Stephen King&Piter Straub-Crna kuca

-Mhm.
-Jedno od njih je bilo više u poslovnom delu, a drugo izvođač?
-Mhm.
-Da li ti je majka bila glumica?
-Aha.
-Poznata glumica, na neki način. Nikada nije stekla ugled koji je
zaslužila, ali je pedesetih i sredinom šezdesetih godina snimila tonu
filmova, a na kraju karijere je dobila Oskara za najbolju sporednu
ulogu.
-Henri, rekao je Džek. Gde si...
-Začepi. Nameravam da uživam u ovom trenutku. Tvoja majka se
zvala Lili Kavano. To je divno. Lili Kavano je bila mnogo
talentovanija nego što su ljudi hteli da joj priznaju. Svaki put je
uznosila uloge koje je igrala, onih devojaka, onih tvrdih malih
konobarica i dama sa pištoljima u tašnama, na jedan viši nivo. Lepa,
pametna, bez pretenzija, samo bi se ubacila i saživela sa ulogom. Bila
je otprilike stotinu puta bolja od svih drugih oko nje.
-Henri...
-A neki od tih filmova imali su i finu muziku, takođe. Izgubljeno
leto, Džoni Mandel? Nenadmašno.
-Henri, kako si...
-Ti si mi rekao. Kako bih inače znao? One stvarčice koje radi tvoj
glas. Kliziš preko vrhova svojih r, a ostale konsonante pretrčavaš u
nekoj vrsti kadence, i ta kadenca teče kroz sve tvoje rečenice.
-Kadenca?
-Tako je, mladiću. Prateći ritam, nešto kao da imaš ličnog
bubnjara. Gledajući dobrog vojnika, sve vreme sam pokušavao da se
setim gde sam to već čuo. Bilo mi na vrh jezika. Nekoliko dana
kasnije, setio sam se. Lili Kavano. Ne možeš da se ljutiš na mene što
sam želeo da proverim da li sam bio u pravu, zar ne?
-Da se ljutim? rekao je Džek. Suviše sam zapanjem da bih mogao
na ikoga da se ljutim, ali sačekaj koji minut.
-Tvoja tajna je bezbedna. Kada te ljudi vide, ne želiš da prvo
pomisle: Hej, evo sina Lili Kavano. To mi ima smisla.
Da, Henri Lejden ima strašne uši.

***

Dok pikap klizi kroz Frenč Lending, buka koja ispunjava kabinu čini
razgovor nemogućim. Štrokosperma progoreva marcipansko jezgro
'Kud se dela naša ljubav', i usput radi grozne nepodopštine sa slatkim
malim Sjuprimsicama. Henri, koji tvrdi da mrzi ovakve stvari,
zavaljen je na sedištu, podignutih kolena, sa spletenim ispod brade, i
sa uživanjem se ceri. Dućani na Čejsu su otvoreni, i ispred njih je
ukoso parkirano nekoliko automobila.

Četvorica dečaka na biciklima spuštaju se sa pločnika ispred
Šmitovog dragstora na ulicu, dvadeset koraka od pikapa u pokretu.
Džek staje na kočnicu; dečaci se naglo zaustavljaju, jedan do
drugoga, čekajući da prođe. Henri se uspravlja, osluškuje svoje
tajanstvene senzore i ponovo se spušta. Po Henriju, sve je u redu.
Dečaci, međutim, ne znaju šta da misle o treštanju koje se pojačava
dok im se pikap približava. Zaprepašćeno i pomalo zgađeno blenu u
vetrobran, onako kako su njihovi dedovi nekada davno blenuli u
sijamske blizance i čoveka-aligatora u šatoru sa nakazama u zabitom
kutku vašara. Svako zna da oni što voze kamionete slušaju samo dve
vrste muzike, hevi metal i kantri, te nije jasno šta je ovoj budali?

Dok Džek klizi pored dečaka, prvi po redu, teškaš sa podrugljivim
licem školskog siledžije, pokazuje im podignutog srednjaka. Sledeća
dvojica i dalje imitiraju svoje pradede kako hvataju vazduh u nekoj
vreloj noći 1921. godine, idiotski otvorenih usta. Četvrti dečak, koga
tamnoplava kosa ispod kape Pivara, blistave oči i uopšte nevin izraz
lica čine najdopadljivijim u grupi, ukršta pogled sa Džekom i daruje
mu ljubazan, stidljiv osmeh. Ovo je Tajler Maršal, na putu - iako
toga ni malo nije svestan - u bestragiju.

Dečaci klize u pozadinu, i Džek baca pogled u ogledalo da ih
isprati kako besomučno okreću pedale uzbrdo, Šibadžija napred, a
najsitniji i najsimpatičniji na kraju već pomalo iza grupe.

"Ekspertska komisija sa pločnika upravo se izjasnila o
Štrokospermi", kaže Džek. "Čet'ri klinca na bajsovima." Pošto jedva
razabire sopstvene reči, ne veruje da ga je Henri uopšte čuo.

Čini se, međutim, da ga je Henri savršeno čuo, i odgovara
pitanjem izgubljenim u urlanju. Pošto mu nije teško da nasluti o
čemu se radilo, Džek ipak odgovara. "Jedno čvrsto protiv, dva

neodlučna sa tendencijom da budu protiv, i jedno oprezno za." Henri
klima glavom.

Destrukcija marcipana se sa treskom i lomljavom okončava u
Jedanaestoj ulici. Kao da je vetar rasterao maglu iz kabine, kao dao je
vetrobransko staklo upravo oprano, vazduh se čini prozirniji, a boje
življe. "Zanimljivo", kaže Henri. Nepogrešivo pronalazi dugme
EJECT, izbacuje disk iz proreza i vraća ga u kutiju. "Ovo je bilo
veoma poučno, zar ne? Sirova, subjektivistička mržnja ne sme se
automatski potcenjivati. Moris Rozen je bio u pravu. Ovo je savršeno
za Viskonsinskog Pacova."

"A meni se čini da bi mogli da postanu slavniji od Glena Milera."
"To me podseti", kaže Henri. "Nikada nećeš pogoditi šta radim
kasnije. Imam tezgu! Lola Makston, tačnije ona njegova pomoćnica,
Rebeka Vilas, za koju sam siguran da je seksi koliko zvuči, unajmila
me da puštam ploče za gala finale Makstonovog festivala jagoda.
Tačnije, ne ja - već jedna moja stara, odavno zapostavljena persona,
Simfonijski Sten, Big Bend Doajen."
"Treba li ti vožnja?"
"Ne treba. Bajna gospojica Vilas se pobrinula za moje potrebe, u
obliku automobila sa udobnim zadnjim sedištem za moj gramofon i
prtljažnikom dovoljno prostranim za zvučnike i kutije sa pločama,
koga će poslati. Al' svejedno fala."
"Simfonijski Sten?" reče Džek.
"Šmekersko, otkačeno, lakovano pa u beli frak spakovano
otelovljenje doba velikih orkestara, i istovremeno šarmantan, uglađen
kavaljer. Za Makstonove stanare, podsećanje na dane meda i mleka i
beskrajno veselje."
"Stvarno imaš beli frak?"
Veličanstveno bezizražajno, Henrijevo lice se okreće prema
njemu.
"Izvini, ne znam šta mi bi. Da promenimo temu, ono što si jutros
rekao, tojest ono što je Džordž Redban jutros rekao o Ribaru
verovatno je dosta pomoglo. Dopalo mi se."
Henri otvara usta i priziva Džordža Redbana u svom njegovom
uveseljavajućem sjaju. "'Onaj pravi Ribar, dečaci i devojčice, Albert
Fiš, umro je pre šezdeset sedam godina.'" Sablasno je čuti glas onog

drčnog debeljka iz vitkog grla Henrija Lejdena. Sopstvenim glasom,
Henri dodaje: "Nadam se da je vredelo. Pošto sam pročitao članak
tvojeg drugara Vendela Grina u jutrošnjim novinama, smatrao sam
da bi Džordž morao nešto da kaže."

Henri Lejden uživa da koristi izraze kao što su pročitao sam,
čitao sam, video sam, gledao sam. Zna da takvi izrazi zbunjuju
njegove sagovornike. A Vendela Grina je nazvao 'tvoj drugar' zato
što je Henri jedina osoba kojoj je Džek priznao da je reporteru
skrenuo pažnju na zločine Alberta Fiša. Sada žali što se ikome
poverio. Nametljivi Vendel Grin nije njegov drugar.

"Pošto si već pomogao štampi", kaže Henri, "prirodno je očekivati
da se osetiš pozvanim da učiniš isto i za naše momke u plavom.
Izvini, Džek, ali sam si otvorio ta vrata, i ovo ti govorim još samo
ovaj put. Na kraju krajeva, Dejl mi je rod."

"Ne mogu da verujem da mi ovo radiš", kaže Džek.
"Šta ti radim, iznosim svoje mišljenje? Ako si zaboravio, Dejl mi
jeste rod. Tvoje iskustvo bi mu bilo od koristi, a ionako smatra da mu
duguješ uslugu. Nije ti palo na pamet da bi mogao da mu pomogneš
da sačuva posao? Ili, ako voliš Frenč Lending i Norvešku Dolinu
onoliko koliko govoriš da ih voliš, da duguješ ovim ljudima ponešto
od svoga vremena i svoga dara?"
"A da li je tebi, Henri, palo na pamet da sam napustio posao?"
kaže Džek kroz stisnute zube. "Da je istraživanje ubistava poslednja
stvar, i kad to kažem mislim poslednja stvar na svetu koju bih
poželeo da radim?"
"Naravno da jeste", kaže Henri. "Ali - i ponovo se nadam da ćeš
mi oprostiti, Džek - pošto si ipak tu, i pošto si osoba kakva znam da
jesi, sa sposobnostima koje poseduješ, i koje su svakako daleko veće
od Dejlovih i verovatno veće od svih ostalih, ne mogu da se ne
zapitam šta je to s tobom."
"Ništa nije sa mnom", kaže Džek. "Naprosto sam prešao u civile."
"Kako ti kažeš. Mogli bismo onda da odslušamo Berenboma do
kraja." Henri pruža prst i pritiska dugme na radiju.
Sledećih petnaest minuta jedini glas u kabini pikapa jeste glas
koncertnog 'stejnveja' koji meditira na temu Goldbergovih varijacija
u Teatro Colon, u Buenos Airesu. A taj glas je sjajan, razmišlja

Džek, i čovek treba da bude pravi ignoramus da ga pobrka sa
Glenom Guldom. Čovek sposoban da tako pogreši verovatno ne bi
mogao da čuje vibraciji nalik unutrašnji zvuk ručke na vratima koju
je proizveo Dženeral Motors.

Pošto su skrenuli sa puta broj 93 na put kroz Norvešku Dolinu,
Henri kaže: "Prestani da se duriš. Nije trebalo da te nazovem
šmokljanom. Niti je trebalo da te optužujem da imaš nekakav
problem, jer sam ja taj koji ima problem."

"Ti?" Džek se okreće prema njemu, iznenađen. Dugogodišnje
iskustvo odmah mu je sugerisalo da se Henri sprema da zamoli za
neku vrstu nezvanične istražiteljske pomoći. Henri je okrenut napred,
i ništa ne odaje. "Kakav problem ti možeš da imaš? Jesu li ti se
pomešale čarape? Ah - da nemaš problem sa jednom od stanica?"

"Sa tim bih mogao da se izborim." Henri zastaje, i pauza se
rasteže u dugotrajnu tišinu. "Ono što sam hteo da kažem, jeste da
osećam kako gubim razum. Mislim, čini mi se da ludim."

"Ma, hajde." Džek otpušta pedalu gasa i smanjuje brzinu na
polovinu. Da li se i Henriju pričinila eksplozija perja? Naravno da
nije; Henri ne vidi. Uostalom, i njegova eksplozija perja bila je samo
budni san.

Henri podrhtava kao viljuška za ugađanje instrumenata. I dalje je
okrenut prema vetrobranskom staklu.

"Reci mi šta se događa", kaže Džek. "Počinjem da brinem za
tebe."

Henri otvara usta koliko bi bilo dovoljno da primi pričesnu naforu,
a onda ih ponovo zatvara. Još jednom ga potresa drhtaj.

"Hmm", kaže. "Ovo je teže nego što sam mislio." Začudo, njegov
suvi, odmereni glas, istinski glas Henrija Lejdena, poigrava širokim,
nevoljnim vibratom.

Džek usporava pikap toliko da mili, otvara usta da nešto kaže, i
odlučuje da sačeka.

"Čujem svoju ženu", kaže Henri. "Noću, dok ležim u krevetu. Oko
tri, četiri ujutru. Čujem Rodine korake u kuhinji, i na stepenicama.
Mora da gubim razum."

"Koliko se to često dešava?"
"Koliko puta, misliš? Ne znam tačno. Tri ili četiri."

"Da li si ustao i potražio je? Pozvao je po imenu?"
Henrijev glas ponovo poskakuje na trampolini vibrata. "Uradio
sam i jedno i drugo. Zato što sam bio siguran da sam je čuo. Njene
korake, način na koji je hodala, njihov zvuk. A prošlo je šest godina
otkako je umrla. Čudno, zar ne? Pomislio bih da je stvarno čudno, da
već ne mislim da polako skrećem."
"Pozvao si je po imenu", kaže Džek. "I ustao si iz kreveta i sišao u
prizemlje."
"Kao ludak, kao bezumnik. 'Roda? Jesi li to ti, Roda?' Sinoć sam
obišao celu kuću. 'Roda? Roda?' Da si me čuo, pomislio bi da sam
očekivao da mi odgovori." Henri ne obraća pažnju na suze koje mu
izbijaju ispod pilotskih naočara i klize niz obraze. "Problem je u
tome što jesam."
"U kući nije bilo nikog drugog", kaže Džek. "Nikakvih tragova
nečijeg ulaska. Ništa nije bilo pomereno, nestalo, ili tako nešto."
"Koliko ja znam, ne. Sve je bilo tamo gde je trebalo da bude.
Tamo gde je ostavljeno." Diže ruku i briše suze.
Odvajanje za Džekov zaobilazni prilazni put prolazi sa desne
strane kabine.
"Reći ću ti šta mislim", kaže Džek, zamislivši Henrija kako luta
kroz svoju neosvetljenu kuću. "Pre šest godina prošao si kroz sve one
muke koje zadese onoga kome umre neko koga voli i ostavi ga
samog, neprihvatanje, gnev, bol i šta ja znam šta sve još, mirenje sa
činjenicom, čitav spektar emocija, ali ti je Roda i posle toga nastavila
da nedostaje. Niko ne pominje da čoveku zauvek nedostaju mrtvi
koje je voleo, ali je tako."
"E, to ti je mudro", kaže Henri. "I utešno."
"Ne prekidaj me. Uvrnute stvari se dešavaju. Veruj mi, znam šta
govorim. Tvoj um se odupire istini. Izvrće činjenice, lažno svedoči.
Ko zna zašto? Jednostavno to čini."
"Drugim rečima, skreneš", kaže Henri. "Čini mi se da smo od toga
pošli."
"Mislio sam da kažem", kaže Džek, "da ljudi sanjaju na javi. To se
i tebi dešava. Ništa zabrinjavajuće. U redu, evo tvoje prilazne staze,
kod kuće si."

Skreće na stazu kroz travnjak i vozi do bele farmerske kuće u
kojoj su Henri i Roda Lejden proveli petnaest srećnih godina, od
venčanja do otkrića da Roda ima rak jetre. Gotovo dve godine posle
njene smrti, Henri je svako veče lutao kroz kuću, uključujući svetla.

