Stephen King&Piter Straub-Crna kuca

dalje živi nešto od njene moći, ali toga svakako nije ostalo mnogo.
Posle toliko godina teško da je ostalo nešto više od prašine.

Ali ni moj život neće biti vredniji od prašine ako im dozvolim da
mi otmu dečaka, razmišlja lord Malšan. Moram da...

Pogled njegovog kiklopskog oka skreće na crni olujni oblak koji
lebdi iza ljudi iz Tera. Iz njega dopire duboko, lenjo zujanje. Pčele?
Pčele sa žaokama? Pčele sa žaokama između njega i Staničnog Puta?

Pa, i za njih će da se postara. U svoje vreme. Pošto se obračuna sa
ovim gnjavatorima.

"Dobar dan, gospodo", kaže lord Malšan svojim naljubaznijim
glasom. Lažni nemački akcent je nestao; sada zvuči kao lažni
engleski aristokrata u pozorišnoj komediji iz pedesetih godina sa
Vest Enda. Ili kao nacistički propagandista iz Drugog svetskog rata,
lord Ho-ho. "Očaran sam što ste svratili da nas posetite, apsolutno
sam očaran, i to na ovako truo dan. Ali bojim se da je većina dana
ovde trula, Krajnji Svet je naprosto stvoren kao patetična obmana,
znate, a ja - đavo njegov ga odneo - ne mogu više da vam pravim
društvo. Ovo ovde vam je, bojim se, kvarljiva roba."

Lord Malšan diže Taja i trese ga. Iako su mu oči otvorene i
svestan je, Tajeve ruke i noge klate se kao da je krpena ruka.

"Spusti ga, Manšane", kaže onaj sa palicom, i lord Malšan sa
rastućim nespokojstvom spoznaje da bi sa ovim mogao da ima muke.
Stvarno bi mogao. Ali osmeh mu svejedno postaje širi, i otkriva pun,
zverski polukrug zuba. Oštri su i zakošeni prema unutra. Ono što oni
zagrizu iskidalo bi se na rezance pokušavajući da se oslobodi iz te
koštane klopke.

"Manšan? Manšan? Ovde nema nikoga ko se tako zove. Niti
gospodina Mandeja, kad smo već kod toga. Nijedan od njih više nije
tu, otišli pa-pa, doviđence i srećan put. A što se tiče spuštanja malca,
bojim se da to ne mogu, momče staro, jednostavno ne mogu. Osim
toga, društvo, trebalo bi da se smatrate srećnicima. Vladavina straha
u vašem kraju je okončana! U-raaa! Ribar je mrtav - sredio ga je
upravo ovaj ovde dečkić, ovo apsolutno čudo od dečkića." Još
jednom protresa Taja, pazeći da mu glava ostane uspravna. Ne bismo
hteli da mu ta kapa spade, to nikako ne.

Brinu ga one pčele.

Ko je poslao pčele?
"Dečakova majka je u ludnici", kaže čovek sa palicom. Lord
Malšan sa strahom primećuje da palica sve jače svetli. Sada se oseća
veoma uplašeno, a sa strahom dolazi i bes. Mogu li ipak da mu
pokvare posao? Da oduzmu dečaka? "U ludnici je, i želi svog sina
natrag."
Ako je tako, sve što će dobiti biće njegov leš.
Uprkos strahu, kez lorda Malšana još se više širi. (Dejlu se
odjednom javlja košmarna vizija: Vilijem. F. Bakli Mlađi, sa jednim
okom i metar i po dugačkim licem.) Diže Tajevo mlitavo telo bliže
ustima i rafalno škljoca zubima na par centimetara od izloženog
vrata.
"Neka joj muži turi miška i napravi drugog, druže stari - siguran
sam da je u stanju. Ionako žive u Ter-tahu. U Ter-tahu žene ostaju
trudne čim prošetaju ulicom."
Jedan od bradonja kaže: "Njoj treba taj tu."
"Al' i meni, mladiću moj dragi, i meni." Lord Malšan ovaj put
zaista načinje Tajevu kožu i pušta krv, kao iz posekotine prilikom
brijanja. Iza njih, Velika Kombinacija melje dalje, ali su krici
utihnuli, kao da su deca koja je pokreću shvatila da se nešto
promenilo ili bi moglo da se promeni, da je svet stigao do
prekretnice.
Čovek sa blistavom palicom stupa napred. Lord Malšan i protiv
svoje volje uzmiče. Pogrešno je pokazati slabost i strah, zna da jeste,
ali ne može drugačije. To je zato što ovo nije obični tah. Ovo je neko
poput onih starih revolveraša, Visokih Ratnika.
"Napraviš li još jedan korak, otvoriću mu grlo, dečko dragi. Teško
bi mi palo da to uradim, vraški bi mi teško palo, ali nemoj da misliš
da ne bih."
"Dve sekunde posle toga i sam bi bio mrtav", kaže čovek sa
palicom. Izgleda kao da se uopšte ne boji, ni za sebe ni za Taja. "Da
li to hoćeš?"
U stvari, kada bi morao da bira između umiranja i vraćanja
Grimiznom Kralju praznih ruku, lord Malšan bi svakako izabrao
smrt. Ali možda neće ni doći do toga. Utišavajuća reč delovala je na
dečaka, i delovaće makar na trojicu ostalih - trojicu običnih. Kada

oni budu ležali otvorenih očiju i umrtvljeni, Lord Malšan će se lako
obračunati sa četvrtim. Koji je, naravno, Sojer. To mu je ime. Što se
pčela tiče, siguran je da zna dovoljno odbrambenih reči da bezbedno
stigne Staničnim Putem do jednošinca. Šta mari ako ga neka i ubode?

"Da li to hoćeš?" Sojer ponavlja pitanje.
Lord Malšan se osmehuje. "Pnang!" uzvikuje, i iza Džeka Sojera,
Dejl, Nosonja i Dok staju kao ukopani.
Osmeh lorda Malšana se širi. "Šta ćemo sada, moj nedokazani
prijatelju? Šta ćemo sada kada nam prijatelji nisu tu da nam
čuvaju..."
Arman 'Nosonja' Sen Pjer stupa napred. Prvi korak mu predstavlja
napor, ali je posle lako. Hladan osmeh mu otkriva zube skrivene u
bradi. "Odgovoran si za smrt moje male", kaže. "Možda to nisi lično
uradio, ali si nahuškao Bernsajda na to. Jesam li u pravu? Ja sam joj
otac, šupčino. Misliš da možeš da me zaustaviš običnom reči?"
Dok ukočeno prilazi i staje pored prijatelja.
"Sjebao si moj grad", reži Dejl Gilbertson. I sam pristupa
ostalima.
Lord Malšan sa nevericom zuri u njih. Mračni Govor ih nije
zaustavio. Nijednog od njih. I dalje mu stoje na putu! Drznuli su se
da mu stanu na put!
"Ubiću ga!" reži na Džeka. "Ubiću ga. Šta kažeš na to, sunašce?
Šta ćemo da radimo?"

***
I eto ga, naposletku, obračuna. Ne možemo da ga posmatramo
odozgo, nažalost, jer je vrana koju smo toliko puta koristili da se
provozamo (uvek bez Gorgovog znanja, naravno) mrtva, ali čak i
odavde sa strane prepoznajemo ovu arhetipsku scenu iz deset hiljada
filmova - i bar desetak sa Lili Kavano.
Džek podiže palicu, onu koju je Nosonja prepoznao kao Čudesnog
Dečaka. Drži je tako da je kraj drške uprt u unutrašnju stranu njegove
podlaktice, a vrh uperen pravo u glavu lorda Malšana.
"Spusti ga", kaže. "Poslednja prilika, prijatelju."
Lord Malšan podiže dečaka još više. "Hajde!" viče. "Gađaj me
energetskim zrakom iz te stvari! Znam da možeš! Ali ćeš pogoditi i
dečaka! Pogodićeš dečaka..."

Iz vrh palice Ričija Seksona pruža se linija čiste bele vatre, tanka
kao grafit u olovci. Pogađa lorda Malšana u oko i spaljuje ga u
duplji. Stvor vrišti - nije očekivao da će Džek pročitati njegov blef,
ne od jednog bića sa tera, bez obzira koliko je privremeno
prosvetljeno - i trza se napred, otvarajući vilice da ugrize, iako je već
mrtvo.

Pre nego što uspeva u tome, još jedan zrak bele svetlosti, ovaj put
iz vereničkog prstena od kovanog srebra na levoj ruci Armana Sen
Pjera, pogađa abalahovog izaslanika pravo u usta. Crveni pliš usana
lorda Malšana zahvata plamen... ali on i dalje posrće po putu, sa
kosturnim oblakoderom Velike Kombinacije u pozadini,
pokušavajući da ujede, da okonča život nadarenog sina Džudi
Maršal.

Dejl priskače, obuhvata dečaka oko struka i ramena i preotima ga,
zateturavši se prema ivici puta. Njegovo pošteno lice bledo je i
ozbiljno. "Dovrši ga, Džek!" viče. "Dokrajči kučkinog sina!"

Džek prilazi mestu gde se oslepljena, zavijajuća, oprljena stvar
ljulja napred-nazad na Jeguljinom Putu, dok mu se kostima
prikopčan prsluk dimi, a dugačke bele ruke grabe okolo. Džek
oslanja palicu na desno rame i pomera zahvat do samog kraja drške.
Danas nema uzdržavanja; danas u rukama ima palicu koja blešti
belim plamenom, i bio bi budala da ne lansira jednu preko ograde.

"Čuvaj, dušo", kaže, i zamahuje na način dostojan i samog Ričija
Seksona. Ili Big Meka. Čuje se sočan, mesnat zvuk kada se palica,
još na sredini putanje, bočno susreće sa ogromnom glavom Lord
Maršala. Ova se urušava kao kora trule lubenice, i iz nje prska
grimizni mlaz. Trenutak kasnije glava doslovno eksplodira i sve ih
zaliva sadržajem.

"Izgleda da će Kralj morati da pronađe novog potrčka", tiho kaže
Nosonja. Briše lice, gleda krv i tkivo koje se naočigled raspada na
dlanu, i spokojno ga otire o izbledele farmerke. "Čist pogodak, Džek.
I slepac bi to video."

A Dejl, sa Tajlerom u naručju, dodaje: "Kraj utakmice, slučaj
rešen, zakopčaj šlic."

***

Šef policije Frenč Lendinga pažljivo spušta Taja na noge. Dečak
se zagleda prvo u njega, pa u Džeka. U očima mu se pojavljuje tračak
svetlosti. To može biti olakšanje, a možda i svest o tome šta se
dogodilo.

"Palica", kaže. Glas mu je promukao, i jedva ga razumeju.
Pročišćava grlo i pokušava ponovo. "Palica. Sanjao sam je."

"Stvarno?" Džek se spušta na koleno ispred dečaka i pruža mu
palicu. Taj ne pokazuje nikakvu želju da uzme u ruke čarobnu palicu
Ričija Seksona, već je dodiruje prstima. Prelazi njima preko umrljane
površine. Ne skida pogled sa Džeka. Čini se da nastoji da ga dokuči.
Činjenicu njegovog prisustva. Da shvati da je, na kraju krajeva,
zaista izbavljen.

"Džordž", kaže. "Džordž. Redban. Slep je."
"Jeste", kaže Džek. "Ali slepilo ponekad ne znači da čovek ne
vidi. Znaš li to, Tajlere?"
Dečak klima glavom. Džek nikada u životu nije video nekoga ko
je toliko fundamentalno iscrpljen, toliko potresen i izgubljen, toliko
potpuno izmožden.
"Molim", kaže dečak. Oblizuje usne i ponovo pročišćava grlo.
"Molim... vode. Vode. Majka. Da vidim majku."
"Dobar plan, rekao bih", kaže Dok. Baca nespokojan pogled na
razasute ostatke stvorenja o kome i dalje razmišlja kao o gospodinu
Manšanu. "'Ajde da odvedemo ovog momka nazad u Viskonsin pre
nego što se pojavi neki od prijatelja starog Jednookog."
"Tako je", kaže Nosonja. "Moj plan takođe obuhvata spaljivanje
Crne kuće do temelja. Lično ću da bacim prvu šibicu. Ili, ako budem
mogao, ponovo da pošaljem zrak iz prstena. To bih baš voleo. Al' pre
svega da 'vatamo maglu odavde."
"Potpuno se slažem", kaže Dejl. "Ne verujem da će Taj moći da
hoda ni dugo ni brzo, ali možemo na smenu da ga nosimo na kr..."
"Ne", kaže Džek.
Gledaju ga sa različitim dozama čuđenja i prepasti.
"Džek", kaže Nosonja. Govori sa neobičnom blagošću. "Nije
pametno da iskušavamo sreću, čoveče."
"Nismo završili", odgovara Džek. Onda odmahuje glavom i
popravlja se. "Taj još nije završio."

