Stephen King&Piter Straub-Crna kuca

manžetnama' - služeći se ovakvim izrazima, kojih nema u njenom
rečniku - bez sumnje sašio jedan od izvesna četiri krojača nastanjena
u crnačkim četvrtima Njujorka, Vašingtona, Filadelfije ili Los
Anđelesa, majstora zanata, tokom tridesetih ili četrdesetih godina
veka, ilegalnih krojača, danas, avaj, pokojnih kao i njihove slavne
mušterije. Henri Lejden tačno zna ko je sašio ovo odelo i kako je
došlo do njega, ali kada su u pitanju osobe kao što je Rebeka Vilas,
Henri ne odaje više podataka nego što je neophodno.) U hodniku koji
vodi u zajedničku sobu, belo odelo kao da sija iznutra, a taj utisak
pojačavaju Henrijeve prevelike švalerske naočare tamnih stakala sa
okvirom od bambusa, u čijim uglovima svetlucaju, reklo bi se,
majušni usađeni safiri.

Postoji li, možda, radnja koja prodaje Kicoška Odela Vođa
Velikih Orkestara iz Tridesetih? Ili neki muzej nasleđuje takve stvari
i prodaje ih na aukciji? Rebeka više ni trenutka ne može da obuzdava
radoznalost. "Gospodine Lejdene, gde ste nabavili to divno odelo?"

U pozadini, pazeći da zvuči kao da gunđa nešto za sebe, Pit
Veksler izražava mišljenje da nabavka takvog odela verovatno
zahteva da bar nekoliko milja jurite za osobom čija se etnička
pripadnost završava na -čuga.

Henri ignoriše Pita, i osmehuje se. "Treba samo znati gde da
tražite."

"Reklo bi se da nikada niste čuli za CD-e", kaže Pit. "To vam je
jedna sjajna novotarija."

"Kušuj, i guraj ta kolica, mladac moj krasni", dočekuje gospođica
Vilas. "Samo što nismo stigli."

"Rebeka, dušo, ako mi dopustite", kaže Henri. "Gospodin Veksler
ima sva prava da gunđa. Uostalom, kako bi mogao da zna da
posedujem više od tri hiljade CD-a? A ako se za čoveka koji je prvi
nosio ovu odeću može reći da je crnčuga, i sam bih bio ponosan da
me tako zovu. Bila bi to najveća čast. Voleo bih da je zaslužim."

Henri je u međuvremenu zastao. Svako na svoj način šokiran zbog
pomena zabranjene reči, Pit i Rebeka su se takođe zaustavili.

"Osim toga", nastavlja Henri, "dugujemo poštovanje onima koji
nam pomažu u obavljanju naših dužnosti. Zamolio sam gospodina

Vekslera da mi protrese odelo kada ga bude okačio, i on me je veoma
ljubazno poslušao."

"Jeste", kaže Pit. "Plus što sam vam okačio svetlo i postavio
gramofon i zvučnike i ostale pizdarije 'de ste 'teli."

"Mnogo vam hvala, gospodine Veksler", kaže Henri. "Obaška
cenim vaš trud."

"Pa, jebi ga", kaže Pit, "samo sam radio svoj pos'o. Ali ako vam
bude bilo šta trebalo pošto završite, tu sam da vam pomognem."

Bez pokazivanja gaćica i dupeta u njima, Pit Veksler je potpuno
razoružan. Rebeka nalazi da je ovo čudesno. Kad se sve sabere, bez
obzira što je slep, Henri Lejden je, postaje toga svesna, ubedljivo
najšmekerskije stvorenje koje je imala čast da upozna za dvadeset
šest godina provedenih na zemaljskom šaru. Zanemarimo li odeću -
gde takvi momci rastu?

"Verujete li da je neki dečak nestao sa pločnika ispred ovog mesta
danas popodne?" pita Henri.

"Šta?" kaže Rebeka.
"Rek'o bi' da je tako", odgovara Pit.
"Šta?" pita Rebeka ponovo, ovaj put Pita Vekslera, a ne Henrija.
"O čemu to govorite?"
"Pa pit'o me je, i ja sam mu rek'o", kaže Pit. "To je sve."
Opasno podignutih obrva, Rebeka pravi korak prema njemu. "To
se dogodilo na našem pločniku? Još jedno dete, ispred naše zgrade?
A ti ni meni ni gospodinu Makstonu nisi ništa rekao?
"Nije bilo šta da se kaže", odgovara Pit u svoju odbranu.
"Možda biste mogli da nam ispričate kako je to bilo", kaže Henri.
"Naravski. Bio sam izaš'o da zapalim, znate?" Ovo nije baš
sasvim tačno. Suočen sa izborom da pređe deset metara do muškog
toaleta u Beloj radi i tamo baci opušak u šolju, ili da pređe deset
koraka do ulaza i frkne ga na parking, Pit je praktično izabrao
liferovanje na svež vazduh. "Zato sam izaš'o, i tada sam vid'o da se
nešto događa. Vid'o sam policijski auto, parkiran tamo ispred. O'š'o
sam do živice, i tamo je bio taj pajkan, mlad momak, mislim da se
zove Čita il' tako nešto, i upravo je stavlj'o taj bajs, ličio je na dečji, u
prtljažnik. I još nešto, al' nisam uspeo da vidim šta osim da je nešto

malo. Pošto je to uradio, izvadio je parče krede iz kola i vratio se i
obeležio mesta na pločniku sa X."

"Jesi li razgovarao sa njim?" pita Rebeka. "Jesi li ga pitao šta to
radi?"

"Gospoj'ce Vilas, sa pajkanima razgovaram samo kad moram, ako
razumete šta 'oću da kažem. Onaj Čita me nije ni primetio. Ionako mi
ništa ne bi rek'o. Imao je taj izraz na licu, u stilu: moram pod hitno da
stignem do klonje, inače ću da se istovarim u gaće."

"I onda se odvezao?"
"Jes'. Dvajes' minuta kasnije, pojavila su se druga dva pajkana."
Rebeka diže obe ruke, sklapa oči i vrhovima prstiju pritiska čelo,
pruživši Pitu Veksleru savršenu priliku, koju ovaj ne propušta da u
potpunosti iskoristi, da joj ošacuje grudi ispod bluze. Prizor možda
nije tako efektan kao onaj ispod lestvica, ali nije loš, nije nimalo loš.
Što se tiče Ebijevog ćalca, prizor balona Rebeke Vilas koji napinju
bluzu prija kao vatra u ognjištu u hladnoj noći. Veći su nego što bi se
očekivalo na tako vitkoj maloj, i znate šta još? Kada podigne ruke,
dignu se i baloni! Hej, da je znao da će da napravi takvu predstavu,
rekao bi joj za Čitu i bicikl čim se to dogodilo.
"Dobro, u redu", kaže ona, i dalje pritiskajući prstima čelo. Diže
bradu, a sa njom još malo i mišice i mršti se u koncentraciji, tako da
na trenutak podseća na kip na pedestalu.
Ura i aleluja, razmišlja Pit. Svako zlo ima svoje dobro. Ako sutra
ujutru još nekog balavca smotaju sa pločnika, biće mi žao što nisu
ranije.
Rebeka progovara: "Dobro je, dobro je, dobro je", otvara oči i
spušta ruke. Pit Veksler fiksira tačku iznad njenog ramena, sa
neodređenim izrazom lica koji ona odmah prepoznaje. Bože, kakav
neandertalac. "Nije tako loše kao što sam isprva pomislila. Kao prvo,
video si samo policajca koji utovaruje bicikl. Možda je bio ukraden.
Možda je neki drugi klinac pozajmio bicikl, pa ga se posle rešio i
pobegao. Policajac ga je možda tražio. Ili su klinca čiji je bicikl
udarila kola, ili tako nešto. Čak i da se dogodilo najgore, ne vidim
kako bi moglo da nam naškodi. Dom nije odgovoran za ono što se
događa izvan njegovog zemljišta."

Okreće se Henriju, koji izgleda kao da bi voleo da je stotinu milja
daleko. "Oprostite, znam da je ovo zvučalo grozno hladno. Užasnuta
sam onim što se događa sa tim Ribarom kao i svi ostali, posebno
zbog ono dvoje dece i nestale devojčice. Svi smo toliko potreseni da
ne možemo da razmišljamo normalno. Ali, vidite, ne bih volela da
nas upliću u sve to."

"Savršeno vidim", kaže Henri. "Iako sam jedan od onih slepaca o
kojima se Džordž Redban stalno dernja."

"Ha!" otme se Pitu Veksleru.
"I slažete se sa mnom?"
"Kao džentlmen, slažem se sa svima", kaže Henri. "Slažem se sa
Pitom da je lokalni monstrum verovatno oteo još jedno dete.
Pozornik Čita, ili kako se već zove, izgledao je suviše uzrujano da bi
se radilo samo o nestalom biciklu. A slažem se i sa vama da
Makstonov dom ne može da bude okrivljen, šta god da se dogodilo."
"Drago mi je", kaže Rebeka.
"Ukoliko, naravno, neko odavde nije umešan u ubistva dece."
"Ali to je nemoguće!" kaže Rebeka. "Većina naših muških
klijenata ne seća se ni kako se zovu."
"Te mlakonje bi k'o od šale sredila desetogodišnja devojčica",
kaže Pit. "Čak i oni koji nemaju onu staračku bolest idu okolo
umazani sopstvenim... znate već čim."
"Zaboravljate na osoblje", kaže Henri.
"Nemojte, molim vas", kaže Rebeka, na trenutak gotovo ostavši
bez reči. "To je... to je potpuno besmisleno."
"Jeste. besmisleno je. Ali ako se ovo nastavi, niko neće biti izvan
sumnje. To sam hteo da kažem."
Pit Veksler odjednom oseća jezu - ako oni klovnovi iz grada
počnu da ispituju stanare doma, mogle bi da izađu na videlo njegove
tajne zabave, a Vendelu Grinu bi to leglo k'o kec na jedan'es', zar ne?
Pada mu na pamet sjajna ideja, i odmah je iznosi, nadajući se da će
zadiviti gospoj'cu Vilas. "Znate šta? Pajkani bi trebalo da popričaju
sa onim momkom iz Kalifornije, onim detektivom što je pre dve-tri
godine u'vatio onu guzicu Kinderlinga. Sada živi ovde negde, zar ne?
Tip je k'o stvoren za ovo. Domaći pajkani ne mogu tome ni da
prismrde. A taj je, što bi se reklo, jebeni stručnjak za te stvari."

"Kakva slučajnost da to pomenuste", kaže Henri. "Potpuno se
slažem sa vama. Krajnje je vreme da Džek Sojer izvede svoju
magiju. Uzeću ga ponovo u obradu."

"Poznajete ga?" pita Rebeka.
"O da", kaže Henri. "Još kako. Ali zar nije vreme da i ja izvedem
svoju magiju?"
"Uskoro. Svi su još napolju."
Rebeka ga vodi kroz ostatak hodnika i uvodi u zajedničku sobu,
gde svi polaze prema prostranoj platformi. Henrijev mikrofon stoji
pored stola na kome su njegovi zvučnici i gramofon. Sa
uznemirujućom tačnošću, Henri primećuje: "Ovde baš ima dosta
prostora."
"Možete da ocenite?" pita ona.
"K'o od šale", kaže Henri. "Mora da smo blizu."
"Tačno je pred vama. Treba li vam pomoć?"
Henri izbacuje nogu i opipava stranicu platforme. Prevlači rukom
po ivici stola, napipava postolje mikrofona i kaže: "Za sad ne, dušo",
i elegantno se penje na platformu. Vođen dodirom, obilazi sto i
pronalazi gramofon. "Sve je kopicatično", kaže. "Pite, da l' bi, molim
te, podigao kutije sa pločama na sto? Onu gornju ovde, a donju
odmah pored nje."
"I, kakav je, vaš prijatelj Džek?" pita Rebeka.
"Siroče oluje. Mače, ali težak baksuz od mačeta. Taj stvarno ume,
moram to da kažem, prava glavobolja."
Zvuk svetine, žagor razgovora pomešan sa glasovima dece i
melodije grubo odsvirane na starom uspravnom klaviru, čuli su se
kroz prozore otkako su ušli u prostoriju, i pošto je postavio kutije sa
pločama na sto, Pit kaže: "Valjalo bi da odem tamo, pošto me Lola
verovatno traži. Biće grdnog čišćenja kada uđu ovamo."
Pit se odvlači napolje, gurajući kolica pred sobom. Rebeka pita
Henrija da li može još nešto da učini za njega.
"Lusteri su uključeni, zar ne? Molim vas da ih isključite, i
sačekate da uđe prvi talas. Onda uključite ružičasto svetlo, i spremite
se da se ubijete od džiterbaga."
"Hoćete da isključim svetla?"
"Videćete zašto."

Rebeka odlazi preko dvorane do vrata, isključuje lustere i zaista
vidi, baš kao što je Henri obećao. U vazduhu lebdi meka, mutna
svetlost sa niza prozora, koja je pređašnje oštro i jarko osvetljenje
zamenila neodređenom blagom izmaglicom, kao da soba leži iza
zavese. Rebeka zaključuje da će ružičasto svetlo dobro izgledati.

***
Napolju na travnjaku, druženje pred igranku se bliži kraju. Starice
i starci žure da omažu tanjire sa kolačima od jagoda i ispiju sodu sa
sladoledom, a pijanista sa slamnatim šeširom i crvenim štitnicima za
rukave svira kraj 'Srca i duše', ba bam ba bam ba ba bam bam bam,
bez mnogo prefinjenosti ali više nego dovoljno bučno, zatvara
poklopac i ustaje, pozdravljen raštrkanim aplauzom. Unuci koji su se
ranije bunili što moraju na proslavu sada trče između stolova i
invalidskih kolica, izbegavajući pogled roditelja i nadajući se da će
izmuvati prodavačicu balona u klovnovskom kostimu i narandžastoj
perici za poslednji balon koji joj je ostao, o radosti neizmerne.
Alisa Veders aplaudira klaviristi, što je i normalna: četrdeset
godina ranije, upravo je od nje nevoljno naučio osnove sviranja na
pomenutom instrumentu, tek toliko da zaradi koju kintu u ovakvim
prilikama, kada nije zauzet svojim primarnim zanimanjem, a to je
prodaja majica i bezbol kapa na ulici Čejs. Čarls Bernsajd, koga je
dobrodušni Bač Jergza temeljno oprao, odeven u staru belu košulju i
labave, prljave pantalone, stoji malo po strani, u hladu velikog hrasta,
i ne aplaudira već zviždi. Nezakopčani okovratnik košulje visi mu
oko žilave šije. S vremena na vreme briše usta ili čačka zube
iskrzanim noktom palca, ali uglavnom samo stoji. Izgleda kao da ga
je neko izbacio pored puta i odvezao se. Kad god razigrani unuci
protrče blizu Bernija, prave luk kao da ih odbija polje sile.
Između Alise i Bernija, tri četvrtine stanara Makstonovog doma
posađeni su za stolovima, vuku se u dupcima, sede ispod drveća,
sede u invalidskim kolicima, ili se gegaju okolo na sopstveni pogon -
čavrljajući, dremajući, kikoćući se, prdeći, brišući sveže nastale mrlje
boje jagoda na odeći, zureći u rođake, zureći u sopstvene drhtave
ruke, zureći u prazno. Petoro ili šestoro najodsutnijih među njima
nose kupaste papirne šešire, drečavo plave i drečavo crvene boje
nametnutog veselja. Žene iz kuhinje započele su kruženje između

stolova sa velikim crnim kesama za otpatke, jer će uskoro morati da
se povuku u svoje carstvo da pripreme veliku večernju gozbu koja će
se sastojati od krompir salate, pire krompira, prebranca, žele-salate,
salate od mušmula i salate sa pavlakom, i, naravno, još kolača od
jagoda!

Neprikosnoveni i nasledni vladar ovog carstva, Lola Makstona,
čije držanje najviše podseća na tvora zaglibljenog u blatu, proveo je
prethodnih devedeset minuta idući okolo, kezeći se i rukujući se, i
svega mu je dosta. "Pite", reži, "'de si do sad, dođavola? Počni da
prenosiš stolice na sklapanje, važi? I pomozi da poteramo ovaj svet u
zajedničku sobu. Daj da se nešto mrdne ovde. Karavan, pravac
Zapad."

