanje, praćeno strašnim, drhtavim osećajem pečenja
u njegovom levom ramenu. Taj vrišti i posrće prema zidu preko puta
vrata ćelije, pokušavajući da se prihvati za ranjeno mesto, trudeći se
da ne zaplače, nastojeći da se prihvati za bar malo od onog divnog
sna o gledanju utakmice u društvu Džordža Redbana i ostalih
pobednika na konkursu za navijače Pivara. Zna da je ove godine
zaista zaboravio da učestvuje, ali takve stvari u snovima nisu važne.
To je ono što je najlepše u njima.

O, to stvarno opasno boli. Uprkos svim naporima - i nasleđu
Džudi Maršal u njemu - suze počinju da teku.

"'Oš još jedan?" stenje starac. Zvuči bolesno i histerično, a čak i
klinac kao Taj zna da je to opasna kombinacija. "'Oš još jedan, tek da
te ne bije baksuz?"

"Ne", dahće Taj. "Nemojte više, molim vas."
"Onda polazi! I nemoj više da si laj'o!"
Taj počinje da hoda. Negde se čuje kako kaplje voda. Negde,
jedva čujno, čuje kreštanje gavrana koje liči na smeh - verovatno
onog istog koji ga je namamio, i pomišlja kako bi bilo dobro da
pozajmi Ebijevu dvadesetdvojku i da mu raznese ono opako crno
perje. Ali Džordž Redban mu je rekao da je pomoć na putu, a stvari
koje čuješ u snu ponekad umeju da se ostvare. To mu je jednom
prilikom rekla njegova majka, mnogo pre nego što je počela da brka
lončiće.
Stižu do stepeništa koje beskrajno kruži naniže. Iz dubine dopiru
miris sumpora i jara. Čuje nešto što liči na krike i jauke. Klopotanje
mašinerije je glasnije. Čuju se i zlokobni krckavi zvuci koji bi mogli
da budu od kaiša i lanaca.
Taj zastaje, uveren da će ga starac ponovo opržiti samo ako bude
morao. Zato što bi Taj mogao da padne niz ovo dugačko spiralno
stepenište. Mogao bi da udari ono mesto na glavi koje mu je starac

već načeo kamenom, ili da slomi vrat, ili da se sunovrati preko ivice.
A starac ga, bar za sada, želi živog. Taj ne zna zašto, ali zna da ga
osećaj ne vara.

"Kuda idemo, gospodine?"
"Saznaćeš", kaže Berni svojim stegnutim, zadihanim glasom. "I
ako misliš da ne smem da te šoknem dok si na stepenicama, prijatelju
moj mali, grdno se varaš. Polazi sada."
Tajler Maršal polazi niz stepenice, i spušta se pokraj ogromnih
galerija i balkona, u krug i naniže. Vazduh nekad zasmrdi na truo
kupus. Nekad na dogorele sveće. Nekad na vlažnu trulež. Izbrojivši
stotinu i pedeset stepenika, prestaje da broji. Butine mu sevaju. Iza
njega, starac sopće, a dvaput se i spotiče, psujući i pridržavajući se za
prastaru ogradu.
Padni, starče, navija Taj u glavi. Padni i crkni, padni i crkni.
Ali na kraju ipak stižu do dna. Stižu u kružnu odaju sa tavanicom
od prljavog stakla. Iznad njih visi sivo nebo kao nekakva prljava
vreća. Iz razbijenih posuda razlivaju se puzavice, pipajući gladnim
pipcima preko poda od slomljenih narandžastih cigala. Ispred njih
nalaze se otvorena dvokrilna vrata - Taj misli da ih takva vrata zovu
francuska. Iza njih je trošni trem okružen drevnim stablima. Neka od
njhi su palme. Druga - sa visećim, užastim lijanama - mogla bi da
budu banjani. Ostala ne prepoznaje. Jedna stvar je sigurna: više nisu
u Viskonsinu.
Na tremu stoji predmet koji vrlo dobro poznaje. Nešto što pripada
njegovom svetu. Oči Tajlera Maršala ponovo se pune suzama na taj
prizor, kao da je u nekoj potpunoj tuđini ugledao poznato lice.
"Stoj, majmunče." Starac zvuči kao da se guši. "Okreni se."
Poslušavši ga, raduje ga što vidi da se mrlja na starčevoj košulji
još više proširila. Potočići krvi sada mu se pružaju sve do ramena, a
pojas šljampavih starih farmerki postao je blatnjavo crn. Ali ruka
koja drži tejzer i dalje je čvrsta kao kamen.
Bog te ubio, razmišlja Tajler. Bog te ubio i đavo te odneo.
Starac je spustio vreću na stočić. Na trenutak samo stoji, hvatajući
vazduh. Zatim počinje da pretura po vreći (unutra muklo zvecka
nešto metalno) i vadi meku smeđu kapu. Od one vrste koju momci
poput Šona Konerija ponekad nose u filmovima. Starac mu je pruža.

"Stavi je. I ako probaš da me uhvatiš za ruku, šoknuću te."
Tajler stavlja kapu. Njegove prste, koji očekuju teksturu antilopa,
iznenađuje nešto metalasto, gotovo kao aluminijumska folija. Oseća
neprijatno zujanje u ruci, nešto kao blažu verziju strujnog udara iz
tejzera. Molećivo gleda u starca. "Moram li?"
Berni diže tejzer i otkriva zube u nemom kezu.
Taj sa oklevanjem navlači kapu.
Zujanje mu sada ispunjava glavu. Na trenutak ne može da misli...
a onda osećaj prolazi, ostavivši sa neobičnom slabošću u mišićima i
sevanjem u slepoočnicama.
"Posebnim dečacima trebaju posebne igračke", kaže Berni, i to
zvuči kao bozebne dedžage, bozebne igradžge. Kao i uvek, apsurdni
akcent gospodina Manšana ostavio je traga, odebljao prizvuk južnog
Čikaga koji je Henri prepoznao na snimku poziva na 911. "E, sada
možemo napolje."
Zato što sa kapom nisam opasan, razmišlja Taj, ali se ta pomisao
razbija i otplovljava dalje gotovo odmah čim se pojavila. Pokušava
da se seti očevog imena, i ne uspeva. Pokušava da se seti imena onog
đavolskog gavrana i ni to ne uspeva - zar nije bilo nešto kao Korgi?
Ne, to je vrsta psa. Kapa ga ometa, shvata, što joj i jeste svrha.
Sada prolaze kroz otvorena vrata na trem. Vazduh je zasićen
mirisima drveća i žbunja koje opkoljava zadnji deo Crne kuće,
teškim i zagušljivim. Nekako mesnatim. Sivo nebo se čini dovoljno
nisko da može da se dodirne. Taj oseća sumpor i nešto gorko i
električno i sočno. Zvuk mašinerije je ovde napolju mnogo glasniji.
Stvar koju je Taj prepoznao i koja stoji na slomljenim ciglama
jeste E-Z-Go, terensko vozilo za golf. Model 'Tajger Vuds'.
"Moj tata ih prodaje", kaže Taj. "Kod Golca, gde radi."
"A odakle misliš da je ovo, seronjo? Upadaj. Za volan."
Taj ga zapanjeno gleda. Njegove plave oči, verovatno zahvaljujući
dejstvu kape, postale su zakrvavljene i poprilično zbunjene. "Premlad
sam da vozim."
"O, snaći ćeš se. Beba bi mogla da vozi ovu bebicu. Sedaj za
volan."
Taj postupa kao što mu je rečeno. U stvari, upravo je ovakva
vozio na parkingu kod Golca, sa ocem koji je budno sedeo pored

njega. Sada se ovaj grozni starac smešta na to isto mesto, stenjući i
držeći se za probušeni trbuh. U drugoj ruci drži tejzer, sa čeličnim
vrhom uperenim u Taja.

Ključ je u starteru. Taj ga okreće. Baterija ispod se sa škljocajem
uključuje. Svetlo sa natpisom CHARGE na komandnoj ploči svetli,
jarko zeleno. Sada treba samo da pritiska pedalu gasa. I da upravlja,
naravno.

"Do sad je dobro", kaže starac. Sklanja desnu ruku sa stomaka i
pokazuje okrvavljenim prstom. Taj vidi stazu od svetlijeg šljunka -
nekada, pre nego što je zarasla u drveće i čestar, verovatno je bila
prilazni put - koja se udaljava od kuće. "Kreći sad. Al' polako.
Ubrzaš li, pržim te. Pokušaš li da nas sudariš sa nečim, slomiću ti
ruku, pa ćeš da voziš jednom."

Taj daje gas. Vozilo sa trzajem kreće napred. Starac biva bačen
napred, psuje i preteći maše tejzerom.

"Bilo bi lakše kada ne bih imao kapu", kaže Taj. "Molim vas,
siguran sam, ako biste mi dopustili da..."

"Ne! Kapa ostaje! Teraj!"
Taj pažljivije pritiska pedalu. E-Z-Go prelazi preko trema,
krckajući novim gumama krhotine cigala. Odskaču spuštajući se sa
niskog stepenika i nastavljaju stazom. Teško lišće - vlažno je kao da
je znojavo - češe se o Tajlerove mišice. Sa trzajem se izmiče. Vozilo
se zanosi. Berni mu gura tejzer u rebra, režeći.
"Sledeći put ćeš da popiješ struju! Obećavam ti!"
Preko zaraslog šljunka puzi zmija, vijugajući, i Taj ispušta uplašen
jauk kroz stisnute zube. Ne voli zmije, nije smeo da dodirne
bezopasnu malu beloušku koju je gospođa Loučer donela u školu, a
ova stvar je velika kao piton, sa rubinskim očima i očnjacima koji joj
čeljusti drže večito iskežena.
"Samo vozi!" Tejzer mu se njiše pred licem. Od kape mu zuji u
ušima. U glavi.
Staza skreće levo. Zalaze ispod nekakvog nadnesenog stabla sa
krošnjom koja kao da se sastoji od pipaka. Vrhovi pipaka golicaju
Tajeva ramena i naježeni, nakostrešeni potiljak.
Našššš dečkooo...
Čuje ovo u glavi uprkos kapi. Tiho, iz daljine, ali čuje.

Našššš deč-kooo...jessssteee... našššš...
Berni se kezi. "Čuješ ih, zar ne? Sviđaš im se. Kao i meni. Ovde
smo svi prijatelji, znaš?" Kez se pretvara u grimasu. Ponovo se hvata
za krvavi trbuh. "Prokleta slepa budala!" stenje.
Tada, odjednom, drveća više nema. Vozilo izbija na sumornu,
suvu ledinu. Žbunje se proređuje i Taj vidi da napred potpuno ustupa
mesto kamenjaru: pod neveselim sivim nebom dižu se i spuštaju
brda. Gore lenjo kruži nekoliko ogromnih ptica. Čupavo stvorenje
oborenih ramena teturavo prelazi preko uske staze i nestaje sa vidika
pre nego što Taj uspeva da vidi šta je... mada nije naročito želeo ni da
sazna. Bruj i tutnjava mašinerije postaju glasniji, potresajući tlo.
Gruvanje maljeva za nabijanje; škrgutanje prastarih zupčanika; cvilež
točkova. Tajler oseća kako mu volan podrhtava u rukama. Staza se
ispred njih uliva u široki put od nabijene zemlje. Duž njegove
suprotne strane pruža se zid od oblog belog kamenja.
"To što čuješ je elektrana Grimiznog Kralja", kaže Berni. Govori
sa ponosom, ali ispod njega ima i poprilično straha. "Velika
Kombinacija. Na njenim prenosnim kajišima umrlo je milion dece, a
bezbroj njih ima tek da dođe, koliko ja znam. Ali to nije predviđeno
za tebe, Tajlere. Ti ćeš možda još da imaš budućnost. Naravno, pošto
ja uzmem svoj deo. O, da."
Njegova krvlju umrljana ruka poseže i miluje gornji deo Tajlerove
stražnjice.
"Dobar agent ima pravo na deset odsto provizije. Čak i ovaj
matori lešinar to zna."
Ruka se povlači. Dobro je. Taj je osećao da će da počne da vrišti, i
zadržavao je taj zvuk samo tako što je zamišljao da sedi na Miler
Parku, sa starim dobrim Džordžem Redbanom. Da sam se zaista
prijavio na konkurs, razmišlja, ništa se od ovoga ne bi dogodilo.
Ali ne veruje zaista u to. Neke stvari su jednostavno pisane da se
dogode. Pisane.
Nada se samo da ono što ovo užasno matoro stvorenje želi nije
jedna od njih.
"Skreni levo", stenje Berni, i zavaljuje se u sedište. "Još tri milje.
Otprilike." Okrenuvši volan u levo, Tajler shvata da trake izmaglice
koje se dižu iz zemlje uopšte nisu magla, već trake dima.

"Šeol", kaže Berni, kao da mu čita misli. "A ovo je jedini put kroz
njega - Jeguljin Put. Siđeš li s njega, naići ćeš na stvari koje će da te
raskomadaju samo zato da čuju kako vrištiš. Prijatelj mi je rek'o 'de
da te vodim, al' bi moglo da dođe do baledzge promene plana."
Njegovo od bola iskrivljeno lice dobija naduren izraz. Taj smatra da
tako izgleda naročito glupo. "Povredio me je. Čup'o mi creva. Ne
verujem mu." I nastavlja jezivim detinjim pevuckanjem: "Karl
Birston ne veruje gospodinu Manšanu! Ne više! Ne više!"

Taj ništa ne govori. Usredsređuje se na to da održava vozilo na
sredini Jeguljinog Puta. Rizikuje da se osvrnem ali je kuća, u svojem
efemernom obilju tropskog rastinja, već zaklonjena prvim erodiranim
brdom.

"Dobiće svoje, al' prvo ću ja da uzmem ono što je moje. Čuješ li
me, mali?" Pošto Taj ne odgovara, Berni preti tejzerom. "Čuješ li me,
seronjo majmunski?"

"Da", kaže Taj. "Da, naravno." Što već jednom ne crkneš? Bože,
ako te ima, što mu ne staviš prst na pokvareno srce i zaustaviš ga?

Berni ponovo progovara, ovaj put lukavim glasom. "Gled'o si onaj
zid tamo preko, al' nisi dovoljno dobro gled'o. Bolje ždrakni još
jednom."

Tajler gleda preko starca koji se srozao na sedištu. Na trenutak ne
shvata... a onda mu postaje jasno. Krupno belo kamenje koje se pruža
u beskraj duž Jeguljinog Puta uopšte nije kamenje. To su lobanje.

Kakvo je ovo mesto? Gospode, koliko mu nedostaje majka! Kako
bi se vratio kući!

Ponovo rasplakan, sa glavom u kojoj je mutno i zuji ispod kape
koja liči na štof ali nije, Taj vozi terensko vozilo za golf sve dublje i
dublje u zemlje u peći. U Šeol.

Spas - ili pomoć bilo kakve vrste - se čini dalje nego ikada.

27.

U trenutku kada Džek i Dejl stupaju u klimatizovanu hladovinu, u
Send Baru je samo troje ljudi. Nosonja i Dok sede za šankom, sa
bezalkoholnim pićima ispred sebe - najpouzdaniji mogući znak da se
sprema propast sveta, razmišlja Džek. Duboko pozadi u senkama (još

malo dalje i našao bi se u primitivnoj kuhinji lokala), muva se
Smrdljivi Sir. Dvojica motordžija šalju opasne vibracije, i Smrdljivi
se drži na bezbednom odstojanju. Pod jedan, ovo je prvi put da vidi
Nosonju i Doka bez Miša, Sonija o Kajzera Bila. Pod dva... o Bože,
evo i onog detektiva iz Kalifornije i jebenog šefa policije.