***
Džek kleči na Jeguljinom Putu, razmišljajući: Nisam bio mnogo
stariji od ovog klinca kada sam pošao na put preko Amerike - i
Teritorija - da spasim majčin život. Zna da je ovo istina ali mu se u
isto vreme ne da da poveruje u to. Ne seća se kakav je to bio osećaj
imati dvanaest godina i ništa više, biti mali i preplašen, beznačajan za
svet i tek za korak ispred njegovih senki. Trebalo bi da je gotovo; Taj
je prošao kroz devet krugova pakla, i zaslužuje da se vrati kući.
Da, ali posao, nažalost, nije završen. Potrebno je uraditi još jednu
stvar.
"Taje."
"Oću. Kući."
Ako je maločas u dečakovim očima bilo svetlosti, više je nema.
Ima od šoka otupelo lice izbeglica na graničnim prelazima i kapijama
logora smrti. To je izraz nekoga ko je predugo boravio u klizavom
opopanaškom krajoliku iskliznuća. Osim toga, to je dete, bogamu,
obično dete. Zaslužuje nešto bolje od onoga što se Džek Sojer
sprema da mu priredi. Ali i Džek Sojer je zasluživao bolje od onoga
što ga je snašlo, pa je ipak preživeo da o tome priča. Ovo nije
nikakvo opravdanje, naravno, ali mu daje snagu da bude gad.
"Taje." Hvata dečaka za rame.
"Vode. Majku. Kući."
"Ne", kaže Džek. "Ne još." Okreće dečaka. Kapi krvi lorda
Malšana na njegovom licu veoma su upadljive. Džek oseća kako
ljudi sa kojima je došao - ljudi koji su stavili život i razum na kocku
za njega - počinju da se mršte. Nije važno. Ima svoj zadatak.
Kopicajac je, a ovde je i dalje u toku zločin.
"Taje."
Ništa. Dečak mlitavo stoji. Pokušava da se pretvori u meso koje
ne radi ništa drugo osim što diše.
Džek pokazuje prema ružnoj skalameriji od greda i kaiša i
podupirača i dimnjaka iz kojih se dimi. Pokazuje prema mravima
koji mile po njoj. Velika Kombinacija se gubi u oblacima i zaranja u
mrtvo tlo. Koliko visoko i duboko? Milju? Dve? Ima li dece i iznad
oblaka, drhte li pod maskama sa kiseonikom dok pokreću trake i
vuku poluge i okreću točkove? Ima li dece dole, koja se peku u

vrelini podzemih lomača? Dole u lisičjim jazbinama i pacovskim
rupama gde nikada nije zasjalo sunce?

"Šta je to?" pita ga Džek. "Kako zoveš tu stvar? Šta je Berni rekao
za nju?"

Taj ne odgovara.
Džek ga trese. Nimalo nežno. "Kako je zoveš?"
"'Ej, čoveče", kaže Dok. Glas mu je pun prekora. "Nema potrebe
za tim."
"Umukni", kaže Džek, i ne pogledavši ga. Gleda u Taja. Pokušava
da u tim plavim očima prepozna još nešto osim praznine. Želi da Taj
vidi gigantsku, ječeću mašinu u pozadini. Da je zaista vidi. Jer kako
će da je omrzne ako je ne vidi? "Šta je to?"
Posle dugog ćutanja, Taj kaže: "Velika. Velika. Velika
Kombinacija." Reči se nižu sporo i sanjivo, kao da govori u snu.
"Tako je, Velika Kombinacija", kaže Džek. "A sad je zaustavi."
Nosonja otvara usta od čuda. Dejl kaže: "Džek, preterao si..." ali
ne dovršava.
"Ja. Ne mogu." Taj ga ranjeno gleda, kao da želi da kaže da bi
Džek trebalo to da zna.
"Možeš", kaže Džek. "Možeš, i hoćeš. Šta si mislio, Taje? Da
ćemo samo da okrenemo leđa i odvedemo te majci, da ti spremi
'ovaltin' i ušuška te u krevet, i da svi zauvek žive u sreći i veselju?"
Glas mu se pojačava, ali ne pokušava da ga utiša iako vidi da Taj
plače. Ponovo trese dečaka. Taj se grči, ali ne pokušava da se
odmakne. "Misliš da će iko da živi u sreći i veselju sve dok ona deca
budu nastavila da se muče dok se ne sruše i na njihovo mesto dođu
druga? Videćeš im lica u snu, Tajlere. Videćeš njihova lica i prljave
ručice i krvave nožice u jebenim snovima."
"Prestani!" oštro se javlja Nosonja. "Smesta prestani, ili ću da te
razbijem."
Džek se okreće, i Nosonja uzmiče pred divljim sjajem u njegovim
očima. Gledati u Džeka Sojera u ovom trenutku isto je kao gledati u
sam din-tah.
"Tajlere."
Tajleru drhte usta. Niz musave, krvave obraze teku suze.
"Prestanite. 'Oću da idem kući!"

"Čim zaustaviš Veliku Kombinaciju. Tek tada ćeš kući. Ne pre."
"Ne mogu!"
"Da, Tajlere. Možeš!"
Tajler gleda u Veliku Kombinaciju, i Džek oseća kako dečak pravi
slabačak, oklevajući napor. Ništa se ne događa. Kaiši nastavljaju da
se kreću; bičevi i dalje praskaju; povremeno se vrišteća tačkica ruši
(ili skače) sa zarđale južne strane konstrukcije.
Tajler se ponovo okreće prema njemu, i Džeku je muka od tupog,
praznog izraza u detetovim očima, prezire ga. "Ne mooguu", cvili
Tajler, i Džek se pita kako je takav slabić uopšte uspeo da preživi
ovde. Da li je potrošio svu svoju moć u jednom mahnitom,
impulsivnom naporu da pobegne? Da li je tako bilo? Ne prihvata to.
U njemu se rasplamsava gnev i šamara Tajlera. Oštro. Dejl stenje.
Tajeva glava odleće u stranu, a oči mu se iznenađeno šire.
I pritom mu kapa spada s glave.
Džek je dotle klečao ispred dečaka. Sada je odbačen unazad, i sedi
na stražnjici nasred Jeguljinog Puta. Dečak je... šta?
Odgurnuo me. Odgurnuo me je svojim umom.
Tako je. Džek je odjednom svestan nove, blistave sile na ovom
tmurnom mestu, zaslepljujućeg grumena svetlosti ravne onom koja je
osvetljavala palicu Ričija Seksona.
"Sunce ti, šta se to dogodilo?" viče Dok.
I pčele to osećaju, možda više nego ljudi. Njihovo pospano
zujanje pretvara se u oštri pisak, i oblak postaje mračniji pošto se
sada roje bliže jedna drugoj. Sada liči na gigantsku tamnu pesnicu
ispod teških, olovnih oblaka.
"Zašto ste me udarili?" viče Taj na Džeka, i Džek je odjednom
svestan da bi dečak mogao da ga ubije kao muvu, samo ako bi hteo.
U Viskonsinu je ova moć bila skrivena (osim za izvežbane oči).
Ovde, međutim... ovde...
"Da bih te probudio!" uzvraća Džek vikom. Ustaje. "Je l' to bilo
zbog ovoga?" pokazuje na kapu.
Taj spušta pogled na nju, pa klima glavom. Jeste. Zbog kape. Ali
to nisi znao, nisi mogao da znaš koliko ti kapa oduzima dok je ne
skineš. Ili dok ti je neko ne smakne sa te zaboravne glave. Ponovo
gleda u Džeka. Oči su mu širom otvorene i trezne. U njima više nema

šoka, niti tuposti. Nije da baš doslovno sija, već je ozaren
unutrašnjom svetlošću koju svi osećaju – silom u poređenju sa kojom
lord Malšan izgleda kao patuljak.

"Šta želite da uradim?" pita. Tajler Maršal: lavičino mladunče.
Džek još jednom pokazuje prema Velikoj Kombinaciji. "Sve se
zapravo vrtelo oko tebe, Taje. Zato što si Rušitelj." Duboko udiše, i
šapuće u ružičastu školjku dečakovog uva.
"Sruši je."
Tajler Maršal okreće glavu i zagleda se duboko u Džekove oči.
Ponavlja: "Da je srušim?"
Džek klima glavom, i Tajler se ponovo okreće Velikoj
Kombinaciji.
"Važi", kaže, više za sebe nego Džeku. Trepće, čvršće ukopava
stopala i sklapa ruke ispred pojasa. Među obrvama mu se pojavljuje
sićušna bora, a uglovi usana se podižu u nagoveštaju osmeha. "Važi",
šapuće.
Na trenutak se ne događa ništa.
A onda iz utrobe Velike Kombinacije dopire tutnjava. Njeni viši
delovi poigravaju kao na pripeci. Stražari zastaju, a vazduh cepa
vrištanje napregnutog metala. Vidno pometena, izmučena deca se
osvrću oko sebe. Mehaničko vrištanje se pojačava, a zatim se delu u
stotnu različitih verzija muka. Točkovi počinju da se okreću u
suprotnom smeru. Zupčanici se zaglavljuju, dimeći se; zupčanici
ubrzavaju i ostaju bez zuba. Čitava Velika Kombinacija podrhtava i
ljulja se. Duboko u zemlji eksplodiraju kotlovi i dižu se stubovi
plamena i pare, usput povremeno kidajući trake koje se hiljadama
godina nisu zaustavljale, pokretane milijardama krvavih nožica.
Efekat je kao da je ogromni metalni krčag počeo istovremeno da
propušta na stotinu mesta. Džek posmatra kako deca skaču sa nižih
nivoa i spuštaju se spoljnom stranom konstrukcije u dugačkim,
neprekidnim linijama. Deca se slivaju sa uzdrhtale građevine u
desetinama postojanih potoka.
Pre nego što zelenokoži bičevaoci uspevaju da naprave
organizovan pokušaj da zaustave bekstvo svojih sužanja, pčele
počinju da se roje oko velike kovačnice. U trenutku kada čuvari
kreću na decu, pčele se obrušavaju na njih u pomamnoj bujici plima i

žaoka. Nešto od Tajeve sile prešlo je i na njih, i ubodi su im
smrtonosni. Čuvari padaju sa zaustavljenih traka i uzdrhtalih ograda.
Drugi se, izbezumljeni, okreću protiv svojih, bičujući i primajući
udarce bičem dok na kraju ne polete kroz pomračeni vazduh.

Sojerova banda se ne zadržava da vidi kraj pokolja. Matica izleće
iz uskomešanog haosa i leti prema njima, na trenutak zastaje iznad
njihovih uvis okrenutih glava a onda poleće ispred njih nazad prema
Crnoj kući.

U svetovima poređanim jedan do drugog u mnogobrojnim
dimenzijama koje se nižu u beskraj, zlo vene i rastače se: despoti se
dave pilećim kostima; tirani padaju od metaka atentatora, od
otrovane hrane koju im služe izdajničke ljubavnice; maskirani
mučitelji ruše se u samrtnom ropcu na krvave kamene podove
tamnica. Tajevo delo odjekuje kroz nebrojene vaseljene, na svom
putu kažnjavajući zlo. Tri sveta dalje od našeg, u velikom gradu
poznatom kao Londinorum, Tarner Tophem, dve decenije cenjeni
član Parlamenta a tri sadistički pedofil, iznenada počinje da gori dok
šeta prometnom avenijom Pikaderi. Dva sveta dalje, simpatični mladi
varilac po imenu Fredi Garver sa ostrva Ajerz, manje prekaljeni
pripadnik Tophemovog klana, okreće acetilensku baklju prema
svojoj levoj ruci i sagoreva svaku česticu mesa na kostima.

Visoko u svojoj nedostupnoj tamnici, Grimizni Kralj oseća oštar
bol duboko u utrobi i ruši se na stolicu, iskrivljenog lica. Svestan je
da se u njegovom jednoličnom feudu dogodila neka suštinska
promena.

Prateći maticu, Tajler Maršal, blistavih očiju i lica oslobođenog
straha, jaše na Džekovim ramenima kao mlađani kralj. Iza Džeka i
njegovih prijatelja, stotine i stotine dece koja beže od raspadajuće
strukture Velike Kombinacije slivaju se na Jeguljin Put i pusta polja
oko njega. Neka od ove dece su sa našeg sveta; mnoga nisu. Deca se
roje preko mračnih, pustih polja u odrpanim bataljonima, krećući se
prema prolazima u svetove iz kojih su dovedena. Šepave povorke
dece teturaju se kao kolone pijanih mrava.

Deca koja slede Sojerovu bandu nisu ništa manje odrpana od
druge dece. Polovina njih je naga, ili gotovo naga. Ova deca imaju
lica koja smo viđali na tetrapaku mleka i lecima sa naslovom

NESTAO i na sajtovima posvećenim traženju nestalih, lica iz snova
ojađenih majki i zgromljenih očeva. Neka od njih se smeju, neka
plaču a neka rade i jedno i drugo. Jača deca pomažu slabijoj u hodu.
Ne znaju kuda idu i ne mare za to. Dovoljno im je to što idu. Sve što
znaju jeste da su slobodna. Velika mašina koja im je ukrala snagu i
radost i nadu ostala je iza njih, a nad njima je svilena, zaštitnička
nadstrešnica od pčela, i sada su slobodna.

