Stephen King&Piter Straub-Crna kuca

karijeru, ali nije preduzeo nijednu od njih. Bilo mu je dozvoljeno da
dovrši stažiranje, a onda je zauvek napustio medicinu. Razgovarajući
sa Džekom Sojerom, krajnje je pojednostavio svoje motive za to.

Bura u njegovom telu ne može se više zadržavati. Dok okreće
glavu u stranu i počinje da bljuje dok juri napred. Nije mu prvi put da
povrati dok vozi, ali je ovo najgadnije i najbolnije. Težina kugle koju
ima umesto glave znači da ne može da ispruži vrat, tako da mu
bljuvotina prska po desnom ramenu i ruci, a to što kulja iz njega čini
se živo i naoružano zubima i kandžama. Nije iznenađen što vidi da je
tečnost pomešana sa krvlju. Želudac mu se grči od bola.

Bez namere da to učini, Dok je usporio, i u trenutku kada ubrzava
i ponovo se okreće napred, vidi Miša kako se ruši u stranu i klizi iza
svojeg motora prema krivini koja leži napred. Čuje šum kao od
udaljenog vodopada. Čuje, prigušeno, Miša kako vrišti; jednako
prigušeno, Nosonja viče 'Ne!' Odmah zatim, Noske naleće pravo na
krupan kamen ili neku drugu prepreku, jer se njegova 'elektra glajd'
odiže sa staze, pravi pun premet u sabijenom vazduhu i pada na
njega. Pada mu na pamet da je čitava misija otišla u tri lepe. Svet im
se izmakao ispod nogu, i ostavio ih u govnima do guše. Čini jedinu
razumnu stvar: poteže staru dobru devetku iz džepa i pokušava da
shvati u šta prvo treba da puca.

U ušima mu prska nekakav balon, i svet oko njega se odjednom
puni zvucima. Miš i dalje vrišti. Dok ne može da shvati kako nije
ranije čuo režanje psa, jer je ta pokretna pomama i pored urlanja
motora i Miševog vrištanja najglasniji zvuk u šumi. Prema njima juri
jebeni Baskervilski Pas, a Miš i Nosonja su izvan stroja. Po buci koju
diže, ta stvar mora da je velika kao medved. Dok okreće cev pištolja
napred i jednom rukom upravlja motorom dok praši pored Nosonja,
koji se izvlači ispod svoje mašine. Onaj grdni zvuk - Dok zamišlja
psa veličine medveda kako širi čeljusti oko Miševe glave, i smesta
briše tu sliku. Stvari se prebrzo događaju, i ako ne bude pazio, te
čeljusti bi mogle da se sklope oko njega.

Ima tek toliko vremena da pomisli: To nije običan pas, koliko god
bio veliki...

... kada nešto ogromno i crno izbija iz šume sa desne strane i seče
ukoso prema Mišu. Dok povlači obarač, i životinja se na zvuk pucnja

napola okreće i zapenjeno reži na njega. Sve što Dok razaznaje jesu
dva crvena oka i otvorena crvena usta sa dugačkim jezikom i
mnoštvom oštrih psećih zuba. Sve ostalo je zamućeno i stopljeno,
neodređeno kao da je pokriveno uskovitlanim plaštom. Munja čistog
užasa, ukusa jasnog i oštrog poput jeftine votke, prostreljuje Doka od
grla do testisa, i motor mu se zanosi zadnjim delom i staje - zaustavio
ga je i ne misleći šta čini. Odjednom ima utisak da je duboka noć.
To, naravno, ne može da bude istina - kako biste uopšte mogli da
vidite crnog psa usred noći?

Stvorenje se ponovo okreće napred i nastavlja da juri prema Mišu.
Ne sme na mene zbog oružja, i zato što su odmah iza još dvojica,
razmišlja Dok. Glava i mišice kao da su otežala svaka za po još
dvadeset kila, ali se bori protiv težine mišića i ispravlja ruke i ponovo
puca. Ovaj put zna da je pogodio tu stvar, ali je njena jedina reakcija
da se na trenutak zanese u trku. Velika mrlja njene glave okreće se
prema Doku. Režanje postaje još glasnije, i iz otvorenih usta joj
izleću dugački, srebrnasti lanci bala. Nešto što podseća na rep šiba
tamo-amo.
Pogledavši u otvorenu crvenu jamu, Dok oseća kako ga napušta
odlučnost, ruke mu postaju teže, i jedva je u stanju da drži glavu
uspravno. Čini mu se da propada u ono crveno grotlo; pištolj mu visi
iz omlitavele ruke. U trenutku zaleđenom u večnosti, ista ruka
ispisuje postoperativni recept za Dejzi Temperli. Stvorenje galopira
prema Mišu. Dok čuje Sonija kako pomamno psuje. Glasna
eksplozija sa desne strane zaglušuje mu uši, i svet postaje savršeno
tih. Eto ti, poručuje sebi. Mrak u podne.

***
Što se tiče Sonija, tama udara istovremeno sa usijanim bolom u
glavi i utrobi. Telo mu se cepa po liniji agoniji, i ta pojava je za njega
nešto toliko nezapamćeno i strano da zaključuje da je usled njega
nestalo i svetlosti. On i Kajzer Bil su tri metra iza Nosonje i Doka, i
oko pet metara dalje na uskom zemljanom putu. Kajzer ispušta
upravljač motocikla i hvata se za glavu. Soni tačno zna kako se ovaj
oseća: metar dugačka usijana gvozdena cev provučena mu je kroz
glavu i gurnuta sve do creva, spalivši sve što je dodirnula. "Hej,
čoveče", kaže, opazivši u svom jadu da je vazduh postao kašast, kao

da su pojedinačni atomi kiseonika i ugljen-dioksida odjednom
dovoljno lepljivi da mu se zalepe za kožu. Tada primećuje da se
Kajzeru prevrću oči, i shvata da ovaj gubi svest pred njim. I sam
obuzet slabošću, pokreće se da nekako pomogne Kajzeru. Pruža ruku
prema njegovom motoru, motreći na to kako mu zenice nestaju iza
gornjih kapaka. Iz nozdrva počinje da mu prska krv, i telo mu se
zanosi unazad na sedištu i prevrće se u stranu. Motor ga nekoliko
sekundi vuče za čizmu uhvaćenu u viljušku upravljača, ali se čizma
onda oslobađa i motor klizeći usporava i zaustavlja se.

Soniju se čini da mu usijana gvozdena šipka probija želudac, i
primoran je da pusti drugi motor da padne, stenje i izbacuje iz sebe,
reklo bi se, svu hranu koju je ikada pojeo. Pošto se potpuno
ispraznio, osećaj u želucu popušta, ali je Džon Henri u međuvremenu
rešio da mu ukuca džinovske železničke klinove u lobanju. Ruke i
noge su mu načinjene od gume. Usredsređuje pažnju na motor. Ima
utisak da stoji u mestu. Nije mu jasno kako i dalje napreduje, ali
posmatra kako krvlju poprskana ruka dodaje gas i uspeva da ostane u
sedištu kada je ovaj jurnuo napred. Je li to moja krv? pita se, i seća se
dve dugačke crvene zastave koje su se odmotale iz Kajzerovog nosa.

Buka koja je rasla u pozadini pretvara se u zvuk 747 koji sleće.
Soni razmišlja kako mu danas još samo treba da ugleda životinju
sposobnu da proizvede taj zvuk. Miš je bio potpuno u pravu: ovo je
jako, jako loše mesto, uz rame sa očaravajućom varošicom Harko u
Ilinoisu. Soni ne želi više da upozna nijedno mesto slično Harku, u
redu? Dosta je jedan. Zašto onda ide dalje, umesto da okrene i zaždi
prema sunčanom delu puta broj trideset pet? Zašto izvlači taj teški
revolver iz džepa? Odgovor je jednostavan. Ne želi da dozvoli da
onaj mlaznjak od psa naudi njegovim ortacima, bez obzira koliko ga
boli glava.

Džon Henri nastavlja da ukucava one klinove dok on ubrzava i
čkilji ispred sebe, nastojeći da shvati šta se događa. Neko vrišti, ali
ne može da odredi ko. Kroz režanje čuje poznati zvuk motocikla koji
treska na zemlju pošto se premetnuo u vazduhu, i oseća zebnju u
srcu. Nosonja bi trebalo uvek da vozi na čelu, razmišlja, jer u
suprotnom prizivamo nevolju. Čuje prasak pucnja. Prisiljava sebe da
nastavi da se probija kroz lepljive atome vazduha, i posle pet ili šest

sekundi opaža Nosonju, koji se bolno uspravlja pored svojeg
oborenog motora. Nekoliko koraka iza Nosonje vidi Dokovu krupnu
priliku kako sedi na svojem motoru i nišani svojom devetkom u nešto
na stazi ispred sebe. Dok pritiska obarač, i iz cevi njegovog revolvera
izbija crveni plamen.

Osećajući se smlaćenije i beskorisnije nego ikada u životu, Soni
skače sa svojeg motocikla u pokretu i trči prema Doku, pokušavajući
da vidi to što se nalazi iza njega. Prva stvar koju vidi jeste odsjaj
svetlosti sa Miševog motora, koji leži na zemlji nekoliko metara
dalje, na sredini krivine. Onda opaža i Miša: sulja se unazad na
guzici, uzmičući od nekakve životinje koju Soni jedva razaznaje, ako
se izuzmu oči i zubi. Nesvestan bujice prostakluka koja mu navire iz
usta, Soni poravnava nišan revolvera sa stvorenjem i otvara vatru u
trenutku kada protrčava pored Doka.

Dok samo stoji kao ukopan; Dok je izvan stroja. Ona nemoguća
životinja na stazi sklapa čeljusti na Miševoj nozi. Namerava da mu
otkine komadešku mesa veličine pljeskavice, ali je Soni tada pogađa
jebenim projektilom sa šupljim vrhom iz svojeg 'magnuma', pomalo
razmetljivim za strelište ali pod sadašnjim okolnostima izvin'te
moliću lepo ali sasvim dobrodošlim. Suprotno svim očekivanjima i
zakonima fizike, Sonijev čudesni supermetak ne buši rupu veličine
fudbalske lopte u koži čudovišta. Supermetak gura životinju u stranu
i odvraća joj pažnju od Miševe noge; čak je i ne obara sa nogu. Miš
ispušta urlik bola.

Pas se okreće u stranu i besno zagleda u Sonija crvenim očima
veličine lopti za bezbol. Otvara usta i načičkana belim trnjem zuba, i
ujeda vazduh. Iz čeljusti mu izleću konopci bala. Stvorenje spušta
ramena i pravi korak napred. Režanje se, ako je to moguće, pojačava
i postaje još bešnje. Soni je upozoren; ako se ne okrene i pobegne,
biće sledeći na jelovniku.

"Zajebi to", kaže Soni, i puca životinji u usta. Glava bi od toga
trebalo da joj se razleti na krvave komadiće, ali se sekund pošto je
'magnum' opalio ništa ne menja.

E, sranje, razmišlja Soni.
Oči psetolike stvari sevaju, a grdna, klinasta glava kao da se
stvrdnjava od tame u vazduhu i postaje vidljiva. Kao da je neko

delimično uklonio mastiljavi ogrtač, Soni sada vidi debeli vrat koji se
širi u mesnata ramena i snažne prednje noge. Možda se to menja
sreća, možda će se pokazati da je neman ipak ranjiva. Soni prihvata
zglob desne ruke levom, nišani u grudi psetolike stvari i ispaljuje još
jedan merak. Eksplozija kao da mu natrpava uši vatom. Železnički
klinovi u njegovoj glavi usijavaju se kao električni grejači, i između
slepoočnica mu treperi bleštav bol.

Iz čekinja stvorenja kulja tamna krv. U središtu bića Sonija
Kantinara rascvetava se čista, primitivna radost pobede. Monstrum
postaje još više vidljiv, široka leđa i nagoveštaj zadnjih nogu.
Neprepoznatljive rase i visoka skoro metar i po, psetolika stvar
maglovito podseća na džinovskog vuka. U trenutku kada se pokreće
prema njemu, Soni ponovo povlači obarač. Kao odjek, prasak
njegovog revolvera ponavlja se odnekud iz blizine iza njega; metak
proleće pored njegovih grudi poput nadzvučne pčele.

Stvorenje se tetura unazad, šepajući na povređenoj nozi. Užarene
oči svrdlaju Sonijeve. Ovaj rizikuje da pogleda u stranu i vidi
Nosonju kako stoji, raskrečen, nasred staze.

"Šta me gledaš, pucaj!" dere se Nosonja.
Njegov glas kao da budi Doka, koji diže ruku i nišani. Onda sva
trojica počinju da povlače obarače, i prostor iznad puteljka odjekuje
kao strelište u najživlje dane. Psetolika stvar (pakleni pas, razmišlja
Soni) posrće korak unazad i otvara strahotna usta da zaurla u besu i
nemoći. Pre nego što će se zavijanje završiti, stvorenje podvlači
zadnje noge pod trup, skače preko staze i nestaje u šumi.
Soni se bori da ga ne obori talas olakšanja i umora. Dok se izvija i
nastavlja da puca u tamu iza stabala, i Nosonja mu stavlja ruku na
rame i naređuje mu da prestane. Vazduh smrdi na kordit i neki
životinjski vonj, mošusan i odvratno sladak. Bledosivi dim treperi,
gotovo beo, dižući se uvis kroz okolni, tamniji vazduh.
Nosonjino izmučeno lice okreće se Soniju, i ovaj primećuje da su
mu beonjače crvene. "Pogodio si onu jebenu životinju, zar ne?" Kroz
vatu u ušima, Nosonjin glas zvuči umanjeno i limeno.
"Jesam, jebote. Barem dvaput, a možda i triput."
"I Dok i ja po jednom. Šta je ta stvar, dođavola?"
"Neki 'đavo' sigurno jeste", kaže Soni.

Jecajući od bola, Miš po treći put ponavlja vapaj 'Pomagajte!', i
ostali ga tek sada čuju. Krećući se polako i pritiskajući dlanovima
delove tela koji ih najviše bolu, šepaju stazom i prilaze da kleknu
ispred Miša. Desna nogavica farmerki mu je pocepana i natopljena
krvlju, a lice iskrivljeno.

"Jeste li vi seronje gluvi?"
"Skoro da jesmo", kaže Dok. "Reci mi da nisi popio metak u
nogu."
"Ne, ali samo zahvaljujući čudu." Mršti se i glasno izbacuje
vazduh. Vazduh mu šišti kroz zube. "S obzirom na to kako ste pucali.
Šteta što se niste opasuljili pre nego što me je ujeo za nogu."
"Ja jesam", kažem Soni. "Zahvaljujući tome još imaš nogu."
Miš se zagleda u njega, pa odmahuje glavu. "Šta je bilo sa
Kajzerom?"
"Izgubio je otprilike litar krvi iz nosa i onesvestio se", kaže mu
Soni.
Miš uzdiše kao da žali lomnost ljudske vrste. "Rek'o bih da bi
trebalo da pokušamo da se izvučemo iz ove posrane ludnice."
"Kako ti je noga?" pita Nosonja.
"Nije slomljena, ako na to misliš. Ali nije ni dobro."
"Zašto?" pita Dok.
"Ne znam", odgovara mu Miš. "Ne odgovaram na medicinska
pitanja ubljuvanim tipovima."
"Možeš li da voziš?"
"Jebote, da, Nosonjo - kada to nisam mogao da vozim?"
Nosonja i Soni staju mu svaki sa po jedne strane i sa teškom
mukom ga podižu na noge. Pošto su mu oslobodili ruke, Miš pravi
nekoliko teturavih koraka u stranu. "Ovo ne valja", kaže.
"Genijalno zapažanje", kaže Nosonja.
"Noske, druže moj stari, je l' znaš da su ti oči crvene k'o cvekle?
Izgledaš k'o jebeni Drakula."
U onoj meri u kojoj je žurba moguća, svi sada žure. Dok želi da
pogleda Miševu nogu; Nosonja želi da se uveri da je Kajzer Bil još
živ; svi zajedno žele da se izvuku sa ovog mesta i vrate na sunce i
normalan vazduh. U glavama im bubnja, a mišići ih bole od

napetosti. Niko od njih nije siguran da se psetolika stvar ne sprema
da ponovo napadne.