Pit žuri da posluša, a Lola pljeska rukama, dvaput, glasno, i diže
ih iznad glave. "Hej, društvo", galami, "zar nije čudo kakav nam je
pe-re-divan dan Gospod podario za ovo sjajno slavlje? Je l' da je
čudo?"

Nekoliko slabačkih glasova mu odobrava.
"Hajde, ljudi, možete vi to i bolje! 'Oću da vas čujem za ovaj divni
dan, za ovaj sjajni provod u kome svi uživamo, i za nesebičnu pomoć
i poslugu koju su nam pružili naši dobrovoljci i osoblje!"
Tek ponešto bučniji odaziv nagrađuje njegov trud.
"Ta-ako! Znate šta? Kao što bi rekao Džordž Redban, i slepac bi
video kako se dobro provodimo. Meni je bar tako, a tek je počelo!
Doveli smo najboljeg di-džeja koji postoji, druškana po imenu
Simfonijski Sten, Big Bend Doajen, koji čeka u zajedničkoj sobi da
nam priredi ludu zabavu, muziku i ples sve do svečane večere, i
jeftino smo ga dobili - al' to nemojte da mu kažete! Zato, prijatelji i
rodbino, hajde da se pozdravimo i pustimo naše drage starce da malo
đipaju uz dobre stare zvuke, kao što im i priliči, ha ha! Ovde u domu
sve je dobro i staro. Eto ni ja nisam više mlad k'o što sam bio, ha ha,
i razmišljamo da se i sam zavrtim sa nekom srećnom damom.
"Ozbiljno, narode, vreme je da nazujemo plesne cipele. Izljubite
mamu i tatu, baku i deku, i kada krenete, možete, ako vam je volja,
da ostavite prilog za troškove, u korpu tamo na Regtajm Vilijevom
klaviru, deset dolara, pet dolara, koliko god budete mogli da odvojite
biće nam od pomoći da pokrijemo troškove ovog napora da vašoj

mami ili vašem tati upriličimo radostan, radostan dan. Mi to činimo
iz ljubavi, ali polovina te ljubavi jeste vaša ljubav."

I zaista, za vreme nama možda naizgled kratko, ali ne i Loli
Makstonu, koji vrlo dobro zna da je malo onih koji žele da se zadrže
u staračkom domu duže nego što moraju, rodbina deli oproštajne
zagrljaje i poljupce, okuplja iscrpljenu decu, i upućuje se stazama i
preko trave prema parkingu, pri čemu mnogi ostavljaju novčanice u
korpi na klaviru Regtajm Vilija.

Ubrzo pošto je ovaj egzodus započeo, Pit Veksleri Lola Makston
počinju da ubeđuju starce, koristeći sva raspoloživa umeća, da pođu
unutra. Lola to čini govoreći stvari kao što su: "Nemate pojma koliko
smo željni da vas vidimo kako vezete po podijumu, gospođo
Siverson", a Pit koristi neposredniji pristup: "Kreći, druškane, vreme
je da malo razdrmaš hodaljke", ali obojica istovremeno primenjuju
tehnike diskretnog i manje diskretnog teranja, hvatanja za laktove i
guranja kolica da sateraju svoje odrtavele štićenike pod krov.

Sa svojeg strateškog položaja, Rebeka Vilas motri na stanare koji
ulaze u polumračnu zajedničku sobu, poneko odveć živo i hitro za
sopstveno dobro. Henri Lejden nepomično stoji iza kutija sa
longplejkama. Njegovo odelo svetluca; glava mu je tek mračna
silueta naspram prozora. Prezaposlen da bi blenuo u Rebekine grudi,
Pit Veksler prolazi pridržavajući lakat Elmera Džespersona, ostavlja
ga osam koraka dalje na podijumu, i okreće se da pronađe Torvalda
Torvaldsona, Elmerovog nerazdvojnog neprijatelja i sustanara u D12.
Alisa Veders uplovljava bez ičije pomoći i sklapa šake ispod brade,
čekajući da započne muzika. Visok, mršav i upalih obraza, Čarls
Bernsajd ušunjava se na vrata i hitro se pomera sasvim u stranu.
Susrevši pogled njegovih mrtvih očiju, Rebeka se stresa. Sledeći par
očiju koje će sresti njene pripadaju Loli, koji gura kolica Flore
Flostad kao da je na njima gajba pomorandži. Upućuje joj nestrpljiv
pogled koji sasvim odudara od opuštenog osmeha na njegovom licu.
Jeste, vreme je novac, ali i novac je novac, i zato da završimo sa
ovom igrarijom, što pre to bolje. Henri joj je rekao prvi talas - da li je
ovo taj prvi talas? Gleda preko sobe, pitajući se kako da ga pita, i vidi
da je na pitanje već odgovoreno, jer joj Henri pokazuje da je stvar u
redu.

Rebeka pomera prekidač ružičastog svetla, i gotovo svi u
prostoriji, uključujući nekolicinu onih za koje se činilo da ni na šta
više ne mogu da reaguju, ispuštaju prigušeno aaah. Njegovo odelo,
košulja, kamašne blešte u kupi svetlosti, i preobraženi Henri Lejden
klizi i naginje se prema mikrofonu, dok mu se na dlanu desne ruke
vrti longplejka koja se tu na volšeban način stvorila. Zubi mu
blistaju, zalizana kosa svetluca, safiri namiguju sa okvira njegovih
čarobnih naočara za sunce. Utisak je da Henri napola pleše, onim
elegantnim, klizećim korakom u stranu... samo što to više nije Henri
Lejden; nema šansone, kao što Džordž Redban voli da se prodere.
Prava magija ovde je sam Henri, to jedinstveno višestruko biće. Kada
je Džordž Redban, sav je Džordž. Isto važi za Viskonsinskog Pacova,
i za Henrija Šejka. Prošlo je osamnaest meseci otkako je poslednji
put izvadio Simfonijskog Stena iz ormana i uvukao se u njega kao
šaka u rukavicu da opseni skup ratnih veterana u Medisonu, ali mu i
dalje pristaje, o da itekako mu pristaje, kao i on njoj, saživljen sa
vremenom koje nikada nije iz prve ruke doživeo.

Na njegovom ispruženom dlanu, longplejka se vrti tako brzo da
podseća na nepomičnu, crnu loptu za plažu.

Kada god Simfonijski Sten pušta muziku, započinje sa 'U
raspoloženju'. Iako ne prezire Glena Milera kao neki ljubitelji džeza,
tokom godina umorio se od ove numere. Ova, međutim, uvek čini
svoje. Čak ni ako publika nema drugog izbora nego da pleše sa
jednom nogom u grobu a drugom na poslovičnoj kori od banane, ona
ipak pleše. Osim toga, zna da je Miler, pošto je bio regrutovan,
izjavio aranžeru Biliju Meju da planira 'da se vrati iz ovog rata kao
heroj', i bilo je kao što je rekao, zar ne?

Henri stiže do mikrofona i nemarnim, usputnim pokretom desne
ruke prebacuje ploču na tanjir. Publika ga nagrađuje izdahnutim
oooh.

"Dobrodošli, dobrodošli, mačkice i mačići", kaže Henri. Reči
dopiru iz zvučnika umotane u meki, malo odsutni glas radio-voditelja
iz 1938. ili 1939. godine, jednog od onih ljudi koji su emitovali uživo
iz plesnih dvorana i noćnih klubova od Bostona do Kataline. Iz usta
ovih muza noći tekao je med, i nikada nisu promašili takt. "Kašte mi,

gatorke i gatori, ima li boljeg načina da se započne soiree nego sa
Glenom Milerom? Hajde, braćo i sestre, dajte jedno jeeeee."

Od stanara Makstonovog doma - od kojih su neki već na
podijumu, a oni u kolicima okolo njega, u različitim pozama
zbunjenosti ili odsutnosti - stiže šaptavi odgovor, manje tulumarski
poklič nego zviždanje jesenjeg vetra kroz golo granje. Simfonijski
Sten kezi se kao ajkula i diže ruke kao da želi da zaustavi razigranu
gomilu, a onda pravi okret kao igrač u plesnoj dvorani Savoj,
nadahnut svirkom Čika Veba. Repovi njegovog fraka šire se kao
krila, a iskričava stopala dižu se sa zemlje, dodiruju je i ponovo
uzleću. Trenutak kasnije, na di-džejevim dlanovima pojavljuju se dve
crne lopte za plažu, jedna, vrteći se, ponovo iščezava, a druga se
spušta da ponese iglu.

"U-redu-u-radu-u-rodu, vi raždžilitane koke i raspamećeni zecovi,
evo vam Sentimentalnog Džentlmena, Tomija Dorsija, i zato puštajte
kuče i 'vatajte luče kada vokalni solista Dik Hajms, ponos Buenos
Airesa u Argentini, postavi muzičko pitanje 'Kako da te znam?' Frenk
Sinatra još nije ušao u zdanje, sestrice i braćico, ali život i dalje
mmm-mmm miriše fino k'o vino."

Rebeka Vilas ne veruje svojim očima. Tip je uspeo da istera skoro
sve na podijum, čak i neke od onih u kolicima, i sad se vrte tamo
zajedno sa pokretnima. Uparađen u svoj egzotični, opčinjavajući
kostim, Simfonijski Sten - Henri Lejden, podseća se - otužan je i
čaroban, apsurdan i ubedljiv istovremeno. Kao da je... neka vrsta
vremenske kapsule, zaključane ujedno u svoju ulogu i u ono što
starci žele da čuju. Oživeo ih je šarmom, vratio ih u ono mladosti što
je ostalo u njima. Neverovatno! Nema druge reči za to. Ljudi koje je
otpisala kao grobove doslovno cvetaju pred njom. A Simfonijski
Sten, taj je poput nekog elegantnog derviša, i tera je da smišlja
epitete kao što su prefinjen, uglađen, svetski, otkačen, seksi, skladan,
reči koje se stiču samo u njemu. I ta stvar koju radi sa pločama?
Kako je to moguće?

Ne shvata da lupka nogom i njiše se u ritmu muzike sve dok Henri
ne pusti Artija Šoa i 'Započni bigen', kada i sama započinje svoj

bigen9. Henrijev mačorski ples u mestu, prizor prosedih, sedih i
ćelavih glava koje klize okolo po podijumu, Alise Veders koja sija
od sreće u naručju nikoga drugog nego mrgodnog Torvalda
Torvaldsona, Ade Mejerhof i 'Tom Toma' Bočera koji se vrte jedno
oko drugog u invalidskim kolicima, uznosećeg ritma muzike ispod
usijanog sjaja klarineta Artija Šoa, sve ove stvari se naprečac,
magično stapaju u viziju ovozemaljske lepote koja joj tera vrele suze
na oči. Smešeći se, diže ruke, obrće se oko sebe i završava u
majstorskom zahvatu Tom Tomovog brata blizanca,
osamdesetšestogodišnjeg Hermija Bočera, penzionisanog nastavnika
geografije iz A17, do sada uvek krutog kao motka, koji je bez reči
fokstrotuje do sredine podijuma.

"Gre'ota da tako lepa devojka pleše sama", kaže Henri.
"Hermi, sa tobom bih bilo kuda", kaže mu ona.
"Hajdemo bliže bini", kaže on. "'Oću malo bolje da pogledam
onog macana u svečanom odelu. Kažu da je slep k'o šišmiš, al' ja ne
verujem u to."
Sa rukom koja čvrsto počiva na njenim krstima, njišući kukovima
u skladu sa svirkom Artija Šoa, Hermi je vodi dok se nisu našli na
korak od platforme, gde Simfonijski Sten već izvodi svoj trik sa
sledećom pločom dok čeka poslednje note one koja se vrti. Rebeka bi
mogla da se zakune da Sten/Henri ne samo što oseća njeno prisustvo,
već joj i namiguje! Ali to je nemoguće... zar ne?
Simfonijski Sten čini da mu Šoova ploča nestane u rukavu, a nova
završi na gramofonu, i progovara: "Zar ovo nije bilo 'spopadno'? Zar
ovo nije bilo 'gromadno'? Sad kad smo se razmrdali, 'ajde da đipamo
i vrtimo kukovima uz Vudija Hermana i 'Divlji koren'. Ova pesmica
posvećena je svim ovde prisutnim lepim damama, naročitoj onoj što
miriše na 'kaliks'."
Rebeka počinje da se smeje, i kaže: "Eh, bre." Imao je kada da
oseti njen parfem, i sada ga je prepoznao!
Nimalo zatečen brzim ritmom 'Divljeg korena', Hermi Bočer klizi
unazad, pruža ruku i obrće Rebeku. Na prvi takt sledeće kadence,
hvata je u ruke i menja pravac, zavrtevši se sa njom prema

9 'Begin the Beguine' - beguine - bigen, ritmični domorodački ples sa

Martinika

suprotnom kraju platforme, gde Alisa Veders stoji pored gospodina
Torvaldsona, zagledana u Simfonijskog Stena.

"Ta posebna dama mora da ste vi", kaže Hermi. "Pošto taj vaš
parfem zaslužuje da mu se posveti pesma."

Rebeka pita: "Gde si naučio ovako da igraš?"
"Brat i ja smo bili momci iz grada. Naučili smo da igramo ispred
džuboksa u Aluetu, tamo u Ardenu." Rebeka poznaje Aluet, u
glavnoj ulici u Ardenu, ali mesto gde se nekada prodavala soda sada
je ekspres-restoran, a džuboks je nestao otprilike u vreme kada je
Džoni Metis sišao sa top-lista. "Želite li dobrog plesača, nađite sebi
gradskog momka. Tom Tom je bio najbolji plesač u okolini, i možete
da ga zakucate u tu stolicu, ali ne možete da mu oduzmete ritam."
"Gospodine Stene, juu-huu, gospodine Stene!" Alisa Veders je
podigla glavu i savila dlanove u trubu oko usta. "Ispunjavate li
želje?"
Glas ravan i tvrd kao zvuk dva kamena koji se taru jedan o drugi
kaže: "Ja sam bio prvi, stara ženo."
Ova tvrdokorna neotesanost tera Rebeku da zastane. Hermijevo
desno stopalo se blago spušta na njeno i hitro se uklanja, ne ozledivši
je. Nadnesen nad Alisom, Čarls Bernsajd besno pilji u Torvalda
Torvaldsona. Torvaldson uzmiče i vuče Alisu za ruku.
"Naravno, dušo", kaže Sten, sagnuvši se. "Reci mi kako se zoveš i
šta bi volela da čuješ."
"Zovem se Alisa Veders, i..."
"Ja sam bio prvi", glasno ponavlja Berni.
Rebeka gleda u Hermija, koji odmahuje glavom i pravi kiselo lice.
Bio gradski momak ili ne, jednako je zaplašen kao gospodin
Torvaldson.
"'Mesečev sjaj', molila bih. Od Benija Gudmena."
"Ja sam na redu, sivonjo. 'Oću onu stvar od Vudija Hermana,
'Košmar ledi Megoen'. Ta je dobra."
Hermi se naginje prema Rebekinom uhu. "Tog tipa niko ne voli,
al' uvek biva po njegovom."
"Ovaj put vala neće", kaže Rebeka. "Gospodine Bernsajd, hoću
da..."

Simfonijski Sten joj rukom daje znak da ćuti. Okreće se u pravcu
vlasnika onog izrazito neprijatnog glasa. "Neće da može, gospodine.
Pesma se zove 'San ledi Megoen', i žalim slučaj, ali tu veselu
stvarčicu danas nisam poneo sa sobom."