***
Tačno u četiri i šesnaest minuta posle ponoći, Sojerova banda
izlazi iz Crne kuće. Tajler sada jaše na Nosonjinim mesnatim
ramenima. Silaze niz stepenice i zastaju ispred patrolnih kola Dejla
Gilbertsona ( poklopac motora i u ležišta brisača prekriveni su
mrtvim pčelama).
"Pogledaj kuću, Holivude", mrmlja Dok.
Džek se okreće. To je sada samo kuća - dvospratno zdanje koje je
nekada moglo da bude dom uglednog rančera ali je tokom godina
postalo zapušteno. Da bi stvar bila gora, neko ju je od temelja do
krova i od pročelja do začelja obojio u crno - čak su i prozori
zamazani bojom. Ukupni efekat je tužan i ekscentričan, ali nije ni
malo zlokoban. Nepostojani oblik kuće se umirio, i bez abalahovog
sjaja, ono što je preostalo jeste napušteni dom jednog prilično ludog i
izuzetno opasnog starca. Starca koji bi mogao da stane uz rame
takvim monstrumima kao što su bili Damer, Harman i Albert Fiš.
Iskeženo, razuzdano zlo koje je stanovalo u ovoj zgradi se razišlo,
razvejalo se, i ono što je preostalo prozaično je koliko i starac koji
mumla sebi u bradu u ćeliji osuđenika na smrt. Ostala je jedna stvar
koju Džek mora da uradi sa ovim čemernim mestom - nešto što ga je
umirući Miš naterao da obeća da će učiniti.
"Dok", kaže Nosonja. "Gle' tamo."
Krupan pas - veliki ali ne i čudovišan - polako se tetura stazom
koja vodi prema putu broj 35. Liči na mešanca boksera i danske
doge. Jedna strana glave i zadnja šapa su mu razneseni.
"To je tvoj pakleni pas", kaže Nosonja.
Dok zija od prepasti. "Šta, to?"
"To", potvrđuje Nosonja. Izvlači svoju devetku, sa namerom da
toj stvari prekrati muke, ali se ova sama svaljuje na bok, još jednom

duboko i drhtavo uvlači vazduh i ostaje nepomično da leži. Nosonja
se okreće Džeku i Dejlu. "Izgleda znatno manji sad kada je mašina
isključena, zar ne?"

"Hoću da vidim moju mamu", tiho se javlja Taj. "Mogu li, molim
vas?"

"Možeš", kaže Džek. "Kako bi bilo da svratimo do vaše kuće i
pokupimo tvojeg oca? Mislim da bi i on voleo da pođe."

Tajler širi usta u umoran osmeh. "Da", kaže. "Hajde da to
uradimo."

"Dogovoreno", kaže mu Džek.
Dejl pažljivo okreće kola u dvorištu i stiže do početka staze kada
Taj uzvikuje: "Gledajte! Gledajte, ljudi! Evo ih!"
Dejl koči, gleda u retrovizor i šapuće: "O, Džek. Sveta majko
Božja." Izbacuje menjač iz brzine i izlazi. Svi izlaze i okreću se
prema Crnoj kući. Oblik joj je i dalje običan, ali se čini da ipak nije
potpuno ostala bez magije. Negde su neka vrata - možda u podrumu
ili spavaćoj sobi ili prljavoj i zapuštenoj ali inače sasvim normalnoj
kuhinji - ostala otvorena. Sa ove strane vrata je oblast Kuli, a sa
druge Jeguljin Put, zadimljena i tek zaustavljena grdosija Velike
Kombinacije, i Din-tah.
Na tremu Crne kuće pojavljuju se pčele. Pčele, i deca koju
predvode. Naviru u beskrajnoj reci, smejući se i plačući i držeći se za
ruke. Džeku se javlja kratkotrajna, blistava vizija životinja koje
napuštaju Nojevu barku posle potopa.
"Sveta Marijo, majko Božja", šapuće Dejl ponovo. Dvorište se
puni decom koja se smeju, jecaju, žagore.
Džek prilazi Nosonji, koji se okreće prema njemu sa blistavim
osmehom.
"Kada sva deca prođu, moramo da zatvorimo vrata", kaže Džek.
"Zauvek."
"Znam da moramo", kaže Nosonja.
"Imaš neku genijalnu ideju?"
"Pa", kaže Nosonja, "reći ću ti samo ovo: ako mi obećaš, zaista
obećaš, da nećeš postavljati nezgodna pitanja i da ovo posle nećeš
pominjati, svi su izgledi da još pre ponoći mogu da nabavim priličnu
količinu nečeg vraški delotvornog."

"Čega? Dinamita?"
"Molim te", kaže Nosonja. "Zar nisam rekao delotvornog?"
"Misliš na...?"
Nosonja se osmehuje, i oči mu se pretvaraju u proreze.
"Drago mi je što si na mojoj strani", kaže Džek. "Znači da se pre
ponoći se ponovo vidimo na putu. Moraćemo da se ušunjamo, ali ne
verujem da ćemo imati problema."
"U povratku sigurno nećemo", kaže Nosonja.
Dok pljeska Dejla po ramenu. "Nadam se da znaš neke
organizacije za brigu o deci u ovom delu sveta, šefe. Ima utisak da će
ti zatrebati."
"Svetog mu..." Dejl se zabrinuto okreće Džeku. "Šta da radim?"
Džek se kezi. "Mislim da bi bilo najbolje da pozoveš... kako ih
Sara zove? Kolor Patrolu?"
U očima Dejla Gilbertsona pojavljuje se tračak nade, ili začetak
likovanja. Džon P. Reding iz FBI-a, detektivi Peri Braun i Džefri
Blek iz državne policije Viskonsina. Zamišlja ovu trojku
dupeglavaca suočenu sa srednjevekovnim dečjim krstaškim
pohodom u zapadnom Viskonsinu. Zamišlja dikensovske gomile
hartije koje će ovakav nečuveni događaj neizostavno da generiše.
Godinama neće moći da dignu glavu od posla. Možda ih to čak
dovede do sloma živaca. U svakom slučaju, nateraće ih da misle na
druge stvari umesto na šefa Dejla Gilbertsona iz Frenč Lendinga.
"Džek", progovara. "Šta zapravo predlažeš?"
"Ukratko rečeno", kaže Džek, "predlažem da im uvališ sav posao i
pobereš sve zasluge. Kako ti to zvuči?"
Dejl razmišlja o ovome. "Pošteno", kaže. "Šta kažeš na to da sad
odvezemo ovog mališu njegovom tati, a zatim obojicu do Ardena, da
vidi mamu?"
"Dobro zvuči", kaže Džek. "Voleo bih samo da je i Henri ovde."
"Isto mislimo", kaže Dejl, i ponovo seda za volan. Trenutak
kasnije već se voze stazom.
"Šta će biti sa svom onom decom?" pita Taj, gledajući kroz zadnji
prozor. "Nećemo valjda samo tako da ih ostavimo?"

"Čim se nađemo na putu pozvaću VDP", kaže Dejl. "Mislim da bi
trebalo odmah time da se pozabave, zar ne, momci? Kao i oni iz
Savezne, naravno."

"Tako je", kaže Nosonja.
"Jebeno tačno", kaže Dok.
"Izvrstan administrativni potez", kaže Džek, i smešta Tajlera sebi
u krilo. "U međuvremenu će im biti dobro", kaže dečaku na uvo.
"Videli su mnogo gore stvari od Viskonsina."

***
Hajde sada da se provučemo kroz prozor sa vozačeve strane kao
promaja što i jesmo i ispratimo ih pogledom - četvoricu hrabrih ljudi
i jedno hrabro dete koje više nikada neće biti mlado (ili nevino) kao
pre ovoga. Iza njih, sada bezopasno i magije lišeno dvorište Crne
kuće vrvi od dece, prljavih lica i očiju razrogačenih od čuda.
Engleski je ovde manjinski jezik, i neki od jezika koji se čuju
zbunjivaće u narednim godinama najbolje lingviste sveta. Ovo je
početak svetske senzacije (naslovna priča u sledećem broju Tajmsa
imaće naslov 'Deca koja su se stvorila niotkuda'), i kao što je Dejl
već predvideo, košmara za birokrate.
Ali najvažnije je da su bezbedna. Kao i naši prijatelji. Svi su se
vratili u jednom komadu sa druge strane, što svakako nismo
očekivali; pohodi ovakve vrste obično uzimaju bar jednu žrtvu
(relativno sporedan lik kao što je Dok, na primer). Ali sve je dobro
što se dobro svrši. A ovo može da bude kraj, ako tako želite; nijedno
od piskarala koja su vas dovela dovde ne bi vam to uskratilo. Ali ako
odlučite da čitate dalje, ne žalite se posle da niste bili upozoreni: ono
što sledi neće vam se svideti.

XXXXX PAKLENE MUKE NADLEŽNIH XXXXX

ŠP FRENČ LENDINGA ODBIJA DA ODLOŽI
KONFERENCIJU ZA ŠTAMPU, NAVODI PODRŠKU
GRADSKIH ČELNIKA; IZVORI POTVRĐUJU UČEŠĆE
POZNATOG POLIC. DETEKTIVA IZ L.A.; FBI, DP VISK.
IZRAŽAVAJU SNAŽNO PROTIVLJENJE

**Ekskluzivno**

Jedno od dece, Tajler Maršal, potiče iz Frenč Lendinda. Džozela
Rejkin je iz Batinga, mestašceta na jugu Engleske. Jedno od dece je
iz Bagdada. Sve u svemu, nedelju dana pošto su otkrivena kako idu u
koloni ivicom lokalnog puta (broj 35) u zapadnom Viskonsinu,
identifikovano je sedamnaestoro od takozvane Nebeske Dece.

Ali ovo sedamnaestoro su samo vrh ledenog brega.
Izvori bliski združenoj istrazi FBI-a i VDP-a (sada i CIA-e?) tvrde
da je dece najmanje 750, daleko više nego što je objavljeno u
zvaničnim izvorima. Ko su ta deca? Ko ih je oteo, i kuda ih je odveo?
Kako su se našla na teritoriji Frenč Lendinga, varošice koju je
poslednji nedelja opsedao serijski ubica (za koga se tvrdi da je
mrtav)? Kakvu je ulogu u svemu tome imao Džek Sojer, detektiv iz
Los Anđelesa koji se munjevito proslavio da bi u trideset prvoj
godini otišao u penziju? I ko je odgovoran za snažnu eksploziju koja
je uništila tajanstvenu kuću u šumi, za koju se priča da je bila u
središtu slučaja Ribara?

Na neka od ovih pitanja možda će biti odgovoreno sutra, u parku
La Folet u Frenč Lendingu, gde Š.P. Dejl Gilbertson treba da održi
konferenciju za štampu. Njegov dugogodišnji prijatelj Džek Sojer -
za koga se priča da je sam rešio slučaj Ribara - stajaće pored njega
kada bude izašao na govornicu. Očekuje se da će biti prisutna i dva
civilna pomoćnika, Arman Sen Pjer i Redžinald Emberson, koji su
učestvovali u prošlonedeljnoj spasilačkoj misiji.

Konferencija za štampu će biti održana uprkos snažnom - gotovo
histeričnom - protivljenju združenog FBI/VDP tima na čijem su čelu
agent FBI-a Džon P. Reding i detektiv Državne policije Viskonsina
Džefri Blek. "Oni (vođe tima) veruju da ovo nije ništa drugo do
Gilbertsonov poslednji pokušaj da sačuva položaj", kaže izvor.
"Ništa nije uradio kako treba, ali na sreću ima prijatelja koji dosta
zna o odnosima sa javnošću."

Gradski čelnici Frenč Lendinga pevaju drugu pesmu. "Ovo leto je
bilo noćna mora za žitelje Frenč Lendinga", kaže opštinski sekretar
Bet Voren. "Šef Gilbertson želi da uveri ljude da joj je došao kraj.
Ako pritom bude mogao da nam saopšti nešto više o deci, utoliko
bolje."

U središtu pažnje je Džek 'Holivud' Sojer, koji je upoznao šefa
Gilbertsona i Frenč Lending za vreme rada na slučaju Tornberga
Kinderlinga, takozvanog Ubice Prostitutki. Sojer je uzeo aktivno
učešće u slučaju Ribara na molbu Gilbertsona, i čini se da je odigrao
važnu ulogu u događajima koji su usledili.

A šta se uistinu događalo? To je ono što svet očekuje da sazna.
Prve odgovore mogao bi da dobije sutra, u parku La Folet, na obali
moćnog Misisipija.

Nastavak sledi...

29.

"Jeste li spremni?" pita Dejl.
"Joj, čoveče, nisam siguran", kaže Dok. Nije ni peti, ali ni
petnaesti put kako ovo govori. Bled je i preznojava se. Njih četvorica
sede u 'vinebagu' - nekoj vrsti pokretne konferencijske sale - na
obodu parka La Folet. U blizini je podijum na kome će stajati (ako
Doka uopšte budu držale noge) i davati unapred i detaljno razrađene
odgovore. Na padini koja vodi do široke reke sakupilo se barem
četiri stotine predstavnika medija, ne računajući ekipe snimatelja šest
američkih televizijskih mreža i sam Bog zna koliko stranih. Gospoda
novinari nisu u najboljem raspoloženju, pošto je prostor ispred same
govornice rezervirsan za (izvlačenjem) odabrane predstavnike
zajednice Frenč Lendinga. Ovo je bio Dejlov neopozivi zahtev uoči
konferencije za štampu.
Ideja o konferenciji za štampu potekla je od Džeka Sojera.
"O'ladi, Dok", kaže Nosonja. Izgleda krupniji nego ikad u svojim
sivim lanenim pantalonama i beloj košulji sa otkopčanim

okovratnikom - gotovo kao medved u fraku. Pokušao je čak da
očešlja onu silnu kosurinu. "Ako stvarno misliš da ćeš da uradiš
jedan od tri samoglasnika - da se upišaš, ispovraćaš ili onesvestiš -
bolje da ostaneš ovde."