Dok su razgovarali, Soni je uspravio Miševog 'fet boja' i odgurao
ga do vlasnika. Miš hvata ručke upravljača i gura mašinu napred,
trzajući se od bola. Nosonja i Dok uzimaju svoje motore, a dva metra
dalje Soni izvlači i podiže svoj iz žbuna korova.

Nosonja shvata da je na krivini propustio da pogleda da li je Crna
kuća stvarno tamo. Seća se Miševih reči 'To sranje ne želi da ga
vide', i sada veruje da je Miš bio otprilike u pravu: Ribar nije želeo
da dođu ovamo i vide njegovu kuću. Sve ostalo mu se meša u glavi
na isti način na koji se njegova 'elektra glajd' obrnula oko sebe pošto
mu je onaj ružni glas progovorio u glavi. Siguran je, međutim, u
jedno: Džek Sojer ga neće još dugo držati u neznanju.

Onda mu pada na pamet strašna pomisao, i pita: "Momci, da li
vam se dogodilo nešto neobično - ali stvarno neobično - pre nego što
je pakleni pas iskočio iz šume? Pritom ne mislim fizički."

Gleda u Doka, a Dok crveni. 'Alo? govori Nosonja u sebi.
Miš kaže: "Idi jebi se. Ne želim da pričam o tome."
"Tu sam uz Miša", kaže Soni.
"Pretpostavljam da odgovor glasi da", kaže Nosonja.
Kajzer Bil leži pored staze, zatvorenih očiju i nakvašen krvlju od
usta do pojasa. Vazduh je i dalje siv i lepljiv; tela kao da im teže pola
tone, a motori kao da imaju točkove od olova. Soni gura svoj motor
do Kajzerovog ispruženog tela i rita ga nogom, ne baš nežno, u rebra.
Kajzer otvara oči i stenje. "Jebi ga, Soni", kaže. "Šutn'o si me."
Očni kapci mu trepere, i diže glavu sa zemlje i primećuje da mu je
odeća natopljena krvlju. "Šta se desilo? Jesam li ranjen?"
"Herojski si se držao", kaže Soni. "Kako se osećaš?"
"Šugavo. 'De sam pogođen?"
"Otkud ja znam?" kaže Soni. "Hajde, idemo odavde."
Ostali prolaze pored njih. Kajzer Bil uspeva da se uspravi na noge
i posle još jednog epskog napora, podiže motor. Gura ga po stazi za
ostalima, čudeći se glavobolji i količini krvi na sebi. Kada je prošao
između poslednjih stabala i pridružio se drugovima na putu broj 35,
oči mu ranjava iznenadni sjaj, telo mu se čini dovoljno lako da

odlebdi, i malo nedostaje da se ponovo onesvesti. "Izgleda da ipak
nisam ranjen", kaže.

Niko ne obraća pažnju na njega. Dok pita Miša da li želi da odu
do bolnice.

"Neću u bolnicu, čoveče. Bolnice ubijaju ljude."
"Onda mi bar dozvoli da ti pogledam nogu."
"Evo gledaj ako hoćeš."
Dok se spušta na koleno pored staze i podiže nogavicu Miševih
farmerki do kolena. Iznenađujuće nežno opipava nogu, i Miš se trza.
"Mišu", kaže Dok, "nikada nisam video da pas ovako ujede."
"Nikad nisi vid'o ni onakvog psa."
Javlja se Kajzer: "Kakvog psa?"
"Ova rana je nekako čudna", kaže Dok. "trebaju ti antibiotici, i to
što pre."
"Imaš li antibiotike?"
"Naravno."
"'Ajmo onda do Nosonjine kuće, 'de možeš do mile volje da me
izbušiš iglama."
"Kako god 'oćeš", kaže Dok.

20.

Otprilike u isto vreme kada Miš i Nosonja prvi put propuštaju da
vide puteljak i znak ZABRANJEN PROLAZ pored njega, Džek
Sojer odgovara na izluđujuće pištanje mobilnog telefona, nadajući se
da ga to zove Henri Lejden, sa novostima o glasu sa policijske trake.
Iako bi bilo sjajno kada bi glas bio prepoznat, ne očekuje da će Henri
izvršiti identifikaciju; Ribar - Bernsajd je Potsijevih godina, i Džek
ne veruje da je stari zlikovac ikada imao bogat društveni život, bilo
ovde ili na Teritorijama. Ono što Henri može, međutim, jeste da
iskoristi svoj izoštreni sluh da uhvati nijanse u Bernsajdovom glasu i
opiše šta čuje u njemu. Da ne znamo da je Džekova vera u
prijateljevu sposobnost da čuje ono što drugi ne mogu opravdana,
izgledala bi nam kao vera u moć magije: Džek veruje da će osveženi,
odmorni Henri Lejden doći bar do jedne ili dve važne pojedinosti o

Ribarevoj prošlosti ili karakteru koje će suziti istragu. Džeka zanima
sve što Henri budeo uspeo da čuje.

Ako ga zove neko drugi, namerava da ga se po kratkom postupku
otrese.

Glas koji se javlja sa one strane menja njegove planove. Fred
Maršal želi da razgovara sa njim, i toliko je uznemiren i nejasan da
Džek mora da ga zamoli da uspori i ponovi ono što je rekao.

"Džudi se opet gubi", kaže Fred. "Samo... bunca i divlja kao pre,
kao da želi da progrebe put kroz zidove - stavili su joj košulju,
zaboga, a ona to ne može da podnese, htela bi da pomogne Taju, sve
zbog one trake. Isuse, ovo postaje neizdrživo, gospodine Sojer, znam
da brbljam besmislice, ali stvarno sam zabrinut."

"Nemojte mi reći da joj je neko poslao snimak poziva na 911",
kaže Džek.

"Ne, ne... kakvog poziva? Govorim o onom koji je danas stigao u
bolnicu. Adresiran na Džudi. Verujete li da su joj dopustili da ga
sasluša? Došlo mi je da zadavim doktora Spiglmena i onu sestru,
Džejn Bond. Šta je tim ljudima? Stigne traka, a oni kažu: o, fino, evo
lepe tračice za vas, gospođo Maršal, pričekajte samo da se vratim sa
kasetofonom. Na odelenju za duševne bolesti? Valjda bi trebalo prvo
sami da je saslušaju? Slušajte, šta god trenutno radite, bio bih vam
večno zahvalan ako dozvolite da dođem po vas i odvezem vas tamo.
Da razgovarate sa njom. Vi ste jedina osoba koja može da je smiri."

"Ne morate da dolazite po mene. Već sam pošao tamo. Šta je bilo
na kaseti?"

"Ne razumem." Fred Maršal sada govori mnogo razgovetnije.
"Zašto idete tamo bez mene?"

Pošto je sekund razmišljao, Džek odlučuje da ga slaže. "Mislio
sam da ste verovatno već tamo. Šteta što niste bili."

"Ja bih bar imao toliko zdravog razuma da čujem snimak pre nego
što bih to njoj dopustio. Znate li šta je bilo na kaseti?"

"Ribar", kaže Džek.
"Kako ste znali?"
"On obožava komunikaciju", kaže Džek. "Koliko je bilo loše?"
"To vi recite meni, i obojica ćemo znati. Ja samo slažem kockice
na osnovu onoga što sam uspeo da saznam od Džudi i onoga što mi

je doktor Spiglmen kasnije rekao." Fredov glas počinje da drhti.
"Ribar ju je izazivao. Možete li da poverujete? Rekao je: Vaš mali je
veoma usamljen. Onda je dodao nešto u stilu: Molio je i molio da
pozove kući i pozdravi mamicu. S tim što je Džudi rekla da je imao
nekakav čudan strani naglasak ili govornu manu, pa ga u početku nije
bilo lako razumeti. Onda je rekao: Hajde, pozdravi mamicu, Tajlere,
a Tajler je..." Fredov glas se lomi, i Džek ga čuje kako potiskuje
agoniju pre nego što nastavlja. "Tajler, ah, Tajler je izgleda bio
suviše uznemiren da bi mogao da kaže bilo šta drugo osim da vrišti
da mu pomognu." Iz telefona se čuje dug, bolan uzdah. "I plakao je,
Džek, plakao je." Nesposoban da i dalje obuzdava osećanja, Fred
otvoreno, neprikriveno jeca. Dah mu krklja u grlu; Džek sluša one
mokre, nedostojanstvene, bespomoćne zvuke koje ljudi ispuštaju
kada jad i tuga ponište svako drugo osećanje, i srce ga boli zbog
Freda Maršala.

Jecanje popušta. "Izvin'te. Nekad pomislim da bi meni trebalo da
obuku košulju."

"Je li to bio kraj trake?"
"Onda se ponovo javio on." Fred na trenutak bučno diše,
pročišćavajući glavu. "Hvalio se šta će da uradi. Biće jož ubizdava,
jož mnogo ubizdava, Ču-di, ima ludo da ze zabavljamo - Spiglmen
mi je citirao to đubre! Deca Frenč Lendinga biće košena kao žito.
Gožena gao žido. Ko još tako govori? Kakav je to čovek?"
"Voleo bih da znam", kaže Džek. "Možda namerno tako govori da
bi zvučao strašnije. Ili da sakrije pravi glas." Taj nikada ne bi krio
glas, razmišlja Džek, suviše je zaljubljen u sebe da bi se krio iza
akcenta. "Moraću da uzmem tu traku iz bolnice i da je sam čujem.
Pozvaću vas čim budem imao neku novost."
"Ima još jedna stvar", kaže Maršal. "Mislim da sam napravio
grešku. Pre sat vremena bio mi je Vendel Grin."
"Sve u vezi Vendela Grina automatski je greška. Šta se dogodilo?"
"Činilo se da zna sve o Tajleru, i da samo traži da potvrdim.
Mislio sam da je čuo od Dejla, ili ljudi iz državne policije. Ali Dejl
još nije izašao u javnost sa tim, zar ne?"
"Vendel ima čitavu mrežu lasica koje ga hrane informacijama.
Ako išta zna, samo je tako mogao da sazna. Šta ste mu rekli?"

"Više ili manje sve", kaže Maršal. "Uključujući i ono o traci. O
Bože, tako sam glup. Ali mislio sam da neće smetati - da će ionako
sve da se sazna."

"Frede, jeste li mu rekli nešto u vezi mene?"
"Samo to da vam Džudi veruje i da smo vam oboje zahvalni na
pomoći. Mislim da sam takođe rekao da ćete danas popodne
verovatno otići da je vidite."
"Jeste li pominjali Tajevu kapu za bezbol?"
"Ne mislite valjda da sam blesav? Što se mene tiče, to je između
vas i Džudi. Ako sam ne razumem, sigurno neću o tome razgovarati
sa Vendelom Grinom. Bar sam uspeo da ga nateram da obeća da će
se držati dalje od Džudi. Cene ga, ali imam osećaj da nije sve ono za
šta se izdaje."
"Ta vam je dobra", kaže Džek. "Čućemo se."
Pošto je Fred Maršal spustio slušalicu, Džek ukucava Henrijev
broj.
"Možda ću malo kasniti, Henri. Pošao sam do Luteranske bolnice
Francuskog okruga. Džudi Maršal je dobila traku od Ribara, i ako mi
dopuste da je uzmem, doneću je sa sobom. Ovde se nešto čudno
dešava – izgleda da na Džudinoj traci ima strani akcent."
Henri odgovara Džeku da nema potrebe da žuri. Još nije odslušao
ni prvu traku, a sada će sačekati da Džek dođe sa drugom. Možda
čuje nešto korisno ako ih pusti jednu za drugom. Bar će moći da kaže
da li ih je snimio isti čovek. "I ne brini za mene, Džek. Uskoro će
doći gospođa Morton, da me odveze do KDCU. Danas Džordž
Redban obezbeđuje kajmak za moj hleb, macane – šest ili sedam
radio reklama. 'Čak i slepac zna da svoju medenu, svoje srculence,
svoju golubicu, svoju životnu saputnicu, svojeg najboljeg prijatelja u
dobru i zlu večeras treba da odvedete na večeru negde je klopa
mmm-mmm prste da poližeš, a nema boljeg mesta da pokažete
naklonost svojoj matoroj prikolici od 'Rebarca od komarca kod Bata
Rođe' u ulici Južni Vobaš u živopisnom centru La Rivijera!'"
"'Matoroj prikolici'?"
"Platiš li Džordža Redbana – dobićeš Džordža Redbana, sa sve
bubuljicama i mladežima."

Smejući se, Džek kaže Henriju da će se videti kasnije, i tera 'rama'
preko stotke. Što, da neće Dejl da mu naplati kaznu?

***
Zaustavlja ispred bolnice umesto da vozi okolo do parkinga, i
pretrčava betonski pločnik, misli zaokupljenih Teritorijama i Džudi
Maršal. Stvari se zahuktavaju, događaji ubrzavaju, i Džek ima utisak
da se sve vrti oko Džudi – ne, nego oko Džudi i njega. Ribar ih je
odabrao smišljenije nego prve tri žrtve: Ejmi Sen Pjer, Džoni
Irkenhem i Irma Freno bili su samo pravog uzrasta – bilo koja tri
deteta bi poslužila – ali je Tajler bio sin Džudi Maršal, i to ga je
izdvajalo. Džudi je naslutila postojanje Teritorija, Džek je putovao
kroz njega, i Ribar živi tamo kao što ćelija raka živi u zdravom
organizmu. Ribar je Džudi poslao traku, a Džeku onaj jezivi poklon.
Kod Tanzi Freno, video je Džudi kao ključ i kao vrata koja taj ključ
otvara, a gde su ta vrata vodila nego u Džudino Preko?
Preko. Bože, kako je to lepo. Divno, u stvari.
Aaah... reč priziva Džudino lice, i kada vidi to lice, vrata u
njegovom umu, vrata koja su samo njegova, odjednom se otvaraju, i
Džek Sojer na trenutak staje potpuno nepomično, i u šoku, zebnji i
radosnom isčekivanju, stoji kao ukopan na samo tri metra od ulaza u
bolnicu.
Kroz vrata u njegovom umu proliva se bujica nepovezanih slika:
zaustavljena vašarska vrteška, zaposlena policija Santa Monike iza
žute trake, odblesak svetlosti sa crnčeve ćelave glave. Jeste, crnčeve
ćelave glave, one koju nimalo, u stvari baš nipošto, nije želeo da vidi,
a sada se dobro nagledaj, dečko, jer evo nje opet. Tamo je trebalo da
bude i gitara, ali je gitara bila negde drugde; gitara je pripadala onom
veličanstvenom zahtevnom nemilosrdnom utešnom Spidiju Parkeru,
Bog ga blagoslovio i Bog ga ubio i Bog ga čuvao, koji je okinuo žice
gitare i zapevao

Putujući Džek, stari Džek Putujući,
vraški ga dug put čeka donde,
a još duži da se vrati kući.