"Sanjanje na javi? Odakle ti to?"
"Budni snovi nisu neuobičajena pojava", kaže Džek. "Naročito
kod ljudi koji ne spavaju dovoljno, kao ti." Ili kao ja, dodaje u sebi.
"Ne izmišljam, Henri. I sam sam imao jedan ili dva. Jedan u svakom
slučaju jesam."
"Budni snovi", ponavlja Henri, izmenjenim, zamišljenim tonom.
"Bajno."
"Razmisli o tome. Živimo u logičnom svetu. Ljudi se ne vraćaju iz
mrtvih. Sve se dešava sa razlogom, a razlozi su uvek logični. Stvar je
ili u hemiji, ili u koincidenciji. Kada ne bi bili logični, nikada ništa
ne bismo shvatili, i nikada ne bismo znali šta se događa."
"Pa to čak i slepac vidi", kaže Henri. "Baš ti hvala. Reči za
pamćenje." Izlazi iz kabine i zatvara vrata. Polazi, ali se onda vraća i
naginje kroz prozor. "Hoćemo li da načnemo Sivi dom večeras?
Trebalo bi da se vratim do pola devet, ili tako nešto."
"Doći ću oko devet."
Henri se oprašta sa svojom uzrečicom 'Ding-dong'. Okreće se,
odlazi do vrata i nestaje u kući, koja je, naravno, otključana. U ovom
kraju samo roditelji zaključavaju vrata, i to tek odskora.
Džek okreće pikap i odvozi se stazom do druma. Oseća se kao da
je uradio ne baš sasvim sigurno dobro delo, jer je pomažući Henriju
pomagao i sebi. Baš je zgodno kako se stvari nekad pogode.
U trenutku kada silazi na dugački prilazni put do svoje kuće, u
pepeljari ispod komandne table čuje se neobično kloparanje. Na
poslednjoj krivini, trenutak pre nego što će se ukazati kuća, čuje ga
ponovo. Zvuk nije toliko kloparanje koliko tiho, muklo lupkanje.
Kao da je dugme, ili novčić - tako nešto. Zaustavlja vozilo pored
kuće, isključuje motor i otvara vrata. A onda, kao na naknadnu
pomisao, pruža ruku i izvlači pepeljaru.
Ono što Džek nalazi između pregradica na dnu posude, majušno
crvendaćevo jaje, crvendaćevo jaje veličine M&M čokoladne kuglice
sa lešnikom, ostavlja ga bez daha.

Jajašce je tako plavo da bi ga i slepac video.
Džekovi drhtavi prsti podižu jaje iz pepeljare. Zureći u njega,
izlazi iz kabine i zatvara vrata. I dalje zagledan, konačno se priseća
da nastavi da diše. Dlan mu se prevrće u vazduhu i ispušta jaje, koje
u pravoj liniji pada na travu. Podiže nogu i silovito je spušta na tu
neprirodnu plavu lopticu. Ne osvrćući se, stavlja ključeve u džep i
polazi prema sumnjivoj bezbednosti kuće.

DRUGI DEO

Nestanak Tajlera Maršala

5.

Tokom našeg kratkog obilaska Makstonovog staračkog doma u ranu
zoru zapazili smo domara - sećate li ga se, možda? Vrećasti radni
kombinezon? Malčice gojazan oko struka? Cigareta koja mu visi iz
usta uprkos znacima ZABRANJENO PUŠENJE! DOZVOLITE
PLUĆIMA DA RADE! postavljenim na svakih pet metara hodnika?
Resasta metla koja liči na grudvu crknutih paukova? Ne sećate se?
Ne izvinjavajte se. Nije nimalo teško prevideti Pita Vekslera, nekada
ni po čemu posebnog dečaka (završni prosek uspeha u gimnaziji u
Frenč Lendingu: 79) koji je prošao kroz isprazno momaštvo i sada je
na pragu onoga za šta će očekuje da će biti isprazno sredovečje.
Njegov jedini hobiji je povremeno potajno, krvoločno štipanje
buđavih matoraca koji mu ispunjavaju dane stenjanjem, besmislenim
pitanjima i vonjem prdeža i mokraće. Najgori su oni šupci
alchajmeraši. Tu i tamo je umeo da im ugasi cigaretu na mršavim
leđima ili stražnjicama. Prijaju mu njihovi pridavljeni jauci kada im
toplota konačno stigne do nerava i probudi bol. Ovo malo i opako
mučenje ima dvostruku svrhu: njih malo razdrma, a zadovoljava
nešto u njemu. Razvedrava mu dan, nekako. Osvežava staru
perspektivu. Uostalom, kome će da ga tuže?

I upravo dolazi, Bože me sačuvaj, najgori od svih, vuče noge niz
hodnik. Usta Čarlsa Bernsajda širom su otvorena, kao i zadnji deo
njegove pidžame. Piter ima bolji pogled na njegovo mršavo, govnima
umazano dupe nego što je ikada priželjkivao. Čokoladne mrlje
spuštaju mu se, bogami, sve do iza kolena. Uputio se ka kupatilu, ali
je malčice zadocnio. Izvesni konj smeđe boje - nazovimo ga
Jutarnjom Nepogodom - već je utekao iz svojeg boksa u štali i bez
sumnje protutnjao preko Bernijeve posteljine.

Hvala Bogu što nisam zadužen da je čistim, misli Pit, i ceri se oko
cigarete. Tvoj rejon, Bač.

Ali za pultom pored prostorija za dečake i devojčice trenutno
nema nikoga. Bač Jergza će propustiti dražesni prizor prolaska
Bernijevog usranog dupeta. Bač je očigledno izašao da popuši, iako
je Pit tom idiotu sto puta rekao da znaci ZABRANJENO PUŠENJE
ne znače ništa - Lolu Makstona zabole ko gde puši (i ko gde gasi, kad
smo već kod toga). Znaci su postavljeni samo zato da bi stara dobra
Kuća Balonja bila u skladu sa nekim tamo gnjavatorskim državnim
propisima.

Pitov kez se širi, i u tom trenutku puno liči na svojeg sina Ebija,
uslovno rečeno drugara Tajlera Maršala (upravo je Ebi Veksler
pokazao Džeku i Henriju srednjaka). Pit se pita da li da izađe i
saopšti Baču da ima nešto da pospremi u D18 - uključujući i stanara
u D18, naravno - ili da pusti Bača da sam otkrije Bernijevo najnovije
uneređivanje. Možda će Berni da se vrati u svoju sobu i da se
pozabavi slikanjem prstima, tek da malo proširi sreću. To bi bilo
dobro, ali bi bilo jednako dobro videti Bačovo lice kada mu saopšti...

"Pite."
Oh ne. Skleptala ga kučka. Istina, zgodna kučka, al' kučka je i
dalje kučka. Pit na trenutak ukočeno stoji, nadajući se da će, ako ne
bude obraćao pažnju na nju, možda da ode.
Al' zalud mu nada.
"Pite."
Okreće se. Eto Rebeke Vilas, trenutne mace glavne face. Danas je
u svetlo crvenoj haljini, možda u čast Festivala jagoda, i crnim
sandalama sa visokim štiklama, verovatno u čast svojih bogovskih
hodaljki. Pit nakratko zamišlja te bogovske hodaljke omotane oko
njega, sa štiklama ukrštenim u dnu njegovih leđa kao kazaljke sata, a
onda primećuje kartonsku kutiju u njenim rukama. Šljaka za njega,
nema sumnje. Pit takođe zapaža svetlucav prsten na njenoj ruci, sa
dragim kamenom veličine jebenog crvendaćevog jajeta, mada znatno
svetlije boje. Pita se, ne po prvi put, šta je radila da zaradi takav
prsten.
Stoji tamo, lupkajući sandalom, puštajući ga da se nagleda. Iza
njega, Čarls Bernsajd nastavlja svoje usporeno, gegavo napredovanje

prema klonji. Ko god vidi staru olupinu, sa tim pritkama od nogu i
paučinastom mlečno belom kosom, pomisliće da su trkački dani
odavno ostali za njim. Ali će se prevariti. Grdno će se prevariti.

"Gospoj'ce Vilas?" konačno se oglašava.
"U zajedničku sobu, Pite. Smesta. I koliko puta ti je rečeno da ne
pušiš u stambenim krilima?"
Pre nego što je stigao da odgovori, ona se okreće sa seksi
zamahom skuta haljine i polazi prema zajedničkoj sobi, gde će se
ovog popodneva održati igranka u čast Festivala jagoda.
Uzdahnuvši, Pit naslanja metlu na zid i polazi za njom.

***
Čarls Bernsajd je sada sam na kraju hodnika Bele Rade. Oči mu više
nisu prazne, već sjakte krvožednom inteligencijom. Odjednom
izgleda mlađi. Odjednom to više nije Berni, živa mašina za
baleganje. To je sada Karls Birston, koji je sa tako strašnom
efikasnošću kosio mladost Čikaga.

Karl... i nešto drugo. Nešto što nije ljudsko.
On - to - se ceri.
Na napuštenom stolu leži gomila hartije pritisnuta okruglim
kamenom veličine šoljice za kafu. Na kamenu je sitnim crnim
slovima napisano BAČOV KAMEN-LJUBIMAC.
Berni uzima kamen-ljubimac Bača Jergze i žustro polazi prema
muškom toaletu, ne prestajući da se kezi.

***
U zajedničkoj sobi, stolovi su poređani duž zidova i prekriveni
crvenim papirnim stolnjacima. Pit će kasnije uključiti crvene ukrasne
sijalice (na baterije; za balonje nema sveća). Svuda po zidovima vise
velike kartonske jagode, neke u prilično lošem stanju - kačili su ih i
skidali svakog jula otkako je Herbert Makston krajem razigranih
šezdesetih otvorio dom. Linoleumom pokriveni pod raščišćen je i
prazan.

Ovog popodneva i u prvim večernjim satima, buđavi koji su u još
u pokretnom i uračunljivom stanju će na njemu da se vuku na zvuke
velikih orkestara iz tridesetih i četrdesetih godina, hvatajući se jedni
za druge tokom sporih numera i verovatno kvaseći pelene od
uzbuđenja na kraju poskočica. (Pre tri godine, buđavi po imenu Ervin

Kristi imao je lakši srčani udar tokom posebno napornog skakanja na
'Ne sedi pod krošnjom te jabuke zelene ni sa kim sem mene'.) O da,
igranka u čast Festivala jagoda uvek je pišična.

Rebeka je sama dogurala i spojila tri dugačka drvena stola i
prekrila ih belim platnom kao osnovu za podijum Simfonijskog
Stena. U uglu stoji šljašteći hromirani mikrofon sa velikom okruglom
glavom, istinski antikvitet iz tridesetih godina koji je verovatno
korišćen i u Koton Klabu. To je jedna od Henrijevih kolekcionarskih
dragocenosti. Pored njega je visoka i uska kutija u kojoj je juče
dopremljen. Na podijumu, pored stuba ukrašenog crvenom i belom
krep-hartijom i sa još kartonskih jagoda, nalaze se kratke lestvice.
Ugledavši ih, Pit doživljava trenutak posesivne ljubomore. Rebeka
Vilas je bila u ostavi. Kučka radoznala! Ako mu je digla deo zaliha
trave, ima da je...

Rebeka sa glasnim stenjanjem spušta svoju kutiju na podijum, i
uspravlja se. Uklanja pramen svilenkaste smeđe kose sa jednog
zarumenjenog obraza. Nije još ni sredina prepodneva, ali će ovo
definitivno biti jedan od onih žeženih dana u oblasti Kuli. Zato
klimatizujte donji veš i ne štedite dezodorans, kao što bi to rekao
Džordž Redban.

"Već me stra' vat'o da l' ćeš ikad stić', mladac moj krasni", kaže
Rebeka.

"Pa, evo me", mrzovoljno odgovara Pit. "Rek'o bih da vam ide
dobro i bez mene." Zastaje, pa dodaje: "Krasno." Za Pita je ovo
krajnji domet duhovitosti. Prilazi i viri u kutiju, na kojoj je, kao i na
onoj pored mikrofona, pečat VLASNIŠTVO HENRIJA LEJDENA.
Unutar kutije je mali reflektor omotan kablom za struju, i okrugli
ružičasti filter koji bi trebalo da oboji svetlost u boju šećerlema i
bombona od jagoda.

"Kakvo je ovo sranje?" pita Pit.
Rebeka mu upućuje blistav, opasan osmeh. Čak i za priglupog
druškana kao što je Pit, poruka u tom osmehu je jasna: na ivici si
bazena sa ajkulama, prijatelju; koliko još koraka nameravaš da
napraviš?
"Svetlo", kaže ona. "S-V-E-T-L-O. Biće okačeno tamo, na onu
kuku. K-U-K-U. On kaže da mu je to za štimung. Š-T-I..."

"Šta bi sa Viršlom Eriksonom?" gunđa Pit. "Viršla nije izvoljev'o
nikakva sranja. Dva sata bi pušt'o jebene ploče, poteg'o bi koju iz
pljoske i kuda koji mili moji."

"Odselio se", kaže Rebeka nezaibteresovano. "U Rasin, mislim."
"E..." Pit gleda uvis, pretražujući pogledom stub, našušuren od
crvenog i belog krepa. "Ne vidim nikak'u kuku, gospoj'ce Vilas.
"Tako ti Isusa na biciklu", kaže ona, i penje se na lestvice. "Ovde
je. Jesi li ćorav?"
Pit, koji nimalo nije ćorav, retko biva blagosloven ovakvim
prizorom. Sa svojeg mesta ispod nje, lepo joj vidi butine, crvenu
čipku gaćica i polutke guzova, u ovom trenutku tako primamljivo
zategnutih dok stoji na petoj prečki lestvica.
Ona baca pogled odozgo prema njemu, opaža opčinjeni izraz
njegovog lica i pravac njegovog pogleda. Izraz lica joj se malo
smekšava. Kao što je njena draga majka mudro primetila, neki
muškarci bi sve učinili samo da ti vide gaćice.
"Pite. Zemlja zove Pita."
"A?" Zija uvis u nju, sa donjom usnom ovlaženom pljuvačkom.
"Na mojem donjem vešu nema nikakve kuke, u to sam sigurna
kao u retko šta u životu. Ali ako izvoliš da malo podigneš pogled...
prema mojoj ruci, umesto prema mom dupetu..."
Pit podiže pogled, i dalje sa zablesavljenim izrazom na licu, i vidi
crveno lakirani nokat (Rebeka je danas prava-pravcata vizija u
crvenoj boji jagoda, nema šta) kako kucka po kuki koja svetluca
usred krepa, kao što ribareva udica smrtonosno svetluca na
kitnjastom mamcu.
"Kuka", kaže ona. "Staviš filter na reflektor, okačiš reflektor na
kuku. Prema di-džejevom uputstvu, svetlo dobije toplu ružičastu
boju. 'Si ukapir'o, pametnice?"
"Ovaj... aha..."
"Onda te molim da ga, s oproštenjem, digneš."
Ona silazi sa lestvica, zaključivši da je Pit više nego dovoljno
pario oči za tako lak posao. A Pit, kome se već digao, vadi ružičasto
svetlo Simfonijskog Stena iz kutije i priprema se da izvrši još jedno
dizanje. Dok se penje uz lestvice, njegovo krilo prolazi pored
Rebekinog lica. Ona primećuje izbočinu i grize unutrašnjost obraza

da obuzda osmeh. Muškarci su stvarno budale. Simpatične budale,
bar neki od njih, ali svejedno. Razlika je u tome što neke budale
mogu sebi da priušte da kupuju prstenje i plaćaju putovanja i
ponoćne večere u restoranima u Milvokiju, a neke budale ne mogu.