"Nah", kaže Dok ojađeno. "Kad sam već uz'o da jedem govna,
ješću ih do kraja. Ako smo već rešili da to uradimo, hajde da to
uradimo."

Dejl, sav gizdav u svečanoj uniformi, gleda u Džeka. Ovaj izgleda
u najmanju ruku još blistavije u sivom letnjem odelu i sa
tamnoplavom svilenom kravatom. Iz džepa na grudima sakoa viri
ista takva maramica. "Siguran si da je to prava stvar?"

Dejl je potpuno siguran. Ne radi se tome da se Kolor Patroli Sare
Gilbertson uskrati prilika da preuzme svu slavu, već o tome da se
postara da njegov stari prijatelj bude obezbeđen od napada. Ovo
može da postigne tako što će ispričati vrlo jednostavnu priču, koju će
ostala trojica da podrže. Ubeđen je da će Taj učiniti isto. Priča je
sledeća: Džekov drugi stari prijatelj, pokojni Henri Lejden, otkrio je
Ribarev identitet sa snimka poziva na 911. Traku je dobio od svojeg
sestrića Dejla. Ribar je ubio Henrija, ali tek pošto ga je herojski
gospodin Lejden smrtno ranio i saopštio njegovo ime policiji. (Drugi
razlog što Džek želi konferenciju za štampu, uz Dejlovo potpuno
razumevanje i slaganje, jeste taj da se postara da Henriju bude odato
zasluženo priznanje.) Provera vlasničkih knjiga Frenč Lendinga
otkrila je činjenicu da je Čarls Bernsajd posedovao kuću na putu broj
35, nedaleko od varoši. Dejl je regrutovao kao pomoćnike Džeka i
još dvojicu krupajlija koji su se zatekli u blizini (ovo se odnosi na
gospodu Embersona i Sen Pjera), i sa njima otišao tamo.

"U pogledu toga šta je dalje bilo", Džek je ovo u danima uoči
konferencije više puta ponavljao prijateljima, "važno je da zapamtite
tri slatke reči koje na suđenjima za zločine najčešće vode do
oslobođenja krivice. Koje su to reči?"

"'Ne sećam se'", rekao je Dejl.
Džek je klimnuo glavom. "Tako je. Ako ne budete imali čega da
se setite, kopilad neće moći da vas uhvati u laži. U vazduhu na tom
mestu bilo je nečega..."
"Ma šta mi reče", zabrundao je Nosonja, i iskrivio lice.

"... od čega nam se sve smešalo u glavi. Ono čega se sećamo jeste
ovo: Taj Maršal je bio u dvorištu iza kuće, vezan lisicama za stub
konopca za veš." Pre nego što su se Nosonja Sen Pjer i Džek Sojer
provukli kroz policijske barikade i dematerijalizovali Crnu kuću
plastičnim eksplozivom, jedan reporter je uspeo da stigne tamo i
snimi veliki broj fotografija. Znamo, naravno, ko je bio taj reporter:
Vendel Grin je konačno ostvario svoje snove o slavi i bogatstvu.

"A Bernsajd je ležao mrtav kraj njegovih nogu", rekao je Nosonja.
"Tako je. Sa ključem lisica u džepu. Koji si ti pronašao, Dejle, i
oslobodio dečaka. U dvorištu je bilo još nekoliko dece, ali koliko ih
je tačno bilo..."
"Ne sećamo se", kaže Dok.
"Što se tiče kog su bila pola..."
"Bilo je i dečaka i devojčica", kaže Dejl. "Ne sećamo se tačno
koliko kojeg."
"A što se tiče Taja, kako je otet, šta mu se dogodilo..."
"Rekao je da se ne seća", rekao je Dejl, smešeći se.
"Potom smo otišli. Čini nam se da smo pozvali drugu decu..."
"Ali se ne sećamo tačno", dodao je Nosonja.
"Tako je, ali nam se u svakom slučaju činilo da su privremeno
dovoljno bezbedna tu gde jesu. Videli smo ih kako izlaze iz kuće u
trenutku kada smo smeštali Taja u kola."
"I odmah smo pozvali državnu policiju", rekao je Dejl. "Toga se
sećam."
"Naravno da se sećaš", dobroćudno je rekao Džek.
"Ali nemamo pojma kako je prokleto mesto otišlo u majčinu, niti
ko je to učinio."
"Ima dosta onih", kaže Džek, "koje svrbe prsti da uzmu pravdu u
svoje ruke."
"Sva sreća što nisu i sami odleteli u vazduh", rekao je Dejl.
"U redu", kaže im Džek sada. Stoje na vratima. Dok je odnekud
izvadio džoint, i četiri brza, duboka udisaja vidno su ga smirila. "Ne
zaboravite zašto ovo radimo. Poruka je da smo prvi stigli tamo,
pronašli Taja, videli samo nekoliko dece, i zaključili da je situacija
dovoljno bezbedna s obzirom na to da je Čarls Bernsajd, takođe
poznat kao Karl Birsajd, Monstrum sa Južne strane, i kao Ribar, bio

mrtav. Poruka je da je Dejl postupio ispravno - kao i svi mi - i da je
potom predao istragu FBI-u i VDP-u, koji sada ljuljaju bebu. U ovom
slučaju bebe. Poruka je da je Frenč Lending ponovo bezbedan. A
poslednja, ali ne i najmanje važna poruka glasi da je u svemu ovome
prava zvezda bio Henri Lejden. Herojski slepac koji je identifikovao
Čarlsa Bernsajda i rešio slučaj Ribara, smrtno ranio monstruma i
pritom izgubio život."

"Amin", kaže Dejl. "Dragi stari ujka Henri."
Sa one strane vrata 'vinebaga' čuje talasima sličan žagor stotina
ljudi. Možda čak i hiljada. Razmišlja: Ovako se osećaju rok grupe
pre nego što izađu na pozornicu. U grlu mu se iznenada diže knedla,
i napreže se da je ponovo proguta. Računa da će se, ako prestane da
misli na ujka-Henrija, osećati bolje.
"Za sve drugo", kaže Džek, "ako pitanja postanu suviše
određena..."
"Ne sećamo se", kaže Nosonja.
"Zato što je vazduh bio zatrovan", slaže se Dok. "Mirisao je na
hloroform, ili tako nešto."
Džek ih odmerava, klima glavom, osmehuje se. Ovo će, sve u
svemu, biti radostan događaj, razmišlja. Svečanost. Ne pada mu na
pamet da bi za nekoliko minuta mogao da umre.
"Dobro", kaže, "idemo da to obavimo. Ovog popodneva smo
političari, političari koji drže konferenciju za štampu, a znamo da
političari prvi saznaju ko je izabran."
Otvara vrata vozila. Huka svetine se sa iščekivanjem pojačava.

***
Prelaze do stepenaste platforme u sledećem poretku: Nosonja,
Dejl, Džek i dobri Doktor. Kreću se kroz zaslepljujuće sevanje
bliceva i sjaj moćnih televizijskih reflektora. Džek nema predstavu
zašto su im potrebne te stvari - dan je topao i blistav, tipičan šarmer
oblasti Kuli - ali zbog nečga izgleda da jesu. Da uvek jesu. Glasovi
sa raznih strana dovikuju "Ovamo!". Dobacuju im i pitanja, na koja
ne obraćaju pažnju. Učiniće to kada dođe vreme za odgovaranje na
pitanja - što budu mogli bolje - ali su trenutno ošamućeni čitavom
halabukom.

A ovu započinje otprilike dve stotine građana Frenč Lendinga koji
sede na izletničkim stolicama u ograđenom prostoru ispred podijuma.
Skaču na noge, neki tapšući, neki mašući stisnutim pesnicama iznad
glave kao bokseri koji su dobili meč. Novinari to preuzimaju od njih,
i dok se naši prijatelji penju na podijum, rika se pretvara u
grmljavinu. Sa njima smo, gore na podijumu sa njima, i Bože, koliko
poznatih lica gleda odozdo u nas! Tu je Moris Rozen, koji je našeg
prvog dana u varoši uvalio Henriju CD Štrokosperme. Iza njega je
grupa stanara sada zatvorenog Makstonovog staračkog doma: oko
slatke AliseVeders sede Elmer Džesperson, Ejda Mejerhof (u
invalidskim kolicima), Flora Flostad i braća Bočer, Hermi i Tom
Tom. Tanzi Freno, naizgled pomalo u oblacima ali ne više potpuno
izgubljena, stoji pored Lestera Muna, koji ju je obgrlio rukom.
Arnold 'Baterijski' Hrabovski, Tom Lund, Bobi Dilak i ostale
Dejlove kolege su na nogama, igraju i oduševljeno kliču. Gle' tamo -
eno Inid Pervis, susetke koja je pozvala Freda na posao onog dana
kada je Džudi konačno odlepila. Tu je i Rebeka Vilas, koja izgleda
gotovo kao opatica u haljini sa visokim okovratnikom (ali ne plači za
njom, Argentino; Beki je, hvala na pažnji, na vreme sklonila lepu
svotu za sebe). Kraj nje je Bač Jergza. U pozadini, postiđeno se
krijući ali nemoćni da ne uzmu učešća u trijumfu svojih prijatelja,
stoje Vilijem Strasner i Hjubert Kantinaro, poznatiji kao Kajzer Bil i
Soni. Pogledajte tamo! Herb Roper, kod koga se Džek šiša, stoji
pored Baka Ivica, poštara. Tu je još toliko ljudi koje poznajemo, i sa
kojima moramo da se oprostimo pod manje srećnim okolnostima. U
prvom redu, Vendel Grin skače kao kokoška na rešetki roštilja (samo
Bog zna kako je dospeo u ograđeni deo, budući da je iz La Rivijera,
ali je tamo), škljocajući fotoaparatom. Pritom je već dva puta munuo
Elvina Morton, Henrijevu kućepaziteljicu. Treći put pošteno dobija
od nje po glavi, ali to jedva primećuje. Glava mu je dok još slučaj
nije bio rešen izdržala mnogo jače pogotke. Sasvim po strani vidimo
nekoga koga možda poznajemo, a možda i ne. Sredovečnog
gospodina tamne puti sa naočarima za sunce. Pomalo liči na nekog
starog pevača bluza. Takođe pomalo podseća na filmskog glumca po
imenu Vudi Strod.

Aplauz nastavlja da grmi. Ljudi kliču. Šeširi lete u vazduh i jedre
na letnjem povetarcu. Njihova dobrodošlica postaje čudo za sebe,
potvrda, možda čak i znak prihvatanja dece, za koju se veruje da su
bila držana u nekakom bizarnom seksualnom ropstvu povezanom sa
Internetom. (Zar nije sve što je uvrnuto na neki način povezano sa
Internetom?) Pozdravljaju, naravno, i to što je noćna mora završena.
Bauk je umro u sopstvenom dvorištu, ispod prozaičnog, sada
raznesenog, aluminijumskog stuba konopca za veš, i ponovo su
bezbedni.

O kako ovo klicanje odjekuje u Džekovim poslednjim trenucima
na planeti Zemlji! Toliko da plaši ptice sa obala reke, tera ih da
uzlete u nebo i potraže tiše susedstvo. Na samoj reci, teretni brod
odgovara na klicanje - a možda mu se i pridružuje - trubeći sirenom.
Ostala plovila slede primer i daju prilog kakofoniji.

Ne razmišljajući o tome šta radi, Džek levom rukom hvata Doka
za desnu a desnom Dejla za levu. Dejla hvata za ruku Nosonju, i
Sojerova banda zajedno diže ruke, okrenuta prema publici.

Koja, naravno, šizi. Ako ne zbog onoga što će se sledeće dogoditi,
biće to slika decenije, a možda i veka. Stoje tamo u trijumfu, živi
simboli pobede sa rukama spojenim u vazduhu, publika kliče,
videokamere snimaju, 'nikoni' sevaju, i to je trenutak kada žena u
trećem redu stupa u akciju. Nju takođe poznajemo, ali nam treba
sekunda ili dve da je prepoznamo, jer nije imala nikakve veze sa
slučajem koji smo pratili. Samo je... bila tu. Dve stotine sedišta u
prvim redovima bilo je dodeljeno nasumičnim izvlačenjem iz
glasačkih kutija u Frenč Lendingu, a srećne dobitnike su obavestili
Debi Anderson, Pem Stivens i Dit Džesperson. Ova žena bila je
dobitnik broj 199. Nekoliko ljudi se odmiče od nje dok prolazi, iako
u radosnoj pomami jedva da su svesni toga; ova bleda žena sa
pramenovima kose boje slame zalepljenim za obraze miriše na znoj,
nesanicu i votku. U ruci nosi tašnicu. Tašnica je otvorena. Poseže u
nju, i mi koji smo proživeli drugu polovinu dvadesetog veka i
zahvaljujući čudu televizije bili svedoci desetak uspelih i zamalo
uspelih atentata, tačno znamo za čime poseže. Želimo da vrisnemo
upozorenje četvorici muškaraca koji stoje držeći se za ruke podignute
prema nebu, ali možemo samo da posmatramo.

