Stephen King&Piter Straub-Crna kuca

više od dvadeset godina potiskivao. Kad god ova lica izrone i glasovi
zamrmljaju, sve do sada bi sebi ponavljao staru laž, o tome kako je
nekad postojao preplašeni dečak koji se zarazio majčinim
neurotičnim strahom kao kijavicom i izmislio priču, veličanstvenu
fantaziju sa plemenitim Džekom Sojerom, spasiteljem svoje majke,
kao glavnim junakom. Ništa od toga nije bilo stvarno, i do njegove
šesnaeste godine već je bilo zaboravljeno. Do tada je već bio miran.
Baš kao što je sada, dok juri kao ludak preko polja, ostavljajući tamni
trag i oblake zatečenih noćnih leptira iza sebe, ali sve to čini mirno.

Usko lice i stisnute oči ispod naherene bele papirne kape: Ako
možeš da mi dokotrljaš burence kad zatreba, dobio si posao. Smoki
Apdajk, iz Outlija u državi Njujork, gde popiju pivo pa pojedu čašu.
Outli, gde je nešto vrebalo u tunelu izvan varoši i gde ga je Smoki
držao zatočenog. Sve dok...

Pohlepne oči, veštački osmeh, zaslepljujuće belo odelo: Nas
dvojica se odnekud znamo, Džek... ali odakle? Reci mi. Priznaj.
Sanlajt Gardener, propovednik iz Indijane koji se zvao i Ozmond.
Ozmond u nekom drugom svetu.

Široko, kosmato lice i preplašene oči dečaka koji uopšte nije bio
dečak: Ovo je rđavo mesto, Džeki, Vuk zna da jeste. I bilo je, jako,
jako rđavo mesto. Strpali su ga u kutiju, starog dobrog Vuka strpali
su u kutiju, i na kraju su ga i ubili. Vuk je umro od bolesti koja se
zove Amerika.

"Vuče!" stenje čovek koji trči kroz polje. "Oh Bože, Vuče, toliko
mi je žao!"

Lica i glasovi, sva ta lica i glasovi što izranjaju pred njegovim
očima, odzvanjaju mu u ušima, zahtevaju da budu viđeni i saslušani,
ispunjavaju ga tim osećajem klimaksa, a sve brane samo što nisu
odnete kao na plimnom talasu.

U njemu besni mučnina, i potresa svet. Ponovo ispušta onaj
zagrcnut zvuk, i grlo mu se ovaj put puni ukusom koga pamti:
ukusom jeftinog, oporog vina. I odjednom je ponovo u Nju Hemširu,
u zabavnom parku Arkadija. On i Spidi stoje pored ringišpila, sa
svim onim konjićima zaleđenim u pokretu ("Jesi l' znao da svaki
konjić na ringišpilu ima svoje ime, Džek?"), i Spidi mu pruža bocu

vina i govori mu da je to magični sok, da je dosta da gucne i već je
preko, preko u..."

"Ne!" ječi Džek, svestan da je već kasno. "Ne želim da idem
preko!"

Svet se zaljulja na drugu stranu i on pada na travu, na ruke i
kolena, čvrsto zatvorenih očiju. Nema potrebe da ih otvara; bogatiji,
dublji mirisi koji mu odjednom ispunjavaju nozdrve kazuju mu sve
što treba da zna. To, i osećaj povratka kući posle tolikih godina
mraka u kojima su svaki budni pokret i odluka na neki način bili
posvećeni tome da spreče (ili bar odlože) dolazak ovog trenutka.

Evo Džeka Sojera, dame i gospodo, na kolenima u ogromnom
polju sočne trave pod jutarnjim nebom čiju čistoću ne narušava ni
jedna jedina čestica zagađenja. Džek jeca. Zna šta se dogodilo, i
plače. Srce mu se kida od straha i radosti.

Evo Džeka Sojera, dvadeset godina kasnije, sada odraslog čoveka,
konačno ponovo na Teritorijama.

***
I upravo je glas njegovog starog prijatelja Ričarda - koga tu i tamo
zovu i Racionalni Ričard - to što ga spašava. Ričard kakav je sada, na
čelu sopstvene advokatske kuće (Slout i saradnici), a ne onaj Ričard
kojega je Džek možda i ponajbolje poznavao, u vreme dugih raspusta
na Sibruk Ajlendu, u Južnoj Karolini. Ričard od Sibruk Ajlenda bio
je maštovit, jezičav, hitronog, kuštrave kose i tanušan kao jutarnja
senka. Današnji Ričard, Ričard od Privrednog Prava je tanak oko
glave, okrugao oko struka, sklon sedenju i 'bušmil' pivu. Takođe se
postarao da spljeska sopstvenu maštu, u vreme Sibruk Ajlenda tako
briljantno razigranu, kao dosadnu muvu. Džeku je povremeno padalo
na pamet da se život Ričarda Slouta sastojao od odricanja, ali je
jedna stvar bila i dodata (verovatno na studijama prava): pompezni,
ovčjem blejanju sličan zvuk premišljanja, naročito izluđujući na
telefonu, koji je sada Ričardov zaštitni znak. Ovaj zvuk započinje
zatvorenih usta, a onda izbija kada Ričard široko razvuče usta u
grimasu koja čini da liči na apsurdnu kombinaciju dečaka iz bečkog
horda i lorda Ho-Hoa.
I dok sada kleči, žmureći, usred zelene livade koja je do maločas
bila njegovo severno polje, udišući nove, bogatije mirise koji se tako

dobro seća i za kojima je toliko čeznuo iako nije bio svestan toga,
Džek čuje Ričarda Slouta kako počinje da mu govori u glavi. Kakvo
su olakšanje te reči! Zna da je to njegov um koji oponaša Ričardov
glas, ali je uprkos tome pravi blagoslov. Da je Ričard tu, Džek veruje
da bi zagrlio starog druga i rekao: Dabogda mi zauvek popovao,
Riči-dečko, blejao ili ne.