Džuboks je u mraku i tih, ali je televizor uključen i Džek nije
iznenađen što vidi da se u današnjem Filmskom matineu daje nešto u
čemu igraju njegova majka i Vudi Strod. Pokušava da se seti imena
filma, i trenutak kasnije mu dolazi: Dželatski ekspres.

"Bolje da se ne mešaš, Bea", govori Vudi - Lili u ovom filmu igra
bostonsku naslednicu Beatris Lodž, koja dolazi na zapad i postaje
odmetnica, uglavnom iz inata prema uskogrudom ocu. "Ovo bi
moglo da bude bandino poslednje jahanje."

"Fino", kaže Lili. Glas joj je tvrd, oči još tvrđe. Film je bezvredan,
ali je ona, kao i uvek, savršeno odigrala lik. Džek ne može da se
malo ne osmehne.

"Šta je smešno?" pita ga Dejl. "To što je čitav svet poludeo?"
Na TV-u, Vudi Strod kaže: "Šta je tu fino? Čitav svet je poludeo."
Džek Sojer veoma tiho kaže: "Bar ćemo skupo da prodamo kožu.
Neka nas dobro zapamte."
Na ekranu, Lila istim rečima odgovara Vudiju. Njih dvoje se
spremaju da se ukrcaju na dželatski ekspres, i uskoro će da se
kotrljaju glave - dobrih, rđavih i ružnih.
Dejl zapanjeno zuri u prijatelja.
"Znam većinu njenih replika", kaže Džek, gotovo kao da se
izvinjava. "To je ipak bila moja majka."
Pre nego što Dejl uspeva da odgovori (pod pretpostavkom da ima
šta da odgovori), Džek se pridružuje Nosonji i Doku za šankom.
Gleda u sat na sat sa reklamom za Kingslendsko Svetlo pored
televizora: 11:40. Uskoro će podne - ovakve stvari se ionako uvek
dešavaju tačno u podne, zar ne?
"Džek", kaže Nosonja, i klima mu glavom. "Kako je, ortak?"
"I nije tako loše. Jeste li se opremili?"
Dok zadiže prsluk, i otkriva dršku revolvera. "Kolt, devetka.
Noske ima isti ovakav. Valjana stvar, sa dozvolom i svim što treba."
Gleda u Dejla. "Ideš i ti?"

"Ovo je moj grad", kaže Dejl, "a Ribar mi je upravo ubio ujaka.
Nisam razumeo mnogo od toga što mi je Džek ispričao, ali ovo bar
znam. A ako on kaže da postoje izgledi da spasimo Džudinog malog,
valjalo bi da pokušamo." Baca pogledom prema Džeku. "Doneo sam
ti službeni revolver. Jedan od onih 'ruger' automatika. Napolju je u
kolima."

Džek odsutno klima glavom. Ne pozdaje se previše u pištolje, jer
će se tamo preko gotovo sigurno pretvoriti u nešto drugo. U koplja,
možda, ili džilite. Možda čak u praćke. Biće to Dželatski ekspres -
poslednje jahanje Sojerove bande - ali ne veruje da će mnogo ličiti na
ono iz ovog starog filma iz šezdesetih. Što ne znači da neće uzeti
'ruger'. Možda bude posla za njega na ovoj strani. Nikad se ne zna,
zar ne?

"Uzjahujemo?" Nosonja pita Džeka. Oči su mu duboko utonule u
duplje, pogled posednut. Džek pretpostavlja da se Noske nije
naspavao. Gleda u sat na zidu i zaključuje - makar bilo iz čistog
sujeverja - da ipak ne želi još da krene u Crnu kuću. Napustiće Send
Bar kada se kazaljke na 'kingslendskom' satu poklope na dvanaest, ni
pre ni posle. U veštičji sat Garija Kupera.

"Uskoro", odgovara. "Imaš li mapu, Nosonjo?"
"Imam, ali mi se čini da ti nije zaista potrebna, zar ne?"
"Može biti", priznaje Džek, "ali hoću potpuno da se osiguram."
Nosonja klima glavom. "Tu se slažemo. Posl'o sam žensku kod
mame u Ajdaho. Posle onoga što se dogodilo sirotom Mišku, nisam
morao mnogo da je nagovaram. Nikad je pre nisam slao od kuće,
čoveče. Čak ni onomad kad smo se dokačili sa Paganima. Al' od
ovog me 'vata gadna prpa." Načas okleva, pa otvara dušu. "Osećam
da niko od nas neće da se vrati živ odande."
Džek spušta šaku na Nosonjinu mesnatu podlakticu. "Nije kasno
da se povučeš. Neću ti zameriti zbog toga."
Nosonja razmišlja o ovome, pa odmahuje glavom. "Ejmi mi
ponekad dolazi u snove, i pričamo. Kako da je pogledam u oči ako ne
budem bio tamo zarad nje? Ne, čoveče, ostajem."
Džeka gleda u Doka.
"Ja sam uz Nosketa", kaže Dok. "Nekad jednostavno moraš da
staneš na belegu. A posle onoga što se dogodilo Mišu..." Sleže

ramenima. "Sam Bog zna da li smo zakačili istu stvar od njega. Ili
dok smo se jebavali tamo oko kuće. Budućnost lako može da bude
kratka, ovako ili onako."

"Kako se završilo ono sa Mišem?" pita Džek.
Dok se kratko smeje. "Baš kao što je rekao. Oko tri ujutru, starog
Miška smo jednostavno isprali u slivnik. Bila je ostala samo pena i
kosa." Mršti se kao da mu se buni želudac, i brže-bolje isprija kolu iz
čaše.
"Ako ćemo nešto da radimo", otima se Dejlu, "hajde već jednom
da počnemo."
Džek gleda u sat. Jedanaest i pedeset. "Još malo."
"Ne plašim se da umrem", iznenada se javlja Nosonja. "Ne plašim
se čak ni onog đavolskog psa. Dokazali smo da ga je moguće
povrediti ako ga dovoljno nafiluješ olovom. Plašim se samog
jebenog mesta. Vazduh postane nekako gust. Boli te glava, a mišići
onemoćaju." I dodaje, sa savršeno dobrim britanskim akcentom: "A
to nipošto nije mamurluk, momče staro."
"Meni je najgori onaj osećaj u utrobi", kaže Dok. "To, i...." Ne
dovršava. Nikada ne pominje Dejzi Temperli, devojku koju je ubio
sa par pogrešnih poteza mastilom na receptu, ali je sada vidi jednako
jasno kao one kobojagi-kauboje na ekranu televizora. Bila je
plavokosa. Smeđih očiju. Ponekad bi je nasmejao (čak i kada je bila
u bolovima), pevajući joj onu pesmu Vana Morisona, o devojci
smeđih očiju.
"Idem zbog Miša", kaže. "Moram. Ali to mesto... potpuno je
bolesno. Ti to ne znaš, čoveče. Možda misliš da razumeš, ali nije
tako."
"Razumem više nego što misliš", kaže Džek. Njegov je red da
zastane, da promisli razloge. Da li se Nosonja i Dok sećaju reči koju
je Miš izgovorio pre nego što je umro? Sećaju li se d'yambe?
Trebalo bi, bili su tamo, videli su kako knjige klize sa police i lebde
u vazduhu kada je izgovorio reč... ali je gotovo siguran, ako bi ih
sada pitao, da bi ga upitno, ili čak bez razumevanja pogledali. Delom
zato što se d'yamba teško pamti, isto kao tačan položaj staze koja
vodi sa normalnog puta broj 35 u iskliznuće, do Crne kuće. Najviše,
ipak, zato što je reč namenjena njemu, Džeku Sojeru, Filovom i

Lilinom sinu. A on je vođa Sojerove bande zato što je drugačiji. Zato
što je putovao, a putovanje širi vidike.

Koliko od ovoga treba da im kaže? Verovatno ništa. Ali potrebno
je da veruju, a da bi se to dogodilo mora da izgovori Miševu reč.
Zna, u srcu, da treba da bude oprezan kada je koristi - d'yamba je kao
pištolj; možeš iz nje da pucaš samo dotle dok ne škljocne, prazna - i
ne želi da je upotrebi ovde i sada, daleko od Crne kuće, ali će to ipak
da učini. Zato što oni moraju da poveruju. Ako ne budu verovali,
njihov hrabri pohod da izbave Taja verovatno će se završiti tako što
će klečati u dvorištu ispred Crne kuće, krvareći iz nosa i očiju,
povraćajući i pljujući zube u otrovni vazduh. Džek može da im kaže
da najveći deo otrova potiče iz njihovih umova, ali reči su jeftine.
Potrebno je da veruju.

Osim toga, tek je jedanaest i pedeset tri.
"Lesteru", zove.
Barmen je dotle stajao, zaboravljen, kod vrata kuhinje. Ne zato da
bi prisluškivao - predaleko je za to - već zato što se trudio da ostane
neprimećen. Sada mu se čini da se to ipak dogodilo.
"Imaš li meda?" pita Džek.
"M-meda?"
"Jeste, meda, koji prave pčele, Lesteru. Ledomati prave led, a
pčele prave med."
U Lesterovim očima pojavljuje se nešto nalik razumevanju. "A,
to. Ima meda. Koristim ga kad pripremam 'kentakijska bekstva'.
Takođe..."
"Donesi ga na šank", kaže mu Džek.
Dejl se nestrpljivo meškolji. "Ako je vreme tako dragoceno kao
što tvrdiš, Džek..."
"Ovo je važno." Posmatra Lestera Muna kako spušta plastičnu
bočicu na istiskivanje sa medom na šank i hvata sebe kako misli na
Henrija. Kako bi Henri uživao u džepnom čudu koje se sprema da
izvede! Ali za Henrija, naravno, ne bi ni bilo potrebno da izvodi
takav trik. Ne bi bilo potrebno da troši dragocenu energiju magične
reči. Zato što bi Henri odmah poverovao, isto kao što je verovao da
je u stanju da odveze automobil od Trempeloa do Frenč Lendinga -

ma do jebenog meseca, ako treba - samo ako bi neko smeo da mu
pruži priliku i ključeve kola.

"Ja ću vam ga doneti", kaže Lester odvažno. "Ne bojim se."
"Samo ga odloži na kraj šanka", kaže mu Džek. "To će biti
dovoljno."
Lester postupa kako mu je rečeno. Boca je u obliku medveda.
Stoji tamo u u zraku svetlosti još malo pa podnevnog sunca. Na
ekranu televizora je počela pucnjava. Džek je ignoriše. Ignoriše sve,
usredsredivši um jednako usko i blistavo kao što je tačka svetlosti
propuštene kroz uveličavajuće staklo. Na trenutak pušta da ta tesna
žiža ostane prazna, a onda je ispunjava jednom jedinom reči:
(D'YAMBA)
Istog trenutka čuje duboko zujanje. Ovo se pojačava u brujanje.
Nosonja, Dok i Dejl gledaju oko sebe. Na trenutak se ništa ne
događa, a onda se sunčani dovratak osvetljava. Efekat je gotovo isti
kao da je u Send Bar uplovio veoma mali kišni oblak -
Smrdljivi Sir kratko i pridavljeno ciči i uzmiče mašući rukama.
"Ose!" viče. "To su ose! Spasavajte se!"
Ali to nisu ose. Dok i Lester Mun to možda ne uviđaju, ali su i
Nosonja i Dejl Gilbertson momci sa sela. Prepoznaju pčele kada ih
vide. Džek za to vreme gleda samo u roj. Po čelu mu je izbio znoj. Iz
sve snage se koncentriše na ono što pčele treba da urade.
Roje se oko bočice meda, tako gusto da ova gotovo nestaje.
Njihov bruj se pojačava, i bočica počinje da se diže, zibajući se kao
minijaturni projektil sa sjebanim sistemom za navođenje. Onda,
polako, počinje da se njiše na putanji prema Sojerovoj bandi. Bočica
lebdi na jastuku pčela dvadesetak centimetara iznad bara.
Džek pruža šaku i otvara je. Bočica stiže do nje i spušta mu se na
dlan. Džek sklapa prste. Pristajanje obavljeno.
Pčele mu se na trenutak roje oko glave, nastojeći zujanjem da
nadjačaju Lili, koja viče: "Onog visokog ostavite meni! To je taj što
je silovao Stelu!"
Roj se rasteže prema vratima, i nestaje.
Sat Kingslendskog Svetlog pokazuje 11:57.
"Sveta Marijo, majko Božja", šapuće Nosonja. Oči su mu
ogromne, skoro iskaču iz duplji.

"Reklo bi se da si do sada krio svoju svetlost pod buretom", kaže
Dejl. Glas mu podrhtava.

Sa kraja šanka dopire meki tresak. Lester 'Smrdljivi Sir' Mon se,
po prvi put u životu, onesvestio.

"Sada možemo da pođemo", kaže Džek. "Nosonjo, ti i Dok ćete
da vodite. Mi ćemo vas pratiti u Dejlovim kolima. Kada stignete do
staze i znaka ZABRANJEN PROLAZ, ne skrećite na nju. Samo
parkirajte mašine. Ostatak puta ćemo da pređemo kolima, ali ćemo
prvo da nanesemo malo ovoga ispod nosa." Džek pokazuje bočicu na
istiskivanje. To je plastična verzija Vinija Pua, malo zaprljana oko
sredine, gde je Lester prihvata i steže. "Možda čak da uguramo malo
i u nozdrve. Malo je lepljivo, ali je bolje od eksplozivnog
povraćanja."

U Dejlovim očima pojavljuje se razumevanje i odobravanje. "Kao
kad naneseš 'viks' ispod nosa na mestu ubistva", kaže.

Ovo nema nikakve sličnosti sa tim, ali Džek klima glavom. Zato
što se radi o verovanju.

"Hoće li pomoći?" sumnjičavo pita Dok.
"Da", odgovara Džek. "I dalje ćete osećati neugodnost, u to nema
sumnje, ali će biti blaga. Potom ćemo da pređemo u... pa, na drugo
mesto. Posle toga ništa više neće biti izvesno."
"Mislio sam da je klinac u kući", kaže Nosonja.
"Mislim da su ga premestili. A kuća... je zapravo neka vrsta
crvotočine. Koja vodi u drugi..." Reč koja mu je na jeziku glasi svet,
ali nekako ne veruje da se radi o svetu, ne u istom smislu kao
Teritorije. "Drugde."
Na TV-u, Lili je upravo pogodio prvi od pet ili šest metaka. U
ovom filmu gine, i Džek je kao dete mrzeo što se tako završava, ali je
bar pala uzvraćajući vatru. Povlači nekoliko gadova sa sobom,
uključujući onog visokog koji je silovao njenu prijateljicu, i to je
dobro. Džek se nada da će imati priliku da učini isto. Najviše se,
međutim, nada da će uspeti da vrati Tajlera Maršala majci i ocu.
Pored televizora, brojke na satu se menjaju sa 11:59 na 12:00.
"Hajdemo, momci", kaže Džek Sojer. "Sedlajte i uzjahujte."

***

Nosonja i Dok uzjahuju svoje gvozdene konje. Džek i Dejl polako
idu prema kolima šefa policije, ali staju jer na parking Send Bara
doleće 'ford eksplorer', klizajući se po šljunku i jureći prema njima,
dižući petlov rep prašine u letnji vazduh.