Samo još crni gospodin sa naočarima za sunce vidi šta se događa.
Okreće se i polazi, svestan da ga je verovatno preduhitrila, da je
verovatno zakasnio.

Ne, razmišlja Spidi Parker. Nije pošteno da se ovako završi, nije.
"Lezi, Džek!" dovikuje, ali ga niko ne čuje od pljeskanja,
zviždanja, divljeg klicanja. Svetina kao da mu namerno ometa
prolazak, talasajući se ispred njega bez obzira kojim putem pokuša
da prođe. Vendel Grin, i dalje poskakujući kao da ga trese epilepcija,
u jednom trenutku preprečuje ženi put. Ova ga odbacuje u stranu
snagom ludakinje. Zašto ne? Ona i jeste ludakinja.

***
"Narode..." Dejl je praktično priljubio usta uz mikrofon, i trube
javnog ozvučenja postavljene na okolno drveće ječe od distorzije. I
dalje drži Džekovu ruku sa leve i Nosonjinu sa desne strane. Na licu
mu je ošamućen osmejak. "Ljudi, hvala vam, cenimo vašu podršku,
ali kada biste se samo malo stišali..."
Džek tada primećuje ženu.
Prošlo je dosta vremena, čitave godine, ali je smesta prepoznaje.
Trebalo bi; onog dana kada je izašao iz sudnice u Los Anđelesu
pljunula mu je u lice. Pljunula ga je i nazvala lažljivim kopiletom.
Smršala je bar dvadesetpet kila, razmišlja Džek. Možda i više. Onda
opaža ruku u tašnici, i pre nego što će se pojaviti odatle zna šta se
događa.
Najgore je što ne može ništa da preduzme u vezi toga. Dok i Dejl
mu drže ruke u čeličnom stisku. Duboko uvlači vazduh i viče kao što
su ga učili da radi u ovakvim situacijama - "Pazi, oružje!" - i Dejl
Gilbertson na to klima glavom kao da hoće da kaže: Jeste, ludo je.
Iza nje, u kroz gomili koja tapše i kliče, vidi Spidija Parkera, ali ako
Spidi nema neki dobar mađioničarski trik u rukavu...
Izgleda da nema. Spidi Parker, u Teritorijama poznat kao Parkus,
tek uspeva da se probije do prolaza u trenutku kada žena ispod
platforme vadi pištolj. To je ružna stvarčica, zdepasta tridesetdvojka
sa drškom omotanom crnom lepljivom trakom, ali Džek ima jedva
pola sekunde da pomisli da bi mogla da joj eksplodira u ruci.
"Oružje!" viče ponovo, i Dok Emberson je taj koji ga ovaj put
čuje i vidi iskeženu ženu neposredno ispod njih.

"Ejebiga", kaže.
"Vonda, nemoj!" viče Džek. Dok mu je oslobodio levu ruku (Dejl
mu i dalje drži levu podignutu u topli letnji vazduh) i Džek je ispruža
ispred sebe kao saobraćajac. Vondin prvi metak prolazi mu kroz
dlan, biva donekle zadržan i skrenut, i pogađa ga u udubljenje levog
ramena.
Vonda mu se obraća. Previše je bučno da bi je čuo, ali zna šta mu
govori: Evo ti, lažljivi kučkin sine - pozdrav od Tornija.
I ispaljuje preostalih pet metaka u grudi i grlo Džeka Sojera.

***
U gromoglasnom pljeskanju i klicanju niko ne čuje nejako
praskanje Vondinog buldoga kalibra 32, ali Vendel Grin drži
podignut fotoaparat, i u trenutku kada se detektiv trza unazad, naš
omiljeni reporter refleksno pritiska okidač 'nikona'. Aparat snima
osam snimaka. Treći je ta slika, slika koja će jednom postati poznata
kao snimak marinaca koji pobijaju zastavu na Ivo Džimi, ili Harvija
Osvalda kako se drži za stomak u garaži policijske stanice u Dalasu.
Na Vendelovoj fotografiji, Džek Sojer mirno gleda naniže u ubicu
(koja je samo mrlja u dnu kadra). Izraz na njegovom licu mogao bi se
protumačiti kao praštanje. Kroz rupu na dlanu njegove ispružene
ruke jasno se vidi svetlost dana. Kapljice krvi, crvene kao rubini,
lebde zamrznute u vazduhu oko njegovog grla, koje je iskidano.
Klicanje i pljeskanje prestaje kao amputirano. Nastaje trenutak
strašne, neshvatanjem ispunjene tišine. Pogođen dvaput u pluća i
jednom u srce osim u ruku i u grlo, Džek Sojer stoji gde se zatekao,
zagledan u rupu ispod raširenih prstiju i iznad zgloba šake. Vonda
Kinderling zuri u njega iskeženih pocrnelih zuba. Spidi Parker gleda
u Džeka sa izrazom čistog užasa koji njegove široke naočari za sunce
ne mogu da sakriju. Levo od njega, na jednoj od četiri televizijske
skele oko platforme, mladi kamerman gubi svest i pada na zemlju.
Onda, odjednom, oko zamrznutog kadra koga je Vendel i ne
znajući uhvatio prska led i sve je ponovo u pokretu.
Vonda Kinderling vrišti: "Vidimo se u paklu, Holivude" – ovo će
kasnije potvrditi nekoliko ljudi – i prislanja cev tridesetdvojke na
slepoočnicu. Izraz zlobnog zadovoljstva na njenom licu ustupa mesto

tipičnijem izrazu ošamućenog neshvatanja kada je grč prsta proizveo
samo suv škljocaj. Buldog je prazan.

Trenutak kasnije praktično je zbrisana – slomljen vrat, slomljeno
levo rame, četiri slomljena rebra – jer se Dok baca sa podijuma na
nju i obara je na zemlju. Njena leva cipela pogađa glavu Vendela
Grina, ali Vendel ovaj prolazi samo sa krvavim uvom. Pa, bilo je i
vreme da ga posluži sreća, zar ne?

Gore na platformi, Džek Sojer sa nevericom gleda u Dejla,
pokušava da progovori, ali ne može. Posrće, još trenutak ostaje da na
nogama, a onda se ruši.

Razdragani zanos na Dejlovom licu prešao je u otkucaju srca u
najdublju pometnju i užas. Grabi mikrofon i vrišti: "POGOĐEN JE!
TREBA NAM LEKAR!" Razglas ponovo cvili od fidbeka. Nema
lekara. Mnoge u publici hvata panika i počinju da beže. Panika se
širi.

Nosonja kleči na kolenu i prevrće Džeka na leđa. Džek ga gleda
odozdo, i dalje pokušavajući da govori. Iz uglova usta navire mu krv.

"Ah, jebi ga, ne valja, Dejle, ništa ne valja", ječi Nosonja, a onda
neko i njega baca na podijum. Niko ne bi rekao da mršavi stari crnac
koji se prebacio na platformu može da obori ljudinu kao što je
Nosonja, ali ovo nije običan stari crnac. Što nam je dobro poznato.
Okružuje ga tanka, ali savršeno vidljiva korona svetlosti. Nosonja to
primećuje. Oči mu se šire od čuda.

Svetina, u međuvremenu, beži na sve četiri strane sveta. Panika
zahvata i deo dama i gospode izveštača. Ali ne i Vendela Grina; ovaj
herojski drži položaj, škljocajući aparatom sve dok 'nikon' ne ostaje
prazan kao revolver Vonde Kinderling. Slika crnca dok stoji sa
Džekom Sojerom na rukama; Dejla Gilbertsona kako spušta ruku na
crnčevo rame; crnca kako se okreće i nešto govori Dejlu. Kada
Vendel kasnije pita šefa policije Frenč Lendinga šta mu je stari
rekao, Dejl odgovara da se ne seća – u onom haosu, razume se, teško
da je i mogao išta da razabere. Čisto foliranje, naravno, ali da je Džek
Sojer mogao da čuje Dejlov odgovor, sigurni smo da bi bio ponosan.
Kad god si u nedoumici, reci im da se ne sećaš.

Vendelov poslednji snimak prikazuje Dejla i Nosonju kako sa
istovetnim ošamućenim izrazom posmatraju starog kako se penje u

'vinebago' sa Džekom Sojerom u naručju. Vendel ne shvata kako
tako star čovek može da nosi tako krupnog čoveka – Sojer ima preko
stodevedeset i najmanje devedeset kilograma – ali prtpostavlja da je
to isti slučaj kao kad izbezumljena majka podigne automobil ili
kamion pod kojim leži njeno dete. Uostalom, nije ni važno. Sve je to
sića u odnosu na ono što sledi. Naime, kada grupa ljudi koje
predvode Dejl, Noske i Dok utrčava u 'vinebago' (Vendel je na
začelju ove grupe), ne zatiče ništa osim prevrnute stolice i nekoliko
barica Sojerove krvi u kuhinjici u kojoj je Džek svojoj malj bandi
davao poslednja uputstva. Trag krvi vodi prema zadnjem delu, gde se
nalaze krevet na sklapanje i kabina toaleta. Tu barice i kapi
jednostavno prestaju.

Džek i starac koji ga je nosio su nestali.
***

Dok i Nosonja nešto govore, gotovo u histeriji. Skaču od pitanja
kuda je Džek mogao da nestane do smušenog prisećanja na
poslednjih nekoliko trenutaka na platformi pre nego što je počela
pucnjava. Čini se da nikako ne mogu da ih izbiju iz glave, a Dejlu se
čini da ni sam to dugo neće moći. Tek sada počinje da shvata da je
Džek video ženu kako prilazi, da je pokušao da oslobodi ruku da bi
mogao da reaguje.

Dejl razmišlja da je možda ipak vreme da napusti mesto šefa
policije, i potraži neko drugo zanimanje. Ali ne odmah. Sada mora da
skloni Nosonju i Doka od Kolor Patrole, da ih natera da se smire.
Ima nešto da im saopšti što bi moglo da pomogne u tome.

Pridružuju mu se Tom Lund i Bobi Dilak, i njih trojica zajedno
odvode Nosonju i Doka od 'vinebaga', gde specijalni agent Reding i
detektiv VDP Blek već ograđuju PMZ (perimetar mesta zločina).
Kada su se našli iza platforme, Dejl se zagleda u ošamućena lica dva
stasita motordžije.

"Slušajte me", kaže.
"Trebalo je da se postavim ispred njega", govori Dok. "Vid'o sam
je kako prilazi, i zašto nisam stao ispred..."
"Umukni i slušaj!"
Dok prestaje da govori. Tom i Bobi takođe slušaju, širom
otvorenih očiju.

"Onaj crnac mi je nešto rekao."
"Šta?" pita Nosonja.
"Rekao je: 'Pusti da ga odnesem – možda još ima nade.'"
Dok, koji je već imao prilike da vida rane nanesene vatrenim
oružjem, oglašava se neveselim kikotom. "I ti si mu poverovao?"
"U tom trenutku nisam", kaže Dok. "Ali kad smo ušli tamo i videli
da nema nikoga..."
"Iako nije postojao sporedni izlaz", dodaje Nosonja.
Dokov skepticizam malo popušta. "Stvarno misliš...?"
"Da", kaže Dejl Gilbertson, i briše oči. "Moram da se nadam. A vi
momci morate da mi pomognete u tome."
"U redu", kaže Nosonja. "Ako je tako, 'oćemo."
A nama se čini da je ovo trenutak kada treba da ih napustimo, dok
stoje pod plavim nebom leta u blizini Oca svih voda, pored platforme
sa krvi na daskama. Život će ih uskoro dostići i povući nazad u svoju
pomamnu struju, ali će sledećih nekoliko trenutaka ostati zajedno,
udruženi u nadi za zajedničkog prijatelja.
Ostavimo ih tako, važi?
Ostavimo ih u nadi.

NEKADA DAVNO NA TERITORIJAMA...

Nekada davno (kako su počinjale najbolje stare priče dok smo još
svi živeli u šumi i niko nije živeo nigde drugo), ožiljcima obeleženi
kapetan Spoljne straže po imenu Faren proveo je preplašenog
dečačića po imenu Džek Sojer kroz kraljičin šator. Taj dečačić,
međutim, nije video kraljičin dvor. Ne, bio je proveden kroz lavirint
sporednih hodnika, tajnih i retko posećenih mesta gde su u najvišim
uglovima pauci pleli mreže a tople promaje bile zasićene mirisima iz
kuhinje.

Faren je tada poduhvatio dečaka ispod mišica i podigao ga. Ispred
tebe je pločica, šapnuo je – sećaš li se. Mislim da si bio tamo. Mislim
da smo obojica bili tamo, iako smo bili mlađi, zar ne? Pomeri je u
levo.