Oko njega se okreću svetovi, svetovi unutar svetova i drugi
svetovi pokraj ovih, razdvojeni tankom membranom sastavljenom od
hiljada i hiljada vrata, koja samo treba umeti pronaći. Hiljade i
hiljade crvenih peraca, sićušnih, peraca sa crvendaćevih grudi, grudi
stotina crvendaća, proletelo je kroz jedan od tih vrata, ona Spidijeva.
Crvendać, kao u onoj pesmi, gde se još kaže Budi se, hajde budi se,
spavalice.

Ili: Budi se, probudi se, dunderhead!
Džeku se priviđa da čuje sada više ne toliko duhoviti urlik
Džordža Redbana: BREEE, i SLEEEPAC bi vid'o da TO sledi,
TUPADŽIJO!
"Ma nemoj?" kaže Džek glasno. Dobro je što ga glavna sestra
Džejn Bond, nadzornica Bond, agent 000, ne čuje. Tvrda je al' je zato
nepravična, i kada bi se sada obrela pored njega verovatno bi ga
okovala u gvožđe, nakljukala sedativima i odvukla u svoje carstvo.
"E, ja znam nešto što ti ne znaš, druže stari: Džudi Maršal ima
Parnjakinju, koja joj već poduže vreme šapuće kroz zid. Nikakvo
čudo što je na kraju počela da viče."
Riđokosi tinejdžer u majici sa natpisom ARDENSKA GIMN. -
BEZBOL otvara vrata tri metra od Džeka i odmerava ga
sumnjičavim, zabrinutim pogledom. Čoveče, odrasli su stvarno
opičeni, poručuje taj pogled; zar nije super što sam mlad? S obzirom
da je srednjoškolac a ne specijalist za duševno zdravlje, ne okiva
našeg junaka u gvožđe i ne odvlači ga, nakljukanog sedativima, u
tapaciranu sobu. Umesto toga pravi široki luk oko ludaka i nastavlja
da se udaljava, mada pomalo ukočenim korakom.
Naravno, stvar je u Parnjacima. Prebacujući sebi zbog gluposti,
kuca se savijenim prstima po glavi. Trebalo je to ranije da shvati;
trebalo je da shvati odmah. Ako postoji ikakav izgovor što nije, to
može da bude samo činjenica da je isprva odbijao da razmišlja o
slučaju uprkos Spidijevim naporima da ga probudi, a onda je postao
toliko opsednut Ribarem da je sve do ovog jutra, kada je video svoju
majku na velikom televizoru u Send Baru, propustio da uzme u obzir
mogućnost da monstrum ima Parnjaka. U detinjstvu Džudi Maršal je
u detinjstvu slušala svoju Parnjakinju kako joj govori kroz onu
membranu između svetova; postajući sve uznemirenija, ova u

poslednjih mesec dana samo što nije provukla ruke kroz membranu i
istresla Džudi iz kože. Pošto je Džek jedinstven i nema Parnjaka,
Spidiju je zapao sličan zadatak. Sada kada se čini da je sve dobilo
smisao, Džek ne može da veruje da mu je trebalo toliko vremena da
prepozna znake.

A razlog zbog kojeg je mrzeo sve što ga je sprečavalo da stane
pred Džudi Maršal jeste ovaj: Džudi je put koji vodi do njene
Parnjakinje, Tajlera i uništenja kako Ribara tako i njegovog dvojnika
na Teritorijama, graditelja satanske, ognjene tvorevine koju je gavran
po imenu Gorg pokazao Tanzi Freno. Šta god da se danas dogodi na
odelenju D, promeniće ustrojstvo više od jednog sveta.

Dok mu srce uzbuđeno lupa, Džek prelazi sa jake svetlosti sunca u
ogromno predvorje oker boje. Na mnogobrojnim stolicama sede, čini
se, isti pacijenti u bademantilima; u udaljenom uglu, isti lekari
raspravljaju o problematičnom slučaju ili, ko zna, o onoj zeznutoj
desetoj rupi u klubu u Ardenu; isti zlatni ljiljani dižu raskošne, budne
glave ispred prodavnice suvenira. Ovo ponavljanje umiruje Džeka i
ubrzava mu korak, jer ušuškava i čini dobroćudnijim nepredvidljive
događaje koji ga očekuju na petom spratu.

Isti letargični službenik odgovara na istu lozinku identičnom ako
ne i istom zelenom karticom sa natpisom POSETILAC. Lift koji
iznenađujuće liči na onaj u hotelu Ric na Plas Vendom poslušno se
trese uvis prolazeći drugi, treći i četvrti sprat, zastavši u svojem
staračkom hodu da primi mršavog mladog lekara koji priziva u
pamet lik Roderika Ašera, da bi zatim pustio Džeka da izađe na
petom, gde se prijatna žućkasta svetlost čini dve nijanse tamnija nego
dole u predvorju. Našavši se ispred lifta, Džek polazi istim putem
koji je prošao sa Fredom Maršalom kao vodičem, niz hodnik i kroz
dvoje dvokrilnih vrata i pored usputnih stanica, Gerontologije i
Ambulantne oftalmologije i Arhive, sve se više približavajući
nepredvidljivom dok hodnici postaju uži i mračniji, i izbija kao i pre
u stoletnu odjaju sa visokim, uskim prozorima i mnogo drveta boje
oraha.

Tu čarolija prestaje, jer je dežurni iza lakiranog pulta, osoba
trenutno zadužena da bude ključar kraljevstva, viši, mlađi i znatno
neljubazniji od svojeg prethodnika. Na Džekov zahtev da vidi

gospođu Maršal, mlada osoba sa nipodaštavanjem baca pogled na
njegovu karticu sa natpisom POSETILAC i pita da li je gospodin
slučajno rođak ili – još jedan pogled na karticu – zdravstveni radnik.
Nijedno, priznaje Džek, ali ako bi mlada osoba izvolela da obavesti
sestru Bond da gospodin Sojer želi da razgovara sa gospođom
Maršal, sestra Bond će gotovo sigurno otvoriti stroga metalna vrata i
domahnuti mu da uđe, jer je juče više ili manje isto postupila.

To je sve lepo i krasno, ukoliko je istina, priznaje mlada osoba, ali
sestra Bond danas neće biti u prilici da otvara vrata i domahuje, pošto
sestra Bond danas ima slobodan dan. Da li je nekim slučajem
gospodin Sojer, kada je juče dolazio da vidi gospođu Maršal, bio u
pratnji člana porodice, recimo gospodina Maršala?

Da, jeste. Ako bi gospodin Maršal bio upitan za dozvolu preko,
recimo, telefona, uputio bi mladog gospodina koji trenutno na
pohvalno odgovoran način razmatra problem sa gospodinom
Sojerom da ovom džentlmenu odmah dopusti da uđe.

Može biti da je tako, dopušta mlada osoba, ali bolnički propisi
zahtevaju da nemedicinsko osoblje u koje spada i mlada osoba
zatraži izričito odobrenje za svaki telefonski poziv izvan bolnice.

A od koga bi, interesuje se Džek, takvo odobrenje moglo da se
dobije?

Od vršioca dužnosti glavne sestre, bolničarke Rek.
Džek kome postaje pomalo vruće, kao što kažu, ispod kragne,
predlaže da mlada osoba u tom slučaju potraži bolničarku Rek i
obezbedi potrebno odobrenje da bi se stvari razrešile na način koji bi
gospodin Maršal, suprug bolesnice, želeo.
Ne, mlada osoba ne vidi razlog zbog kojeg bi tako postupila, pošto
bi to predstavljalo nepotrebno traćenje vremena i snage. Gospodin
Sojer nije član porodice gospođe Maršal, i vrla bolničarka Rek ni u
kom slučaju ne bi dala takvo odobrenje.
"U redu", kaže Džek, koji bi najradije zadavio ovog
nepodnošljivog picopevca, "hajde onda da se popnemo korak više na
administrativnoj lestvici, važi? Da li je doktor Spiglmen možda
negde na odelenju?"
"Moguće je", kaže mlada osoba. "Kako bih ja to mogao da znam?
Doktor Spiglmen me ne obaveštava o svemu što čini."

Džek pokazuje prema telefonu na kraju pulta. "Ne očekujem da
znate, već da doznate. Zato se smesta latite telefona."

Mladi čovek se odvlači do telefona, prevrće očima, pritiska dva
broja i naslanja se na pult, leđima okrenut prostoriji. Džek ga čuje
kako mrmlja o Spiglmenu, uzdiše, a zatim kaže: "U redu, prebacite
me." Prebačen, mrmlja nešto što uključuje i Džekovo ime. Šta god da
mu je odgovoreno tera ga da se uz trzaj uspravi i baci pogled
raširenih očiju prema Džeku. "Da, gospodine. Jeste, ovde je. Reći ću
mu."

Spušta slušalicu. "Doktor Spiglmen će odmah stići." Mladić – nije
mu više od dvadeset godina – pravi koraka unazad i gura ruke u
džepove. "Vi ste onaj policajac, a?"

"Koji policajac?" pita Džek, i dalje iznerviran.
"Onaj iz Kalifornije, koji je došao ovamo i uhapsio gospodina
Kinderlinga."
"Da, to sam ja."
"Ja sam iz Frenč Lendinga, i mogu vam reći da je to bio pravi šok.
Za celo mesto. Niko nije mogao ni da pretpostavi. Gospodin
Kinderling? Šalite se? Ko bi rekao da bi neko kao on mogao... znate
već, da ubija ljude?"
"Jeste li ga poznavali?"
"Pa, u gradiću kao što je Frenč Lending, može se reći da svako
zna svakoga, ali ja nisam stvarno poznavao gospodina Kinderlinga,
tek toliko da se pozdravimo na ulici. Poznavao sam njegovu ženu.
Predavala mi je u nedeljnoj školi u Maunt Hebron Luteranskoj
crkvi."
Džek ne može da se uzdrži; smeje se apsurdu da ubičina žena
predaje u nedeljnoj školi. Sećanje na Vondu Kinderling kako isijava
mržnju prema njemu za vreme izricanja kazne njenom mužu
zaustavlja njegov smeh, ali je već prekasno. Vidi da je uvredio
mladića. "Kakva je bila?" pita. "Kao učiteljica."
"Kao i svaka učiteljica", kaže mladić. Glas mu je opor, prkosan.
"Terala nas je da naučimo napamet sve knjige Biblije." Okreće se i
mrmlja. "Neki misle da on to nije uradio."
"Šta ste rekli?"

Mladić se napola okreće prema Džeku ali gleda u smeđi zid ispred
sebe. "Rekao sam, neki misle da on to nije uradio. Gospodin
Kinderling. Misle da je završio u zatvoru zato što je običan čovek iz
malog mesta koji tamo nikog nije poznavao."

"Baš ga žalim", kaže Džek. "Hoćete li da vam kažem pravi razlog
zbog kojeg je gospodin Kinderling otišao u zatvor?"

Mladić se potpuno okreće prema Džeku i gleda u njega.
"Zato što je bio kriv za ubistvo, i zato što je to priznao. To je to, i
to je sve. Dva svedoka su prepoznala da je bio na mestu zločina, a još
dvoje ga je videlo u avionu koji je leteo u L.A. iako je svima rekao
da leti u Denver. Posle toga je rekao: U redu, uradio sam to. Oduvek
me je zanimalo kakav je osećaj ubiti devojku, i jednog dana više
nisam mogao da izdržim, pa sam otišao tamo i ubio dve kurve.
Njegov advokat je pokušao da ga oslobodi na osnovu
neuračunljivosti, ali ga je porota proglasila uračunljivim, i tako je
otišao u zatvor."
Mladić spušta glavu i nešto mrmlja.
"Nisam čuo", kaže Džek.
"Postoji više načina da čovek prizna krivicu." Mladić ponavlja
rečenicu tek toliko glasno da može da se čuje.
U hodniku se čuje odjek koraka, i punačak čovek u belom
mantilu, sa naočarima sa žičanim okvirom i kozjom bradicom žurnim
korakom ide prema Džeku, raširenih ruku. Mladić im je okrenuo
leđa. Prilika da ubedi dežurnog da nije batinama izvukao priznanje iz
Tornberga Kinderlinga je propuštena. Nasmešeni čovek u belom
mantilu i sa bradicom hvata Džeka za ruku, predstavlja se kao doktor
Spiglmen i izjavljuje da mu je drago što je upoznao tako slavnu
ličnost. (Ličnost, sličnost, razmišlja Džek.) Na korak iza lekara,
čovek koji je do ovog trenutka ostao neprimećen izlazi na videlo i
kaže: "Hej, doktore, znate li šta bi bilo savršeno? Kada bi gospodin
Slavni i ja zajedno intervjuisali damu. Duplo više informacija za
upola manje vremena – savršeno."
Džek oseća mučninu. Vendel Grin se pridružio društvu.

***

Pošto se pozdravio sa lekarom, Džek se okreće onom drugom.
"Šta ćeš ti ovde, Vendele? Obećao si Fredu Maršalu da ćeš se držati
dalje od njegove žene."

Vendel Grin diže ruke i poigrava unazad na prstima. "Jesmo li
danas manje nervozni, poručniče Sojer? Ne svrbe nas prsti da
udaramo poštene novinare u stomak? Moram da kažem da mi je već
pomalo dosadilo da me napada policija."

Doktor Spiglmen se namršteno zagleda u njega. "Šta to govorite,
gospodine Grin?"

"Juče, pre nego što me je onaj pajkan nokautirao baterijskom,
poručnik Sojer me je bez ikakvog razloga udario u stomak. Sva sreća
što sam razuman čovek, inače bih već podneo tužbe. Ali znate šta,
doktore? Ja ne radim takve stvari. Verujem da je mnogo bolje kada
ljudi sarađuju."

Negde na polovini ovog samoopravdavajućeg govora, Džek
pomišlja E, dođavola i baca pogled prema mladiću. Ovome oči gore
od mržnje. Izgubljen slučaj: Džek ga posle ovoga nikada neće ubediti
da nije zlostavljao Kinderlinga. U trenutku kada Vendel Grin
završava sa čestitanjem sebi, Džeku je već muka od njegove lažne,
ljigave humanosti.

"Gospodin Grin mi je ponudio deo zarade ako mu dozvolim da
proda fotografije leša Irme Freno", kaže lekaru. "Ono šta sada traži
jednako je nezamislivo. Gospodin Maršal me je zamolio da dođem
ovamo i vidim njegovu ženu, a gospodina Grina je naterao da obeća
da neće dolaziti."

"Tehnički je to možda tačno", kaže Grin. "Kao iskusan novinar,
znam da ljudi često govore stvari koje ne misle i zbog kojih kad-tad
zažale. Fred Maršal razume da će priča njegove žene kad tada biti
obelodanjena."

"Je li?"
"Posebno kad se ima u vidu Ribarevo najnovije javljanje", kaže
Grin. "Ta traka dokazuje da je Tajler Maršal njegova četvrta žrtva i
da je, nekim čudom, i dalje živ. Koliko dugo mislite da će to moći da
se krije od javnosti? I zar se ne slažete da bi dečakova majka trebalo
da bude sposobna da objasni situaciju svojim rečima?"

"Neću dozvoliti da me više maltretirate." Lekar se mršti na Grina
a Džeku upućuje pogled upozorenja. "Gospodine Grin, ovoliko sam
blizu da vas izbacim iz bolnice. Hteo bih o nečemu da razgovaram sa
poručnikom Sojerom, nasamo. Ako vi i poručnik imate nekakav
dogovor između sebe, to je vaša stvar. Ja sigurno neću dozvoliti da
zajedno ispitujete moju pacijentkinju. Nisam siguran ni da li bi
trebalo da razgovara sa poručnikom Sojerom. Nešto je mirnija nego
jutros, ali je i dalje u osetljivom stanju."

