Stephen King&Piter Straub-Crna kuca

primiče smrt. Oseća talas jeze, ali bez teškoća uzvraća osmeh. Ovo je
takođe deo načina na koji radi.

"Ako ćemo da pričamo o vaćarenju i zavrtanju, mog'o bi da me
zoveš Potsi."

"U redu, Potsi. Kada si zavrnuo tog tipa u Čikagu?"
"To je lako", kaže Poter. "Ponude su otišle u leto, ali su budže i
dalje bogoradile o tome kako su godinu dana pre toga hipici došli u
grad i pajkanima i gradonačelniku zagorčali život. Zato bih rek'o da
je to bilo šes'et devete. Stvar je bila u tome da sam predsedniku
komisije za gradnju učinio veliku uslugu, kao i staroj gospođi koja je
žarila i palila u komisiji za dodelu stambenih kredita koju je osnovao
gradonačelnik Dalej. Zbog toga je mojoj ponudi posvećena posebna
pažnja. Onaj drugi - vaćaroš - siguran sam da je ponudio nižu cenu.
Razumeo se u posao, i svakako je im'o svoje veze, ali sam ja u to
vreme trčao u boljoj stazi."
Osmehuje se. Jezivi zubi se ponovo pojavljuju i nestaju.
"Šta je bilo sa vaćaroševom ponudom? Nekako se izgubila. Stigla
prekasno. Loša sreća. Čikago Potsi je mazn'o pos'o. Pet godina
kasnije, vaćaroš se pojavljuje ovde, konkuriše za pos'o u Libertivilu.
Ali ovaj put sam ga potuk'o na najpošteniji način. Nisam poteg'o
nijednu vezu. Veče pošto je dodeljen pos'o, sasvim slučajno sam ga
sreo u baru hotela Nelzon. Rek'o mi je: 'A, ti si onaj tip iz Čikaga.' A
ja njemu: 'Ima puno tipova u Čikagu'. E sad, momak jeste bio
vaćaroš, ali opasan vaćaroš. Nekako je mirisao na nevolju. Ne mogu
bolje to da opišem. Ja sam u to vreme bio krupan i jak, i umeo sam
da budem tvrd, ali sam u tom trenutku bio pitom k'o jagnje. Iako sam
drmn'o koju čašicu, bio sam pitom.
"'Jeste', kaže on, 'u Čikagu ima puno tipova, al' samo jedan koji mi
ga je zavuk'o. Dupe mi još bridi od toga, Potsi, a imam i dobro
pamćenje.'
"U svakoj drugoj prilici i svakog drugog verovatno bih pitao kako
mu radi pamćenje kad zvekne glavom o pod, al' od njega sam samo
progut'o. Bilo je to sve što smo rekli jedan drugom. Izaš'o je. Mislim
da ga više nikad nisam video, al' sam s vremena na vreme čuo za
njega dok sam radio pos'o u Libertivilu. Uglavnom od mojih
podizvođača. Pričalo se da vaćaroš gradi kuću za sebe u Frenč

Lendingu. Za kad ode u penziju. Tada još nije bio dovoljno star za
penziju, al' nije bio ni daleko. Imao je pedeset i koju, čini mi se... a to
je bilo sedamdeset druge."

"Gradio je kuću ovde u varoši", ponavlja Džek.
"Ja'. Imala je i ime, kao jedna od onih engleskih kuća. Vrbe, Kuća
na jezeru, Vila Berdsli, znate."
"Kako se zvala?"
"Sranje, ne pamtim ni kako se zvao vaćaroš, a kamoli kuća koju je
zid'o. Al' jednog se sećam: nije se sviđala nijednom od podizvođača.
Kružile su priče."
"Loše?"
"Najgrđe. Događale su se nezgode. Jedan momak je testerom
odsek'o sebi šaku i skoro iskrvario na smrt pre nego što su ga odvezli
u bolnicu. Drugi je pao sa skele i ostao nepokretan... kako se ono
kaže, kvadriplegičar? Znaš li šta je to?"
Džek potvrđuje.
"Jedina kuća za koju sam čuo da je ljudi zovu ukletom pre nego
što je do kraja sagrađena. Verujem da je mor'o sam da je završi."
"Šta su još pričali o tom mestu?" Džek ovo pita uzgred, kao da mu
je više-manje svejedno, ali ga itekako zanima. Nikada nije čuo za
nekakvu ukletu kuću u Frenč Lendingu. Zna da je prekratko ovde da
bi znao sve priče i legende, ali tako nešto... čovek bi pomislio da bi
tako nešto već iskrslo.
"Ah, čoveče, ne mogu da se setim. Samo to da je..." Zastaje,
odsutnog pogleda. Napolju, ljudi konačno počinju da se razilaze.
Džek se pita kako se Dejl nosi sa Braunom i Blekom. Ima utisak da
vreme odmiče, a on još ništa nije saznao od Potera. Ono što je do
sada čuo samo još više golica znatiželju.
"Jedan momak mi je pričao da tamo nije bilo sunca ni kada je
sunčano vreme", odjednom nastavlja Poter. "Rek'o je da je kuća bila
malo podalje od puta, na čistini, i da je leti trebalo da ima sunca bar
pet sati dnevno, ali zbog nečega... naprosto nije. Rek'o je da su ljudi
ostajali bez senke, baš k'o u bajci, i da im se to nije sviđalo. A
povremeno se čulo kako neki pas reži u šumi. Zvučalo je k'o da je
baš poveliki pas, i besan, al' ga nikad nisu videli. Pretpostavljam da

znate kako to ide. Kad jednom krenu priče, posle se same sobom
hrane..."

Poterova ramena se odjednom opuštaju. Spušta glavu.
"Čoveče, to je sve čega se sećam."
"Kako se vaćaroš zvao dok je bio u Čikagu."
"Ne sećam se."
Džek odjednom podmeće otvorene šake ispod Poterovog nosa.
Pošto je spustio glavu, Poter ih primećuje tek kada su se našle tamo, i
trza se, iznenađeno uvukavši vazduh. Na taj način puni nos umirućim
mirisom na Džekovoj koži.
"Šta...? Isuse, šta je to?" Poter hvata Džeka za ruku i ponovo njuši,
žudno. "Čoveče, što je lepo. Šta je to?"
"Ljiljani", kaže Džek, ali ne misli tako. Misao glasi: Sećanje na
moju majku. "Kako se vaćaroš zvao u Čikagu?"
"Nešto... nešto što zvuči kao bostan. Ne baš isto, ali slično. Ne
umem tačnije da kažem."
"Bostan", ponavlja Džek. "A kako se zvao tri godine kasnije, kada
se pojavio u Frenč Lendingu?"
Na stepenicama se odjednom čuju svadljivi glasovi. "Ne zanima
me!" neko viče. Džek misli da je to Blek, onaj razumniji. "Pošto je
ovo naš slučaj, i uhapšenik je naš, i vodimo ga sa sobom! Odmah!"
Dejl: "To se ne dovodi u pitanje. Govorim vam samo da
dokumentacija..."
Braun: "Jebeš dokumentaciju. Ponećemo i nju sa sobom."
"Kako se zvao u Frenč Lendingu, Potsi?"
"Ne mogu da..." Potsi ponovo uzima Džekove šake. Potsijeve su
suve i hladne. Njuši Džekove dlanove, žmureći. Polako ispušta
vazduh, i kaže: "Bernsajd. Cakani Bernsajd. Što ne znači da je bio
sladak. Nadimak je bio iz zezanja. Mislim da mu je pravi nadimak
bio Čarli."
Džek povlači ruke. Čarls 'Cakani' Bernsajd. U svoje vreme poznat
kao Bostan. Ili nešto što zvuči kao Bostan.
"A kuća? Kako se zvala kuća?"
Braun i Blek se približavaju kroz hodnik, sa Dejlom koji trčkara
za njima. Nema vremena, razmišlja Džek. Kad bih imao još samo pet
minuta...

Ali Potsi ponovo progovara: "Crna kuća. Ne znam da l' je on tako
zvao il' oni što su je zidali, al' se tako zvala."

Džek ga iznenađeno posmatra. Javlja mu se slika udobne dnevne
sobe Henrija Lejdena, gde je sedeo sa pićem nadohvat ruke i čitao o
Džerndajsu i Džerndajsu. "Jesi li rekao Čemerna kuća?"

"Crna kuća", ispravlja ga Potsi nestrpljivo. "Zato što jeste bila
takva. Bila je..."

"Kakvo iznenađenje", kaže jedan od državnih policajaca onim
prezrivim tonom 'gle' šta je dovukla maca' koji Džeka dovodi u
iskušenje da mu preuredi lice. Bio je to Braun, ali pred Džekom stoji
njegov partner. Podudarnost njegovog imena tera Džeka da se
osmehne15.

"Zdravo, momci", kaže Džek, ustajući sa ležaja.
"Šta ćeš ti ovde, Holivude?" pita Blek.
"Ubijam vreme dok vas čekam", kaže Džek, i blistavo se
osmehuje. "Pretpostavljam da ste došli po ovog momka."
"Prokleto si u pravu", reži Braun. "Ako si nam sjebao slučaj..."
"Čisto sumnjam", kaže Džek. Staje ga napora, ali uspeva da
sačuva prijateljski ton. Onda se obraća Potsiju: "Bićete bezbedniji sa
njima nego ovde u Frenč Lendingu, gospodine."
Džordž Poter ponovo izgleda odsutno. Pomireno sa sudbinom.
"Svejedno je", kaže, a onda se osmehuje, prisetivši se nečega. "Ako
je stari Cakani još živ i ako naletite na njega, priupitajte ga da li mu
još bridi dupe od šes'et devete, kad sam mu zavuk'o. I kažite da ga
pozdravio Čikago Potsi."
"O čemu to dođavola govorite?" pita Braun, streljajući ih
pogledom. Pripremio je lisice, i očigledno jedva čeka da ih stavi
Džordžu Poteru na ruke.
"O starim vremenima", kaže Džek. Gura mirišljave ruke u
džepove i izlazi iz ćelije. Smeši se Braunu i Bleku. "Ništa što bi se
vas ticalo."
Blek se okreće Dejlu. "Ovaj slučaj više nije u vašoj nadležnosti",
kaže. "Sve su to jednostavne reči. Ne znam kako više da vam ih
uprostim. Zato mi recite i zauvek zapamtite: da li ste razumeli?"

15 Drugi policajac se zove Blek - Black, eng. - Crni, a upravo je bilo reči o

Crnoj kući - Black House.

"Naravno da jesam", kaže Dejl. "Uzmite svoj slučaj, i neka vam je
nazdravlje. Ali i vi malo spustite nos, važi? Ako ste očekivali da
stojim po strani i dopustim da banda pijanica iz Send Bara izvede
ovog čoveka iz Lakijeve Taverne i linčuje ga..."

"Ne pravite se gluplji nego što jeste", odseca Braun. "Čuli su
njegovo ime iz vašeg dogovaranja preko radija."

"Sumnjam u to", kaže Dejl tiho, misleći na mobilni telefon
pozajmljen iz ostave za dokazni materijal.

Blek hvata Potera za usko rame, grubo ga okreće i tako žestoko
gura prema vratima na kraju hodnika da ovaj gotovo pada. Poter
uspeva da se održi na nogama, sa izmučenim licem punim bola i
ponosa.

"Gospodo", kaže Džek.
Ne govori glasno ni ljutito, ali se obojica okreću.
"Ako vas još jednom vidim kako zlostavljate uhapšenog, čim
izađete odavde ima da pozovem širitlije u Medisonu, i verujte mi,
gospodo, ovi će hteti da me saslušaju. Vaše ponašanje je arogantno,
nasilno i kontraproduktivno za rešavanje ovog slučaja. Vaše
sposobnosti za međuodelenjsku saradnju su nepostojeće. Vaše
držanje je neprofesionalno i nimalo pohvalno za predstavnike države
Viskonsin. Ili ćete se ponašati kako treba, ili vam garantujem da ćete
do sledećeg petka tražiti posao u obezbeđenju."
Iako mu glas do kraja ostaje ujednačen, Blek i Braun kao da se
smanjuju dok govori. U trenutku kada završava, izgledaju kao dvoje
izgrđene dece. Dejl sa strahopoštovanjem gleda u Džeka. Čini se da
je samo Poter ostao izvan svega; zuri u lisicama vezane ruke, očima
koje bi mogle da budu hiljadu milja daleko.
"Sad se gubite", kaže Džek. "Povedite uhapšenog, ponesite
dokumentaciju slučaja, i nosite se."
Blek otvara usta da nešto kaže, ali ih ponovo zatvara. Njih dvojica
odlaze. Kada su se iza njih zatvorila vrata, Dejl se okreće Džeku i
kaže, sasvim tiho: "Bokte."
"Šta?"
"Ako ne znaš šta", kaže Dejl, "ja ti neću reći."
Džek sleže ramenima. "Poter će ih zaposliti, što nas oslobađa da
uradimo nešto konkretno. Ako ovo veče ima svetlu stranu, to je ova."

"Šta si saznao od njega? I jesi li, uopšte?"
"Ime. Možda ništa ne znači. Čarls Bernsajd. Nadimak mu je
Cakani. Jesi li čuo za njega?"
Dejl izbacuje donju usnu i zamišljeno je vuče. Onda je pušta i
odmahuje glavom. "Samo ime kao da mi je odnekud poznato, ali to
može biti zato što je često. Kao i nadimak."
"Bio je zidar, preduzimač i muvara, pre trideset godina u Čikagu.
Ako je verovati Potsiju."
"Potsi", kaže Dejl. Na nalepnici JEDAN POZIV ZNAČI JEDAN
POZIV se odlepio ćošak, i Dejl ga zaglađuje pokretom čoveka koji
nije sasvim svestan šta radi. "Prilično ste se slizali, zar ne?"
"Ne", kaže Džek. "Bernsajd je taj koji je Cakani. A policajac Blek
nije vlasnik Crne kuće."
"Odlepio si. Kakva crna kuća?"
"Kao prvo, radi se o imenu. Crna kuća, sa velikim C. Jesi li možda
čuo da u okolini postoji kuća koja se tako zove?"
Dejl se smeje: "Bože me sačuvaj, nisam."
Džek se osmehuje, ali je to odjednom njegov islednički osmeh, a
ne osmeh 'raspravljam sa prijateljem'. Zato što je ponovo kopicajac. I
zato što je video neobičnu iskricu u Dejlovim očima.
"Jesi li siguran? Razmisli malo."
"Kažem ti da nisam. U ovim krajevima ljudi kućama ne daju
imena. Čini mi se da stare gospođe Grejem i Pentl svoju kuću na
drugom kraju varoši zovu Orlovi nokti, pošto im je prednja ograda
obrasla orlovim noktima, ali to je jedina u ovom kraju za koju sam
čuo da ima ime."
Džek ponovo vidi onu iskricu. Poter je taj kojeg će državna
policija optužiti za ubistvo, ali Džek tokom razgovara nije video taj
duboki sev u Poterovim očima. Zato što je Poter bio iskren prema
njemu.
Dejl nije iskren.
Ali moram da budem blag prema njemu, podseća se Džek. Zato
što on ne zna da nije iskren. Kako je to moguće?
Čuje glas Čikago Potsija koji kao da mu odgovara: Jedan momak
mi je pričao da tamo nije bilo sunca ni kada je sunčano vreme...
rek'o je da su ljudi ostajali bez senke, baš k'o u bajci.

Sećanje je senka; to zna svaki policajac koji pokušava da
rekonstruiše zločin ili nesrećan slučaj na osnovu protivrečnih izjava
očevidaca. Da li je Potsijeva Crna kuća takva? Nešto što ne baca
senku? Dejlov odgovor (sada se okrenuo licem prema posteru koji se
ljušti, radeći na njemu sa jednakom ozbiljnošću sa kojom bi radio sa
žrtvom srčanog udara na ulici, primenjujući masažu srca kako nalaže
priručnik dok ne stigne prva pomoć) nagoveštava da je moguće da se
radi o nečemu sličnom. Tri dana ranije ne bi sebi dozvolio ni da
razmatra takvu ideju, ali se tri dana nije bio vratio sa Teritorija.

"Prema Potsiju, mesto je steklo reputaciju uklete kuće još pre
nego što je potpuno sagrađeno", kaže Džek, da ga malo pogura.