Neke budale jedva su dobre da okače posranu sijalicu.
***

"Hej, momci, čekajte!" doziva Taj Maršal. "Ebi! Roni, Ti-džej!
Čekajte me!"

Ebi Veksler (koji zaista izgleda kao neki priglupi šibadžija)
dovikuje preko ramena: "Stigni nas, sporaću!"

"Da!" viče Roni Metzger. "Stigni nas, psoraću!" Roni, pred kojim
su mnogi sati vežbanja kod logopeda, gleda preko ramena i jedva
izbegava da ne naleti biciklom na parking-automat. I počinju da voze
još brže, tri bicikla jedan do drugoga na pločniku (Bog neka je u
pomoći pešacima koji im se nađu na putu), a kraj njih voze i njihove
senke.

Tajler procenjuje ima li snage za poslednji sprint, i zaključuje da
su mu noge suviše umorne. Otac i majka su mu rekli da će
vremenom pristići ostale, da je sitan za svoje godine, ali Tajler
sumnja u to. I sve je manje siguran u vezi Ebija, Ronija i Ti-džeja.
Zaslužuju li zaista da juri za njima? (Kada bi Džudi Maršla znala za
ove sumnje, ustala bi i počela da aplaudira - već se dve godine pita
kada će se njen pametni i osećajni sin konačno umoriti od druženja sa
tim gubitnicima... ili, kako ih ona naziva, 'niskočelcima'.)

"Ma, posisaš vilenjaku", kaže Taj neveselo - ovaj bezazleni
prostakluk pokupio je iz reprize jedne od epizoda serije Deseto
kraljevstvo na SF Kanalu6 silazi sa bicikla. Na kraju krajeva, nema
razloga da žuri za njima; zna gde će ih naći, na parkingu ispred 7-
Jedanaest, kako piju 'slurpije' i razmenjuju Magične sličice. Ovo je
još jedan problem koji Tajler Maršal ima sa svojim prijateljima. Ovih
dana bi radije menjao sličice igrača bezbola. Ebi, Roni i Ti-džej
nimalo ne mare za Kardinale, Indijance, Crvene Čarape i Pivare. Ebi
je čak išao dotle da izjavi da je bezbol pešovanski sport, komentar

6 S(cience)F(iction) Channel - jedan od satelitskih programa, Kanal naučne

fantastikei

koji Taj smatra više glupavim (gotovo za žaljenje) nego
bezobraznim.

Polako gura bicikl uz pločnik, hvatajući dah. Nalazi se na raskršću
Čejsa i Kvina. Ebi ulicu Kvin naziva ulicom Kvir7. Naravno. Nema
iznenađenja. Zar to nije, takođe, popriličan deo problema? Tajler je
dečak koji voli iznenađenja; Ebi Veksler je dečak koji ih ne voli.
Upravo su zbog toga njihove različite reakcije na muziku koja se
nešto ranije ovoga jutra čula iz pikapa bile savršeno predvidljive.

Tajler zastaje na uglu i baca pogled niz ulicu Kvin. Sa obe strane
se vide razlistale živice. Iznad onih sa desne strane diže se nekoliko
povezanih crvenih krovova. Starački dom. Pored glavnog ulaza stoji
nekakav znak, ili plakat. Radoznao, Tajler ponovo objahuje bicikl i
počinje polako da vozi prema njemu.Najduže grančice živice češu se
o ručku upravljača bicikla.

Ispostavlja se da je znak u obliku velike jagode. Ispod piše
DANAS JE FESTIVAL JAGODA! Šta je, pita se Taj Maršal,
festival jagoda? Zabava, nešto što je napravljeno samo za matorce?
Pitanje ga, međutim, ne zanima toliko da bi tražio odgovor. Pošto je
nekoliko sekundi razmišljao o tome, okreće bicikl i priprema se da se
odveze nazad do ulice Čejs.

***
Čarls Bernsajd ulazi u muški toalet na kraju hodnika Bele rade, i
dalje se kezeći i stežući Bačov kamen-ljubimac u ruci. Desno od
njega pruža se niz umivaonika sa ogledalima - radi se o onim
metalnim ogledalima koja se mogu videti u jeftinim barovima i
kafanama. U jednom od njih Berni vidi svoj iskeženi odraz. U
drugom, onom najbližem prozoru, vidi dečačića u majici Milvoki
Pivara. Dečak stoji na biciklu, ispred ulaza u dom, i čita plakat za
Festival jagoda.

Berniju polazi pljuvačka na usta. Ta pojava nije nimalo diskretna.
Berni balavi kao vuk iz bajke, iz uglova usta navire mu gusta bela
pena i preliva se preko opuštene, beskrvne donje usne. Pljuvačka mu
teče niz bradu kao struja sapunice. Odsutno je briše nadlanicom
kvrgave šake i sa pljuskom otresa na pod, ne skidajući pogled sa
ogledala. Dečak u ogledalu nije jedna od sirotih izgubljenih bebica

7 Queen Street - Kraljičina ulica, Queer Street - ulica pedera

ovog stvorenja - Taj Maršal je od rođenja živeo u Frenč Lendingu i
tačno zna gde je - ali bi mogao da postane. Lako bi mogao da se
izgubi, i da završi u izvesnoj sobi. Izvesnoj ćeliji. Ili da tapka prema
neprirodnom obzorju na bolnim, krvavim nožicama.

Naročito ako se Berni za to postara. Moraće da požuri, ali kao što
smo već opazili, Čarls Bernsajd sposoban je, uz odgovarajuću
motivaciju, da se zaista brzo kreće.

"Gorg", obraća se ogledalu. Izgovara tu besmislenu reč sa
savršeno jasnim i savršeno ravnim akcentom Srednjeg Zapada. "
Gorg, dođi."

I ne čekajući da vidi šta će se dogoditi - zna šta će se dogoditi -
Berni se okreće i polazi prema nizu od četiri kabine. Ulazi u drugu s
leva i zatvara vrata.

***
Tajler tek što je ponovo uzjahao bicikl kada na tri metra daleko od
plakata za Festival jagoda zašušti živica. Kroz živicu se provlači
krupni crni gavran i izlazi na pločnik ulice Kvin. Nemirnim,
inteligentnim okom posmatra dečaka. Zastaje sa raširenim crnim
nogama, otvara kljun i izgovara "Gorg!"

Zagledan u nju, Tajler počinje da se smeši, nesiguran da li je ovo
čuo ali spreman da bude oduševljen (sa deset godina, uvek je
spreman da se oduševi, uvek voljan da veruje u neverovatno). "Šta?
Ti govoriš?"

Gavran protresa svetlucava krila i naginje glavu na način koji
ružno gotovo pretvara u simpatično.

"Gorg! Taj!"
Dečak se smeje. Izgovorio je njegovo ime! Gavran je rekao
njegovo ime!
Silazi sa bicikla, naslanja ga na nožicu, i pravi nekoliko koraka
prema ptici. Sudbina Ejmi Sen Pjer i Džonija Irkenhema u ovom
trenutku je - nažalost - poslednja stvar koja bi mu pala na pamet.
Ubeđen je da će gavran odleteti kada pođe prema njemu, ali ovaj
samo malo zatrese krilima i polazi-klizi prema lisnatoj pomrčini
živice.
"Je l' ti to reče moje ime?"
"Gorg! Taj! Abbalah!"

Tajlerov osmeh na trenutak postaje nesiguran. Ta poslednja reč
mu je gotovo poznata, a asocijacije, iako maglovite, nisu prijatne.
Navodi ga, zbog nečega, da pomisli na majku. Gavran onda ponovo
izgovara njegovo ime; ovaj put je siguran da je rekao Taj.

Tajler pravi još jedan korak prema ulici Kvin i prema crnoj ptici.
Gavran reaguje tako što se pomera bliže živici. Na ulici nema nikoga;
ovaj deo Frenč Lendinga sniva na jutarnjem suncu. Taj stupa još
korak bliže sudbini, i svi se svetovi tresu.

***
Ebi, Roni i Ti-džej izlaze iz 7-Jedanaest, gde im je čupavac za
pultom upravo poslužio 'slurpije' sa borovnicom (čupavac je samo
jedan od brojnih pogrdnih izraza koje je Ebi pokupio od svojeg tate).
Kupili su i Magične karte, svako po dve kesice.

Već modar oko usta, Ebi se okreće Ti-džeju. "Sjuri se i pokupi
sporaća."

Ti-džej izgleda povređeno. "Zašto ja?"
"Zato što je Roni kupio karte, tupčo. Hajde, požuri."
"Šta će nam on, Ebi?" pita Roni. Naslanja se na ram za bicikle,
sisajući hladne, slatke cepke leda.
"Zato što ja tako 'oću", odgovara Ebi važno. Istina glasi da Tajler
petkom obično ima kintu. U stvari, Tajler skoro uvek ima kintu.
Roditelji su mu puni k'o brodovi. Ebi, koga podiže (ako se to može
tako nazvati) otac zaposlen kao šugavi domar, već je zbog toga
isplanirao Tajlerov dalji život; prva kinjenja nisu daleko, a odmah za
njima slede batine. U ovom trenutku, međutim, samo bi hteo još
Magičnih karata, treću kesicu za svakog od njih. Činjenica da Tajler
nešto baš i ne voli Magične samo čini da će još slađe izmusti za
kintu.
Ali prvo valja da došlepaju sporaća. Ili psoraća, kako ga zove
mutavi Roni. Ediju se sviđa izraz, i misli da će početi da ga koristi.
Psorać. Dobra reč. Istovremeno keca Taja i Ronija. Jednim udarcem
dve muve.
"Hajde, Ti-Džej. Sem ako radije ne bi indijansku vatru."
Ti-džej radije ne bi. Indijanske vatre Ebija Vekslera bole kao sam
đavo. Dramatično uzdiše, izvlači bicikl iz rama, penje se i počinje da
se spušta niz blagu padinu, jednom rukom pridržavajući upravljač, a

drugom 'slurpi'. Očekuje da ubrzo ugleda Taja, verovatno kako gura
bicikl pored sebe zato što se toooliko... umooorio, ali se čini da od
Tajlera na Čejsu nema ni traga ni glasa - kako sad to?

Ti-džej počinje brže da okreće pedale.
***

U muškom toaletu smo, i posmatramo niz kabina. Vrata druge s leva
su zatvorena. Ostalih troje vrata je odškrinuto na hromiranim
šarkama. Iza zatvorenih vrata vidimo par kvrgavih, venama
prošaranih članaka u prljavim papučama.

Čujemo glas, koji se iznenađujuće snažno prolama. Glas pripada
mladom muškarcu, hrapav je, gladan i besan. Muklo se odbija od
pločica na zidovima: "Abalah! Abalah-dun! Manšan gorg!"

Odjednom u svim šoljama šumi voda. Ne samo u onoj u
zatvorenoj kabini, već u svima. U pisoarima preko puta dešava se ista
stvar, sve hromirane poluge istovremeno se spuštaju. Niz nagnute
keramičke površine teče voda.

Kada se ponovo okrenemo prema kabinama, vidimo da prljave
papuče - zajedno sa stopalima - nisu više tamo. Po prvi put smo
zaista čuli zvuk iskliznuća, nešto kao vreo izdisaj, nešto što se otme
iz pluća kada se čovek u dva noću trgne iz ružnog sna.

Dame i gospodo, Čarls Bernsajd je napustio zgradu.
***

Gavran je sada uzmakao uz samu živicu. I dalje posmatra Tajlera,
blistavim, uznemirujućim očima. Tajler joj prilazi korak bliže,
osećajući se hipnotisano.

"Hajde ponovi moje ime", dahne. "Reci moje ime, i možeš da
ideš."

"Taj!" gavran poslušno grakće, pa trese krilima i zamiče u živicu.
Tajler ga još trenutak nazire, sjajno crnilo pomešano sa sjajnim
zelenilom, a onda ga više nema.

"Vranu ti tvoju!" kaže Tajler. Shvata šta je rekao i kratko i drhtavo
se smeje. Da li se ovo zaista dogodilo? Jeste, dogodilo se, zar ne?

Naginje se bliže mestu gde je ptica šmugnula u živicu, misleći da
uzme pero za uspomenu ako je ostavila koje, i u tom trenutku iz
gustiša izleće mršava bela ruka i nepogrešivo ga grabi za vrat. Tajler
ima vremena samo da prestravljeno cikne pre nego što ruka počne da

ga vuče kroz živicu. Kratke, krute grančice smiču mu patiku. Sa one
strane čuje se grlen, pohlepan usklik "Dečko!" - a zatim mukli
udarac, nešto kao, recimo, zvuk kamena-ljubimca koji se sudara sa
glavom malog dečaka. Onda se više ne čuje ništa osim udaljenog
brujanja kosilice i bližeg zujanja pčele.

Pčela obleće cveće na drugoj, Makstonovoj strani živice. Tamo se
ne vidi ništa osim zelene trave, i, bliže zgradi, stolova za kojima će
vremešni žitelji doma u podne posedati na piknik u čast Festivala
jagoda.

Tajlera Maršala nigde nema.
***

T. Dž. Reniker zaustavlja bicikl na uglu Čejsa i Kvina. 'Slurpi' mu
zaliva šaku tamnoplavim sokom, ali on to jedva primećuje. Na
polovini ulice Kvin vidi Tajev bicikl naslonjen na nožicu, ali ne i
Taja.

Krećući se polako - zbog nečega ima loš osećaj u vezi ovoga - Ti-
džej vozi prema biciklu. Usput u jednom trenutku shvata da se 'slurpi'
pretvorio u polutečnu masu. Baca ga u slivnik.

Da, to je Tajev bajs. Taj crveni 'švin' sa izvrnutim rukohvatima i
zelenim amblemom Milvoki Baksa sa strane ne može se pobrkati ni
sa jednim drugim. Tu je bajs, i...

Izvnuta pored živice koja čini granicu između sveta starih i sveta
pravih ljudi, leži 'ribok' patika. Oko nje je rasuta pregršt zelenih
listića. Iz patike viri ptičje pero.

Dečak razrogačeno zuri u patiku. Ti-džej možda nije pametan kao
Tajler, ali je za nekoliko vati bistriji od Ebija Vekslera, i nije mu
teško da zamisli da je neko provukao Tajlera kroz živicu, ostavivši
bajs na pločniku... i jednu patiku... jednu rasparenu, prevrnutu
patiku...

"Taj?" doziva. "Je l' to, kao, nešto izvodiš? Ako je tako, bolje da
prekineš. Reći ću Ediju da ti napravi najjaču indijansku vatru koju si
ikad doživeo."

Nema odgovora. Taj ne izvodi. Ti-džej nekako zna da je tako.
U glavi mu odjednom blesne pomisao na Ejmi Sen Pjer i Džonija
Irkenhema. Čuje (ili zamišlja da čuje) pritajene korake iza živice: to
se Ribar, pošto je obezbedio večeru, vraća po desert!

Ti-džej okušava da vrisne, ali ne može. Grlo mu se steglo do
promera čiode. Zato, umesto da vrisne, naleže na rukohvate bajsa i
počinje da okreće pedale. Skreće sa pločnika na ulicu, u želji da se
što pre udalji od tamne mase živice. Prednja guma njegovog 'hafija'
pritom prelazi preko ostataka 'slurpija'. Jureći prema ulici Čejs,
nadnesen nad rukohvate kao profesionalni trkač, ostavlja taman i
sjajan trag na pločniku. Podseća na krv. Negde u blizini, grakće
gavran. Zvuči kao smeh.