Racionalni Ričard govori: Nadam se da si svestan da sanjaš,
Džek... be-heeee... bez sumnje se radi o stresu zbog otvaranja tog
paketa... be-heeee... koji te je naterao da se onesvestiš, a to je opet
izazvalo... be-HEEEE!... san koji sada sanjaš.

I dalje klečeći, zatvorenih očiju i sa kosom na licu, Džek kaže:
"Drugim rečima, radi se o onome što smo zvali..."

Tačno! Ono što smo zvali... be-heeee... 'sibruška posla'. Ali Sibruk
Ajlend je davna prošlost, Džek, i zato ti savetujem da otvoriš oči,
digneš se na noge i podsetiš se, u slučaju da vidiš bilo šta
nenormalno... b'hee!... da to zapravo ne postoji.

"Zapravo ne postoji", mrmlja Džek. Ustaje i otvara oči.
Zna, već na prvi pogled, da to zaista postoji, ali zadržava Ričardov
važni 'možda izgledam kao da mi je trideset pet, al' mi je u stvari
šezdeset' glas u glavi, zaklanjajući se njim. Na taj način uspeva da
sačuva osetljivu ravnotežu umesto da se zaista obeznani ili - moguće
je - potpuno odlepi.
Iznad njega, nebo je beskrajno bistre tamnoplave boje. Oko njega,
poljska trava i popino prase visoki su do rebara umesto do članaka; u
ovom delu Božje tvorevine nije bilo Banija Bočera da ih pokosi.
Nema, zapravo, ni kuće tamo odakle je došao; tamo je samo
živopisni stari ambar sa vetrenjačom.
Gde su letači? razmišlja Džek, gledajući u nebo, pa žustro
odmahuje glavom. Nema letećih ljudi, nema dvoglavih papagaja,
nema vukodlaka. Sve su to sibruška posla, neuroza koju je pokupio
od majke i njom privremeno zarazio čak i Ričarda. A sve to nije bilo
ništa drugo nego... be-heee... besmislica.
Prihvata ovo, iako istovremeno zna da bi istinska besmislica bila
ne verovati u ono što ga okružuje. Miris trave, sada tako silovit i
sladak, pomešan sa cvetnijim mirisom deteline i težim, basso
profundo mirisom crnice. Beskonačno glasanje cvrčaka, koji žive

svoje nemisleće cvrčave živote u travi. Uzlepršani beli poljski leptiri.
Glatki obraz neba, bez ijednog telefonskog kabla ili dalekovoda ili
traga mlaznjaka.

Ono što na Džeka ostavlja najupečatljiviji utisak, međutim, jeste
savršenstvo polja oko njega. Na mestu gde je pao na kolena ostalo je
kružno udubljenje ugažene rosne trave. Ali nema traga koji vodi do
kruga, belega prolaska kroz vlažnu i meku travu. Kao da je pao sa
neba. To je nemoguće, naravno, opet sibruška posla, ali...

"I jesam pao sa neba, u stvari", kaže Džek, zadivljujuće mirnim
glasom. "Stigao sam ovamo iz Viskonsina. Prebacio sam se."

Ričardov glas na ovo žučno protestuje, eksplodira u niz hmfova i
be-heeetanja, ali Džek jedva da to i primećuje. To je samo stari dobri
Racionalni Ričard, koji radi ono što Racionalni Ričard obično radi, u
njegovoj glavi. Ričard je jednom već prošao kroz sve ovo i ostao više
ili manje čitav u glavi... ali je tada imao dvanaest godina. Te su jeseni
obojica imali dvanaest godina, a sa dvanaest godina telo i um su ti
elastičniji.

Džek se u međuvremenu polako okretao oko sebe, i video samo
prostrana polja (magla nad njima se u rastućoj toploti dana već
pretvara u bledu koprenu) i plavosive šume iza njih. Sada se,
međutim, ukazalo još nešto. Prema jugoistoku nazire se zemljani put.
Iza njega, na obzorju ili malo dalje, savršeno letnje nebo malčice je
uprljano dimom.

To nisu odžaci, razmišlja Džek, u julu se ne loži, već možda manje
manufakture. I...

Čuje zvižduk - tačnije tri otegnuta zvižduka, prigušena daljinom.
Čini mu se da mu srce postaje preveliko za grudi, a uglovi usana
izvijaju se u osmeh koji ne može da spreči.