"Jok." Dejl se pomera do obaveštenja o sastancima društava za
odvikavanje od alkoholizma i narkomanije. Pažljivo proučava
lepljivu traku, ne gledajući u Džeka. "Ne uključuje mi se sijalica."

"Siguran si? Jedan čovek je gotovo iskrvario na smrt. Drugi je
ostao paralizovan posle pada. Ljudi su se žalili - slušaj ovo, Dejle,
zanimljivo je - prema Potsiju, ljudi su se žalili da su izgubili senku.
Nisu mogli da je vide čak ni usred bela dana, na suncu. Zanimljivo,
zar ne?"

"Ma jeste, al' se ja ne sećam takvih priča." Dok Džek korača
prema Dejlu, ovaj se odmiče. Gotovo bi se moglo reći da se povlači,
iako šef Gilbertson nije od takvih koji beže. Sve to izgleda pomalo
smešno, pomalo tužno, pomalo strašno. Džek je siguran da pritom
nije svestan da to radi. Senka ipak postoji. Džek vidi da je tako, a
Dejl na nekom nivou zna da on to vidi. kada bi ga Džek dovoljno
pritisnuo, Dejl bi i sam morao to da vidi... ali ne želi. Zato što je to
ružna senka. Gora od čudovišta koje ubija decu i jede odabrane
delove njihovih tela? Jedan deo Dejla očigledno tako misli.

Mogao bih da ga nateram da vidi tu senku, razmišlja Džek
hladno. Da mu podmetnem šake pod nos - šake koje mirišu na
ljiljane - i da ga nateram da vidi. Postoji i deo njega koji želi da to
vidi. Kopicajac u njemu.

Tada progovara deo Džekovog uma, otežući kao Spidi Parker
koga se sad seća iz detinjstva. Mogao bi i da ga gurneš preko ruba
nervnog sloma, Džek. Bog zna da već jeste na rubu, posle svega što
se dešavalo otkako je nestao mali Irkenhem. Jesi li spreman da

rizikuješ tako nešto? I zbog čega? On nije znao ime, bar je u tome
bio iskren.

"Dejle?"
Dejl upućuje Džeku brz, bistar pogled, pa skreće oči. Strašljivost u
tom brzom pogledu rastužuje Džeka. "Šta?"
"Hajde da popijemo šolju kafe."
Na ovu promenu teme, Dejlovo lice obliva olakšanje. Pljeska
Džeka po ramenu. "Dobra ideja!"
Ubistveno dobra ideja, baš ovde i sada, razmišlja Džek, i
osmehuje se. Postoji više načina da se odere mačka, i više od jednog
da se nađe Crna kuća. Bio je ovo dug dan. Najbolje bi, možda, bilo
dići ruke. Bar za večeras.
"Šta je sa Rejlsbekom?" pita Dejl dok silaze niz stepenice. "I dalje
hoćeš da razgovaraš sa njim?"
"Nego šta", odgovara Džek živo, ali ne očekuje da će čuti išta
posebno od Endija Rejlsbeka, odabranog očevica koji je video
upravo ono što je Ribar hteo da vidi. Sa jednim malim izuzetkom...
možda. Jedna papuča. Džek ne zna da li će se pokazati da to nešto
znači, ali moglo bi. Na sudu, recimo... prilikom identifikacije...
Ovo nikada neće stići do suda, i ti to znaš. Možda se čak neće ni
završiti u ovom sve...
Misli mu prekida talas klicanja u trenutku kada ulaze u zajedničku
prostoriju. Pripadnici policije Frenč Lendinga stoje i aplaudiraju.
Henri Lejden takođe stoji i aplaudira. Dejl se pridružuje.
"Isuse, momci, prekinite", kaže Džek, smejući se i u isto vreme
crveneći. Ali ne može da laže sebe da mu ove ovacije pričinjavaju
zadovoljstvo. Oseća toplinu koju zrače prema njemu; vidi sjaj u
njihovim očima. Ove stvari nisu važne. Ali osećaj da se vratio kući,
e, taj jeste važan.

***
Sat i nešto kasnije Džek i Henri izlaze iz policijske stanice, i vide
da su Nosonja, Miš i Kajzer Bil još tamo. Ostala dvojica vratili su se
u Sokače da obaveste dame o događajima večeri.
"Sojeru", kaže Nosonja.
"Da", kaže Džek.
"Sve što možemo da učinimo, čoveče. Kapiraš? Sve."

Džek zamišljeno posmatra motordžiju, pitajući se kakva je
njegova priča... osim bola, razume se. Roditeljskog bola. Nosonja mu
čvrsto uzvraća pogled. Henri Lejden stoji malo po strani, uzdignute
glave i udiše rečnu maglu, pevušeći duboko u grlu.

"Sutra prepodne, oko jedanaest, otići ću da obiđem Irminu
mamu", kaže Džek. "Da li biste ti i tvoji drugari mogli da se nađete
sa mnom oko podneva, u Send Baru? Ona živi u blizini, čini mi se.
Kupiću vam svima limunadu."

Nosonja se ne osmehuje, ali mu oči malo toplije svetle. "Bićemo
tamo."

"Odlično", kaže Džek.
"Da l' bi mi rekao zašto?"
"Ima jedno mesto koje treba pronaći."
"Ima li to neke veze sa onim što je ubio Ejmi i ostalu decu?"
"Možda."
Nosonja klima glavom. "Možda je dovoljno."

***
Džek polako vozi nazad prema Norveškoj dolini, ne samo zbog
magle. Iako je još rano veče, umoran je kao pas, i čini mu se da se
Henri isto tako oseća. Ne zato što je ćutljiv; Džek je već navikao na
Henrijeve povremene ćutnje. Ne zato, već zbog tišine u kabini. U
drugim prilikama, Henri neumorno vrti radio-stanice, preslušava
stanice u La Rivijeru, proverava lokalni KDCU, a zatim širi krug,
loveći stanice u Milvokiju, Čikagu, a kada su okolnosti povoljne, čak
i sve tamo do Omahe, Denvera i Sent Luisa. Malo bopa kao aperitiv,
duhovna muzika za salatu, možda kriška ili dve Perija Koma u
podnožju skale: hot-digiti-dog-digiti, bum šta-mi-to-radiš-bre. Ali
večeras ne. Večeras Henri sedi mirno na svojoj strani kabine, sa
šakama u krilu. Konačno, pošto su stigli na samo dve milje od
njegove kuće, progovara: "Večeras ništa od Dikensa, Džek. Odoh
pravo na spavanje."
Umor u Henrijevom glasu zatiče Džeka, i brine ga. Henri ne zvuči
kao Henri, ili jedan od njegovih likova sa radija; u ovom trenutku
zvuči samo staro i umorno, nekako istrošeno.
"Ja takođe", slaže se Džek, nastojeći da ne pokaže brigu u glasu.
Henri zapaža i najfinije nijanse. U tome je natprirodno dobar.

"Šta to imaš na umu za Gromovitu Petorku, ako smem da pitam?"
"Nisam još sasvim siguran", kaže Džek, i možda zato što je
umoran, ova uspeva da provuče ovu neistinu pored Henrija.
Namerava da pošalje Nosonju i njegove da traže mesto za koje mu je
rekao Potsi, mesto gde nestaju senke. Ili gde su, tokom sedamdesetih,
nestajale. Takođe je nameravao da pita Henrija da li je čuo za imanje
u Frenč Lendingu koje zovu Crna kuća. Ali sada je odustao. Pošto je
čuo koliko Henri zvuči izmoždeno. Sutra, možda. U stvari, gotovo
sigurno, jer je Henri suviše dobar izvor da bi ostao neupotrebljen. Ali
bolje da ga prvo pusti da to malo reciklira.
"Traka je kod tebe, zar ne?"
Henri delimično vadi kasetu sa Ribarevim pozivom na 911 iz
džepa na grudima i pušta je da upadne nazad. "Da, mama. Ali mislim
da večeras ne mogu da slušam ubicu dečice, Džek. Čak ni ako ti
dođeš da slušaš sa mnom."
"Može i sutra", kaže Džek, nadajući se da ovim rečima nije osudio
još jedno dete u Frenč Lendingu na smrt.
"Nisi baš siguran u to."
"Ne", priznaje Džek, "ali neće valjati ako budeš tako umoran
slušao traku. U to jesam siguran."
"To je prvo što ću sutra da uradim, obećavam."
Henrijeva kuća se sada vidi malo dalje niz put. Izgleda samotno sa
onom jednom sijalicom koja gori iznad vrata garaže, ali Henriju,
naravno, nisu potrebna svetla da bi se snašao u kući.
"Henri, možeš li sam?"
"Da", kaže Henri, ali ne zvuči sasvim ubeđen u to.
"Večeras nema Pacova", naređuje Džek.
"Ne."
"Isto važi za Šik Šeika Šejka."
Krajevi Henrijevih usana se malo podižu. "Neće biti čak ni
Džordža Redbana, i njegove reklame za Ševroletov salon u Frenč
Lendingu, gde je cena kralj i gde u prvih šest meseci otplate kredita
nećete platiti ni centa kamate. Pravac u krevet."
"I ja", kaže Džek.

***

Ali sat pošto je legao i uključio lampu na stočiću, Džek je i dalje
budan. Lica i glasovi mu kruže po glavi kao poludele kazaljke sata.
Ili vrteška u napuštenom zabavnom parku.

Tanzi Freno: Izvedite čudovište koje je ubilo moju bebicu.
Nosonja Sen Pjer: Videćemo kako će da ispadne, zar ne?
Džordž Poter: To sranje se uvuče i čeka. Moja teorija je da se
nikad stvarno ne povuče.
Spidi, glas iz daleke prošlosti, na telefonu koji je u vreme kada ga
je Džek upoznao bio naučna fantastika: Zdravo da si, Putujući
Džek... Kao kopicajac kopicajcu, sine, savetujem ti da posetiš
privatni toalet šefa Gilbertsona. Iz ovih stopa.
Jeste, kao kopicajac kopicajcu.
I najviše od svih i uvek iznova, Džudi Maršal: Ne kažeš 'izgubio
sam se i ne umem da se vratim', već nastaviš dalje...
Da, ali kuda? Kuda?
Na kraju ustaje i sa jastukom ispod ruke izlazi na trem. Noć je
topla; u Norveškoj dolini je magla od početka bila retka, a sada se
sasvim raspršila na blagom istočnom vetru. Džek okleva, a onda
silazi niz stepenice, samo u donjem vešu. Trem mu nije dovoljno
dobar. Na njemu je pronašao onu paklenu kutiju sa markama sa
kesica za šećer.
Prolazi pored svojeg kamiona, pored kućice za ptice i zalazi u
severno polje. Iznad njega gori milijardu zvezda. Zrikavci tiho zriču
u travi. Njegova staza kroz travu i popino prase ili nestala, ili je sada
ušao u polje na drugom mestu.
Zašavši malo dublje u polje, leže na leđa, podmeće jastuk pod
glavu i zagleda se u zvezde. Neću dugo, razmišlja. Samo da mi oni
avetinjski glasovi izvetre iz glave. Neću dugo.
Pomislivši ovo, počinje da drema.
Pomislivši ovo, prelazi preko.
Iznad njega, šara zvezda se menja. Vidi kako se obrazuju nova
sazvežđa. Koje je ono, tamo gde je maločas bio Veliki Medved? Da
nije Sveti Opopanaks? Moguće. Čuje tihi, prijatni škripavi zvuk i zna
da je to vetrenjača koju je video kada je preskočio, jutros, pre hiljadu
godina. Ne mora da gleda tamo da bi bio siguran, isto kao što ne

mora da gleda prema svojoj kući da bi video da se ponovo pretvorila
u ambar.

Škrip... škrip... škrip: ogromni drveni vetrokazi koji se okreću na
istom onom vetru sa istoka. Samo što je vetar sada neuporedivo
mirisniji, i čistiji. Džek dotiče lastiš gaća i oseća nekakvo grubo
tkanje. U ovom svetu nema 'džokejki'. I njegov jastuk se promenio.
Sunđer se pretvorio u guščje perje, ali je i dalje udoban. Udobniji
nego ikada, zapravo. Blagoslov za glavu.

"Uhvatiću ga, Spidi", šapuće Džek Sojer novim ustrojstvima
novih zvezda. "Bar ću pokušati."

Tone u san.
Budi se, i vidi da je rano jutro. Povetarac je prestao. Tamo odakle
je duvao vidi se jarko narandžasta pruga na obzorju - uskoro će da
izađe sunce. Ukočen je i boli ga stražnjica i promočen je rosom, ali je
odmoran. Nema više onog škripanja, ali ga to ne iznenađuje. Od
trenutka kada je otvorio oči znao je da je ponovo u Viskonsinu. A
zna i nešto drugo: da može da se vrati onamo. Kad god poželi. Prava
oblast Kuli, duboka oblast Kuli, samo je želju i pokret daleko. Ovo
ga podjednako ispunjava radošću i užasom.
Džek ustaje i bos polazi prema kući, sa jastukom pod rukom.
Procenjuje da je negde oko pet ujutru. Na stepenicama trema,
dodiruje pamuk 'džokejki'. Iako mu je koža vlažna, gotovo su suve.
Naravno da jesu. Najveći deo vremena koje je proveo spavajući
napolju (kao i mnogih noći one jeseni kada je imao dvanaest godina)
nisu ni bile na njemu. Bile su negde drugo.
"U zemlji Opopanaks", kaže Džek, i ulazi u kuću. Tri minuta
kasnije ponovo spava, u svojoj postelji. U osam se ponovo budi, na
suncu koje pruža zrake kroz prozor ne bi li ga probudilo, i gotovo je
spreman da poveruje da je njegovo poslednje putovanje bilo samo
san.
Ali u srcu zna da nije tako.

18.

Sećate se onih reporterskih kombija koji su se dovezli na parking
iza policijske stanice? I doprinosa Vendela Grina opštem uzbuđenju,

pre nego što ga je džinovska baterijska svetiljka pozornika
Hrabovskog poslala u carstvo snova? Čim su posade kombija
prepoznale izglednost uličnih nemira, očigledno su to dostojno
propratile, jer ovog jutra njihovi izveštaji o burnoj noći preovlađuju
na ekranima televizora širom države. Do devet sati, ljudi u Rasinu i
Milvokiju, ljudi u Medisonu i Delafildu, i ljudi koji žive toliko
daleko na severu države da su im potrebne satelitske antene da
uhvate bilo kakvu televizijsku stanicu, gledaju preko palačinki, činija
sa pahuljicama, prženih jaja i engleskih zemički sa puterom kako
žgoljavi policajac nervoznog izgleda tupim predmetom okončava
plodnu demagošku karijeru krupnog, zajapurenog reportera. Možemo
takođe da budemo sigurni u još jednu stvar: da se ovaj materijal
nigde toliko masovno i zaokupljeno ne gleda kao u Frenč Lendingu i
susednim zajednicama Sentralije i Ardena.

Razmišljajući istovremeno o nekoliko stvari, Džek Sojer gleda
ove izveštaje preko malog televizora na kuhinjskom pultu. Nada se
da Dejl Gilbertson neće povući Arnoldovu suspenziju, ali mu sve
govori da će Mahniti Mađar uskoro ponovo biti u uniformi. Dejl
samo misli da želi da ga zauvek ukloni iz službe: suviše je mekog
srca da bi mogao da sluša Arnijevo moljakanje - a posle onoga sinoć,
čak i slepac može da vidi da će Arni početi da moljaka - bez
popuštanja. Džek se takođe nada da će nepodnošljivi Vendel Grin
biti otpušten, ili se osramoćeno povući. Izveštači ne bi trebalo da
učestvuju u onome o čemu izveštavaju, a dobri stari galamdžija
Vendel zavijao je kao vukodlak, tražeći krv. Džek, međutim, ima
neveseo osećaj da će se Vendel Grin već nekako iskobeljati iz
sadašnjih nedaća (ne nekako, već lažući) i nastaviti da bude napast.
Takođe razmišlja o Rejlsbekovom opisu onog uvrnutog starca koji je
oprobavao kvake na trećem spratu hotela Nelzon.