"Oh Bože", mrmlja Dejl. Džek na osnovu premale kape za bezbol
koja smešno čuči na vozačevoj glavi prepoznaje Freda Maršala. Ali
ako Tajev otac veruje da će se priključiti spasilačkoj misiji, bolje da
ponovo razmisli.

"Hvala Bogu da sam vas zatekao!" viče Fred dok maltene pada na
glavu iz kamioneta. "Hvala Bogu!"

"Ko je sledeći?" pita Dejl blago. "Vendel Grin? Tom Kruz?
Džordž Dabl-ju Buš, ruku pod ruku sa mis jebenog sveta?"

Džek ga jedva čuje. Fred s mukom diže dugačak zavežljaj sa poda
kamioneta, i Džek smesta postaje radoznao. Stvar u tom zavežljaju
mogla bi da bude puška, ali zbog nečega da veruje da je to.
Najednom se oseća kao bočica meda koju nose pčele, više kao objekt
nego kao subjekt. Polazi napred.

"'Ej, brate, 'ajdemo!" viče Nosonja. Ispod njega, 'harli' počinje da
grmi. "'Ajde da..."

Nosonja tada ispušta jauk. Kao i Dok, koji se trza tako silovito da
gotovo odbacuje motor, koji mu brunda između butina. Njih dvojica
na trenutak izgledaju kao da igraju sa dugačkim umotanim
predmetom koga im je Fred doneo, ili da se otimaju oko njega.

Samo Dejl Gilbertson - koji nije bio na Teritorijama, niti u blizini
Crne kuće, i koji nije Tajev otac - ostaje pošteđen. Ali i on oseća
kako mu se nešto diže u glavi, nešto kao unutrašnji poklič. Svet
podrhtava. Odjednom se čini da se sastoji od više boja, više
dimenzija.

"Šta je to bilo?" viče. "Dobro ili loše? Dobro ili loše? Šta se bre
ovde događa?"

Na trenutak niko od njih ne odgovara. Suviše su ošamućeni da bi
mogli.

***
Dok roj pčela nosi bočicu sa medom iznad šanka u drugom svetu,
Berni naređuje Taju Maršalu da se okrene prema zidu, bogamu, neka
se samo okrene prema zidu.

Nalaze se u prljavoj šupi. Treskanje mašinerije sada je mnogo
bliže. Taj takođe čuje krike i promuklu viku i nešto što može da bude
samo praskanje bičeva. Sasvim su se približili Velikoj Kombinaciji.
Taj ju je video, džinovsku izukrštanu skalameriju od metala koja se
diže u oblake iz zadimljene jame oko pola milje dalje na istok. Liči
na ludačku predstavu o neboderu, goldbergovsku zbirku čunkova i
kablova i pokretnih traka i platformi kojoj pogon daju teturave dece
što pokreću trake i vuku velike poluge. Iz nje izbija crvenkasti,
smrdljivi dim.

Dok je vozilo još išlo zemljanim putem, sa Tajem za volanom i
Bernijem koji je iskrivljeno ležao na putničkom sedištu sa uperenim
tejzerom, pokraj njih su dvaput prošle čete nakaznih zelenih ljudi.
Crte lica bile su im izbrisane, koža oklopljena i krljuštava. Nosili su
primitivne kožne tunike sa kojih su mestimično još visili pramenovi
krzna. Većina je nosila koplja; nekoliko ih je imalo bičeve.

Nadzornici, rekao je Berni. Staraju se da se točkovi napretka
okreću. Počeo je da se smeje, ali se smeh pretvorio u ječanje, a
ječanje u oštar i pridavljen vrisak bola.

Samo tako, pomislio je Taj hladno. A onda je po prvi put
upotrebio omiljenu psovku Ebija Vekslera: Crkni što pre, mamu ti
jebem.

Otprilike dve milje od zadnjeg dvorišta Crne kuće, stigli su do
ogromne drvene platforme koja se dizala levo od njih. Iz nje se
dizalo nešto nalik na skelu. Od vrha te stvari pružala se, skoro do
puta, dugačka prečka. Sa nje je visilo više iskrzanih konopaca,
ljuljajući se na vrelom i sumpornom povetarcu. Ispod platforme, na
mrtvom tlu koje nikada nije osetilo sunce, dizale su se gomile kostiju
i vekovne bele prašine. Na jednom mestu bila je velika gomila cipela.
Zašto bi zadržavali odeću, a ostavljali cipele bilo je pitanje na koje
Taj verovatno ne bi uspeo da odgovori čak i da nije nosio kapu
(bozebne igradžge za bozebne dedžage), ali mu je na pamet pala ni sa
čim povezana fraza: lokalni običaj. Čini mu se da ga je njegov otac
povremeno koristio, ali nije sasvim siguran. Više ne može jasno da
prizove čak ni očevo lice.

Vešala su bila okružena vranama. Gurale su se i okretale da
isprate zujavo napredovanje E-Z-Goa. Među njima nije bilo onog

posebnog gavrana, onog sa imenom koje Taj više nije pamtio, ali je
zato znao zašto su se okupile tu. Čekale su sveže meso koje će moći
da kljucaju, eto zašto. Čekale su sveže mrtve oči da ih iskopaju i
progutaju. Da ne pominjemo gole nožne prstiće mrtvaca bez obuće.

Iza gomile odbačene, istrulele obuće, isprekidana staza vodila je
na sever, preko zadimljenog brda.

"Stanični Put", rekao je Berni. Činilo se da u tom trenutku govori
više za sebe nego Taju, da se možda bliži delirijumu. Ali tejzer je i
dalje bio uperen u Tajev vrat, i ni za trenutak se nije kolebao. "Tamo
bi trebalo da odvedem posebnog dečaka." Odvedeb bozebnog
dedžaga. "'De idu svi posebni. Gospodin Manšan je otiš'o da doveze
jednošinac. Jednošinac do Krajnjeg Sveta. Nekada je bilo još dva.
Patriša... i Blejn. Više ih nema. Poludeli. Izvršili samoubistvo."

Taj je vozio i ćutao, ali je bio ubeđen da je stari Bern-Bern taj koji
je zapravo poludeo (još više, podsetio se). Znao je za vozove
jednošince, pa se čak jednim i vozio u Diznijevom Svetu u Orlandu,
ali da postoje jednošinci koji se zovu Blejn i Patriša? Blesavo.

Stanični Put je ostao iza njih. Ispred njih je rasla zarđalo crvena i
siva Velika Kombinacija. Taj je video mrave kako mile na njenim
okrutno nagnutim pokretnim trakama. Deca. Neka su sa drugih
svetova, verovatno - svetova koji se graniče sa ovim - ali su mnoga
sa njegovog. Deca čija su se lica neko vreme pojavljivala na poleđini
tetrapaka sa mlekom, a onda zauvek nestajala. Još su se zadržavala u
srcima svojih roditelja, naravno, ali su na kraju i tamo postajala
prašnjava, pretvarajući se iz živih sećanja u stare fotografije. Deca za
koju se veruje da su mrtva, da su ih sahranili u nekoj plitkoj jami
perverznjaci koji su ih iskoristili i potom uklonili. A zapravo su ovde.
Bar deo njih. Puno njih. Mučeći se da vuku poluge i okreću točkove i
pokreću kaiše dok žutooki nadzornici zelene kože prašte bičevima.

Dok je gledao tamo, jedna od mravolikih tačkica stmoglavila se sa
iskrivljene, parom omotane građevine. Učinilo mu se da čuje
prigušeni krik. Ili je to bio uzvik olakšanja?

"Divan dan", rekao je Berni omamljeno. "Još više ću uživati u
njemu kad budem nešto pojeo. Dobar zalogaj me uvek... uvek me
obraduje." Njegove prastare oči proučavale su Taja, skupljajući se u
uglovima od iznenadne topline. "Najbolje su bebeće guze, al' ni tvoja

neće biti loša. Ajok, neće uopšte da bude loša. Rek'o je da te
dovedem na stanicu, al' nisam siguran da će da mi dâ moj deo.
Moju... proviziju. Možda jeste pošten... možda mi je još prijatelj... al'
mislim da ću svoj deo za svaki slučaj ipak da uzmem unapred.
Većina agenata odma' skine svojih deset odsto s vrha." Pružio je ruku
i munuo Taja odmah ispod pojasa. Čak i kroz farmerke, dečak je
osetio tvrdu, tupu ivicu starčevog nokta. "Mislim da ću ja svoj da
skinem odozdo." Začuo se šištav, bolni smeh, i Taju nije bilo
naročito krivo što vidi svetli mehur krvi kako se pojavljuje između
starčevih ispucalih usana. "Odozdo, kapiraš?" Nokat je ponovo ubo
Taja sa strane u bok.

"Kapiram", odgovorio je.
"To neće da ti smeta da rušiš", rekao je Berni. "Samo ćeš, kad god
budeš 'teo da prdneš, morati da napneš jedan obraz!" Još šištavog
smeha. Da, zvučao je delirično – delirično ili veoma slično tome – ali
je vrh Tejzera i dalje bio miran. "Samo vozi, mali. Još milju
Jeguljinim Putem. Videćeš šupu sa limenim krovom, dole u jaruzi.
Sa desne strane. To je specijalno mesto. Moje mesto. Tamo ćeš da
skreneš."
Taj nije imao drugog izbora nego da posluša. I sada...

***
"Slušaj šta ti se govori! Okreni se prema jebenom zidu! Digni
ruke i provuci ih kroz te alke!"
Taj ne bi umeo da definiše reč ufemizam ni za opkladu, ali zna da
je čisto proseravanje nazvati te metalne grivne alkama. Stvari koje
vise sa zadnjeg zida straćare jesu okovi.
Umom mu poput jata vrabaca leprša panika, preteći da mu
pomrači misli. Bori se da ostane pribran – bori se sa smrknutom
odlučnošću. Ako podlegne panici, ako počne da zapomaže i vrišti,
gotov je. Ili će ga starac ubiti prilikom tranžiranja, ili će ga starčev
prijatelj odvesti na to grozno mesto koje je Berni nazvao Din-tahom.
Ovako ili onako, više nikada neće videti roditelje. Ni Frenč Lending.
Ali ako sačuva prisebnost... sačeka priliku...
Ali to nije lako. Kapa koju nosi zapravo mu u tome donekle
pomaže – ima otupljujuće dejstvo koje ublažava paniku – ali je
svejedno teško. Zato što nije prvo dete koje je starac doveo ovamo,

kao što nije bio prvo koje je provelo dugačke, spore sate u onoj ćeliji
u starčevoj kući. U levom uglu šupe, ispod limom obloženog otvora
za dim, postavljen je čađav, mašću zamazan roštilj. Roštilj je
povezan za par boca sa gasom sa natpisom LA RIVIJER PROPAN.
Na zidu vise azbestne rukavice, spatule, mašice, peruške za
podmazivanje pečenja i viljuške za meso. Tu su i makaze i tučkovi za
omekšavanje i bar četiri oštra noža za tranžiranje. Jedan od noževa
izgleda gotovo jednako dugačak kao ceremonijalni mač.

Pored ovoga visi kecelja sa natpisom MOŽETE DA POLJUBITE
KUVARICU.

Miris u vazduhu podseća Taja na Folksvagenov piknik na koji su
ga mama i tata poveli prošlog Prvog maja. Piknik je bio nazvan Maui
Vaui, jer je trebalo da se učesnici osećaju kao da provode dan na
Havajima. U središtu La Folet Parka pored reke bila je iskopana
velika jama za ražnjeve, pored koje su radile žene u suknjama od
trave i muškarci u košuljama sa pticama i tropskim rastinjem
drečećih boja. Iznad žara u jami vrteli su se prasići na ražnjevima, i
miris je bilo sličan kao u ovoj šupi. S tim što je miris ovde ustajao... i
star... i...

I ne miriše baš na prasetinu, razmišlja Taj. Već na...
"Treba ceo dan da stojim ovde i gnjavim se sa tobom, vaško?"
Tejzer šalje pucketavu munju. Kroz Tajev vrat razliva se trepereći,
izluđujući bol. Bešika mu popušta i upišava se u pantalone. Ne može
to nikako da spreči. U stvari, jedva je svestan toga. Negde drugde(u
dalekoj, dalekoj galaksiji), drhtava ali i dalje užasno jaka ruka gura
Taja prema zadnjem zidu i okovima zavarenim za čelične ploče nešto
niže od dva metra od zemlje.
"Eto!" grakće Berni, i prska u umoran, histeričan smeh. "Znao
sam da ćeš na kraju da popiješ jednu za sreću! Pravimo se pametni, je
l' da? Mali vajzenhajmer! Sad stavljaj ruke kroz alke i da se viši nisi
glupirao!"
Taj je bio ispružio ruke ispred sebe da ne bi naleteo na zid šupe.
Oči su mu manje od stope od drveta, i ima jako dobar pogled na
slojeve skorene krvi kojima je obloženo. Kojima je oklopljeno. Krv
ima bajat, metalni miris. Tlo ispod njegovih stopala nekako je
sunđerasto. Želatinozno. Ljigavo. Ovo bi u fizičkom smislu mogla da

bude iluzija, ali Taj zna da je ono što oseća inače sasvim stvarno.
Ovo je grobljanska zemlja. Starac možda ne priprema svaki put svoje
strašne obroke na ovom mestu – možda mu se ne pruža takva
privilegija – ali jeste njegovo omiljeno mesto. Njegovo specijalno
mesto, kako ga je nazvao.

Ako mu dopustim da mi zaključa obe ruke u te okove, razmišlja
Taj, ugasio sam ga. Iskasapiće me. Kada jednom počne da seče,
možda neće moći da se zaustavi – ni za onog gospodina Mančinga,
niti za bilo koga drugog. Zato bolje budi spreman.

Ovo poslednje kao da nije bila njegova misao. Kao da je čuo
majčin glas u glavi. Majčin, ili neki koji liči na njen. Taj se smiruje.
Jato ptica paničarki odjednom je nestalo, i u glavi mu je bistro
onoliko koliko to kapa dopušta. Zna šta mora da uradi. Ili da pokuša
da uradi.

Oseća vrh tejzera kako mu se zavlači između nogu i zamišlja onu
zmiju što je vijugala preko zaraslog puta, sa onim oštrim očnjacima.
"Odma' da si provuk'o ruke, da ti ne bi' spržio jajca k'o ostrige."
Zvuči kao ozdrige.

"U redu", kaže Taj. Govori piskavim, cvilećim glasom. Nada se
da zvuči izbezumljeno od straha. Bog zna da mu uopšte nije teško da
tako zvuči. "U redu, u redu, samo nemojte da me povredite, evo
stavljam ih, vidite? Vidite?"