"Najbolje ćete postupiti prema njoj ako joj dozvolite da otvori
dušu", kaže Grin.

"Sada ćete zaćutati, gospodine Grin", kaže doktor Spiglmen.
Dvostruki podvaljak ispod njegove bradice poprimio je zažarenu
ružičastu boju. Ljutito se okreće Džeku. "A šta vi konkretno tražite,
poručniče?"

"Imate li kabinet u ovoj bolnici, doktore?"
"Imam."
"Bilo bi idealno kada bih mogao pola sata ili manje da
razgovaram sa gospođom Maršal na nekom bezbednom, tihom mestu
gde bi naš razgovor ostao u potpunom poverenju. Vaš kabinet bi
verovatno bio najpogodniji za to. Na ovom odelenju ima previše
ljudi, i nemoguće je pričati a da vas niko ne prekine ili da drugi
pacijenti ne slušaju."
"Onda u mom kabinetu", kaže Spiglmen.
"Ako nemate ništa protiv."
"Pođite sa mnom", kaže lekar. "Gospodine Grin, molim vas da
ostanete kod pulta kada poručnik Sojer i ja uđemo u hodnik."
"Šta god kažete." Grin se podrugljivo poklanja i odmiče, koracima
koji bi trebalo da podsećaju na plesne, do pulta. "Siguran sam da
ćemo ovaj naočiti mladi čovek i ja naći temu za razgovor u vašem
odsustvu."
Smešeći se, Vendel Grin naslanja laktove na pult i posmatra kako
Džek i doktor Spiglmen napuštaju prostoriju. Koraci im odjekuju na
podnim pločicama kao da su prešli više od polovine hodnika, a onda
nastaje tišina. I dalje se osmehujući, Vendel se okreće i zatiče
dežurnog kako otvoreno zuri u njega.
"Redovno vas čitam", kaže mladić. "Zaista dobro pišete."

Vendelov osmeh postaje blažen. "Naočit i inteligentan. Kakva
čarobna kombinacija. Recite mi kako se zovete."

"Itan Evans."
"Itane, nemamo mnogo vremena, pa bih zato odmah prešao na
stvar. Smatrate li da odgovorni predstavnici štampe treba da imaju
pristup informacijama od opšte dobrobiti?"
"Nego šta."
"Slažete li se pritom da je valjano informisana štampa jedno od
najboljih oružja protiv čudovišta kao što je Ribar?"
Između obrva Itana Evansa pojavljuje se vertikalna bora.
"Oružja?"
"Izraziću se drugačije. Nije li istina da su izgledi da zaustavimo
Ribara utoliko veći ukoliko više znamo o njemu?"
Mladić klima glavom, i vertikalna bora nestaje.
"Recite mi, verujete li da će doktor dozvoliti Sojeru da upotrebi
njegov kabinet?"
"Verovatno 'oće", kađe Evans. "Ali ne sviđa mi se način na koji
radi taj Sojer. To što radi je policijska brutalnost. K'o kad tuku ljude
ne bi li priznali. To je čista brutalnost."
"Imam još jedno pitanje za tebe. Zapravo dva pitanja. Postoji li
možda u doktorovom kabinetu ostava? I postoji li način da me
odvedete tamo a da ne prođemo kroz onaj hodnik?"
"A." Evansove mutne oči na trenutak nadahnuto sevaju. "Hteli
biste da slušate."
"Da slušam i snimam." Vendel Grin se tapše po džepu u kome je
njegov kasetofon. "Za dobrobit svih, Bog ih sve blagoslovio."
"Pa, ovaj, da, možda", kaže mladić. "Ali doktor Spiglmen, on..."
Smotana oko srednjaka Grinove desne šake, volšebno se pojavila
novčanica od dvadeset dolara. "Deluj brzo, i doktor Spiglmen nikada
neće saznati. Je l' tako, Itane?"
Itan Evans grabi novčanicu iz Vendelove ruke i domahuje mu da
dođe iza pulta, gde otvara vrata i kaže: "Ovuda, samo brzo."

***
Na oba kraja mračnog hodnika gore slaba svetla. Doktor Spiglmen
progovara: "Pretpostavljam da vam je muž moje pacijentkinje rekao
za traku koju je jutros primila."

"Jeste. Znate li kako je dospela ovamo?"
"Verujte mi, poručniče, pošto sam video kako je snimak delovao
na gospođu Maršal i pošto sam ga sam preslušao, pokušao sam da
saznam kako je stigao do moje pacijentkinje. Sva naša pošta ide kroz
bolničko odelenje za prijem pošte pre nego što bude isporučena, sva
pošta, bilo da je za pacijente, medicinsko osoblje ili administraciju.
Odatle ih par volontera raznosi primaocima. Pretpostavljam da je
paket sa trakom već bio na odelenju kada je volonter jutros
proveravao ima li pošte. Pošto je paket bio adresiran samo na ime
moje pacijentkinje, volonter ga je odneo u našu službu za
informacije. Ovamo ga je donela jedna od devojaka koje tamo rade."
"Zar nije trebalo neko da pita vas pre nego što je dao traku i
kasetofon Džudi?"
"Naravno. Sestra Bond bi to odmah uradila, ali ona danas nije na
poslu. Sestra Rek, koja je menja, zaključila je da se adresa odnosi na
nadimak iz detinjstva i pomislila da je neki od starih prijatelja poslao
gospođi Maršal malo muzike da je razveseli. Pošto u sobi za
bolničarke postoji kasetofon, stavila je traku u njega i dala ga
gospođi Maršal."
U tamo hodnika, doktorove oči poprimaju sardoničan sjaj. "A
onda je, kao što možete da zamislite, nastao pakao. Gospođa Maršal
vratila se u stanje u kome je bila kada je stigla u bolnicu, što
podrazumeva čitav niz zabrinjavajućih postupaka. Sreća je htela da
sam bio u bolnici, i kada sam čuo šta se dogodilo, naredio sam da joj
daju sredstva za smirenje i da je smeste u izolovanu sobu. Izolovana
soba, poručniče, ima tapacirane zidove –gospođa Maršal je ponovo
otvorila rane na prstima i nisam smeo da dozvolim da još više
naškodi sebi. Čim su sedativi počeli da deluju, ušao sam tamo i
razgovarao sa njom. Saslušao sam traku. Možda je trebalo odmah da
pozovem policiju, ali moja prvenstvena bila je moja pacijentkinja, pa
sam umesto toga pozvao gospodina Maršala."
"Odakle?"
"Iz izolovane sobe, sa mobilnog telefona. Gospodin Maršal je,
naravno, insistirao da se čuje sa svojom ženom, a ona je takođe htela
da razgovara sa njim. U toku razgovora ponovo se jako uznemirila, i
morao sam da joj dam još jedan blagi sedativ. Kada se primirila,

izašao sam iz sobe i ponovo pozvao gospodina Maršala, da mu
kažem više pojedinosti o sadržaju snimka. Hoćete li da čujete?"

"Hvala, doktore, ali ne bih sada. Ali bih vas pitao o jednoj stvari u
vezi sa snimkom."

"Pitajte."
"Fred Maršal je pokušao da imitira način na koji ste vi oponašali
akcent čoveka koji je snimio traku. Da li vam je zvučao
prepoznatljivo? Nemački, možda?"
"Razmišljao sam o tome. Ličilo je donekle na nemačko
izgovaranje engleskog, ali ne potpuno. Moglo bi se opisati kao
engleski koji govori Francuz nastojeći da zvuči kao Nemac, ako tako
nešto uopšte ima smisla. Ali istina je da nikada nisam čuo da neko
tako govori."
Od početka razgovora, doktor Spiglmen je proučavao Džeka,
procenjujući ga prema standardima koje Džek ne može ni da nasluti.
Izraz njegovog lica je pritom ostao neutralan i bezličan kao kod
saobraćajca. "Gospodin Maršal me je obavestio da namerava da vas
pozove. Izgleda da ste uspostavili prilično neuobičajenu vezu sa
gospođom Maršal. Ona ceni vašu stručnost u onome što radite, što je
za očekivanje, ali se takođe čini da vam veruje. Gospodin Maršal je
zatražio da vam dozvolimo da ispitate njegovu ženu, a ona mi je
rekla da je neophodno da razgovara sa vama."
"Onda ne bi trebalo da bude problema da mi dozvolite da se na
pola sata nasamo vidim sa njom."
Spiglmenov osmeh nestaje gotovo istog trenutka kada se pojavio.
"Moja pacijentkinja i njen muž pokazali su mi da imaju poverenja u
vas, poručniče Sojer, ali nije stvar u tome. Pitanje je mogu li ja da
vam verujem."
"U vezi čega?"
"U vezi više stvari. Pre svega, da li ćete se ponašati u najboljem
interesu po moju pacijentkinju. Da li ćete se uzdržati od toga da je
nepotrebno zbunjujete, i da joj dajete lažnu nadu. Moja pacijentkinja
razvila je izvestan broj pogrešnih verovanja u čijem je središtu
postojanje drugog sveta, koji je na neki način povezan sa našim.
Veruje da njenog sina drže zarobljenog u tom drugom svetu. Moram
da vam kažem, poručniče, da moja pacijentkinja i njen muž veruju da

ste vi upoznati sa tim svetom iz mašte – tojest, moja pacijentkinja
bezuslovno veruje u to, a njen muž uslovno, zato što se čini da to
donosi utehu njegovoj ženi."

"Razumem." Postoji samo jedna stvar koju Džek u ovom trenutku
može da kaže lekaru, i on to čini. "Ono što bi trebalo vi da razumete
jeste da sam sve svoje razgovore sa Maršalovima vodio u svojstvu
nezvaničnog savetnika policijske službe Frenč Lendinga i njenog
šefa, Dejla Gilbertsona."

"Nezvaničnog savetnika?"
"Šef Gilbertson me je zamolio da mu pomognem u vođenju
istrage slučaja Ribara, i ja sam, pre dva dana, posle nestanka Tajlera
Maršala, konačno pristao da učinim sve što bude u mojoj moći. U
svemu tome nemam nikakvu zvaničnu punomoć. Jednostavno
nastojim da šefu i njegovim ljudima stavim na raspolaganje svoje
iskustvo."
"Da vidim jesam li vas dobro razumeo, poručniče. Hoćete da
kažete da ste obmanjivali Maršalove u vezi postojanja izmišljenog
sveta gospođe Maršal?"
"Odgovoriću vam na sledeći način, doktore. Znamo, zahvaljujući
snimku, da Ribar zaista drži Tajlera Maršala kao taoca. Mogli bismo,
dakle, da kažemo da on više nije u našem, već u Ribarevom svetu."
Doktor Spiglmen diže obrve.
"Mislite li da monstrum obitava u istom svetu kao mi?" pita Džek.
"Ja ne mislim, a ni vi. Ribar živi u svojem svetu, koji funkcioniše u
skladu sa fantastično složenim pravilima koja je on tokom godina
smislio. Uz dužno poštovanje, iskustvo me je učinilo mnogo
upućenijim u tu vrstu struktura nego što su Maršalovi, policija, a
ukoliko niste intenzivno radili sa psihopatskim zločincima, i vi. Žao
mi je ako ovo zvuči arogantno, pošto uopšte ne razmišljam na takav
način."
"Govorite o profilisanju? O takvim stvarima?"
"Pre više godina bio sam pozvan u specijalnu VICAP-ovu
jedinicu za profilisanje koju vodi FBI, gde sam puno toga naučio, ali
ono o čemu sada govorim prevazilazi profilisanje." Najblaže moguće
rečeno, dodaje Džek u sebi. Lopta je sada na vašoj polovini terena,
doktore.

Spiglmen polako klima glavom. Stakla njegovih naočara odbijaju
daleki sjaj sijalica. "Mislim da razumem." Razmišlja. Uzdiše,
prekršta ruke na grudima, i razmišlja još malo. Onda diže pogled. "U
redu. Dopustiću vam da je vidite. Nasamo. U mojem kabinetu. Na
pola sata. Ne bih da budem smetnja naprednom istražnom postupku."

"Zahvaljujem vam", kaže Džek. "Uveravam vas da će ovo biti od
izuzetne koristi."

"Predugo sam psihijatar da bih poverovao u takva obećanja,
poručniče Sojer, ali se iskreno nadam da ćete uspeti da spasite
Tajlera Maršala. Dozvolite da vas odvedem do kabineta. Možete da
sačekate tamo da dovedem pacijentkinju kroz drugi hodnik. Malo je
kraći put."

Doktor Spiglmen stiže do kraja mračnog hodnika i skreće levo, pa
opet levo, vadi debeli svežanj ključeva iz džepa i otključava
neobeležena vrata. Džek ulazi za njim u sobu koja izgleda kao da je
nastala spajanjem dve manje kancelarije. Polovinu prostorije zauzima
dugačak drveni pisaći sto, stolica, čajni stočić sa staklenom pločom
natrpan časopisima, i arhivni ormani; drugom polovinom dominiraju
kauč i kožni naslonjač pored njegovog uzglavlja. Zidovi su ukrašeni
posterima Džordžije O'Kifi. Iza stola su vrata za koja Džek
pretpostavlja da vode u neveliku ostavu; vrata naspram ovih, iza
naslonjača i na središnjoj tački između dve polovine kabineta,
izgledaju kao da vode u još jednu sobu.

"Kao što vidite", kaže doktor Spiglmen, "ovu prostoriju koristim
kao kabinet i kao pomoćnu sobu za savetovanje. Većina pacijenata
ulazi iz čekaonice, pa ću tim putem dovesti i gospođu Maršal. Dajte
me dva ili tri minuta."

Džek mu zahvaljuje, i doktor žurno izlazi na vrata prema
čekaonici.

***
U maloj ostavi, Vendel Grin vadi kasetofon iz džepa jakne i
pritiska i njega i uvo na vrata. Palac mu počiva na dugmetu
SNIMANJE, a srce mu lupa. Najistaknutiji novinar u zapadnom
Viskonsinu ponovo izvršava svoju dužnost prema običnom
građaninu. Šteta samo što je u ostavi tako prokleto mračno, ali
čučanje u crnoj rupi nije prva žrtva koju je Vendel podneo u ime

svojeg svetog poziva; osim toga, jedino što je neophodno da vidi
jeste malo crveno svetlo na kasetofonu.

Sledi iznenađenje: iako je doktor Spiglmen izašao iz sobe, njegov
glas je još tu, zove poručnika Sojera. Na koju foru se taj frojdovski
šarlatan vratio a da nije otvorio vrata, i šta je sa Džudi Maršal?

Poručniče Sojer, moram da razgovaram sa vama. Podignite
slušalicu. Imate poziv, i reklo bi se da je nešto hitno.

Naravno – govori preko interkoma. Ko bi to mogao da zove
Džeka Sojera, i čemu žurba? Vendel se nada da će zlatni dečko
uključiti zvučnik, ali zlatni dečko to nažalost ne radi, i Vendel mora
da se zadovolji slušanjem samo jednog učesnika u razgovoru.