Bio je to Ribar, konačno u opipljivom obliku. Starac u
bademantilu, sa samo jednom papučom na crno-žute pruge kao kod
bumbara. Endi Rejlsbek se pitao da li je ovaj matorac neprijatnog
izgleda dolutao iz Makstonovog staračkog doma. Džeku se ova
pomisao učinila zanimljiva. Ako je 'Cakani' Bernsajd čovek koji je
podmetnuo fotografije u sobu Džordža Potera, Makstonova ustanova
bila bi savršeno skrovište za njega.

Vendel Grin gleda vesti na 'soniju' u svojoj hotelskoj sobi. Ne
može da skine pogled sa ekrana, iako ga ono što vidi ispunjava
pomešanim osećanjima - besom, stidom i poniženjem - od kojih mu
kuva u želucu. Čvoruga na glavi pulsira, i svaki put kada vidi onu
bedu od pajkana kako mu se prikrada sa podignutom lampom zavlači
prste u gustu, kovrdžavu kosu na potiljku i nežno je opipava.
Prokletinja se čini velika kao zreo paradajz, i jednako spremna da
prsne. Sva sreća da nije doživeo potres mozga. Onaj paticvrk je
mogao da ga ubije!

U redu, možda se malo zaneo, možda je malčice prekoračio
granicu profesionalizma; nikada nije tvrdio da je savršen. Lokalni
novinari ga izluđuju žvalavljenjem o Džeku Sojeru. Ko je bio glavni
izveštač o Ribaru? Ko je bio na licu mesta od prvog dana, prenoseći
građanima ono što treba da znaju? Ko je stavljao glavu na panj,
svakog jebenog dana? Ko je, uostalom, tipu dao ime? Sigurno nisu
oni praznoglavci Baki i Stejsi, ili oni nazovi-izveštači i lokalni
spikeri koji se keze u kameru da pokažu veštake. Vendel Grin je
legenda u ovim krajevima, zvezda, najbliža stvar gigantu žurnalizma
koja je ikada ponikla u zapadnom Viskonsinu. Čak i preko u
Medisonu, ime Vendela Grina sinonim je za... pa, za dokazani
kvalitet. A ako je ime Vendela Grina sada nešto poput zlatnog
standarda, sačekajte samo da se preko Ribarevih krvavih ramena
uzvere do Pulicerove nagrade!

U ponedeljak ujutru, dakle, mora da ode u redakciju i smiri
urednika. Jaka stvar. Nije mu prvi put, niti će biti poslednji. Dobri
izveštači dižu prašinu; niko to ne priznaje, ali je istina, odštampana
sitnim slogom koji niko ne čita dok ne bude prekasno. Već zna šta će
reći kada uđe kod urednika: Ovo je najvažnija vest danas, i ko je od
izveštača bio tamo? A kada mu urednik ponovo bude jeo iz ruke, za
šta će biti potrebno najviše pet minuta, skoknuće do onog Golcovog
prodavca, Freda Maršala. Jedan od Vendelovih najpouzdanijih
doušnika nabacio je da gospodin Maršal ima neke zanimljive
informacije o njegovoj zlatnoj ribici, slučaju Ribara.

Arnold Hrabovski, sada heroj za svoju dragu ženu, Polu, gleda
vesti u postkoitalnom blaženstvu i razmišlja da je ona u pravu:
stvarno bi trebalo da pozove šefa i zatraži da bude vraćen na posao.

Odsutno se pitajući gde bi mogao da potraži starog neprijatelja
Džordža Potera, Dejl Gilbertson gleda Bakija i Stejsija kako po ko
zna koji put puštaju snimak na kome Mahniti Mađar sređuje Vendela
Grina i razmišlja da bi mališu stvarno trebalo da vrati na posao. Vidi
samo taj sjajni zamah. Dejl jednostavno ne može da odoli prizoru -
taj zamah mu je istinski ulepšao dan. Kao da gleda Marka
Megvajera, ili Tajgera Vudsa.

Sama u zamračenoj kući podalje od puta, Vonda Kinderling, koju
smo povremeno i uzgred pominjali, sluša radio. Zašto sluša radio?
Pre nekoliko meseci morala je da odluči hoće li da plati pretplatu za
kablovsku ili da kupi još pola galona 'aristokrat' votke, i bilo je žalim
slučaj, Baki i Stejsi, ali će Vonda da posluša želju srca svoga. Bez
kablovskog signala, njen televizor hvata tek nešto više od snega i
debele crne linije koja promiče ekranom u beskrajnoj petlji. Vonda je
oduvek mrzela Bakija i Stejsija, kao i sve druge na televiziji, naročito
ako su izgledali zadovoljno i uredno. (Posebno prezire voditelje
jutarnjih informativnih programa i spikere velikih mreža.) Vonda nije
bila zadovoljna ni uredna otkako je njenog muža, Tornija, onaj
pametnjaković Sojer optužio za strašne zločine koje on nikada ne bi
mogao da počini. Džek Sojer joj je upropastio život, i Vonda nema
nameru da mu to zaboravi niti oprosti.

Taj čovek je podvalio njenom mužu. Smestio mu je. Uprljao je
Tornijevo časno ime i poslao ga u zatvor samo da bi sebi podigao
ugled. Vonda se nada da nikada neće da uhvate Ribara, zato što je
Ribar ono što su zaslužili, gadovi pokvareni. Igraš li prljavo, i sam
postaješ prljav, a takvi zaslužuju da završe na samom dnu pakla -
Vonda čvrsto veruje u to. Neka ga, neka ubije sto derišta, ma šta sto,
hiljadu, a posle neka pređe na roditelje. Torni nije mogao da ubije
one kurveštije u Los Anđelesu. Bila su to seksualna ubistva, a
Tornija, hvala Bogu, seks nimalo nije zanimao. Na njemu je sve
moglo da se ukruti, samo ne ona stvar, a ionako je bila veličine
njegovog malog prsta. Ne, on nikako nije mogao da se interesuje za
radodajke i seksualne stvari. Ali je zato Džek Sojer živeo u Los
Anđelesu, zar ne? Zašto onda ne bi bilo moguće da je sam ubio
kurveštije, i za to nabedio Tornija?

Spiker opisuje sinoćne podvige bivšeg poručnika Sojera, i Vonda
Kinderling oseća kako joj se diže žuč, grabi čašu sa stočića pored
kreveta i gasi požar u utrobi sa tri prsta votke.

Gorg, koji bi bio najprirodniji gost takvima kao što je Vonda, ne
gleda vesti, jer je daleko Preko.

U svojoj postelji u Makstonovom domu, Čarls Bernsajd sniva
snove koji su zapravo tuđi, jer potiču od drugog bića, sa drugog
mesta, i prikazuju svet koji on nikada nije video. Odrpana, okovana
deca šljapkaju grvavim zdobalcima pored raspaljenih vatri, okrećući
džinovske točkove koji okreću još veće točkove uhu aha koji pokreću
grazne mažine uništenja što se dižu u crno i crveno nebo. Velika
Kombinacija! Vazduh je ispunjen jetkim zadahom istopljenog metala
i nečeg zaista opakog, nečeg poput zmajeve mokraće, kao i olovnim
vonjem beznađa. Gušteroliki demoni sa debelim razmahanim
repovima bičuju decu u hodu. Buka čangrljanja i kloparanja,
treskanja i tutnjanja kažnjava uši. Ovo su snovi Bernijevog najdražeg
prijatelja i voljenog gospodara, gospodina Manšana, stvorenja
neizmerne i izopačenje veselosti.

Dole na kraju hodnika Bele rade, kada se pređe dopadljivo
uređeno predvorje i prođe kroz sobičak Rebeke Vilas, sedi Lola
Makston i brine o mnogo ispraznijim stvarima. Mali televizor na
polici iznad sefa emituje čudesni snimak na kome Mahniti Mađar
Hrabovski uspavljuje Vendela Grina majstorski izvedenim udarcem
teške baterijske svetiljke, ali Lola jedva da obraća pažnju na ovaj
magični trenutak. Mora odnekud da stvori trinaest hiljada dolara koje
duguje svojem kladioničaru, a poseduje tek otprilike polovinu tog
iznosa. Ljupka Rebeka se juče odvezla do Milera da povuče ono što
je tamo bilo uloženo, a na raspolaganju mu je još oko dve hiljade sa
ličnog računa, pod uslovom da ih do kraja meseca ponovo uplati.
Ostaje još šest somova, svota koja zahteva malo ozbiljnije
knjigovodstvene akrobatike. Na svu sreću, kreativno knjigovodstvo
je Lolina specijalnost, i pošto je mućnuo glavom o problemu, počinje
trenutne poteškoće da vidi kao poslovnu priliku.

Na kraju krajeva, u posao i jeste ušao da ukrade što više novca,
zar ne? Pored usluga gospođice Vilas, krađa je otprilike jedina
aktivnost koja ga čini istinski srećnim. Iznos je gotovo nevažan; kao

što smo videli, Lola u istoj meri uživa da po završetku Festivala
jagoda izmuze džeparac od rođaka u poseti kao da zajebe državu za
deset ili petnaest hiljada dolara. Slast je kada to uspe da mu prođe.
Treba mu šest hiljada; kada je već tako, zašto ne bi uzeo deset? Na
taj način će njegov račun da ostane nedirnut, a njemu će da ostane
dodatna dva soma za zezanje. Na računaru ima dva kompleta knjiga,
i može da podigne novac sa bankovnog računa firme tako da se
prilikom sledeće poreske inspekcije, koja sledi za mesec dana, ne
uključe zvona za uzbunu. Pod uslovom da inspektori ne zatraže
evidenciju iz banke, a i tada preostaje nekoliko trikova koje može da
primeni. Mada ne bi bilo loše ni kada bi inspekcija okasnila - Lola
priželjkuje malo više vremena da zagipsa pukotine. Ne smatra da je
problem u tome što je izgubio trinaest hiljada. Problem je što se to
dogodilo u pogrešno vreme.

Da bi mu sve ostalo čisto u glavi, Lola privlači tastaturu i naređuje
računaru da odštampa kompletne izveštaje iz obe verzije knjiga za
prethodni mesec. Kada se inspektori pojave, badžo, ove stranice će
već odavno biti propuštene kroz sekač i pretvorene u makarone.

***
Hajde da pređemo sa jedne vrste ludila na drugu. Pošto mu je
vlasnik Holidej Trejler Parka pokazao drhtavim kažiprstom gde se
nalazi rezidencija Frenoove, Džek vozi prašnjavom stazom prema
njoj, sve nesigurniji u ono što radi. Tanzin 'erstrim' je poslednji i
najzapušteniji u nizu od četiri prikolice. Dve od ostale tri imaju veseli
ivičnjak od cveća, a treća je ukrašena prugastom zelenom
nadstrešnicom koja čini da malo više liči na kuću. Četvrta ne može
da se podiči nikakvim ukrasom niti poboljšanjem izgleda. Roletne na
prozorima su spuštene. Prizor odiše bedom i istrošenošću, kao i
svojstvom koje bi Džek mogao da definiše, kada bi se zaustavio da
razmisli o tome, kao iskliznuće. na neki neobjašnjivi način, ta
prikolica izgleda pogrešno. Nesreća ju je izvitoperila kao što ume da
izvitoperi osobu, i Džekove nedoumice, u trenutku kada izlazi iz
kamioneta i polazi prema blokovima šindre ispred ulaza, jačaju. Više
nije siguran zašto je došao ovamo. Shvata da Tanzi Freno može da
ponudi samo sažaljenje, i ova pomisao ga ispunjava nemirom.

Onda mu pada na pamet da ove sumnje prikrivaju prava osećanja,
koja su u vezi sa nelagodnošću koju prikolica izaziva u njemu. Ne
želi da uđe tamo. Ali od premišljanja nema nikakve vajde; ne
preostaje mu ništa drugo nego da produži dalje. Pogled mu pada na
otirač, umirujući delić stvarnog sveta za koga oseća da već nestaje
oko njega, a onda staje na najviši stepenik i kuca na vrata. Ništa se ne
dešava. Možda ona zaista još spava, i možda bi volela da tako i
ostane. Da je na njenom mestu, sigurno je da bi ostao u krevetu što je
duže moguće. Da je na njenom mestu, ne bi ustajao nedeljama . Još
jednom potisnuvši oklevanje, Džek kuca na vrata i zove: "Tanzi?
Jeste li tamo?"

Glasić iznutra pita: "Gde to?"
Uh, bre, pomišlja, i kaže: "Mislim, jeste li budni? Ovde Džek
Sojer, Tanzi. Sinoć smo se upoznali. Pomažem policiji, i rekao sam
vam da ću danas da svratim do vas."
Čuje korake kako se približavaju vratima. "Jeste li vi onaj što mi
je dao cveće? Bio je tako fini."
"Da, to sam bio ja."
Škljoca brava, i ručica se okreće. Vrata se odškrinjuju. Iz mraka
izranja odsečak lica blede maslinaste boje kože i jedno oko. "To ste
vi. Uđite, ali brzo. Brzo." Odmiče se, otvorivši vrata tek toliko da on
može da se provuče. Čim se našao unutra, treska vratima i ponovo ih
zaključava.
Otopljena svetlost nagoreva ivice zavese, a roletne produbljuju
tamu u dugačkoj unutrašnjosti prikolice. Iznad sudopere gori slaba
sijalica, a druga, jednako slaba, osvetljava stočić na kome pored nje
stoje flaša brendija sa kafom, umrljana čaša ukrašena likom iz
crtanog filma, i foto-album. Krug svetlosti lampe obuhvata i
polovinu niske tapacirane stolice pored stočića. Tanzi Freno odvaja
leđa od vrata i pravi dva laka, oprezna koraka prema njemu. Naginje
glavu i sklapa ruke ispod brade. Njen gladan, pomalo staklast pogled
uznemirava Džeka. Ova žena ni po najširoj, najslobodnijoj definiciji
ne može da se ubroji u normalne osobe. Ne zna šta bi joj rekao.
"Da li biste... seli?" Pokretom ruke hostese pokazuje mu drvenu
stolicu visokog naslona.
"Ako dopustite."

"Zašto ne bih? Ja ću da sednem na svoju stolicu, pa što ne biste vi
na ovu?"

"Hvala", kaže Džek, i seda, posmatrajući je kako klizi nazad do
vrata da proveri bravu. Zadovoljna, Tanzi ga nagrađuje blistavim
osmehom i tapka do svoje stolice, krećući se sitnim pačjim koracima
balerine. Kada se spustila na stolicu, on joj kaže: "Bojite se da bi
neko mogao da uđe, Tanzi? Postoji li neko zbog koga zaključavate
vrata?"

"O da", kaže ona, i naginje se napred, skupivši obrve u
prenaglašenoj imitaciji detinje ozbiljnosti. "Samo što to nije neko,
već nešto. Nešto što neću nikad, ali baš nikad više da pustim u kuću.
Vas sam pustila zato što ste tako fini, i zato što se mi poklonili ono
divno cveće. Uz to ste veoma zgodni."

"Da li je Gorg stvar koju ne želite da pustite u kuću, Tanzi? Plašite
se Gorga?"

"Da", kaže ona, ozbiljno. "Jeste li za šolju čaja?"
"Ne, hvala."
"E, ja jesam. To je jako dobar čaj. Ima sličan ukus kao kafa." Diže
obrve i upućuje mu bistar, ispitivački pogled. On odmahuje glavom.
Ne ustajući sa stolice, Tanzi sipa dva prsta brendija u svoju čašu i
vraća flašu na sto. Džek primećuje da je lik na čaši Skubi-Du. Tanzi
otpija iz čaše. "Mmm. Imate li devojku? Ako nemate, mogla bih ja da
vam budem devojka, znate, naročito ako mi poklonite još onog
divnog cveća. Stavila sam ih u vazu." Poslednju reč izgovara kao u
šaljivoj imitaciji neke bostonske staramajke: vaaazu. "Vidite?"
Na kuhinjskom pultu, divlji ljiljani oklembesili su se u otvorenoj
tegli, dopola punoj vode. Preseljeno sa Teritorija, osuđeno je da bude
kratkog veka. Džek pretpostavlja da ga ovaj svet truje brže nego što
ono uspeva da ga leči. Svaka unca dobrote koju širi na okolinu
oduzima deo njegove esencije. Pada mu na pamet da je Tanzi
obitavala u dahu Teritorija sačuvanom u ljiljanima - kada uvenu,
njena zaštitnička uloga devojčice će se pretvoriti u prašinu i ponovo
će je obuzeti ludilo. To ludilo došlo je od Gorga; Džek je spreman da
se kladi u život da je tako.