Džek je učinio kao što mu je rečeno, i našao se kako viri u
kraljičine odaje; bila je to soba u kojoj su gotovi svi očekivali da će

umreti... baš kao što je Džek očekivao da će njegova majka da umre
u sobi u Alhambra Svratištu i Vrtovima u Nju Hemširu. Bila je to
svetla, provetrena soba puna užurbanih bolničarki koje su se ponašale
zaposleno i važno zato što nisu znale kako stvarno da pomognu
svojoj pacijentkinji. Dečak je gledao kroz špijunku, gledao u ženu za
koju je isprva pomislio da je njegova majka, na neki magičan način
prebačena na ovo mesto, a mi smo gledali sa njim, i niko od nas nije
slutio da će godinama kasnije, kao odrastao čovek, Džek Sojer ležati
u istoj postelji u kojoj smo prvo videli Parnjakinju njegove majke.

Parkus, koji ga je preneo iz Frenč Lendinga u Unutrašnje
Baronije, sada stoji pored istog prozorčića kroz koga je Džek, dok ga
je kapetan Faren držao podignutog, gledao u sobu. Pored njega je
Sofi od Kane, sada širom Teritorija poznata kao Mlada Kraljica i
Sofi Dobrodušna. U spavaćoj sobi danas nema bolničarki; Džek tiho
leži ispod ventilatora koji se sporo okreće. Tamo gde nije umotan u
zavoje, koža mu je bleda. Zatvoreni očni kapci imaju finu ljubičastu
senku modrice. Podizanje i spuštanje finog lanenog čaršava
navučenog do brade jedva je primetno... ali postoji. On diše.

Bar za sada je, dakle, živ.
Sofija progovara, tihim glasom: "Da onda nije dodirnuo
Talisman..."
"Da onda nije dodirnuo Talisman, zapravo ga držao u rukama, bio
bi mrtav tamo na platformi, pre nego što bih stigao do njega", kaže
Parkus. "Ali, naravno, da nije bilo Talismana, ne bi ni bio tamo."
"Kakvi su mu izgledi?" Gleda u njega. Negde, u nekom drugom
svetu, Džudi Maršal je već počela da se vraća u svakodnevni život u
provinciji. Za njenu Parnjakinju, međutim, neće biti takvog života –
u ovaj deo vaseljene stigla su teška vremena – i oči joj sjaje
kraljevskim autoritetom. "Recite mi istinu, ser; neću trpeti laž."
"Od mene je ne biste ni dobili, moja gospo", kaže joj on.
"Verujem da će se, zahvaljujući tragovima Talismanove zaštite,
oporaviti. Jednog jutra ili večeri, dok budete sedeli pored njega, oči
će mu se otvoriti. Ne danas, i verovatno ne ove nedelje, ali uskoro."
"A što se tiče povratka u njegov svet? Svet njegovih prijatelja?"
Parkus ju je doveo ovamo jer ovde još luta duh dečaka Džeka,
tanan i detinje sladak. Bio je ovde pre nego što se pred njim otvorio

put iskušenja i na neki način ga otvrdnuo. Bio je ovde sa svom
svojom nevinošću. Ono što da je iznenadilo kod odraslog Džeka – i
dirnulo na način na koji Parkus nije očekivao da će ikada više biti
dirnut – jeste to koliko se te nevinosti očuvalo u čoveku u koga je
dečak izrastao.

Ali i to je Talismanovo delo, naravno.
"Parkuse? Misli su ti odlutale."
"Ne daleko, moja gospo, ne daleko. Pitaš me da li će moći da se
vrati u svoj svet pošto je zadobio tri, možda četiri smrtne rane – u
stvari, pošto mu je bilo prostreljeno srce. Doneo sam ga ovamo zato
što je ona magija koja je dodirnula i izmenila njegov život ovde i
dalje jača; u dobru i u zlu, Teritorije su još od detinjstva bile Džekov
izvor snage. Doneo sam ga, i uspelo je. Živ je. Ali će se probuditi
drugačiji. Biće kao..."
Parkus prestaje da govori, duboko zamišljen. Sofi bez reči čeka
pored njega. U daljini, iz kuhinje, dopire vika kuvarice koja grdi
jednog od pomoćnika.
"Postoje životinje koje žive u moru, i dišu na škrge", konačno
progovara Parkus. "Tokom vremena, kod nekih su se razvila pluća.
Takve životinje mogu da žive i pod vodom i na suvom. Je li tako?"
"Tako su me učili kad sam bila mala", Sofi strpljivo potvrđuje.
"Ali neka od ovih stvorenja kasnije su izgubila škrge i sada žive
samo na kopnu. Mislim da je Džek Sojer sada jedno od takvih
stvorenja. Ti i ja možemo da zaronimo u vodu i neko vreme plivamo
ispod površine, a on će možda moći da odlazi i na kratko vreme
posećuje svoj svet... posle nekog vremena, naravno. Ali ako bismo ti
ili ja pokušali da živimo ispod vode..."
"Udavili bismo se."
"Tako je. A kada bi Džek pokušao da ponovo živi u svojem svetu,
da se vrati u svoju kućicu u Norveškoj dolini, na primer, u toku
nekoliko dana ili nedelja rane bi mu se ponovo pojavile. Možda u
drugačijim oblicima – u smrtovnici bi možda bio naveden prestanak
rada srca, recimo – ali bi metak Vonde Kinderling svejedno bio to što
ga je ubilo. Metak Vonde Kinderling koji ga je pogodio u srce."
Parkus kezi zube. "Mrska žena! Verujem da abalah nije bio svesniji
njenog postojanja nego ja, a vidi koliko je zla nanela!"

Sofi ga ne sluša. Zagledana je u čoveka koji tiho spava u drugoj
sobi.

"Osuđen da živi na tako prijatnom mestu kao što je ovo..." Okreće
se prema njemu. "Ovo jeste prijatno mesto, zar ne, gospodine? Još je
prijatno umesto, uprkos svemu?"

Parkus se osmehuje i klanja. Na tankom zlatnom lancu oko vrata
ljulja se ajkulin zub. "O, jeste."

Ona žustro klima glavom. "Znači da život ovde ne mora da bude
tako strašan."

On ćuti. Trenutak ili dva kasnije, polet je napušta, i ramena joj se
opuštaju.

"Teško bi mi palo", kaže tiho. "Da budem odvojena od svojeg
sveta, osim povremenih kratkih poseta... odsustava... da moram da ga
napustim čim se nakašljem ili me nešto žacne u grudima... ne, teško
bi mi palo."

Parkus sleže ramenima. "Moraće da prihvati ono što jeste.
Dopadalo mu se to ili ne, nema više škrge. Sada je stvorenje
Teritorija. A sam Bog Drvodelja zna da za njega ovde ima posla.
Posao sa Kulom približava se konačnoj odluci. Verujem da bi Džek
Sojer mogao da ima ulogu u tome, iako nisam siguran da li će zaista
biti tako. U svakom slučaju, kada se zaleči, neće mu nedostajati
posla. On je kopicajac, a za takve uvek ima posla."

Ona gleda kroz prorez u zidu, i lepo lice joj je zabrinuto.
"Moraćeš da mu pomogneš, dušo", kaže Parkus.
"Volim ga", kaže ona, jedva čujno.
"I on voli tebe. Ali predstoje teške stvari."
"Zašto mora tako da bude, Parkuse? Zašto život uvek toliko traži a
tako malo daje za uzvrat?"
On je uzima u naručje i ona to prihvata, i pritiska lice na njegove
grudi.
U tami iza sobe u kojoj spava Džek Sojer, Parkus odgovara na
njenom pitanje jednom rečju:
Ka.

EPILOG

U prvoj noći Meseca Pune Zemlje, deset dana posle razgovora sa
Parkusom u tajnom prolazu, ona sedi pored njegove postelje. Čuje
kako ispred šatora deca pevaju 'Mlad kukuruz sva-ki dan'. Na krilu
joj leži vez. Još je leto, i vazduh je sladak od njegove tajne.

U sobi lepršavih zidova, gde je jednom ležala Parnjakinja njegove
majke, Džek Sojer konačno otvara oči.

Sofi odlaže vez u stranu, naginje se napred, i blago pritiska usne
uz školjku njegovog uva.

"Dobro došao", kaže. "Srce moje, živote moj, ljubavi moja: dobro
mi došao."

14. aprila 2001.

O autorima

STIVEN KING je autor više od trideset knjiga, trideset svetskih
bestselera. Živi u Bangoru u državi Mejn, sa suprugom,
književnicom Tabitom King.

PITER STRAUB je napisao četrnaest romana, prevedenih na više
od dvadeset jezika. Živi u Njujorku, sa svojom suprugom Suzan,
direktorkom projekta 'Čitaj mi'.

Pismo urednika

U novembru 1999., naš izdavač, En Godof, pozvala me je u svoju
kancelariju i pružila mi list hartije. Rekla je: "Licitiramo za ovu
knjigu. Sutra ćemo saznati da li smo je dobili." Knjiga je bila
nastavak Talismana, bestselera iz 1984. Stivena Kinga i Pitera

Strauba. "Ako je dobijemo", nastavila je En, "ti ćeš biti urednik."
Tada sam već četvrtu godinu radio za Rendom Haus, u početku kao
pomoćnik urednika i, ne treba ni reći, većina projekata na kojima
sam radio nije podrazumevala brojke koje sam video na tom listu
hartije. Mislim da sam samo klimnuo glavom, vratio se u svoju
kancelariju i seo da razmislim o neverovatnoj sreći koja me je
zadesila. Rendom Haus je, naravno, dobio knjigu, i od tada su me
više desetina puta pitali "Kako izgleda raditi sa tim momcima?"
Odgovor glasi: uživancija.

Radeći na Crnoj kući, osećao sam da radim najbolji urednički
posao koji se može zamisliti. Bio sam urednik značajne knjige, i
imao sam obavezu da ostavim autore na miru i omogućim im da rade
ono što najbolje umeju. Tu i tamo sam čitao elektronsku prepisku
između njih dvojice dok su razvijali ideje za knjigu, i kreativna
razmena je bila veoma plodna – glavni likovi, epizodni likovi,
porodične istorije, jezivi detalji, čudne podudardnosti, napete
situacije i tušta i tma drugih stvari, dovoljno za tri nastavka. U
jednom trenutku, kada je Piter Straub planirao da poseti Stivena
Kinga da bi utvrdili neke pojedinosti, King je napisao: "Zaista jedva
čekam da radimo zajedno sledeće nedelje, Pitere. Ako su ikada
postojala dva momka koji je trebalo da prestanu da gomilaju beleške
i ideje, to smo mi."

Kada su jednom odlučili šta da rade sa Džekom Sojerom, glavnim
junakom romana – šta da mu rade - počeli su da pišu. Malo bi pisali,
a onda bi napisano poslali elektronskom poštom onom drugom, kao
kad trkač preda štafetu članu svoje ekipe. Načinili su glavni siže za
Crnu kuću, kao što su uradili i za Talisman, ali u rukama ove dvojice
pisaca sve ostaje otvoreno, postojao siže ili ne. Ako smem da ponovo
upotrebim svoje sportske metafore, bilo je to kao da gledate dva
fantastična tenisera u najžešćoj razmeni udaraca u njihovoj karijeri.
Jedan od njih bi opisao Crnu kuću, na primer, a onda bi drugi imao
zadatak da, recimo, opiše kako je Džek prešao na Teritorije – drugi
svet u knjizi – po prvi put. Jedan od njih bi nam omogućio pogled od
kojeg se prevrće želudac na opakog Bernija, a drugi bi dočarao zlog
gavrana Gorga kako mami sledeću Ribarevu žrtvu u živicu, ostavivši
na pločniku samo patiku. Da li im je bio potreban urednik da ih gura

dalje, vodi i ohrabruje? Jok, ovoj dvojici nije. Bilo im je dovoljno
uzbuđenja iščekivanja da preuzmu štafetu i potrče sa njom dalje.
Mislim da se to uzbuđenja oseća na svako stranici knjige.

U trenutku kada smo potpisali ugovor za Crnu kuću, već sam
nekoliko godina radio sa Piterom na nekim njegovim knjigama. Bili
smo veterani nekoliko ručkova, mnogobrojnih kasnih noćnih
elektronskih poruka (imao sam utisak da Piter veći deo posla obavlja
između dva noću i zore), kućnih sastanaka sa publicistima i ljudima
iz marketinga, večera sa klubovima čitalaca, pa čak i jedne neljudski
rane vožnje vozom do Baltimora, na sajam knjiga gde smo gostovali
kao govornici. Dok se Crna kuća uobličavala od ideje preko sižea do
knjige, tu i tamo sam se viđao sa Piterom da se obavestim kako ide.
Lak posao. Rekao bi mi da sve ide kako treba a onda bismo još malo
ćaskali o ovome i onome i na kraju bismo jedan drugom rekli
sajonara do sledećeg meseca. U jednom trenutku, međutim, trebalo je
nešto da pitam Stivena Kinga. Nikada se nisam sreo sa njim i samo
sam mu jednom poslao e-mail, kratak, da izjavim koliko sam
oduševljen što smo kupili knjigu. Moja nedoumica bila je sledeća:
kako da mu se obratim? Evo kako sam to na kraju rešio:

"Dragi Stive (mogu li da vas zovem Stiv? Inače vas obično
pominjem kao 'stivenakinga', jer ne bih mogao da zamislim da
budem tako umišljen da izgovorim 'I tako mi je Stiv pre neki dan
rekao', ali imam utisak da vas većina onih koji vas poznaju zovu Stiv,
a ne izgledate mi kao neko ko bi insistirao da mu se obraćaju kao
gospodinu Kingu, ali verujem da ćete me ispraviti ako uzmem sebi
previše slobode):" ... a onda sam ga pitao ono što je trebalo da ga
pitam. Odgovorio mi je nešto u stilu "S obzirom na sve što Rendom
Haus čini za ovu knjigu, možete da me zovete i Mali Stevica ako
hoćete." Kao što već rekoh, Zadovoljstvo je raditi sa ovim momcima.