"Vidi Boga ti, tamo je Misisipi", kaže, i leptiri oko njega kao da
igraju u odobravanju, vezu jutarnju čipku u vazduhu. "To je Misisipi,
ili kako ga ovde već zovu. A zvižduk, prijatelji i komšije..."

Kroz letnji dan u nastanku do njega stižu još dva zvižduka. Istina
je, daljina ih prigušuje, ali bi, da su bliže, bili gromoviti. Džek zna da
je tako.

"To je parobrod. I to poveliki. Možda čak sa točkovima."

Džek polazi prema putu, govoreći sebi da je ovo samo san, ne
verujući ni u šta u njemu ali ga koristeći kao što akrobata koristi
svoju motku za ravnotežu. Pošto je prešao stotinak jardi, okreće se i
gleda za sobom. Kroz popino prase pruža se tamna pruga, koja
započinje na mestu gde je doskočio i seče pravo do mesta gde je
sada. To je trag njegovog prolaska. Jedini trag. Levo od njega, u
daljini (sada, u stvari, gotovo odmah iza njega) dižu se ambar i
vetrenjača. Ono su moja kuća i garaža, razmišlja Džek. Ili to bar
jesu u svetu ševroleta, ratova na Srednjem Istoku i kontakt-emisije
Opre Vinfri.

Ide dalje, i gotovo stiže do puta kada mu postaje jasno da ono na
jugoistoku nije samo dim. Oseća se i nešto kao podrhtavanje. Pulsira
mu u glavi kao početak migrenske glavobolje. I neobično je
neujednačeno. Ako se okrene licem prema jugu, to neprijatno
pulsiranje slabi. Okrene li se na istok, nema ga. Prema severu gotovo
da ga nema. A onda se, kako nastavlja da se okreće, ponovo pojačava
do punog intenziteta. Sada kada ga je svestan još je dosadnije, kao
što zujanje muve ili kuckanje radijatora u hotelskoj sobi počnu da
smetaju kada počnete da ih primećujete.

Džek pravi još jedan usporeni okret. Prema jugu, vibracija slabi.
Prema istoku nestaje. Prema severu, ponovo počinje da se oseća.
Prema zapadu, jača. Prema jugozapadu, ulovljena je kao stanica na
radiju. Bam, bam, bam. Crno i opako pulsiranje slično glavobolji, i
miris dima...

"Ne, ne, nije dim", kaže Džek. Stoji u letnjoj travi koja mu dopire
gotovo do grudi, natopljenih pantalona, sa belim leptirima koji mu
lepršaju oko glave kao kolebljivi oreol, široko otvorenih očiju, još
jednom bledih obraza. U ovom trenutku izgleda kao da mu je ponovo
dvanaest godina. Sablasno je kako se glatko vratio u svoje mlađe (i
verovatno bolje) ja. "Ne miriše na dim, nego na..."

Odjednom ponovo ispušta onaj zagrcnuti zvuk. Zato što mu miriše
- ne u nozdrvama, već u središtu glave - na pokvarenu salamu. To je
miris poluraspadnutog, odsečenog stopala Irme Freno.

"Osećam njega", šapuće Džek, svestan da ne misli na miris. Za to
pulsiranje može da zaključi bilo šta... uključujući i to, odjednom
shvata, da je prestalo. "Osećam Ribara... Ili njega, ili... ne znam."

Ponovo počinje da hoda, i stotinak jardi dalje još jednom zastaje.
Pulsiranje u glavi je zaista prestalo. Izgubilo se kao što se radio-
stanice izgube kada dan otopli i vazduh postane gušći. Oseća
olakšanje.

Džek je gotovo stigao do zemljanog puta, koji bez sumnje vodi do
ovdašnje verzije Ardena, a u drugom pravcu do verzija Sentralije i
Frenč Lendinga, kada čuje zvuk nepravilnog bubnjanja. Ne samo što
ga čuje, već ga i oseća, penje mu se uz noge kako ritam Džina Krupe.

Okreće se levo, i uzvikuje od iznenađenja i razdraganosti. Tri
ogromna smeđa stvorenja sa dugačkim kloparavim ušima prolaze u
skokovima pored mesta na kome stoji, dižući se iznad trave,
uranjajući u nju i ponovo se dižući. Liče na zečeve ukrštene sa
kengurima. Njihove okrugle crne oči pilje u komičnom užasu.
Preskaču put, dižući ravnim stopalima (prekrivenim belim krznom)
prašinu.

"Isuse!" kaže Džek, smejući se i jecajući istovremeno. Pljeska se
dlanom po čelu. "Šta je to bilo, Riči-dečko? Šta imaš da kažeš na
to?"

Riči, naravno, ima. Saopštava Džeku da je Džek upravo imao
posebno živopisnu... be-heee!... halucinaciju.

"Pa naravno", kaže Džek. "Džinovske zeke. Odvedi me do
najbližeg sastanka udruženja alkoholičara na lečenju." Zakoračivši na
put, ponovo gleda prema jugozapadnom obzorju. U maglu dima koja
se tamo vidi. Selo. Da li njegovi žitelji strahuju kada se večernje
senke produže? Plaše li se dolaska noći? Stvorenja koje im odnosi
decu? Treba li i njima kopicajac? Naravno da se plaše. Naravno da
im...