"Imam dečka, ali kao da ga nemam. Zove se Lester Mun. Nosonja
i njegovi zovu ga Smrdljiv Sir, ali ne znam zašto. Lester skoro uopšte
nije smrdljiv, naročito kada je trezan."

"Pričajte mi o Gorgu", kaže Džek.
Ispruživši mali prst, Tanzi ispija još jedan gutlja brendija sa kafom
iz čaše sa Skubi-Duom. Čelo joj se nabira. "Oh, to je baš bljak tema."
"Potrebno je da saznam više o njemu, Tanzi. Ako mi pomognete,
moći ću da se postaram da vas više nikada ne uznemirava."
"Stvarno?"
"A ujedno biste mi pomogli da uhvatim čoveka koji je ubio vašu
ćerku."
"Ne mogu sada o tome da govorim. Suviše je uznemirujuće."
Tanzi prelazi šakom preko krila kao da zbacuje mrvicu. Lice joj se
grči, i u očima joj se pojavljuje novi izraz. Na površinu za trenutak
izbija očajna, nezaštićena Tanzi, preteći da izlije bezumni bol i gnev
iz sebe.
"Da li Gorg izgleda kao osoba, ili nešto drugo?"
Tanzi usporeno vrti glavom sa jedne na drugu stranu. Ponovo se
smiruje, vaspostavljajući lik koja može da prenebregne njena prava
osećanja. "Gorg ne izgleda kao osoba. Uopšte."
"Rekli ste da vam je dao pero koje ste nosili. Da li izgleda kao
ptica?"
"Gorg ne izgleda kao ptica, već jeste ptica. I znate li koje vrste?"
Ponovo se naginje napred, i lice joj poprima izraz šestogodišnje
devojčice koja se sprema da saopšti najstrašniju stvar koju zna.
"Gavran. Eto šta je, veliki stari gavran. Sav crn. Ali ne sjajno crn."
Oči joj se šire od ozbiljnosti onoga što ima da kaže. "Došao je sa
noćne plutonske obale. To je iz pesme koju nas je gospođa Normandi
učila u šestom razredu. 'Gavran' od Edgara Alana Poa."
Tanzi se uspravlja, pošto je prenela dalje ovo zrnce istorije
književnosti. Džek pretpostavlja da je gospođa Normandi imala isti
zadovoljni, pedagoški izraz koji sada vidi na Tanzinom licu, ali bez
sjaktavog, nezdravog sjaja u Tanzinim očima.
"Noćna plutonska obala nije deo ovog sveta", nastavlja Tanzi.
"Jeste li to znali? Pored je našeg sveta, ali izvan njega. Ako hoćete da
odete tamo, treba prvo da nađete vrata."

Džek odjednom shvata da je ovo kao da razgovara sa Džudi
Maršal, ali Džudi bez dubine duše i neverovatne hrabrosti koja ju je
sačuvala od ludila. Istog trenutka kada se setio Džudi Maršal javlja
mu se želja da je ponovo vidi, toliko snažna da mu se Džudi čini kao
glavni ključ zagonetke oko njega. A ako ona jeste ključ, takođe
predstavlja i vrata koja taj ključ otvara. Džek želi napolje iz mračne,
uvnute atmosfere u Tanzinom 'erstrimu'; želi da otkači Gromovitu
Petorku i odjuri do Ardena i sumorne bolnice gde je zračeća Džudi
Maršal pronašla slobodu u zaključanom odelenju za duševne bolesti.

"Al' ja ne želim da nađem ta vrata, zato što mi ne pada na pamet
da kročim tamo", govori Tanzi pevušećim glasom. "Noćna plutonska
obala je loš svet. Tamo je sve u plamenu."

"Kako znate?"
"Rek'o mi Gorg", šapuće ona. Pogled joj skreće sa njega i
zaustavlja se na čaši sa Skubi-Duom. "Gorg voli vatru. Al' ne zato što
ga greje, već zato što spaljuje stvari, a to ga čini srećnim. Gorg je
rekao..." Odmahuje glavom i diže čašu do usana. Umesto da pije iz
nje, naginje tečnost prema rubu čaše i lapće jezikom. Pogled joj klizi
uvis da se susretne sa njegovim. "Mislim da je moj čaj čaroban."
Kladim se da stvarno to misliš, razmišlja Džek, i srce mu se skoro
slama od tuge za krhkom, izgubljenom Tanzi.
"Ovde ne možete da plačete", kaže mu ona. "Izgledali ste kao da
ćete da zaplačete, ali to je zabranjeno. Gospođa Normandi ne
dozvoljava plakanje. Ali možete da me poljubite. Želite li da me
poljubite?"
"Naravno", kaže on. "Ali gospođa Normandi ne dozvoljava ni
ljubljenje."
"Oh, dobro, onda." Tanzi ponovo lapće piće. "Možemo kasnije,
kad ona ode. A moći ćete i da me zagrlite, kao što radi Lester Mun. I
sve drugo što Lester radi. Sa mnom."
"Hvala vam", kaže Džek. "Tanzi, da li je Gorg još nešto govorio?"
Ona naginje glavu, i izbacuje i uvlači usne. "Rekao je da je prošao
ovamo kroz vatrenu rupu. Sa posuvraćenim ivicama. I rekao mi je da
sam majka, i da treba da pomognem svojoj ćerki. U pesmi se ona
zove Lenora, ali joj je pravo ime Irma. Takođe je rekao... rekao je da

je onaj gadni starac pojeo nogu moje Irme, ali da postoje gore stvari
koje su mogle da joj se dogode."

Tanzi izgleda kao da se na nekoliko sekundi povukla u sebe, kao
da je potonula ispod one ukrasne obrazine. Usta su joj poluotvorena,
i ne trepće. Njen povratak sa mesta gde je otišla podseća na kip koji
polako oživljava. Glas joj je jedva čujan. "Trebalo je da sredim onog
matorog, da mu zauvek zapržim čorbu. Ali vi ste mi dali moje lepe
ljiljane, a on ionako nije bio onaj pravi, zar ne?"

Džek ima želju da zavrišti.
"Rekao je da postoje gore stvari", šapuće Tanzi sa nevericom. "Ali
nije rekao kakve. Pokazao mi je. Kada sam videla, mislila sam da su
mi sagorele oči. Mada sam još mogla da vidim."
"Šta ste videli?"
"Veliko, ogromno mesto od same vatre", kaže Tanzi. "I diže se u
nedogled." Prestaje da govori i počinje da je trese nekakva unutrašnja
drhtavica, koja počinje od lica, struji naniže i prazni se kroz prste.
"Irma nije tamo. Ne, ne, nije. Mrtva je, a opaki starac joj je pojeo
nogu. Poslao mi je pismo, ali ga nikada nisam dobila. Zato mi Gorg
pročitao. Ne želim da mislim o tom pismu." Zvuči kao devojčica koja
je nešto čula iz treće ruke, ili izmislila. Između Tanzi i onoga što je
čula leži debeli zastor, koji joj pomaže da funkcioniše. Džek se
ponovo pita šta će biti sa njom kada ljiljani uvenu.
"A sada", kaže ona, "ako nećete da me poljubite, vreme je da
odete. 'Oću malo da budem sama."
Iznenađen njenom odlučnošću, Džek ustaje i otvara usta da kaže
nešto učitvo i besmisleno. Tanzi ga mahanjem ruku tera prema
vratima.

***
Napolju, vazduh se čini zasićen neprijatnim mirisima i nevidljivim
hemikalijama. Ljiljani sa Teritorija zadržali su veću moć nego što je
Džek zamislio, dovoljnu da osveži i pročisti vazduh u Tanzinoj
prikolici. Tlo pod Džekovim nogama je spečeno, i u vazduhu lebdi
nekakva suva kiselost. Džek gotovo da mora da se prisili da diše dok
ide prema pikapu, ali što intenzivnije bude disao to će se brže privići
na svakodnevni svet. Njegov svet, iako se sada čini zatrovan. Ima
samo jednu želju: da se odveze putem broj 93 do Džudinog

vidikovca i nastavi dalje, kroz Arden, parking, vrata bolnice, pored
rampi doktora Spiglmana i nadzornice Džejn Bond, sve dok se
ponovo ne nađe u životvornom prisustvu Džudi Maršal.

Ne može da se otme utisku da se zaljubio u Džudi Maršal. Možda
je zaista voli. Zna da mu je potrebna: Džudi je njegova kapija, i
njegov ključ. Njegova kapija, njegov ključ. Šta god da to znači, istina
je. U redu, žena koju želi udata je za onog dobričinu Freda Maršala,
ali on ne želi da mu bude žena; u stvari, ne želi ni da spava sa njom,
ne to - želi samo da se nađe ispred nje i vidi šta će se dogoditi. Nešto
će sigurno da se dogodi, ali kad god pokuša da to zamisli vidi samo
eksploziju crvenog perja, što svakako nije slika koju se nadao da će
videti.

Osećajući se nesigurno na nogama, Džek se jednom rukom
naslanja na kabinu kamioneta, a drugom hvata kvaku na vratima.
Obe površine mu peku ruke, i neko vreme maše po vazduhu da ih
ohladi. Sedište u kabini takođe je usijano. Spušta prozor i sa ubodom
žaljenja primećuje da mu svet ponovo miriše normalno. Miriše mu
dobro. Miriše na leto. Kuda da pođe? Pitanje mu se čini zanimljivo,
ali pošto je izašao na put i prešao jedva tridesetak metara, levo od
njega pojavljuje se nisko, sivo drveno obličje Send Bara, i on bez
oklevanja skreće na apsurdno prostrani parking kao da je sve vreme
znao kuda ide. Tražeći mesto u hladovini, Džek vozi oko zgrade i
opaža jedini ukras u blizini, javor široke krošnje koji raste iz otvora u
asfaltu na suprotnom kraju parkinga. Vozi 'rama' u senku javora i
izlazi, ostavivši spuštene prozore. Sa dva jedina dva vozila na
parkingu dižu se talasi žege.

Jedanaest je i dvadeset prepodne. Počinje da oseća glad, jer mu se
doručak sastojao od šolje kafe i parčeta prepečenog hleba sa
marmeladom, a od tada je prošlo tri sata. Džek ima utisak da će
popodne potrajati. Mogao bi nešto da pojede dok čeka motordžije.

Sporedni ulaz Send Bara vodi u uski alkov odakle se ulazi u
dugački pravougaoni prostor sa svetlucavim šankom na jednoj strani
i nizom separea od masivnog drveta na drugoj. Sredinu prostorije
zauzimaju dva velika blijarska stola, a na zid između njih naslanja se
džuboks. U prednjem delu prostorije, na mestu gde svi mogu da ga
vide visi veliki televizijski ekran, dva i po ili tri metra od poda. Zvuk

je potpuno utišan, a na ekranu je reklama koja nijednog trenutka ne
otkriva do kraja svrhu reklamiranog proizvoda. Posle zaslepljujuće
svetlosti parkinga, u baru je na prvi pogled prijatno mračno, i dok se
Džekove oči privikavaju na polutamu, nekoliko niskih svetiljki šire
mutne krugove svetlosti oko sebe.

Šanker, za koga Džek pretpostavlja da je čuveni Lester 'Smrdljivi
Sir' Mun, diže pogled prema njemu, a onda ga ponovo spušta na
otvoreni Herald na šanku. Pošto je Džek zauzeo visoku barsku
stolicu par metara desno od njega, ponovo diže pogled. Smrdljivi Sir
nije tako odbojan kao što je Džek očekivao. Nosi čistu košulju, samo
nekoliko nijansi svetliju od njegovog okruglog lica sitnih crta i
obrijane glave. Mun ima na licu prepoznatljivi izraz, istovremeno
profesionalan i kiseo, osobe koja je preuzela porodični posao ali
veruje da bi negde drugde bolje prošla. Džek sluti da je ta grimasa
umornog nezadovoljstva razlog što su mu motordžije prišili onaj
nadimak, jer mu daje izgled čoveka koji očekuje da će svakog
trenutka nanjušiti nešto smrdljivo.

"Može li se ovde dobiti nešto za jelo?" pita ga Džek.
"Sve piše na tabli." Šanker se okreće postrance i pokazuje belu
tablu sa magnetnim slovima kojima je ispisan jelovnik. Hamburger,
čizburger, domaća kobasica, bratvurst, kilbasa, sendviči, krompirići,
pohovani luk. Čovekov pokret rukom trebalo bi da poruči Džeku da
je slep kod očiju, i uspeva u tome.
"Izvinite, nisam primetio tablu."
Šanker sleže ramenima.
"Čizburger, srednje pečen, i krompiriće, molim."
"Ručak služimo tek od pola dvanaest, kao što piše na tabli.
Vidite?" Još jedan polupodrugljiv pokret rukom prema natpisu. "Ali
mama je već počela da priprema roštilj. Mogu da joj prenesem
porudžbinu, a ona će da počne da sprema kad bude spremna."
Džek mu zahvaljuje, a šanker diže pogled prema ekranu
televizora, odlazi do kraja šanka i nestaje iza ugla. Nekoliko sekundi
kasnije ponovo se pojavljuje, baca pogled na ekran i pita Džeka šta
će da popije.
"Kvas", kaže Džek.

Gledajući u ekran, Lester Mun istače kvas iz slavine u pivsku čašu
i gura je prema Džeku. Onda klizi šakom po šanku do daljinskog
upravljača i kaže: "Nadam se da ne zamerate, upravo sam gledao
jedan stari film. Veoma je smešan." Pritiska dugme na upravljaču, i
Džek preko levog ramena čuje glas svoje majke kako govori: Izgleda
da Smoki danas kasni. Volela bih da ta mala vucibatina nauči da
podnosi piće.

Pre nego što je stigao da se okrene prema ekranu, Lester Mun ga
pita da li se seća Lili Kavano.

"O, kako da ne."
"Mnogo sam je voleo kad sam bio klinja."
"Isti slučaj", kaže Džek.
Džek je odmah prepoznao film: to je Strah i trepet Dedvud Galča,
komičnog vesterna iz 1950. godine, u kome je tada slavni i nikada
zaboravljeni Bil Tauns, neka vrsta Boba Hopa za sirotinju, igrao
pljašljivog kockara koji stiže u malu Potemkinovu zajednicu Dedvud
Galča u Arizoni, gde ga pobrkaju sa zloglasnim revolverašem. Kao
lepa i duhovita vlasnica saluna 'Lenja osmica', živog središta
društvenog života varošice, Lili Kavano je predmet obožavanja
goniča stoke, besposličara, rančera, trgovaca, čuvara reda i boranije
koja ga svake večeri dupke puni. Kod nje važi pravilo da se oružje
ostavlja na ulazu i da se pristojno ponaša, što je za svaki opopanaks.
U sceni koja trenutno ide, otprilike pola sata od početka filma, Lili je
sama u salonu i pokušava da otera dosadnu pčelu.
Pčela za kraljicu 'B' filmova, razmišlja Džek, i osmehuje se16.
Lili pokušava da zujeću napast otera krpom za prašinu,
muvolovkom, pajalicom, metlom, opasačem za revolver. Pčela
odoleva svim njenim pokušajima, krivudajući u letu, prelećući od
šanka do kartaškog stola, grlica flaše sa viskijem i sledeće tri flaše po
redu, poklopca klavira, često čekajući da joj se protivnica skoro
sasvim prikrade i bežeći sekund pre nego što najnovije oružje tresne
na mesto gde se nalazila. To je prelepa scena na ivici slepstika, i kada
se Džeki, kome je u to vreme bilo šest, šest, šest a bogami možda i
sedam godina, napola histeričan od smeha gledajući svoju sposobnu

16 A bee for the Queen of the B's - neprevodiva igra reči, zasnovana na

jednakom izgovoru 'bee' i 'B'.

majku kako uzaludno pokušava da se otarasi letećeg gnjavatora
zainteresovao kako filmadžije uspevaju da nateraju insekta da radi
sve te stvari, majka mu je objasnila da to nije obična pčela već
čarobna, stvorena u odelenju sa specijalne efekte.

Lester Mun kaže: "Nikada mi neće biti jasno na koju su foru
naterali pčelu da leti tamo gde oni hoće. Mislim, šta su uradili,
dresirali je?"