"Dobro, drugar, a 'Nikako da krenem', od Banija Berigana?"
"Oh, ta mi se sviđa", kaže Alisa. "Tako je, pustite 'Nikako da
krenem'."
"Biće mi zadovoljstvo", kaže Sten, normalnim glasom Henrija
Lejdena. Ne plešući i ne vrteći ploče u rukama, jednostavno menja
LP na gramofonu pločom iz bliže kutije. Izgleda nekako splaslo dok
prilazi mikrofonu i govori: "Leteo sam oko sveta eroplanom, borio se
u Španiji sa tiranom. Nikako da krenem. Posvećena divnoj Alisi U
Plavoj Haljini i Onome Što Hoda Noću."
"Nis' ništa bolji od majmuna na uzici", kaže Berni.
Muzika počinje. Rebeka tapše Hermija po mišici i počinje da
pleše pored Čarlsa Bernsajda, prema kome nikada nije osećala ništa
više od blagog gađenja. Sada kada je obratila pažnju na njega, gnev i
odvratnost teraju je da kaže: "Gospodine Bernsajd, hoću da se
izvinite Alisi i našem gostu. Vi ste prostački, odvratni siledžija, i
pošto se izvinite, hoću da se vratite u svoju sobu, gde vam je i
mesto."
Njene reči odlaze u prazno. Bernsajdova ramena su se u
međuvremenu opustila. Na licu mu je širok, vlažan osmeh, i prazno
zuri ni u šta određeno. Izgleda toliko izgubljeno da se ne bi setio ni
sopstvenog imena, a kamoli Banija Berigana. U svakom slučaju,
Alisa Veders je odplesala dalje, a Simfonijski Sten, na suprotnom
kraju platforme i izvan kruga ružičaste svetlosti, kao da se nešto
duboko zamislio. Parovi staraca klize po podijumu. Stojeći po strani,
Hermi Bočer imitira plesne pokrete i postavlja joj pitanje pogledom.
"Izvinite zbog ovoga", kaže ona Stenu/Henriju.
"Nema potrebe da se izvinjavate. 'Nikako da krenem' bila je
omiljena melodija moje pokojne žene. Poslednjih dana mnogo sam
mislio na nju. Zato sam bio malo zatečen." Prelazi dlanom preko
zaglađene kose i proteže ruke, vidnim naporom se vraćajući u ulogu.
Rebeka odlučuje da ga ostavi na miru. U stvari, trenutno želi da
ostavi sve na miru. Mimikom pokazavši Hermiju da žali ali da ima

posla, probija se između ljudi i izlazi iz zajedničke sobe. Stari Berni
je nekako uspeo da stigne u hodnik pre nje. Odsutno mili prema
Beloj radi, oborene glave, vukući noge po podu.

"Gospodine Bernsajde", kaže ona, "druge možda možete da
prevarite tom glumom, ali znajte da mene ne možete."

Krećući se u sporim, isprekidanim pomacima, starac se okreće.
Prvo se pomera stopalo, pa koleno, koščati kuk i na kraju kosturni
torzo. Ružni cvet Bernijeve glave visi na tankoj stabljici, pokazujući
Rebeki pegavu lobanju. Dugački nos štrči iz nje kao iskrivljeno rudo.
Sa istom jezivom sporošću, glava mu se diže da pokaže mutne oči i
otromboljene usne. Oči se odjednom pune sjajem čiste pakosti, a
mrtvačke usne počinju da poigravaju.

Uplašena, Rebeka nagonski pravi korak unazad. Bernijeva usta
razvukla su se u zastrašujuće cerenje. Rebeka bi najviše volela da
pobegne, ali joj bes zbog toga što je taj kukavni drkoš ponižava tera
da ostane gde je.

"Ledi Megoen imala je gadan, gadan košmar", obaveštava je
Berni. Zvuči kao da je nakljukan lekovima, ili u polusnu. "Kao i ledi
Sofija. Samo što je njen bio gori." Kikoće se. "Kralj je u svojoj
brojačnici, broji svoje dušice. To je ono što je Sofija videla kad je
zaspala." Kikot postaje piskaviji, a onda izgovara nešto što zvuči kao
'gospodin Mančing'. Usne mu se zavrću, i otkrivaju žute, nepravilne
zube, a usahlo lice doživljava fini preobražaj. Crte lica kao da mu je
izoštrila neka nova inteligencija. "Znate li gospodina Manšana?
Gospodina Manšana i njegovog malog drugara Gorga? Znate li šta se
dogodilo u Čikagu?"

"Da ste odmah prestali sa tim, gospodine Bernsajde."
"Znade li Fridza Harmana, onog ždo je bio dako zgodan? Zvali zu
ga, zvali zu ga, zvali zu ga Lebodan, Lepodan, Lebodan iz Hanovera,
jezu bogami, jezu, jezu. I zvi zu, zvi zu, baž zvi zu imali kožmare
zve, zve, baž zve vreme ha ha ho ho."
"Prestanite tako da govorite!" viče Rebeka. "Mene nećete
prevariti!"
Nova inteligencija nekoliko časaka sjakti u Bernijevim mutnim
očima, i odmah zatim se povlači. Oblizuje usne i kaže: "Brobudi se,
Bern-Bern."

"Ma šta se ja bakćem?", kaže Rebeka. "Večera je u sedam, ako
budete hteli. Idite i odremajte ili tako nešto, važi?"

Berni joj upućuje mrk, mutan pogled i spušta stopalo na pod,
započevši zamorni proces koji će ga okrenuti u suprotnom pravcu.
"Slobodno pribeleži. Fric Harman. Iz Hanovera." Usta mu se izvijaju
u uznemirujuće prevejan osmeh. "Kada kralj dođe ovamo, možda
bismo mogli da plešemo zajedno."

"Ne, hvala." Rebeka okreće leđa staroj aveti i počinje žurno da
cakće visokim potpeticama niz hodnik, nelagodno svesna da je on
prati pogledom.

***
Rebekina slatka 'kouč' torbica leži na stolu u sobičku bez prozora
koji vodu u Lolinu kancelariju. Pre nego što će ući, zastaje da odcepi
list iz beležnice, zapiše Fric Harman(?), Hanover(?) i ćušne
ceduljicu u srednju pregradu torbe. To verovatno ne znači ništa - ali
ko zna? Kipti od besa što je dozvolila da je Bernsajd preplaši, i ako
bude mogla da pronađe način da upotrebi tu besmislicu protiv njega,
učiniće sve da ga protera iz Makstonovog doma.
"Mala, jesi l' to ti?" doziva Lola.
"Ne, nego ledi Megoen i njen jebeni košmar." Ulazi u Lolinu
kancelariju i zatiče ga za stolom, kako zadovoljno broji novac koji su
popodne priložili sinovi i kćeri klijenata.
"Moja mala Beki izgleda nakurčeno", kaže on. "Šta se dogodilo, je
l' te neki od zombija očepio po prstima?"
"Ne zovi me Beki."
"Ejej, lakše malo. Nećeš verovati koliko je tvoj slatkorečivi
dragan izmuzao danas od rodbine. Sto dvadeset šes' zelembaća! Lova
nizašta! Dobro, šta je to bilo?"
"Uplašio me Čarls Bernsajd, eto šta je bilo. Trebalo bi ga strpati u
duševnu bolnicu."
"Šališ se? Dotični zombi vredi zlata koliko je težak. Dokle god
Čarls Bernsajd bude mogao da diše, imaće mesto u mom srcu."
Kezeći se, maše svežnjem novčanica. "Kao što ćeš i ti, šećeru, uvek
imati besplatan smeštaj kod Makstona."
Sećanje na Bernsajda koji govori Kralj je u svojoj brojačnici,
broji svoje dušice čini da se oseća prljavo. Da se Lola ne ceri tim

blesavim, žvalavim kezom, pretpostavlja, ne bi je toliko neprijatno
podsećao na njegovog omiljenog stanara. Zvi zu, zvi zu, baž zvi zu
imali kožmare zve, zve, baž zve vreme - nimalo loš opis Ribarevog
Frenč Lendinga. Ko bi rekao da će stari Berni posvetiti više pažnje
tim ubistvima od Lole? Rebeka ga nikada nije čula da pominje
Ribareve zločine, sem kad se onomad požalio da neće nikome smeti
da kaže da ide na pecanje dok Dejl Gilbertson konačno ne pomeri
debelu guzicu, zar to nije sramota?

8.

Dva telefonska poziva i jedna privatna stvar, koju sve čini da
porekne, urotili su se da izvuku Džeka Sojera iz njegove čaure u
Norveškoj dolini i pošalju ga niz drum prema Frenč Lendingu, ulici
Samner i policijskoj stanici. Prvi poziv bio je od Henrija, a Henri je
zvao iz kafeterije Makstonovog doma na jednoj od pauza
Simfonijskoga, insistirajući da mu kaže šta misli. Sa pločnika ispred
Makstonovog doma je u toku dana navodno oteto još jedno dete.
Kakve god je razloge Džek imao da se drži dalje od slučaja, razloge
koje, usput, nikada nije objasnio, žalimo slučaj, ali više se ne
priznaju. Ovo znači da je na Ribarevom rabošu sada četvoro dece, jer
Džek sigurno ne veruje da će se Irma Freno niotkuda ušetati u rođenu
kuću, zar ne? Četvoro dece!

- Ne, rekao je Henri, nisam to čuo na radiju. Jutros se dogodilo.
- Od Makstonovog domara, rekao je Henri. Video je zabrinutog
policajca kako podiže bicikl i stavlja ga u prtljažnik patrolnog
automobila.
- U redu, rekao je Henri, možda nije provereno, ali jesam siguran.
Dejl će do večeri saznati o kom se detetu radi, a sutra će njegovo ime
osvanuti u svim novinama. A tada će čitav kraj da odlepi. Kako ne
shvataš? Već samo saznanje da si uključen u istragu pomoći će da se
ljudi primire. Više nemaš pravo na luksuz penzije, Džek. Moraš da
odigraš svoju ulogu.
Džek mu je odgovorio da donosi preuranjene zaključke, i da će o
tome porazgovarati kasnije.

Četrdeset pet minuta kasnije pozvao ga je Dejl Gilbertson, sa
vešću da je dečak po imenu Tajler Maršal u toku prepodneva nestao
ispred Makstonovog doma i da Tajlerov otac, Fred Maršal, koji
upravo sedi u stanici, zahteva da vidi Džeka Sojera. Fred je lafčina,
pošten i porodičan čovek, uzoran građanin, moglo bi se reći Dejlov
prijatelj, ali je sada na ivici sloma. Izgleda da Džudi, njegova žena,
ima nekakve mentalne probleme još od vremena pre ubistava, i da je
Tajlerov nestanak konačno izbacio iz koloseka. Pričala je besmislice,
povredila se i polomila sve po kući.

- A ja donekle poznajem Džudi Maršal, rekao je Dejl. Zaista
divna žena, sićušno stvorenje ali živa vatra i sa obe noge na zemlji,
sjajna osoba, prvoklasna osoba, neko za koga čovek nikada ne bi
pomislio da će da odlepi. Čini se da je pomislila ili znala, štagod, da
je Tajler otet još pre nego što su našli njegov bicikl. Krajem
popodneva postalo joj je toliko loše da je Fred morao da pozove
doktora Skardu i odveze je u Luteransku bolnicu Francuskog okruga
u Ardenu, gde su je smestili na Odelenje D, za duševne, čim su je
videli. Fred insistira da razgovara sa tobom. Nemam pouzdanja u
tebe, rekao mi je.

- Ako ne dođeš ovamo, rekao je Dejl, Fred Maršal ima da se
pojavi pred tvojim vratima. Ne mogu da vežem čoveka, a nemam
nameru da ga zatvorim samo da bih ga držao dalje od tebe. Utoliko
pre što si nam potreban ovde, Džek.

- U redu, rekao je Dejl. Znam da ništa ne obećavaš, ali ti znaš šta
bi trebalo da učiniš.

Da li bi ovi razgovori bili sami po sebi dovoljni da ga smeste u
pikap i pošalju na put do ulice Samner? Sasvim verovatno,
pretpostavlja Džek, i na taj način treći činilac, onaj tajni i poricani,
postaje nebitan. Beznačajan. Bezopasan napad živaca, posledica
nagomilanog nespokojstva, potpuno prirodan s obzirom na okolnosti.
Nešto što bi svakome moglo da se dogodi. Osetio je potrebu da izađe
iz kuće, pa šta? Niko ne može da ga optuži da je bežao. Išao je
prema, a ne bežao od onoga od čega je najviše želeo da pobegne -
mračne struje Ribarevih zločina. Što ne znači da se obavezao da će se
do kraja angažovati. Fred Maršal, Dejlov prijatelj i otac deteta koje je
navodno nestalo, insistira da razgovara sa njim; pa dobro, neka

razgovara. Ako pola sata razgovora sa bivšim detektivom mogu da
pomognu Fredu Maršalu da se ponese sa svojim problemima, bivši
detektiv je spreman da mu obezbedi to vreme.

Sve ostalo je sasvim lične prirode. Budni snovi i crvendaćeva jaja
pomutili su ti rasuđivanje, ali to je lična stvar. Moguće ju je sačekati
da prođe, nadmudriti, provaliti. Nijedna razumna osoba takve stvari
ne shvata ozbiljno: kao letnja oluja su, dođu i prođu. Pošto je usporio
kroz zeleno svetlo na raskrsnici u Sentraliji i primetio, sa nagonskom
budnošću policajca, niz 'harlija' poređanih na parkingu ispred Send
Bara, oseća da je ponovo kadar da se ponese sa popodnevnim
poteškoćama. Bilo bi sasvim razumljivo da je osetio kako nije
sposoban - u redu, recimo nevoljan - da otvori vrata frižidera.
Neprijatna iznenađenja čine te opreznim. Pregorela mu je sijalica u
dnevnoj sobi, i kada je otišao do fioke sa pola tuceta rezervnih
halogenki, nije bio u stanju da je otvori. U stvari, nije bio u stanju da
otvori nijednu fioku, orman ili ostavu u kući, čime se lišio
mogućnosti da skuva čaj, presvuče odeću, pripremi ručak i uradi bilo
šta osim da preko volje lista knjige ili gleda televiziju. Kada je
poklopac sandučeta za poštu zapretio da skriva piramidu
crvendaćevih plavih jaja, odlučio je da odloži prikupljanje pošte za
sledeći dan. Ionako mu stižu samo bankovni izveštaji, časopisi i
reklamne brošure.

Ne dozvolimo da zvuči gore nego što jeste, poručuje Džek sebi.
Mogao sam da otvorim svaka vrata, fioku i orman u kući, ali nisam
hteo. Nisam se plašio da će iz frižidera ili ormana početi da se
prosipaju crvendaćeva jaja - samo nisam hteo da rizikujem da
pronađem jednu od tih prokletinja. Pokaži mi psihijatra koji tvrdi da
je to neurotično, i pokazaću ti morona koji uopšte ne poznaje
psihologiju. Svi veterani su mi govorili da rad u odseku za ubistva
čoveku na kraju sjebe mozak. Zato sam se, dođavola, i povukao!

Šta je trebalo da radim, da ostanem u službi dok sebi ne
prosviram mozak? Pametan si momak, Henri Lejdene, i volim te, ali
postoje stvari koje naprosto NE KAPIRAŠ!

U redu, sada je, eto, pošao u ulicu Samner. Svi su vikali na njega
da nešto preduzme, i sada to čini. Pozdraviće se sa Dejlom i
momcima, sešće da razgovara sa Fredom Maršalom, uzornim

građaninom kome je nestao sin, i serviraće mu uobičajenu žvaku
kako se preduzima sve što je moguće, bla bla, FBI radi zajedno sa
nama na ovome, a Biro ima najbolje istražitelje na svetu. Tu žvaku.
Što se Džeka tiče, njegova prvenstvena dužnost jeste da ide Fredu niz
dlaku, kao kad teši ozleđenu mačku; kada se Maršal umiri, Džekova
'dužnost' prema zajednici - dužnost koja postoji samo u uobrazilji
drugih - biće izvršena, i biće slobodan da se vrati u privatnost koju je
pošteno zaradio. Ako se to Dejlu ne svidi, može izatrka da skoči u
Misisipi; ako se ne svidi Henriju, Džek će odbiti da čita Sivi dom i
primoraće ga da umesto toga sluša Lorensa Velka, Vona Monroa ili
nešto podjednako mučno. Loš diksilend. Pre više godina, Džeku je
neko poklonio CD pod naslovom Fets Manasas i Mošusni Pacovi
Praše Sve U Šesnaest. Trideset sekundi Fetsa Manasasa, i Fred bi
počeo da moli za milost.