***
Prolaz Robina Huda: ovde smo već bili, kao što je devojka iz hora
rekla arhibiskupu. Zavirujemo kroz prozor kuhinje i vidimo Džudi
Maršal, usnulu na stolici za ljuljanje u uglu. U krilu joj leži knjiga,
roman Džona Grišama koji smo poslednji put videli na stočiću pored
kreveta. Pored nje na podu stoji polupprazna šolja kafe. Džudi je
uspela da pročita desetak strana pre nego što je zadremala. Bilo bi
nepravedno da krivimo pripovedačko umeće gospodina Grišama;
Džudi je imala tešku noć, i nije joj bila prva. Ima već dva meseca
otkako je poslednji put prespavala dva sata bez buđenja. Fred oseća
da sa njegovom ženom nešto nije u redu, ali nema predstavu koliko
je to duboko. Da zna, mnogo bi se više plašio. Uskoro će, neka mu je
Bog u pomoći, imati jasniju predstavu o stanju njenog uma.

Sada počinje muklo da stenje, i da baca glavu sa jedne na drugu
stranu. Iz nje ponovo naviru one besmislene reči. Većinom su previše
zamućene od sna da bi mogle da se razumeju, ali prepoznajemo reči
abalah i gorg.

Oči joj se iznenada otvaraju. Blistave su i kraljevski plave boje na
svetlosti jutra koja ispunjava kuhinju prašnjavim zlatom leta.

"Taj!" stenje, i stopala joj se trzaju u grču buđenja. Baca pogled na
sat iznad štednjaka. Devet je i dvadeset, i sve joj se čini izvitopereno,
kao što se često dešava kada spavamo duboko ali ne i dovoljno dobro
i dugo. Sa sobom je dovukla nekakav nakaradni, ne sasvim košmarni
san, kao slinave niti posle porođaja: ljude sa šeširima navučenim na
čelo tako da im zaklanjaju lica, koji hodaju na dugačkim mršavim
nogama u velikim cipelama zaobljenih prstiju, i zlokobne šajke što
neprirodno brzo klize naspram gradskog pejsaža - Milvokija?
Čikaga? - i jarosno narandžastog neba. Zvučni zapis sna je Beni

Gudman koji izvodi 'King Porter Stomp', melodiju koju je njen otac
uvek svirao kada bi popio koju, a atmosfera sna je mučna i tmurna
mešavina užasa i tuge: dogodile su se strašne stvari, ali je najgore
bilo čekanje.

Ni traga od onog olakšanja koje ljudi obično osećaju kada se
probude iz ružnog sna - olakšanja koje je i sama osećala kada je bila
mlađa i... i...

"I normalna", izgovara, napuklim glasom tek probuđene osobe.
"'King Porter Stomp'. Svašta." Njoj je to oduvek zvučalo kao muzika
u starim crtanim filmovima, onima u kojima miševi sa belim
rukavicama vrtoglavom, grozničavom brzinom utrčavaju i istrčavaju
iz mišjih rupa. Jednom prilikom, kada je otac igrao sa njom na te
zvuke, osetila je nešto tvrdo uz stomak. Nešto u njegovim
pantalonama. Od tada je, kad god bi pustio muziku za igru, nastojala
da bude negde drugde.

"Prestani", reče, onim istim promuklim glasom. Liči na graktanje
vrane, i pada joj na pamet da je u njenom snu postojala i gavran.
Jeste, bogami. Gavran Gorg.

"Gorg znači smrt", kaže ona, i nesvesno oblizuje suvu gornju
usnu. Jezik joj seže dalje, i u povratku vrhom prelazi preko nozdrva,
vlažan i topao i nekako umirujući. "Gorg tamo znači smrt. Tamo..."

Reč koju ne izgovara je Preko. Pre nego što stiže da to učini, na
kuhinjskom stolu primećuje nešto što pre nije bilo tamo. Korpu od
pruća. Iz korpe dopire zvuk, prigušen, sanjiv zvuk.

U donjem stomaku počinje da joj kopa nemir, i utroba joj postaje
nekako ranjiva i vodena. Zna kako se zovu takve korpe: ribarske. To
je ribarska korpa.

A ovih dana u Frenč Lendingu zaista gostuje ribar. Zao ribar.
"Taj?" zove, ali, naravno, ne dobija odgovor. Sama je u kući. Dejl
je na poslu, a Tajler napolju, igra se - mogla bi da se opkladi u to.
Tek je prošla polovina jula, letnji raspust je u jeku, i Taj lunja negde
po varoši, radeći sve one stvari koje dečaci u pričama Reja
Bredberija i Augusta Derleta rade kada imaju beskrajno leto na
raspolaganju za to. Ali u tome nije sam; Dejl je razgovarao sa njim o
važnosti druženja dok ne uhvate Ribara, bar do tada, a i ona je.
Džudi nije baš naklonjena Vekslerovom malom (niti Metzegorovom

i Renikerovom), ali je u grupi sigurnije. Taj ovog leta neće doživeti
kulturni procvat, ali je bar...

"Bar je bezbedan", kaže, graktavim glasom vrane Gorga. Ali
korpa koja se pojavila na kuhinjskom stolu dok je ona dremala
nekako to poriče, negira čitav koncept bezbednosti. Kako se tu
stvorila? I šta je to belo na njenom poklopcu?

"Poruka", kaže, i ustaje. Prelazi kratko rastojanje između stolice i
stola kao neko ko još sanja. Poruka je na presavijenoj hartiji. Na
vidljivoj polovini piše Slatka Džudi, Plavooka. Na koledžu, pre nego
što se upoznala sa Delom, imala je dečka koji ju je tako zvao.
Zamolila ga je da prestane - nadimak je bio iritirajući i otužan - i,
pošto je on nastavio da to zaboravlja (namerno, pretpostavljala je),
bez pardona ga je ostavila. Sada je ponovo odnekud izronio, taj glupi
nadimak, da joj se ruga.

Džudi odvrće slavinu na sudoperi ne skidajući pogled sa poruke,
puni sklopljene šake hladnom vodom i pije. Nekoliko kapi pada na
Slatka Džudi, Plavooka, i ime se odmah razliva. Ispisano je
mastilom? Kako je to staromodno! Ko još piše nalivperom?

Poseže za ceduljom, pa povlači ruku. Zvuk iz kutije je sada
glasniji. Zujanje. Kao...

"Muve", kaže. Grlo joj je pročišćeno vodom i glas joj više nije
toliko napukao, ali sebi i dalje zvuči kao gavran Gorg. "Znaš kako
zuje muve."

Uzmi cedulju.
Neću.
Jeste, ali MORAŠ! Sad je uzmi! Šta je, izgubila si PETLJU,
kokošje govance?
Dobro pitanje. Jebeno dobro pitanje. Jezik joj ponovo napušta usta
i oblizuje gornju usnu i koren nosa. Onda uzima cedulju i otvara je.
Izvinjavam se što je ostao samo jedan bubregić. Drugi sam
ispekao i pojeo. Baš je bio ukusan!
Ribar
Nervi u prstima, dlanovima, zglobovima šaka i podlakticama
Džudi Maršal odjednom otkazuju. Lice joj tako potpuno ostaje bez
boje da počinju da joj se vide vene u njenim obrazima. Pravo je čudo

što se nije onesvestila. Cedulja joj ispada iz prstiju i leprša prema
podu. Vrišteći sinovljevo ime, otvara poklopac ribarske korpe.

Unutra su svetlucavi namotaji creva, prekriveni muvama. Tu su i
nabrane vreće pluća i mišić veličine pesnice, nekada detinje srce. Tu
je debela modra ploča jetre... i jedan bubreg. Ova gomila utrobe vrvi
od muva, i svet je gorg, svet je gorg, svet je gorg.

U osunčanoj tišini kuhinje, Džudi Maršal počinje da zavija, i to je
zvuk bezumlja, konačno oslobođenog iz krhkog kaveza.

***
Bač Jergza je nameravao da uđe čim popuši cigaretu - na Festival
jagoda uvek ima puno posla (iako dobrodušni Bač ne mrzi mali
veštački praznik kao što ga mrzi Pit Veksler). Tada mu prilazi Petra
Ingliš, bolničarka iz Asfodela, i počinju da pričaju o motociklima, i
dok trepneš ode dvadeset minuta.

Kaže Petri da mora da ide, ona njemu 'glavu gore', i Bač šmugne
unutra, gde da čeka neprijatno iznenađenje. U hodniku stoji Čarls
Bernsajd, go golcat, pored pulta, držeću u ruci kamen koji Bač koristi
kao pritiskač za hartije. (Njegov sin ga je napravio prošle godine u
letnjem kampu - bar je naslikao reči - i Bač smatra da je đavolski
sladak.) Bač nema ništa protiv stanara doma - sigurno je da bi razbio
nos Pitu Veksleru da zna za zanimaciju sa cigaretama, pored toga što
bi ga prijavio - ali ne voli kada mu diraju stvari. Naročito ovaj
druškan, koji ume da bude istinski opak kada je pri sebi. Kao što je
sada. Bač mu to vidi u očima. Čarls Bernsajd je izronio da uzme
vazduh, možda baš povodom Festivala jagoda.

Kad je reč o jagodama, izgleda da se Berni već počastio njima.
Ima crvene tragove u uglovima usta i na usnama.

Ali Bač jedva da obraća pažnju na to. Berni je ulepljen i drugim
mrljama. Braon boje.

"A da ostaviš to iz ruke, Čarlse?" kaže.
"Šta to?" pita Berni, pa dodaje: "Seronjo."
Bač ne želi da kaže moj kamen-ljubimac, zvuči mu glupo. "Moj
pritiskač za hartiju."
Berni spušta pogled na kamen, koji je upravo vratio (kada se
pojavio iz toaleta na kamenu je bilo malo krvi i kose, ali umivaonici
u toaletima ionako služe da se čovek dovede u red). Sklanja ruku sa

njega i ostaje da stoji gde se zatekao. "Operi me, glupane. Usr'o sam
se."

"Vidim da jesi. Al' prvo da mi kažeš ako si ostavio govna po
kuhinji. Znam da si bio tamo, zato ne laži."

"Prvo sam opr'o ruke", kaže Berni, i pokazuje ih. Jesu kvrgave i
ružne, ali su ružičaste i čiste. Čak su mu i nokti čisti. Zaista ih je
oprao, i to svojski. Onda dodaje: "Drkadžijo."

"Idemo u kupatilo", kaže Bač. "Da te drkadžijski seronja opere."
Berni podrugljivo frkće, ali bez pogovora polazi sa njim.
"Jesi spreman za današnju igranku?" pita ga Bač, tek da se nešto
priča. "'Si izglanc'o plesne cipele, momčino?"
Berni, koji ume da iznenadi kada je kod kuće, osmehuje se, i
pokazuje nekoliko žutih zuba. I na njima ima crvenih tragova. "Jašta,
jedva čekam da počne svirka", kaže.

***
Iako mu se to ne vidi na licu, Ebi sa rastućim nespokojstvom sluša
Ti-džejevu priču o napuštenom bajsu i patici Tajlera Maršala.
Ronijevo lice, za razliku od njegovog, pokazuje veliko nespokojstvo.

"Šta ćemo sad, Ebi?" pita Ti-džej pošto je završio. Polako dolazi
do daha posle sumanute vožnje uzbrdo.

"Kako to misliš šta ćemo?" kaže Ebi. "Ono što smo inače
nameravali, da vidimo ima li negde flaša za vraćanje. Pa da odemo
do parka, da se menjamo za Magične."

"Ali... šta ako..."
"Začepi pomijaru", kaže Ebi. Zna koje se dve reči Ti-džej sprema
da kaže, i ne želi da ih čuje. Ebijev ćale kaže da je baksuz bacati šešir
na krevet, i Ebi to nikada ne radi. Ako je to baksuz, pominjati ime
nekog opičenog ubice mora da je dvostruko veći.
Ali ga onaj idiot od Ronija Mecgera tada ipak izgovara... otprilike.
"Ali Ebi, šta ako je to bio Birar? Šta ako je Taja zgrabio..."
"Umukni, jebote!" praska Ebi, i povlači pesnicu unazad kao da će
da razvuče mutavka preko labrnje.
U tom trenutku iz 7-Jedanaest izleće prodavac, kao čupavac iz
kutije sa turbanom. "Neću takve reči ovde!" galami. "Odeš sad,
psuješ na drugo mesto! Inače zovem policiju!"

Ebi počinje polako da vozi bajs dalje, u pravcu koji ga udaljava od
ulice Kvir (i mrmlja jebeni ganci, još jedan šarmantni izlaz koji je
naučio od oca), a ostala dvojica ga prate. Našavši se blok zgrada
daleko 7-Jedanaest, Ebi staje i okreće se prema njima, isturenog
stomaka i vilice.

"Još pre pola sata se odvezao nekud", kaže.
"A?" kaže Ti-džej.
"Ko? Šta?" kaže Roni.
"Taj Maršal. Ako neko pita, pre pola sata se odvezao nekud. Dok
smo mi... hmmm..." Ebi šalje misli unazad, nešto što mu ne ide lako,
jer to retko upražnjava. U normalnim okolnostima Ebiju Veksleru
dovoljna je sadašnjost.
"Dok smo gledali u izlog Emporijuma?" pita Ti-džej stidljivo,
nadajući se da neće zaraditi jednu od Ebijevih divljačkih indijanskih
vatri.
Ebi ga na trenutak prazno gleda, a onda mu se lice širi u osmeh.
Ti-džej se opušta. Roni Mecger nastavlja da izgleda zbunjeno. Sa
bezbol palicom u ruci ili hokejaškim klizaljkama na nogama, Roni je
car nad carevima. Ostatak vremena je naprosto tupča.
"Tako je", kaže Ebi. "Gledali smo u izlog Šmitove radnje, a onda
je naiš'o onaj kamionet iz koga se čula pank muzika i Taj je rek'o da
mora da briše."
"A 'de?" pita Ti-džej.
Ebi nije oličenje pameti, ali poseduje ono što bi se moglo nazvati
'osnovnim lukavstvom'. Nagonski zna da je najbolja priča kratka
priča - što manje toga ima, manji su izgledi da te neko uhvati u laži.
"Nije rek'o. Rek'o je samo da mora d' ide."
"Nije nikud ni otiš'o", kaže Roni. "Samo je zaostao, zato što je..."
Zastaje, i reč ovaj put izlazi kako treba. "Sporać."
"To nema veze", kaže Ebi. "Šta ako... šta ako ga onaj ugrabio,
glupane? 'Oćeš da ljudi kažu da se to dogodilo zato što je zaost'o za
nama? Da je ubijen ili tako nešto zato što smo ga ostavili za nama?
'Oćeš da ljudi kažu da je to bilo zbog nas?"
"Uuu, bre", kaže Roni. "Ne misliš stvarno da ga je Birar - Ribar -
ugrabio?"

"Ne znam, i ne zanima me", kaže Ebi, "ali mi ne smeta što ga
nema. Počinj'o je da mi ide na živce."

"O." Roni uspeva da nabaci istovremeno neodređen i zadovoljan
izraz lica. Kakav moron, divi se Ebi. Kakav totalni i savršeni moron.
Ako ne verujete u to, pomislite samo na to da Roni, koji je jak kao
konj, dopušta Ediju da ga časti indijanskim vatrama. Verovatno će
doći dan kada će Roni shvatiti da to više ne mora da trpi, i tog dana
će možda ukucati Ebija u zemlju kao kolac za šator, ali Ebi ne brine
zbog toga: još je slabiji u slanju misli napred.