Provlači šake kroz alke. Debele su i široke.
"Više!" Režeći glas mu je i dalje u uhu, ali mu barem tejzer više
nije među nogama. "Gurni ih što dublje možeš!"
Taj radi kao što mu je rečeno. Okovi mu klize do tačke odmah iza
zglobova. Ruke su mu kao morska zvezda u pomrčini. Iza sebe
ponovo čuje ono tiho zveckanje dok Berni pretura po vreći.
Odjednom shvata. Kapa mu možda donekle ometa misli, ali je ovo
suviše očigledno. Staro đubre tamo ima lisice. Lisice koje su bile
upotrebljene mnogo, mnogo puta. Vezaće mu ruke iznad okova, i
ostaviće ga tako da stoji – ili visi, ako se bude onesvestio – dok ga
bude tranžirao.
"A sad slušaj", kaže Berni. Zvuči zadihano, ali istovremeno zvuči
osnaženo. Obećanje obroka ga je osvežilo, vratilo mu izvesnu dozu
pređašnje vitalnosti. "Jednom rukom te držim na nišanu ove

peckalice. Drugom ću da ti stavim lisice na zglob leve ruke. Ako se
pomeriš... ako se samo mrdneš, mali... popićeš struju. Jasno?"

Taj klima glavom prema okrvavljenom zidu. "Neću se pomerati",
cvili. "Majke mi."

"Prvo jednu ruku, pa drugu. Tako ja to radim." U glasu mu je
odvratno samozadovoljstvo. Tejzer se bolno zariva u Tajeva leđa
između lopatica. Stenjući od napora, starac se naginje preko Tajevog
levog ramena. Taj oseća zadah znoja, krvi i godina. Isto kao u 'Ivici i
Marici', razmišlja, s tim što nema peći u koju bi gurnuo svojeg
mučitelja.

Znaš šta treba da uradiš, hladno mu govori Džudi. Možda ti neće
pružiti priliku, i ako je ne pruži, šta se može. Ali ako je pruži...

Lisice mu se sklapaju oko zgloba leve šake. Berni tiho, gadno
stenje u Tajevo uvo. Starac poseže rukom... tejzer se pomera... ali se
ne odmiče dovoljno. Taj je miran dok Berni zatvara narukvicu lisica i
zateže je. Tajeva leva ruka sada je vezana za zid šupe. Sa zgloba visi,
na čeličnom lancu, narukvica koju Berni namerava da mu stavi na
desni zglob.

I dalje napregnuto stenjući, starac prelazi na desnu stranu. Poseže
ispred Taja da dohvati narukvicu koja visi. Tejzer ponovo bode Taja
u leđa. Ako starac uspe da dohvati lisice, Taj je verovatno pečen (na
više načina). Gotovo mu uspeva, ali mu narukvica beži iz zahvata, i
umesto da čeka da se zaljulja nazad i da je uhvati, Berni se još više
naginje napred. Koščata strana njegovog lica pritisnuta je uz Tajevo
desno rame.

I u trenutku kada se naginje da dohvati narukvicu koja se ljulja,
Taj oseća kako pritisak tejzera prvo popušta, a zatim i potpuno
nestaje.

Sad! vrišti Džudi u Tajevoj glavi. Ona, ili Sofi. Ili obe zajedno.
Sad, Taje! Evo ti prilike, druge neće biti!

Taj spušta desnu ruku, izvukavši je iz okova. Ne vredi da
pokušava da odgurne Bernija od sebe - stari monstrum je najmanje
petnaest kila teži od njega. Umesto toga se isteže u levo, izloživši
rame i zglob leve ruke, zaključan u lisice, gotovo neizdrživom
pritisku.

"Šta..." počinje Berni, ali Tajeva desna ruka tada pronalazi ono što
traži: otegnutu kesu starčevih jaja. I steže svom preostalom snagom.
Oseća kako se testisi matorog čudovišta gnječe jedan o drugog; oseća
kako jedan od njih prska i spljoštava. Taj viče, i u tom zvuku
pomešani su konfuzija, užas i divlje likovanje.

Potpuno zatečen, Berni urla. Pokušava da se izmakne, ali ga je Taj
ščepao kao harpija. Njegova šaka - tako mala, tako nesposobna (tako
bi se bar pomislilo) za svaku iole ozbiljniju odbranu - pretvorila se u
kandžu. Ako je ikada bio trenutak da se upotrebi tejzer, to je ovaj...
ali u svojoj iznenađenosti, Berni je otvorio šaku. Tejzer leži na
drevnoj, krvlju natopljenoj zemlji poda šupe.

"Puštaj me! To BOLI! To bo..."
Pre nego što uspeva da dovrši, Taj vuče sunđerastu i izduvanu
kesu u starim pamučnim pantalonama prema sebi; vuče je silinom
koju mu daje panika, i tamo unutra se nešto kida. Bernijeve reči se
rastapaju u urlik agonije. Ovakav bol nije mogao ni da zamisli...
naročito ne u vezi sa sobom.
Ali to nije dovoljno. Džudin glas kaže da nije, a Taj to i sam
pretpostavlja. Uspeo je da povredi starca - da mu napravi ono što bi
Ebi Veksler bez sumnje nazvao 'jebenim izlivom' - ali to nije
dovoljno.
Otvara šaku i okreće se na levo na obešenoj ruci. Vidi starca kako
se ljulja u senkama pred njim. Iza njega, u vratima se vidi terensko
vozilo, ocrtano naspram neba prekrivenog oblacima i ognjenim
dimom. Oči matorog čudovišta su iskolačene i pune neverice, otekle
od suza. Blene u dečaka koji mu je to uradio.
Uskoro će shvatiti. Kada se to dogodi, verovatno će uzeti jedan od
noževa sa zida - ili jednu od viljuški za meso - i izbosti svojeg
okovanog zarobljenika do smrti, vrišteći psovke i uvrede, nazivajući
ga majmunom, kopiletom, jebenim seronjom. Svaka pomisao na
Tajev veliki dar će ispariti. Sa njom i strah od onoga što bi njemu
samom moglo da se dogodi ako gospodin Manšan - i abalah - budu
lišeni svojeg dragocenog plena. Berni zapravo nije ništa drugo nego
psihotična životinja, i za koji trenutak će njegova istinska prilika da
se oslobodi i istrese na vezanom detetu.

Tajler Maršal, sin Freda i zadivljujuće Džudi, ne daje Berni
priliku za to. Tokom poslednje deonice vožnje, neprestano je
razmišljao o onome što je starac rekao o gospodinu Manšanu -
povredio me je, čup'o mi creva - i nadao se da će mu se ukazati
prilika da i sam malo čupa. Sada je čas. Viseći sa lisica na okrutno
istegnutoj levo ruci, izbacuje desnu napred. Kroz rupu koju je Henri
napravio nožem. Prsti mu napipavaju nešto duguljasto i vlažno.
Hvata to i kroz prorez na košulji izvlači kolut Bernsajdovih creva.

Bernijeva glava se podiže prema tavanici šupe. Vilica mu grčevito
škljoca, žile na smežuranom vratu se zatežu, i oglašava se
gromoglasnim, bolnim zavijanjem. Pokušava da se otrgne, što je
najgora stvar koju čovek može da pokuša kada ga drže za iznutrice.
Plavosivi valjak creva, debeo kao kobasica i verovatno još u naporu
da svari Bernijev poslednji obrok u domskoj menzi, ispada sa
praskom zapušača koji izleće iz boce sa šampanjcem.

Poslednje reči Čarlsa 'Cakanog' Bernsajda: "PUŠTAJ, SVINJO
MALA!"

Tajler, međutim, ne pušta. Umesto toga trese namotaj creva kao
terijer pacova u čeljustima. Iz rupe u Bernijevom trbuhu prskaju krv i
žućkasta tečnost. "Crkni!" Tajler čuje sebe kako vrišti. "Crkni, govno
matoro, CRKNI VEĆ JEDNOM!"

Berni pravi još jedan teturav korak unazad. Usta mu se otvaraju, i
deo gornje proteze ispada u prašinu. Zuri u namotaje sopstvenih
creva, razvučene poput lastiša od razjapljenih crveno-crnih grudi
košulje do desne šake groznog deteta. Istovremeno vidi još strašniju
stvar: dečaka okružuje nekakav beli sjaj. Napaja ga snagom koju
inače ne poseduje. Napaja ga snagom da Berniju naživo počupa
creva iz stomaka i kako to boli, kako to samo boli, gago do booooo -

"Crkni!" vrišti dečak, piskavim i napuklim glasom. "ŠTO VEĆ
JEDNOM NE UMREŠ?"

I najzad - činilo se da nikad neće - Berni pada na kolena.
Zamućeni pogled spušta se na tejzer, i pruža drhtavu ruku prema
njemu. Pre nego što mu se približila, Bernijeve oči napušta svest.
Nije pretrpeo dovoljno bola da nadomesti ni stoti deo patnji koje je
naneo, ali njegovo staro telo ne može više da izdrži. Pravi krkljav

zvuk duboko u grlu i pretura se unazad, pri čemu mu se iz trbuha
prosipa još creva. On, međutim, nije svestan toga, niti ičega drugog.

Karl Birston, poznat i kao Čarls Bernsajd, poznat isto tako kao
'Cakani' Bernsajd, umire.

Više od trideset sekundi ništa se ne pomera. Tajler Maršal je živ,
ali isprva samo visi na osovini okovane leve ruke, i dalje stežući
omču Bernijevih creva u desnoj ruci. Stežući je u mrtvačkom stisku.
Tada lice počinje da mu pokazuje znake svesti. Podvlači noge pod
sebe i uspravlja se, olakšavajući gotovo nepodnošljivo naprezanje
zgloba levog ramena. Iznenada postaje svestan da mu je desna ruka
isprskana sve do bicepsa, i da drži punu šaku mrtvačevih creva.
Ispušta ih i baca se prema vratima, ne setivši se da je i dalje okovan
za zid sve dok ga lanac nije povukao nazad, ponovo mu prostrelivši
zglob levog ramena razdirućim bolom.

Dobro si uradio, šapuće glas Džudi-Sofi. Ali moraš da odeš
odatle, i to što pre.

Niz Tajevo prljavo, bledo lice ponovo počinju da teku suze, i on
počinje iz sveg glasa da zapomaže.

"Pomozite mi! Neka mi neko pomogne! Ovde sam, u šupi! U
ŠUPI!"

***
Ispred Send Bara, Dok stoji u mestu, sa motorom koji mu brunda
između nogu, ali Nosonja isključuje svoj, đonom čizme spušta
papučicu, oslanja motor i prilazi Džeku, Dejlu i Fredu. Džek je
preuzeo umotani predmet koji im je doneo Tajev otac. Fred je, u
međuvremenu, dograbio Džeka za košulju. Dejl pokušava da ga
obuzda, ali za Freda Maršala u ovom trenutku na svetu postoje samo
dve osobe: on i Holivud Džek Sojer.
"To je bio on, zar ne? To je bio Taj. To je bio moj dečko, čuo sam
ga!"
"Da", kaže Džek. "Jeste bio on, i jesi ga čuo." Nosonja primećuje
da je jako pobledeo, ali da je inače miran. Nimalo ga ne potresa to što
mu je otac nestalog dečaka gotovo izvukao košulju iz pantalona. Ne,
Džekova pažnja potpuno je usredsređena na paket.
"Šta se, za ime Božje, ovde događa?" pita Dejl molećivo. Okreće
se Nosonji. "Znaš li ti?"

"Dečko je u nekoj šupi", kaže Nosonja. "Jesam li u pravu?"
"Da", kaže Džek. Fred naglo pušta Džekovu košulju i tetura se
unazad, jecajući. Džek ne obraća pažnju na njega, i uopšte ne
pokušava da uvuče zgužvane krajeve košulje u pantalone. I dalje stoji
i zuri u paket. Napola očekuje da ugleda marke sa kesica sa šećerom,
ali ne, ovo je stara dobra redovna pošta. Šta god da je unutra,
adresirano je preporučeno na gospodina Tajlera Maršala, Put Robina
Huda 16, Frenč Lending. Povratna adresa je odštampana crvenom
bojom: gospodin Džordž Redban, KDCU, Peninsula Drajv 5, Frenč
Lending. Ispod ovoga, štampano krupnim crnim slovima, stoji:

ČAK I SLEPAC MOŽE DA VIDI DA
OBLAST KULI OBOŽAVA KONKURS PIVARA!

"Henri, ti baš ne odustaješ, zar ne?" mrmlja Džek. Oči ga peku od
suza. Pomisao na život bez svojeg starog prijatelja ponovo ga
pogađa, i ostavlja da se oseća bespomoćno i glupo i ranjeno.

"Šta je sa ujka Henrijem?" pita Dejl. "Džek, ujka Henri je mrtav."
Džek odjednom nije više sasvim siguran u to.
"Hajde da krenemo", kaže Nosonja. "Moramo da izbavimo tog
dečka. Živ je, ali je još u opasnosti. To sam sasvim jasno osetio.
Hajde da to uradimo. Ostalo možemo da razjašnjavamo kasnije."
Ali Džek - koji ne samo što je čuo Tajlerovo zapomaganje već je,
na trenutak, i gledao Tajevim očima - gotovo da nema šta da
razjašnjava. U stvari, razjašnjavanje se sada svodi samo na jednu
stvar. Ne obraćajući pažnju na Nosonju i Dejla, stupa prema Tajevom
rasplakanom ocu.
"Frede."
Fred nastavlja da jeca.
"Frede, ako želiš ponovo da vidiš sina, moraš odmah da se sabereš
i da me saslušaš."
Fred diže pogled, crvenih i vlažnih očiju. Na glavi mu čuči
smešno mala kapa za bezbol.
"Šta je u paketu, Frede?"
"Mora biti da je nagrada u onoj igri koju Džordž Redban svake
godine organizuje - Konkursu Pivara. Ali ne znam kako je Taj

mogao bilo šta da osvoji. Pre nekoliko nedelja kukao je kako je
zaboravio da se prijavi. Čak je pitao da ga nisam kojim slučajem ja
prijavio, a ja sam... ovaj, malo sam se obrecnuo na njega." Na ovo
sećanje niz Fredove neobrijane obraze počinju da se slivaju nove
suze. "Bilo je to otprilike u vreme kada je Džudi počela da... se
ponaša čudno... i pošto sam bio zabrinut zbog nje... istresao sam se
na njega. Razumete?" Grudi mu se trzaju. Ispušta voden, zagrcnut
zvuk i Adamova jabučica mu poskakuje. Prelazi rukom preko očiju.
"A Taj... samo je rekao 'Dobro, tata'. Nije se naljutio na mene, durio
ili tako nešto. Zato što je bio takav dečak. Zato što jeste takav."

"Kako si znao da treba to da mi doneseš?"
"Pozvao me je tvoj prijatelj", kaže Fred. "Rekao mi je da je poštar
doneo nešto što treba odmah da ti donesem ovamo. Pre nego što
odeš. Nazvao te je..."
"Nazvao me je Putujućim Džekom."
Fred Maršal ga začuđeno gleda. "Tako je."
"Dobro." Džek govori blago, gotovo odsutno. "Sada ćemo da
odemo po tvojeg dečaka."
"Idem i ja, u kamionu mi je lovačka puška..."
"Gde će i da ostane. Idi kući. Sredi je za njega. Sredi je za svoju
ženu. I pusti nas da uradimo ono što se mora." Džek gleda prvo u
Dejla, pa u Nosonju. "Hajde", kaže. "Polazimo."