Ova slika čini da se Džek oseti dovoljno opušteno da pokaže da je
njegovo oklevanje pred kredencima i fiokama bilo samo prolazna
neodlučnost, a ne fobijska nesposobnost. Iako mu je pažnja bila na
drugoj strani kao i obično, uvučena pepeljara ispod komandne table
rugala mu se i začikavala ga otkako se ukrcao u pikap. Pljosnatu
pločicu pepeljare okružuje nekakva neprirodna sugestivnost, aura
prikrivenog zla.

Boji li se to on da iza pločice vreba maleno plavo jaje?
Naravno da ne. Unutra su samo vazduh i oblikovana crna plastika.
U tom slučaju, može da je izvuče.
Pored prozora kamioneta klize zgrade predgrađa Frenč Lendinga.
Džek je stigao otprilike do istog mesta gde je Henri prekinuo onu
pesmu Štrokosperme. Naravno da može da izvuče pepeljaru. Ništa
prostije. Samo podvučeš prste i cimneš. Najlakša stvar na svetu.
Pruža ruku. Pre nego što će prstima dodirnuti pločicu, povlači ruku
nazad. Znoj mu curi niz čelo i zadržava se u nozdrvama.
"Kao da je ne znam šta", kaže glasno. "Imaš neki problem s tim,
Džeki-momče?"
Ponovo pruža ruku prema pepeljari. Odjednom svestan da više
obraća pažnju na dno komande table nego na drum pred sobom, diže
pogled i smanjuje brzinu na polovinu pređašnje. Ne želi da staje na
kočnicu. To je samo pepeljara, pobogu. Prsti mu stižu do pločice, i

podvlače se ispod donjeg ruba. Džek još jednom baca pogled na
drum. Onda, sa odlučnošću bolničarke koja odlepljuje traku flastera
sa pacijentovog maljavog trbuha, sa trzajem izvlači posudu. Upaljač
koga je jutros na stazi ispred kuće nesvesno pomerio, odskače tri inča
u vazduh, Džekovom užasnutom pogledu sličan letećem crno-
srebrnom jajetu.

Skreće sa puta, odskače preko korovom obrasle uzvisine, i juri
prema telefonskom stubu koji se diže pred vozilom. Upaljač pada u
posudu pepeljare sa glasnim, metalnim udarcem kakav nijedno jaje
na svetu ne može da proizvede. Telefonski stub klizi prema njemu i
gotovo ispunjava vetrobran. Džek gazi na kočnicu i pikap se sa
trzajem zaustavlja, izazvavši seriju lupkanja i čangrljanja u pepeljari.
Da nije smanjio brzinu pre nego što je otvorio pepeljaru, zakucao bi
se pravo u stub, koji stoji na samo par koraka od branika pikapa.
Džek briše znoj sa lica i uzima upaljač. "Bog te tvoj." Gura upaljač u
njegovo ležište i zavaljuje se u naslon sedišta. "Dobro kažu da
pušenje ubija", kaže. Šala je previše otrcana da bi ga nasmejala, i
nekoliko sekundi samo miruje na sedištu i zuri u retki saobraćaj na
Lajal Roudu. Pošto je osetio da mu se puls koliko-toliko približio
normalnom, podseća se da je, na kraju krajeva, ipak otvorio
pepeljaru.

***
Plavokosi, razbarušeni Tom Lund očigledno je pripremljen za
njegov dolazak, jer u trenutku kada je Džek prošao pored tri bicikla
poređana kraj vrata i ušao u stanicu mladi policajac ustaje od stola i
žuri napred da mu šapne da ga Dejl i Fred Maršal čekaju u Dejlovoj
kancelariji i da će ga sprovesti pravo tamo. Gde će mu se sigurno
obradovati. "Kao i ja, poručniče Sojer", dodade Lund. "Čoveče,
moram to da kažem. Mislim da nam je preko potrebno vaše umeće."
"Zovi me Džek. Više nisam poručnik. A nisam više ni policajac."
Džek je upoznao Toma Lunda radeći na slučaju Kinderling, i svidela
mu se mladićeva energičnost i posvećenost. Zaljubljen u svoj posao,
uniformu i značku, sa poštovanjem prema pretpostavljenom i
divljenjem prema Džeku, Lund je bez primedbe proveo stotine sati
pored telefona, u arhivi i u svojim kolima, više puta proveravajući
često protivrečne pojedinosti vezane za susret agenta osiguranja za

farme iz Viskonsina i dve prodavačice ljubavi sa Sanset Stripa. Za
sve to vreme Tom Lund je zadržao energetski naboj srednjoškolskog
kvoterbeka koji istrčava na teren da odigra svoju prvu utakmicu.

Više ne izgleda tako, primećuje Džek. Ispod očiju su mu tamne
kesice, a kosti lica su izraženije. Za Lundov izgled zaslužno je još
nešto pored neispavanosti i umora: oči mu imaju bespomoćno
zaprepašćen izraz osobe koja je doživela jak moralni šok. Ribar je
ukrao dobar deo mladosti Toma Lunda.

"Tek treba da vidim šta mogu da učinim", kaže Džek, nudeći
obećanje većeg angažovanja nego što je zaista spreman da preuzme.

"Sigurno je da će nam svaka vaša pomoć biti od koristi",
odgovara Lund. To je preterano, odveć servilno, i pošto se Lund
okrenuo da ga povede do kancelarije, Džek pomišlja Nisam došao da
budem vaš spasitelj.

Ova misao odmah budi osećaj krivice u njemu.
Lund kuca na vrata, otvara ih da najavi Džeka, gura ga unutra i
iščezava kao duh, potpuno neprimećen od dva muškarca koji ustaju
sa stolica i upiru pogled u posetiočevo lice, jedan sa vidnom
zahvalnošću, drugi sa ogromnom količinom istog osećanja
pomešanog sa golom potrebom, zbog koje Džeku postaje još
nelagodnije.
Uporedo sa Dejlovim promumlanim predstavljanjem, Fred Maršal
kaže: "Hvala vam što ste pristali da dođete, neizmerno sam vam
zahvalan. To je sve što mogu..." Desna ruka mu se pruža kao ručka
pumpe. Kada ju je Džek prihvatio, lice Freda Maršala obliva se još
većom količinom emocija. Njegova šaka steže Džekovu, maltene je
prisvaja, kao što životinja polaže pravo na svoj plen. Steže, čvrsto, i
drma više puta nego što je uobičajeno. Oči mu se pune suzama. "Ne
mogu da..." Maršal izvlači šaku i otire suze sa lica. Oči mu sada
deluju beskrajno ranjivo. "Oh, čoveče", kaže. "Zaista mi je drago što
ste došli, gospodine Sojer. Ili da vas zovem 'poručniče'?"
"Biće dobro i Džek. Kako bi bilo da me vas dvojica uputite u ono
što se danas dogodilo?"
Dejl pokazuje prema pripremljenoj stolici; sva trojica zauzimaju
mesta, i bolna ali u suštini jednostavna priča o Fredu, Džudi i Tajleru
Maršalu započinje. Neko vreme govori samo Fred. U njegovoj verziji

priče, plemenita ženica lavovskog srca, predana supruga i majka,
postaje žrtva zbunjujućih, višestrukih promena i poremećaja, i razvija
zagonetne simptome koje njen nemarni, glupi, egoistični muž
potpuno previđa. Bunca reči bez smisla; piše nepovezane stvari na
hartiji koju zatim gužva i pokušava da proguta. Unapred vidi
tragediju koja predstoji, i to je izluđuje. Jeste da zvuči blesavo, ali
egoistični muž veruje da je tako. Tačnije, misli da veruje da je tako,
jer razmišlja o tome još otkako je prvi put razgovarao sa Dejlom, i
iako stvar zvuči blesavo, nekako ima smisla. Koje bi drugo
objašnjenje moglo da postoji? Zato i misli ono što misli - da je
njegova žena počela da gubi razum jer je znala da je Ribar na putu.
Pretpostavlja da su takve stvari moguće. Hrabra i izmučena ženica
znala je, na primer, da je njen preslatki, divni sinčić nestao pre nego
što joj je njen glupi i sebični muž, koji je otišao na posao kao da se
radi o sasvim običnom danu, rekao za bicikl. To u velikoj meri
dokazuje ono o čemu je govorio. Divni dečačić izašao je sa još tri
drugara da se igra, ali su se samo tri drugara vratila kućama, a
pozornik Deni Čeda našao je sinčićev 'švin' bicikl i jednu patikicu na
pločniku ispred Makstonovog staračkog doma.

"Deni Čita?" pita Džek, koji, kao i Fred Maršal, počinje da misli
da veruje u neke veoma zabrinjavajuće stvari.

"Čeda", kaže Dejl, i izgovara prezime slovo po slovo. Dejl potom
priča svoju, kudikamo kraću verziju priče. U priči Dejla Gilbertsona,
dečak izlazi da vozi bicikl i nestaje, moguće kao žrtva otmice, sa
pločnika ispred Makstonovog staračkog doma. To je sve što Dejl
zna, i veruje da će Džek Sojer moći da popuni većinu okolnih
praznina.

Džek Sojer, u koga su se zagledala ostala dvojica u sobi, uzima
vremena da se navikne na tri misli koje trenutno veruje da misli. Prva
i nije toliko misao koliko reakcija koja sadrži prikrivenu pomisao: od
trenutka kada mu je Fred Maršal stisnuo šaku i rekao 'Oh, čoveče'
Džeku je postao drag, a to je neočekivan obrt u večerašnjem
događanju. Fred Maršal mu otprilike liči na momka sa postera koji
veliča život u malom mestu. Ako tu sliku postavite na panoe koji
reklamiraju zemljište u Francuskom okrugu, prodaćete veliki broj
vikendica ljudima iz Milvokija i Čikaga. Maršalovo prijateljsko,

prijatno lice i vitki stas trkača kao da svedoče o odgovornosti,
pristojnosti, lepom vaspitanju i društvenosti, skromnosti i
nesebičnom srcu. Što više Fred Maršal optužuje sebe za sebičnost i
glupost, to je Džeku simpatičniji. A što mu je više simpatičan, to više
saoseća sa njegovom strašnom nevoljom, i više želi da mu pomogne.
Džek je došao u stanicu očekujući da će na Dejlovog prijatelja
reagovati kao policajac, ali su njegovi policijski refleksi zarđali od
neupotrebe. Zato reaguje kao saosećajni građanin. Policajci, Džek to
dobro zna, civile zahvaćene pratećim talasom zločina gotovo nikada
ne posmatraju kao građane i sapatnike, a pogotovo u početnim
fazama istrage. (Misao skrivena unutar Džekove reakcije na čoveka
pred njim glasi da Fred Maršal nije sposoban da gaji sumnju ni
prema kome sa kim je u prijateljskim odnosima.)

Džekova druga misao istovremeno je misao policajca i solidarnog
građanina, i iako još pokušava da se navikne na treću, koja je u
potpunosti proizvod njegovih zarđalih ali i dalje preciznih refleksa
policajca, obznanjuje je: "Bicikli koje sam video ispred ulaza
pripadaju Tajlerovim drugovima? Da li ih neko u ovom trenutku
ispituje?"

"Bobi Dilak", kaže Dejl. "Popričao sam sa njima kada su stigli, ali
nisam ništa saznao. Prema njihovoj priči, bili su svi zajedno u ulici
Čejs, a onda se Tajler nekuda odvezao. Tvrde da ništa nisu videli.
Možda i nisu."

"Ali ti misliš da to nije sve."
"Iskreno da kažem, mislim. Ali nemam pojma šta bi to moglo biti,
a moramo da ih pošaljemo kućama pre nego što njihovi roditelji
iskoče iz kože."
"Ko su oni, i kako se zovu?"
Fred Maršal savija šaku kao da stiska dršku nevidljive palice za
bezbol. "Ebi Veksler, T.Dž. Reniker i Roni Mecger. To su dečaci sa
kojima se Taj ovog leta družio." Nad rečenicom lebdi neizgovorena
osuda.
"Zvučite kao da ih ne smatrate najboljim društvom za vašeg sina."
"Pa, nije baš tako", kaže Fred, rastrzan između želje da kaže istinu
i želje da ne ispadne nepravedan. "Ne tako kako ste vi to predstavili.
Ebi mi liči na siledžiju, a druga dvojica su možda malo... usporeni?

Nadam se... ili sam se nadao... da će Taj shvatiti da može da nađe
drugove koji će biti više na... znate..."

"Više na njegovom nivou."
"Tako je. Problem je u tome što je moj sin pomalo sitan za svoj
uzrast, a Ebi Veksler je... ovaj..."
"Krupan za svoj uzrast", kaže Džek. "Savršena situacija za
siledžiju."
"Hoćete da kažete da znate Ebija Vekslera?"
"Ne, ali sam ga video jutros. Bio je sa vašim sinom i još dva
dečaka."
Dejl se uspravlja na svojoj stolici, a Fred Maršal ispušta nevidljivu
palicu. "Kada je to bilo?" pita Dejl. Fred Maršal istovremeno pita:
"Gde?"
"U ulici Čejs, desetak minuta posle osam. Išao sam po Henrija
Lejdena, da ga odvezem kući. Kada smo se vraćali iz grada, dečaci
su isterali bicikle na ulicu tačno ispred nas. Dobro sam osmotrio
vašeg sina, gospodine Maršal. Učinio mi se kao sjajan klinac."
Razrogačene oči Freda Maršala pokazuju da nekakva nada,
nekakvo obećanje, zadobija oblik pred njim; Dejl se konačno opušta.
"To se uglavnom poklapa sa njihovom pričom. Bilo bi to malo pre
nego što ih je Taj napustio. Ako su rekli istinu."
"Ili su oni ostavili njega ", kaže Tajev otac. "Brži su na biciklima
od Taja, i ponekad umeju da, znate... da ga zadirkuju."
"Tako što odjure napred i ostave ga samog", kaže Džek.
Maršalovo sumorno klimanje glave govori o dečačkim poniženjima,
poverenim saosećajnom ocu. Džek se priseća zacrvenjenog,
neprijateljskog lica i podignutog srednjaka Ebija Vekslera i pita se da
li i kako je mali uspevao da se odbrani od njega. Dejl je rekao da je
osetio neiskrenost u priči koju su mu dečaci ispričali, ali zašto bi
lagali? Koji god da je razlog postojao za to, gotovo je sigurno vezan
za Ebija Vekslera. Ostala dvojica slušaju naređenja.
Odloživši na trenutak treću misao u stranu, Džek kaže: "Hteo bih
da porazgovaram sa dečacima pre nego što ih pošaljete kući. Gde
su?"
"U sobi za ispitivanje, na vrhu stepenica." Dejl upire prstom u
tavanicu. "Tom će te odvesti."

Sa zidovima sivim kao na ratnom brodu, sivim metalnim stolom i
prozorom uskim poput puškarnice na zidu tvđave, soba na vrhu
stepenica čini se projektovana da izmami priznanja pomoću dosade i
beznađa, i Džeku se čini, pošto ga je Tom Lund uveo, da su četvorica
prisutnih već postali žrtve njene olovne atmosfere. Bobi Dilak okreće
glavu, prestaje da kucka olovkom po stolu, i progovara: "Živeo nam
Holivud. Dejl nam je rekao da dolazite." Čak i Bobi kao da je pomalo
zgasnuo u ovoj polusvetlosti. "Jeste li hteli da ispitate ove
prestupnike, poručniče?"

"Za minut ili dva, možda." Dvojica od trojice prestupnika sa one
strane stola prate pogledom Džeka kako prolazi iza Bobija Dilaka
kao da se plaše da će ih baciti u ćeliju. Reči 'ispitate' i 'poručniče'
imale su efekat ledenog vetra iz Kanade. Ebi Veksler stisnutih očiju
gleda u Džeka, nastojeći da izgleda tvrdo, a dečak pored njega, Roni
Mecger, vrpolji se na stolici, očiju naraslih kao tacne. Treći dečak,
T.Dž. Reniker, spustio je glavu na prekrštene ruke i čini se da spava.