***
"Poziv?" kaže Džek. "Od koga je?"
"Odbio je da se predstavi", kaže lekar. "Neko kome ste rekli da
ćete posetiti odelenje D."
Nosonja, sa vestima o Crnoj kući. "Kako da primim poziv?"
"Samo pritisnite dugme koje trepće", kaže lekar. "Linija jedan.
Uvešću gospođu Maršal kada vidim da više niste na liniji."
Džek pritiska dugme i kaže: "Džek Sojer."
"Hvala Bogu", odgovara glas boje meda i duvana Nosonje Sen
Pjera. "Hej čoveče, moraš da dođeš do moje gajbe, što pre to bolje.
Sve se zagovnalo."
"Jeste li je našli?"
"O da, našli smo Crnu kuću, još kako. Nije nas baš najtoplije
dočekala. To mesto želi da ostane skriveno, i to ti daje do znanja. Ima
nas povređenih. Većini će biti dobro, ali Miš, za njega nisam siguran.
Zaradio je nešto grozno od ujeda psa, ako je to bio pas, u šta
sumnjam. Dok je pomogao koliko je mog'o, ali... Jebi ga, momak je
totalno šiznuo, i ne da da ga odvezemo u bolnicu."
"Nosonjo, zašto ga svejedno ne odvezete, ako je to ono što mu
treba?"
"Zato što mi tako ne radimo. Miš nije kročio u bolnicu otkako mu
je tamo umro ćale. Dvostruko se više plaši bolnice nego onoga što
mu se dešava sa nogom. Kada bismo ga odveli u gradsku bolnicu u
La Rivijeru, verovatno bi oteg'o papke u hitnoj pomoći."
"A ako i ne bi, nikad vam ne bi oprostio."

"Tako je. Kad možeš da dođeš?"
"Još se nisam video sa ženom o kojoj sam vam pričao. Možda za
sat vremena – u svakom slučaju, ne mnogo kasnije."
"Nisi me čuo? Miš nam umire. Imamo mnogo toga da ispričamo
jedan drugom."
"Slažem se", kaže Džek. "Pomozi mi u ovome, Noske." Spušta
slušalicu, okreće se vratima iza naslonjača, i čeka da se njegov svet
promeni.

***
Šta je sad ovo bilo? pita se Vendel. Protraćio je dva minuta trake
na razgovor između Džeka Sojera i glupavog kučkinog sina koji je
uništio film od čije bi prodaje zaradio za nova kola i luksuznu kuću
iznad reke, a ovako mu je ostalo bezvredno smeće. Zlatnim dečacima
sve stiže servirano na srebrnim poslužavnicima, ljudi se lome da im
daju i ono što im uopšte ne treba, a legendarnom, nesebičnom
radnom čoveku i džentlmenu iz štampe kao što je Vendel Grin ostaje
šipak. Koštalo ga je dvadeset kinti da se krije u mračnoj, tesnoj ostavi
samo da bi obavio svoj posao!
Uši mu golica zvuk otvaranja vrata. Crveno svetlo gori, verni
kasetofon premotava kolut po kolut trake, i ono što će se sada
dogoditi izmeniće sve: Vendelov stomak, taj nepogrešivi organ i
njegov najbolji prijatelj, greje se u veri da će zadovoljština uskoro
biti njegova.
Kroz vrata ostave dopire glas doktora Spiglmena i ostaje
zabeležen na traci koja se premotava: "Sada vas ostavljam nasamo."
Zlatni dečko: "Hvala vam, doktore. Veoma sam vam zahvalan?"
"Trideset minuta, važi? To znači da ću se vratiti, hm, u dva i
deset."
Zlatni dečko: "Važi."
Tiho zatvaranje vrata, škljocanje brave. Slede dugi sekundi tišine.
Zašto ne razgovaraju? Naravno... nepotrebno pitanje. Čekaju da se
debeloguzi Spiglmen dovoljno udalji da ih ne čuje.
'Ej, pa ovo je prste da poližeš! Šapat koraka zlatnog dečka koji se
udaljavaju od vrata potvrđuje slutnje oštroumnog reportera. O
stomačiću Vendela Grina, o instrumente čudesni i pouzdani, po ko

zna koji put ga dovodiš do žurnalističkog blaga! Vendel sluša, a
mašina beleži neizbežno sledeći zvuk: škljocanje brave.

Džudi Maršal: "Ne zaboravite vrata iza sebe."
Zlatni dečko: "Kako ste?"
Džudi Maršal: "Mnogo, mnogo bolje, sad kad ste vi ovde. Vrata,
Džek."
Ponovo koraci, ponovo zvuk zaključavanja vrata.
Dečko koji će uskoro da nastrada: "Ceo dan mislim na vas. Na
ovo."
Bludnica, kurva, radodajka: "Da li je pola sata dovoljno?"
Onaj sa nogom u kljusima: "Ako ne bude, moraće da lupa na
vrata."
Vendel se jedva suzdržava da ne zaciči od zadovoljstva. Ovo
dvoje će stvarno da se kresnu, ima da strgnu odeću sa sebe i navale
jedno na drugo kao životinje. Čoveče, to se zove naplata! Kada
Vendel Grin završi sa njim, Džek Sojer će biti omrznutiji od Ribara.

***
Džudine oči izgledaju umorno, kosa joj visi, a vrhovi prstiju
umotani su u šokantno belu, novu gazu, ali njeno lice, pored toga što
odaje dubinu osećanja, sija čistom, teško izvojevanom lepotom
imaginativne snage koju je prizvala da bi mogla da prihvati ono što
je videla. Za Džeka, Džudi Maršal izgleda kao nepravedno zatočena
kraljica. Umesto da sakriju urođenu plemenitost njenog duha,
bolnički ogrtač i izbledela spavaćica još je više potcrtavaju. Džek
skida pogled sa nje samo koliko da zaključa druga vrata, a onda pravi
korak prema njoj.
Jasno mu je da ne može da joj kaže ništa što ona već ne zna.
Džudi dovršava pokret koji je on započeo; staje pred njega i pruža
ruke ispred sebe.
"Ceo dan mislim na vas", kaže on, prihvativši je za ruke. "Na
ovo."
Njen odgovor obuhvata sve što je došla da vidi, sve što moraju da
urade. "Da li je pola sata dovoljno?"
"Ako ne bude, moraće da lupa na vrata."

Osmehuju se; stisak njenih prstiju se pojačava. "Neka ga neka
lupa." Jedva primetnim trzajem ona ga vuče napred, i Džeku srce
brže tuče u očekivanju zagrljaja.

Ono što ona čini mnogo je čarobnije od zagrljala: obara glavu i sa
dva laka, suva dodira usnama ljubi mu ruke. Onda pritiska njegovu
nadlanicu uz obraz, i odmiče se. Oči joj blistaju. "Znate za traku."

On potvrđuje.
"Pomahnitala sam kada sam je čula, ali je pogrešio što mi je
poslao. Prejako me je gurnuo. Ponovo me je pretvorio u ono dete
koje je slušalo drugo dete kako šapuće kroz zid. Izbezumila sam se i
pokušala da probijem zid. Čula sam svog sina kako zapomaže. Bio je
tamo – sa one strane zida. Tamo gde vi morate da odete."
"Tamo gde oboje moramo da odemo."
"Tamo gde obje moramo da odemo. Da. Ali ja ne mogu kroz zid,
a vi možete. Što znači da vas čeka posao, najvažniji posao koji se
može zamisliti. Morate da pronađete Taja, i da zaustavite abalaha.
Ne znam šta je to zapravo, ali je vaš zadatak da ga zaustavite.
Govorim li pravo: vi ste kopicajac, zar ne?
"U pravu ste", kaže Džek. "Jesam kopicajac. Zato je to moj
posao."
"Onda je i ovo drugo tačno. Morate da uklonite Gorga, i njegovog
gospodara, gospodina Manšana. Zapravo se zove drugačije, ali tako
zvuči: gospodin Manšan. U trenutku kada sam poludela, i pokušala
da se probijem u onaj svet, ona mi je to rekla, i činilo se da mi šapuće
u uvo. Bila sam tako blizu!"

***
Šta može Vendel Grin, koji je prilepio uvo i zujeći kasetofon na
vrata, da zaključi iz ovog razgovora? Sigurno je da se ne radi o
onome što je očekivao da čuje: životinjsko stenjanje i ječanje od želje
koja se užurbano zadovoljava. Vendel Grin škripi zubima i rasteže
lice u grimasu nezadovoljstva.

***
"Drago mi je što ste sebi dozvolili da vidite", kaže Džek. "Vi ste
neverovatna osoba. Nema jedne osobe u hiljadu koja bi mogla makar
da nasluti šta to znači, a kamoli da to uradi."
"Previše pričate", kaže Džudi.

"Hteo sam da kažem da vas volim."
"Znam, volite me, na svoj način. Ali znate šta? Samim tim što ste
došli, učinili ste da postanem nešto više nego što sam bila. Postoji
nešto kao zrak što izbija iz vas, i ja sam se samo uključila na taj zrak.
Džek, vi ste tamo živeli, a ja sam uspela samo da na kratko zavirim.
Ali i to je dovoljno. Zadovoljna sam. Vi i odelenje D omogućili ste
mi da putujem."
"Ono što imate u sebi vam je to omogućilo."
"U redu, tri puta 'ura' za kontrolisani napad ludila. Sada je,
međutim, vreme. Da budete kopicajac. Ja mogu da pomognem samo
donekle, dok će vama trebati sva vaša snaga."
"Mislim da će vas iznenaditi koliko imate snage."
"Uzmite me za ruku i učinite to, Džek. Idite preko. Ona čeka, i ja
moram da vas dam njoj. Znate joj ime, zar ne?"
On otvara usta, ali ne progovara. Sila koja kao da dolazi iz
središta Zemlje teče u njegovo telo, plavi njegov krvotok
elektricitetom, zateže mu kožu na glavi, vezuje njegove drhtave prste
sa prstima Džudi Maršal, koji takođe drhte. U svim šupljinama
njegovog tela raste osećaj čudesne lakoće i pokretljivosti; u isto
vreme, nikada nije bio toliko svestan ograničenosti svoga tela, otpora
koji pruža letenju. Kada se pokrenu, razmišlja, biće to kao poletanje
rakete. Čini mu se da pod vibrira pod njegovim nogama.
Uspeva da pogleda niz ruke prema Džudi Maršla, koja se izvila
unazad tako da joj je glava paralelno u odnosu na podrhtavajući pod,
zatvorenih očiju, smešeći se u zanosu postignuća. Njena lepa kolena,
njene noge koje sijaju ispod ruba izbledelo plave spavaćice, ukopana
bosa stopala. Ta svetlost treperi i oko njega. Sve ovo dolazi od nje,
razmišlja Džek, i od...
Vazduh ispunjava huka, i reprodukcije Džordžije O'Kifi poleću sa
zidova. Niski kauč odskače od zida; kovitlac odnosi listove hartije sa
stola koji poigrava. Tanka halogena svetiljka pada na pod. Svuda u
bolnici, na svim odelenjima, u svakoj sobi, postelje se tresu, ekrani
televizora tamne, instrumenti zveckaju u posudama koje takođe
poskakuju, svetla trepću. Sa polica u prodavnici suvenira padaju
igračke, a visoki ljiljani klizaju po mermernom podu u svojim
vazama. Na petom spratu, sijalice eksplodiraju u kišu zlatnih iskri.

Buka uragana se pojačava, i sa silnim šumom prerasta u široku
belu zavesu svetlosti, koja se smesta sužava u tačku i iščezava.
Iščezao je i Džek Sojer, a Vendela Grina više nema u ostavi.

Usisan u Teritorije, ispaljen iz jednog sveta i usisan u drugi,
raznesen i odvučen, čoveče, ovo je stotinu puta jače od
jednostavnog, dobro znanog preskoka. Džek leži na zemlji, zagledan
u pocepani beli čaršav koji leprša kao iskidano jedro. Četvrtinu
sekunde ranije, video je drugi beli čaršav, ili zavesu načinjenu od
čiste svetlosti i nestvarnu, za razliku od ove. Oseća blaženstvo
pitkog, mirisnog vazduha. Isprva je samo svestan činjenice da ga
neko drži za desnu ruku, a zatim i čarobne žene koja leži pored njega.
Džudi Maršal. Ne, to nije Džudi Maršal, koju voli na svoj način, već
druga čarobna žena, koja je nekada šaputala Džudi kroz zid noći, a u
poslednje vreme se primakla znatno bliže. Spremao se da izgovori
njeno ime kada...

U vidokrugu mu se pojavljuje prelepo lice koje istovremeno liči i
ne liči na Džudino. Oblikovano je na istom tocilu, pečeno u istoj
peći, isklesano rukom istog opijenog skulptora, ali delikatnije,
mekšim, nežnijim potezima. Džek je ukočen od čuda. Jedva diše.
Ova žena čije je lice sada iznad njega, koja mu se smeši sa nežnim
strpljenjem, nikada nije rađala, nikada nije putovala izvan rodnih
Teritorija, nikada nije letela avionom, vozila automobil, uključila
televizor, pokupila led iz ledomata ili upotrebila mikrotalasnu, ali
zrači duhom i unutrašnjim skladom. I ona, Džek to vidi, osvetljena
iznutra.

Duhovitost, nežnost, saosećanje, inteligencija, snaga blistaju joj u
očima i govore sa linija njenih usana, iz samog sklopa njenog lica.
On zna njeno ime, i to ime joj savršeno odgovara. Džeku se čini da se
zaljubio u ovu ženu istog trenutka kada je video, da je odmah postao
njen zatočnik, i konačno otkriva da može da izgovori njeno savršeno
ime:

Sofi.

21.

"Sofi."
I dalje je držeći za ruku, ustaje, povukavši je za sobom. Noge mu
drhte. Oči mu se čine vrele i prevelike za duplje. Potpuno je jednako
prestrašen i ushićen. Srce mu tuče, ali je svaki otkucaj tako sladak. U
drugom pokušaju uspeva da glasnije izgovori njeno ime, ali mu je
glas i dalje slab, a usne tako utrnule kao da su istrljane ledom. Zvuči
kao čovek koji se oporavlja od snažnog udarca u stomak.
"Da."
"Sofi."
"Da."
"Sofi."
"Da."
U ovome ima nečeg nestvarno poznatog, u njegovom ponavljanju
njenog imena i njenom jednostavnom potvrđivanju. Poznatog i
komičnog. Tada mu sine: u Strahu i trepetu Dedvud Galča postoji
scena gotovo istovetna ovoj, a dešava se pošto je jedan od gostiju
salona Lenja Osmica onesvestio Bila Taunza bocom viskija. Lili, u
ulozi slatke Nensi O'Nil, pljuska mu kofu vode u lice, i kada on dođe
sebi...
"Ovo je smešno", kaže Džek. "Ovo je dobro. Trebalo bi da se
smejemo."
Sa jedva primetnim osmejkom na licu, Sofi kaže: "Da."
"Da se smejemo dok nam ne otpadnu ove lude glave."
"Da."
"Ove tarnalne glave."
"Da."
"Više ne govorim engleski, zar ne?"
"Ne."
Iz njenih plavih očiju čita dve stvari. Prva je da ona ne zna šta
znači reč engleski. Druga je da tačno zna šta je mislio.
"Sofi."
"Da."
"Sofi-Sofi-Sofi."

Pokušava da pojmi da je ono što mu se dešava stvarno. Da ukuca
tu činjenicu sebi u glavu kao ekser.

Osmeh joj osvetljava lice, a usne čini još privlačnijim. Džek
razmišlja o tome kako bi bilo poljubiti ih, i od te pomisli mu klecaju
kolena. Ponovo mu je četrnaest godina, i pita se sme li da cmokne
svoju devojčicu u obraz za laku noć pošto je otprati do kuće.