Nešto leži na putu. Džek se saginje i podiže bezbol kapu Pivara,
upadljivo nepripadajuću u ovom svetu džinovskih zečeva skakača, ali
nepobitno stvarnu. Sudeći po podesivoj plastičnoj traci na potiljku, to
je dečja bezbol kapa. Džek gleda unutra, znajući šta će da nađe, i to
je stvarno tamo, pažljivo ispisano po obodu: TAJ MARŠAL. Kapa
nije toliko vlažna kao Džekove pantalone, koje su natopljene rosom,
ali nije ni suva. Džek pretpostavlja da leži tamo na ivici puta od juče.
Bilo bi logično pretpostaviti da je otimač odvukao Taja ovim putem,
ali Džek ne veruje u to. One vibracije od maločas verovatno su

razlog za njegovu nevericu, za drugačiju sliku u glavi: vidi Ribara
koji, pošto je strpao Taja na sigurno, ide ovim zemljanim putem.
Ispod mišice nosi umotanu kutiju od cipela, ukrašenu lažnim
markama. Tajeva bezbol kapa mu je na glavi, tačnije navrh glave
zato što je mala za njega, ali i ne pokušava da podesi traku. Ne želi
da Džek ni na trenutak pomisli da se radi o njegovoj kapi, zato što ga
zapravo izaziva, čika ga da uđe u igru.

"Oteo je dečaka u našem svetu", mrmlja Džek. "Prebegao sa njim
u ovaj svet. Sakrio ga negde na sigurno, kao pauk muvu. Živog?
Mrtvog? Živog, mislim. Mada ne znam zašto. Možda zato što želim
da verujem u to. Mani to. Zatim je otišao do mesta gde je sakrio
Irmu. Uzeo njeno stopalo i doneo ga meni. Doneo ga kroz ovaj svet,
pa prešao u moj svet da ga ostavi na tremu. I usput izgubio kapu,
možda? Spala mu sa glave?"

Džek ne misli tako. Džek veruje da je taj zajebant, ta baraba, taj
smrad što skače iz sveta u svet namerno ostavio kapu. Znao je da će
Džek, ako bude prošao ovim putem, da je nađe.

Držeći kapu na grudima kao navijač na Miler Parku koji ukazuje
poštovanje zastavi tokom puštanja nacionalne himne, Džek zatvara
oči i usredsređuje se. Lakše je nego što je očekivao, ali pretpostavlja
da je to zato što se neke stvari nikada ne zaboravljaju - kako se ljušti
pomorandža, kako se vozi bicikl, kako se preskače između svetova.

Dečku kao ti jeftino vino ionako nije potrebno, čuje reči svojeg
starog drugara Spidija Parkera, čiji glas krije žicu smeha dok to
govori. U isto vreme, ponovo ga prožima onaj osećaj vrtoglavice.
Trenutak kasnije čuje, opasno blizu, zvuk motora automobila koji se
približava.

Povlači se unazad, i otvara oči. Vidi asfaltni put - to je put kroz
Norvešku dolinu, ali...

Trubi sirena, i pored njega seva prašnjavi stari 'ford', bočni
retrovizor sa suvozačeve strane promašuje Džekov nos za manje od
tridesetak centimetara. Džekove obraze i čelo preplavljuje vreo
vazduh, u kome se ponovo oseća oštar miris ugljovodonika, i čuje
glas nekog klinca sa farme:

"... dupe sa puta, šupku..."

"Mrzim kad mi neki tamo diplomac kravljeg fakulteta kaže da
sam šupak", kaže Džek, imitirajući što bolje može glas Racionalnog
Ričarda, i iako dodaje jedno pompezno Be-heee! umesto tačke, srce
mu tuče kao ludo. Čoveče, zamalo da se prebaci tačno ispred onog
momka!

Daj, poštedi me, Džek, kaže Ričard. Sve je to bio san.
Džek, međutim, zna da nije tako. Iako unezvereno gleda oko sebe,
u dubini njegove duše nema čuđenja, ne, brate, ni trunčice. Kao prvo,
još ima kapu - Tajevu bezbol kapu Pivara. Kao drugo, most preko
potoka Tamarak nalazi se odmah iza sledeće uzvisine. U drugom
svetu, tamo gde oko tebe skaču džinovski zečevi, prepešačio je
najviše milju. U ovome je prešao najmanje četiri.
Tako je bilo i nekada, razmišlja, kada je Džekiju bilo šest godina.
Kada su svi živeli u Kaliforniji i niko nije živeo nigde drugo.
Ali to je pogrešno. Zbog nečega je pogrešno.
Džek stoji pored puta koji je pre nekoliko sekundi bio zemljani a
sad je asfaltni, stoji gledajući u kapu za bezbol Taja Maršala u
rukama i pokušava da shvati šta je to pogrešno i zašto je pogrešno,
svestan da verovatno neće uspeti u tome. Bilo je to jako davno, a on
ionako još od trinaeste godine radi na tome da pokopa svoje
neosporno bizarno detinjstvo. Drugim rečima, više od polovine
svojeg života. Čovek ne može toliko vremena da posveti
zaboravljanju, da bi zatim pucnuo prstima i očekivao da odmah...
Džek puca prstima. Obraća se već toplijem letnjem jutru: "Šta se
dogodilo kada je Džekiju bilo šest godina?" I odgovara na sopstveno
pitanje: "Kada je Džekiju bilo šest godina, tata je svirao trubu."
Šta sad to znači?
"Ne tata", odjednom nastavlja. "Ne moj tata. Dekster Gordon.
Melodija se zvala 'Tata je svirao trubu'. Ili možda album. LP." Stoji
tamo, odmahujući glavom, a onda klimne. "Svira. Tata svira. 'Tata
svira trubu'." I sve se odjednom vraća. Dekster Gordon svira na haj-
faju. Džeki Sojer sedi iza kauča, igrajući se svojim modelom
londonskog taksija, tako solidno teškim, što ga čini nekako
uverljvijim od igračke. Njegov i Ričardov otac razgovaraju. Fil Sojer
i Morgan Slout.