"Probudite ga", kaže Džek. "Imam nešto da kažem, i hoću da svi
čujete." U stvari, nema šta da kaže, ali želi da ovi dečaci obrate
pažnju na njega. Već zna da je Dejl bio u pravu. Ako ne lažu, onda
bar nešto prećutkuju. Zato ih je njegovo iznenadno pojavljivanje u
ovoj dremljivoj atmosferi uplašilo. Da je Džeku bilo dato da ih ispita,
razdvojio bi ih i ispitao pojedinačno, ali sada mora da ispravi grešku
koju je Bobi Dilak napravio. Mora da ih obradi sve zajedno, za
početak, a za to je potrebno da pojača njihov strah. Ne želi da
zlostavlja dečake, već samo da učini da im srce brže zakuca; posle
toga će moći da ih razdvoji. Najslabija karika se već pokazala. Džek
ne oseća nikakvu prepreku da lažima dođe do informacija.

Roni Mecger drma Ti-džeja za rame, i kaže: "Probudi se, dubalo...
budalo."

Zaspali dečak ječi, diže glavu sa stola i počinje da proteže ruke.
Pogled mu pada na Džeka, i trepćući i gutajući knedle žuri da ispravi
leđa.

"Dobrodošao", kaže Džek. "Hoću da vam se predstavim i
objasnim zašto sam ovde. Zovem se Džek Sojer, i poručnik sam u
odseku za ubistva u losanđeleskoj policiji. Veoma sam uspešan, i
imam punu sobu pohvala i odlikovanja. Kada pojurim nekog

zlikovca, obično ga i uhapsim. Pre tri godine došao sam ovamo iz
Los Anđelesa da rešim jedan slučaj. Dve nedelje kasnije, čovek po
imenu Tornberg Kinderling u lancima je otpremljen u L.A. Pošto
poznajem ovaj kraj i pošto sam već radio sa ovdašnjim
predstavnicima zakona, LAPD me je zamolio da im pomognem u
istrazi ubistava koja je počinio Ribar." Baca pogled da vidi da li se
Bobi Dilak ceri na ovu besmislicu, ali Bobi samo zuri, ledenog lica,
preko stola. "Vaš drugar Tajler Maršal bio je sa vama pre nego što je
jutros nestao. Da li ga je Ribar oteo? Žao mi je što moram to da
kažem, ali mislim da jeste. Možda možemo da pronađemo Tajlera,
možda ne, ali da bih zaustavio Ribara, potrebno je da mi tačno
ispričate šta se dogodilo, do najmanje pojedinosti. Morate da budete
potpuno iskreni prema meni, jer ako budete lagali ili bilo šta
prećutite, bićete krivi za ometanje istrage. Ometanje istrage je veoma
ozbiljan zločin. Pozorniče Dilak, koja je najmanja kazna u državi
Viskonsin za taj zločin?"

"Pet godina, prilično sam siguran", kaže Bobi Dilak.
Ebi Veksler se ujeda za unutrašnjost obraza; Roni Mecger skreće
pogled i mršti se u sto; T.Dž.Reniker tupo zuri u uski prozor.
Džek seda pored Bobija Dilaka. "Ja sam, slučajno, bio onaj
momak u pikapu kome si jutros pokazao srednjaka. Ne mogu reći da
sam oduševljen što se ponovo vidimo."
Dve glave okreću se prema Ebiju, koji grčevito čkilji, nastojeći da
reši ovaj novi problem. "Nisam", kaže, odlučivši se za uporno
poricanje. "Možda je izgledalo k'o da jesam, al' nisam."
Ebi se podrugljivo osmehuje. "Ne pokazujem srednjaka
nepoznatim ljudima."
"Ustani", kaže Džek.
Ebi gleda levo i desno, ali njegovi drugovi izbegavaju da sretnu
njegov pogled. Gura stolicu unazad i kolebljivo ustaje.
"Pozorniče Dilak", kaže Džek, "izvedite ovog dečaka iz sobe i
pričuvajte ga."
Bobi Dilak savršeno igra svoju ulogu. Gipko ustaje sa stolice i
fiksira pogledom Ebija dok klizi prema njemu. Podseća na pantera
koji se približava dobrom zalogaju. Ebi Veksler odskače unazad i

pokušava da zaustavi Bobija podignutim dlanom. "Nemojte -
povlačim reč - uradio sam to, u redu?"

"Prekasno", kaže Džek. Sedi i gleda kako Bobi hvata dečaka za
lakat i vuče ga prema vratima. Zajapuren i znojeći se, Ebi se ukopava
u pod, i potisak ga presavija preko isturenog trbuha. Počinje da tetura
napred, jaučući i rasipajući suze. Bobi Dilak otvara vrata i vuče ga u
bezlični hodnik na spratu. Vrata se sa treskom zatvaraju i presecaju
njegovo preplašeno zavijanje.

Preostala dva dečaka beli su u licu kao mleko i, čini se, potpuno
skamenjeni. "Ne brinite za njega", kaže Džek. "Biće dobro. Za
petnaest, dvadeset minuta, bićete slobodni da idete kući. Smatrao
sam da nema smisla razgovarati sa nekim ko laže pre nego što smo i
počeli. Zapamtite: čak i najnesposobniji policajac zna kada ga lažu, a
ja sam najbolji policajac. Zato ćemo da uradimo ovako. Popričaćemo
o onome što se jutros dogodilo, o onome što je Tajler radio, kako ste
se razdvojili, gde ste bili, šta ste posle radili, koga ste sve videli, i
takve stvari." Zavaljuje se unazad i spušta dlanove na sto. "Hajde
sad, ispričajte mi šta se dogodilo."

Roni i Ti-džej se zgledaju. Ti-džej gura desni kažiprst u usta i
počinje sekutićima da glođe nokat. "Ebi vam je pokaz'o srednjaka",
kaže Roni.

"Ma šta mi reče. Posle toga."
"Uh, Taj je rek'o da mora negde d' ide."
"Mor'o je nekud da ide", ubacuje se Ti-džej kao odjek.
"Gde ste se u tom trenutku nalazili?"
"Uh... Ispred Olsorts Pomorijuma."
"Emporijuma", kaže Ti-džej. "Nije pomorijum, tikvane, nego em-
po-ri-jum."
"I?"
"I onda je Taj rek'o...", Roni baca pogled prema Ti-džeju. "Taj je
rek'o da mora negde d' ide."
"U kom pravcu je otišao, na istok ili na zapad?"
Dečaci na ovo pitanje reaguju kao da je postavljeno na stranom
jeziku, nemo se premišljajući.
"Prema reci, ili od nje?"

Ponovo se zgledaju. Pitanje je bilo na engleskom, ali odgovor
izostaje. Onda Roni konačno kaže: "Ne znam."

"A ti, Ti-džej? Znaš li ti?"
Ti-džej odmahuje glavom.
"Dobro. To je pošteno. Ne znate jer ga niste ni videli kako odlazi,
zar ne? I nije vam rekao da mora negde da ode, zar ne? Kladim se da
je to Ebi izmislio."
Ti-džej se vrpolji, a Roni sa strahopoštovanjem zija u Džeka.
Upravo se ispostavilo da je zapravo Šerlok Holms.
"Sećate se kada sam prošao pored vas u kamionetu?" Klimaju
glavom. "Tajler je bio sa vama." Ponovo klimaju. "Već ste bili sišli
sa pločnika ispred Olsorts Emporijuma, i vozili ste se Čejsom prema
istoku - udaljavali ste se od reke. Video sam vas u retrovizoru. Ebi je
vozio veoma brzo. Vas dvojica ste nekako uspevali da ga pratite.
Tajler je sitniji od vas, pa je zaostao. Eto kako znam da se nikud nije
odvezao. Nije mogao da vas stigne."
Roni Mecger počinje da pišti: "Jeste, zaost'o je, mnogo je zaost'o,
a onda se pojavio Birar i zgrabio ga." I počinje da plače.
Džek se naginje napred. "Jeste li videli da se to dogodilo? Bilo ko
od vas?"
"Neeeaa", cvili Roni. Ti-džej polako odmahuje glavom.
"Niste videli nekoga da razgovara sa Tajem, ili neka kola da su se
zaustavila, da je ušao u neku prodavnicu, ili tako nešto?"
Dečaci se oglašavaju nerazgovetnim brbljanjem kojim hoće da
kažu da nisu ništa videli.
"Kada ste primetili da ga nema?"
Ti-džej otvara usta, i ponovo ih zatvara. Roni kaže: "Kada smo
uzeli 'slurpije'." Lice mu se grči od napetosti. Ti-džej potvrdno klima
glavom.
Dva sledeća pitanja otkrivaju da su u 'slurpijima' uživali u 7-
Jedanaest, gde su takođe kupili i Magične kartice, i da im verovatno
nije trebalo više od minut-dva da primete Tajlerov nestanak. "Ebi je
rek'o da će nam Tajler kupiti još kartica", dodaje uslužni Roni.
Stigli su do trenutka koji je Džek čekao. Kakva god bila njihova
tajna, dogodila se ubrzo pošto su izašli iz 7-Jedanaest i shvatili da im
se Tajler još nije pridružio. A tajna je isključivo Ti-džejeva muka.

Dečak praktično znoji krv, dok je njegovog prijatelja prilično smirilo
prisećanje na 'slurpije' i Magične kartice. Ostalo je još samo jedno
pitanje koje želi da im postavi. "Ebi je, dakle, hteo da nađe Tajlera.
Jeste li svi seli na bicikle i tražili okolo, ili je Ebi poslao samo jednog
od vas?"

"A?" kaže Roni. Ti-džej spušta bradu i ukršta ruke ispred glave
kao da se brani od udaraca. "Tajler je nekud otiš'o", kaže Roni.
"Nismo ga tražili, nego smo otišli u park. Da se menjamo za Magične
kartice."

"Shvatam", kaže Džek. "Hvala ti, Roni. Mnogo si mi pomogao.
Hoću sad da izađeš i ostaneš sa Ebijem i pozornikom Dilakom, a ja
ću malo da popričam sa Ti-džejem. Neće trajati više od pet minuta,
ako bude i toliko."

"Mogu d' idem?" Na Džekovo klimanje glavom, Roni se
bojažljivo diže od stola. U trenutku kada je stigao do vrata, Ti-džej
zajeca. Onda Roni izlazi, a Ti-džej se grči u stolici i trudi se da bude
što manji dok zuri u Džeka očima koje su postale sjajne, pljosnate i
savršeno okrugle.

"Ti-džej", kaže Džek, "uveravam te da nemaš šta da brineš." Sada
kada je ostao sam sa dečakom koji je priznao krivicu tako što je
zaspao u sobi za ispitivanje, Džek Sojer pre svega želi da ga oslobodi
te krivice. Zna Ti-džejevu tajnu, da zapravo nema tajne; beskorisna
je. "Bez obzira šta mi budeš rekao, neću te uhapsiti. To je takođe
obećanje. Nisi ni u kakvoj nevolji, sine. U stvari, drago mi je što ste
ti i tvoji drugari mogli da dođete i pomognete nam da razjasnimo
stvar."

Još dva ili tri minuta nastavlja da govori u ovom smislu, i T.Dž.
Reniker, prethodno osuđen na smrt streljanjem, postepeno počinje da
shvata da je pomilovanje ipak stiglo i da je pošteđen od onoga što
njegov drugar Ebi naziva obranim bostanom. Vraća se u prvobitnu
veličinu, a oči mu više nemaju prestravljen izraz.

"Reci mi šta je Ebi uradio", kaže Džek. "Ostaće među nama.
Nikome neću reći. Časna reč. Neću te otkucati."

"'Teo je da Taj kupi još Magičnih kartica", kaže Ti-džej,
napipavajući put kroz nepoznatu teritoriju. "Da je Taj bio tamo,

mor'o bi. Ebi nekad ume da bude stvarno gadan. Rek'o mi je spusti se
niz ulicu i dovedi sporaća, il' ću ti napravim indijansku vatru."

"I ti si seo na bicikl i spustio se niz ulicu Čejs."
"Aha. Gled'o sam, al' nigde nisam vid'o Taja. A bio sam siguran
da 'oću, znate? Jer 'de je drugo mog'o da bude?"
"Ali...?" Džek izvlači odgovor za koji zna da sledi tako što kruži
šakom po vazduhu.
"Al' ga ipak nisam vid'o. Stig'o sam do ulice Kvin, tamo 'de je
starački dom, sa visokom živicom ispred. I onda sam ugled'o njegov
bajs. Na pločniku ispred živice. I njegovu patiku. I lišće sa živice."
Evo konačno i nje, beskorisne tajne. Možda ne potpuno
beskorisne: dala je prilično tačno vreme dečakovog nestanka: 8:15,
otprilike, ili 8:20. Bicikl je ležao na pločniku pored patike otprilike
četiri sata pre nego što ih je Deni Čeda pronašao. Makstonov dom
zauzima gotovo celokupno zemljište u tom delu ulice Kvin, a gosti
nisu počeli da se pristižu na Festival jagoda pre podneva.
Ti-džej opisuje kako se uplašio - ako je Ribar uvukao Taja u
živicu, mogao je da se vrati po još! U odgovor na Džekovo poslednje
pitanje, dečak kaže: "Ebi nam je rek'o da kažemo da se Taj odvez'o
dok smo stajali ispred Olsortsa, da nas, kao, ne bi okrivili zbog toga.
Ako ispadne da je ubijen. Taj nije ubijen, je l' da? Decu k'o Taj ne
ubijaju."
"Nadam se da nije", kaže Džek.
"I ja." Ti-džej šmrče i briše nos nadlakticom.
"Hajde, vreme je da se vratite kući", kaže Džek, i diže se sa
stolice.
Ti-džej ustaje i polazi duž stola. "Oh! Sad sam se setio!"
"Šta?"
"Na pločniku je bilo i perja."
Pod ispod Džekovih nogu počinje da se ziba, levo pa desno, kao
da je na palubi broda. Pridržava se za naslon stolice. "Stvarno?" Čini
napor da se sredi pre nego što će se okrenuti dečaku. "Kako to misliš
da je bilo perja?"
"Crna pera. Velika. K'o od vrane. Jedno je bilo pored bajsa, a
drugo u patiki."

"Čudno", kaže Džek, kupujući vreme da se oporavi od
neočekivanog pojavljivanja perja u njegovom razgovoru sa T.Dž.
Renikerom. Apsurdno je da je uopšte reagovao na tako nešto, a to što
je na trenutak osetio da će se onesvestiti već je groteskno. Ti-džejevo
perje bilo je pravo perje prave vrane na pločniku. Njegovo perje bilo
je iz sna, perje nepostojećih crvendaća, nestvarnih kao i sve drugo u
snu. Džek podseća sebe na više ovakvih korisnih stvari, i uskoro se
ponovo oseća normalno, ali bi trebalo da imamo na umu da će
ostatak noći i veći deo sledećeg dana reč perje ostati da lebdi,
okružena aurom naelektrisanom kao olujni oblak, iza i između
njegovih misli, povremeno izranjajući sa sažižućim praštanjem
munje.

"Uvrnuto", kaže Ti-džej. "Mislim, kako je pero dospelo u patiku?"
"Možda ga je doneo vetar", kaže Džek, spremno prenebregavši
činjenicu da je dan bio bez vetra. Ohrabren mirovanjem poda,
pokazuje Ti-džeju da izađe u hodnik, i polazi za njim.
Ebi Veksler se otiskuje od zida i zaustavlja se pored Bobija
Dilaka. I dalje igrajući ulogu, Bobi kao da je isklesan od mermera.
Roni Mecger se strateški odmiče. "Ove momke sada možete da
pustite kući", kaže Džek. "Izvršili su svoju dužnost."
"Ti-džej, šta si rekao?" pita Ebi, pretećim glasom.
"Potvrdio je da ne znate ništa o nestanku vašeg drugara", kaže
Džek.
Ebi se opušta, mada ne bez mrkih pogleda svima oko njega.
Poslednji i najopakiji pogled upućen je Džeku, koji podiže obrve.
"Nisam plak'o", kaže Ebi. "Uplašio sam se, al' nisam plak'o."
"Da si se plašio, jesi", kaže Džek. "Sledeći put nemoj da mi lažeš.
Imao si priliku da pomogneš istrazi, i uprskao si je."
Ebi se muči da shvati ovu poruku i uspeva, bar delimično, da je
svari. "U redu, al' nisam vama pokaz'o srednjaka. Bilo je to zbog one
glupave muzike."
"Ni meni se nije svidela. Moj saputnik je insistirao da je čujem.
Znate ko je to bio?"
U lice Ebijevom sumnjičavom durenju, Džek kaže: "Džordž
Redban."