"Prvo su snimili samo glumicu na lokaciji", kaže Džek,
zaključivši da je Smrdljivi Sir ipak sasvim pristojan momak, sa
sjajnim ukusom za glumice. "Specijalni efekti su kasnije ubacili
pčelu. To nije prava pčela, već nacrtana - animacija. Ali izgleda kao
prava, zar ne?"

"Pljunuta. Jeste li sigurni? I kako to znate, uostalom?"
"Pročitao sam u nekoj knjizi", kaže Džek, upotrebivši svoj
uobičajeni odgovor na takva pitanja.
Raskošan u otmenom kockarskom odelu, Bil Tauns bez žurbe
ulazi na vrata saluna i kezi se vlasnici, propustivši da primeti da se
ova primiče pčeli koja se ponovo spustila na blistavu površinu šanka.
Nameračio se da se udvara, i razmetljivo se upućuje prema njoj.
A, vratio si se, daso, kaže Lili. Izgleda da ti se dopalo ovde.
Dušo, ovo je najslađi bircuz zapadno od širokog Misurija.
Podseća me na mesto gde sam odr'o Crnog Džeka Gurka. Siroti Blek
Džek. Nikad nije naučio kad treba da ih baci na sto.
Sa zvukom nalik na brujanje B-52 bombardera, čarobna pčela,
stvorenje mašte unutar fantazije, zaleće se na glavu Bila Taunsa pod
kicoškim šeširom. Komičarevo lice razvlači se kao guma od
prenaglašenog užasa. Maše rukama, poskakuje, vrišti kao strina.
Začarana pčela izvodi letačke akrobacije oko uspaničenog kobojagi-
revolveraša. Taunsov sjajni šešir odleće sa glave; frizura mu odlazi
dođavola. Uzmiče prema stolu i sa završnim razmahivanjem rukama
zavlači se ispod i počinje da preklinje za pomoć.
Fiksirajući pogledom pčelu koja sada mili po stolu, Lili odlazi do
šanka i uzima čašu i presavijene novine. Prilazi stolu, motreći na
pčelu koja pravi krugove po stolu. Skače napred, spušta čašu i hvata
pčelu ispod stakla. Pčela uzleće i udara u dno čaše. Lili podiže obod
čaše, podmeće novine i diže sve zajedno, držeći čašu na novinama.

Kamera klizi unazad, i vidimo kukavičkog kockara kako viri
ispod stola dok Lili gura vrata salona i oslobađa pčelu.

Iza Džeka, Lester Mun kaže: "Čizburger je spreman, gospodine."
Sledećih pola sata, Džek jede svoj burger i pokušava da nađe
zaborav u filmu. Burger je odličan, svetski, sa onim sočnim ukusom
koji se može dobiti samo sa zamašćene rešetke roštilja, a krompirići
savršeni, sa zlatnom i hrskavom korom, ali ne uspeva da se
usredsredi na Strah i trepet Dedvud Galča. Problem pritom nije to
što ga je gledao bar desetak puta, već Tanzi Freno. Muče ga neke
stvari koje je rekla. Što duže razmišlja o njima, manje razume šta se
događa.
Prema onome što je Tanzi rekla, gavran po imenu Gorg došao je
iz sveta koji se nalazi uz i izvan sveta koji znamo. Mora da je
govorila o Teritorijama. Upotrebivši izraz iz Poovog 'Gavrana', taj
drugi svet nazvala je 'noćnom plutonskom obalom', što je od nekoga
kao Tanzi prilično dobro, ali se nikako ne može primeniti na magične
Teritorije. Gorg je rekao Tanzi da je u njegovom svetu sve u
plamenu, a čak ni Spaljene Zemlje ne odgovaraju tom opisu. Džek se
seća Spaljenih Zemalja, i neobičnog voza koji je prevezao njega i
Racionalnog Ričarda, tada bolesnog, iznurenog Racionalnog Ričarda,
preko te velike crvene pustinje. Tamo su živela čudna stvorenja,
ljudi-aligatori i ptice sa licima bradatih majmuna, ali svakako nije
bila u plamenu. Spaljene Zemlje bile su proizvod neke davne
katastrofe, a ne mesto neugašenih požara. Šta je ono Tanzi rekla?
Veliko, ogromno mesto od same vatre... I diže se u nedogled. Šta je to
videla, prema kakvom joj je pejzažu Gorg otvorio pogled? Zvučalo je
kao da se radi o visokoj zapaljenoj kuli, ili nekakvoj drugoj visokoj
zgradi u plamenu. Goruća kula, goruća zgrada u gorućem svetu -
kako to mogu da budu Teritorije?
Džek je u poslednjih čertdeset osam sati dvaput pohodio
Teritorije, i ono što je video bilo je divno. Više nego divno -
pročišćavajuće. Najdublja istina koju Džek zna o Teritorijama jeste
da ga prožima neka vrsta svete magije: magije koju je prepoznao u
Džudi Maršal. Zahvaljujući toj magiji, Teritorije mogu da prenesu
čudestan blagoslov na ljudska bića. Život one neobično čvrste,
voljene žene koja zbija šalu sa Bilom Taunsom gore na ekranu spasio

je predmet iz Teritorija. Zato što je bio na Teritorijama - a možda i
zato što je nosio Talisman - skoro svaki konj na koga se Džek kladi
stiže prvi na cilj, svaki paket deonica koje kupi utrostruči vrednost, a
svaka ruka pokera koju mu podele odnese sve pare sa stola.

O kakvom onda svetu Tanzi govori? I šta joj znači ono da je Gorg
prošao kroz plameni otvor?

Kada se juče prebacio tamo, osetio je nešto neveselo, nezdravo,
daleko na jugozapadu, i pretpostavio je da se tamo nalazi Ribarev
dvojnik. Ubije li Ribara, ubiće i parnjaka; nije važno ko padne prvi,
to će ubiti i drugog. Ali...

Nešto se i dalje nije uklapalo. Kada putujete između svetova,
samo preskočite - ne palite rub sveta i protrčavate kroz njega u drugi.

Nekoliko minuta pre dvanaest, glasove sa ekrana zaglušuje
tutnjava motora. "Ovaj, gospodine, možda ne bi bilo loše da se
izvučete dok je vreme", kaže Mun. "To je..."

"Gromovita Petorka", kaže Džek. "Znam."
"U redu. Kažem to samo zato što ih se neki gosti na smrt plaše.
Ali dok god ih ne dirate, neće ni oni vas."
"Znam. Ništa ne brinite."
"'Oću da kažem, ako ih častite pivom ili tako nešto, zagotiviće
vas."
Džek se spušta sa stolice i okreće prema šankeru. "Lestere, nema
razloga za nervozu. Dolaze da se nađu sa mnom."
Lester trepće. Džek po prvi put primećuje da su mu obrve tanke i
izvijene, kao kod nekog kicoša iz dvadesetih godina veka. "Bolje da
odmah natočim bokal Kingslendskog." Uzima bokal ispod šanka,
postavlja ga ispod slavine Kinglendskog svetlog, i otvara ventil. U
bokal počinje da teče i penuša debela struja zlatne tečnosti.
Zvuk motora pretvara se u riku ispred zgrade, a onda prestaje.
Nosonja Sen Pjer upada na vrata, na čelu grupe u kojoj su Dok, Miš,
Soni i Kajzer Bil. Izgledaju kao Vikinzi, i Džeku je drago što ih vidi.
"Smrdo, isključuj jebeni televizor", urla Nosonja. "I nismo došli
ovamo da pijemo, zato isprazni taj bokal u sudoperu. Ionako točiš
samu penu. Kada završiš, tornjaj se u kuhinju kod mame. Naš pos'o
sa ovim čovekom ništa te se ne tiče."
"Važi, Nosonjo", kaže Mun drhtavim glasom. "Za sekund ću."

"Tol'ko ti i dajem", kaže Nosonja.
Nosonja i ostali ređaju se ispred šanka i zagledaju se, kako ko, u
Smrdljivog i u Džeka, s tim što ovog drugog gledaju ljubaznije. Miš i
dalje ima pletenice, a ispod očiju je namazao neko crno sredstvo
protiv odsjaja kao da je igrač ragbija. Kajzer Bil i Soni ponovo su
vezali grive u repove. Pivo i pena ističu iz bokala u slivnik. "U redu,
momci", kaže Mun. Udaljava se duž šanka i nestaje iza ugla. Čuje se
kako se zatvaraju vrata.
Članovi Gromovite Petorke staju u vrstu ispred Džeka. Većina
drži prekrštene mišićave ruke na grudima.
Džek gura tanjir od sebe, ustaje i kaže: "Da li je neko od vas do
večeras čuo za Džordža Potera?"

***
Sedeći oslonjen na ivicu bilijarskog stola najbližeg ulaznim
vratima, Džek je okrenut prema Nosonji i Doku, koji se naginju
napred na barskim stolicama. Kajzer Bil stoji pored Nosonje, sa
jednim prstom na usnama i pognute glave. Miš leži ispružen na
drugom bilijarskom stolu, glave poduprte rukom. Udarajući jednom
pesnicom u drugu i mršteći se, Soni šeta tamo-ovamo između šanka i
džuboksa.
"Siguran si da nije rekao 'Čemerna kuća'17, kao onaj Dikensov
roman?" kaže Miš.
"Siguran sam", kaže Džek, podsetivši se da ne bi trebalo da se
iznenađuje svaki put kada neki od ovih momaka pokaže da je išao na
koledž. "Rekao je 'Crna kuća'."
"Sine, gotovo da bih mogao..." Miš trese glavom.
"Kako kažeš da se zvao preduzimač?" pita Nosonja.
"Bernsajd. Ime mu je verovatno bilo Čarls, a neki su ga znali i kao
'Cakanog'. Pre mnogo godina, pre nego što je promenio prezime,
prezivao se nešto kao 'Bostan'."
"Bostan? Bernštajn?"
"Nemam pojma", kaže Džek.
"I misliš da je to Ribar?"

17 Bleak House – naslov Dikensovog romana, koga je ovaj prevodilac uzeo

slobodu da prevede kao Čemerna kuća bez obzira na to kako je kod nas preveden,
zbog zvučne sličnosti sa Crnom kućom na koju pisci romana očigledno ciljaju –
prim. prev.

Džek klima glavom. Nosonja zuri u njega kao da želi da mu vidi
potiljak.

"Koliko si siguran u to?"
"Devedeset devet odsto. Podmetnuo je polaroide u Poterovu
sobu."
"Prokletstvo." Nosonja silazi sa stolice i odlazi iza šanka. "'Oću da
se uverim da niko ne previđa nešto očigledno." Saginje se i uspravlja
sa telefonskim imenikom u ruci. "Razumete na šta mislim?" Nosonja
otvara knjigu na šanku, i prevlači debeli prstom po stupcu sa
imenima. "Nema Bernsajda. Šteta."
"Ipak, bila je dobra ideja", kaže Džek. "Jutros sam i ja to uradio."
Soni zastaje na povratku od džuboksa i upire prstom u Džeka.
"Kol'ko ima otkako je prokleta stvar sagrađena?"
"Skoro trideset godina. Tokom sedamdesetih."
"Jebi ga, tada smo još bili klinci, tamo u Ilinoisu. Kako bismo
mogli da znamo za takvu kuću?"
"Muvate se okolo. Pomislio sam da je sasvim moguće da ste je
pritom negde videli. Osim toga, mesto je sablasno. O takvim
mestima obično kruže priče." Bar u normalnim slučajevima,
razmišlja Džek. U normalnim slučajevima, uklete kuće postaju takve
pošto nekoliko godina ostanu napuštene, ili zato što se u njima
dogodilo nešto strašno. U ovom slučaju, čini mu se, strašna je sama
kuća, i ljudi koji bi inače pričali o njoj jedva pamte da su je videli.
Sudeći prema Dejlovom odgovoru, Crna kuća je nestala u svojoj
nepostojećoj senci.
Progovara: "Razmislite o ovome. Pokušajte da se prisetite. Tokom
godina koje ste proživeli u Frenč Lendingu, jeste li ikada čuli za kuću
o kojoj se govori da je ukleta? Čini se da je Crna kuća ozleđivala
ljude koji su je gradili. Radnici su mrzeli to mesto; plašili su ga se.
Pričali su da više ne vidiš svoju senku kada joj priđeš. Tvrdili su da
je bila ukleta dok su još radili na njoj! Na kraju su svi otkazali posao,
i Bernsajd je sam morao da dovrši radove."
"Onda mora da je negde izdvojena", kaže Dok. "Ta stvar
očigledno ne čuči negde naočigled svih. Nije u nekom naselju kao što
je recimo Libertivil. Nećete je naći u Prolazu Robina Huda."

"Tako je", kaže Džek. "Trebalo je to ranije da pomenem. Poter mi
je rekao da je sagrađena malo podalje od onoga što je nazvao 'put', na
nekoj čistini. To znači da se nalazi u šumi, Dok. U pravu si.
Izdvojena je."

"Hej, hej, hej", javlja se Miš, prebacuje noge sa jedne strane
bilijarskog stola i uz stenjanje se uspravlja.

Oči su mu čvrsto zatvorene, a mesnatom šakom se pridržava za
čelo. "Kad bih samo mog'o da se setim..." Ojađeno ječi.

"Čega?" Nosonjin glas dvostruko je glasniji nego obično, a reč
zvuči kao da je kocka kaldrme tresnula na betonski pločnik.

"Znam da sam vid'o to jebeno mesto", kaže Miš. "Čim si počeo da
govoriš o tome, imao sam osećaj da mi zvuči odnekud poznato. Imao
sam ga negde u glavi, ali nikako da izbije na površinu. Kad god bih
pokušao da razmišljam o tome - znate, da pokušam da se setim -
video sam samo neka iskričava svetla. Kada je Džek rekao da je to
negde zavučeno u šumi, sinulo mi je o čemu govori. Pojavila mi se
slika mesta. Okruženog tim iskričavim svetlima."

"To mi baš ne liči na Crnu kuću", kaže Džek.
"Jeste, jeste. Svetla nisu stvarno bila tamo, nego sam ih ja video."
Miš nudi ovo objašnjenje kao da je savršeno razumno.
Soniju se otima kratak lavež smeha, a Nosonja odmahuje glavom i
kaže: "Sranje."
"Ne kapiram", kaže Džek.
Nosonja gleda u Džeka, diže prst, i pita Miša: "Govorimo li o julu,
ili avgustu pre dve godine?"
"Jašta", kaže Miš. "Leto Božanskog Esida." Gleda u Džeka i
smeši se. "Pre dve godine, nabavili smo taj neverovatni, fenomenalni
esid. Progutaš tabletu, i imaš pet ili šes' sati najneverovatnijih
ludorija u glavi. Niko nikada nije imao loše iskustvo sa tim. Stvar je
otkidala, ako razumeš šta hoću da kažem?"
"Mislim da mogu da zamislim", kaže Džek.
"Mog'o si da radiš pos'o dok si na tome. Mog'o si da voziš, čoveče.
Da uzjašeš makinu, i šibneš se 'de ti dune. Normalni poslovi bili su
dečja igra. Nisi bio sjeban, već moćniji nego ikad."
"Timoti Liri nije bio baš toliko blesav", kaže Dok.

"Bože, kako je to bila moćna stvar", kaže Miš. "Trošili smo je dok
je trajala, a onda je bilo gotovo. Cela ta stvar sa esidom. Ako nisi
mogao da nabaviš njega, nije imalo smisla uzimati bilo šta drugo.
Nikada nisam provalio odakle je dolazio."