"Roni", kaže Ebi.
"Šta je?"
"'De smo bili kada je Tajler zapalio?"
"Ovaj... ispred Šmitove radnje?"
"Tako je. A 'de je otiš'o?"
"Nije rek'o."
Ebi vidi da za Ronija ovo već postaje istina, i zadovoljan je zbog
toga. Okreće se Ti-džeju. "Jesi zapamtio?"
"Jesam."
"Onda idemo."
Odvoze se dalje. Tupča malo odmiče ispred Ebija i Ti-džeja
ulicom oivičenom drvećem, i Ebi ga pušta. Približava bajs Ti-
džejevom i kaže: "Jesi nešto vid'o tamo? Nekog tipa?"
Ti-džej vrti glavom. "Samo njegov bajs i patiku." Zastaje,
naprežući se da se seti. "Okolo je bilo razbacanog lišća. Sa živice. I
mislim da je bilo pero. Nešto kao vranino pero."
Ebija ovo već ne zanima. Zaokupljen je pitanjem da li se ovog
jutra zaista našao tako blizu Ribara, dovoljno blizu da ovaj ugrabi
jednog od njegovih drugara. Postoji krvožedni deo njega kome se
ovo dopada, koji uživa u pomisli da je neki tajanstveni monstrum bez
lica ubio dosadnog Taja Maršala i pojeo ga za ručak. Postoji, takođe,
detinji deo njega koji se užasno plaši bauka (taj deo će biti u prevlasti
večeras, dok bude ležao u postelji i gledao u senke koje kao da
zadobijaju obličje i primiču mu se). Tu je, naposletku, prerano sazreli
deo njega, koji preduzima instinktivne i hitne korake da ga udalji od
pogleda vlasti, u slučaju da Tajlerov nestanak izazove ono što Ebijev
otac naziva 'pičvajzom'.

Ali i u Ebiju Veksleru, kao i u Dejlu Gilbertsonu i Tajevom ocu,
Fredu, postoji čitav kontinent fundamentalne neverice. Jednostavno
ne može da veruje da se Tajleru dogodilo nešto tako konačno. Čak ni
sada, posle Ejmi Sen Pjer i Džonija Irkenhema, isečenog na komade
obešene ispod krova starog kokošinjca. Ovo su klinci za koje je Ebi
čuo iz večernjih vesti, likovi iz Tevedođije. Pošto nije poznavao ni
Ejmi ni Džona, oni su mogli da umru, kao što izmišljeni likovi uvek
umiru u filmovima i na televiziji. Taj je nešto drugo. Taj je bio od
krvi i mesa. Razgovarao je sa Ebijem, i Ebi sa njim. U Ebijevoj glavi
to je jednako besmrtnosti. Ili bi trebalo da bude. Ako je Ribar zgrabio
Taja, tako bi mogao svakoga. Uključujući i njega. Zbog toga, isto
kao Dejl i Fred, jednostavno ne veruje u to. Najdublji i najskriveniji
deo njegovog bića, deo koji uverava ostatak njega da je na Planeti
Ebi sve cakum-pakum, poriče Ribara i njegova nedela.

Ti-džej kaže: "Ebi, misliš da..."
"Ma jok", kaže Ebi. "Iskrsnuće već on. 'Ajmo mi u park. Limenke
i flaše možemo da potražimo i kasnije."

***
Fred Maršal je ostavio svoju sportsku jaknu i kravatu u
kancelariji, zavrnuo rukave i pomaže Rodu Tizberiju da raspakuje
novu 'hiler' tanjiraču. Tanjirača je prva iz nove Hilerove serije, i
prava je lepotica.
"Već više od dvadeset godina čekam ovakvu spravicu", kaže Rod.
Vično zavlači širi deo ćuskije ispod gornje ivice sanduka, i jedna od
stranica sa muklim treskom pada na betonski pod garaže za
održavanje. Rod je glavni mehaničar kod Golca, i ovde u održavanju
nalazi se njegovo kraljevstvo. "Ima da bude silna pomoć malim
farmerima, i varoškim baštovanima. Ako ih do jeseni ne prodaš bar
deset, nisi za ovaj posao."
"Prodaću dvadeset do kraja avgusta", kaže Fred sa savršenim
pouzdanjem. Ova sjajna mala zelena mašina, koja može da posluži
radi još mnogo drugih stvari, privremeno je odagnala sve njegove
brige; uz nju ide još mnoštvo seksi-dodataka koji se priključuju i
skidaju kao zimski umetak jakne. Voleo bi da je uključi, da je
oslušne kako radi. Taj dvocilindrični motor izgleda kao bombona.
"Frede?"

Fred se nestrpljivo osvrće. To je Ina Gejtskil, sekretarica Teda
Golca i domaćica zgrade. "Šta je?"

"Imaš poziv na liniji jedan." Pokazuje preko poda hale - uskipelog
od zveketave mašinerije i buke pneumatskih odvijača koji odvrću
šrafove na jednom starom 'kejs' traktoru - prema telefonu na zidu,
gde trepće nekoliko dioda.

"Ina, možeš li da zabeležiš poruku? Hteo sam da pomognem Rodu
da stavi akumulator u ovu zver i da..."

"Mislim da bi trebalo da se javiš. Zove neka Inid Pervis. Tvoja
komšinica?"

Fred je na trenutak zbunjen, a onda mu um, koji po navici pamti
imena, priskače u pomoć. Inid Pervis. Dikova supruga. Sa ugla ulica
Robina Huda i Deve Merien. Jutros je video Dika. Mahnuli su jedan
drugom.

Istovremeno postaje svestan da su Inine oči krupnije nego inače, a
inače sočne usne nekako tanke. Izgleda zabrinuto.

"O čemu se radi?" pita Fred. "Ina, govori, o čemu se radi?"
"Ne znam." A onda, bojažljivo: "Nešto u vezi sa tvojom ženom."
"Najbolje je da se javiš", kaže Rod, ali Fred već ide preko uljem
umrljanog betonskog poda prema telefonu.

***
Stiže kući deset minuta pošto je jurnuo sa Golcovog službenog
parkinga, škripeći gumama kao tinejdžer. Najgori od svega bio je
staložen i oprezan način na koji mu je Inid Pervis prenela
obaveštenje, sav taj trud da ne zvuči uplašeno.
Šetala je Potsi pored kuće Maršalovih, ispričala je, kada je čula
Džudi kako vrišti. I to ne jednom, već dvaput. Inid je, naravno,
uradila isto što i svaki dobar sused, Bog je blagoslovio: otišla je do
ulaznih vrata, pokucala, a zatim otvorila poklopac otvora za poštu i
pozvala kroz njega. Da nije dobila odgovor, rekla je Fredu, verovatno
bi pozvala policiju. Za to se ne bi čak ni vraćala kući; prešla bi ulicu
do kuće Plotskih i zvala odande. Ali...
"Dobro sam", doviknula je Džudi iz kuće, a onda se nasmejala.
Smeh je bio piskav, i završio se drhtavim stenjanjem. Inid se zbog
nečega učinio jeziviji od vrištanja. "Sve je to bio san. I Tajler je bio
san."

"Jesi li se posekla, dušo?" upitala je Inid kroz otvor za poštu. "Da
nisi pala?"

"Nije bilo nikakve korpe", odgovorila je Džudi. Možda je rekla i
borbe, ali je bila prilično sigurna da je čula reč korpa. "I nju sam
sanjala." Tada je, Inid je sa oklevanjem ispričala Fredu, Džudi počela
da plače. Bilo je veoma uznemiravajuće slušati taj zvuk kako dopire
iz otvora za poštu. Čak je i pas počeo da zavija.

Inid je još jednom pozvala, pitala može li da uđe i uveri se da se
Džudi nije povredila.

"Odlazi!" doviknula je Džudi. I usred plača se ponovo nasmejala -
ljutitim, uzrujanim smehom. "I ti san. Ceo ovaj svet je san." Tada se
začuo zvuk razbijanja stakla, kao da je zakačila bokal sa kafom ili
vodom i oborila ga na pod. Ili ga bacila na zid.

"Nisam zvala policiju zato što je zvučala tako normalno", rekla je
Inid Fredu (a Fred je stajao sa telefonom između uha i ramena i
rukom zalepljenom za drugo da priguši buku u garaži, koju inače
voli, ali mu se u tom trenutku zarivala poput hromiranih eksera u
glavu). "Fizičko normalno, barem. Ali, Frede... mislim da bi trebalo
da odeš do kuće i obiđeš je."

Kroz glavu su mu munjevito prošle sve Džudine skorašnje
neobične navike. I reči Pata Skarde. Mentalni poremećaj... Slušamo
ljude kako kažu: 'Taj i taj samo puk'o', ali obično postoje znaci...

A on je video znake, zar ne?
Video ih je, i ništa nije preduzeo.

***
Fred parkira kola, praktični 'ford eksplorer', na stazi ispred kuće i
žuri uz stepenice, već dozivajući ime svoje žene. Nema odgovora.
Čak i pošto je grunuo na vrata (gurnuo ih je tako jako da se
mesingani poklopac otvora za poštu oglasio besmislenim sitnim
klak), nema odgovora. Rashlađena unutrašnjost kuće čini mu se
prehladna na koži, i shvata da se znoji.
"Džudi? Džud?"
Odgovora i dalje nema. Žuri niz hodnik prema kuhinji, gde je
najčešće zatiče kada u toku svrati do kuće da nešto uzme.
Kuhinja je okupana suncem i pusta. Sto i radni pult su čisti; pribor
blista; dve šolje za kafu stoje na rešetki za ceđenje, namigujući na

suncu tek opranim površinama. Sunce namiguje i sa krhotina stakla u
jednom uglu. Fred prepoznaje cvetnu šaru na jednom komadu i
shvata da je to bila vaza na prozorskoj dasci.

"Džudi?" zove ponovo. Oseća kako mu krv čekića u grlu i
slepoočnicama.

Ona se ne odaziva, ali je čuje na spratu, kako počinje da peva.
"U krošnji visoko... ljulja se beba... vetar je ziba..."
Fred joj prepoznaje glas, i umesto da zbog toga oseti olakšanje,
koža mu se još više ledi. Tu je pesmicu običavala da peva Tajleru
kada je njihov sin bio mali. Tajlerova uspavanka. Fred je godinama
nije čuo da je peva.
Vraća se do stepeništa, pošto je opazio nešto što isprva nije.
Grafika Endrjua Vajeta, Kristinin svet, skinuta je sa zida i naslonjena
na rešetku grejača. Tapeta ispod kuke za sliku je na nekoliko mesta
otrgnuta tako da se vidi gipsana ploča zida. Fred, kome je hladnije
nego ikada, zna da je to Džudi uradila. To nije intuicija, a nije ni
dedukcija. Nazovimo to telepatijom dugogodišnjih parova.
Odozgo plove, lepo i nimalo falš, ali istovremeno potpuno ravno
otpevane, reči pesme: "... do samog neba. Kad se grana slomi,
kolevka će pasti..."
Fred preskače po dve stepenice, dozivajući je.
Hodnik na spratu je u zastrašujućem neredu. Ovde su postavili
galeriju zajedničke prošlosti: Fredi i Džudi ispred 'Medison Šuza',
bluz-kluba u koji su odlazili kada se u 'Čokoladnoj narukvici' nije
događalo ništa zanimljivo; Fred i Džudi kako plešu prvi valcer na
svadbenom slavlju dok ih zvanice nasmejano posmatraju; Džudi u
bolničkoj postelji, iscrpljena ali nasmešena, držeći u naručju Taja,
koji liči na umotanu veknu hleba; fotografija farme Maršalovih pred
kojom bi uvek počela da šmrca, i toliko toga još.
Većina ovih uramljenih fotografija skinuta je sa zida. Neke, kao
ona sa farmom, bačene su na pod. Hodnik je zasut svetlucavim
krhotinama stakla. I ovde su bar na desetak mesta napadnute tapete.
Na mestu gde je visila slika Džudi i Taja u bolnici papir je gotovo
potpuno otrgnut, i Fred vidi da je grebala i po gipsu ispod njega.
Neke od ogrebotina umrljane su krvlju koja se suši.
"Džudi! Džudi!"

Tajlerova vrata stoje otvorena. Fred trči kroz hodnikom, po staklu
koje mu krcka pod mokasinama.

"... a ti ćeš Tajlere veliki porasti."
"Džudi! Džu..."
Zastaje na vratima, privremeno zanemeo.
Tajova soba izgleda kao posle bezobzirne pretrage u nekom
detektivskom filmu. Fioke su istrgnute iz pisaćeg stola i pobacane
okolo, uglavnom prevrnute. Sam sto je odvučen od zida. Letnju
odeća kao da je eksplodirala po sobi - farmerke i majice i donji veš i
bele sportske čarape. Vrata ormana su otvorena i još odeće oboreno
sa vešalica; ista ona bračna telepatija govori mu da je zbacija Tajeve
pantalone i košulje ne bi li se uverila da se ništa ne krije iza njih.
Sako Tajevog jedinog odela ukrivo visi sa ručke na vratima ormana.
Njegovi posteri su strgnuti sa zida; Mark Megvajer je pocepan na
pola. Zidove iza postera je uglavnom ostavila netaknute, ali je onaj
jedan izuzetak prava divota. Iza pravougaonika gde je visio poster
zamka (NAZAD U STARU DOMAJU), tapeta je gotovo potpuno
oguljena sa zida. Na gipsanoj ploči ispod nje ostalo je još krvavih
pruga.
Džudi Maršal sedi na golom dušeku sinovljevog kreveta. Čaršavi
su zgužvani u uglu sobe, zajedno sa jastukom. Krevet je odmaknut
od zida. Džudi sedi oborene glave. Ne vidi joj lice - zaklanja ga kosa
- ali je odevena u šorts i vidi krvave mrlje i pruge na njenim
osunčanim butinama. Šake su joj sklopljene iza kolena, van
vidokruga, i Fredu je drago zbog toga. Ne želi da vidi koliko je teško
ozleđena pre nego što bude morao. Srce mu tuče u grudima, nervni
sistem je od navale adrenalina otišao u crveno, a u ustima ima ukus
izgorelog osigurača.
Ona ponovo počinje da peva refren Tajeve uspavanke, i on to ne
može da podnese. "Nemoj, Džudi", kaže, pošavši prema njoj kroz
minsko polje koje je još prethodne večeri, kada je ušao da poljubi
Taja za laku noć, bilo razumno uredna dečačka soba. "Nemoj više,
dušo."
Ona, začudo, prestaje. Diže glavu, i on, susrevši njen prestravljeni
pogled, gubi i ono malo daha što mu je ostalo. To nije samo užas. To

je praznina, kao da je nešto u njoj kliznulo u stranu i otkrilo crnu
rupu.

"Nema Taja", jednostavno saopštava. "Gledala sam iza svih slika
iza kojih sam mogla... Bila sam sigurna da će biti iza one jedne, da
mora biti baš iza nje..."

Pokazuje prema mestu gde je visio irski reklamni poster, i Fred
vidi da su joj četiri nokta sa te šake delimično ili potpuno otrgnuti.
Prevrće mu se želudac. Prsti joj izgledaju kao da su umočeni u
crveno mastilo. Kamo sreće da je mastilo, razmišlja Fred. Kamo
sreće.

"... ali to je, naravno, samo slika. Sve su to samo slike. Sada vidim
da je tako." Zastaje, pa jekne: "Abalah! Manšan! Abalah-gorg,
Abalah-dun!" Jezik joj se pruža iz usta - pruža se do nemoguće
dužine, kao u crtanom filmu - i mokro prelazi preko nosa. Fred ne
veruje u ono što je video. To je kao da stigneš usred projekcije filma
strave, otkriješ da je stvaran i ne znaš šta da radiš. Šta bi trebalo da
uradi? Šta se radi kada otkriješ da je žena koju voliš sišla s uma - ili
bar izgubila dodir sa stvarnošću - šta se tada radi? Kako, dođavola,
da se nosiš s tim?