To je isto kao da je rekao Supermen ili Arnold Švarceneger;
Ebijeva podozrivost isparava, i lice mu se preobražava. Njegove
sitne, blizu smeštene oči ispunjavaju se nevinom zadivljenošću.
"Poznajete Džordža Redbana?"

"On je jedan od mojih najboljih prijatelja", kaže Džek, prećutavši
da se većina drugih drugih najboljih prijatelja takođe svodi na
Džordža Redbana.

"Strava", kaže Ebi.
Ti-džej i Roni ponavljaju kao hor: "Strava."
"Džordž jeste strava tip", kaže Džek. Preneću mu šta ste rekli.
Hajdemo dole, do vaših bicikala."
Još opijeni čašću što su videli velikog, veličanstvenog Džordža
Redbana, dečaci uzjahuju bicikle, spuštaju se niz ulicu Samner i
skreću u Drugu. Bobi Dilak progovara: "Dobro vam je bio taj trik sa
Džordžom Redbanom. Poslali ste ih srećne kući."
"Nije bio trik."
Toliko iznenađen da se progurao u stanicu zajedno sa Džekom,
Bobi kaže: "Džordž Redban vam je stvarno prijatelj?"
"Aha", kaže Džek. "I mogu ti reći da ponekad ume da bude pravi
davež."
Dejl i Fred Maršal dižu pogled na Džekov ulazak u kancelariju,
Dejl sa opreznim iščekivanjem, a Fred Maršal sa nečim što Džek sa
žaljenjem prepoznaje kao nadu.
"Pa?" kaže Dejl.
(perje)
"Bio si u pravu, nešto su krili, ali ne bog zna šta."
Fred Maršal se svaljuje na naslon stolice, puštajući da nada iscuri
iz njega kao vazduh iz probušene gume.
"Ubrzo pošto su izašli iz 7-Jedanaest, Vekslerov mali je poslao Ti-
džeja niz ulicu da potraži vašeg sina", kaže Džek. "Kada je Ti-džej
stigao u ulicu Kvin, video je bicikl i patiku kako leže na pločniku.
Naravno, svi su pomislili na Ribara. Ebiju Veksleru je palo na pamet
da mi mogli da ih okrive za to što su ga ostavili samog, pa je smislio
priču koju ste čuli - da je Tajler otišao od njih, a ne obratno."

"Ako ste videli svu četvoricu zajedno oko osam i deset, to znači
da je Tajler nestao samo nekoliko minuta posle toga. Šta radi taj tip,
vreba u živicama?"

"Možda baš to", kaže Džek. "Jesi li poslao ljude da pretraže
živicu?"

(perje)
"Oni iz državne su je pretražili uzduž i popreko. Sve što su našli
bilo je lišće i zemlja."
Fred Maršal udara pesnicom o sto kao da ukucava klin. "Moj sin
je nestao četiri sata pre nego što je neko primetio njegov bicikl. Sada
je već sedam i trideset! Nema ga ceo dan! Trebalo bi da vozim okolo
i tražim ga, a ja sedim ovde s vama!"
"Svi traže tvog sina, Frede", kaže Dejl. "Moji ljudi, državna
policija, čak i FBI."
"Nemam poverenja u njih", kaže Fred. "Nisu pronašli ni Irmu
Freno, zar ne? Zašto bi sad našli mog sina? Koliko ja vidim, ostala
mi je samo jedna nada." Emocije su mu pretvorile oči u svetiljke
uperene u Džeka. "Ta nada ste vi, poručniče. Hoćete li mi pomoći?"
Džekova treća i najproblematičnija misao, koja pripada isključivo
iskusnom policajcu i do sada je bila potiskivana, tera ga da kaže:
"Hteo bih da razgovaram sa vašom ženom. Ako planirate da je sutra
posetite, da li bi vam smetalo da pođem sa vama?"
Dejl trepće, pa kaže: "Možda bi trebalo da popričamo o tome."
"Mislite da bi bilo neke koristi od toga?"
"Moglo bi da bude", kaže Džek.
"U svakom slučaju, možda bi se ona umirila kada bi vas videla",
kaže Fred. "Živite u Norveškoj dolini, zar ne? To je na putu za
Arden. Mogu da vas pokupim oko devet."
"Džek", kaže Dejl.
"Onda se vidimo u devet", kaže Džek, praveći se da ne primećuje
znake pomešanog nespokojstva i ljutnje koje mu šalje prijatelj, ni
glasić koji šapuće (perje).

***
"Sjajno", kaže Henri Lejden. "Ne znam da li da ti zahvaljujem ili
čestitam. Oboje, pretpostavljam. Prekasno je da budeš 'strava' kao ja,
ali mislim da imaš šanse za 'krvav'."

"Ne loži se. Jedini razlog što sam otišao tamo bio je da sprečim
dečakovog oca da dođe kod mene."

"To nije bio jedini razlog."
"U pravu si. Osećao sam nekakvu teskobu, pa sam pomislio da bi
mi prijalo da izađem malo na vazduh, da promenim ambijent."
"Možda, ali je postojao i treći razlog."
"Ako tako misliš, Henri, zajebao si se. Hoćeš da kažem da sam
postupio u skladu sa građanskom svesti, ili iz časti, solidarnosti,
altruizma ili šta ti ga ja znam čega. E, nisam. Ne volim što ovo
moram da kažem, ali znaj da sam manje dobrodušan i odgovoran
nego što misliš da jesam."
"Zajebao sam se? Čoveče, tu si apsolutno u pravu. Skoro ceo život
mi je ne zajeban, nego sjeban do koske."
"Pohvalno je što priznaješ."
"Međutim, pogrešno si me shvatio. U pravu si, zaista mislim da si
dobar i pošten čovek. Ne mislim, već znam. Skroman si, saosećajan,
častan i odgovoran - bez obzira šta u ovom trenutku misliš o sebi. Ali
nisam govorio o tome."
"Nego o čemu?"
"Drugi razlog zbog koga si odlučio da odeš do policijske stanice
ima neke veze sa tim problemom, brigom, ili šta je već to što te muči
u poslednji par nedelja. Kao da imaš nekakvu senku nad glavom."
"Eh?" kaže Džek.
"Taj problem, ta tvoja tajna, zaokuplja ti dobar deo pažnje, tako
da si samo napola prisutan; ostatak je negde drugde. Dušo, zar misliš
da ne mogu da osetim kada si zabrinut i odsutan? Možda sam slep,
ali to ne znači da ne vidim."
"U redu. Recimo da mi u poslednje vreme nešto zaokuplja misli.
Kakve to ima veze sa odlaskom u policijsku stanicu?"
"Postoje dve mogućnosti. Ili si išao da se suočiš, ili da pobegneš
od toga."
Džek ćuti.
"Što ukazuje da taj problem ima veze sa tvojom karijerom
policajca. Možda se neki stari slučaj povampirio da te proganja.
Možda je neki opičeni siledžija koga si poslao u zatvor izašao pa ti

preti da će te ubiti. Ili sam se ponovo zajebao, a ti si saznao da imaš
rak jetre, i prognozu da ti je ostalo najviše tri meseca života."

"Koliko mi je poznato nemam rak, niti nekakav bivši robijaš želi
da me ubije. Svi moji stari slučajevi, bar većina njih, bezbedno
počivaju u arhivi LAPD. S druge strane, nešto me u poslednje vreme
jeste proganjalo, i trebalo je da očekujem da ćeš da osetiš to. Ali to je
zato što nisam hteo, šta ja znam, da te opterećujem time dok sam ne
dokučim o čemu se radi."

"Reci mi jednu stvar, hoćeš? Jesi li išao da se suočiš, ili si bežao?"
"Na to pitanje nema odgovora."
"Videćemo. Kad će ta hrana? Bukvalno sam izgladneo. Previše
sporo kuvaš. Ja bih još pre deset minuta bio gotov."
"Strpi se", kaže Džek. "Sad će. Problem je ta tvoja blesava
kuhinja."
"To je najpraktičnija kuhinja u Americi. Možda čak na svetu."
Pošto je napustio policijsku stanicu, dovoljno žurno da izbegne
beskorisnu raspravu sa Dejlom, Džek je podlegao slabosti i pozvao
Henrija sa ponudom da pripremi večeru za obojicu. Par dobrih
stejkova, boca kvalitetnog vina, pržene pečurke i brdo salate.
Pokupio bi sve što im treba usput, u Frenč Lendingu. Džek je već u
tri ili četiri prilike pripremao hranu za Henrija, a Henri je priredio
jednu potpuno uvrnutu večeru za Džeka. (Kućna pomoćnica je
skinula sve začine i trave sa police da je očisti, i posle ih vratila na
pogrešna mesta.) Zašto ide u Frenč Lending? Objasniće kada stigne.
U pola devet je stao ispred Henrijeve prostrane bele kuće, pozdravio
se sa Henrijem i uneo namirnice i primerak Sivog doma u kuhinju.
Bacio je knjigu na kraj stola, otvorio vino, nasuo domaćinu i sebi po
čašu, i počeo da priprema hranu. Potrošio je nekoliko minuta da se
ponovo upozna sa neobičnostima Henrijeve kuhinje, u kojoj predmeti
nisu bili poređani po vrsti - tiganji sa tiganjima, noževi sa noževima,
lonci sa loncima - već prema tome kakvo se jelo sprema. Kada bi
Henri poželeo da isprži pastrmku i mlad krompir, trebalo je samo da
otvori odgovarajući kredenac i da pronađe sav potreban pribor. Sve
je bilo poređano u četiri osnovne grupe (meso, riba, perad i povrće),
sa brojnim podgrupama i podgrupama podgrupa za svaku od
kategorija. Ovakav sistem je potpuno zbunjivao Džeka, koji je često

morao da zaviri u nekoliko odvojenih kraljevstava da bi pronašao
špatulu koju želi. Dok je Džek seckao, tragao po policama i kuvao,
Henri je postavio trpezu, a zatim seo da ispita zabrinutog prijatelja.

Sada su stejkovi, lako pečeni, prebačeni na tanjire, pečurke
poređane oko njih, a ogromna drvena činija za salatu izneta na
sredinu stola. Henri objavljuje da je večera izvrsna, otpija gutljaj
vina, i kaže: "Ako i dalje ne želiš da razgovaraš o svojem problemu,
ispričaj mi bar šta se dogodilo u stanici. Pretpostavljam da je ostalo
vrlo malo sumnje da je oteto još jedno dete."

"Gotovo nimalo, žalim što moram da kažem. Radi se o dečaku po
imenu Tajler Maršal. Otac mu se zove Fred Maršal, i radi kod Golca.
Poznaješ li ga?"

"Ima dosta vremena otkako sam kupio poslednji kombajn", kaže
Henri.

"Prvi utisak koji sam stekao o Fredu Maršalu bio je da se radi o
jako finom momku", kaže Džek, i počinje da prepričava, potanko i
ništa ne izostavljajući, šta se događalo i do kakvih saznanja se došlo
u toku večeri, sve izuzev jedne stvari, a to je ona njegova treća,
neizgovorena misao.

"Stvarno si zatražio da posetiš Maršalovu ženu? U krilu za
duševne bolesnike luteranske bolnice?"

"Jesam, tražio sam", kaže Džek. "Sutra idemo tamo."
"Ne kapiram." Henri jede tako što lovi hranu nožem, nabada je
viljuškom i odmerava, pre nego što je odseče, usku traku stejka.
"Zašto bi želeo da vidiš majku?"
"Zato što mislim da je, na ovaj ili onaj način, povezana sa tim",
kaže Džek.
"Nemoj, molim te. Dečakova rođena majka?"
"Ne kažem da je ona Ribar, pošto naravno nije. Prema priči
njenog muža, ponašanje Džudi Maršal počelo je da se menja pre
nego što je nestala Ejmi Sen Pjer. Njeno stanje se pogoršavalo
uporedo sa ubistvima, i kada joj je nestao sin, potpuno je pukla. Muž
je morao da je smesti u bolnicu."
"Zar ne misliš da je imala više nego dobar razlog za slom?"
"Otkačila je pre nego što joj je iko rekao za sina. Njen muž misli
da je vidovita! Rekao je da je unapred videla ubistva, i da je znala da

Ribar dolazi. Znala je da joj je sin nestao pre nego što su našli bicikl
- kada je Fred Maršal stigao kući, zatekao ju je kako grebe po
zidovima i govori besmislice. Bila je potpuno izvan kontrole."

"Poznati su brojni slučajevi da majka oseti da njenom detetu preti
opasnost ili je povređeno. Psihička veza. Zvuči kao praznoverje, ali
verujem da je moguće."

"Ne verujem da je u pitanju vidovitost, ili vremenska
podudarnost."

"Šta onda misliš da je?"
"Džudi Maršal nešto zna, a to što zna je prava bomba. Fred to ne
vidi - preblizu je - niti Dejl. Trebalo je da ga čuješ kako priča o njoj."
"Šta je to što bi ona trebalo da zna?"
"Mislim da zna ko to radi. Mislim da je neko blizak njoj. Ko god
da je, zna mu ime, i to je izluđuje."
Henri mršti čelo, i primenjuje svoju tehniku prečešljavanja da
ulovi još jedan zalogaj stejka. "I zato ideš u bolnicu da je navedeš da
se otvori", konačno zaključuje.
"Da. Otprilike."
Izjavu prati tajanstvena tišina. Henri nemo peca mesa, žvaće ono
što je upecao, i zaliva to kaberneom.
"Kako je prošla tvoja tezga? Dobro?"
"Lepota Božja. Trebalo je da vidiš one slatke stare svingere kako
luduju na podijumu, čak i oni u kolicima. Mada me je jedan čilac
malo iznervirao. Bio je neučtiv prema ženi po imenu Alisa, i tražio je
da pustim 'Košmar ledi Megoen' iako takva pesma ne postoji, kao što
verovatno znaš..."
"Zove 'se San ledi Megoen'. Stvar Vudija Hermana."
"Dobar si, mali. Ali tip je, pored toga, imao i stvarno jeziv glas.
Zvučao je kao nešto iz pakla! Bilo kako bilo, nisam imao ploču
Vudija Hermana, pa je zatražio 'Nikako da krenem' od Banija
Berigana. Što je, slučajno, bila Rodina omiljena pesma. S obzirom na
one moje uvrnute zvučne halucinacije, to me je prilično uzdrmalo.
Ne znam zašto, ali jeste."
Sledećih nekoliko minuta usredsređeni su na hranu.
Onda Džek kaže: "O čemu razmišljaš, Henri?"

Henri naginje glavu, kao da osluškuje neki unutrašnji glas.
Iskrivivši lice, odlaže viljušku na tanjir. Unutrašnji glas nastavlja da
zahteva njegovu pažnju. Namešta naočare, i okreće se Džeku.
"Uprkos svemu što tvrdiš, i dalje razmišljaš kao policajac."

Džeka spopada sumnja da mu Henri zapravo nije dao kompliment.
"Šta time hoćeš da kažeš?"

"Policajci drugačije posmatraju stvari nego oni koji to nisu. Kada
policajac pogleda drugog čoveka, prvo se pita šta je ovaj skrivio.
Pritom mu uopšte ne padne na pamet da je taj drugi verovatno
nedužan. Za dugogodišnjeg policajca, sa više od deset godina u
službi, svi osim policajaca su krivci, samo što još nisu uhvaćeni."

Henri je opisao umno ustrojstvo više desetina ljudi sa kojima je
Džek nekada radio. "Henri, otkud ti to znaš?"