Zamisli kakav bi taj druškan bio ovde, rekao je ujka Morgan, i to
je za Džeka Sojera bio prvi nagoveštaj postojanja Teritorija. Kada je
Džekiju bilo šest godina, prvi put je čuo za mesto. A...

"Kada je Džekiju bilo dvanaest godina, prvi put je otišao tamo",
kaže on.

Besmislica! trubi Morganov sin. Totalna... be-heee!... besmislica!
Još ćeš mi reći da si zaista video ljude kako lete!

Ali pre nego što Džek uspeva da kaže, to ili nešto drugo, slici
starog drugara, pristižu još jedna kola. Ova se zaustavljaju pored
njega. Osoba koja sumnjičavo viri kroz prozor na vratima kola (Džek
zna da je ovaj izraz uobičajen, i da sam po sebi ne znači ništa) je
Elvina Morton, kućepaziteljica kod Henrija Lejdena.

"Koji očin radiš ovde, Džek?" pita ga.
On joj upućuje osmeh. "Loše sam spavao, gospođo Morton, pa
sam izaš'o da malo prošetam ne bih li razbistrio glavu."
"Da l' uvek gacaš kroz travuljinu i rosu kad 'oćeš da razbistriš
glavu?" pita ona, gledajući u njegove farmerke, koje su promočene
do kolena i više. "Pomaže li to išta?"
"Izgleda da sam se malo bio zamislio", kaže on.
"I meni se čini", kaže ona. "Upadaj, odvešću te skoro do kuće.
Sem ako ne bi još malo da bistriš glavu."
Džek ne može da se ne iskezi. Ovo joj je bilo dobro. U stvari,
podsetila ga je na njegovu majku. (Kada bi je nestrpljivi sin pitao šta
ima za večeru i kad će da bude, Lili Kavano je umela da odgovori:
"Prženi prdeži sa lukom, a za dezert puding od vetra i sos od
vazduha, dođi za pola krastavca."
"Čini mi se da mi glava danas neće biti bistrija od ovoga", kaže
on, i obilazi haubu stare smeđe 'tojote' gospođe Morton. Na sedištu
pored nje je smeđa papirna kesa iz koje viri neki zeleniš. Džek je
pomera na sredinu i seda.
"Ne znam da l' onaj ko rano rani zaista dve sreće grabi", kaže ona,
nastavivši da vozi, "al' znam da onaj ko porani kod Roja pokupi
najbolji zeleniš. Osim toga, volim da stignem tamo pre
džabalebaroša."
"Džabalebaroša, gospođo Morton?"

Ona mu upućuje svoj najsumnjičaviji pogled pa skreće oči u
stranu, sa desnim uglom usana spuštenim kao da je okusila nešto
kiselo.

"Oni' što vise za pultom za doručkovanje i samo blebeću o Ribaru.
Ko bi mog'o da bude, šta bi mog'o da bude - Šveđanin, Poljak ili Irac
- i, naravno, šta bi mu uradili kad bi ga u'vatili, što bi se davno
dogodilo da za to nije zadužen onaj praznoglavac Dejl Gilbertson. Po
njinim rečima. Lako je biti pametan kad ti se strina gnezdi na jednom
od stolaca Roja Soderholma, u jednoj ruci ti šolja kafe a u drugoj
pecaljka. Po mom mišljenju. Naravno, polovini nji' je u zadnjem
džepu ček pomoći za nezaposlene, al' o tome ne govore. Moj otac je
umeo da kaže: 'Pokaži mi čoveka kom je ispod časti da skuplja
koševinu u julu, i pokazaću ti čoveka koji cele godine ne mrdne
prstom."

Džek se zavalio u naslon sedišta, sa kolenima na kontrolnoj tabli, i
posmatra kako se put odmotava ispred njih. Uskoro će biti kod kuće.
Pantalone počinju da mu se suše, i oseća se neobično smireno. Elvina
Morton ima tu dobru osobinu da sagovornik uopšte ne mora da vodi
svoj deo razgovora, jer će ona rado da preuzme oba. Pada mu na
pamet još jedan Lilizam. Kada bi opisivala neku izrazito pričljivu
osobu (ujaka Morgana, na primer), umela je da kaže da je tome i
tome jezik 'okačen po sredini a oba kraja laparaju."