***
Pet minuta kasnije, automobil šefa FLPD-a brza putem broj 35 na
zapad. Ispred njih, poput počasne straže, voze jedan do drugoga
Nosonja i Dok, a sa hromiranih delova njihovih motora blešti sunce.
Sa obe strane puta nadnose se krošnje u punoj raskoši leta.
Džek oseća kako mu se u glavi javlja zujanje koje je vesnik
blizine Crne kuće. Otkrio je da može da se ogradi od te buke ako želi,
da je spreči da se proširi i potpuno mu blokira misaoni proces
statičkim šumom, ali je i dalje vraški neprijatna. Dejli mu je dao
jedan od onih 'rugera' kalibra 357 koji su službeno oružje policijske
službe; sada mu je zataknut za pojas farmerki. Bio je iznenađen
koliko mu prija da oseti njegovu težinu u ruci; osećaj je bio gotovo
kao povratak kući. U svetu iza Crne kuće oružje možda neće biti od

bog zna kakve koristi, ali prvo treba da stignu tamo, zar ne? A
pristup, ako je verovati Nosonji i Doku, nije baš nebranjen.

"Dejle, imaš li perorez?"
"U kaseti", kaže Dejl. Baca pogled u dugački paket u Džekovom
krilu. "Pretpostavljam da ćeš to da otvoriš."
"Pravilno pretpostavljaš."
"Da li bi usput mogao da bi objasniš nekoliko stvari? Recimo to
da li, kada se jednom nađemo u Crnu kuću, možemo da očekujemo
da Čarls Bernsajd iskoči sa sekirom iz nekog tajnog prolaza i počne
da..."
"Dani prepadanja sveta Cakanog Bernsajda zauvek su prošli",
kaže Džek. "Mrtav je. Taj Maršal ga je ubio. To je ono što smo
osetili ispred Send Bara."
Automobil šefa policije počinje tako ekstravagantno da krivuda -
sve do leve ivice puta - da se Nosonja na trenutak osvrće da pogleda,
iznenađen onim što je video u retrovizoru. Džek mu kratko i oštro
odmahuje - Vozi dalje, i ne brini za nas - i Noske se ponovo okreće
napred.
"Šta?" izgovara Dejl bez daha.
"Matori kopilan je bio ranjen, ali imam utisak da se Taj uprkos
tome vraški hrabro poneo. Hrabro i vešto." Džek razmišlja o tome da
je Henri načeo Bernsajda, a Taj ga dokrajčio. Ono što bi Džordž
Redban bez sumnje nazvao timskom igrom.
"Kako..."
"Prosuo mu creva. Golim rukama. Rukom. Prilično sam siguran da
mu je druga nekako vezana."
Dejl na trenutak ćuti, posmatrajući motocikliste kako se naginju u
krivini, sa kosom koja vijori ispod onoga što imaju na glavama u ime
poštovanja zakona o nošenju zaštitnih kaciga koji je na snazi u
Viskonsinu. Džek u međuvremenu otvara smeđu hartiju za pakovanje
i otkriva dugačku belu kartonsku kutiju. Unutra se nešto valja tamo-
amo.
"Hoćeš da kažeš da je desetogodišnji dečak prosuo creva
serijskom ubici? Serijskom ljudožderu. Da to nekako znaš?"
"Da."
"Prosto ne mogu da poverujem u to."

"Kad mu vidim oca, otprilike razumem zašto tako misliš. Fred
je..." Reč koja mu je na pameti je slabić, ali to nije ni pošteno ni
istinito. "Fred je nežna duša", kaže Džek. "Džudi, međutim..."

"Ima petlju", kaže Dejl. "Tako sam čuo za nju."
Džek upućuje prijatelju suv kez. Ograničio je zujanje na mali deo
mozga, ali taj mali deo vrišti kao protivpožarni alarm. Blizu su. "U to
možeš da budeš siguran", kaže Dejlu. "Isto važi za dečaka. On je...
hrabar." Umalo da kaže On je princ.
"I živ je."
"Da."
"Okovan u nekakvoj šupi."
"Tako je."
"Iza Bernsajdove kuće."
"Aha."
"Ako nisam omanuo u geografiji, to znači da je negde u šumi
blizu Šuberta i Gejla."
Džek se osmehuje i ništa ne odgovara.
"U redu", polako izgovara Dejl. "Šta je to što nisam shvatio?"
"Nije važno. Što je dobro, zato što je nemoguće objasniti." Džek
se samo nada da je Dejlov um dobro usidren, pošto će u sledećih sat i
nešto vremena imati da izdrži teške udarce.
Raseca noktom traku kojoj je kutija zatvorena. Otvara je. Unutra
je najlonska kesa sa mehurićima vazduha. Džek je izvlači, baca je u
prostor za noge, i osmatra nagradu koju je Tajler Maršal osvojio na
konkursu Pivara - nagradu koju je osvojio iako navodno nije ni
učestvovao u igri.
Džek ispušta tih uzdah divljenja. U njemu još ima dovoljno
dečačkog da bi reagovao na predmet koji vidi, iako nije igrao bezbol
još otkako je prestario za Malu Ligu. Zato što u palici za bezbol ima
nekakve posebne magije, zar ne? Nečega što se obraća našim
primitivnim verovanjima u čistoću borbe i snagu našeg tima.
Domaćeg tima. U pravedno i u belo. Bernard Malamad je to itekako
znao; Džek je bar desetak puta čitao Rođen za to, svaki put se
nadajući drugačijem završetku (a kada mu ga je film ponudio, nije
mu se svideo), uživajući u tome što je Roj Hobs svoju udaraljku
nazvao Čudesni dečak. Koga briga za kritičare i njihove visokoparne

priče o legendi o Arturu i falusnim simbolima; cigara je nekad samo
tutun a palica samo palica. Batina. Nešto čime se raspaljuje po lopti.

"Bog te maz'o", kaže Dejl, videvši o čemu se radi. On takođe
izgleda mlađe. Dečački. Razrogačenih očiju. Džek, znači, nije jedini.
"Čija je?"

Džek pažljivo podiže palicu iz kutije. Na njoj je crnim 'medžik
markerom' ispisana ova poruka:

Tajleru Maršalu
Samo udri dalje!
Tvoj drugar, Riči Sekson

"Ričija Seksona", kaže Džek. "Ko je Riči Sekson?"
"Poznati udarač koji igra za Pivare", kaže Dejl.
"Je li dobar kao Roj Hobs?"
"Roj..." Dejl razvlači usta u kez. "A, u onom filmu! Robert
Redford, zar ne? Ne, mislim da... Hej, šta to radiš?"
Ne puštajući palicu (u stvari malo nedostaje da zakači Dejla po
desnom obrazu), Džek pruža ruku i pritiska sirenu. "Zaustavi", kaže.
"To je to. Ovi smetenjaci su juče bili ovde, a sada 'oće da prođu kao
da nije tu."
Dejl skreće, sa trzajem zaustavlja patrolna kola, i izbacuje iz
brzine. Okreće se prema Džeku, i lice mu je jako bledo. "Čoveče,
Džek - ne osećam se najbolje. Možda od nečega što sam doručkovao.
Gospode, nadam se da neću da se ispovraćam."
"A zujanje u glavi, je l' i ono od doručka?" interesuje se Džek.
Dejl širi oči. "Kako..."
"Tako što ga i sam čujem. I osećam, u želucu. To nije od doručka.
To je Crna kuća." Džek pruža bočicu sa medom. "Hajde, nanesi malo
ovoga oko nozdrva. Možeš malo i unutra. Osećaćeš se bolje."
Projektuje apsolutno samopouzdanje. Zato što se ne radi o tajnom
oružju ili tajnim formulama, a pogotovo ne o medu. Već o veri.
Napustili su domen razuma, i zašli u domen iskliznuća. Džek to
pouzdano oseća istog trenutka kada je otvorio vrata kola.
Ispred njega, motori su zaokrenuli i pošli nazad. Sa nestrpljivim
izrazom na licu, Nosonja odmahuje glavom: Ne, ne, nije tu.

Dejl se pridružuje Džeku ispred haube kola. Lice mu je i dalje
bledo, ali koža oko i ispod nosa sija od meda, i čini se da je stabilan
na nogama. "Hvala, Džek. Ovako je mnogo bolje. Ne znam kako mi
med oko nosa pomaže kod ušiju, ali i zujanje manje smeta. Sada se
jedva čuje."

"Pogrešno mesto!" dere se Nosonja zaustavivši 'harli' ispred
patrolnih kola.

"E, nije", kaže Džek mirno, gledajući u monolitni zid šume. Sunce
na lišću u kontrastu sa ludim crnim prepletom senki. Sve podrhtava i
nestalno je, igra se sa perspektivom. "Ovo je to. Skrovište gospodina
Manšana i bande Crne kuće, kao što Vojvoda nikada nije rekao."

Buku sada pojačava i Dokov motor koji se zaustavlja pored
Nosonjinog. "Noske je u pravu! Juče smo bili ovde, budalo
nedokazana! Zar ne misliš da znamo o čemu govorimo?"

"Sa obe strane je samo šuma", pridružuje se i Dejl. Pokazuje na
drugu stranu puta gde, pedesetak metara od njih, žuta policijska traka
leprša sa nekoliko stabala. "Tamo je puteljak do Edovog lokala.
Mesto koje tražimo verovatno je posle njega..."

Uprkos tome što znaš da je ovde, razmišlja Džek. Čudi se,
zapravo. Zašto si se onda umusavio medom kao Vini Pu kome se
posrećilo?

Skreće pogled na Nosonju i Doka, koji takođe izgledaju bolesno.
Džek otvara usta da im se obrati... ali primećuje kako nešto leprša na
gornjoj ivici vidokruga. Obuzdava prirodni poriv da pogleda uvis i
odredi izvor pokreta. Nešto u njemu - verovatno ono što je ostalo od
Putujućeg Džeka - smatra da bi bila veoma loša ideja da to uradi.
Nešto ih već posmatra. U tom slučaju bolje da ne zna da je
primećeno.

Spušta palicu Ričija Seksona i naslanja se na vrata kola koja rade
u mestu. Uzima med od Dejla i pruža ga Nosonji. "Evo", kaže,
"nasapunaj se."

"Zašto kad nema razloga, magarče tvrdoglavi!" uzvikuje Nosonja
u očajanju. "Ovo... nije... to... mesto!"

"Krvariš iz nosa", kaže Džek blago. "Malo, ali krvariš. I ti, Dok."
Dok prevlači prstom ispod nosa i zagleda se u crvenu mrlju,
iznenađen. Počinje: "Ali siguran sam da ovo nije..."

Ponovo ono lepršanje, na gornjoj ivici Džekovog vidokruga.
Ignoriše ga, i pokazuje pravo napred. Nosonja, Dok i Dejl gledaju
tamo, i Dejl je prvi koji vidi. "Neka sam proklet", kaže tiho. Znak
ZABRANJEN PROLAZ. Je l' i maločas bio tu?"

"Aha", kaže Džek. "Tu je već trideset i više godina,
pretpostavljam."

"Jebi ga", kaže Nosonja, i počinje da se maže medom oko nosa.
Gura izdašne količine u nozdrve; smolaste kapi svetlucaju u njegovoj
vikinškoj bradi. "A mi bismo samo tako prošli dalje, Doktore. I
nastavili sve do varoši. Ma šta, možda i sve do Repid Sitija, u Južnoj
Dakoti." Dodaje med Doku, i pravi grimasu za Džeka. "Izvini,
čoveče. Trebalo je da znamo. Nema opravdanja."

"Gde je odvajanje?" pita Dejl, a onda: "O. Eno ga. A zakleo bih
se..."

"Da tamo nije bilo ničega. Znam", kaže Džek. Smeši se. Gleda u
prijatelje. U Sojerovu bandu. I nipošto ne gleda u crne krpe koje
nemirno lepršaju u gornjem uglu njegovog vidokruga, niti dole u
pojas, gde njegova ruka polako izvlači 'ruger'. Oduvek je bio jedan
od najboljih u tome. Kada se gađalo u običnom stojećem stavu samo
je par puta osvajao značke, ali kada se nadmetalo u potezanju, tu je
bio pravi. Obično među pet najboljih. Nema pojma koliko se od ovog
umeća očuvalo, ali veruje da će ubrzo da sazna.

Osmehujući im se, posmatrajući Doka kako oblaže njonju medom,
progovara razgovornim tonom: "Nešto nas posmatra. Ne gledajte
uvis. Pokušaću da ga pogodim."

"Šta je to?" pita Dejl, i sam se osmehujući. Ne diže pogled, već
gleda pravo ispred sebe. Sada već prilično jasno razaznaje senovitu
stazu koja mora da vodi do Bernsajdove kuće. Do maločas nije bila
tamo, može da se zakune da nije, ali sada jeste.

"Glavobolja", kaže Džek, i odjednom poteže 'ruger' uvis, hvatajući
ga obema rukama. Puca i pre nego što je video u šta gađa, i hvata
krupnog crnog gavrana koji čuči na nadnetoj grani potpuno
nespremnog. Ovaj ispušta glasno, prestrašeno - "GAAAAK!" - a
onda se razleće tu gde se zatekao. Naspram izbeledelo plavog neba
prska krv. Okolo počinje da pada perje, crno kao ponoćne senke. I

telo. Teško treska na zemlju ispred ušća staze. Jedno tamno,
zastakljeno oko zuri u Džeka, iznenađeno.

"Jesi li ispalio pet ili šes'?" pita Nosonja sa najdubljim
strahopoštovanjem. "Bilo je toliko brzo da nisam mog'o da odredim."

"Svih šest", kaže Džek. Zaključuje da ipak još nije tako loš u
potezanju i gađanju.

"Bio je to jebeno krupan gavran", kaže Dok.
"To nije tek neki gavran", kaže mu Džek. "To je Gorg." Prilazi
raznesenom telu u prašini. "Pa, kako smo, drugar? Jesmo li dobro?"
Pljuje na Gorga, časti ga sočnom, gustom šlajmarom. "Ovo ti je za to
što si mamio decu", objašnjava. Onda, odjednom, šutira gavranove
ostatke u grmlje. Strvina odleće u mlitavom luku, krila obmotanih
oko tela poput mrtvačkog pokrova. "A ovo je za to što si izludeo
Irminu majku."
Gledaju ga, sva trojica, sa istovetnim izrazom zapanjenog
strahopoštovanja. Gotovo straha. Radi se od pogledu koji čini da se
Džek oseća umorno, iako pretpostavlja da mora da ga prihvati. Seća
se svojeg starog prijatelja Ričarda Slouta koji ga je posmatrao na isti
način, pošto je shvatio da 'sibruška posla' nisu ograničena na ostrvo
Sibruk.
"Hajde", kaže. "Svi u kola. Da svršimo s tim." Jeste, a pritom
moraju da požure, jer će izvesni jednooki gospodin uskoro i sam
potražiti Taja. Gospodin Manšan. Kraljevo oko, razmišlja Džek.
Abalahovo oko. Na to je Džudi mislila - na gospodina Manšana. Ko
god ili šta god on zapravo jeste.
"Ne sviđa mi se što ostavljamo motore ovde pored puta, čoveče",
kaže Nosonja. "Gde svako ko naiđe može..."
"Niko ih neće videti", kaže mu Džek. "Otkako smo stali prošla su
tri ili četiri vozila, i niko nije ni pogledao na našu stranu. A znate i
zašto."
"Već smo počeli sa prelaskom, zar ne?" pita Dok. "Ovde je
početak toga. Granica."
"Opopanaks", kaže Džek. Reč mu jednostavno izleće.
"A?"

Džek uzima Tajevu palicu sa potpisom Ričija Seksona i seda u
patrolna kola, na sedište do vozača. "To znači pokret", kaže.
"Obavimo to."