Ali on je voli, voli je još od prve nedelje njihovog poznanstva,
bespomoćno i potpuno i bez trunke kajanja, i ljubav mu sada govori
šta da radi. Seda pored nje na postelju, grli je oko ramena i
jednostavno je drži. Oseća je kako drhti iz unutrašnjosti bića. Telo joj
vibrira kao zategnuta žica.

"Volim te", kaže on, iznenađen sopstvenim glasom. Zapanjujuće
je da iz uzavrelog kazana pometnje i straha može da potekne takva
prividna smirenost. "Volim te, i sve će biti u redu."

Ona ga gleda, i nešto joj se vraća u oči. Fred ne može da kaže da
je to razum (bez obzira koliko bi voleo da može), ali jeste neka vrsta
svesnosti. Svesna je gde se nalazi, i ko je sa njom. Tada joj lice krive
grčevi svežeg bola i počinje da jeca. To je iscrpljen, izgubljen zvuk
koji mu kida srce. Živce, um i srce.

"Nema Taja", kaže Džudi. "Gorg ga je opčinio, a abalah ga je
odneo. Abalah-dun!" Niz obraze joj teku suze. Kada diže ruku da ih
obriše, prsti ostavljaju grozne krvave pruge.

Iako je ubeđen da je Taj dobro (Fred danas definitivno ništa ne
predoseća, ako ne računamo ružičasta predviđanja prodaje novog
'hilera'), oseća kako ga potresa drhtavica na prizor tih pruga, ali to
nije zbog njenog stanja, već zbog onoga što je upravo rekla: Nema
Taja. Taj je sa drugovima; rekao je Fredu da on, Roni, Ti-džej i onaj
nesimpatični Vekslerov mali nameravaju da provedu dan 'zanimajući
se'. Obećao je, ako ostala tri dečaka odu negde gde on ne bude hteo
da ide, da će se vratiti pravo kući. Čini se da su sve baze pokrivene,
pa ipak... zar nije činjenica da postoji stvar koja se zove materinska
intuicija? Pa, razmišlja on, možda, na Foksovom kanalu.

Podiže Džudi na ruke i ponovo je užasnut, ovaj put time koliko je
laka. Izgubila je bar deset kila otkad sam je poslednji put ovako
podigao, razmišlja. Najmanje deset. Kako to nisam primetio? Ali zna
kako. Delom zbog zaokupljenosti poslom; ostatak je činilo
tvrdoglavo odbijanje da se odrekne uverenja da su stvari u osnovi u
redu. Eto, razmišlja, noseći je iz sobe (ruke su joj umorno uspuzale i
savile mu se oko vrata), sada sam prevazišao i tu malu predrasudu. I
zaista veruje u to, uprkos slepom ubeđenju u to da je njegov sin izvan
opasnosti.

Džudi za vreme rušilačkog napada nije bila u njihovoj sobi, i ova
se Fredu čini kao blagotvorna oaza normalnosti. Izgleda da Džudi
isto oseća. Umorno uzdiše, i ruke joj padaju sa muževljevog vrata.
Ponovo plazi jezik, ali ovaj put samo slabašno oblizuje gornju usnu.
Fred se saginje i spušta je na postelju. Ona diže ruke i osmatra ih.

"Posekla sam se... odrala se..."
"Da", kaže on. "Doneću ti nešto za to."
"Kako...?"
Na trenutak seda pored nje. Glava joj je utonula u dvostruku
mekoću jastuka, i počinju da joj padaju kapci. Čini mu se da joj u
očima i dalje vidi, pored čuđenja, onu zastrašujuću prazninu. Nada se
da se vara.
"Ne sećaš se?" pita je nežno.
"Ne... jesam li pala?"
Fred odlučuje da izbegne odgovor. Ponovo je sposoban da misli.
Pomalo, doduše, ali ipak. "Dušo, šta je gorg? Šta je abalah? Je li to
neka osoba?"

"Ne... znam... Taj..."
"Taj je dobro", kaže on.
"Nije..."
"Jeste", uporan je on. Možda se trudi da uveri oboje prisutnih u
ovoj dopadljivoj, sa ukusom nameštenoj sobi. "Ti sad lepo odmori,
dušice. Odoh samo da uzmem par stvari."
Oči joj se sklapaju. Čini mu se da će zaspati, ali joj se kapci sa
naporom ponovo napola otvaraju.
"Ostani da ležiš", kaže on. "Nema ustajanja i šetanja. Dosta je
toga. Sirota Inid Pervis ostarila je godinu dana od straha. Obećavaš?"
"Obećavam..." Kapci joj ponovo padaju.
Fred odlazi u kupatilo, osluškujući zvuke iza sebe. Nikada nije
video nekoga ko izgleda toliko izmoždeno kao Džudi sada, ali ludaci
su lukavi, i uprkos urođenoj sposobnosti za poricanje u nekim
stvarima, Fred više ne može da se obmanjuje u vezi duševnog stanja
svoje žene. Luda? Istinski, kao struja, kao udarena mokrom
čarapom? Verovatno ne. Ali svakako izvan koloseka. Privremeno
izvan koloseka, dodade, otvarajući ormarić za lekove.
Uzima bočicu 'merkurohroma', i proučava ostale bočice na polici.
Nema ih mnogo. Uzima onu sasvim levo. 'Sonata', iz gradske
apoteke, jedna kapsula pre spavanja, ne uzimati više od četiri večeri
zaredom, recept potpisao doktor Patrik Dž. Skarda.
Fred ne vidi celu postelju u ogledalu, ali vidi podnožje... i jedno
Džudino stopalo. I dalje je na krevetu. To je dobro. Istresa nekoliko
'sonata', a zatim i četkice za zube iz čaše - ne pada mu na pamet da
silazi po čistu čašu i da je toliko dugo ostavi samu.
Puni čašu i vraća se u sobu sa vodom, pilulom i bočicom
'merkurohroma'. Džudi žmuri. Diše tako polako da mora da joj spusti
ruku na grudi da bi osetio ima li daha.
Gleda u pilulu za spavanje, premišlja se, a onda prodrma Džudino
rame. "Džudi! Džud! Probudi se začas, dušo. Samo da uzmeš pilulu,
važi?"
Ona ne pušta ni glasa od sebe, i Fred odlaže 'sonatu' sa strane.
Izgleda da ipak neće biti potrebna. Javlja mu se tračak optimizma
zbog brzine kojom je zaspala, i dubine sna. U njoj kao da je pukla
kesa puna neke gadosti, izlila otrov i ostavila je slabu i umornu ali

moguće ponovo zdravu. Da li je to stvarno moguće? Fred ne zna, ali
je siguran da se ona ne pretvara da spava. Sve sadašnje Džudine
muke počele su sa nesanicom, i nesanica je ostala da je muči do
kraja. Iako tek mesec ili dva pokazuje zabrinjavajuće simptome -
razgovara sa sobom i radi tu nenormalnu i odvratnu stvar sa jezikom,
između ostalog - još se od januara nije pošteno naspavala. Otuda
'sonata'. Čini se da je sada konačno stigao san. Zar je preterano nadati
se da će posle normalnog sna da se probudi kao ona stara, normalna
Džudi? Da su je brige za sinovljevu sigurnost tokom leta zbog Ribara
dovele do neke vrste pražnjenja? Možda, a možda i ne... ali je Fred
barem dobio na vremenu da smisli šta da radi dalje, i valjalo bi da to
iskoristi. Jedna stvar mu se čini neosporna: ako Taj bude prisutan
kada mu se majka probudi, Taj će da ima mnogo srećniju majku.
Treba samo što pre pronaći Taja.

Prva pomisao mu je da pozove kuće Tajevih drugova. To bi bar
bilo lako; njihovi brojevi su istaknuti na frižideru, ispisani Džudinim
urednim, unazad zakošenim rukopisom, zajedno sa brojevima
vatrogasne službe, policije (uključujući i privatni broj Dejla
Gilbertsona; Dejl je stari prijatelj), i stanice prve pomoći u Frenč
Lendingu. Ali dovoljan je trenutak da shvati koliko bi to bilo
pogrešno. Ebiju je umrla majka, a njegov otac je neprijatni moron -
Fred ga je samo jednom sreo, i taj jedan put je previše. Fred ne voli
kada njegova žena nekim ljudima lepi etiketu 'niskočelaca' (A šta
uobražavaš da si ti, pitao ju je jednom, nebeska kraljica?), ali u
slučaju Pita Vekslera ta cipela pristaje. Taj nema pojma gde su
dečaci, i nije ga briga.

Gospođa Mecger i Elen Reniker bi možda znale, ali pošto je
nekada i sam bio dečak na letnjem raspustu - kada je čitav svet tvoj, i
bar dve hiljade mesta gde možeš da odeš - Fred iz sve snage sumnja
u to. Postoji mogućnost da dečaci ručaju (približava se vreme za to)
kod Mecgerovih ili Renikerovih, ali je pitanje da li je ta neznatna
mogućnost vredna toga da na smrt preplaši dve žene? Zato što će
prvo pomisliti na Ribara, to je sigurno koliko je sigurno da je Bog
stvorio ribice... i ribare da ih love.

Spustivši se još jednom pored žene na postelju, Fred oseća prvu
žaoku zebnje zbog sina, i odlučno je potiskuje. Nije trenutak da se

plaši strašila. Mora da ima na umu da mentalni problemi njegove
žene i sinovljeva bezbednost nisu povezani - osim u njegovoj glavi.
Sada treba da se postara da joj dovede Taja, živog i zdravog, i tako
pokaže da su njena strahovanja neosnovana.

Fred gleda na sat sa svoje strane kreveta i vidi da je devet i četvrt.
Kako vreme leti kad se zabavljaš, pomišlja. Pored njega, Džudi
kratko, dahtavo zahrče. Zvuk je tih i sasvim damski, ali se Fred ipak
trza. Kako ga je uplašila kada ju je video u Tajevoj sobi! I dalje je
sav napet.

Možda će Taj doći sa drugovima da ruča kod kuće. Džudi kaže da
to često rade zato što Mecgerovi nemaju bog zna šta za jelo a
gospođa Reniker dečacima obično služi 'bućkuriš', tajanstveno jelo sa
knedlama i nekakvim sivim mesom. Džudi im sprema Kembelovu
supu i sendviče sa bolonjskom kobasicom, takve stvari. Ali Taj ima
kod sebe dovoljno para da ih odvede u 'Mekdonalds' pored onog
malog tržnjaka na severnoj strani, ili u 'Sonijev putujući restoran',
jeftin lokal sa otužnom atmosferom pedesetih. A Taj nije škrt da
počasti drugare. Velikodušan je dečak.

"Sačekaću do ručka", mrmlja Fred, potpuno nesvestan da glasno
razmišlja. Sigurno je da neće probuditi Džudi; čvrsto je zaspala. "A
onda..."

Šta onda? Ne zna, zapravo.
Silazi u prizemlje, uključuje Gospodina Kafka, i zove na posao.
Moli Inu da obavesti Teda Golca da se do kraja dana neće vraćati -
Džudi nije dobro. Prehlada, kaže. Povraćanje i sve ostalo. Nabraja
ljude sa kojima je trebalo da se vidi, i kaže joj da zamoli Otoa
Ajzmana da se postara za njih. Oto jedva čeka takvu priliku.
Dok priča sa njom nešto mu pada na pamet, i odmah zatim ipak
zove Mecgerove i Renikerove. Kod Mecgerovih dobija automatsku
sekretaricu i prekida vezu ne ostavivši poruku. Elen Reniker,
međutim, odmah diže slušalicu. Nastojeći da zvuči opušteno i vedro -
ide mu to, nije slučajno vraški sposoban prodavac - moli je da se Taj
javi kući ako dečaci svrate na ručak. Kaže da ima nešto da saopšti
sinu, tonom koji ukazuje da to što ima da mu saopšti nešto dobro.
Elen odgovara da hoće, ali dodaje da je Ti-džej imao četiri ili pet

dolara koji su ga svrbeli farmerkama kada je ujutru pošao od kuće,
tako da ne očekuje da će ga videti pre večere.

Fred se vraća na sprat i baca pogled u sobu. Džudi nije prstom
mrdnula, i on pretpostavlja da je to dobro.

Ne. U svemu ovome nema ničeg dobrog.
Umesto da popusti sada kada su stvari pod kontrolom - na neki
način - zebnja u njemu kao da se pojačava. To što ponavlja sebi da je
Taj sa drugovima više ne pomaže. Suncem okupana, tiha kuća
nekako mu izgleda sablasno. Postaje svestan da više ne želi da vidi
taja živog i zdravog samo zbog svoje žene. Kuda su dečaci mogli da
odu? Postoji li mesto...?
Naravno da postoji. Tamo gde kupuju Magične kartice. Za onu
glupavu, nerazumljivu igru koju igraju.
Fred Maršal se žurno vraća u prizemlje, uzima telefonski imenik,
prelistava Žute strane, i zove 7-Jedanaest. Kao i većina žitelja Frenč
Lendinga, Fred svraća u 7-Jedanaest četiri ili pet puta nedeljno - po
limenku sode, ili karton soka od pomorandže - i prepoznaje grleni
naglasak Indijca koji tamo radi. Odmah se priseća čovekovog imena:
Radžan Patel. To je stari trik prodavaca, držati što više imena u glavi.
Ovde je svakako od pomoći. Pošto je čuo da ga Fred oslovljava kao
gospodina Patela, prodavac odmah postaje ljubazan i spreman na
svaki način da pomogne. Nažalost, ne može mnogo. Previše dečaka.
Kupuju Magične kartice, Pokemon i bezbol sličice. Neki ih
razmenjuju pred radnjom. Kaže da se seća trojice koji su jutros došli
na biciklima. Kupili su 'slurpije' i kartice, a onda su se nešto
raspravljali pred radnjom. (Radžan Patel ne pominje psovanje, iako
dečake pamti najviše zahvaljujući tome.) Malo kasnije, kaže, otišli su
svojim putem.
Fred pije kafu ne sećajući se kada je napunio šolju. Sveže niti
nespokojstva pletu svilenkaste paukove mreže u njegovoj glavi. Tri
dečaka. Trojica.
Znaš da to ništa ne znači, zar ne? kaže sebi. Zna, i istovremeno
ne zna. Ne može, takođe, da poveruje da su i njega uhvatile Džudine
lutke, kao prehlada. Ovo je samo... pa... uvrnutost radi uvrnutosti.
Traži od Patela da opiše dečake, i nije previše iznenađen što ovaj
ne može. Misli da je jedan od njih bio malo deblji, ali nije siguran u

to. "Žao mi je, ali prođe ih tako mnogo", kaže. Fred mu odgovara da
razume. I zaista razume, ali ni svo razumevanje na svetu neće mu
pomoći da se primiri.