"Da-da-da", kaže ona, i osmeh se pojačava. Zatim dodaje: "Jesi li
shvatio? Razumeš li da jesi ovde, i na koji način si stigao?"

Iznad i oko njega, vela prozirnog belog platna lepršaju i uzdišu
kao živa bića. Pet ili šest sukobljenih struja vazduha dodiruje mu lice
i čini ga svesnim da je iz drugog sveta doneo na koži sloj znoja, i da
zaudara. Žuri da ga obriše podlakticom sa čela i obraza da je ne bi
gubio iz vida duže od časka.

Nalaze se u nekoj vrsti šatora. Ogroman je – sa više odaja – i
Džek na trenutak pomišlja na šator u koji je Kraljica Teritorija,
Parnjakinja njegove majke, ležala na samrti. To mesto bilo je bogato
bojama, sastojalo se od više odaja, sa mirisom tamjana i tuge (jer je
Kraljičina smrt izgledala neizbežna – bila je samo pitanje vremena).
Ovaj je oronuo i odrpan. Zidove i tavanica su puni rupa, a tamo gde
je beli materijal ostao čitav, toliko je tanak da Džek kroz njega može
da vidi padinu napolju, i drveće kojim je prekrivena. Kada dune vetar
sa ivica nekih od rupa zalepršaju dronjci. Direktno iznad glave vidi
senovito obličje boje kestena. Neku vrstu krsta.

"Džek, razumeš li kako si..."
"Da. Prebacio sam se." Iako to nije reč koja mu izlazi iz usta.
Doslovno značenje reči koju je izgovorio jeste put obzorja. "Izgleda
da sam pritom povukao priličnu količinu Spiglmenovih stvari."
Saginje se i podiže pljosnat kamen sa urezanim cvetom. "Mislim da
je u mom svetu ovo bila grafika Džordžije O'Kifi. A ono..." Pokazuje
na pocrnelu, ugašenu baklju naslonjenu na jedan od krhkih zidova
šatora. "Mislim da je to bila..." Ali u ovom svetu nema reči za to, i
ono što izgovara zvuči kao ružna psovka na nemačkom: "... halogena
lampa."
Njoj se nabiru veđe. "Hal-do-gena... lumpa? Lempa?"
On oseća kako mu se krajevi utrnulih usana dižu u osmejak. "Nije
važno."

"Ali ti si dobro."
Shvata da ona želi da mu bude dobro, i zato kaže da jeste, ali nije.
Slabo mu je, i drago mu je što mu je slabo. Oseća se kao zaljubljena
budala, i ne bi to menjao ni za šta na svetu. Ako se ne računa ono što
je osećao prema majci – sasvim drugačiju vrstu ljubavi, bez obzira
šta misle frojdovci – ovo mu je prvi put. O, sigurno je da je verovao
da se zaljubio ili odljubio, ali to je bilo pre ovoga. Pre bistrog
plavetnila njenih očiju, osmeha, pa čak i toga kako senke koje baca
oronuli šatore preleću preko njenog lica kao jata riba. U ovom
trenutku bi pokušao da poleti sa planinske litice kada bi to od njega
zatražila, ili da prođe kroz šumski požar, ili da donese polarnog leda
da joj rashladi čaj, a takve stvari ne govore da mu je dobro.
Ali ona želi da mu bude dobro.
Tajleru je potrebno da njemu bude dobro.
Ja sam kopicajac, razmišlja. Ta činjenica se u prvom trenutku čini
beznačajna pored njene lepote – samog njenog postojanja – ali onda
počinje da dobija na važnosti. Što uvek jeste bila. Šta ga je drugo
dovelo ovamo, na kraju krajeva? Dovelo ga protiv njegove volje i
namera?
"Džek?"
"Jeste, dobro mi je. I ranije sam se prebacivao." Ali nikada u
prisustvo ovakve lepote, razmišlja. U tome je problem. Vi ste
problem, moja gospo.
"Da. To je tvoj dar, da odlaziš i dolaziš. Jedan od tvojih darova.
Tako sam čula."
"Od koga?"
"Uskoro", kaže ona. "Uskoro. Ima mnogo toga da se uradi, ali
svejedno mislim da mi je potrebno malo vremena. Ti... ostavljaš me
bez daha."
Džeku je neizrecivo milo što to čuje. Opaža da je i dalje drži za
ruku, i sada ljubi tu ruku kao što je Džudi ljubila njegove u svetu sa
one strane zida, i pritom vidi finu mrežicu zavoja na vrhovima tri
prsta. Voleo bi da je smeo da je uzme u naručje, ali ga ona suviše
opsenjuje: njena lepota i njena pojava. Malo je viša od Džudi –
nekoliko centimetara, ne više – a kosa joj je svetlija, zlatne nijanse
prirodnog meda koji se cedi iz probijenog saća. Odevena je u

jednostavnu pamučnu odoru, belu, sa plavim vezom koji joj se slaže
sa očima. Grlo joj uokviruje uski 'V' okovratnik. Skut odore završava
joj se odmah ispod kolena. Noge su joj bose, ali na jednom članku
nosi srebrni obruč, toliko tanak da je gotovo nevidljiv. Grudi su joj
punije nego Džudine, a bokovi nešto širi. Sestre, pomislilo bi se, da
nije onog istog posipa pega preko nosa i bele linije ožiljka preko leve
nadlanice. Džek ne sumnja da su za taj ožiljak krive različite
nezgode, ali ne sumnja ni da su se te nezgode dogodile u isti sat istog
dana.

"Ti si njena Parnjakinja. Parnjakinja Džudi Maršal. Samo što reč
koju izgovara nije Parnjakinja; iako mu zvuči ludo, misli da je rekao
harfa. Kasnije će pomisliti na to kako strune harfe leže blizu jedna do
druge, na prstohvat razmaka, i zaključiti da ta reč i nije tako šašava.

Ona obara pogled i krajeve usana, pa ponovo diže glavu i
pokušava da se osmehne. "Džudi. Sa one strane zida. Kada smo bile
male, Džek, često smo razgovarale. Tako je ostalo i kada smo
odrasle, samo što smo tada razgovarale u snovima." Uznemiravaju ga
suze koje joj se pojavljuju u očima i klize niz obraze. "Jesam li je
oterala u ludilo? Jesam li? Molim te, reci da nisam."

"Ma ne", kaže Džek. "Hoda po užetu, ali još nije pala. Ta se ne da
tek tako."

"Moraš da joj vratiš Tajlera", kaže mu Sofi. "Zbog nas obe. Ja
nikada nisam imala dete. Ne mogu da imam decu. Znaš, bila sam...
zlostavljana. Kad sam bila mlađa. Od nekoga koga si dobro
poznavao."

U Džekovom umu javlja se strašna izvesnost. Oko njih, oronuli
šator leprša i uzdiše na miomirisnom povetarcu.

"Je li to bio Morgan? Morgan od Orisa?"
Ona obara glavu, i njemu je to sasvim dovoljno. Džekovo lice je u
ovom trenutku iskrivljenu u ružnu masku besa. U ovom trenutku želi
da može uvek iznova da ubija Parnjaka Morgana Slouta. Pomišlja da
je pita na koji je način zlostavljao, ali shvata da je to suvišno.
"Koliko ti je bilo godina?"
"Dvanaest", kaže ona... a Džek je znao da će to reći. To se
dogodilo iste one godine kada je Džekiju bilo dvanaest i kada je
došao ovamo preko da spasi svoju majku. Čekaj, da li je došao

ovamo? Jesu li ovo zaista Teritorije? Nekako mu se ne čini isto.
Gotovo... ali ne sasvim.

Ne čudi ga da je Morgan mogao da siluje dvanaestogodišnju
devojčicu, i to na takav način da ostane jalova. Nimalo ga ne čudi.
Morgan Slout, negde poznat i kao Morgan od Orisa, želeo je da vlada
ne nad jednim ili dva sveta, već nad čitavom vaseljenom. Šta je
nekoliko silovane dece za čoveka takvih ambicija?

Ona nežno prelazi palcima preko kože ispod njegovih očiju.
Osećaj je kao da ga miluje perje. Gleda ga sa nečim što liči na
čuđenje. "Zašto plačeš, Džek?"

"Zbog prošlosti", kaže ona. "Uvek nam to radi, zar ne?" Misli
takođe na svoju majku, kako sedi pored prozora, puši cigaretu i sliša
'Ruke lude' na radiju. Da, prošlost nam to stalno radi. Tamo je sve što
boli, sve što neće da prođe.

"Možda", dozvoljava ona. "Ali danas nemamo vremena da
mislimo na prošlost. Danas moramo da mislimo na budućnost."

"Da, ali bih ipak hteo da postavim nekoliko pitanja..."
"U redu, ali samo nekoliko."
Džek otvara usta, pokušava da progovori, i ostaje u komičnom
izrazu otvorenih usta pošto iz njih ništa nije htelo da izađe. Počinje
da se smeje. "I ti mene ostavljaš bez daha", kaže joj. "Što jeste,
jeste."
Sofijine obraze obliva blago rumenilo. Obara pogled. Otvara usta
da nešto kaže... i ponovo ih zatvara. Džek žali što to nije izgovorila i
istovremeno mu je drago što nije. Nežno joj steže ruku, i ona diže
glavu i gleda, široko otvorenim plavim očima.
"Jesam li te znao? Kada si imala dvanaest godina?"
Ona odmahuje glavom.
"Ali sam te video."
"Moguće je. U velikom šatoru. Moja majka je bila jedna od
sluškinja Dobre Kraljice. Ja takođe... najmlađa među sluškinjama.
Možda si me tada video. Mislim da me jesi video."
Džek na trenutak pokušava da pojmi čudesnost ovog otkrića, pa
nastavlja. Vreme je kratko. Oboje to znaju. Gotovo ga oseća kako
ističe.

"Ti i Džudi ste Parnjakinje, ali nijedna od vas ne putuje – ona
nikada nije bila u tvojoj glavi ovde a ti nikada nisi bila u njenoj, tamo
preko. Vas dve... razgovarate kroz zid."

"Da."
"Kada je pisala one stvari, to si joj ti šaputala kroz zid."
"Da. Znala sam šta joj činim, ali nisam imala izbora. Morala sam!
I nije u pitanju samo to da joj se vrati dete, koliko god da je to važno.
Postoje važniji razlozi."
"Kao što su?"
Ona trese glavom. "Nije na meni da ti kažem. Onaj koji će ti to
reći mnogo je značajniji od mene."
Džek proučava sićušne gaze na vrhovima njenih prstiju, i
razmišlja koliko su očajnički Sofi i Džudi nastojale da se probiju
kroz onaj zid i stignu jedna do druge. Morgan Slout je izgleda mogao
po volji da postane Morgan od Orisa. Kao dečak od dvanaest godina,
Džek je sreo i druge sa takvim darom. To ne važi i za njega: on je
jedinstven po prirodi i uvek je, u oba sveta, bio Džek. Kod Džudi i
Sofi, opet, pokazalo se da nikako ne mogu da preskaču tamo i nazad.
Postoji nešto što im nije dato, i mogu samo da šapuću kroz zid
između svetova. Mora da postoje i tužnije stvari, ali on u ovom
trenutku ne može da se seti nijedne.
Džek se osvrće po pocepanom šatoru, koji kao da diše sunčevom
svetlošću i senkom. Dronjci lepršaju. U susednoj prostoriji vidi, kroz
poluprozirni zid, nekoliko prevrnutih ležajeva. "Šta je ovo mesto?"
pita.
Ona se osmehuje. "Za neke, bolnica."
"Je li?" Diže pogled, i još jednom primećuje krst. Sada boje
kestena, ali nekada bez sumnje crven. Crveni krst, budalo, razmišlja.
"A! Ali zar nije pomalo... ovaj... stara?"
Sofijin osmeh se širi, i Džek shvata da je taj osmeh ironičan. O
kakvoj god da se bolnici radi, ili se radilo, pretpostavlja da je malo ili
uopšte nije ličila na one u Gradskoj bolnici ili Hitnoj pomoći. "Jeste,
Džek. Veoma stara. Nekada je u prostranstvu, Nadsvetu i Srednjem
Svetu bilo bar desetak ovakvih šatora; sada ih ima svega nekoliko.
Možda samo ovaj. Danas još stoji ovde. Sutra..." Sofi diže ruke i
ponovo ih spušta. "Bilo gde! Možda čak i na Džudinoj strani zida."

"Neka vrsta putujućeg medicinskog cirkusa."
Ovo bi trebalo da bude šala, i iznenađen je kada ona prvo klima
glavom, a zatim se smeje i pljeska rukama. "Tako je! Baš tako! Iako
ne bi želeo da te ovde leče."
Šta to ona pokušava da kaže? "Pretpostavljam da ne", slaže se,
osmotrivši satrulele zidove, pocepane segmente tavanice i prastare
noseće stubove. "Ne izgleda baš sterilno."
Ozbiljnim tonom (iako joj oči sijaju), Sofi kaže: "Ali da jesi
bolesnik, činila bi ti se predivna. A tvoje bolničarke, Sestrice, činile
bi ti se najlepše koje su ikada negovale nekog bolesnog jadnička."
Džek gleda oko sebe. "Gde su?"
"Sestrice ne izlaze dok sija sunce. Ako želimo da nastavimo da
živimo u blagoslovu, Džek, svako od nas će otići odavde svojim
putem mnogo pre mraka."
Boli ga kada je sluša kako govori o rastanku, iako zna da je
neizbežan. Bol, međutim, ne umanjuje njegovu radoznalost: jednom
kopicajac, čini se, uvek kopicajac.
"Zašto?"
"Zato što su Sestrice vampiti, a njihovi bolesnici nikada ne
ozdrave."
Iznenađen, usplahiren, Džek se osvrće kao da će ih ugledati.
Nijednog trenutka mu ne pada na pamet da posumnja u njene reči –
svet koji rađa vukodlake, može da rodi bilo šta, pretpostavlja.
Ona mu dodiruje zglob. Prožima ga drhtaj želje.
"Ne boj se, Džek – one takođe služe Zraku. Sve stvari služe
Zraku."
"Kakvom zraku?"
"Nije važno." Prsti oko njegovog zgloba pojačavaju stisak. "Onaj
koji može da odgovori na tvoja pitanja uskoro će biti ovde, ako već
nije." Upućuje mu pogled postrance u kome se krije tračak osmeha.
"Pošto ga saslušaš, bićeš spremniji da postavljaš bitna pitanja."
Džek shvata da je bio ukoren, ali ukor od nje ne žaca. Dozvoljava
joj da ga vodi iz prostorije u prostoriju velike i drevne bolnice.
Počinje da shvata koliko je to mesto zaista veliko. Takođe počinje da
oseća, uprkos svežem povetarcu, slab, neprijatan miris, nešto što bi
moglo da bude mešavina prokislog vina i pokvarenog mesa. Što se

tiče vrste mesa, Džek se plaši da može dosta tačno da je prepozna.
Pošto je obišao više od stotinu mesta gde su se dogodila ubistva,
trebalo bi da može.