I Sojerova banda poslednji put jaše - otrovnom šumskom stazom
koja vodi do Crne kuće. Jarka svetlost popodneva ubrzo prelazi u
tmurni sjaj oblačne novembarske predvečeri. Među zbijenim
stablima sa obe strane staze, vijugaju, puze i ponekad lete tamna
obličja. Ali Džek sluti da nisu naročito važna; to su samo fantomi.

"Nameravaš ponovo da napuniš 'rugalator'?" pita Nosonja sa
zadnjeg sedišta.

"Jok", kaže Džek, nezainteresovano osmotrivši 'ruger'. "Mislim da
je odradio posao."

"Na šta treba da budemo spremni?" tanušnim glasom pita Dejl.
"Na sve", kaže Džek. Upućuje Dejlu suv osmejak. Tamo ispred
njih leži kuća koja ne zadržava oblik, već se prestrojava i talasa na
krajnje uznemiravajući način. Nekad se ne čini veća od skromne
rančerske kuće; trepnete li, učiniće vam se kao monolit koji zaklanja
čitavo nebo; trepnete li ponovo, ugledaćete nisko, neravno zadnje
koje kao da se zavlači miljama duboko pod strehu šume. Odašilje
duboko brujanje koje zvuči kao glasovi.
"Budite spremni na sve."

28.

Ali isprva nema ničega.
Njih četvorica izlaze i staju ispred Dejlovog automobila, za sav
svet slični ljudima koji poziraju za grupnu fotografiju koja će možda
da završi na zidu nečije dnevne sobe. S tim što bi fotograf morao da
stoji na tremu Crne kuće - prema kojoj su okrenuti - a tamo je samo
drugi znak ZABRANJEN PROLAZ, naslonjen na središnji nosač sa
koga se ljušti boja. Neko je 'medžik markerom' ili mastiljavom
olovkom na njemu nacrtao lobanju. Berni? Neki neustrašivi tinejdžer
koji je iz opklade prišao do same kuće? Dejl je sa sedamnaest godina
izvodio svakojake ludosti, i više puta je rizikovao život sa limenkom
spreja, ali u ovo mu je teško da poveruje.

Vazduh je mračan i težak kao pred oluju. Uz to i zaudara, ali se
čini da med otklanja veći deo toga. U šumi se nešto oglašava,
dubokim zvukom kakav Dejl nikada pre nije čuo. Gru-uuuu.

"Šta je to?" pita Džeka.
"Ne znam", odgovara ovaj.
Dok kaže: "Čuo sam zov mužjaka aligatora. Ovako zvuče kada su
napaljeni."
"Ovo nije Everglejd", kaže Dejl.
Dok mu uzvraća tankim osmejkom. "Nije ni Viskonsin, Toto. Ili
možda nisi primetio."
Dejl je itekako primetio, mnogo toga. Na primer, to kako kuća
menja oblik - pa je nekad ogromna, kao da se sastoji od više kuća
odjednom. Grad veliki otprilike kao London smešten pod jednim
jedinim suludim krovom. Pa ono drveće. Ima starih hrastova i
borova, vrba nalik na mršave duhove, crvenih javora - sve vrste
karakteristične za oblast - ali vidi i iskrivljeno, korenasto rastinje
koje liči na mutirana stabla banjana. Koje se uz to još i kreće? Od
sveg srca se nada da nije tako. Ali bez obzira na to da li se kreće ili
ne, sigurno je da šapuće. Gotovo je sasvim siguran u to. Čuje reči
kako se provlače kroz zujanje u glavi, i to reči koje nisu ama baš
nimalo ohrabrujuće.
Ubićemote... poješćemote... mrzimote...
"A gde je pseto?" pita Nosonja. U jednoj ruci drži svoju devetku.
"Dođi, kuco! Evo nečeg ukusnog za tebe! Navali dok ima!"
Ono režanje duboko iz grudi ponovo se valja iz šume, ovaj put
bliže: GRUU-UUUU. A drveće šapuće. Dejl gleda napred prema
kući, posmatra kako najednom slaže spratove do neba koje je postalo
belo i hladno, i glavu mu poput talasa toplog mašinskog ulja
zapljuskuje vrtoglavica. Maglovito oseća da ga je Džek uhvatio za
lakat da ga pridrži. Ovo donekle pomaže, ali ne dovoljno: šef policije
Frenč Lendinga okreće se na levu stranu i počinje da povraća.
"Dobro je", kaže Džek. "Izbaci to iz sebe. Očisti se. Kako si ti,
Dok? Nosonjo?"
Gromovita Dvojica mu saopštavaju da su dobro. Za sad je tako, ali
Nosonja ne zna koliko će još ravnoteža da traje. U želucu mu kuva,

tiho i sporo. Pa šta ako ovde bacim peglu? razmišlja. Džek kaže da je
Bernsajd mrtav, što znači da neće zameriti.

Džek ih predvodi uz stepenice trema, zastavši da preturi zarđali
znak ZABRANJEN PROLAZ sa grafitom mrtvačke glave u žbun
korova koji se odmah zatvara za njim, kao pohlepna šaka. Dejl se
priseća kako je Džek pljunuo na gavrana. Prijatelj mu se sada čini
nekako drugačiji, mlađi i snažniji. "Ali mi 'oćemo da prođemo. I ima
da prođemo, k'o bele lale."

Isprva se, međutim, čini da neće. Ulazna vrata Crne kuće nisu
samo zaključana. Između ivice vrata i dovratka ne postoji zazor. U
stvari, ovako izbliza, vrata izgledaju kao da su naslikana, trompe
l'oeil.

Iza njih, u šumi, nešto vrišti. Dejl se trza. Vrisak se uzdiže u
nepodnošljivo visoku notu, prelazi u manijački smeh i odjednom
prestaje.

"Domaći su jebeno nervozni", primećuje Dok.
"Da probamo sa prozorom?" Nosonja pita Džeka.
"Jok. Ulazimo na glavni ulaz."
Dok je ovo govorio, Džek je dizao palicu Ričija Seksona. Sada je
spušta, sa začuđenim izrazom na licu. Iza njega se čuje zujanje, koje
se ubrzano pojačava. A svetlost dana, već slaba na ovoj neobičnoj
šumskoj čistini, kao da postaje još slabija.
"Šta je sad?" pita Nosonja, okrenuvši se prema stazi i parkiranom
policijskom automobilu. Devetku drži podignutu pored desnog uva.
"Koji moj..." I zavezuje. Pištolj pada napred i naniže. Istovremeno
mu pada i vilica.
"Svetog mu sranja", tiho se javlja Dok.
A Dejl, još tiše, pita: "Da li ti to radiš, Džek? Ako sam u pravu,
onda si stvarno skrivao adute."
Svetlost se pomračila zato što je čistina ispred Crne kuće dobila
nadstrešnicu od pčela. Još pristižu sa staze, kao smeđe-zlatni rep
komete. Prati ih lenjo, dobroćudno zujanje koje potpuno poništava
oštro, vatrogasno pištanje kuće. Promukla aligatorska stvar u šumi je
utihnula, a treperava obličja među stablima nestala su.
Džekov um je odjednom ispunjen mislima i slikama njegove
majke: Lili kako pleše, Lili kako se šeta iza jedne od kamera pre

važne scene, sa cigaretom zaglavljenom među zubima, Lili kako sedi
pored prozora dnevne sobe i gleda napolje dok Petsi Klajn peva 'Te
ruke lude'.

U drugom svetu, naravno, bila je nešto poput kraljice, a šta je
kraljica bez kraljevske svite?

Džek Sojer posmatra ogromni oblak pčela - ima ih na milione,
možda i milijarde; sve košnice Srednjeg Zapada mora da su opustele
ovog popodneva - i osmehuje se. Ovo mu menja oblik očiju, i suze
koje su se tamo skupljale počinju da teku niz obraze. Zdravo,
razmišlja. Zdravo da ste, deco.

Meko, prijatno zujanje pčela se neznatno menja, kao da odgovara.
Možda to samo njemu radi mašta.

"Šta će one ovde, Džek?" pita Nosonja. Glas mu treperi od
strahopoštovanja.

"Ne znam tačno", kaže Džek. Okreće se prema vratima, diže
palicu i kuca njom, jednom, oštro, po drvetu. "Otvori se!" uzvikuje.
"Naređujem ti, u ime Kraljice Lore DeLesijan! U ime moje majke!"

Čuje se praštavo pucanje, tako glasno i prodorno da Dejl i
Nosonja uzmiču, mršteći se. Nosonja pokriva uši. Na vrhu vrata
pojavljuje se pukotina, i proširuje se levo i desno. U gornjem desnom
uglu pukotina se ustremljuje pravo naniže, vukući liniju kroz koju
duva prašnjava promaja. Džek oseća miris nečeg istovremeno
uskislog i poznatog: miris smrti koji su prvo zatekli u Edovom
lokalu.

Džek poseže za kvakom i oprobava je. Ova mu se bez otpora
okreće u ruci. Otvara ulaz u Crnu kuću.

Ali pre nego što uspeva da pozove ostale unutra, Dok Emberson
počinje da vrišti.

***
Neko - možda Ebi, možda Ti Džej, možda budalasti Roni Mecger
- vuče Taja za mišicu. To boli kao sam đavo, ali nije najgora stvar.
Cimač takođe stvara onu čudnu pevušeću buku koja kao da mu
vibrira duboko u glavi. Čuje se i metalno treskanje
(Velika Kombinacija, to je Velika Kombinacija)
ali to pevušenje...! Čoveče, to pevušenje boli.
"Prestani", mrmlja Taj. "Prestani, Ebi, ili ću..."

Kroz taj električni bruj provlače se daleki krici, i Taj Maršal
otvara oči. Nema onog milosrdnog trenutka u kome bi bio nesiguran
gde je i šta mu se dogodilo. Sve se vraća sa žestinom nekakve užasne
slike - saobraćajne nesreće sa mrtvima koji leže okolo, recimo - koju
ti podmetnu pre nego što uspeš da skreneš pogled.

Držao se dok starac nije konačno umro; poslušao je majčin glas i
sačuvao prisebnost. Ali onog trenutka kada je počeo da zove u
pomoć, panika se vratila i progutala ga. Ili je to bio šok. Ili oboje. U
svakom slučaju, onesvestio se dok je još vrištao, preklinjući za
pomoć. Koliko dugo je visio na okovanoj levoj ruci, obeznanjen?
Svetlost koja se sliva kroz vrata šupe ne pomaže mu da to odredi;
čini mu se neizmenjena. Isto važi za raznovrsno klopotanje i
stenjanje džinovske mašine, i Taj shvata da ono nikada i ne prestaje,
kao ni krici dece i pucanje bičeva dok se strašni stražari staraju da
rad ne prestane. Velika Kombinacija se nikada ne zaustavlja. Hrani
se krvlju i užasom i nikada ne uzima slobodan dan.

Ali ono zujanje - ono napadno električno zujanje, nalik na najveći
električni brijač na svetu - šta bi to, dođavola, moglo da bude?

Gospodin Manšan je otišao po jednošinac. Čuje Bernijev glas u
glavi. Opak šapat. Jednošinac Krajnjeg Sveta.

U Tajevo srce uvlači se teška zebnja. Nimalo ne sumnja da je ono
što čuje taj isti jednošinac, koji se upravo zaustavlja pod
nadstrešnicom Staničnog Puta. Gospodin Manšan će uskoro doći po
svojeg dečaka, zvojeg bozebnog dedžaga, i ako ga ne zatekne (kao ni
Bern-Berna), neće li poći da ga potraži?

"Naravno da hoće", škripi Taj. "O, čoveče. Posisao sam
vilenjaku."

Diže pogled da osmotri levu šaku. Ne bi trebalo da bude teško
istrgnuti je kroz preširoku alku, ako ne i kroz narukvicu lisica.
Nekoliko puta cima naniže, ali narukvica samo udara u alku. Druga
narukvica, ona za kojom je Berni posegnuo kada ga je Taj zgrabio za
jaja, ljulja se i poskakuje, navodeći dečaka da pomisli na vešala na
bližem kraju Staničnog Puta.

Ono zujanje od koga suze oči i podrhtavaju zubi odjednom
prestaje.

Isključio ga je. Sada me traži po stanici, proverava da li sam
tamo. Kada se uveri da nisam, šta će biti? Zna li za ovo mesto?
Naravno da zna.

Tajeva zebnja pojačava se u ledeni užas. Berni to ne bi priznao.
Berni bi rekao da je šupa u ovoj suvoj vododerini njegova tajna,
njegovo specijalno mesto. U svojoj ludačkoj uobraženosti nikada ne
bi pomislio koliko bi dobro ova zabluda mogla da posluži planovima
njegovog navodnog prijatelja.

Taj ponovo čuje majku, i ovaj put je prilično siguran da je to
zaista ona. Ne smeš da računaš na druge. Možda će stići na vreme, a
možda i neće. Moraš da pretpostaviš da neće. Iz ovoga moraš sam
da se izbaviš.

Ali kako?
Taj spušta pogled na starčevo iskrivljeno telo u krvavoj prašini, sa
glavom gotovo na vratima. U glavu pokušava da mu se prikrade
pomisao na gospodina Manšana, Bernijevog prijatelja, kako žuri niz
Stanični Put (ili čak vozi njegov E-Z-Go), da ga pokupi i odvede
abalahu. Taj odbacuje ovu sliku. Samo će ga ponovo gurnuti u
paniku, a to sebi više nema kada da priušti. Vreme je isteklo.
"Ne mogu da ga dohvatim", kaže. "Ako mu je ključ u džepu,
gotov sam. Slučaj završen, kraj utakmice, zakopčaj..."
Pogled mu se zaustavlja na nečemu što leži na podu. To je
starčeva ranac. Ona u kojoj je bila kapa. I lisice.
Ako su lisice bile u njoj, možda je i ključ.
Taj pruža levu nogu napred, istegnuvši je koliko god može. Nije
dovoljno. Ne uspeva da dosegne vreću. Nedostaje desetak
centimetara. Desetak centimetara, a gospodin Manšan dolazi.
Taj gotovo može da ga nanjuši.

***
Dok vrišti i vrišti, maglovito svestan da drugi viču na njega da
prestane, da je sve u redu, da nema čega da se plaši, maglovito
svestan da ozleđuje grlo, možda i do krvi. Ove stvari nisu važne.
Važno je to da je Holivud, otvorivši vrata Crne kuće, otkrio osobu za
doček.
A osoba za doček je Dejzi Temperli, Dokova devojka smeđih
očiju. Na sebi ima lepu ružičastu haljinu. Koža joj je bleda poput

hartije, izuzev na desnoj strani čela, gde komad kože visi, zacepljen, i
ispod se vidi crvena lobanja.

"Uđi, Dok", govori Dejzi. "Možemo da popričamo o tome kako si
me ubio. A posle možeš da pevaš. Da pevaš za mene." Osmehuje se.
Osmeh postaje kez. Kez otkriva usta puna isturenih vampirskih zuba.
"Da pevaš zauvek."

Dok slepo uzmiče, okreće se da pobegne, i Džek ga u tom
trenutku hvata za mišice i počinje da trese. Dok Emberson je krupan
momak - sto dvadeset pet kila kad izađe ispod tuša, i desetak više u
punoj opremi drumskog ratnika koja je sada na njemu - ali ga Džek
sa lakoćom trese, tako da mu se glava ljulja napred-nazad. Dugačka
kosa mu leprša oko glava.

"To su sve pričine", kaže Džek. "Projekcije smišljene da oteraju
neželjene goste kao što smo mi. Ne znam šta si video, Dok, ali to nije
tamo."