"Bolje da ne znaš", kaže Nosonja. "Veruj mi."
"Znači, bio si na esidu kada si video Crnu kuću?" kaže Džek.
"Naravno. Zato i jesam video svetla."
Veoma staloženo, Nosonja pita: "U redu, gde je, Mišu?"
"Ne znam tačno. Ali sačekaj, Nosonjo, pusti me da ispričam. Tog
leta sam se smuvao sa Malom Nensi Hejl, sećaš se?"
"Naravno", kaže Nosonja. "Bila je to vraška šteta." Baca pogled
prema Džeku. "Mala Nensi je umrla odmah posle tog leta."
"Hteo sam da crknem od tuge", kaže Miš. "Kao da je odjednom
postala alergična na vazduh i sunce. Neprestano joj je bilo muka.
Izbijali su joj osipi svuda po telu. Nije mogla da podnese da bude
napolju, jer joj je svetlost ozleđivala oči. Dok nije mogao da otkrije
šta joj je, pa smo je odvezli u onu veliku bolnicu u La Rivijeru, ali ni
tamo nisu uspeli ništa da nađu. Razgovarali smo sa par tipova sa
Meja, ali ni oni nisu bili od pomoći. Umrla je u mukama, čoveče.
Srce da ti prepukne kada vidiš. Meni bar jeste."
Jedan dug trenutak ćuti, zagledan u trbuh i kolena, i za to vreme
niko ne progovara. "U redu", Miš konačno prekida tišinu. "Evo čega
se sećam. U subotu, Mala Nensi i ja tripovali smo na Božanskom, i
vozili se obilazeći mesta koja smo voleli. Skoknuli smo do parka
pored reke u La Rivijeru, odvezli se do Psećeg Ostrva i Vidikovca.
Okrenuli smo u ovom pravcu i otišli do litice - prelepo, čoveče. Posle
toga nam se nije išlo kući, pa smo se još malo vozili okolo. Mala
Nensi je spazila znak ZABRANJEN PROLAZ pored kojeg mora da
sam pre toga prošao hiljadu puta a da ga nisam primetio."
Gleda u Džeka. "Nisam siguran, ali mislim da je bilo na putu broj
35."
Džek klima glavom.
"Da nismo bili na Božanskom, verujem da ona ni tada ne bi videla
taj znak. Čoveče, sada mi se sve vraća. 'Šta je ono?' pitala je, i kunem
se da sam morao da pogledam dva ili tri puta pre nego što sam
ugledao znak - bio je sav ulubljen i iskrivljen, sa nekoliko zarđalih

rupa od metaka. Bio se nekako naherio unazad među drveće. 'Neko '
ne želi da skrećemo na taj put", rekla je Mala Nensi. 'Šta li kriju,
pitam se?' Nešto u tom smislu. 'Koji put?' velim ja, a onda ga vidim.
Jedva se mogao nazvati putem. Taman toliko širok da prođe
automobil, ako nije od većih. Sa obe strane debela stabla. Ma nisam
zapravo ni verovao da tamo ima ičeg zanimljivog, osim možda neke
stare šupe. Osim toga, nije mi se sviđalo kako izgleda." Okrzne
pogledom Nosonju.

"Kako to misliš da ti se nije sviđalo kako izgleda?" pita Nosonja.
"Video sam te da zalaziš na mesta za koja si dobro znao da su loša.
Jesi l' to počeo da prodaješ misticizam, Mišu?"

"Nazovi to kako jebeno 'oćeš. Pričam ti kako je bilo. A bilo je kao
da je taj znak govorio DRŠTE SE PODALJE AKO VAM JE ŽIVOT
MIO. Imao sam loš osećaj dok sam ga gledao."

"U vezi loših mesta", upada Soni. "Viđao sam loša mesta. Ne žele
da zalaziš tamo, i daju ti to do znanja."

Nosonja mu upućuje pogled iskosa, i kaže: "Briga me koliko je to
mesto zlo. Ako je Ribar tamo, i ja idem tamo."

"A ja s tobom", kaže Miš, "ali saslušaj me do kraja. Hteo sam da
prekinem stvar i odvezem se sa njom na pečeno pile ili tako nešto,
što bi u kombinaciji sa Božanskim imalo ukus raja, ili kako je to već
Kolridž rekao, ali se Mala Nensi zainatila baš zato što je imala isti
osećaj kao ja. Bila je to preduzimljiva ženska, čoveče. I tvrdoglava.
Zato sam skrenuo tamo, a Mala Nensi mi se zalepila za leđa,
govoreći: 'Ne budi strina, Mišu, nagari malo", pa sam malo dod'o
gas, iako mi se sve činilo uvrnuto i posrano, al' sam ispred video
samo stazu kako krivuda među stabla, i neka sranja za koja sam znao
da nisu tamo."

"Kao, recimo...?" pita Soni, tonom koji zvuči kao naučna
znatiželja.

"Neka mračna obličja koja su se privlačila do ivice staze i motrila
iz šume. Nekoliko ih se zaletelo prema meni, ali sam prošao kroz njih
k'o kroz dim. Šta ja znam, možda jesu bila dim."

"Zajebi, sve je to bilo od esida", kaže Nosonja.
"Možda, ali nije izgledalo tako. Osim toga, Božanski se nikada
nije okretao na zlo, sećaš se? Nije vukao na tamnu stranu. Bilo kako

bilo, pre nego što se zagovnalo, odjednom sam se setio Kiz Martin.
Dobro se sećam da jesam. Bilo je kao da praktično mogu da je vidim
kako stoji ispred mene - izgledala je isto kao kad su je unosili u
ambulantna kola."

"Kiz Martin", kaže Nosonja.
Miš se okreće Džeku. "Kiz je bila cura sa kojom sa izlazio dok
smo bili na fakultetu. Stalno nas je moljakala da se poveze sa nama, i
Kajzer je jednog dana rek'o da može da pozajmi njegov motor. Kiz se
oduševila k'o kuče, čoveče, bila je luda za tim. A onda se prevrnula
pre neke pišljive grančice. Mislim da je bila..."
"Malo veća od grančice", kaže Dok. "Grana. Možda tri-čet'ri
centimetra u promeru."
"Što je sasvim dovoljno da ti poremeti ravnotežu, naročito ako
nisi navik'o na teške mašine", kaže Miš. "Prešla je preko te grane,
motor se prevrnuo, i Kiz je izletela iz sedišta i tresnula na put. Skoro
mi je stalo srce, čoveče."
"Znao je da je ugasila čim sam se dovoljno približio da vidim
ugao pod kojim joj je bio iskrivljen vrat", kaže Dok. "Nije vredelo
čak ni da se pokušava sa oživljavanjem. Pokrili smo je jaknama, a ja
sam se odvez'o da pozovem hitnu pomoć. Deset minuta kasnije
utovarili su je u kola. Jedan od momaka prepoznao me je iz vremena
kad sam radio na Intervencijama, i zato nisu pravili frku."
"Pitam se da li si zaista bio lekar", kaže Džek.
"Završio sam praksu iz hirurgije na faksu, a onda sam dig'o ruke
od svega." Dok mu se osmehuje. "Visiti sa momcima i petljati se oko
pravljenja piva zvučalo je zabavnije nego provodite dane seckajući
ljude."
"Mišu", kaže Nosonja.
"Da. Upravo sam bio stig'o do mesta gde je staza zavijala, i lepo
mi se činilo da Kiz stoji ispred mene. Žmurila je, a glava joj je visila
k'o list koji samo što nije opao. Bre, čoveče, pomislio sam, ovo mi
sada nije bilo potrebno da vidim. Ponovo sam osećao isto - kao onog
dana kad je Kiz pala sa motora. Bolesnu stravu. Da, to je prava reč,
bolesna strava.
"Onda smo prošli krivinu, i tada sam začuo tog psa kako reži
negde u šumi. I taj nije tek režao, nego je režao. Kao da tamo ima

dvajes' krupnih pasa, i besnih k'o sam đavo. Imao sam osećaj da će
mi se raspući glava. Pogledao sam napred da vidim ne juri li prema
nama čopor vukova ili nešto slično, i trebalo mi je vremena da
shvatim da je uvrnuta senovita stvar koju sam tamo video bila kuća.
Crna kuća.

"Mala Nensi počela je da me treska po leđima i po glavi, vrišteći
da stanem. Verujte mi, bio sam potpuno za, jer nipošto nisam hteo da
prilazim tom mestu. Zakočio sam, a Mala Nensi je skočila sa motora
i počela da povraća pored staze. Držala se za glavu, i povraćala dušu.
Osećao sam da mi se noge pretvaraju u gumu, kao da mi nešto teško
pritiska grudi. Ta stvar, šta god je bila, i dalje je besnela u šumi, i
zvučala kao da se primiče. Ponovo sam pogledao napred, i učinilo mi
se da se ta ružna kućerina pruža duboko u šumu, kao da se zavlači u
nju, iako je stajala nepokretno. Što ste je više gledali izgledala je
veća! Onda sam ponovo ugledao ona iskričava svetla kako lebde oko
nje, i izgledala su opasno - Odbi', govorila su mi, tornjaj se odavde,
Mišu. Na trem se naslanjao još jedan znak ZABRANJEN PROLAZ, i
taj znak, čoveče... taj znak je nekako sevao, kao da poručuje OVAJ
PUT SE NE ŠALIM, DRUGAR.

"Glava je 'tela da mi se rascepi nadvoje, ali je Mala Nensi bila iza
mene na motoru, oklembešena kao vreća, pa sam nagario makinu,
okrenuo i zapalio nazad. Kad smo stigli kod mene, pala je u krevet i
tri dana nije ustajala. Što se mene tiče, jedva sam se sećao šta se
dogodilo. Čitava stvar bila je u nekakvom mraku. U mraku koji mi je
bio u glavi. Ali ionako jedva da sam imao vremena da razmišljam o
tome, pošto se Mala Nensi razbolela i morao sam da se brinem o njoj
kad god nisam bio na poslu. Dok joj je dao neke lekove za obaranje
temperature i malo je živnula, tako da smo ponovo mogli da pijemo
pivo i pušimo šit i vozikamo se okolo kao pre, ali nikada više nije
bila ona stara. Krajem avgusta ponovo se razbolela, i morao sam da
je smestim u bolnicu. U drugoj nedelji septembra, i pored toga što se
borila kao lavica, Mala Nensi je preminula."

"Kolika je bila Mala Nensi?" pita Džek, zamišljajući ženu krupnu
otprilike kao Miš.

"Mala Nensi Hejl bila je otprilike istog rasta i građe kao Tanzi
Freno", kaže Miš, koji kao da je iznenađen ovim pitanjem. "Kada bi
mi stala na dlan, mogao bih da je podignem jednom rukom."

"I nikada ni sa kim nisi razgovarao o ovome?" kaže Džek.
"Kako sam mogao?" pita Miš. "Prvo, bio sam lud od brige zbog
Male Nensi, a onda mi je naprosto isparilo iz glave. Opičene stvari se
tako ponašaju, čoveče. Umesto da se urežu, izbrišu se."
"Tačno znam na šta misliš", kaže Džek.
"Ja takođe, čini mi se", kaže Nosonja, "ali bih rekao da ti je
Božanski tada totalno skenjao pamet. Ali mesto jesi video - Crnu
kuću, mislim."
"Tako je", kaže Miš.
Nosonja se okreće Džeku. "A ti tvrdiš da je Ribar, taj Bernsajd,
sagradio."
Džek klima glavom.
"Znači da možda živi tamo, i da je postavio gomilu sprava da
otera uljeze."
"Moguće je."
"Onda mislim da bi trebalo da pustimo Miša da nas povede do
tridesetpetice i da vidimo možemo li da nađemo taj puteljak o kojem
je govorio. Ideš li sa nama?"
"Ne mogu", kaže Džek. "Moram prvo da vidim nekoga u Ardenu,
nekoga ko verujem da takođe može da nam pomogne. Ona je takođe
deo slagalice, ali ne mogu to da vam objasnim pre nego što je vidim."
"Ta žena nešto zna?"
"Oh da", kaže Džek. "Ona svakako nešto zna."
"U redu", kaže Nosonja, i spušta se sa stolice. "Kako hoćeš. Ali
posle moramo da popričamo."
"Nosonjo, želim da budem sa vama kada budete ulazili u Crnu
kuću. Šta god budemo morali da uradimo tamo, šta god budemo
videli..." Džek zastaje, nastojeći da pronađe prave reči. Nosonja se
klati na petama, praktično izvan sebe od nestrpljenja da pođe u
potragu za Ribarevim gnezdom. "Trebaću vam tamo. U ovoj stvari se
krije više nešto što se čini, Nosonjo. Ubrzo ćete znati o čemu
govorim, i bićete spremni da se suočite sa tim - mislim da to važi za
sve vas - ali da sam pokušao sada da vam objasnim, ne biste mi

poverovali. Kada dođe vreme, biću vam potreban da vam pomognem
da prođete kroz to, ako uopšte budemo imali priliku. Biće vam drago
što sam sa vama. Stigli smo do opasne tačke, i niko od nas ne želi da
uprska stvar."

"Zašto misliš da bih uprskao?" pita Nosonja sa varljivom
blagošću.

"Zato što bi uprskao svako ko nema kompletnu sliku. Idite tamo.
Vidite da li Miš može da nađe kuću koju je pre dve godine video.
Osmotrite mesto. Ne ulazite u kuću - za to sam vam potreban ja.
Kada osmotrite, vratite se ovamo, a ja ću vam se pridružiti čim
budem mogao. Trebalo bi da se vratim do pola tri, najkasnije do tri."

"Gde to ideš u Ardenu? Možda bude potrebno da te pozovem."
"Luteranska bolnica Francuskog okruga. Odelenje D. Ako ne
uspete da me dobijete, ostavite poruku kod doktora Spiglmena."
"Odelenje D, a?" kaže Nosonja. "U redu, izgleda da su danas svi
ludi. Izgleda, takođe, da moram da se zadovoljim time što ću baciti
pogled na kuću, pod uslovom da mi danas popodne objasniš sve te
delove zagonetke koje sam preglup da shvatim."
"Uskoro, Nosonjo. Približavamo se. A za tebe nikada ne bih rekao
da si glup."
"Izgleda da si zaista bio vraški dobar policajac", kaže Nosonja. "I
pored toga što mislim da je polovina onoga što govoriš obična
kenjaža, ne mogu da ti ne verujem." Okreće se i treska pesnicama po
šanku. "Smrdo! Možeš da se vratiš. Dovlači to bledo dupe iz
kuhinje."

19.

Džek izlazi za Gromovitom Petorkom na parking, i na trenutak ga
ostavljamo da se sam zaputi putem broj 93 na sever, u susret
vidikovcu i zaključanom carstvu Džudi Maršal. Kao i Džek,
motordžije su se zaputile u nepoznato, ali njihovo nepoznato leži na
putu broj 35 i na zapadu, u oblasti gde se neprestano taloži prošlost, a
nas zanima šta će tamo pronaći. Ovi ljudi se ne čine nervozni; i dalje
odišu onim ogromnim pouzdanjem sa kojim su upali u Send Bar. U
stvari, oni nikada ne pokazuju nervozu, jer situacije koje druge ljude

čine zabrinutima ili uzrujanima kod njih izazivaju želju za nasiljem.
Strah na njih takođe utiče drugačije nego na druge ljude: u retkim
trenucima kada su osetili strah, težili su tome da uživaju u njemu. U
njihovim očima, strah predstavlja bogomdanu priliku da se
zajednički usredsrede. Zahvaljujući nesvakidašnjoj slozi, njihova
usredsređenost je zadivljujuća. Za nas koji nismo članovi bande
motociklista niti marinci, zajedništvo je tek nešto više od samilosnog
poriva da utešimo prijatelja u nevolji; za Nosonju i njegovu veselu
družinu, zajedništvo je sigurnost da će neko uvek da ti pokriva leđa.
Zavise jedan od drugoga, i znaju da je tako. Za Gromovitu Petorku,
sigurnost doslovno leži u brojnosti.

Ali susret prema kojem tutnje nema nikakve sličnosti sa onim što
su ikada iskusili. Crna kuća je nešto sasvim novo, i ta novost - i
neobičnost Miševe priče - svakom od njih zavlači pipke u utrobu.

Osam milja zapadno od Sentralije, gde ravnice oko Potsijevog
trideset godina starog građevinskog projekta prelazi u dugački potez
šuma što se proteže sve do Makstonovog doma, Miš i Nosonja voze
uporedo ispred ostalih. Po treći put odmahnuvši glavom, Miš
propraća taj pokret zamahom ruke unazad koji poručuje Skini mi se,
reći ću kada stignemo tamo. Nosonja usporava i zaostaje; Soni,
Kajzer Bil i Dok automatski pretpostavljaju da im Nosonja time daje
signal, i raspoređuju se u kolonu po jedan.

Na čelu kolone, Miš osmatra desnu stranu puta. Zna da puteljak
nije lako opaziti, i da je sada sigurno još više zarastao nego pre dve
godine. Pokušava da uoči izubijanu belu ploču znaka ZABRANJEN
PROLAZ. I ona je verovatno skrivena među rastinjem. Usporava na
trideset pet milja na sat. Četvorica iza njega izvežbano usklađuju
brzinu sa njim.