Počeli su da mi šalju delove teksta kada napisali otprilike tri
stotine strana. Prvu turu su mi poslali FedEksom na Dan zahvalnosti.
Drugu turu su mi poslali kući za Božić. Izluđivalo me je da čitam
Crnu kuću u nastavcima, kao da iznova čitam Zelenu milju, pošto je
pripovedanje veoma zarazno – jedva čekate da vidite šta je dalje bilo
– i zato što je priča bila zaista zastrašujuća. Upecali su me od prvog
pasusa, pogleda iz ptičje (u ovom slučaju vranine) perspektive na

idiličnu varošicu u Viskonsinu, sa onom zlom promajom koja je
strujala iz otvorenih vrata Crne kuće. Do trenutka kada smo se sreli
sa povučenim, neodlučnim, penzionisanim Džekom Sojerom i kada
je slatki mali Tajler Maršal bio uvučen u onu živicu, umirao sam da
pročitam još. A kada je glavnu ulogu preuzeo Berni? Dok sam tog
dana sedeo u kancelariji, čitajući rukopis, mora da sam bar četiri puta
pogledao preko ramena, savršeno siguran da se mi se neko prikrada
iza leđa. Toliko sam se uplašio da sam morao da posedim sa nekoliko
kolega dok me ne prođe jeza.

Rukopis su završili u aprilu, i za mene je to bio majstorski
obavljen posao. Ne znam za vas, ali meni se čini da Putujući Džek
ima još da putuje. Još sedim, isto kao za vreme nastajanja Crne kuće,
na ivici stolice, u iščekivanju da stigne sledeća pošiljka od Pitera... i
Stiva.

Li Bodro,
4. jula 2001.

Nekoliko reči sa Piterom Straubom

1. Šta vas je ponovo odvelo u svetove Talismana, i vratilo liku
Džeka Sojera?

Stiv je zapamtio nešto što sam mu rekao pre nekoliko godina, i
zatekao sebe kako razmišlja da li se to može pretočiti u roman. Izjava
je imala neke veze sa tim da li jedna kuća može, sama po sebi, da
bude istinski pokvarena, zla, ili tako nešto. Ako može, u kojoj meri
može da bude loša? Na kraju me je pozvao i upitao da li bih hteo da
istražimo ovo pitanje u nastavku Talismana. Zvučalo mi je kao dobra
zamisao.

2. Ima li naslov nove knjige, Crna kuća, veze sa nečim
konkretnim?

Sa dve stvari: Dikensovim romanom Čemerna kuća, koga Džek
Sojer naglas čita drugom liku u knjizi, i samom građevinom po
imenu Crna kuća, smeštenoj u mračnoj šumi podalje od puta koja je
vrlo opasno i opako mesto. Kao što bi rekla Širli Džekson, Crna
kuća je nezdravo mesto.

3. Jeste li bili uzbuđeni što ćete raditi nastavak?

Imao sam samo uobičajenu tremu pred nastup i nespokojstvo zbog
toga što puštam drugog kuvara u kuhinju: hoće li mu se dopasti da
koristi moje šerpe i lonce? Da li mu je pećnica dovoljno prostrana?
Znate, kuvari umeju da budu ćudljivi.

4. Zašto je Džek tako privlačan lik?

Ah, šarm Džeka Sojera je svakako u tome što poseduje neke
ključne osobine svoja dva tatice, kao što su veliko bogatstvo,
izuzetna lepota, opušten, samoironičan smisao za humor, sjajan
književni, muzički i likovni ukus, velika osećajnost i dobro izbrušeni
društveni maniri. Osim toga, u Džeku postoji nekakva zagonetna
melanholija, nesvojstvena obojici njegovih okorelih, debelokožih
tvoraca. Osim toga, verovatno je i pametniji od nas dvojice.

5. Jeste li iznenađeni kultnim statusom Talismana?

Pa, znate kako to ide: trudite se da što bolje odgojite decu, da im
obezbedite zdravu ishranu i zdrave vrednosti, činite sve da im glave
ne budu nakrivo nasađene, a onda ih pošaljete u svet i čekate da
vidite šta će da urade sa sobom. Kao dete, Talisman je bio živo i
okretno momče, ali je imao i trenutke introspekcije, čitave dane kada
se maltene nije pomerao sa svoje stoličice, toliko obuzet mislima da
mu je pogled bio potpuno odsutan, i bio sklon ćudljivosti i
mistifikaciji. Uvek je dobro jeo, i uvek je delio ono što ima sa
drugom, manje imućnom decom. Ovo u šta se prometnuo čini se
otprilike u redu, iako takve stvari nikada ne smete da uzimate zdravo
za gotovo.

6. Kako ste se vas dvojica uopšte upoznali, i kako ste rešili da
zajedno pišete knjigu?

U drugoj polovini sedamdesetih nije bilo toliko pisaca horora kao
danas, i malo njih mlađih od šezdeset godina. Zbog toga smo King i
ja odmah zapazili dela onog drugog, i shvatili da imamo neke
zajedničke ambicije i stavove prema bizarnoj oblasti kojom se
bavimo. Pošto mi je napisao dve sjajne pohvale za korice knjiga,
pročitao sam njegovu drugu knjigu, Salemovo, koja je tek bila
objavljena u Londonu, gde sam tada živeo, i bio sam toliko
oduševljen, dirnut i očaran da sam mu napisao pismo. Nekoliko
meseci kasnije pojavio se u Londonu, i dogovorili smo se da se
nađemo u baru Braunovog Hotela. Uživali smo u razgovoru. Kasnije,
kada su se Kingovi privremeno preselili u Englesku, još smo se
nekoliko puta videli. U jednoj od tih prilika, kasno uveče kada su
nam žene otišle na spavanje i kada je čajni stočić bio prekriven
praznim bocama od piva, Stiv je rekao: "Kako bi bilo da se malo
zezamo, da zajedno napišemo knjigu?" Jesam li bio zainteresovan,
jesam li bio prijemčiv? Ahem.

7. Da li je zajednički rad ovaj put bio drugačiji?

U odnosu na prvi put svakako jeste. Obojica smo petnaest godina
stariji, i manje skloni romantičnim promenama klime. Ova knjiga
kao da je jedrila nošena sopstvenim unutrašnjim vazdušnim strujama.

8. Kakve konkretne izazove donosi saradnja na pisanju
romana? Šta je, po vašem mišljenju, omogućilo da je uspešno
okončate?

Svi romanopisci su ćudljivi, arogantni prinčevići, uglavnom
strašno zadovoljni sobom kada koriste prirodno pravo da se ponašaju
kako im se ćefne i rade šta god im padne na pamet, koliko god da je
to nezrelo. Rušenje sela, premeštanje planina, menjanje tokova reka i
klanje čitavih populacija su hleb i voda za ove momke, te možete

zamisliti da im saradnja ne pada lako. Neophodna je poprilična doza
uzajamnog poštovanja, jer tolika količina poštovanja garantuje manje
ili više jednaku količinu poverenja. Bez poverenja ste od samog
početka izgubljeni i osuđeni na gorčinu. Izgleda da Stiv King i ja
gajimo ogromno uzajamno poštovanje, i sada već nema nikakve
sumnje da je poverenje koje imamo jedan prema drugom gotovo
bezrezervno. Što se mene tiče, skočio bih sa vrha solitera kada bi mi
on rekao da će biti dole da me uhvati.

9. Objasnite nam taj proces. Pišete li poglavlja naizmenično?
Ko je počeo, a ko završio?

Naizmenično smo pisali blokove od isprva pedeset, a kasnije i
stotinu strana, i slali ih jedan drugom kao priloge e-mailu. Ko je
započeo knjigu? Više nisam siguran... ali svakako ili on ili ja. A onaj
koji nije pisao početak napisao je kraj, ako isti jadničak nije napisao i
jedno i drugo.

10. U Crnoj kući se pominje istinita ličnost, grozni serijski
ubica po imenu Albert Fiš. Kako ste se upoznali sa njegovim
zločinima i zašto ste odlučili da ga pomenete u romanu?

Taj očaravajući Robert Fiš, mršavi, sivi psihopata bezbojnih očiju
čija se omiljena hrana sastoji od ragua i burginjona pripremljenih od
ostataka njegovih brojnih maloletnih žrtava, dugo je bio omiljeni lik
među delatnicima horora. Karl Edvard Vagner, moj stari prijatelj i
sjajan pisac jednom je upotrebio ime 'Albert Fiš' na povratnoj adresi
pisma koje poslao Dejvidu Dž. Šou, drugom mojem starom prijatelju
i jednako divnom piscu. Dejvid je tada verovao da je to urnebesno
smešno, a meni se i danas čini takvo. Neposredno pre nego što smo
King i ja počeli da pišemo Crnu kuću, pročitao sam knjigu Harolda
Šektera o Fišu pod naslovom Poremećen, tako da sam bio potpuno
spreman kada mi je Stiv e-mailom poslao predlog da u središte
knjige ugradimo lik po uzoru na Fiša.

11. Ali u romanu je glavni zlikovac izvesni Čarls Bernsajd,
čovek koji pati od Alchajmerove bolesti i nesvesni domaćin
veoma zloćudne sile iz drugog sveta. Odakle on potiče?

Stari Berni? Jedna od lepota naše velike zemlje jesto to da svako
ko je makar na kratko bio dete, najčešće pre svoje osme godine,
doživi bliski susret sa kiselim, nadrndanim, zlonamernim,
smrdljivim, grozno odevenim matorim šišmišem koji njega ili nju
mrzi kao dušmanima, i to onako, iz principa. Bež' sa mog travnjaka!
Ne galami! Odakle ti ta jabuka? Tužiću te majci, nevaljalče mali!
Berni je duševna mešavina ovih pohvalnih komšijskih likova.

12. Konkretna crna kuća u Crnoj kući u alternativnom svetu
je Mračna Kula. Treba li ovo kod čitalaca da prizove asocijaciju
na Kingove romane o Mračnoj Kuli? Kakve veze ima Crna kuća
sa tim romanima?

Crna kuća je, pretpostavljam, neka vrsta dodatka knjigama o
Mračnoj Kuli, i svetovima o kojima govore. Talisman je to takođe
bio, ali to u to vreme niko nije znao, pa ni autori, budući da – bar
koliko ja znam – prvi od romana o Mračnoj Kuli još nije bio napisan.

13. Jeste li završili sa Džekom Sojerom, ili će biti još njegovih
pustolovina?

S obzirom na tendenciju romana epske fantastike da izlaze u
trilogijama, bilo bi sasvim razumno pretpostaviti da serijal o
Talismanu dobije treći deo. Uostalom, radnja prve knjige smeštena je
manje ili više ravnomerno u ovaj svet i Teritorije, radnja ove knjiga
odvija se uglavnom u ovom svetu, dok bi treća mogla ponajviše da se
bavi Teritorijama. Takva struktura ima nekakvu lepu ravnotežu. A
Džek Sojer će, kao što smo videli na kraju Crne kuće, provoditi dosta
vremena daleko od kuće.

14. Obojica imate sjajne sajtove. Osećate li da ste zahvaljujući
Internetu postali bliži obožavaocima?

Mogu da govorim samo u svoje ime, ali se svakako nadam da je
tako. Stivov sajt, koga je postavila i održava kuća Sajmon i Šuster,
divan je i raskošan i čudesno informativan – obožavaoci mogu
mnogo toga da saznaju. Moj je, opet, postavio i osmislio moj brat
Džon, i sadrži dosta stvari koje sam napisao više iz zabave, u šali,
nego kao tačnu informaciju. U stvari, ako zalutate na moj sajt i ono
što tamo pročitate prihvatite zdravo za gotovo, bićete potpuno
zbunjeni.

15. Da li lutate po Internetu u potrazi za onim što obožavaoci
misle o vašim delima? Ako to radite, da li vas ponekad iznenade?