Dok oprezno viri preko Džekovog ramena. Vidi ružičasto,
zamućeno komešanje - kao dolazak paklenog psa, ali obrnut - koje
sledećeg trenutka iščezava. Skreće pogled prema Džeku. Niz suncem
opaljeno lice polako mu klize suze.

"Nisam hteo da je ubijem", kaže. "Voleo sam je. Ali te noći sam
bio umoran. Jako umora. Znaš li šta znači biti umoran, Holivude?"

"Da", kaže Džek. "I ako se izvučemo iz ovoga, nameravam da
prespavam nedelju dana. Ali za sada..." Baca pogled prema Nosonji.
Zatim prema Dejlu. "Videćemo još stvari. Kuća će upotrebiti vaša
najgora sećanja protiv vas: greške koje ste napravili, ljude koje ste
povredili. Ali nije tako strašno kao što sam očekivao. Mislim da je
dosta otrova isteklo iz ovog mesta kada je Berni umro. Potrebno je
samo da nađemo put do druge strane."

"Džek", javlja se Dejl. Stoji u dovratku, na istom mestu gde je
Dejzi dočekala svojeg lekara. Oči su mu širom otvorene.

"Šta je?"
"To nalaženje puta... može da se pokaže prilično zaguljeno."
Okupljaju se oko njega. Iza vrata se širi gigantsko kružno
predvorje, mesto toliko prostrano da Džek načas pomišlja na baziliku
Svetog Petra. Pod je prekriven jutrom otrovno zelenog tepiha,
izvezenog scenama mučenja i svetogrđa. Iz ove prostorije na sve

strane se otvaraju vrata. Džek pored ovoga uspeva da izbroji četiri
izukrštana stepeništa. Treptaj kasnije već ih ima šest. Sledeći treptaj
čini da ih bude desetak, zbunjujućih za oko poput Ešerovog crteža.

Čuje onaj idiotski bruj koji je glas Crne kuće. I još nešto: smeh.
Uđite, poručuje Crna kuća. Uđite, i zauvek lutajte ovim odajama.
Džek trepće i vidi hiljadu stepeništa, od kojih se neka pokreću,
isturaju i uvlače. Vrata vode do galerija sa slikama, galerija sa
skulpturama, vrtoglavih kovitlaca, ništavila.
"Šta sada?" pita Dejl šuplje. "Šta sada, dođavola?"

***
Taj nikada nije video Bernijevog prijatelja, ali dok visi, okovan,
otkriva da lako može da ga zamisli. U ovom svetu, gospodin Manšan
je stvarno biće... ali ne i ljudsko. Taj vidi užurbanu figuru u crnom
odelu sa širokom crvenom kravatom kako odmiče Staničnim Putem.
Stvorenje ima ogromno belo lice sa crvenim ustima i samo jednim,
mutnim okom. Abalahov izaslanik i glavni zamenik izgleda, u
Tajevoj viziji, kao izopačena verzija Hamtija Damtija23. Nosi prsluk
zakopčan kostima.
Moram da se izvučem odavde. Da dohvatim tu vreću... ali kako?
Ponovo se okreće Berniju. Jezivom klupku Bernijevih prosutih
creva. Odjednom mu pada na pamet šta treba da radi. Ponovo isteže
nogu, ali ovaj put ne prema vreći. Zavlači vrh patike ispod prašinom
ulepljenog koluta Bernijevih iznutrica. Diže ga, balansira, a onda ga
lagano odbacuje. Namotaj creva poleće sa vrha patike.
I pada preko kožne vreće.
Za sad je dobro. Sad još samo da je privuče dovoljno blizu da
stane na nju.
Nastojeći da ne misli na zdepastu, užurbanu figuru sa groteskno
dugačkim licem, Taj ponovo lovi nogom. Zavlači je ispod prljavog
remena creva i počinje da vuče, polako i beskrajno pažljivo.

***
"Nemoguće", ravnim glasom kaže Nosonja. "Ništa ne može da
bude toliko veliko. Znaš to, zar ne?"

23 Humpty Dumpty - nizak, zdepast lik iz dečje pesmice, personifikacija

jajeta, koji je pao sa zida i razlupao se

Džek duboko udiše, ispušta vazduh, ponovo udiše, i tihim, čvrstim
glasom izgovara reč.

"De-jamber?" sumnjičavo pita Nosonja. "Šta ti je, bre, taj de-
jamber?"

Džek se ne udostojava da odgovori. Iz velikog, mračnog oblaka
pčela koji lebdi, brujeći, iznad čistine (Dejlov automobil je sada
samo čupava crno-zlatna silueta ispred trema), izdvaja se jedna pčela.
Ona - jer to je sasvim sigurno matica - proleće između Dejla i Doka,
načas se zaustavlja ispred Nosonje kao da želi da ga odmeri (njega ili
med kojim se obilno namazao), pa nastavlja i ostaje da lebdi ispred
Džeka. Sva je okrugla i nimalo aerodinamična i smešna i nekako
potpuno divna. Džek diže prst kao profesor koji se sprema da nešto
naglasi ili vođa orkestra koji najavljuje tuš. Pčela se spušta na sam
vrh.

"Ona te šalje?" Džek postavlja ovo pitanje tihim glasom - pretihim
da bi ga čuli ostali, pa čak i Nosonja, koji stoji odmah pored njega.
Nije sasvim siguran na koga misli. Na svoju majku? Loru DeLesijan?
Džudi? Sofi? Ili postoji još neka Ona, sila koja je u protivteži
Grimiznom Kralju? Ovo mu se zbog nečega čini verovatno, ali
pretpostavlja da to nikada neće pouzdano znati.

Bilo kako bilo, pčela ga samo posmatra širokim crnim očima,
zamućenih krila, i njemu postaje jasno da postoje pitanja koja ne
traže odgovor. Jeste, bio je spavalica, ali sada je budan, i na nogama.
Ova kuća je ogromna i duboka, mesto krcato zlom i bremenito
tajnama, ali zašto bi ga to plašilo? Tu je Tajeva trofejna palica, tu su
mu prijatelji, tu je Matica svih pčela. To je dovoljno. Spreman je da
pođe dalje. I što je još bolje - možda i najbolje od svega - jedva čeka
da pođe dalje.

Džek diže vrh prsta do usta i nežno oduvava pčelu u predvorje
Crne kuće. Ova na trenutak besciljno kruži, a onda poleće levo, kroz
vrata neobično naduvenog, mesnatog izgleda.

"Dođite", kaže Džek. "Počelo je."
Ostala trojica nespokojno se zgledaju pa polaze za njim, prema
onome što im je očito bilo odvajkada pisano.

***

Nemoguće je odrediti koliko je vremena Sojerova banda provela u
Crnoj kući, toj rupi koja je Frenč Lending i okolna mesta zalila
klizavom tvari. Podjednako je teško tačno opisati ono što tamo vide.
Obilazak Crne kuće najviše liči na šetnju kroz um poremećenog
bezumnika, i u takvom mentalnom okruženju ne možemo da
očekujemo da ćemo pronaći bilo kakav plan za budućnost ili sećanje
na prošlost. U umu bezumnika postoji samo zapenjena stvarnost, sa
neprekidnom bukom potreba, paranoidnim zaključcima i
grandioznim zabludama. Zbog svega toga nije nikakvo čudo što će
stvari koje vide u Crnoj kući da im ispare iz glava čim se uklone sa
vidika, i da ostave samo nejasni šapat nespokojstva koji bi mogao da
bude daleki zov opopanaksa. Ova amnezija je blagoslov.

Matica ih predvodi, a ostale pčele slede u roju koji pomračuje
vazduh i treperi kroz sobe u kojima je vekovima vladao muk (jer
sada bi već trebalo da nam je jasno - zahvaljujući intuiciji ako ne
logici - da je Crna kuća postojala mnogo pre nego što je Berni
sagradio ovo njeno krilo u Frenč Lendingu.) U jednom trenutku
četvorka silazi niz stepenište od zelenog stakla. Usput vide kako u
ponoru ispod stepeništa kruže ptice slične lešinarima, sa belim,
vrištećim licima izgubljenih beba. U sobi dugačkoj i uskoj kao
Pulmanov vagon, živi crteži - dva zeca, lisica i žaba drogiranog lika
sa belim rukavicama - sede za stolom, loveći i trpajući u usta nešto
što liči na buve. To su likovi iz crtaća, crno-belih crtaća iz
četrdesetih godina prošlog veka, i Džeka bole oči kada ih gleda jer su
ujedno stvarni. U trenutku kada Sojerova banda prolazi pored njega
zec mu zaverenički namiguje, a u oku koje ostaje otvoreno Džek
prepoznaje izraz bezumnog nasilja. Nešto kasnije ulaze u pust salon,
ispunjen glasovima koji viču na nekom nepoznatom jeziku koji
podseća na francuski, ali nije. Jedna od sledećih odaja zarasla je u
džunglu boje žuči i osvetljena vrelim tropskim sunce. Sa jedne od
grana visi ogromna čaura sa nečim što liči na bebu zmaja, još
umotanu u sopstvena krila. "To ne može biti zmaj", kaže Dok
Emberson uvrnuto mirnim, podučavajućim glasom. "Oni se izležu iz
jaja ili iz zuba drugih zmajeva. Ili oboje." Idu kroz dugački hodnik
koji se polako odmotava, postaje tunel a onda ih spušta niz dugačku i
klizavu ravan dok iz nevidljivih zvučnika tuku ludačke udaraljke.

Džeka taj solo podseća na Kozija Kola, ili možda Džina Krupu.
Zidovi se obaraju, i na trenutak klize preko ambisa koji doslovno
nema dna. "Upravljajte šakama i stopalima", dovikuje Nosonja. "Ako
nećete da padnete preko ivice, UPRAVLJAJTE!" Na kraju spusta
bivaju izbačeni u sobu koju Dejl odmah krsti kao Sobu Smrada. Veru
se preko ogromnih gomila smrdljive zemlje ispod zarđale limene
tavanice, prošarane golim sijalicama. Po tlu trčkaraju čete sićušnih
zelenkasto-belih paukova. Konačno stižu na drugu stranu, bez daha,
blatnjavi i prljavi. Iz odaje vodi troje vrata. Njihov vodič zuji i izvodi
'imelman' premete ispred onih u sredini. "Nema šanse", kaže Dejl.
"'Oću prvo da znam šta je iza zavese."

Džek mu saopštava da je rođen za komičara, pa otvara vrata koja
im je pčela pokazala. Iza leži ogroman automatizovani vešeraj, koji
Nosonja spremno naziva Sobom Čistoće. Zbijeni u gomilu, prate
pčelu sparnim prolazom između zapenjenih mašina za pranje i
brujavih, uzdrhtalih sušilica. Vazduh miriše na hleb koji se peče.
Mašine za pranje - svaka sa po jednim okruglim, buljavim okom -
naslagane su petnaest i više metara u visinu. Iznad njih, u okeanu
prašnjavog vazduha, lete jata golubova. Svako malo prolaze pored
gomilica kostiju ili nekog drugog traga da su ovuda prošla (ili bila
provedena) ljudska bića. U prolazu nailaze na moped, obrastao
paučinom. Nešto dalje, par ženskih klizaljki, debelo obloženih
prašinom. U ogromnoj biblioteci, na stolu od mahagonija ljudskim
kostima je ispisano SMEJ SE. U bogato nameštenom (i očigledno
zapuštenom) salonu za prijeme kroz koji ih pčela vodi u strogo
pravoj liniji, Dejl i Dok primećuju da jedan od zidova ukrašavaju
ljudska lica, zguljena, preparirana i razapeta na drvene ploče. U
praznim dupljama naslikane su krupne, izbezumljene oči. Dejl misli
da prepoznaje bar jedno od lica: Miltona Vonderlija, učitelja koji je
nestao tri ili četiri godine ranije. Svi su bili uvereni da je mlađi brat
Dona Vonderlija jednostavno otišao iz varoši. Pa, razmišlja Dejl, i
jeste otišao. Na polovini kamenom popločanog hodnika sa nizom
ćelija, pčela uleće u prljavi sobičak i kruži oko ofucane strunjače.
Isprva niko od njih ne progovara. Nema potrebe. Taj je nedavno bio
ovde. Gotovo da mogu da mu osete miris - miris njegovog straha.

Nosonja se okreće prema Džeku. Plave oči iznad raskošne riđkaste
brade stisnute su od gneva.

"Matoro kopile ga je nečim opržilo. Ili ošinulo strujom."
Džek klima glavom. I sam to oseća, iako ne zna, niti mari, da li
oseća nosom ili umom. "Bernsajd više nikoga neće da prži", kaže.
Matica zviždi oko njih i nestrpljivo kruži po hodniku. Sa leve
strane, u pravcu iz koga sa došli, hodnik se crni od pčela. Oni
nastavljaju desno, i pčela ih uskoro vodi niz druge, naizgled
beskonačne stepenice. U jednom trenutku prolaze kroz kratku,
kapavu kišu - negde unutar nezamislive utrobe Crne kuće, verovatno
je pukla neka cev. Pet ili šest nogostupa su mokri, i na njima se vide
tragovi. Suviše su razmazani da bi forenzičarima bili od bog zna
kakve koristi (ova misao dolazi i Džeku i Dejlu), ali je Sojerova
banda ohrabrena: očigledno je da se radi o tragovima velikih i malih
stopala, i da su oba relativno sveža. Konačno je jasno da ne lutaju
bez cilja, hvala Bogu! Ubrzavaju korak, a iza njih se, kao neka pošast
iz Starog Zaveta, u ogromnom zujavom oblaku spuštaju pčele.

***
Za Sojerovu bandu je vreme možda stalo, ali je za Taja Maršala
postalo neizdrživa muka. Ne zna da li je osećaj da se gospodin
Manšan približava plod uobrazilje ili predosećaj, ali se užasno plaši
da je ovo drugo. Mora što pre da izađe iz šupe, što pre, ali mu
prokleta vreća uvek iznova beži iz dohvata. Uspeo je da je uz pomoć
koluta creva dovuče do sebe, ali je ironija u tome što je to bio lakši
deo posla. Teži deo je da podigne prokletinju nadohvat ruke.
Nikako ne uspeva da je dosegne; bez obzira koliko se isteže i
koliko nemilosrdno iskušava levo rame i okovano zglob šake, i dalje
je oko pola metra kratak. Niz obraze mu teku suze bola. Ovaj gubitak
vlage brzo nadomešta jedak znoj koji mu se sliva u oči sa masnog
čela.
"Odigni je nogom", govori. "Kao u fudbalu." Gleda u rasporeno
obličje na vratima - u svojeg doskorašnjeg mučitelja. "Baš kao u
fudbalu, zar ne, Bern-Bern?"
Pritiska vreću ivicom stopala, gura je da zida i počinje da je vuče
uz okrvavljeno drvo. U isto vreme poseže naniže... još četrdeset
centimetara... sada još samo trideset... još samo...

... i kožna vreća sledećeg trenutka spada sa vrha njegove patike u
prašinu. Plop.

"Motriš na njega, je l' da, Berni?" stenje Taj. "Moraš, znaš, pošto
sam ja okrenut leđima. Ti si moj izviđač, zar ne? Ti si - jebi ga!"
Vreća mu ovaj put spada pre nego što je počeo da je pridiže. Taj
treska slobodnom rukom po zidu.