Miš je jedini član Gromovite Petorke koji je video njihovo
odredište, i duboko u duši jedva veruje da se ponovo uputio tamo.
Lakoća sa kojom su sećanja isplovila iz svojeg mračnog zakutka
isprva ga je obradovala. Sada, međutim, umesto osećanja da je bez
napora prizvao zaboravljeni deo svojeg života muči ga osećaj da se
ponovo izložio pogibelji tog izgubljenog popodneva. Tadašnja
smrtna opasnost – a nimalo ne sumnja da se nekakva strahotna i
pogubna sila očešala o njega u znak upozorenja – sada je samo veća.

Sećanje je povratilo kukavni zaključak koji je odavno bio potisnuo:
da je jezivo zdanje koje je Džek Sojer nazvao Crnom kućom ubilo
Malu Nensi Hejl isto kao da se obrušilo na nju. Više moralna nego
fizička, ružnoća Crne kuće izdisala je otrovna isparenja. Malu Nensi
ubili su nevidljivi otrovi sa one ruke upozorenja; Miš sada mora bez
treptanja da se suoči sa tim saznanjem. Oseća njene šake na
ramenima: tanke kosti u njima pokrivene su mesom koje se raspada.

Da sam imao metar i šezdeset i pedeset kila umesto metar i
devedeset i sto četrdeset kila, sada bih se i ja raspadao, razmišlja.

Miš može da traži uski puteljak i znak pored njega očima pilota
lovca, ali će neko drugi morati da ga opazi, jer on nikada neće.
Njegova podsvest je glasala, i odluka je bila jednoglasna.

Svi ostali, Soni, Dok, Kajzer, pa čak i Nosonja, takođe su povezali
smrt Male Nensi sa Crnom Kućom, i napravili isto poređenje visine i
težine. Ali Soni Kantinaro, Dok Emberson, Kajzer Bil Strasner, a
ponajviše Nosonja Sen Pjer, veruju da je otrov koji okružuje Crnu
kuću smućkan u laboratoriji, od ljudskih bića koja su znala šta rade.
Njih četvorica osećaju ono staro, primitivno pouzdanje koje im
daruje međusobna blizina i koje ih je držalo još od koledža; ako ih
išta tera da se osećaju nesigurno, to je činjenica da Miš Bauman, a ne
Nosonja, predvodi kolonu. Iako je Nosonja pristao da pusti Miša
napred, Mišev položaj na čelu ima prisenak neposlušnosti, pobune:
poredak njihovog sveta je jedva primetno poremećen.

Dvadesetak metara pre granice Makstonovog poseda, Soni
odlučuje da okonča farsu, ubrzava, prestiže svoje prijatelje i počinje
da vozi uporedo sa Mišem. Miš baca pomalo zabrinut pogled prema
njemu, i Soni mu daje znak da stane pored puta.

Kada su se svi zaustavili, Miš kaže: "U čemu je problem, Soni?"
"U tebi", kaže Soni. "Ili si promašio odvajanje, ili je čitava tvoja
priča sranje."
"Rekao sam da nisam siguran gde je." Sa neizmernim olakšanjem
primećuje da mu mrtve šake Male Nensi više ne počivaju na
ramenima.
"Naravno da nisi. Kad si bio odvaljen od esida!"
"Od dobrog esida."

"Pa, koliko ja znam, tamo napred nema nikakvog skretanja. Do
doma matorih prdonja pruža se samo drveće."

Miš osmatra deo puta ispred njih kao da bi puteljak ipak mogao da
bude tamo, iako zna da nije.

"Sranje, Mišu, praktično smo u varoši. Odavde se gotovo vidi
Kraljičina ulica."

"Da", kaže Miš. "Jeste." Ako se domogne Kraljičine ulice,
razmišlja, one šake se više nikada neće spustiti na njega.

Nosonja gura svoj 'elektra glajd' do njih, i kaže: "Šta jeste, Mišu?
Jeste negde iza nas, ili negde drugde?"

Mršteći se, Miš okreće glavu da pogleda nazad niz put. "Bog ga
ubio, mislim da je negde ovde, ako onog dana nisam bio totalno
odlepio."

"A tako nešto nikako nije moglo da se dogodi, je li?" kaže Soni.
"Osmotrio sam svaki pedalj zemljišta koje smo prošli, i prokleto sam
siguran da nisam video nikakav put. A ti, Nosonjo? A znak
ZABRANJEN PROLAZ, jesi li možda video tako nešto?"

"Ne kapiraš", kaže Miš. "To sranje ne želi da bude primećeno."
"Možda je trebalo da skokneš do odelenja D sa Sojerom", kaže
Soni. "Tamo obaška cene vizionare."
"O'ladi, Soni", kaže Nosonja.
"Ja sam već bio ovde, a ti nisi", kaže Miš. "Koji od nas onda zna o
čemu govori?"
"Dosta sam slušao obojicu", kaže Nosonja. "I dalje misliš da je
negde duž ovog puta, Mišu?"
"Koliko mogu da se setim, da."
"Onda nam je promakao. Vratićemo se i proveriti ponovo, i ako
ga ne nađemo, tražićemo negde drugde. Ako nije ovde, sigurno je
negde između dveju dolina na devedeset trojki, ili u šumi na padini
koja vodi prema vidikovcu. Imamo vremena na pretek."
"Zbog čega si tako siguran?" pita Soni. Blago nespokojstvo zbog
onoga što bi tamo mogli da pronađu čini ga ratobornim. Radije bi se
vratio u Send Bar da sjuri kriglu 'kingslenda' i zeza Smrdljivog nego
što traći vreme smucajući se lokalnim putevima.
Nosonja ga posmatra, sa munjama u očima. "Znaš li neko drugo
mesto sa dovoljno drveća da bi moglo da se nazove šumom?"

Soni se smesta povlači. Nosonja nikada neće odustati i vratiti se u
Send Bar. Suviše je zagrizao u ovo. Najviše zbog Ejmi, ali delom i
zbog Džeka Sojera. Sojer je ono veče ostavio silan utisak na
Nosonju, eto šta se dogodilo, i Nosonja sada veruje da je sve što taj
tip kaže suvo zlato. Soniju to nema nikakvog smisla, ali Nosonja je
taj govori šta se radi, i Soni pretpostavlja da će bar neko vreme da
trčkaraju okolo kao agenti pripravnici. Soni planira da popriča sa
Mišem i Kajzerom. Dok će uvek da se složi sa Nosonjom, ali druga
dvojica umeju da poslušaju glas razuma.

"U redu, onda", kaže Nosonja. "Precrtavamo potez odavde do
Kraljičine ulice. Znamo da tamo nema nikakvog jebenog puteljka.
Vratićemo se deo puta koji smo već prošli i potražiti ponovo. U
koloni po jedan. Mišu, ti si ponovo na čelu."

Miš klima glavom i priprema se da ponovo oseti one šake na
ramenima. Turirajući svojeg 'fet boja', polazi napred i zauzima mesto
prvog u koloni. Nosonja polazi za njim a Soni za Nosonjom, dok su
Dok i Kajzer na poslednja dva mesta.

Pet pari očiju, razmišlja Soni. Ako ga ovaj put ne ugledamo,
nikad nećemo. A nećemo, zato što je taj prokleti puteljak pola države
daleko odavde. Kada su Miš i njegova ženska tripovali na
Uzvišenom, mogli su da prevale stotine milja i da veruju da su se
provozali u krug oko bloka.

Svi motre na suprotnu stranu puta i ivicu šume. Pet pari očiju,
kako je to Soni opisao, vide nenarušenu liniju hrastova i borova. Miš
vozi tempom koji je negde između brzog hoda i lakog trčkaranja, i
stabla sporo promiču u suprotnom pravcu. Pri ovoj brzini mogu da
vide mahovinu na stablima hrastova i svetle mrlje sunčeve svetlosti
na šumskom tlu, koje je braonkasto sive boje i podseća na sloj
čupavog somota. Iza prvog, stražarskog niza prostire se skriveni svet
ravnih stabala, zraka svetlosti i jaruga. U tom svetu, staze koje nisu
staze krivudaju između debelih trupaca kao kroz lavirint i vode do
tajanstvenih čistina. Soni odjednom postaje svestan plemena veverica
koje izvode veveričju gimnastiku u prepletu grana ispod lisnatog
krova. Zajedno sa vevericama, otkriva mu se i čitav svet ptica.

Sve ga ovo podseća na duboke šume Pensilvanije koje je
istraživao kao dečak, pre nego što su roditelji prodali kuću i preselili

se u Ilinois. Te šume ispunjavale su ga ushitom koji nije pronašao
nigde drugde. Ubeđenje da je Miš pobrkao stvari i da traže na
pogrešnom mestu se produbljava. Maločas je pomenuo loša mesta,
od kojih je video bar jedno za koje je apsolutno siguran da je bilo
takvo. Prema Sonijevom iskustvu, loša mesta, ona koja vam daju do
znanja da niste dobrodošli, obično su na ili u blizini granice.

U leto kada je završio srednju školu, on i dva njegova najbolja
druga, takođe zaluđenika za motocikle, povezli su se do Rajs Lejka u
Viskonsinu, gde je imao dve rođake koje su bile dovoljno zgodne da
ih upozna sa drugarima. Sal i Hari su bili očarani devojkama, a
devojke su smatrale da su motordžije seksi i egzotični. Posle
nekoliko dana koje je proveo kao peti točak (ili peti i šesti točak,
zavisno od toga šta se broji), Soni je predložio da produže izlet za
nedelju dana i, u cilju proširenja obrazovanja, otpraše dole do Čikaga
i potroše ostatak novca na pivo i kurve pre nego što se vrate kući. Sal
i Hari su pozdravili zamisao, i treće večeri u Rajs Lejku natovarili
vreće za spavanje na motore i odgrmili što su bučnije mogli na jug.
Do deset sati uspeli su da se potpuno izgube.

Možda je to bilo zbog piva, ili nepažnje, ali su iz ovog ili onog
razloga odlutali sa glavnog puta da bi se, u dubokoj pomrčini seoske
noći, našli na rubu gotovo nepostojećeg gradića po imenu Harko.
Harko nije bio na njihovoj mapi sa benzinske pumpe, ali je morao
biti u blizini granice Ilinoisa, sa jedne ili druge strane. Činilo se da se
Harko sastoji od napuštenog motela, ruševne prodavnice i praznog
mlina za žito. Kada su dečaci stigli do mlina, Sal i Hari su zakukali
kako su iscrpljeni i gladni i kako žele da se vrate i provedu noć u
motelu.

Pošto nije bio ništa manje umoran, Soni se odvezao nazad sa
njima; istog trenutka kada su kročili u mračno prednje dvorište
motela, osetio je loš predosećaj u vezi mesta. Vazduh se činio teži,
tama mračnija nego što bi trebalo da bude. Činilo mu se da je mesto
posednuto nekim zlokobnim i nevidljivim prisustvima. Gotovo da je
mogao da ih razazna kako promiču između kućica. Sal i Henri su mu
se narugali zbog loših slutnji: bio je kukavica, peško, curica.
Provalili su vrata i razmotali vreće u goloj, prašnjavoj pravougaonoj
prostoriji. On je svoju preneo preko ulice i prespavao na livadi.

Probudio se u svitanje, lica vlažnog od rose. Skočio je na noge,
ispišao se u visokoj travi, i proverio motore parkirane preko puta.
Bili su tamo, sva tri, naslonjeni na papučice ispred provaljenih vrata.
Ugašeni neonski natpis na ulazu u dvorište glasio je
MLADENAČKO GNEZDO. Prešao je uski put i prevukao dlanom
preko vlage na sedištima motocikala. Iz sobe gde su spavali njegovi
drugovi dopirao je čudan zvuk. Smesta osetivši zebnju, Soni je
gurnuo poluizvaljena vrata. Da nije u prvom trenutku odbio da shvati
ono što vidi, prizor koji je zatekao u sobi naterao bi ga da se
onesvesti.

Sal Tarzo je sedeo na podu, lica umrljanog krvlju i suzama.
Odsečena glava Harija Rajlija počivala mu je u krilu, a pod i zidovi
sobe bili su prekriveni okeanom krvi. Harijevo telo ležalo je
beživotno i nekako razbacano povrh njegove krvlju natopljene vreće
za spavanje. Telo je bilo golo; Sal je na sebi imao samo krvavo
crvenu majicu. Sal je podigao ruke – u jednoj je bio njegov trofejni
lovački nož, a dlan druge bio je pun krvi – i podigao iskrivljeno lice
prema Sonijevom sleđenom pogledu. Ne znam šta se dogodilo. Glas
mu je bio piskav i histeričan, tuđ. Ne sećam se da sam ovo uradio,
kako bih mogao ovo da uradim? Pomozi mi, Soni. Ne znam šta se
dogodilo.

Zanemeo, Soni je izašao unatraške iz sobe i odjurio na svojem
motoru. Nije imao predstavu kuda ide osim da želi da napusti Harko.
Dve milje dalje niz put, stigao je do još jedne varoši, ovaj put prave,
nastanjene, i neko ga je konačno odveo do šerifovog ureda.

Harko: bez sumnje jedno od loših mesta. Na neki način, oba
njegova školska druga su umrla tamo, pošto se Sal Tarzo šest meseci
kasnije obesio u državnom zatvoru, gde je bio poslat na doživotnu
kaznu za ubistvo bez predumišljaja. U Harku niste mogli da vidite
crvenokrile kosove ili detliće. Čak su se i vrapci klonili Harka.

A ovo parče trideset petice? Najobičnije pitomo, dopadljivo
šumovito zemljište. Znate šta, senatore, Soni Kantinaro je bio u
Harku, i ovo ovde nema blage veze sa Harkom. Ovo ovde mu nije ni
prineti. Kao da je u sasvim drugom svetu. Ono što se otkriva
Sonijevom ispitivačkom pogledu i sve nestrpljivijem duhu je nešto
više od milje prelepog šumskog pejzaža. Moglo bi se čak nazvati

mini-šumom. Razmišlja kako bi bilo dobro da se jednog dana vrati
sam ovamo, sakrije 'harli' u žbunju, i prošeta okolo između onih
visokih hrastova i borova, po debelom tepihu ispod nogu,
posmatrajući ptice i šašave veverice.

Soni pokušava da prozre prvu borbenu liniju stabala sa druge
strane druma, uživajući u zamišljanju zadovoljstva šetnje, i tada iz
tame ispod ogromne krošnje hrasta prema njemu iznenada skače
blesak beline. Zanesen vizijom samotnog lutanja ispod zelenog
krova, gotovo ga otpisuje kao igru svetlosti, kratkotrajnu iluziju.
Onda se priseća onoga na šta bi trebalo na motri, i usporava, naginje
se u stranu i razaznaje u prepletu čestara u podnožju hrasta, zarđalu
rupu od metka i krupno crno slovo Z. Skreće na drugu stranu puta, i
Z se širi u ZABRA. Ne može da poveruje, ali je to stvarno tamo,
Mišev prokleti znak. Prilazi još stopu bliže, i pred očima mu se
pojavljuje čitav natpis.

Soni izbacuje motor iz brzine i spušta đon na asfalt. Tama pored
hrastovog debla pruža se kao mreža do sledećeg drveta pokraj puta,
koje je takođe hrast, iako ne toliko veliki. Iza njega, Dok i Kajzer
takođe prelaze u suprotnu traku i staju. On ne obraća pažnju na njih,
već gleda za Nosonjom i Mišem, koji su odmakli već desetak metara
niz drum, zagledani u drveće.

"'Ej", dovikuje. Nosonja i Miš ga ne čuju. "'Ej, bre! Stanite!"
"'Si naš'o?" doziva Dok.
"Idi do onih šupaka i dovedi ih", kaže Soni.
"Je l' ovde negde?" pita Dok, zverajući u drveće.
"Šta misliš da sam naš'o, leš? Naravno da je ovde."
Dok daje gas, zaustavlja se iza Sonija i zagleda se u šumu.
"Dok, vidiš li ga?" viče Kajzer Bil, pa i sam ubrzava.
"Jok", odgovara Dok.
"Odatle i ne možeš da ga vidiš", kaže mu Soni. "'Oćeš li da
pokreneš dupe i kažeš Nosonji da se vrati ovamo?"
"Zašto ti to ne uradiš?" pita Dok.
"Ako se pomerim sa ovog mesta, možda nikada neću ponovo da
ga nađem, eto zašto", kaže Soni.
Miš i Nosonja, sada već dvadesetak metara daleko, odmiču
drumom, nesvesni onoga što se događa iza njih.