"Vidim im u očima", kaže Henri. "Takav im je pogled na svet. A
ti si policajac."

Džeku izleće: "Ja sam kopicajac." Obliva ga rumenilo. "Izvini, ta
glupa fraza mi se stalno mota po glavi, i sada mi naprosto izletela."

"Kako bi bilo da raščistimo sto i počnemo sa Sivim domom?"
Pošto su naslagali ono malo sudova pored sudopere, Džek uzima
knjigu sa drugog kraja stola i polazi za Henrijem u dnevnu sobu,
zastavši u prolazu, kao što uvek čini, da osmotri prijateljev studio.
Zastakljena vrata otvaraju se u malu, zvučno izolovanu sobu,
pretrpanu elektronskom opremom: mikrofon i gramofon, vraćeni iz
Makstonovog doma i ponovo postavljeni ispred Henrijeve debelo
tapacirane, pokretne stolice; uređaj za menjanje ploča i odgovarajući
digitalno-analogni konvertor postavljeni su nadomak ruke, pored
miksete i teškog magnetofona u blizini drugog, većeg prozora, koji
gleda u kuhinju. U vreme kada je Henri planirao studio, Roda je
tražila prozore, jer je htela, kako je rekla, da joj on bude na vidiku
dok radi. Nigde se ne vidi nijedan kabl. Studio odlikuje
disciplinovana urednost kapetanove kabine na brodu.
"Reklo bi se da ćeš večeras raditi", kaže Džek.
"Hteo bih da pripremim dva nova Henrija Šejka za slanje, a radim
i na nečemu u čast datuma rođenja Lestera Janga i Čarlija Parkera."
"Rođeni su istog dana?"

"Zamalo. Dvadeset sedmog i dvadeset devetog avgusta. Znaš,
nisam siguran da li će ti trebati svetlo ili ne."

"Hajde da ga uključimo", kaže Džek.
I Henri Lejden uključuje dve svetiljke pored prozora, a Džek Sojer
odlazi do ogromne, meke fotelje nedaleko od kamina i uključuje
jedan od zaobljenih krakova podne svetiljke i posmatra Henrija kako
odlazi pravo do prekidača pored vrata sobe i ukrasnog gnezda sijalica
pored svojeg omiljenog mesta za odmor, sofe u misionarskom stilu,
uključuje prvo jednu a zatim i drugu, pa se spušta na sofu, ispruživši
jednu nogu duž sedišta. Dugačku prostoriju obasjava prigušena,
ujednačena svetlost koja se pojačava u okolini Džekove fotelje.
"Sivi dom, od Čarlsa Dikensa", kaže on. Pročišćava grlo. "U redu,
Henri, zaplovljavamo."
"London. Mihajlov-dan tek što je prošao", čita, i ulazi u svet od
čađi i blata. Blatnjavi psi, blatnjavi konji, blatnjavi ljudi, dan bez
svetlosti. Uskoro stiže do drugog pasusa: "Svuda magla. Magla uz
reku, tamo gde teče između zelenih ostrvaca i livada; magla niz reku,
gde se valja, zaprljana, između pristanišnih dokova i nečistih
izlučevina velikog (i neopranog) grada. Magla u eseškim
močvarama, magla među kentskim visovima. Uvlači se u kuhinje
ugljarskih škuna, leži na dvorištima, lebdi među jarboljem velikih
lađa; preliva se preko razme barži i čamaca."
Glas mu se ustaljuje, i um mu privremeno napušta stvarnost. Ono
što čita bolno ga podseća na Frenč Lending, ulicu Samner i ulicu
Čejs, svetla iza prozora gostionice 'Kod hrasta', Gromovitu Petorku u
Gvožđarskom Sokačetu i sivi uspon pored reke, ulicu Kvin i živice
oko Makstonovog doma, kućice razastrte na mreži, sve zagušeno
nevidljivom maglom - koja briše izubijani znak ZABRANJEN
PROLAZ na autoputu i guta Send Bar i klizi, gladno i pretražujući,
dolinama.
"Izvini", kaže. "Razmišljao sam - "
"I ja", kaže Henri. "Nastavi, molim te."
Džek Sojer, koji i pored te kratke vizije starog znaka
ZABRANJEN PROLAZ ostaje potpuno nesvestan postojanja crne
kuće u koju će jednog dana morati da uđe, ponovo se usredsređuje na
stranicu i nastavlja da čita Sivi dom. Prozori se polako zamračuju, a

svetiljke gore sve toplijim sjajem. Slučaj Džerndajsa i Džerndajsa
povlači se po sudovima, potpomognut i otežavan uplivom advokata
Čizla, Mizla i Drizla; ledi Dedlok ostavlja ser Lestera Dedloka
samog na velikom imanju sa ruševnom kapelom, lenjom vodom reke
i 'Stazom duhova'; Ester Samerson počinje da cvrkuće u prvom licu.
Naši prijatelji zaključuju da Esterino pojavljivanje zahteva malu
'pričest' ako će na duže da se prepuste cvrkutanju. Henri se diže sa
sofe, otklizava u kuhinju i vraća se sa dve niske, široke čaše do
trećina napunjene Balveni Dablvud singl-malt viskijem i čašom
obične vode za čitača. Nekoliko gutljajčića, odobravajuće mrmljanje,
i Džek nastavlja da čita. Ester, Ester, Ester, ali iza vodenog mučenja
njene nepopustljive vedrine priča dobija na brzini i nosi čitača i
slušaoca u svojem vagonu.

Stigavši do pogodnog odmorišta, Džek sklapa knjigu i zeva. Henri
ustaje i proteže se. Odlaze do vrata, i Henri izlazi za Džekom pod
nesagledno noćno nebo, raskošno osvetljeno zvezdama. "Reci mi
jednu stvar", kaže Henri.

"Pitaj."
"Dok ste bili u stanici, jesi li se osećao kao policajac? Ili kao da se
pretvaraš da jesi?"
"Pa, u stvari, bilo je iznenađujuće", kaže Džek. "Ubrzo sam se
osećao kao da sam ponovo policajac."
"To je dobro."
"Zašto je to dobro?"
"Zato što znači da si išao prema toj tvojoj vajnoj tajni, a ne bežao
od nje."
Vrteći glavom i smešeći se, namerno uskraćujući Henriju
odgovor, Džek se penje u svoje vozilo i oprašta od domaćina sa
neznatno ali očigledno uzdignutog vozačevog sedišta. Motor kašlje i
počinje da brekće, farovi progledavaju, i Džek je sledećeg trenutka
na putu kući.

9.

Ne mnogo sati kasnije, Džek hoda središnjom stazom napuštenog
zabavnog parka pod sivim jesenjim nebom. Sa obe strane nižu se

daskama zatarabljene kućice: Fenvej Frenks tezga gde su služili
kobasice u lepinji, Streljana En Okli, Bacaj-Dok-Ne-Pogodiš. Pala je
kiša, i opet će; vazduh je oštar od vlage. Čuje, u blizini, samotnu
grmljavinu talasa koji se obrušavaju na napušteni šljunak plaže. Još
bliže se čuje odsečno okidanje žica gitare. Melodija bi trebalo da
bude vedra, ali Džeku zvuči kao groza pretočena u muziku. Nije mu
jasno zašto je došao ovde. Ovo je staro mesto, opasno mesto. Prolazi
pored zatvorene vrteške. Napred istaknut natpis obaveštava: SPIDI
OPOPANAKS ĆE PONOVO BITI OTVOREN 1982., NA DAN
SEĆANJA - VIDIMO SE!

Opopanaks, razmišlja Džek, samo što više nije Džek, već Džeki.
Sada je Džekili, i majka i on su u bekstvu. Od koga? Od Slouta,
naravno. Od onog hukača i bukača, ujaka Morgana.

Spidi, ponavlja Džek u mislima, i kao da je telepatski prozvan,
topao, pomalo zamućen glas počinje da peva. "Kad se crven, crven
crvendać spusti iz visine / I zapeva slatku pesmu staru, tad svaka
muka mine..."

Ne, misli Džek, ne želim da te vidim. Ne želim da čujem tvoju
slatku pesmu staru. Ionako ne bi trebalo da budeš ovde, pošto si
mrtav. Ležao si mrtav na doku u Santa Monici. Stari, ćelavi crnac,
mrtav u senci zaleđenog konjića na ringišpilu.

Jeste, ali nije. Kada se stara logika pajkana jednom vrati, uraste
kao tumor, čak i u snu, a ne treba je mnogo da se dokuči da ovo nije
Santa Monika - previše je hladno i staro. Ovo je zemlja iz davnine,
kada su Džek i Kraljica 'B'-filmova pobegli iz Kalifornije kao
begunci kakvi i jesu bili postali. I nisu prestali da beže sve dok nisu
stigli do druge obale, i mesta gde je Lili Kavano Sojer -

Ne, neću da mislim o tome, ja nikada ne mislim o tome
- došla da umre.
"Budi se, spavalice!"
Glas njegovog starog prijatelja.
Jes', prijatelja. Taj me je i poslao na stazu trnja, i postavio se
između mene i Ričarda, mojeg pravog prijatelja. On je bio taj zbog
koga umalo nisam poginuo, i zbog koga sam gotovo poludeo.
"Budi se, i ustaj iz tog kreveta!"

Budse, budse, budse. Vreme je da se suočiš sa strašnim
opopanaksom. Vreme je da se vratiš u svoje ne-baš-prijatno nekad-
bilo.

"Neću", šapuće Džeki, a onda se staza završava. Napred je
ringišpil, sličan onom na doku u Santa Monici, i onom koga se seća
iz... pa, iz davne prošlosti. Drugim rečima hibrid, proizvod sna, ni
ovde ni tamo. Ali zato nema sumnje ko je čovek koji sedi sa gitarom
na kolenu ispod jednog od zaleđenih propetih konja. Džekili bi svuda
prepoznao to lice, i srce mu se ispunjava starom ljubavlju. Opire joj
se, ali je to borba u kojoj je malo njih uspelo da pobedi, pogotovo oni
koji su bili vraćeni u uzrast dvanaestogodišnjaka.

"Spidi!" uzvikuje.
Starac podiže glavu, i tamno lice mu se lomi u osmeh. "Putujući
Džek!" kaže. "Mnogo si mi nedostajao, sinko."
"I ti meni", kaže on. "Ali više ne putujem. Okućio sam se dole u
Viskonsinu. Ovo..." Pokazuje na svoje čarolijom obnovljeno dečačko
telo, odeveno u farmerke i majicu. "Ovo je samo san."
"Može biti da jeste, al' i da nije. U svakom slučaju, moraćeš još
malčice da putuješ, Džek. Već neko vreme ti to poručujem."
"Kako to misliš?"
Spidijev kez je prevejan u sredini, i tužan na krajevima. "Ne
izigravaj budalu predamnom, Džek. Posl'o sam ti perje, zar ne? I
crvendaćevo jaje? Više no jedno."
"Kad ćete jednom da me ostavite na miru?" pita Džek. Glas mu
sumnjivo podseća na plač. Nimalo prijatan zvuk. "Ti... Henri...
Dejl..."
"Prestani s tim", kaže Spidi, ozbiljnije. "Nema više vremena da te
ljubazno molim. Igra je postala oštra. Zar ne?"
"Spidi..."
"Ti imaš svoj pos'o, a ja svoj. Koji je isti. Zato nemoj tu da mi
cviliš, Džek, i ne teraj me da opet igram šuge s tobom. Ti si
kopicajac, k'o što si vazda bio."
"Povukao sam se iz..."
"Poserem ti se na povlačenje! Ona deca koju je pobio, užas i
stra'ota! Deca koju bi tek mog'o da pobije, to bi tek bilo strašno. Al'
onaj koga je oteo..." Spidi se naginje napred, sa tamnim očima

užarenim na tamnom licu. "Tog malog moraš da vratiš nazad, i to što
pre. Ako ne budeš mog'o da ga vratiš, moraćeš sam da ga ubiješ,
grozno je to što ti govorim, al' moram. Zbog toga što je Probijač, i to
moćan. Još jedan takav k'o on mog'o bi mu biti dovoljan da ga
obori."

"Kome će biti dovoljno?" pita Džek.
"Grimiznom Kralju."
"A šta je to što taj Grimizni Kralj hoće da obori?"
Spidi ga na trenutak nemo posmatra, pa umesto odgovora ponovo
počinje da svira onu živu melodiju. " ... I zapeva slatku pesmu staru,
tad svaka muka mine..."
"Spidi, ne mogu!"
Melodija se prekida raštimovanim akordom kojem nema mesta u
njoj. Spidi gleda u dvanaestogodišnjeg Džeka Sojera sa hladnoćom
od koje se dečaku ledi utroba, sve do skrivenog srca odraslog čoveka.
Spidi Parker progovara sa pojačanim južnjačkim akcentom. Glas je
pun prezira koji je gotovo opipljiv.
"Da s' se latio posla, čuješ li me? Dosta je kukanja i cvilenja i
izvlačenja. Id' nađi petlju tamo 'de s' je ostavio i na pos'o!"
Džek pravi korak unazad. Teška šaka mu pada na rame, i on
pomišlja: To je ujka Morgan. On, ili možda Sanlajt Gardener.
Ponovo je 1981., i moram sve ponovo -
Ali to je dečakova pomisao, a san pripada odraslom čoveku.
Sadašnji Džek Sojer odbacuje pomirljivo detinje očajanje. Ne, nije.
Ne priznajem ništa od toga. Ta lica i ta mesta sam predao zaboravu.
To nije bilo nimalo lako postići, i ne dam da nekoliko fantomskih
peraca, nekoliko fantomskih jajašaca i jedan ružan san, sve ponište.
Nađi sebi drugog dečaka, Spidi. Ovaj ti je odrastao.
Okreće se, spreman da se bori, ali tamo nema nikoga. Iza njega na
pločniku, izvrnut kao uginuli poni, leži dečji bicikl. Na registarskoj
tablici na zadnjem delu piše BIG MEK. Okolo je rasuto vranino
perje. Džek sada čuje drugi glas, hladan i napukao, ružan i neosporno
zao. Zna da je to glas stvari koja ga je dotakla.
"Tako je, usranko. Ne mešaj se u to. Budeš li se kačio sa mnom,
rasuću ti creva od Rasena do La Rivijera."

Na pločniku ispred bicikla otvara se jama koja se vrti kao vir. Širi
se kao začuđeno oko. Nastavlja da se širi, i Džek se baca u nju. To je
prolaz natrag. Izlaz. Podsmešljivi glas ga prati.

"Tako je, drkošu", govori. "Beži! Beži od abalaha! Beži od Kralja!
Spašavaj svoj kukavni jebeni život!" Glas se rastapa u smeh, i
bezumni zvuk tog smeha prati Džeka Sojera u tamu između svetova.

***
Satima kasnije, Džek stoji go na prozoru spavaće sobe, odsutno
češući zadnjicu i posmatrajući kako nebo počinje da rudi na istoku.
Budan je još od četiri. Ne seća se mnogo toga iz sna (njegovi
odbrambeni mehanizmi možda popuštaju, ali još nisu potpuno
slomljeni), ali je ostalo dovoljno toga da bude siguran u jednu stvar:
leš na doku u Santa Monici toliko ga je potresao da je napustio posao
zbog toga što ga je podsetio na nekoga koga je poznavao.
"Ništa se od toga nikada nije dogodilo", obraća se lažno strpljivim
tonom danu koji sviće. "Imao sam nešto kao preadolescentni slom
živaca, izazvan stresom. Moja majka je pomislila da ima rak,
zgrabila me je i pobegla sa mnom sve do Istočne obale. Sve do Nju
Hemšira. Verovala je da se vraća na Mesto Pređašnje Sreće da umre.
Ispostavilo se da je to bila samo magla, kriza srednjih godina jedne
glumice, ali šta zna dete? Bio sam pod stresom. Imao sam snove."
Džek uzdiše.
"Sanjao sam da sam spasao majčin život."
Telefon iza njega počinje da zvoni, zvukom prodornim i napuklim
u senovitoj sobi.
Džek Sojer vrišti.