Tri dečaka. Ne četvorica, već trojica.
Već je vreme i za ručak, ali Fred nije ni malo gladan. Sablasna,
sunčana tišina opstaje. Paukove mreže nastavljaju da se pletu.
Ne četvorica, već trojica.
Ako je gospodin Patel video Tajevo društvo, debeljkasti dečak je
sigurno bio Ebi Veksler. Pitanje je ko su bili druga dvojica? I ko je
nedostajao? Koji je od njih bio toliko glup da se odvoji.
Nema Taja. Gorg ga je opčinio, a abalah ga je odneo.
Reči bez smisla, nema sumnje... ali se Fredu svejedno ježe
podlaktice. Sa treskom spušta šolju sa kafom. Zna šta će: počistiće
slomljeno staklo. Da, to je sledeći korak.
Pravi sledeći korak, logičan korak, čuje šapat u glavi dok ide uz
stepenice, i odmah ga potiskuje. Siguran je da su u policiji u
poslednje vreme preplavljeni pozivima histeričnih roditeljima koji sat
vremena ili tako nešto ne mogu da pronađu svoju decu. Poslednji put
kada je video Dejla Gilbertsona, jadničak je izgledao iznureno i
smrknuto. Fred ne želi da bude obeležen kao deo problema umesto
kao deo rešenja. A ipak...
Ne četvorica, već trojica.
Uzima metlu i đubrovnik iz ostave pored vešernice i počinje da
mete slomljeno staklo. Završivši, proverava Džudi, vidi da i dalje
spava (još dublje nego pre, kako se čini), i odlazi do Tajeve sobe.
Ako je Taj vidi ovakvu, uznemiriće se. Pomisliće da njegovoj mami
mnogo fali više od poneke koze.
Za to ne moraš da brineš, šapuće njegov um. Pošto neće videti
mamu, ni večeras niti ikada više. Gorg ga je opčinio, a abalah ga
odneo.
"Prestani", kaže Fred sebi. "Ne budi baba."
Ali kuća je previše pusta, previše tiha, i Freda Maršala mori strah.

***
Dovođenje Tajlerove sobe u kakav-takav red traje duže nego što
je Fred očekivao; njegova žena je prošla kroz nju kao tajfun. Otkuda
tom ženčetu tolika snaga? Je li to snaga bezumnika? Može biti, ali

Džudi nije potrebna snaga bezumnika. Kada ta nešto naumi, prava je
mašina.

U trenutku kada dovršava sa pospremanjem, prošlo je skoro dva
sata i jedini očigledan trag je izgrebani pravougaonik tapeta gde je
visio irski poster. Sedeći na Tajlerovoj ponovo nameštenoj postelji,
Fred oseća da što duže gleda u to mesto sve manje može da podnese
prizor belog gipsa, koji štrči kao slomljena kost kroz probijenu kožu.
Oprao je tragove krvi, ali ne može ništa da uradi sa brazdama koje je
napravila noktima.

O da, mogu, pomišlja. Naravno da mogu.
Tajev orman za odeću je od mahagonija, komad nameštaja koji su
dobili u nasledstvo od nekog daljeg rođaka sa Džudine strane.
Pomeriti ga nije posao za jednog čoveka, ali to Fredu pod trenutnim
okolnostima nimalo ne smeta. Podvlači ostatke krpare ispod njega da
ne ošteti parket, i počinje da ga vuče preko sobe. Postavljen uz
suprotni zid, pokriva najveći deo izgrebanog mesta. Zaklonivši
ogoljeno mesto, Fred se oseća bolje. Normalnije. Tajler došao kući
na ručak, ali Fred nije ni očekivao da hoće. Vratiće se najkasnije do
četiri. Pre večere. Garantovano.
Fred se vraća u bračnu sobu, usput masirajući krsta. Džudi se još
nije pomerila, i ponovo joj zabrinuto spušta ruku na grudi. Disanje
joj je sporo, ali postojano. To je u redu. Leže pored nje, diže ruke da
olabavi kravatu i smeje se napipavši otkopčan okovratnik. Sako i
kravata su mu ostali kod Golca. Pa, dan je bio prava ludnica. Za sad
mu prija samo tako da leži u klimatizovanom miru, da odmara bolna
leđa. Premeštanje onog ormana bilo je đavolski naporno, ali mu je
drago što je to obavio. Uostalom, nema šanse da zaspi; previše je
uzrujan. Osim toga, dremanje usred dana nikada nije bilo u
njegovom fazonu.
Razmišljajući tako, Fred pada u san.
Pored njega, u svome snu, Džudi počinje da šapuće. Gorg...
abalah... Grimizni Kralj. I ime neke žene.
Ime glasi Sofija.

6.

Telefon na stolu u sobi za dežurstva policije Frenč Lendinga
počinje da zvoni. Bobi Dilak je upravo tražio zlato u nosu. Otire
najnoviji iskop o đon cipele i diže slušalicu.

"'Alo, ovde policija, pozornik Bobi Dilak, kako mogu da vam
pomognem?"

"Hej, Bobi, ovde Deni Čeda."
Bobija žacne nespokojstvo. Deni Čeda - prezime se gotovo
izgovara Čita - jedan je od četrnaest stalno zaposlenih RMP
policajaca. Trenutno je na dužnosti, i redovna procedura nalaže da se
policajci na dužnosti javljaju preko radio-stanice - otuda, zapravo,
ono R u skraćenici. Jedini izuzetak je napravljen u slučaju Ribara.
Dejl je dozvolio da se policajci u patroli jave telefonom ako misle da
imaju situaciju koja je na neki način povezana sa ubicom. Napolju je
previše njih naćulilo uši, uključujući bez sumnje i Vendela
'Govnarka' Grina.
"Šta ima, Deni?"
"Možda nije ništa, a možda nešto što nije dobro. U prtljažniku
imam bicikl i patiku. Naš'o sam ih u ulici Kvin. Blizu Makstonovog
staračkog doma."
Bobi privlači beležnicu i počinje da žvrlja. Trn nespokojstva
prerastao je u osećaj propadanja.
"Biciklu ništa nije falilo", nastavlja Deni, "stajao je tamo
naslonjen na nožicu, ali u kombinaciji sa patikom..."
"Da, da, s'vatam šta misliš, Deni, ali nije trebalo ništa da diraš ako
se pokaže da se radi o dokaznom materijalu." Molim te Bože ne daj
da bude dokazni materijal, razmišlja Bobi Dilak. Samo da ne bude
još jedan.
Irma Freno je malo pre toga došla da vidi Dejla, i iako nije bilo
vrištanja i galame, izašla je sa suzama na obrazima i bleda kao smrt.
Još nije sigurno da je devojčica Ribareva treća žrtva, ali...
"Morao sam, Bobi", govori Deni. "Patroliram solo, i nisam hteo
da ovo ide preko radija, pa sam mor'o da nađem telefon. Da sam
ostavio bicikl tamo, neko drugi bi petlj'o oko njega. Možda bi ga i

ukr'o. To je dobar bajs, Švinov trobrzinac. Bolji nego onaj mog
klinca."

"Gde je tvoja dvadesetica?"
"7-Jedanaest, gore na brdu kad ideš 35-icom. Mesto 'de su bili
bajs i patika obeležio sam kredom. Uzim'o sam ih rukavicama, a
patiku sam stavio u kesu za dokazni materijal." Deni zvuči sve
usplahirenije. Bobi zna kako mu je, i shvata kakve je odluke morao
da donese. Patrolirati solo je muka, ali Frenč Lending već plaća više
policajaca - stalno zaposlenih i honorarnih - nego što budžet može da
podnese. Ako se, naravno, stvar sa Ribarem potpuno ne otme
kontroli; u tom slučaju će gradski oci bez sumnje otkriti da budžet
može da bude još rastegljiviji.
Možda se već otela kontroli, razmišlja Bobi.
"U redu, Deni. U redu je. Kapiram." Druga je stvar da li će i Dejl
da ukapira.
Deni spušta glas. "Niko ne mora da zna da sam prekin'o lanac
dokaza, zar ne? Mislim, ako se ikad postavi pitanje. Na sudu, ili tako
nešto."
"To valjda zavisi od Dejla." O Bože, razmišlja Bobi. Upravo mu je
pao na pamet novi problem. Svi pozivi koji idu preko ovog telefona
se automatski snimaju. Bobi odlučuje da će aparatura za snimanje
pretrpeti kvar, unazad, od otprilike dva popodne.
"'Oćeš da ti kažem još jednu stvar?" pita Deni. "Bitnu stvar?
Nisam 'teo da ljudi vide. Ne moraš da budeš jebeni Šerlok Holms da
doneseš zaključke kad vidiš bicikl da tako stoji, ostavljen. A narod je
na ivici panike, naročito posle one opasno nepromišljene priče u
jutrošnjim novinama. To je još jedan razlog što nisam 'teo da zovem
od Makstona."
"Prebaciću ti vezu. Najbolje je da razgovaraš sa Dejlom."
Krajnje ojađenim glasom, Deni zaključuje: "Bre, čoveče."

***
U kancelariji Dejla Gilbertsona stoji tabla sa uvećanim
fotografijama Ejmi Sen Pjer i Džonija Irkenhema. Dejl strahuje da će
uskoro biti dodata i treća fotografija - Irme Freno. Dejl sedi za
stolom ispod dve aktuelne fotografije, i puši marlboro 100. Uključio
je ventilator. Nada se da će tako rasterati dim. Sara bi ga verovatno

ubila kada bi saznala da ponovo puši, ali, zaboga, mora da ima bar
nešto.

Njegov intervju sa Tenzi Freno bio je kratak ali mučan. Tenzi pije,
i redovna je gošća u Send Baru, pa je za vreme razgovora miris kafe
sa brendijem bio tako prodoran kao da joj izbija iz pora (još jedan
izgovor za ventilator). Bila je polupijana, i Dejlu je bilo drago što je
tako. Bar je bila mirna. Nije dao sjaj njenim mrtvim očima, kafa sa
brendijem ne pomaže na taj način, ali je bila mirna. Jeste strašno, ali
je čak rekla "Hvala vam na pomoći, gospodine" pre nego što je otišla.

Tenzin bivši - Irmin otac - živi na drugom kraju države, u Grin
Beju ("Grin Bej je đavolja varoš", govorio je Dejlov otac, Bog će
znati zašto), gde radi u jednoj garaži i, prema Tenzinoj priči, izdržava
nekoliko barova, sa imenima kao što su 'Kazneni prostor' i '50 jardi'.
Do danas je bilo koliko-toliko razloga da se veruje - ili bar da se nada
- da je Ričard 'Batica' Freno oteo svoju ćerku. Elektronski dopis iz
policijske stanice u Grin Beju došao je glave i toj maloj nadi. Batica
Freno živi sa ženom koja ima dvoje dece, i onog dana kada je Irma
nestala bio je u zatvoru - zbog opijanja i pravljenja nereda. Telo još
nije pronađeno, a Tenzi nije primila pismo od Ribara, ali...

Vrata se otvaraju. Bobi Dilak protura glavu u kancelariju. Dejl
žurno gnječi cigaretu o unutrašnji zid korpe za otpatke, usput
opekavši prste žarom.

"Sunce mu žarko, Bobi, umeš li ti da kucaš?"
"Izvini, šefe." Bobi nezainteresovano gleda u dim koji se diže iz
korpe. "Deni Čeda je na telefonu. Mislim da bi trebalo da preuzmete
poziv."
"O čemu se radi?" Ali već zna. Zašto bi se inače javljao
telefonom?
Bobi samo ponavlja, ne bez saosećanja: "Mislim da bi trebalo da
preuzmete poziv."

***
Kola koja je poslala Rebeka Vilas dovoze Henrija u Makstonov
starački dom u tri i trideset, devedeset minuta pre zakazanog početka
igranke u čast Festivala jagoda. Zamisao je da starci prvo ogladne na
plesnom podijumu pa da ih poteraju u menzu - prigodno okićenu - na

raskošnu poznu (sedam i trideset je kod Makstona itekako kasni sat)
večeru. Sa vinom, za one koji ga piju.

Rebeka Vilas je regrutovala mrzovoljnog Pita Vekslera da dovuče
sve one disko-pizdarije (Henri je za Pita 'slepi menjač ploča').
Pomenute pizdarije čine dva zvučnika (povelika), jedan gramofon
(lak, ali jebeno nezgodan za nošenje), jedno pretpojačalo (veoma
teško), raznorazni kablovi (potpuno umršeni, ali to je problem slepog
menjača ploča) i četiri kutije samih ploča, koje su zastarele pre sto
godina. Pit pretpostavlja da slepi menjač ploča nikada nije čuo za
CD.

Poslednja stavka je kesa sa odelom na vešalici. Pit je zavirio
unutra i utvrdio da je odelo belo.

"Okačite ga tamo, molim vas", kaže Henri, sa nepogrešivom
tačnošću pokazujući prema ostavi koja mu je dodeljena za
presvlačenje.

"Okej", kaže Pit. "A šta je to, ako smem da pitam?"
Henri se osmehuje. Savršeno dobro zna da je Pit već virnuo
unutra. Čuo je šuštanje najlona i zveckanje zip-zatvarača koje nastaje
kada neko odvoji kesu od vešalice na vrhu. "U toj kesi, prijatelju
moj, Simfonijski Sten, Big Bend Doajen, čeka da ga obučem i
oživim."
"Aha", kaže Pit, nesiguran da li je dobio odgovor ili ne. Sve što
zna je da su one ploče bile gotovo jednako teške kao pretpojačalo.
Neko bi tom slepom menjaču ploča trebalo da kaže za CD-e, veliki
tehnološki korak napred.
"Postavili ste mi pitanje; mogu li i ja vama?"
"Samo izvol'te", kaže Pit.
"Čini mi se da je danas popodne kod Makstona dolazila policija",
kaže slepi menjač ploča. "Više nisu tu, ali su bili kada sam stigao. O
čemu se radi? Nadam se da među matorcima nije bilo pljačke, ili
tuče?"
Pit zastaje usred hoda ispod velike kartonske jagode, držeći kesu
sa odelom i gledajući u slepog menjača ploča sa zaprepašćenjem koje
Henri gotovo može da opipa. "Kako znate da su pajkani bili ovde?"
Henri stavlja prst na nos i naginje glavu u stranu. Odgovara
promuklim, zavereničkim šapatom. "Nanjušio sam nešto plavo."

Pit izgleda zbunjeno, razmišlja da li da pita dalje, i odlučuje da to
ne čini. Nastavivši put prema ostavi za metle-garderobi, kaže:
"Glume konspiraciju, ali mislim da tragaju za još jednim nestalim
detetom."

Sa Henrijevog lica nestaje izraz šaljive ljubopitljivosti. "Blagi
Bože", kaže.

"Došli su i začas opet o'šli. Ovde nema dece, gospodine... ovaj,
Lejden?"

"Lejden", potvrđuje Henri.
"Dete bi ovde štrčalo k'o ruža u koprivama, ako razumete šta 'oću
da kažem."
Henri ne smatra da se starci na bilo koji način mogu uporediti sa
koprivama, ali razume šta gospodin Veksler hoće da kaže. "Ali zašto
bi pomislili...?"
"Neko je naš'o nešto na pločniku", kaže Pit. Pokazuje prema
prozoru, a onda mu pada na pamet da tip ne vidi. E bre, što bi rekao
Ebi. Spušta ruku. "Ako je oteto dete, neko je verovatno proš'o kolima
i zgrabio ga. Ovde nema kidnapera, tol'ko mogu da vam kažem." Pitu
je smešna sama pomisao da bi neki buđavi matorac iz Makstona
pokušao da otme klinca dovoljno velikog da vozi bajs. Klinac bi
verovatno slomio matorog preko kolena kao suvu stabljiku.
"Ne", kaže Henri trezveno, "to se čini malo verovatno, zar ne?"
"Ali pretpostavljam da pajkani moraju da stave tačku na sva t i
crtu na sva i." Zastaje. "To je moja mala šala."
Henri se učtivo osmehuje, pomislivši da Alchajmerova bolest za
neke ljude zapravo znači poboljšanje. "Kada budete vešali moje
odelo, gospodine Veksler, da li biste ga malo protresli? Tek toliko da
se isprave eventualni nabori?" Eventualni - šta mu sad to znači? U
domu postoji neka nazovi-biblioteka; možda će da pogleda u rečnik.
Kao što kažu u Reader's Digest-u, isplati se proširivati rečnik, iako
Pit sumnja da će mu se na ovom poslu to nešto naročito isplatiti.
Vrativši se u dvoranu, slepi menjač ploča - gospodin Lejden,
Simfonijski Sten, ko god da je - počinje da raspetljava kablove sa
brzinom i tačnošću od kojih Pita malčice hvata nervoza.