***
Bilo bi neučtivo otići u trenutku kada Džek upoznaje ljubav svog
života (da ne pominjemo loš pripovedački postupak), i zato to ne
činimo. Hajde, ipak, da se provučemo kroz tanke zidove bolničkog
šatora. Napolju zatičemo suv ali živopisan krajolik od crvenih stena,
žbunja kadulje, pustinjskog cveća koje pomalo liči na sego ljiljane, i
nekoliko bačvastih kaktusa. Negde u blizini čuje se neprestan, hladan
šum reke. Šator klepeće i leprša sanjivo poput jedara broda koji plovi
na povoljnom, svežem vetru. Dok lebdimo duž istočne strane velikog
ruševnog šatora na onaj naš lagodan, bestežinski način, opažamo da
je tlo posuto predmetima. Tu je još kamenja sa urezanim crtežima,
divno izrađena bakarna ruža iskrivljena od nekakve velike toplote,
mala krpena prostirka koja kao da je presekla satara. Ima još toga,
stvari koje su ostale pošteđene od promene prilikom svojeg
ciklonskog prolaska iz jednog u drugi svet. Vidimo pocrnelu ljušturu
katodne cevi televizora usred slomljenog stakla, nekoliko 'durasel
AA' baterija, češalj, i – ovo je verovatno najčudnije – par belih
najlonskih gaćica sa reči NEDELJA ispisanom ružičastim
krasnopisom sa strane. Dogodio se sudar svetova; ovde duž istočne
strane bolničkog šatora, razasut je pomešani krš koji pokazuje koliko
je taj sudar bio žestok.
Na kraju ovog kružno razbacanog nanosa – glave komete, moglo
bi da se kaže – sedi čovek koga prepoznajemo. Nismo navikli da ga
vidimo u tako ružnoj smeđoj halji (uz to je očigledno da ne ume da
nosi ovakvu vrstu odeće, jer ako ga pogledamo iz pogrešnog ugla,
videćemo mnogo više nego što bismo želeli), niti u sandalama
umesto špicastih cipela, niti sa kosom pokupljenom u konjski rep i
vezanom kožnom vrpcom, ali to svakako jeste Vendel Grin. Mrlja
sebi nešto u bradu. Iz uglova usta cedi mu se pljuvačka. Netremice je
zagledan u zgužvani svitak hartije u desnoj ruci. Usredsređen na tu
jednu, ne obraća pažnju na sve druge, mnogo kataklizmičnije
promene oko njega. Ako uspe da dokuči kako se njegov 'panasonik'

kasetofon pretvorio u gomilicu stare hartije, možda će preći na
ostalo. Ne pre.

Vendel (nastavićemo da ga zovemo Vendel, zar ne, i zanemariti
svako drugo ime koje bi možda mogao da ima u ovom zakutku
postojanja, pošto ga sam ne zna ili ne želi da zna) primećuje 'durasel
AA' baterije. Odvlači se do njih, uzima ih i počinje da ih gura u
svitak pergamenta. Ovo, naravno, nije izvodljivo, ali Vendela to ne
sprečava da nastavi da pokušava. Kao što bi rekao Džordž Redban:
"Date li tom momku muholovku, pokušaće sa njom da ulovi večeru."

"Ulaz'", kaže najpopularniji reporter Oblasti Kuli, uporno gurajući
baterije u hartiju. "Ulaz'... 'nutra. Ulaz' 'nutra! Bogatitvoga, ulaz' u..."

Zvuk – zveckanje, Bog nam je svedok, mamuza koje se približava
– razbija Vendelovu koncentraciju, i on diže pogled unezverenih,
iskolačenih očiju. Možda nije zauvek izgubio razum, ali nema
sumnje da je pokupio ženu i decu i otišao u Diznilend. Ono što mu se
ukazuje pred očima teško da će ga uskoro prizvati pameti.

Nekada je u našem svetu postojao odličan crni glumac po imenu
Vudi Stroud. (Lili ga je poznavala, pa čak i glumila sa njim, u
petparačkom filmu Dželatski ekspres Ameriken Internacionala.)
Čovek koji se približava mestu gde Vendel Grin čuči sa baterijama i
šakom pergamenta neobično podseća na tog glumca. Nosi izbledele
farmerke, plavu flanelsku košulju, maramu oko vrata, i teški revolver
na širokom kožnom opasaču u kome svetluca četrdesetak metaka.
Glava mu je ćelava, oči duboko utonule. Na leđima, na remenu
složene šare prebačenom preko ramena, nosi gitaru. Na drugom
ramenu mu čuči nešto što podseća na papagaja. Papagaj ima dve
glave.

"Ne, ne", kaže Vendel blago prekornim glasom. "Ne. Ne vidiš. Ne
vidiš. To." Spušta glavu i ponovo počinje da gura baterije u svitak
hartije.

Senka pridošlice pada preko Vendela koji rešeno odbija da
pogleda uvis.

"Zdravo da si, stranče", kaže pridošlica.
Vendel i dalje neće da pogleda.
"Zovem se Parkus. U ovim krajevima ja predstavljam zakon.
Mogu li znati tvoje cenjeno ime?"

Vendel odbija da odgovori, ako tiho stenjanje koje dopire iz
njegovih balavih usta ne računamo kao odgovor.

"Pitao sam te za ime."
"Ven", kaže naš stari poznanik (pošto ne možemo baš da ga
nazovemo prijateljem) ne dižući pogled. "Ven. Del. Gr... Grin. Ja...
ja... ja..."
"Ne žuri", kaže Parkus (ne bez saosećanja). "Sačekaću da ti se
usija gvožđe."
"Ja... jastreb glasonoša!"
"O? Tako kažeš?" Parkus se spušta u čučanj; Vendel se pribija uz
tanki zid šatora. "Nije li to čudo nad čudima? Pravo da ti kažem, čuo
sam za jastrebe ribare, i crvene jastrebe, i video jastrebe kokošare, al'
ti si mi prvi jastreb glasonoša."
Vendel diže pogled, trepćući.
Na Parkusovom levom ramenom, jedna papagajeva glava
progovara: "Bog je ljubav."
"Jebi si mater", odgovara druga.
"Svako mora da potraži reku života", kaže prva glava.
"Ma popušiš mi", kaže druga.
"Težimo Bogu", odgovara prva.
"Popišaj se uz vetar", predlaže druga.
Iako obe glave govore mirno – čak tonom normalnog razgovora –
Vendel još više uzmiče, pa spušta pogled i nastavlja mahnito da
ponavlja svoju zaludnu radnju sa baterijama i hartijom, koja sada
nestaje u znojavo-prljavoj šupljini njegove šake.
"Ne obraćaj pažnju na njih", kaže Parkus. "Ja ih uopšte ne
zarezujem. Maltene sam prestao da ih primećujem, i to ti je živa
istina. Umuknite, momci."
Papagaj prestaje da priča.
"Jedna glava je Svetačka, a druga Prostačka", kaže Parkus. "Trpim
ih samo zato da bi me podsetile da..."
Prekida ga zvuk koraka koji se približavaju, i slivenim, lakim
pokretom se uspravlja. Dolaze Džek i Sofija, držeći se za ruke,
prirodno kao deca koja idu u školu.
"Spidi!" uzvikuje Džek, i lice mu se razvlači u radostan kez.

"Pa to je Putujući Džek!" kaže Parkus, i sam se iskezivši. "Bolje te
našao! Vidi ga – koliko je porastao."

Džek žuri napred i grli Parkusa, koji mu srdačno uzvraća.
Trenutak kasnije, Džek odmiče Parkusa na dužinu ruku i zagleda se u
njega. "Bio si stariji – ili si mi bar izgledao starije. U oba sveta."

I dalje se smešeći, Parkus klima glavom. Ponovo progovara, ovaj
put razvlačeći reči kao što je to radio Spidi Parker. "Računam da
jesam izgled'o starije, Džek. Bio si mališa, sećaš se?"

"Ali..."
Parkus odmahuje rukom. "Nekad izgledam starije, nekad ne. Sve
zavisi od..."
"Starost je mudrost", kaže jedna papagajeva glava sa poštovanjem,
a druga dočekuje: "Krepšo senilni."
"... zavisno od mesta i okolnosti", dovršava Parkus, i nastavlja: "A
vama sam kaz'o da umuknete. Nastavite li, ima da vam zavrnem tu
mršavu šiju." Okreće se Sofi, koja ga gleda širom otvorenih očiju,
stidljiva kao srna. "Sofi", kaže on. "Divno je videti te, dušo. Jesam li
ti rekao da će doći? Istina, trebalo mu je nešto više nego što sam
očekivao."
Ona se spušta na koleno i savija glavu u dubokom naklonu.
"Blagodarim, sai", odgovara. "Došao nam u miru, revolverašu, a
kada pođeš putem Zraka neka te moja ljubav prati."
Na ove reči, Džek oseća kako ga prožima jeza do srži bića, kao da
je više svetova progovorilo odjednom, u dubokoj, ali zvonkoj
harmoniji.
Spidi – Džek ga i dalje tako vidi – uzima Sofi za ruku i podiže je.
"Ustani, devojko, i pogledaj me. Ovde u pograničju nisam
revolveraš, iako povremeno i dalje pripasujem staru gvožđuriju. U
svakom slučaju, imamo puno tema za priču. Nema vremena za
ceremonije. Dođite sa mnom na onu stranu uzvisine. Moramo da
prozborimo koju, što bi rekli revolveraši. Ili kao što su govorili, pre
nego što je svet otišao dalje. Ustrelio sam nekoliko divljih kokoši, i
mislim da će biti ukusne kad se ispeku."
"A šta ćemo sa..." Džek pokazuje prema mrmljavoj, šćućurenoj
prilici Vendela Grina.

"Što, meni izgleda dovoljno zaposleno", kaže Parkus. "Rekao mi
je da je jastreb glasonoša."

"Bojim se da se malo precenio", odgovara Džek. "Naš Vendel je
lešinar glasonoša."

Vendel okreće glavu prema njima. Ni sada ne diže pogled, ali mu
se usna podiže u prezriv izraz koji je možda više refleksan nego
nameran. "Čuo. To." Usna se ponovo diže, i izraz ovaj put izgleda
manje refleksan. To, u stvari, jeste prezir. "Zla. Zla. Zla-tni dečko.
Holi. Vud."

"Ipak je uspeo da sačuva bar deo svojeg šarma i životne radosti",
kaže Džek. "Hoće li biti bezbedan ovde?"

"Sve što ima trunku mozga u glavi izbegava da priđe šatoru
Sestrica", kaže Parkus. "Biće mu dobro. A ako nanjuši nešto ukusno i
dođe da šacne, možemo, što da ne, i njega da nahranimo." Okreće se
prema Vendelu. "Idemo odmah tu preko. Ako poželiš da nas posetiš,
slobodno došetaj. Jesi li me razumeo, gospodine Jastrebe
Glasonošo?"

"Ven. Del. Grin."
"Razumem, Vendele Grine." Parkus se okreće ostalima.
"Hajdemo. Da protegnemo noge."
"Ne smemo da zaboravimo na njega", mrmlja Sofi, osvrnuvši se
da pogleda. "Za nekoliko sati će se smračiti."
"Nećemo", slaže se Parkus dok se bliže vrhu najbliže padine. "Ne
bi bilo dobro da ga ostavimo pored šatora kada se smrači. Ne bi bilo
nimalo dobro."

***
U dolini sa druge strane uzvisine ima više zelenila – pa čak i uska
traka potoka, verovatno na putu prema reci koju Džek čuje u daljini –
ali predeo i dalje više liči na severnu Nevadu nego na zapadni
Viskonsin. Ali to na neki način, razmišlja on, ipak ima smisla.
Poslednji preskok uopšte nije bio običan. Oseća se kao kamenčić koji
je odskočio preko cele površine jezera, a što se tiče sirotog Vendela...
Desno od mesta gde su se spustili drugom stranom uzvisine, stoji
konj, vezan u hladu nečega za šta Džek pretpostavlja da je Džošuino
drvo. Dvadesetak metara levo nalazi se krug izlokanog kamenja.
Unutar njega je pažljivo naslagano drvo za još neupaljenu vatru.

Džeku se ne sviđa previše kako mesto izgleda – kamenje ga podseća
na prastare zube. U ovome nije sam. Sofi zastaje i jače steže njegove
prste.

"Parkuse, moramo li da uđemo tamo? Molim te, reci da ne
moramo."

Parkus se okreće prema njoj sa blagim osmehom koji Džek dobro
poznaje: nema šta, to je osmeh Spidija Parkera.

"Brbljivi Demon je odavno napustio taj krug, dušo", kaže. "A ti
znaš da su takva mesta najbolja za priču."

"Ipak..."
"Nije trenutak da se plašimo strašilima", kaže joj Parkus. Govori
sa prizvukom nestrpljenja, i nije baš upotrebio reč 'strašila', ali je
Džekov um tako prevodi. "Čekala si ga da dođe u bolničkom šatoru
Sestrica..."
"Samo zato što je ona bila sa druge strane..."
"... i sada ja tražim da ideš kuda ja idem." Džeku se čini da je
odjednom postao viši. Oči mu sevaju. Džek razmišlja: Revolveraš.
Da, pretpostavljam da bi mogao da bude revolveraš. Kao jedan od
onih iz maminih starih filmova, ali pravi.
"U redu", kaže ona, tihim glasom. "Ako se mora." Onda gleda u
Džeka. "Pitam se da li bi možda hteo da me obgliš rukom?"
Džek je, ne treba se pitati, presrećan što može da joj ispuni ovu
želju.
Dok prolaze između dva kamena, Džeku se čini da čuje ružno
preplitanje prošaptanih reči. Jedan od glasova na trenutak postaje
jasan, i kao da za sobom ostavlja trag sluzi uvukavši mu se u uvo:
Draba draba draba oho grvava zdobalca, a on zamo ždo nije zdigo,
moj dobar brijadelj Manžan, džeg zamo da vidi žda imam za njega,
oho, oho...
Džek posmatra svojeg starog prijatelja Parkusa koji je čučnuo
pored vreće i razvezuje vrpcu koja je prikuplja na vrhu. "Blizu je, zar
ne? Ribar. I Crna kuća."
"Ja'", kaže Parkus, i prosipa iz vreće desetak već rasporenih i
očišćenih debelih mrtvih ptica.

***

Prizor leševa kokoši budi kod Džeka pomisao na Irmu Freno, i
čini mu se da neće moći da jede. Gledajući kako Parkus i Sofi natiču
ptice na odlomljene grane, postaje još ubeđeniji u to. Ali pošto je
vatra zapaljena i ptice počinju da dobijaju reš boju, javlja se njegov
želudac, tvrdeći da kokoši mirišu odlično i da će im ukus verovatno
biti još bolji. Ovde preko, priseća se Džek, sve je takvo.

"Evo nas, dakle, u krugu za priču", kaže Parkus. Osmehe je, čini
se, odložio za kasnije. Gleda u Džeka i Sofi, koji sede jedno do
drugog i dalje se držeći za ruku, svečano ozbiljni. Njegova gitara
stoji naslonjena na obližnji kamen. Pored nje, Svetačka i Prostačka
spavaju zavučene u papagajevo perje, sanjajući bez sumnje dvojake
snove. "Demon je možda odavno otišao odavde, ali legende kažu da
takve stvari ostavljaju za sobom talog koji ume da razveže jezik."

"Kao kad poljubiš Kamen Slatkorečivosti18, možda", nabacuje
Džek.

Parkus vrti glavom. "Danas nema mesta slatkorečivosti."
Džek kaže: "Kada bismo samo imali posla sa običnim krimosom.
Lakše bi mi bilo."
Sofi ga gleda, ne shvatajući.
"Misli na mutivodu", objašnjava joj Parkus. "Zlikovca." Gleda u
Džeka. "Na neki način, sa takvim i imaš posla. Karl Birston nije bio
bog zna šta – običan monstrum, rekao bih. Što ne znači da tu i tamo
nije prezao da ubije. Ali što se tiče ovoga što se dešava u Frenč
Lendingu, on je tu samo oruđe. U vašem svetu bi za to rekli
opsednut, Džek. Na Teritorijama za to kažemo zaludeli ga duhovi..."
"Ili postao jednak sa svinjama", dodaje Sofi.
"Tako je." Parkus klima glavom. "U svetu odmah iza ovog
pograničja – Srednjem Svetu – rekli bi da ga je zaposeo demon. Ali
demon mnogo moćniji od kukavnog, odrpanog duha koji je nekada
nastanjivao ovaj krug od kamenja."
Džek ga jedva sluša. Oči mu blistaju. Zvučalo je kao Bostan,
rekao mu je Džordž Poter prethodne večeri, pre hiljadu godina. Ne
baš isto, ali slično.