***
"Probudio sam vas", kaže Fred Maršal, i Džek istog trenutka zna
da je bio budan celu noć, i sedeo u kući gde više nema njegove žene i
sina. Možda je gledao albume sa fotografijama, uz uključen televizor.
Svestan da utrljava so u rane, ali nesposoban da prestane.
"Ne", kaže Džek, "u stvari sam..."
Zastaje. Telefon je pored kreveta, a pored telefona je beležnica.
Na hartiji je nešto zapisano. Samo je Džek mogao to da uradi, jer je
sam u kući - ele-jebe-mentarno, dragi moj Votsone - ali rukopis nije

njegov. U jednom trenutku, dok je spavao, načinio je belešku
rukopisom pokojne majke.

Kula. Zraci. Ako se Zraci prekinu, Džekili, ako se Zraci prekinu i
Kula padne

Nema dalje. Ostaje samo siroti Fred Maršal, koji je otkrio koliko
brzo stvari mogu da se pokvare čak i u najsunčanijem životu na
Srednjem Zapadu. Džekova usta pokušala su da kažu nekoliko stvari
dok mu je um zaokupljen ovim falsifikatom iz podsvesti, verovatno
ne naročito pametnih stvari, ali Fredu to ne smeta; nastavlja da melje
kao vodenica, bez zastajanja i naglašavanja koja ljudi obično
primenjuju da naznače krajeve rečenica ili promene toka misli. Fred
samo sipa, istovaruje, i Džek čak i u svojem odsutnom stanju
spoznaje da se Fred Maršal iz ulice Robina Huda broj 16, one
bombonice od kućice, približava pragu tolerancije. Ako se stvari
uskoro ne promene nabolje, neće morati da posećuje svoju ženu na
odelenju D Luteranske bolnice Francuskog okruga; biće cimeri.

Džek shvata da je ono o čemu Fred melje upravo njihova
dogovorena poseta Džudi. Prestaje sa pokušajima da ga prekine i
samo sluša, namršteno zureći u belešku koju je zapisao. Kula i Zraci.
Kakvi zraci? Sunčevi zraci? Noseće grede10? Podignite krovnu gredu
visoko, o stolari?

"... znam da sam rekao da ću vas pokupiti u devet ali je doktor
Spiglmen to je njen lekar tamo Spiglmen je rekao da je imala jako
tešku noć sa puno vike i vrištanja i pokušaja da otrgne tapete i pojede
ih i možda nekakvog napada pa su joj dali taj novi lek mislim da je
rekao pamizen ili patizon nisam zapisao Spiglmen me je pozvao pre
petnaest minuta pitam se da li ti ljudi ikada spavaju i rekao da bismo
verovatno mogli da je vidimo oko četiri misli da će njeno stanje biti
stabilnije oko četiri i da bismo tada mogli da je vidimo pa bih onda
došao po vas oko tri ili ako imate...

"Tri će biti u redu", kaže Džek tiho.
"... neke druge planove razumeću ali bih voleo da dođem po vas
ako nemate najviše zato što bi mi bilo lakše da ne idem sam..."

10 Tower and Beams - reč beam na engleskom znači i zrak i greda

"Čekaću vas", kaže Džek. "Ići ćemo mojim pikapom."
"... mislio sam da će se javiti Taj ili možda onaj koji ga je oteo da
traži otkup ali je zvao samo Spiglmen on leči moju ženu tamo u..."
"Frede, pronaći ću vašeg malog."
Džek je užasnut ovim neosnovanim pouzdanjem, samoubilačkom
samouverenošću koju čuje u svojem glasu, ali ova služi bar jednoj
svrsi: okončava Fredovu poplavu mrtvih reči. Na drugoj strani
nastaje blagoslovena tišina.
Fred konačno progovara, drhtavim šapatom. "O, gospodine, kad
bih samo mogao da verujem u to."
"Želim da pokušate", kaže Džek. "Možda usput pronađemo i
razum vaše žene."
Možda su oboje na istom mestu, razmišlja, ali ovo ne izgovara.
Na drugom kraju linije vlažni zvuci. Fred je počeo da plače.
"Frede."
"Da?"
"Dolazite kod mene u tri."
"Da." Silovito šmrkanje; ojađen, gotovo pridavljen jecaj. Džek
sluti koliko je kuća Freda Maršala u ovom trenutku prazna, i već je to
delimično razumevanje dovoljno loše.
"Moja kuća u Norveškoj dolini. Prođete pored Rojeve Radnje,
pređete potok Tamarak..."
"Znam gde je." U Fredov glas uvukla se laka nota nestrpljivosti.
Džeku je veoma drago što je čuje.
"Dobro. Vidimo se."
"Možete 'se kladite." Džek čuje prisenak Fredove trgovačke
srdačnosti, i to ga dira u srce.
"U koje vreme?"
"T-tri?" Onda, sa malo većim pouzdanjem: "Tri."
"Tako je. Ići ćemo mojim kamionetom. Na povratku možemo da
večeramo u Gertinoj Kuhinji. Doviđenja, Frede."
"Doviđenja, gospodine. I hvala vam."
Džek spušta slušalicu. Još trenutak gleda u reprodukciju majčinog
rukopisa i pita se kako bi se tako nešto zvalo u policijskom žargonu.
Samofalsifikovanje? Frknuvši, gužva cedulju i počinje da se oblači.
Popiće čašu soka, pa će malo na vazduh u šetnju. Da izduva ružne

snove iz glave. A usput i zvuk zastrašujuće ravnog glasa Freda
Maršala. Posle će da se istušira i da nazove Dejla Gilbertsona i pita
da li je bilo novih vesti. A možda i neće. Ako stvarno namerava da se
uplete u to, moraće da pregleda brdo dokumentacije... da ponovo
razgovara sa roditeljima... da osmotri starački dom u blizini mesta
gde je nestao Maršalov mali...

Glave pune ovakvih misli (prijatnih misli, u stvari, iako bi, kada
bi mu to neko rekao, odlučno odbio da prizna), Džek se gotovo
sapliće o kutiju koja leži na otiraču ispred ulaznih vrata. To je mesto
gde Bak Evic, poštar, ostavlja pakete kad ima šta da ostavi, ali još
nije prošlo ni pola sedam, i Bak bar još tri sata neće proći u svojem
plavom kamiončiću.

Džek se saginje i oprezno podiže paket. Veličine je kutije za
cipele, umotan u grubo isečenu smeđu hartiju i uvezan ne trakom već
složenim omčama bele vrpce, vezane u poveliku dečju mašnicu. U
gornjem uglu je devet ili deset poštanskih maraka, sa slikama
različitih ptica. (Nema, međutim, crvendaća: Džek ovo zapaža sa
razumljivim olakšanjem.) Sa markama nešto nije u redu, ali Džek
isprva ne uspeva da prepozna šta. Zato što je usredsređen na adresu,
koja nikako nije u redu. Nema broja poštanskog sandučeta, broja
otpremnice i poštanskog broja. Nema, zapravo, ni imena. Adresa se
sastoji od jedne jedine reči, nažvrljane krupnim štampanim slovima:

DŽ E K I

Gledajući ta nevešta slova, Džek zamišlja ruku koja drži 'šarpi'
marker u pesnici kao nož, i jezik isplažen u uglu usta nekog ludaka.
Srce mu ubrzano tuče. "Ne sviđa mi se ovo", cedi. "Nimalo mi se ne
sviđa."

Za to, naravno, postoje valjani razlozi, kopicajski razlozi. To jeste
kutija za cipele; oseća rub poklopca kroz smeđu hartiju, i zna da
bezumnici stavljaju bombe u kutije od cipela. Bio bi lud da je otvori,
ali mu se čini da ipak hoće. Ako odleti u vazduh, biće to dobar
izgovor da eskivira Ribarev slučaj.

Džek diže paket da oslušne kuca li, potpuno svestan da su
tiktakave bombe zastarele kao crtaći sa Beti Bup. Ne čuje ništa, ali

sada zna šta nije u redu sa markama, koje uopšte nisu marke. Neko je
pažljivo isekao prednju stranu restoranskih paketića sa šećerom i
zalepio ih na zapakovanu kutiju za cipele. Džeku se otima sumoran
smeh. Ovo mu je zaista poslao neki ludak. Neki ludak zatvoren u
ustanovi, sa lakšim pristupom šećeru nego markama. Ali kako je
stigao do njega? Ko ga je ostavio (sa neponištenim lažnim markama)
dok je on sanjao svoje haotične snove? I ko ga, u ovom delu sveta,
zna kao Džekija? Dani kada je bio Džeki odavno su prošli.

A ne, nisu, Putujući Džek, šapuće glas. Ni približno. Vreme je da
obrišeš suze i sletiš iz visine, dečko. Počni tako što ćeš videti šta je u
kutiji.

Odlučno prenebregavajući glas sopstvenog razuma, koji mu
govori da se opasno glupo ponaša, Džek kida vrpcu i noktom palca
seče razlivene krugove crvenog voska. Ko još koristi vosak? Odlaže
hartiju za pakovanje u stranu. Tu će možda biti posla za forenzičare.

Kutija nije od cipela, nego od patika. Tačnije, od patika marke 'nju
balans'. Broj pet. Dečji broj. Džekov puls na ovo utrostručuje ritam.
Oseća kako mu po čelu izbijaju graške ledenog znoja. Istovremeno
mu se stežu grlo i sfinkster. Ovo je takođe poznato. Ovako se
kopicajac priprema da se suoči sa nečim groznim. A ovo će da bude
nešto grozno. Džek ni malo ne sumnja u to, i siguran je da zna ko mu
je poslao paket.

Ovo je poslednja prilika da se izvučem, razmišlja. Posle ovoga,
diže se sidro i ovaj brod plovi... ko zna kuda.

Ali shvata da je i to laž. Dejl će do podneva želeti da ga vidi u
policijskoj stanici u ulici Samner. Fred Maršal stiže kod njega u tri, i
idu u posetu Ludoj Domaćici iz ulice Robina Huda. Trenutak za
povlačenje već je došao i prošao. Džek i dalje nije siguran kako se to
dogodilo, ali se čini da je ponovo upregnut. Ako Henri Lejden bude
toliko drzak da mu čestita na tome, Džeku se sve čini da će mu
išutirati slepu guzicu.

Glas iz sna šapuće ispod podnih dasaka Džekove svesti kao dah
kužnog vazduha - rasuću ti creva od Rasina do La Rivijera - ali ga
ovo manje brine nego ludilo o kome svedoče marke od paketića sa
šećerom i nažvrljana slova njegovog starog nadimka. Nije mu prvi
put da ima posla sa ludacima. Pretnje da ne pominjemo.

Seda na stepenica i spušta kutiju u krilo. Ispred njega, u severnom
polju, i dalje vladaju sivilo i tišina. Bani Bočer, Tom Tomov sin,
dolazio je pre nedelju dana da još jednom pokosi, i sada iznad
strnjike visoke do nožnih članaka lebde fini pramenovi magle. A nad
svim tim, nebo tek počinje da se osvetljava. Tihu bezbojnost
njegovog prostranstva još ne narušava ni jedan oblačak. Negde se
čuje zov ptice. Džek duboko udiše i misli, Ako ću ovde da umrem,
mogao sam da prođem i gore. Mnogo gore.

Onda, veoma pažljivo, skida poklopac sa kutije i odlaže ga u
stranu. Nema eksplozije. Čini se, međutim, da je neko napunio kutiju
sa noći. Tada shvata da je do vrha puna crnog vraninog perja, i ježi
mu se koža na nadlakticama.

Poseže za perjem, ali mu se ruka zaustavlja. Jednako bi poželeo da
dodirne poluraspadnut leš žrtve kuge, ali vidi da ispod perja ima još
nečega. Da uzme rukavice? U ormanu u predsoblju ima rukavica...

"Jebeš rukavice", kaže, i istresa sadržaj kutije na smeđu hartiju
koja leži pored njega na tremu. Nastaje poplava perja, koje se kovitla
iako je jutarnji vazduh savršeno miran. Onda na Džekov trem pljeska
predmet koji je do maločas bio obložen perjem. Trenutak kasnije širi
se i miris, zadah nalik na pokvarenu salamu.

Neko je na adresu Sojera sa puta kroz Norvešku dolinu poslao
okrvavljenu dečju patiku. Nešto se svojski pomučilo da je sažvaće, a
još više da sažvaće ono što je u njoj. Džek vidi belu pamučnu
postavu - to će biti čarapa. Unutar čarape su krpice kože. Ovo je
dečja 'nju balans' patika, sa detinjim stopalom, koju je jako izgrizla
neka životinja.

On ju je poslao, razmišlja Džek. Ribar.
Da ga izaziva. Da mu poruči Ako hoćeš da skočiš, izvoli. Voda je
topla, Džekili, voda je bogovska.
Džek ustaje. Srce mu žestoko tuče, suviše učestalo da bi otkucaji
mogli da se izbroje. Graške znoja na njegovom čelu narasle su i
razdvojile se i teku mu niz lice kao suze, usne i šake i stopala su mu
utrnuli... pa ipak govori sebi da je miran. Da je video i gore stvari,
mnogo gore, nasukane na stubove mostova i u prolazima ispod
autoputeva u L.A. A nije ni prvi odsečeni deo tela koji je video.
Jednom su, devedeset sedme, on i njegov partner Kirbi Tezijer našli

raspareni testis na kazančetu šolje u toaletu gradske biblioteke u
Kalver Sitiju, nalik na meko kuvano jaje koje ko zna otkada stoji.
Zato i podseća sebe da je zapravo miran.

Ustaje i silazi niz stepenice trema. Prolazi pored haube svojeg
'dodža rama' boje burgundca sa prvoklasnim stereo sistemom u
kabini; prolazi pored hotela za ptice koji su on i Dejl postavili na
obodu severnog polja, mesec ili dva pošto se Džek uselio u ovu,
najsavršeniju kuću na svetu. Ponavlja sebi da je miran. Da je to samo
dokazni materijal, i ništa više. Još jedna petlja na omči za vešanje
koju će Ribar jednom navući sebi na vrat. Govori sebi da ne misli o
tome kao delu tela nekog deteta, delu tela devojčice koja se zvala
Irma, već kao o dokazu A. Oseća kako mu rosa kvasi članke bez
čarapa i krajeve nogavica pantalona, zna da će iole duža šetnja kroz
pokošenu travu da upropasti pet stotina dolara plaćene Gučijeve
mokasine. Pa šta ako ih i upropasti? Toliko je bogat da je to već
vulgarno; može sebi da priušti da ima cipela kao Imelda Markos, ako
hoće. Najvažnije je da je smiren. Neko mu je doneo kutiju od cipela
u kojoj je ljudsko stopalo, ostavio je usred noći na njegovom tremu,
ali on je miran. To je samo dokazni materijal. A on? On je kopicajac.
Dokazi su njegov hleb i voda. Samo da se malo nadiše vazduha, da
izbaci iz nosa onaj miris pokavrene salame koji se podigao iz kutije...

Džeku se otima pridavljen zvuk gađenja, i počinje malo brže da
hoda. U glavi mu narasta osećaj klimaksa koji se približava (u mojoj
smirenoj glavi, naglašava sebi). Nešto se priprema da pukne... ili da
se promeni... ili da se promeni unazad.

Ta poslednja misao je naročito uznemirujuća, i Džek počinje da
trči preko polja, više dižući kolena i razmahujući rukama. Njegov
prolazak ostavlja tamnu prugu na travi, dijagonalu koja započinje
kod prilazne staze a mogla bi da se završi bilo gde. U Kanadi, možda.
Ili na Severnom polu. Beli noćni leptiri, probuđeni iz rosom otežanog
jutarnjeg dremeža, lepršaju u čipkastim ustrojstvima i ponovo padaju
u posečenu travu.

Trči još brže, dalje od ižvakane i krvave patike na trenu njegove
savršene kuće, dalje od svojeg ličnog užasa. Ali taj osećaj pristižućeg
klimaksa ne zaostaje za njim. U umu počinju da mu izranjaju lica,
svako sa sopstvenim isečkom zvučnog zapisa. Lica i glasovi koja je