Znam da Stiv to ne radi, ali ja radim, i to besramno. Jeste, bilo je
iznenađenja. Hm. Hajde da ne zalazimo dublje u to. Ipak, neka od
mojih dela, moglo bi se reći, nisu baš naišla na sveopšte odobravanje.
Ovo povremeno neodobravanje – pa čak, osećam da moram da
dodam, nedopadanje – mom starom prijatelji iz vremena ljuljaški i
igranja u pesku, profesoru Patniju Tajsonu Ridžu čini se sasvim
opravdano, ali je povremeno zahtevalo usluge čitavih vodova
psihijatara dvadeset četiri sata dnevno, da ne pominjem veštine
nekoliko vrhunskih miksologa, da bi povratili moj duševni mir pošto
bih naišao na neku naročito grubu kritiku. U redu, priznajem, istina
je da me je Stiven King, pošto je Talisman bio napisan, zamolio da
još jednom prođem kroz rukopis i ubacim dosadne delove, ali to je
trebalo da ostane tajna. (Smatrao je da imam poseban dar, da sam čak
možda i genije za dosadne delove.)

16. Kada uveče polazite na počinak, možete li da ostavite svoje
priče i svoje likove za sobom ili su uvek sa vama dok pišete
knjigu?

Siguran sam da znate kako to ide – deca i mačke ponašaju se na
isti način. Pokušate da pošaljete te šećerke na spavanje u njihove
krevece, ušuškate ih, mrmljate im uspavljajuće besmislice dok im ne
padnu kapci, a onda otapkate na prstima do sopstvene postelje i

pokušate da ukradete malo preko potrebnog odmora. I šta se dogodi,
u četiri od sedam noći? Upadnu vam u sobu mašući rukama kao
vetrenjače, vrišteći kao da ih deru; skoče vam na grudi i zariju vam
nokte u kožu. Gladni su, žedni su, ružno su sanjali, uplašili su se da
ste ih zaboravili, da ih više ne volite, da im pripremate pogrešnu
sudbinu. Povrh svega toga su ljuti. Nikada niste shvatali koliko su
brilijantni, koliko su duhoviti, nikada niste imali razumevanja za
njihov bol, potpuno ste ih pogrešno ukapirali, glupane! Najsmešnije
od svega je to što ujutru, kada ih postrojite i izdate im naređenja, više
od polovine njih odluta svojim putem, ne zarezujući vas.

17. Koji su pisci uticali na vas?

Moj saradnik bi vam dao potpuno drugačiji spisak, ali evo nekih
pisaca koji su uticali na mene: Čarls Dikens, Vilki Kolins, Henri
Džejms, Rejmond Čendler, Ajris Mardok, Vladimir Nabokov, Džon
Bart, Džon Kroli, Donald Harington, Ros Mekdonald, Džon Apdajk,
Džon Ešberi. Stiven King je takođe uticao na mene, na potpuno
pozitivan način.

Džek se vratio:
Razmišljanja o nastavku

Kako je došlo do toga da Piter i ja napišemo ne jednu, već dve
knjige o Džeku Sojeru i njegovim putovanjima u drugi svet, po
imenu Teritorije? I kako se odvijala naša saradnja?

Pretpostavljam da se početak saradnje dogodio zato što se Piteru i
meni dopadalo ono što je onaj drugi radio, i što smo jedan drugom
bili simpatični (prvi put smo se našli u delu Londona koji se zove
Krauč End, gde su Piter i Suzi živeli krajem sedamdesetih). Obojica
smo bili proglašeni za pisce horora i uglavnom ignorisani od tipova
iz književnih krugova, koji su u to vreme bili opčinjeni piscima kao
što su Džon Gardner, E. L. Doktorov i Filip Rot (stalno taj Filip Rot).
To što smo na takav način bili strpani u geto nije vređalo Piterova
osećanja niti moja, što ne znači da smo se mirili sa takvom
klaisifikacijom. Mi smo samo pisali knjige, i trudili se koliko smo

mogli da stvorimo likove koji se realno ponašaju u ponekad
fantastičnim okolnostima. Piter me je impresionirao svojim sjajnim
uvidom u to kako se ljudi ponašaju. Pored toga je imao smisao za
humor i umeo je da ispriča priču. Sećam se da smo počeli da
razgovaramo o saradnji prilikom tog prvog sastanka u Londonu.
Priča je postala ozbiljna pošto su se Piter i Suzi početkom
osamdesetih vratili u Države (tačnije u Konektikat, malo dalje niz put
od Mejna, gde smo Tabi i ja živeli sa naše troje dece). Ishod je bio
Talisman.

Iako je objavljen 1984., radnja Talismana bila je smeštena u 1981.
godinu. U trenutku kada stiče prve nagoveštaje o postojanju sveta
zvanog Teritorije (15. septembra, na predloženi dan objavljivanja
Crne kuće), Džek ima dvanaest godina. Njegovi tvorci imaju po
trideset i nešto. A onda... pa... kako da se izrazim? 'Čudo kako vreme
brzo prolazi' kaže se u jednoj staroj pesmi, i to je jednako dobro
objašnjenje onoga što se dogodilo kao i bilo koje drugo. Džekove
pustolovine imale su sasvim dobru prođu na lista bestselera, prvo sa
tvrdim a zatim i sa mekim koricama; Talisman se potom povukao u
miran i dobrostojeći život na listi dela koja se polako ali i dalje
uredno prodaju. (Činjenica koja raduje ali ne čudi – dobri romani
fentezija imaju dug život.) Piter se latio da piše serijal romana o
Vijetnamu; ja sam uzeo da pišem ono o čemu razmišljam kao o
Damskoj Trilogiji (Dolores Klejborn, Džeraldova igra, Rouz Meder).
U jednom trenutku, Piter i ja počeli smo da razgovaramo o tome gde
bi Džek Sojer mogao da se nalazi na pragu dvadeset prvog veka.
Shvatili smo da je dečak postao čovek, i da bi bio uspešan čovek –
čovek zdravog razuma – morao je pronađe način da uklopi svoje
neverovatne dečačke pustolovine u život odrasle osobe. A njegov
prijatelj Ričard, šta je bilo sa njim? Šta on sada radi? (Dok smo se
pripremali za Crnu kuću, koja je tokom začeća i stvaranja uglavnom
imala naslov T2, Piter je u jednom trenutku napisao četiri
spektakularne strane gustog teksta o apsurdnom, uspešnom i
nesrećnom životu Ričarda Slouta. Malo od toga je našlo mesto u
dovršenom romanu, ali postoji ako i kada zatreba.) A Džekova
majka? Je li živa ili nije? Šta se događa na Teritorijama? Ali najviše
nas je zanimao Džek Sojer. Bio je, u izvesnom smislu, drug iz

detinjstva kome se izgubio trag. Želeli smo da saznamo šta se
dogodilo sa njim. Ovo je bilo moguće izvesti... ali za momke kao što
smo mi, saznavanje stvari znači da se one zapišu. Momke kao što
smo mi mašta može da odvede bilo kuda, ali ju je potrebno prvo
pokrenuti, a to se postiže pisanjem. Odlučili smo da je uključimo.
Koliko se sećam, ova odluka pala je na jednom ručku početkom
aprila 1999. godine. Plan je bio da započnemo tog leta. Dogodilo se,
međutim, da sam dva meseca kasnije doživeo tešku saobraćajnu
nesreću, koju sam čistom srećom preživeo (udario me je kombi dok
sam bio u popodnevnoj šetnji), tako da smo počeli da radimo tek u
zimu 2000. godine.

Ono što sa najviše zadovoljstva pamtim jeste kako je brzo Džek
Sojer za obojicu postao stvaran. U obe naše početne rasprave
(Njujork) i kasnijim, ozbiljnijim (Longbout Ki, Florida), razgovarali
smo o Džeku Sojeru kao o stvarnoj, živoj osobi. Piter bi rekao:
"Džek mora da je otišao u čuvare zakona", a ja bih odgovorio: "Pa,
mogao je da postane i advokat." Piter, saosećajno odmahujući
glavom: "A ne, naš drugar ne bi. Ričard Slout bi još mogao da
postane advokat, ali Džek nikada."

Malo po malo, razvijali smo pozadinu priče – dopadljivi istorijat
Džeka Sojera, Nedostajuće Godine. Dok smo pisali Talisman, Piter
je pomenuo – što u šali, što ozbiljno – da će, ako ikada budemo želeli
da ponovo pišemo o Džeku Sojeru, to morati da bude priča o ukletoj
kući. Ali knjige su vrdave stvari; iako je to sa ukletom kućom
svakako bio plan kada smo započeli rad na Crnoj kući, ubrzo je
postalo sporedno u odnosu na monstruma koji je sagradio ukletu
kuću. Ali to je u redu. Ako knjiga oživi, sama će ti reći šta želi... a
Crna kuća je bila itekako živa, iako je bila samo slovo i brojka – T2.

Čega se još sećam iz stvaranja? Sećam se Piterove primedbe kako
bi starog monstruma bilo teško uloviti. "Na stare monstrume niko ne
obraća pažnju", rekao je. Od tog trenutka počeli smo da razgovaramo
o staračkim domovima, penzionerskim zajednicama, Alchajmerovoj
bolesti. Mislim da sam ja bio taj koji je rekao da bi Alchajmerova
bolest bila savršen paravan za starog monstruma. To smo i primenili,
čini mi se. To vam je kao da počnete da igrate tenis bez loptice,
mreža, reketa, terena, a onda polako u mislima stvarate sve te stvari.

Talisman smo, bar na početku, smestili u Novu Englesku, teritoriju
Stivena Kinga. Piter je želeo da u T2 ponovo poseti Viskonsin iz
svojih ranih dela, i ja nisam imao ništa protiv. Konačni detalj koji je
sve doveo u žižu? Moja žena i ja imali smo letnjikovac na jezeru u
zapadnom Mejnu (to je zapravo kuća u kojoj smo Piter i ja dovršili
pisanje Talismana u leto 1982.) Moja radna soba nalazi se na spratu i
gleda na dnevni boravak. Jedne večeri sam sedeo u sobi, zanimajući
se nečim (mislim da se radilo o nekim ispravkama na Zamci za
snove), a Tabi je gledala TV u dnevnom boravku. Bio je to Istorijski
program, i govorili su o serijskom ubici po imenu Albert Fiš. "Koji bi
normalan čovek posumnjao u tako dostojanstvenog starca?" upitao je
narator, a onda je moja žena promenila program. Pritrčao sam do
ograde galerije iznad dnevne sobe i dreknuo: "Vrati to!" Moja supuga
je divna žena koja razume moja ludila. Bez pitanja je ponovo
prebacila na dokumentarac o Fišu. (Ali ipak sa jednom primedbom:
"Stive, ovo je tako grozno." "Znam," srećno sam odgovorio.) Kasnije
te večeri, poslao sam Piteru Straubu e-mail sa predlogom da Fiš bude
osnova za našeg zlikovca, zlikovca koji će na kraju postati poznat
kao Ribar. Ima još takvih stvari – nastajanje Crne kuće odvijalo se u
više slojeva – ali mislim da ste stekli predstavu o tome. Stvarno
smišljanje priče bilo je gotovo savršena saradnja. Pošlo bi napred...
zastalo... ponovo pošlo... ponovo zastalo. I neprestano smo u središtu
imali Džeka Sojera. Bio je osovina oko koje se okretalo sve drugo.
Pre nego što smo išta stavili na hartiju, postojala je silna, združujuća
radoznalost: kako je dete postalo čovek, naročito ako je to dete prošlo
kroz niz fantastičnih pustolovina u drugom svetu? Kako takva osoba
da postigne zrelost i racionalnost odraslih? Kako da ih sačuva ako
otkrije da svet Teritorija nije bio samo san? I šta ako sazna da je
potrebno da se tamo vrati? Bila su to pitanja koja su nas ispunjavala
energijom i vodila našu maštu dok smo sa razgovora prelazili na
postavku i konačno na samu knjigu. Odgovoriti na njih nije uvek bilo
lako, ali je čin saradnje imao neke jedinstvene pogodnosti. Jedna od
njih je mogućnost, ako shvatiš da si apsolutno i nepopravljivo
zaglavio, možeš da ćušneš loptu do saigrača!

Samo pisanje Crne kuće imalo je isti princip kao pisanje
Talismana: na smenu. Prvo bi neko vreme pisao Piter, a onda bi

knjigu poslao meni. Nastavio bih neko vreme da pišem, pa bih je
opet poslao njemu. Ovaj put smo se više dogovarali (što telefonom,
što preko e-maila), zbog toga što se Crna kuća po strukturi veoma
razlikuje od Talismana. T1 je bio roman o pohodu, uglavnom
nastanjen mladm ljudima. T2/Crna kuća imao je širi spektar likova, i
u svojem jezgru ima tu uzbudljivo složenu misteriju, kao i neke
zanimljive veze sa romanima o Mračnoj Kuli (a to je, Verni Čitaoče,
bila Piterova ideja). Ali bez obzira da li je zaplet zaista bio toliko
složen ili ne, pisanje je napredovalo prilično glatko.

Sve u svemu, želeli smo da napišemo uzbudljiv detektivski roman
koji će se svideti čitaocima. Da bismo to postigli, bilo je potrebno da
sami budemo zadovoljni. Trebalo bi da bude dovoljno da kažem da u
ovom slučaju jesmo. Bilo je istinsko zadovoljstvo ponovo se sresti sa
Džekom Sojerom i još jednom posetiti Teritorije.

Stiv King
3. jula 2001.