Na licu mu je osmejak, i krije ga rukom od gospođe M. Kada bi
ga pitala šta je toliko smešno, šta bi odgovorio? Da je upravo
pomislio da joj je jezik okačen po sredini? Smešno je, međutim, i to
što su misli i sećanja u toj količini navalile da naviru. Zar još juče
nije pokušao da pozove majku, kao da se ne seća da je umrla? Za to
mu se sada čini da se dogodilo u nekom drugom životu. Možda to
jeste bio drugi život. Bog zna da nije isti čovek koji je jutros ustao iz
postelje, umorno i sa osećanjem koje se najbolje može opisati kao
prokleto. A sada se oseća živo, po prvi put otkako... pa, recimo,
otkako ga je Dejl provozao ovim istim putem, i pokazao mu kućicu
koja je nekada pripadala Dejlovom ocu.

Elvina Morton, u međuvremenu, melje dalje.
"Mada priznajem da i sama izmišljam svakojake izgovore d' odem
iz kuće kad počne da izigrava Ma'nitog Mongoloida", kaže. Mahniti

Mongoloid je ime koje gospođa Morton koristi za Henrijevog
Viskonsinskog Pacova. Džek sa razumevanjem klima glavom, ne
znajući da će za nekoliko sati i sam sresti druškana koga zovu
Mahniti Mađar. Nestašluci života.

"Uvek je rano jutro kad mu dune u glavu da izigrava Ma'nitog
Mongoloida, iako mu stalno govorim: 'Henri, ako već moraš da
vrištiš i govoriš ogavštine i puštaš tu groznu muziku koju sviraju
deca kojoj ne bi smeli da daju da priđu tubi, a kamoli električnoj
gitari, zašto to moraš uvek da radiš ujutru kad znaš da će to da ti
pokvari ceo dan?' I stvarno bude tako, četiri od pet puta kad izigrava
Ma'nitog Mongoloida dobije glavobolju, pa posle celo popodne leži u
spavaćoj sobi sa ledom na čelu i tog dana ne pipne ručak. Kad
sledećeg dana pogledam vidim da mu nema večere - uvek je
ostavljam na istom mestu u frižideru, osim kad mi kaže da će sam da
sprema - al' često ni nju ne pipne, a i kad je nema mislim da je
najčešće samo prospe u slivnik."

Džek na to mhmne. To je sve što je potrebno da uradi. Njene reči
se prelivaju preko njega, a on razmišlja o tome kako će staviti patiku
u kesu, pridržavajući je mašicama za ugalj, i kako će, kada je odnese
u policijsku stanicu, početi prikupljanje dokaza. Razmišlja o tome
kako treba da proveri da li u kutiji ima još nečega, i da pregleda
hartiju za pakovanje. Takođe treba da proveri one paketiće šećera.
Možda je ispod slika ptica odštampano ime restorana. Verovatnoća je
mala, ali...

"A on kaže: 'Gospođo M., ne mogu drugačije. Nekad se naprosto
probudim k'o Pacov. I mada kasnije ispaštam zbog toga, pravo je
uživanje dok traje. Nemate pojma kakvo je to uživanje.' A ja pitam:
'Kakvog može da bude uživanja u muzici o deci koja 'oće d' ubiju
sopstvene roditelje i jedu fetuse i imaju seks sa životinjama - o čemu
je jedna od ti' pesama stvarno bila, Džek, čula sam jasno k'o dan - i
sličnom?' pitam ja njega, a on kaže - opsaa, evo stigosmo."

U međuvremenu su zaista stigli do prilaznog puta Henrijeve kuće.
Četvrt milje dalje vidi se krov Džekove kuće. Njegov 'ram' pikap
veselo svetluca ispred kuće. Ne vidi trem, niti užas koji leži na
njegovom daščanom podu, čekajući da ga neko počisti. Da ga neko
počisti u ime Boga.

"Mogla bi' da te odvezem sve do kuće", kaže ona. "Zašto ne bi'
baš tako uradila?"

Pomislivši na patiku, i miris pokvarene salame oko nje, Džek se
osmehuje, odmahuje glavom i hitro otvara vrata. "Mislim da ću ipak
još malo da razmišljam", kaže on.

Ona ga posmatra sa onim izrazom nezadovoljne podozrivosti za
koju Džek pretpostavlja da je u stvari ljubav. Svesna je da je Džek
ulepšao Henrijev život, i Džek pretpostavlja da je za nju to dovoljno
da ga voli. Bar mu prija da veruje da je tako. Pada mu na pamet da
nijednom nije pitala za bezbol kapu, a i zašto bi? U ovom delu sveta,
svaki muškarac ima barem četiri takve.

Polazi pešice ivicom puta, sa kosom koja poskakuje (dani
otmenog friziranja kod 'Chez-Chez'-a na Rodeo Drajvu odavno su
ostali za njim - ovo je oblast Kuli, i kada se uopšte seti da ode, šiša se
kod starog Herba Ropera u ulici Čejs, pored Amveta), korakom
lakim i gipkim kao u dečaka. Gospođa Morton se naginje kroz prozor
i doziva ga. "Presvuci te farmerke, Džek! Čim uđeš u kuću! Ne čekaj
da se osuše na tebi! Tako se zaradi artritis!"