***

Siroti stari Fred Maršal sanja strašan san. To što zna da sanja
trebalo bi da pomogne da mu bude manje strašan, ali nekako ne
uspeva. Sedi sa Džudi u čamcu na vesla, napolju na jezeru. Džudi
sedi na pramcu. Pecaju. On barem peca; Džudi samo pridržava svoj
štap. Lice joj je bezizražajno. Bleda je. Ima pogled osobe ubijene u
pojam. On se očajnički trudi da joj privuče pažnju, pokušavajući sva
konverzacijska otvaranja koja mu padaju na pamet. Nijedno ne pali.
Ili da to izrazi, s obzirom na okolnosti, prilično prigodnom
metaforom, neće da zagrize nijedan mamac. Praznim pogledom
fiksira ribarsku korpu na dnu čamca između njih dvoje. Između trski
curi gusta, lepljiva krv.

To je samo riblja krv, pokušava da je umiri, ali ona ne odgovara.
U stvari, Fred ni sam nije siguran. Razmišlja da li da pogleda u
korpu, tek da se uveri, ali mu se tada štap silovito trza - da nije
reagovao na vreme, izleteo bi mu u vodu. Ova je stvarno velika!

Fred namotava najlon, natežući se sa ribom na drugom kraju za
svaku stopu. I kada je konačno privukao blizu čamca, priseća se da
nema mrežu. Dođavola s njom, razmišlja, vuci pa kako bude. Trza
štap unazad, čikajući najlon da se sada prekine, i riba - najveća
jebena jezerska pastrmka koju je ikada video - izleće iz vode i plovi
kroz vazduh u blistavom, uskoprcanom liku. Treska na dno čamca
(tik pored korpe iz koje curi, zapravo) i počinje da se baca. Takođe
pravi grozne zvuke davljenja. Fred nikada nije čuo da riba ispušta
takve zvuke. Povija se napred i sa užasom primećuje da pastrmka
ima Tajlerovo lice. Njegov sin se nekako pretvorio u vukopastrmku, i
sada crkava na dnu čamca. Guši se.

Fred poseže za njim, sa namerom da izvadi udicu i baci je nazad
dok još ima vremena, ali mu ta strašna, soptava stvar klizi iz prstiju,
ostavljajući samo svetlucavu sluz krljušti. Taj-riba progutao je celu
udicu, i nazubljeni vrh mu štrči iz jedne od škrga, odmah ispod mesta
gde ljudsko lice prelazi u krljušti. Zvuci Tajevog gušenja postaju
glasniji, krkljaviji i mučniji...

Fred se uspravlja sa tihim uzvikom, sa osećajem da se sam guši.
Na trenutak je potpuno zalutao u prostoru i vremenu - izgubljen u
iskliznuću, mogli bismo da kažemo - a onda shvata da je u svojoj
spavaćoj sobi, sedeći uspravljen na postelji koju deli sa Džudi.

Primećuje da je svetlost ovde mnogo mutnija, zato što je sunce
prešlo na drugu stranu kuće. Bože, razmišlja, koliko sam spavao?
Kako sam mogao...

Ali to nije sve: onaj grozni zvuk gušenja došao je sa njim iz sna i
sad je tu, glasniji nego ikad. Probudiće Džudi, i uplašiti je...

Ali Džudi više nije u postelji.
"Džud? Džudi?"
Ona sedi u ćošku. Oči su još raširene i prazne, baš kao u snu. Iz
usta joj štrči kraj zgužvane hartije. Grlo joj je groteskno naduveno, i
Freda podseća na kobasicu prženu dok se crevo nije toliko nadulo da
svakog časa može da prsne.
Sve je to hartija, pada mu na pamet. Isuse, ugušiće se hartijom.
Fred se prevrće sa kreveta i dočekuje se na kolena kao gimnastičar
u doskoku. Poseže za njom. Ona i ne pokušava da mu se izmakne.
Bar da mu tako olakša zadatak. I mada se guši, u očima joj i dalje ne
vidi nikakav izraz. To su dve prašnjave nule.
Fred joj čupa hartiju iz usta. Iza nje je još jedna. Gura joj dva prsta
između vilica, hvata drugu lopticu hartije između prstiju (misleći
Samo nemoj da me ujedeš, Džudi, molim te) i izvlači je. Iza ove je
treća loptica, duboko u ustima. Iako je zgužvana, Fred vidi
odštampane reči SJAJNA IDEJA, i prepoznaje šta je pokušala da
proguta: listove iz beležnice koju joj je Taj poklonio za rođendan.
Ona se i dalje guši. Koža joj poprima modru boju.
Fred je hvata za mišice i povlači uvis. Ona poslušno ustaje, ali čim
je popustio zahvat kolena joj je savijaju i počinje da pada. Pretvorila
se u krpenu lutku. Zvuk gušenja traje. Njeno naduveno grlo...
"Pomozi mi, Džudi! Pomozi mi, kučko!"
Nesvestan šta govori, silovito je povlači uvis - isto kao onaj štap
za pecanje u snu - i okreće je kao balerinu čim se popela na prste.
Onda je prihvata u medveđi zagrljaj, ukrstivši ruke odmah ispod
njenih grudi, čvrsto pribijen uz njenu stražnjicu, u položaju koji bi
bio veoma erotičan da se njegova žena slučajno ne guši.
Zabija joj palac između dojki kao autostoper, i izgovara čarobnu
reč, istovremeno je oštro povlačeći uvis i unazad. Čarobna reč glasi
Hajmlih, i deluje. Iz Džudinih usta izleću još dve gužve hartije,
praćene mlazom bljuvotine koja je gotovo čista žuč - hrana koju je

unela u poslednja dvadeset četiri sata svodi se na tri šolje kafe i
kiflicu sa pekmezom od borovnica.

Ona zasopće, dvaput se nakašlje, i počinje više ili manje normalno
da diše.

Spušta je na krevet... pušta je da padne na krevet. U krstima ga
divlje probada, i nije nikakvo čudo: prvo Tajev orman, a sada i ovo.

"Dobro, šta si time mislila da postigneš?" pita je glasno. "Šta si,
pobogu, mislila da postigneš?"

Shvata da je podigao ruku iznad Džudinog uvis okrenutog lica kao
da će je udariti. Deo njega želi da je udari. Voli je, ali je u ovom
trenutku i mrzi. Tokom godina koje su proveli u braku zamišljao je
mnoge loše stvari koji bi mogle da im se dogode - Džudi bolesnu od
raka, Džudi paralizovanu u saobraćajnoj nesreći, Džudi kako
pronalazi ljubavnika, a zatim traži razvod - ali mu nikada nije palo na
pamet da bi Džudi mogla da postane kukavica, a ovo je zapravo bilo
to, zar ne?

"Šta si mislila da postigneš?"
Ona ga gleda bez straha... ali i bez ikakvog drugog osećanja,
takođe. Oči su joj mrtve. Njen muž spušta ruku, razmišljajući: Pre
bih je odsekao nego što bih te udario. Mogu da se naljutim na tebe,
ljut sam na tebe, ali bih pre odsekao ruku pre nego što bih te udario.
Džudi se okreće na stomak, licem prema prekrivaču, sa kosom
raširenom oko glave kao koronom.
"Džudi?"
Ništa. Samo leži, bez reči.
Fred je nekoliko trenutaka posmatra, pa odmotava jednu od
natopljenih loptica od hartije sa kojima je pokušala da se zadavi.
Prekrivena je nažvrljanim rečima. Gorg, abbalah, eeleelee, munshun,
bas, lum, opopanax: ove mu ništa ne znače. Druge - gnjavator,
dupebris, crna, crveni, Čikago i Taj - razume, ali ne i njihov smisao.
Na jednoj strani hartije odštampano je AKO IMATE PRINCA
ALBERTA U KONZERVI, KAKO ĆETE GA IZVADITI? Na
drugoj, kao na teletajpu zaglavljenom u režimu ponavljanja, niže se:
CRNA KUĆA GRIMIZNI KRALJ CRNA KUĆA GRIMIZNI
KRALJ CRNA

Ako budeš dangubio tražeći smisao u ovome, jednako si lud kao
ona, razmišlja Fred. Ne smeš da gubiš vreme...

Vreme.
Gleda na sat sa svoje strane postelje i ne može da veruje onome
što vidi na njemu: 4:17 posle podne. Da li je moguće? Gleda na ručni
sat, i vidi da jeste.
Svestan da je to budalasto, da bi čuo sina kako ulazi u kuću čak i u
najdubljem snu, Fred odlazi do vrata na prevelikim, utrnulim
stopalima. "Taj!" viče. "Hej, Taj! TAJLERE!"
Čekajući odgovor koji neće doći, Fred shvata da mu se život
potpuno promenio, verovatno nepovratno. Ljudi ti govore da je to
moguće - dok trepneš, kažu, ne stigneš da se opasuljiš, kažu - ali ti
ne veruješ. A onda se digne vetar.
Da ode do Tajlerove sobe? Čisto da pogleda? Tek da se uveri?
Taj nije tamo - Fred zna da je tako - ali to svejedno čini. U sobi
nema nikoga, kao što je znao da će biti. I izgleda nadrealno
izobličena, gotovo zlokobno, sa ormanom premeštenim na drugu
stranu.
Džudi. Ostavio si je samu, idiote. Do sada je sigurno ponovo uzela
da žvaće hartiju, oni su lukavi, ludaci su lukavi...
Fred se trkom vraća u spavaću sobu i ispušta uzdah olakšanja
videvši Džudi kako leži kao što ju je ostavio, na stomaku i sa kosom
raširenom oko glave. Spoznaje da su njegove brige zbog poludele
žene sada sporedne u odnosu na brige zbog nestalog sina.
Vratiće se najkasnije do četiri... garantovano. Bio je uveren u to.
Ali četiri je došlo i prošlo. Digao se snažan vetar i oduvao sve
garancije. Fred prilazi svojoj strani kreveta i seda pored ispružene
desne noge svoje žene. Podiže slušalicu i ukucava broj. Broj se lako
pamti, ima samo tri brojke.
"'Alo, ovde policija, pozornik Dilak na vezi, pozvali ste 911, imate
li neki problem?"
"Pozorniče Dilak, ovde Fred Maršal. Hteo bih da razgovaram sa
Dejlom, ako je još tamo." Fred je prilično siguran da je Dejl tamo.
Često ostaje do kasno uveče, naročito otkako...
Ostatak gura od sebe, ali mu u glavi onaj vetar duva jače. Bučnije.

"Ovaj, gos'in' Maršale, ovde je, al' je na sastanku, i mislim da ne
bih smeo..."

"Pozovite ga."
"Gos'in' Maršale, niste me čuli. Razgovara sa dvojicom iz WSP-a
8 i čovekom iz FBI-ja. Ako biste mi rekli..."
Fred zatvara oči. Zanimljivo, zar ne? Stvar je zapravo zanimljiva.
Pozvao je 911, ali se čini da je idiot na drugom kraju to zaboravio.
Zašto? Zato što se radi o nekome koga poznaje. To je samo stari Fred
Maršal, pretprošle godine je od njega kupio Dirov motokultivator.
Sigurno je okrenuo 911 zato što mu je bilo lakše nego da okreće
privatni broj. Zato što niko koga Bobi poznaje ne može zaista da ima
hitan slučaj.
Fred se priseća da je jutros imao sličnu pomisao - ali onaj drugi
Fred Maršal, onaj što veruje da Ribar nikada ne bi mogao stvarno da
ugrozi njegovog sina. Ne njegovog sina.
Nema Taja. Gorg ga je opčinio, a abalah ga je odneo.
"Halo? Gos'in' Maršale? Frede? Jeste li još..."
"Slušaj me", kaže Fred, i dalje žmureći. Dole kod Golca bi ga do
sada već zvao Bobi, ali mu se Golc nikada nije činio dalje nego sada;
Golc se nalazi u zvezdanom sistemu Opopanaks, na planeti Abalah.
"Slušaj me pažljivo. Zapisuj ako moraš. Moja žena je poludela, a sin
mi je nestao. Razumeš šta ti govorim? Žena poludela. Sin nestao. A
sada mi daj šefa!"
Ali Bobi Dilak ne izvršava, bar ne odmah. Došao je do zaključka.
Diplomatskiji službenik policije (Džek Sojer u danima slave, na
primer) zadržao bi taj zaključak za sebe, ali Bobi ne može. Bobi je
upravo upecao trofejni primerak.
"Gospodine Maršale? Frede? Vaš sin vozi 'švina', zar ne?
Trobrzinca, crvene boje? Ima tablicu na kojoj piše... ovaj... BIG
MEK?"
Fred nije sposoban da odgovori. Nekoliko dugih i strašnih
trenutaka ne može ni da udahne. Između ušiju, vetar duva jače i
bučnije. Sada je to uragan.
Gorg ga opčinio... abalah ga odneo.

8 WSP - Wisconsin State Police

Konačno, kada mu se već čini da će početi da se guši, grudi mu se
oslobađaju i uvlači džinovski, razdirući dah. "DAJ ŠEFA
GILBERTSONA NA TELEFON! ODMAH, JEBO MATER SVOJU!"

Iako ovo vrišti iz punih pluća, žena koja leži pored njega se ne
budi. Čuje se klik. Stavljen je na čekanje. Ne zadugo, ali dovoljno
dugo da vidi izgrebano, golo mesto na zidu sinovljeve sobe,
naduveni stub vrata svoje lude žene, i krv koja se cedi iz korpe u snu.
Leđa mu nemilosrdno sevaju, i Fred zahvalno dočekuje bol. To je
kao da je primio telegram iz stvarnog sveta.

Onda se Dejl javlja na telefon. Dejl ga pita šta se dogodilo, i Fred
Maršal počinje da plače.

7.

Sam Bog zna gde je Henri Lejden pronašao ono fantastično odelo,
a mi svakako ne znamo. U radnji za iznajmljivanje kostima? Ne,
suviše je elegantno da bi bilo kostim; to je prava stvar, a ne imitacija.
Ali kakva vrsta prave stvari? Široki reveri dosežu palac ispod struka,
a račvasti rep gotovo do završetaka nogavica lepršavih pantalona
koje se ispod snežnog polja dvorednog prsluka dižu, čini se, skoro do
grudne kosti. Na Henrijevim nogama, bele, visoko zakopčane
kamašne krase bele kožne cipele sa patent-zatvaračem; oko vrata,
kruta, visoka kragna prekriva šiljatim vrhovima široku, meku, belu
leptir-mašnu, savršeno vezanu. Ukupni efekat je starovremenska
diplomatska elegancija, srećno venčana sa kabaretskim frakom:
kicoštvo kombinacije nadjača njenu zvaničnost, ali dostojanstvo
fraka i prsluka doprinose ukupnom kraljevskom kvalitetu naročite
vrste, često viđenom kod afro-američkih zabavljača i muzičara.

Prateći Henrija u zajedničku sobu, dok se namćorasti Pit Veksler
vuče pozadi, gurajući kolica natovarena kutijama sa pločama, Rebeka
Vilas se maglovito seća da je u odlomku iz nekog starog filma videla
Djuka Elingtona da nosi slično belo odelo... ili je to bio Keb
Kelovej? Seća se uzdignute obrve, blistavog osmeha, zavodničke
face i uspravnog držanja ispred orkestra, i to je otprilike sve. (Da su
živi, gospoda Elington i Kelovej bili bi u prilici da obaveste Rebeku
da je Henrijevo perje, uključujući 'visoko stručne' pantalone sa 'žilet-