"E pa ja ga i dalje ne vidim", kaže Dok.
Soni uzdiše. "Dođi ovde pored mene." Dok gura svog 'fet boja' do
tačke paralelno sa Sonijevim motorom, a onda se pomera još
nekoliko centimetara dalje. "Tamo", kaže Soni, uprevši prstom
prema znaku.
Dok čkilji i povija se napred, preko viljuške upravljača Sonijevog
motora. "Gde? A, sad ga vidim. Sav je rasturen."
Gornja polovina znaka nadnosi se i baca senku na donju. Neki
rušilački nastrojen momak obradio ga je palicom za bezbol. Njegova
starija braća, više ogrezla u bezakonje, prethodno su pokušala da ga
ubiju puškama kalibra 22, a on je samo hteo da ga dokrajči.
"A 'de bi trebalo da bude staza?" pita Dok.
Soni, koji je pomalo nesiguran u vezi toga, pokazuje ravan tame
desno od znaka, razapetu prema sledećem, manjem hrastu. Dok gleda
tamo, tama gubi dvodimenzionalnost i produbljuje se unazad kao
pećina, ili crna rupa, blago probušena u vazduhu. Ova pećina, ili crna
rupa, topi se i širi u zemljani puteljak, širok metar i po ili dva, što
mora da je oduvek i bila.
"To mora da je to", kaže Kajzer Bil. "Ne znam kako je mog'o
svima da nam promakne."
Soni i Dok se zgledaju, shvativši da je Kajzer stigao prekasno da
vidi kako se put materijalizuje iz zida tame debljine lista hartije.
"Malo je zaguljeno opaziti ga", kaže Soni.
"Treba vremena da ti se privikne pogled", kaže Dok.
"U redu", kaže Kajzer Bil, "ali ako vas dvojica nameravate i dalje
da se natežete ko će da obavesti Miša i Nosketa, oslobodiću vas
muke." Daje gas i praši putem kao neki kurir u Prvom svetskom ratu,
sa hitnom depešom za front. Sada već dobrano dalje, Miš i Nosonja
su stali i gledaju unazad, pošto su verovatno čuli grmljavinu
njegovog motora.
"Izgleda da je to", kaže Soni, uputivši nespokojan pogled Doku.
"Trebalo je da nam se privikne pogled."
"Nije moglo da bude ništa drugo."
Manje ubeđeni nego što bi voleli da budu, napuštaju temu da bi
posmatrali Kajzera Bila kako razgovara sa Nosonjom i Mišem.
Kajzer pokazuje prema Soniju i Doku, a onda i Nosonja. Na kraju i

Miš odmahuje prema njima, a Kajzer ponavlja pokret. Razgovor
podseća na razvijeni oblik jezika znakova. Pošto su svi shvatili o
čemu je reč, Kajzer Bil okreće motor i sa grmljavinom se vraća
drumom, a Nosonja i Miš ga prate.

Kada Nosonja ne predvodi, uvek postoji taj osećaj nereda i rasula.
Kajzer se zaustavlja na početku uskog puteljka. Nosonja i Miš
staju pored njega, tako da se Miš nalazi tačno naspram otvora koji
vodi u šumu.
"Ne čini se da je bilo tako teško pronaći ga", kaže Nosonja. "Ali
bilo kako bilo, tu je. Već sam počeo da sumnjam, Mišonjo."
"Aha", kaže Miš. Njegovo uobičajeno držanje, intelektualnog
grubijana sa šaljivim pogledom na svet, sasvim je izgubilo lakoću.
Ispod bronzanog tena motocikliste, koža mu izgleda bledo i bolesno.
"'Oću prvo da vam saopštim kako stoje stvari", kaže Nosonja.
"Ako je Sojer u pravu u vezi ovog mesta, bolesno kopile koje ga je
sagradilo verovatno je postavilo zamke i ko zna kakva još
iznenađenja. Bilo je to davno, ali ako je ovo zaista Ribar, ima više
razloga nego ikad da zadrži ljude podalje od svoje jazbine. Zato
moramo da čuvamo leđa. Najbolji način da to postignemo je da
upadnemo na prepad, i spremni. Držite oružje nadohvat ruke, važi?"
Nosonja otvara bisagu iza sedišta motora i vadi 'kolt' kalibra devet
milimetara sa drškom od slonovače i cevi od plavog čelika. Ubacuje
metak u cev i oslobađa okidač. Zatim posmatra kako Soni vadi svoj
teški 'magnum 357' iz bisage, Dok istovetan 'kolt' kao njegov, a
Kazer Bil stari 'smit i veson specijal' kalibra 38 koji poseduje još od
kraja sedamdesetih. Guraju oružje, koje su do ovog trenutka koristili
samo na strelištima, u džepove kožnih jakni. Miš, koji nema vatreno
oružje, opipava raznovrsne noževe koje je sakrio ispod jakne, na
krstima, po džepovima farmerki, i u sarama obe čizme.
"U redu", kaže Nosonja. "Ko god je tamo, čuće nas kako stižemo,
a možda nas je već čuo, tako da nema svrhe da se šunjamo. 'Oću brz,
agresivan upad - ono u čemu ste vi inače dobri. Brzina bi trebalo da
nam bude adut. Zavisno od toga šta se bude događalo, nastojaćemo
da se što više približimo kući."
"A ako se ništa ne dogodi?" pita Kajzer. "Ako, recimo, uletimo
tamo i neometamo se dovezemo do same kuće? Hoću da kažem da ne

vidim neki poseban razlog za brigu. U redu, Mišu se dogodila loša
stvar, ali... znate već. Ne znači da će ponovo da se desi."

"Onda ćemo naprosto da uživamo u vožnji", kaže Nosonja.
"Zar nećeš da pogledaš unutra?" pita Kajzer. "Možda unutra drži
neku decu."
"Možda je on lično unutra", odgovara mu Nosonja. "Ako jeste, šta
god da sam rekao Sojeru, izvodimo ga odande. Bolje živog nego
mrtvog, ali nemam ništa protiv da mu ozbiljno narušimo zdravlje."
Za ove reči dobija odobravajuće brundanje. Miš ne učestvuje u
ovom opštem slaganju bez reči; obara glavu i čvršće steže rukohvate
upravljača svojeg motora.
"Pošto je Miš već bio ovde, on ide prvi. Dok i ja vozimo odmah
iza njega, a Soni i Kajzer nam pokrivaju guzice." Nosonja baca
pogled na ovu dvojicu i kaže: "Držite se dva do tri metra iza nas,
važi?"
Ne stavljaj Miša na čelo; moraš ti da vodiš, razmišlja Soni, ali
kaže samo: "Važi, Noske."
"Postrojte se", kaže Nosonja.
Pomeraju motore u formaciju koju je Nosonja naveo. Svako ko
iole brže vozi tridesetpeticom morao bi da nagazi na kočnicu da ne
naleti na bar dvojicu krupnih muškaraca na motociklima, ali drum
ostaje pust. Svi, uključujući Miša, turiraju motore, spremajući se za
pokret. Soni sudara pesnice sa Kajzerom i osvrće se da pogleda u
onaj mračni tunel što vodi u šumu.
Na jednu od nižih grana sleće krupan gavran, naginje glavu, i
Soniju se čini da mu se zapiljio u oči. Zna da gavran verovatno gleda
sve njih, ali ne može da se otrese utiska da zuri pravo u njega, i da se
te nezasite crne oči cakle zlobom. Neprijatni osećaj da mu se, tako
nagnutom nad motocikl, ptica zapravo smeje navodi ga da pomisli na
svoj 'magnum'.
Mog'o bih da te pretvorim u gomilu krvavog perja, macane.
Ne pomažući se krilima, gavran odskače unazad po grani i nestaje
među hrastovim lišćem.
"KREĆI!" viče Nosonja.

***

Onog trenutka kada Miš pokreće motor, na ramena mu se spuštaju
istrulele šake Male Nensi. Njene tanke kosti dovoljno snažno
pritiskaju kožu jakne da mu ostavljaju masnice ispod. Iako zna da je
to nemoguće - ne možeš se osloboditi nečega što ne postoji -
iznenadni sev bola tera ga da pokuša da je otrese sa sebe. Trza
ramenima i pomera ručke upravljača tako da motor počinje da
krivuda. Mala Nensi na to pojačava stisak. Kada se Miš ispravio, ona
se primiče napred, obuhvata ga koščatim podlakticama oko grudi, i
priljubljuje mu se uz leđa. Lobanja joj se tare o njegov potiljak; njeni
zubi mu se zarivaju u kožu.

To je već previše. Miš je znao da će se ona ponovo pojaviti, ali ne
i da će uhvatiti u stegu. Uprkos brzini kojom vozi, ima osećaj da se
kreće kroz supstancu težu i lepljiviju od vazduha, nekakav sirup koji
ga usporava i zadržava. On i motor čine se neprirodno gusti, kao da
gravitacija jače deluje na puteljku nego igde drugde. U glavi mu tuče,
i već čuje onog psa kako reži u šumi sa njegove desne strane. Sve bi
to još i mogao da podnese, pretpostavlja, da ga upravo to nije
zaustavilo kada se poslednji put povezao istom stazom: mrtva žena.
Tada je to bila Kiz Martin; sada je pokojnica Mala Nensi, koja ga
jaše kao derviš, šamarajući ga po glavi, ritajući ga kolenima u
bubrege, tukući ga po ušima. Oseća njene zube kako mu napuštaju
vrat i zaranjaju u levo rame jakne. Jedna ruka joj izbija ispred njega, i
on zapada u još dublji šok i stravu shvativši da je ta ruka vidljiva. Sa
dugačkih kostiju lepršaju krpice kože; vidi bele crve kako se uvijaju
u preostalim čvorovima mesa.

Šake koje se čine istovremeno sunđeraste i koščate spuštaju mu se
na obraze i počinju da mu mile uz lice. Miš više ne može da ostane
priseban: um mu se ispunjava slepom panikom, i gubi kontrolu na
motorom. U trenutku kada je zašao u krivinu iza koje leži Crna kuća,
točkovi su već opasno nagnuti, i njegov užasnuti trzaj u stranu tera ih
na putanju koja se ne može popraviti.

Dok se motor prevrće, čuje psa kako reži samo nekoliko metara
od njega. 'Harli' mu se spušta na levu nogu i nastavlja da klizi napred,
a on i njegov jezivi putnik klize za njim. Istovremeno sa
pojavljivanjem Crne kuće u zasedi među drvećem, trula šaka mu

zaklanja oči. Njegov vrisak je blistava, tanka nit zvuk naspram
bešnjenja psa.

***
Nekoliko sekundi pošto je započeo juriš, Nosonja oseća kako se
vazduh zgušnjava oko njega. To je nekakav trik, ubeđuje sebe,
opsena izazvana dejstvom Ribarevih toksina za sjebavanje mozga.
Uzdajući se da ostali neće biti obmanuti ovom pričinom, diže glavu i
gleda preko Miševih širokih leđa i podeljene grive kako petnaestak
metara dalje staza zavija u levo. Ima utisak da mu zgrušani vazduh
otežava mišice i ramena, i oseća dolazak majke i oca svih glavobolja,
tup, nepopustljiv bol koji počinje oštro da žiga iza očiju i ukopava
mu se, pulsirajući, dublje u mozak. Nosonja posvećuje pola sekunde
pažnje Doku, i po onome što vidi, Dok se još drži. Pogled na
brzinomer kazuje mu da se kreću trideset pet milja na sat i ubrzava,
tako da će u trenutku kada zađu u krivinu verovatno postići i svih
šezdeset.
Odnekud sa leve strane čuje se režanje psa. Nosonja poteže pištolj
iz džepa i sluša kako ih režanje prati dok brzaju prema krivini. Traka
bola u glavi širi se i pojačava; čini mu se da mu gura oči iznutra,
potiskujući ih iz duplji. Onaj veliki pas - mora da je pas, jer šta bi
drugo moglo da bude? - se približava, i zvuci njegove pomame čine
da Nosonja vidi džinovsku, razmahanu glavu sa gorućim crvenim
očima i konopcima žvala koji vitlaju iz razjapljenih čeljusti
načičkanih ajkulinim zubima.
Dve odvojene stvari rasturaju mu koncentraciju: prva je ta što vidi
Miša kako se baca napred-nazad na motoru ulazeći u krivinu, kao da
pokušava da počeše leđa o zgusnuti vazduh; druga je to što se
pritisak iza očiju utrostručuje, a odmah pošto je shvatio da će Miš
neizbežno pasti, kapilari u očima pucaju. Vid mu iz dubokog crvenila
ubrzano zaranja u apsolutnu tminu. Čuje ružan glas u glavi: Ejmi mi
je zedela u grilu i grlila me. Režio zam da je pojedem. O kako ze
otimala, otimala i grebala. Stezo zam je za vrat dok je nizam
udavio...
"Ne!" viče Nosonja, i glas koji mu gnječi oči prerasta u hrapav
kikot. Na trenutak mu se ukazuje vizija visoke, mračne prilike sa
jednim okom, sev zuba ispod šešira ili kukuljice...

... i svet se iznenada obrće oko njega i on završava na leđima, sa
motorom koji mu pritiska grudi. Sve što vidi zamrljano je mračnim,
uskipelim crvenilom. Miš vrišti, i Nosonja, okrenuvši glavu u pravcu
vrištanja, opaža crvenog Miša kako leži na crvenoj stazi dok prema
njemu juri ogroman crveni pas. Nosonja ne vidi svoj pištolj; odleteo
je negde u šumu. Vika, krici, i urlanje motora ga zaglušuju. Izvlači se
ispod motora, vičući ni sam ne zna šta. Pored njega seva crveni Dok
na motoru i gotovo ga ponovo obara. Čuje pucanj, a zatim još jedan.

Dok vidi Nosonju kako ga gleda i pokušava da sakrije koliko se
loše oseća. U želucu mu ključa prljava voda od sudova, a utroba mu
se prevrće. Vazduh je toliko gust i kužan da mu se čini da se kreće
jedva pet milja na sat. Iz nekog razloga, vrag će ga znati zašto, glava
mu teži dvadeset kila; bilo bi gotovo zanimljivo kada bi mogao da
zaustavi raspad koji se dešava unutar njega. Vazduh kao da se sabija,
očvršćava, a onda bum, glava mu se pretvara u supertešku kuglu za
kuglanje koja teži da mu padne na grudi. Iz šume pored njega dolazi
džinovski zvuk režanja, i Dok gotovo popušta porivu da povrati.
Maglovito je svestan da Nosonja vadi pištolj, i pretpostavlja da bi i
sam trebalo da učini isto, ali deo njegovog problema jeste to što mu
se prikralo sećanje na dete po imenu Dejzi Temperli, i to sećanje mu
paralizuje volju.

Kao stažista na hirurgiji u univerzitetskoj bolnici u Urbani, Dok je
izvršio, uz nadzor, skoro stotinu svakovrsnih operacija i asistirao u
još toliko. Pre nego što su u salu za operacije dogurali Dejzi
Temperli, sve su se dobro završile. Složen ali ne naročito težak ili
rizičan po život, njen slučaj zahtevao je kalemljenje kostiju i druge
restaurativne zahvate. Dejzi je trebalo ponovo sastaviti posle
saobraćajne nesreće, i pre toga je već imala dve operacije. Dva sata
posle početka procedure, šef odelenja, Dokov tutor, bio je pozvan da
izvrši hitnu operaciju, i Dok je ostao da sam dovrši posao. Delom
zato što četrdeset osam sati nije spavao a delom zato što je u
iscrpljenosti zamišljao sebe kako krstari autoputom sa Nosonjom,
Mišem i ostalim svojim novim prijateljima, napravio je grešku - ne
tokom same operacije, već posle nje. Pišući recept za lekove,
pogrešno je proračunao dozu i dva sata kasnije Dejzi Temperli bila je
mrtva. Postojale su stvari koje je mogao da preduzme da sačuva