On diže ruku, ne osvrćući se, i dovikuje: "Važi!"
Pet minuta kasnije, ponovo je na prilaznom putu do svoje kuće.
Uspeo je, makar i privremeno, da sagori strah i depresiju u sebi. A sa
njima, na njegovo olakšanje, i malopređašnji zanos. Kopicajcu koji
vodi istragu najmanje od svega treba da to radi u ekstatičnom stanju.
Ugledavši kutiju na tremu - i papir za pakovanje, a da ne
zaboravimo ni simpatičnu dečju patikicu - Džek se u mislima okreće
gospođi Morton koja navodi reči velikog mudraca Henrija Lejdena.
Ne mogu drugačije. Nekad se naprosto probudim k'o Pacov. I
mada kasnije ispaštam zbog toga, dok traje pravo je uživanje.
Nemate pojma kakvo uživanje.
Pravo uživanje. Džek se kao detektiv s vremena na vreme osećao
isto, ponekad kada je vršio istragu na mestu zločina, ali najviše kada
je ispitivao svedoka koji zna više nego što govori... a to je nešto što
Džek Sojer uvek zna, nešto što jednostavno nanjuši. Pretpostavlja da
stolar oseća takvu radost kada im posao naročito dobro ide od ruke,
vajari kada dobro urade nos ili bradu, arhitekte kada im se linije same
od sebe uklapaju na nacrtima. Problem je u tome što neko u Frenč

Lendingu (ili u nekoj od okolnih varoši, ali Džek tipuje na Frenč
Lending) uživa na takav način kada ubija decu i jede delove njihovih
tela.

Neko se u Frenč Lendingu sve češće budi kao Ribar.
***

Džek ulazi u kuću na zadnja vrata. Zastaje u kuhinji da pokupi
kutiju kesa za otpatke, par uložaka za korpu za otpatke, đubrovnik i
metlu. Otvara pregradu za led u frižideru i istovaruje otprilike
polovinu kockica u jedan od plastičnih uložaka - što se tiče Džeka
Sojera, stopalo sirote Irme Freno dostiglo je poslednju fazu
raspadanja.

Upada u radnu sobu, odakle uzima beležnicu, crni marker i
hemijsku olovku. Iz dnevne sobe uzima kraće od dvoje mašica za
ugalj. U trenutku kada ponovo stupa na trem već je odložio svoj tajni
identitet u stranu.

Ja sam KOPICAJAC, razmišlja, osmehujući se. Branilac
američkog načina života, zaštitnik nemoćnih i osvetnik mrtvih.

I dok tako gleda u patiku na tremu, okruženu onim tužnim
oblačkom smrada, njegov osmeh bledi. Oseća nešto od onog
strahotnog tajanstva koje smo i mi osetili kada smo prvi put videli
Irmu u ruševinama napuštenog restorana. Spreman je da učini sve da
ukaže dostojnu počast ovom jadnom ostatku, istu kakvu smo mi
ukazali detetu. Razmišlja o autopsijama kojima je prisustvovao, o
tužnoj svečanosti koja se krije iza viceva i okrutnosti kasapnice.

"Jesi li to ti, Irma?" tiho pita. "Ako jesi, pomozi mi. Pričaj sa
mnom. Ovo je vreme kada mrtvi treba da pomognu živima." Ne
razmišljajući šta radi, Džek ljubi vrhove prstiju i šalje poljubac patici
na tremu. Razmišlja: Želim da ubijem čoveka - ili stvar koja je ovo
učinila. Da ga obesim živog, dok vrišti i puni gaće. Da ga pošaljem
na onaj svet u sopstvenoj nečisti.

Ali ovakve misli nisu časne, i zato ih odbacuje.
Prva kesa je za patiku sa ostacima stopala. Ubaci je mašicama.
Zatvori kesu. Markerom upiši datum na kesi. Na listu iz beležnice
opiši prirodu dokaznog materijala. Stavi kesu u uložak sa ledom.

Druga je za kapu. Ovde nisu potrebne mašice, pošto je već
dodirivao predmet. Stavlja kapu u kesu. Zatvara kesu. Zapisuje
datum, i prirodu dokaza.

Treća kesa je za smeđu hartiju za pakovanje. Nekoliko trenutaka
je drži podignutu mašicama, razgledajući lažne poštanske marke.
Ispod svake slike piše PROIZVEO DOMINO, i to je sve. Nema
imena restorana, niti ičeg sličnog. Odlaže je u kesu. Zatvara kesu.
Zapisuje datum. Zapisuje prirodu dokaza.

Mete perje, i trpa ga u četvrtu kesu. U kutiji je ostalo još perja.
Mašicama podiže kutiju, prebacuje perje iz nje na đubrovnik, a onda
mu srce silovito poskakuje u grudima, gruva mu po levoj strani
grudnog koša kao pesnica. Na dnu kutije nešto piše. Isti 'šarpi'
marker upotrebljen je da se ispišu ona naherena slova. Ko god je ovo
pisao, znao je kome piše. Ne spoljašnjem Džeku Sojeru, jer bi ga on -
Ribar - u tom slučaju zvao Holivud.