18 Blarney Stone – Blarni je zamak u Irskoj za koji se vezuju narodna

verovanja koja su razlog za Džekovo poređenje

"Karl Birston", ponavlja. Diže stisnutu pesnicu i pobednički je
trese. "Tako se zvao u Čikagu. Ovde u Frenč Lendingu Bernsajd.
Slušaj rešen, utakmica završena, zakopčaj šlic. Gde je on sada, Spidi?
Uštedi mi malo vremena, da..."

"Mir", kaže Parkus.
Ton kojim je ovo rekao tih je i gotovo ubilački. Džek oseća kako
se Sofi pribija uz njega. I sam se pomalo skuplja u sebe. Ovo nimalo
ne liči na njegovog starog prijatelja, baš nimalo. Moraš da prestaneš
da misliš o njemu kao o Spidiju, kaže Džek sebi. On to nije, niti je
ikada bio. To je samo lik koga je glumio, neko ko je mogao
istovremeno da uteši i očara uplašenog klinca koji je u bekstvu sa
majkom.
Parkus okreće ptice, koje su sada lepo porumenele sa jedne strane
i kaplju sok u vatru.
"Žao mi je što sam bio oštar prema tebi, Džek, ali moraš da
razumeš da je tvoj Ribar prilično sitna riba u odnosu na ono što se
stvarno događa."
Što ne kažeš Tanzi Freno da je on sitna riba? Ili Nosonji Sen
Pjeru?
Džek misli ove stvari, ali ih ne izgovara glasno. Poprilično ga je
uplašila svetlost u Parkusovim očima.
"A ne radi se ni o Parnjacima", kaže Parkus. "Moraš da izbaciš tu
pomisao iz glave. Ovo je nešto što se odnosi na tvoj svet i svet
Teritorija – veza između njih. Time što ćeš da ubiješ nekog zlikovca
ovde nećeš okončati karijeru vašeg ljudoždera tamo preko. A ako ga
ubiješ tamo, u Viskonsinu, stvar u njemu će samo uskočiti u drugog
domaćina."
"Stvar?"
"Kada je to bio Albert Fiš, Fiš ga je zvao Ponedeljko. Druškan
koga ti juriš zove ga gospodin Manšan. I jedno i drugo su pokušaji da
se kaže nešto što se ne može izgovoriti nijednim ljudskim jezikom ni
ni jednom ljudskom svetu."
"Koliko ima svetova, Spidi?"
"Mnogo", kaže Parkus, gledajući u vatru. "I ova stvar se tiče svih
njih. Zašto misliš da sam se onoliko navrzao na tebe? Slao ti perje,
crvendaćeva jaja, pravio sav onaj cirkus ne bih li te probudio."

Džek misli na Džudi, na to kako je grebala po zidovima dok joj
vrhovi prstiju nisu prokrvarili, i oseća se postiđeno. Čini se da je
Spidi radio otprilike istu stvar. "Probudi se, probudi se, spavalice",
kaže.

Parkus kao da se dvoumi između grdnje i osmeha. "Mora da si me
video kada si nabasao na slučaj koji te je konačno oterao iz L.A."

"Ah, čoveče – zašto misliš da sam otišao?"
"Pobegao si kao Jona, kada mu je Gospod naredio da propoveda
protiv opačine u Nineveji. Mislio sam da ću morati da pošaljem kita
da te proguta."
"I osećam se progutano", kaže mu Džek.
Jedva čujno, Sofi kaže: "Ja takođe."
"Svi smo progutani", kaže čovek sa revolverom na boku.
"Nalazimo se u utrobi zveri, voleli to ili ne. To je ka, a ka je sudba i
usud. Tvoj Ribar, Džek, sada je tvoje ka. Naše ka. Ovo je više od
ubijanja. Mnogo više."
I Džeku se ukazuje nešto što ga, pošteno rečeno, userava od
straha. Lester Parker, ili Spidi ili Parkus, i sam je gotovo na smrt
uplašen.
"Ova stvar tiče se Mračne Kule", kaže.
Pored Džeka, Sofi ispušta prigušen, očajnički jecaj užasa i obara
glavu. U isto vreme podiže ruku i više puta pokazuje Parkusu znak
urokljivog oka.
Ovog džentlmena to kao da ne vređa. Zapošljava se okretanjem
ptica na njihovim štapovima. "Slušajte me sada", kaže. "Počujte, i
pitajte što manje možete. Još nije kasno da izbavimo sina Džudi
Maršal, ali nam vreme duva u vrat."
"Pričaj", kaže Džek.

***
Parkus priča. U jednom trenutku ocenjuje da su ptice pečene i
služi ih na pljosnatom kamenju. Meso je meko, gotovo spada sa
sitnih kostiju. Džek halapljivo jede, i svaki put kada dođe red na
njega poteže duboko iz Parkusove mešine sa životvornom vodom.
Više ne gubi vreme u poređenju mrtvih kokoši sa mrtvom decom.
Peć je potrebno ložiti, i on je sa voljom loži. Isto čini i Sofi, jede
prstima i liže ih bez imalo ustručavanja ili stida. Isto čini, konačno, i

Vendel Grin, iako odbija da uđe u krug od drevnog kamenja. Kada
mu je Parkus dobacio zlatno-smeđu kokoš, Vendel ju je iznenađujuće
vešto uhvatio i smesta zagnjurio lice u sočno meso.

"Pitao si koliko ima svetova", počinje Parkus. "Odgovor, rečen
Visokim Govorom, glasi da fan: nebrojeno svetova." Jednim od
nagorelih prutova crta položenu osmicu u prašini, a Džek je
prepoznaje kao grčki simbol za beskonačno.

"Postoji Kula koja ih povezuje. Zamisli osovinu oko koje se vrti
više točkova, ako hoćeš. Postoji, takođe, biće koje želi da sruši Kulu.
Ram Abbalah."

Na ove reči, plamen vatre kao da na trenutak postaje tamniji,
crven. Džek želi da veruje da je ovo samo privid njegovog
prenapregnutog uma, ali ne uspeva. "Grimizni Kralj", kaže.

"Tako je. Njegovo fizičko biće zatočeno je u ćeliji na vrhu Kule,
ali ima još jedno otelovljenje, jednako stvarno, kome je prebivalište
Can-tah Abbalah – Dvor Grimiznog Kralja."

"Istovremeno na dva mesta." S obzirom na njegovo putovanje
između sveta Amerike i sveta Teritorija, Džeku nije teško da prihvati
ovaj koncept.

"Da."
"Ako on – ili to – uništi Kulu, zar neće tako i sam biti poništen?
Zar neće uništiti i svoje fizičko biće?"
"Baš suprotno: oslobodiće ga da po volji luta kroz nastali haos...
din-tah... peć. Neki delovi Srednjeg Sveta već su propali u tu peć."
"Koliko je od ovoga stvarno potrebno da znam?" pita Džek.
Svestan je da i sa njegove strane zida vreme ističe.
"Teško je reći šta je potrebno da znaš a šta ne", kaže Parkus. "Ako
izostavim pogrešan deo priče, možda će zbog toga sve zvezde da se
ugase. Ne samo ovde, već i u hiljadu hiljada vaseljena. Zbog toga je
ovo tako đavolski teško. Slušaj, Džek – Kralj od pamtiveka pokušava
da uništi Kulu i da se oslobodi. Oduvek, može biti. To je spor posao,
zato što Kulu drže ukršteni zraci sile koji na nju deluju kao kotvena
užad. Zraci izdržavaju već milenijumima, ali u poslednjih dve stotine
godina – pritom mislim na vreme kako ga ti računaš, Džek; za tebe,
Sofi, to je gotovo pet stotina puta okrenut krug Pune Zemlje..."
"Toliko dugo", kaže ona. "Tako mnogo vremena."

"U opštem ustrojstvu stvari, to vreme je kratko kao plamsaj šibice
u mračnoj sobi. Ali dok dobrim stvarima obično treba dugo da
postanu, zlo ima svojstvo da iskrsne u punoj veličini i potpuno
naraslo, kao čupavac iz kutije. Ka je jednako prijatelj zlu kao i dobru.
Ne odbacuje nijedno. Kada pomenusmo tebe, Džek19..." Parkus se
okreće prema njemu. "Čuo si za Gvozdeno doba i Bronzano doba,
naravno?"

Džek potvrđuje.
"Na višim spratovima Kule ima onih koji poslednjih dve stotine
godina u vašem svetu nazivaju Dobom zatrovane misli. To znači..."
"Ne moraš da mi objašnjavaš", kaže Džek. "Poznavao sam
Morgana Slouta, sećaš se? Znao sam šta je planirao za Sofijin svet."
Da, zaista. Plan je bio da se jedno od najslađih mednih saća vaseljene
pretvori prvo u odmaralište za bogate, zatim u izvor jeftine radne
snage i konačno u deponiju, verovatno radioaktivnu. Ako to nije bio
primer zatrovanog razmišljanja, Džek ne zna šta jeste.
Parkus kaže: "Među razumnim bićima oduvek su postojale
telepate; to važi za sve svetove. Ali su isto tako veoma malobrojni.
Izuzeci, moglo bi se reći. Ali otkako je u tvoj svet došlo Doba
zatrovane misli, Džek – zaposelo ga kao demon – broj takvih se
mnogostruko uvećao. Ne u toj meri kao spori mutanti u Spaljenim
Zemljama, ali više svakako nisu toliko retki."
"Govoriš o čitačima misli", kaže Sofi, kao da želi da se uveri da je
dobro shvatila.
"Da", potvrđuje Parkus, "ali ne samo o čitačima misli.
Prekognitivcima. Teleportima – drugim rečima, skakačima između
svetova kakav je naš Putujući Džek – i telekinetičarima. Čitači misli
su najčešći, a telekinetičari najreći... i najdragoceniji."
"Njemu, misliš", kaže Džek. "Grimiznom Kralju."
"Da. U poslednjih dve stotine godina ili tako nešto, abalah je
dobar deo vremena potrošio na prikupljanje grupe telepatskih robova.
Većina od njih su sa Zemlje i sa Teritorija. Svi telekinetičari su sa
Zemlje. Ova zbirka robova – ovaj gulag – njegovo je krunsko

19 Parkus je pre toga rekao 'čupavac iz kutije'. Na engleskom taj izraz glasi

'Jack out of his box' – Džek iz kutije.

dostignuće. Mi ih nazivamo Rušiteljima. Oni..." Zamišlja se. Onda:
"Znate li šta pokreće galiju?"

Sofi klima glavom, ali Džek isprva nema predstavu o čemu Parkus
govori. Ima kratkotrajnu, ludačku viziju potpuno opremljene kuhinje
20 koja putuje drumom broj 66.

"Veliki broj veslača", kaže Sofi, i pravi pokret veslanja koji joj
očaravajuće ističe grudi.

Parkus klima glavom. "To su obično robovi, okovani zajedno u
lance. Oni..."

Sa svog mesta izvan kruga, Vendel odjednom ubacuje svoje veslo.
"Spar. Kat." Zastaje, namrštivši se, pa pokušava ponovo: "Spar-tak."

"O čemu on to?" pita Parkus, podigavši veđe. "Imaš li ideju,
Džek?"

"Govori o filmu Spartak", kaže Džek, "i kao i obično grešiš,
Vendele. Verujem da si mislio na Ben Hura."

Sa povređenim izrazom na licu, Vendel pruža masne ruke. "Još.
Mesa."

Parkus smiče poslednju kokoš sa štapa i baca je između dva
kamena, gde Vendel sedi sa bledim, masnim licem koje viri između
kolena. "Svež plen za jastreba glasonošu", kaže on. "A sada nam
učini uslugu i umukni."

"Ili. Šta." U Vendelovim očima ponovo je onaj stari prkosni sjaj.
Parkus delimično izvlači svoju streljačku gvožđuriju iz futrole.
Drška od sandalovine je izlizana, ali metal cevi ubilački svetluca. Ne
mora ništa da kaže; noseći svoju drugu pticu, Vendel Grin pridiže
skute haljetka i odvlači se nazad preko uzvisine. Džek oseća
ogromno olakšanje što ga vidi kako odlazi. Spartak malo sutra,
razmišlja, i duva kroz nos.
"Grimizni Kralj, znači, namerava da upotrebi Rušitelje da unište
Zrake?" kaže Džek. "To je to, zar ne? To mu je plan."
"Govoriš o tome kao da je u budućnosti", blago odgovara Parkus.
"To se već dešava, Džek. Pogledaj samo svoj svet, ako želiš da vidiš
raspad na delu. Od šest Zrakova, samo jedan nije još načet. Dva i
dalje donekle drže. Ostala tri su mrtva. Jedan od ovih se ugasio pre

20 - galley na engleskom znači i brodska kuhinja

više hiljada godina, na prirodan način. Druge su uništili Rušitelji, i to
za manje od dva veka.

"Isuse", kaže Džek. Počinje da shvata kako Spidi može Ribara da
nazove sitnom ribom.

"Zadatak zaštite Kule i Zraka oduvek je bio poveren drevnoj
ratnoj gildi Gileada, koju u ovom i mnogim drugim svetovima zovu
revolverašima. Oni su takođe prikupili i znatne psihičke moći, Džek,
potpuno dorasle Rušiteljima Grimiznog Kralja, ali..."

"Od revolveraša je ostao samo jedan", kaže Sofi, gledajući u veliki
revolver na Parkusovom boku. I dodaje, sa stidljivom nadom: "Ako
nisi i ti jedan od njih, Parkuse."

"Ja nisam, dušo", kaže on, "ali ima ih više od jednoga."
"Mislila sam da je Roland poslednji. Tako se bar priča."
"Obučio je najmanje još troje", kaže joj Parkus. "Ne znam kako je
to moguće, ali verujem da je istina. Da je Roland i dalje sam,
Rušitelji bi već odavno oborili Kulu. Ali sa snagom ovih drugih
pridodatom njegovoj..."
"Nemam pojma o čemu vi to govorite", kaže Džek. "Ponešto
jesam razumeo, al' ima već otprilike dva kruga kako mi je pobegao
smisao."
"Nema potrebe da ovo razumeš da bi uradio svoj deo posla", kaže
Parkus.
"Hvala Bogu što je tako."
"Što se tiče onoga što je potrebno da razumeš, mani se galija i
veslača i priseti se vesterna koje je tvoja majka snimala. Za početak,
zamisli utvrđenje u pustinji."
"Ova Tamna Kula o kojoj govoriš. To je utvrđenje."
"Tako je. E, to utvrđenje je opkoljeno, ali ne divljim
Indijancima..."
"Već Rušiteljima. Koje predvodi veliki poglavica Abalah."
Sofija mrmlja: "Kralj sedi u Kuli, jede meda i hleba. Rušitelji u
podrumu, prave para kol'ko treba."
Džek oseća laku, ali posebno neprijatnu jezu kako mu struju uz
kičmu: padaju mu na pamet pacovske šapice koje pretrčavaju preko
slomljenog stakla. "Šta? Zašto si to sad rekla?"