Zašto to radiš? čuje hladan glas kako ga pita. Onaj što zvuči kao
njegova majka ali nije ona. Hoće li ti to pomoći?

"Ne", kaže Taj prkosno, "ali prija."
Više će ti prijati da se oslobodiš. Pokušaj ponovo.
Taj još jednom pritiska vreću uz zid. Pritiska je nogom,
pokušavajući da oseti šta je u njoj - ključ, na primer - ali ne može da
odredi. Smeta mu patika. Počinje da sulja vreću uz zid. Polako... ne
prebrzo... kao kad vodiš loptu prema golu...
"Ne puštaj ga unutra, Berni, važi?" stenjući govori mrtvacu iza
sebe. "Duguješ mi to. Neću u jednošinac. Neću u Krajnji Svet. Neću
da budem Rušitelj. Neću, šta god to bilo. Želim da budem
istraživač... možda podvodni, kao Žak Kusto... ili pilot u
Vazduhoplovnim snagama... ili možda... JEBI GA!" Reakcija na to
što mu je vreća spala sa vrha patike nije uzrujanost, već bes i strah
koji se bliži panici.
Gospodin Manšan, žuri i juri. I sve je bliže. Dolazi da ga odvede.
U Din-tah. Abalah-dunu. Za veki vekov.
"Prokleti ključ verovatno ionako nije unutra." Glas mu podrhtava,
na ivici plača. "Zar ne, Berni?"
'Cakani' Bernsajd se ne izjašnjava.
"Kladim sa da unutra nema ničega. Osim, možda... ne znam...
pakovanja 'tamsa'. Ljudsko meso mora da je teško za varenje."
Uprkos svemu, Taj ponovo pritiska vreću nogom, i ponovo
započinje pipavi zadatak suljanja uz zid do visine dovoljne da je
dosegne ispruženim prstima.

***
Dejl Gilbertson je proveo ceo život u oblasti Kuli, i navikao je na
zelenilo. Drveće i travnjaci i polja koja se prostiru sve do obzorja za
njega su sasvim normalna stvar. Možda je to razlog što sa takvim

negodovanjem i zgražanjem reaguje na prizor ugljenisanog i
zadimljenog zemljišta koje okružuje Jeguljin Put.

"Kakvo je ovo mesto?" pita Džeka. Zvuči zaduvano. Sojerova
banda nema terensko vozilo za golf i mora da putuje pešice. U stvari,
Džek je zadao tempo koji je nešto brži nego što je Taj vozio E-Z-Go.

"Nisam siguran", kaže Džek. "Nekada davno video sam slično
mesto. Zvalo se Spaljene Zemlje. Bilo je..."

Iza rasute grupe stena na njih iznenada skače zelenkasti čovek
oklopljene kože. U jednoj ruci drži kratak bič - za koji Džek veruje
da se zove kvirt. "Bahhrrr!" njače prikaza, apsurdno slično Ričardu
Sloutu kada se smeje.

Džek diže Tajevu palicu i upitno se zagleda u prikazu - Da ne bi
malo od ovoga? Prikaza, reklo bi se, ipak ne bi. Na trenutak stoji gde
se zatekla, a onda se okreće i beži. Pre nego što će ponovo nestati u
lavirintu stenja, Džek opaža da joj povrh obe Ahilove tetive u
nepravilnoj liniji raste iskrivljeno trnje.

"Ne sviđa im se Čudesni", kaže Nosonja, sa poštovanjem
gledajući u palicu. Koja je i dalje palica, isto kao što su devetka i
'rugeri' i dalje pištolji, a oni su i dalje oni: Džek, Dejl, Nosonja i Dok.
Džek otkriva da nije naročito iznenađen. Parkus mu je rekao da se ne
radi o Parnjacima, rekao mu je to dok su vodili besedu blizu
bolničkog šatora. Ovo mesto se možda graniči sa Teritorijama, ali
nisu Teritorije. Zaboravio je tu činjenicu.

U redu, jesam - ali nije da nisam imao drugih stvari na umu.
"Ne znam da li ste osmotrili zid sa druge strane ovog ljupkog
seoskog putića", kaže Dok, "al' ono krupno belo kamenje mnogo liči
na lobanje."
Nosonja baca kratak pogled na zid od lobanja, pa se ponovo
zagleda napred. "Više me brine ono tamo", kaže. Iznad krnjavih zuba
obzorja diže se komplikovano ustrojstvo od čelika, stakla i
mašinerije. Diže se i gubi među oblacima. Vide sićušne prilike kako
trčkaraju i naprežu se na njemu, čuju praskanje bičeva. Sa ove
razdaljine podseća na pucnje iz malokalibarskih pušaka. "Šta je to,
Džek?"
Džek isprva misli da vidi Rušitelje Grimiznog Kralja, ali to nisu
oni - ima ih previše. Ta građevina je nekakva fabrika ili elektrana,

koju pokreće rad robova. U srcu mu raste beskrajni gnev. Kao da to
oseća, zujanje pčela iza njega se pojačava.

Spidijev glas mu šapuće u glavi: Prištedi gnev, Džek - sada je
najvažniji onaj mališa. A vreme samo što nije isteklo.

"O, Gospode", javlja se Dejl, i pokazuje prstom. "Je li to ono što
mislim da jeste?"

Vešala vise kao skelet iznad nagnutog puta.
Dok kaže: "Ako misliš na vešala, verujem da si osvojio komplet
posuđa od rostfraja, i prolaziš u naredni krug."
"Vidi kol'ko cipela", kaže Dejl. "Što li su ih nabacali tamo?"
"Bog će ga znati", kaže Nosonja. "Lokalni običaj, pretpostavljam.
Koliko smo blizu, Džek? Imaš li bar neku predstavu?"
Džek gleda prvo u put pred njima, pa u onaj što se odvaja levo,
onaj sa drevnim vešalima na ušću. "Blizu", kaže. "Mislim da smo..."
Tada negde ispred njih počinje vrištanje. To su vapaji deteta koje
je gurnuto na sam rub ludila. Ili možda preko njega.

***
Taj Maršal čuje zujanje pčela koje se približava ali veruje da ono
postoji samo u njegovoj glavi, da nije ništa drugo do zvuk njegove
sve veće strepnje. Ne zna više koliko je puta pokušao da podigne
Bernijevu kožnu vreću uz zid šupe; izgubio je račun. Ne pada mu na
pamet da bi bez one čudne kape - one što liči na štof, a pod prstima je
kao metal - verovatno imao bolju koordinaciju. Potpuno je zaboravio
na nju. Zna samo da je umoran i znojav i da se trese, verovatno od
šoka, i da će, ako ovaj put ne uspe da dohvati vreću, verovatno
odustati.
Verujem da bih pošao sa gospodinom Manšanom za čašu vode,
razmišlja. Ali u njemu ipak ima Džudine čvrstine, kao i ponešto od
Sofine kraljevske nepokolebljivosti. Zato zaboravlja na bol u bedru i
počinje ponovo da sulja vreću uz zid, istovremeno posegnuvši
desnom rukom naniže.
Trideset centimetara... dvadeset i pet... to je najbliže do sad...
Vreća kliza na levu stranu. Spašće. Ponovo.
"Ne", tiho moli Taj. "Ne opet."
Čvršće pritiska patiku uz drvo, i nastavlja da diže.

Petnaest centimetara... deset... pet i vreća još više klizi u levo,
sada će stvarno da spadne...

"Ne!" viče Taj, i naginje se napred u napregnutom luku. Leđa mu
krckaju. Isto čini i izmučeno levo rame. Ali prsti dodiruju vreću... a
onda je grabe. Privlači je sebi i pritom malo nedostaje da je ipak
ispusti!

"Nema šanse, Berni", dahće, prvo žonglirajući vrećom a zatim je
pritisnuvši na grudi. "Ne možeš da me pređeš na tu bajatu foru, nema
teorije da me pređeš na nju." Zariva zube u rub vreće. Smrad je
odvratan, truo - eau de Bernsajd. Ignoriše ga i otvara vreću. Isprva
mu se čini da je prazna, i ispušta prigušen, jecav uzvik. Onda
primećuje srebrni sjaj. Plačući kroz stisnute zube, poseže u vreću
koja mu visi iz usta i vadi ključ.

Ne smem da ga ispustim, razmišlja. Ako ga ispustim, poludeću,
stvarno hoću.

Ne ispušta ga. Diže ga iznad glave, gura u rupicu sa strane
narukvice na levom zglobu, i okreće. Narukvica se otvara.

Polako, sasvim polako, Taj izvlači ruku. Lisice padaju na zemljani
pod šupe. Dok tako stoji, dolazi mu neobično ubedljiva pomisao:
zapravo je i dalje u Crnoj kući, spava na ofucanoj strunjači, u ćeliji sa
kofom u jednom uglu i posudom odmrznutog 'dinti mur' goveđeg
gulaša u drugom. Ovo je samo pričin kojim iscrpljeni um želi da mu
da malo nade. Poslednji predah pre nego što sam završi u loncu.

Spolja dopiru treskanje Velike Kombinacije i krici dece koja
marširaju, marširaju, marširaju na krvavim nožicama, pokrećući je.
Tamo negde je i gospodin Manšan, koji želi da ga odvede na neko
mesto koje je još gore od ovoga.

I to nije san. Taj ne zna kuda da pođe odavde i da li će se ikada
vratiti u svoj svet, ali prvi korak vodi napolje iz šupe i njene
neposredne okoline. Pokrećući drhtave noge, kao žrtva saobraćajne
nesreće koja po prvi put posle dužeg vremena ustaje iz postelje, Taj
Maršal stupa preko Bernijevog ispruženog tela i izlazi iz šupe. Nebo
je oblačno, krajolik sterilan, a onaj skrpljeni oblakoder muka i bola i
ovde dominira vidikom, ali Taj ipak oseća neizmerno zadovoljstvo
što je ponovo na svetlu. Što je slobodan. Tek pošto je okrenuo leđa
šupi shvata koliko je bio siguran da će umreti u njoj. Na trenutak

sklapa oči i okreće lice prema sivom nebu. To ga sprečava da primeti
priliku koja je stajala pored zida šupe, strpljivo čekajući da se uveri
da Taj i dalje nosi kapu kada bude izašao. Uverivši se da je tako -
lord Malšan - ovo je najbliže njegovom pravom imenu što možemo
da ga nazovemo - stupa napred. Njegovo groteskno lice neprirodno
se nadima. Crvene usne se keze. Osetivši ruku koja mu se ovila oko
struka, Taj počinje da vrišti - ne samo od straha i prepasti, već i
ozlojeđenosti. Posle tolikih muka koje je pretrpeo da se oslobodi,
tolikih strašnih muka...

"Pssst", šapuće lord Malšan, i pošto Taj nastavlja izbezumljeno da
vrišti (na višim spratovima Velike Kombinacije, nekoliko mališana
okreće se i gleda u pravcu ovih vapaja, ali ih zverski nadzornici
bičevima teraju da nastave da rade), abalahov lord ponovo
progovara, jednu jedinu reč na Mračnom Govoru. "Pnang."

Taj obamire. Da ga lord Malšan nije grlio otpozadi, srušio bi se. Iz
dečakovih zabalavljenih, omlitavelih usta nastavlja da dopire grleno
ječanje protesta, ali je vrištanje prestalo. Lord Malšan naginje
dugačko, kašikasto lice prema Velikoj Kombinaciji i razvlači usta u
kez. Život je tako dobar! Onda baca pogled u šupu - samo na kratko,
ali sa velikim zanimanjem.

"Zapržio mu čorbu", kaže lord Malšan. "I to sa kapom na glavi.
Čudo od dečaka! Kralj želi lično da te upozna pre nego što odeš u
Din-tah, znaš. Možda čak dobiješ kolače i kafu. Zamisli, mladi
Tajleru! Kolači i kafa sa abalahom! Kolači i kafa sa Kraljem!"

"... neću idem... oću kući... mojoj maaaa..." Reči se cede kao krv
iz smrtonosne rane.

Lord Malšan vuče prstom preko Tajevih usana, i ove se spajaju za
njegovim dodirom. "Ćut'", kaže abalahov lovac na talente. "U životu
je malo toga gore od bučnog saputnika. A još je dug put pred nama.
Putovaćeš daleko od kuće i prijatelja i porodice... ah, ali ne plači."
Malšan je opazio suze koje su potekle iz uglova očiju onemoćalog
dečaka i klize mu niz obraze. "Ne plači, mali Taje. Steći ćeš nove
drugare. Glavnog Rušitelja, na primer. I druge dečake kao što je on.
Zove se gospodin Bratigan. Možda će ti pričati priče o svim svojim
bekstvima. Kako su smešne! Da umreš! A sad moramo da krenemo!
Kolači i kafa sa Kraljem! Misli na to!"

Lord Malšan je zdepast i izrazito krivonog (noge su mu zapravo
znatno kraće od groteskno dugačkog lica), ali je snažan. Diže Taja i
smešta ga ispod mišice kao da ovaj nije teži od dva ili tri složena
čaršava. Osvrće da poslednji put pogleda Bernija, ali bez naročitog
žaljenja - gore u Njujorku postoji momak koji mnogo obećava, a
Berni je ionako bio prilično istrošen.

Lord Malšan naginje glavu u stranu i oglašava se svojim gotovo
bezvučnim, šištavim smehom. Polazi na put, ali ne propušta da
snažno cimne dečakovu kapu naniže. Dečak ne samo da je Rušitelj,
već je možda najmoćniji koji se ikada pojavio. Sva je sreća što još
nije svestan svojih moći. Verovatno se ništa ne bi dogodilo kada bi
kapa spala, ali je bolje ništa ne prepuštati slučaju.

Poletno koračajući - a pritom čak i malo pevušeći za sebe - lord
Malšan stiže do kraja vododerine, skreće levo na Jeguljin Put i staje
kao ukopan. Na putu mu stoje četvorica iz sveta kome u glavi
pripisuje naziv Ter-tah. Pojam je ulični, i nije nimalo laskav. U
Knjizi dobrog farmerstva, Ter je period Pune Zemlje u kome se
obnavlja stočni fond. Lord Malšan svet sa one strane glavnog ulaza
Crne kuće vidi kao svojevrsni caldo largo, kazan žive supe koji je tu
da u njega umače kutlaču - uvek u ime abalaha, naravno! - kad god
mu se ushte.

Četvorica iz Tera? Malšun prezrivo izvija gornju usnu i time
pokreće poremećaje čitavom dužinom lica. Šta traže ovde? Šta misle
da postignu?

Osmeh počinje da bledi, jer je opazio palicu koju nosi jedan od
njih. Palica gori svetlošću koja se preliva i višebojna je ali se nekako
uvek čini bela u svojem jezgru. I zaslepljujuća. Lord Malšan zna
samo jednu stvar koja je gorela takvom svetlošću, Kuglu Večnosti,
koju je jedan mali, lutajući dečak poznavao kao Talisman. Taj dečak
ju je jednom dodirnuo, a kao što mu je Lora DeLesijan možda rekla -
kao što Džek sada i sam zna - dodir Talismana uvek u nekoj meri
ostaje.

Osmeh lorda Malšana potpuno iščezava, pošto je shvatio da čovek
sa palicom jeste bio taj dečak. Sada se vratio da im pravi glavobolje,
ali ako misli da će mu oduzeti plen, grdno se vara. To je, na kraju
krajeva, ipak samo palica, a ne sama Kugla; u tom čoveku možda i