Ova poruka namenjena je onom unutrašnjem čoveku, i detetu koje
je bio dok Džek 'Holivud' Sojer nije postojao ni kao pomisao.

Pogledaj u Klopi kod Eda, kopicajac. Tvoj zlikovac,
RIBAR.

"Tvoj zlikovac", kaže Džek. "Baš tako." Podiže mašicama kutiju i
odlaže je u drugi uložak, pošto nema dovoljno veliku kesu za nju.
Onda prikuplja sve dokaze na urednu gomilu. Ove stvari uvek
izgledaju isto, istovremeno jezivo i prozaično, kao fotografije što
izlaze u dokumentarnim časopisima o kriminalu.

Ulazi u kuću i ukucava Henrijev broj telefona. Pomalo se
pribojava da će dobiti gospođu Morton, ali se, Bogu hvala, ipak
javlja Henri. Čini se da je njegov najnoviji napad pacovštine prošao,
mada su tragovi još prisutni; Džek u pozadini čuje prigušenu tutnjavu
i zavijanje 'električnih gitara'.

Henri potvrđuje da zna za 'Klopu kod Eda', i pita zašto bi, za ime
Božje, Džeka moglo da zanima takvo mesto? "Tamo je sada samo
ruševina; Ed Gilbertson je odavno umro, i u Frenč Lendingu ima
sveta koji smatra da je to bio blagoslov, Džek. To mesto je bilo prava
trovačnica. Idealno da pokvariš stomak. Očekivalo se da ga

zdravstvena inspekcija zatvori, ali je Ed imao veze. Dejla
Gilbertsona, na primer."

"Njih dvojica su u rodu?" pita Džek, i na Henrijev odgovor "Jebi
ga, bili su", nešto što njegov prijatelj u normalnim okolnostima
nikada ne bi rekao, shvata, iako je Henri ovaj put pošteđen migrene,
Pacov i dalje vršlja u njegovoj glavi. Džek je povremeno imao
priliku da čuje slične rečenice Džordža Redbana, neočekivane masne
pokliče iz Henrijevog vitkog grla, a tu su i izrazi sa kojima se Henri
često oprašta, dobacujući pa-pa i doviđenjce preko ramena, ali to Šik
Šeik Šejk izranja da uzme vazduh.

"Gde se tačno nalazi?" pita Džek.
"Teško je reći", odgovara Henri. Sada već zvuči pomalo
nestrpljivo. "Blizu onog mesta gde se prodaje poljoprivredna
oprema... kod Golca? Koliko se sećam, prilazna staza je bila toliko
dugačka da se slobodno mogla nazvati prilaznim putem. A ako je
ikada postojao znak, odavno ga više nema. U vreme kada je Ed
Gilbertson prodao svoju poslednju mikrobima zaraženu kobasicu sa
čilijem ti si verovatno bio u prvom osnovne. O čemu se radi?"
Džek zna da je to o čemu misli po normalnim policijskim
standardima apsurdno - civili se ne pozivaju na mesto zločina,
naročito ne na mesto ubistva - ali ovo nije normalna istraga. Kako bi
mogla da bude, kada je, recimo, jedan od dokaznih predmeta doneo
iz drugog sveta? Izvesno je da bi uspeo da pronađe ruševinu Edovog
lokala; neko kod Golca će mu sigurno pokazati gde je. Ali...
"Ribar mi je upravo poslao jednu patiku Irme Freno", kaže Džek.
"Sa Irminim stopalom."
Henrijeva prva reakcija je dubok, oštar udisaj.
"Henri, jesi li dobro?"
"Da." Henrijev glas je potrešen, ali ne podrhtava. "Strašno, i zbog
male i zbog njene majke." Zastaje. "I strašno za tebe. I za Dejla."
Ponovo tišina. "Za ovaj grad."
"Jeste."
"Džek, hoćeš da te odvedem tamo?"
Džek zna da Henri to može. Prosto kao pasulj. Levom rukom.
Uostalom, budimo pošteni - zašto je uopšte prvo pozvao Henrija?
"Hoću", kaže.

"Jesi li zvao policiju?"
"Ne."
Pitaće me zašto nisam, a šta ću ja da kažem? Da ne želim da se
Bobi Dilak, Tom Lund i ostali vrzmaju ovuda, mešajući svoje mirise
sa mirisom počinitelja, pre nego što sam malo pronjuškam? Da
nemam poverenja ni jednog od majčinih sinova, uključujući i samog
Dejla, da neće nešto da zaseru?
Ali Henri ne pita zašto. "Stajaću na kraju prilazne staze", kaže.
"Samo mi reci kada."
Džek proračunava preostale zadatke u vezi sa dokazima, zadatke
koje će se završiti trpanjem svega u sanduk sa bravom na podu
njegovog pikapa. Podseća se da ponese mobilni telefon, koji obično
samo stoji na punjaču u njegovoj radnoj sobi. Biće potreban da
pozove sve nadležne kada sam bude video Irmine ostatke na licu
mesta i obavi onaj prvi, vitalni obilazak. Tada Dejl i njegovi momci
mogu da dođu. Neka povedu i srednjoškolski paradni orkestar ako
hoće. Gleda na sat, i vidi da je skoro osam. Kad pre? Seća se da su na
onom drugom mestu razdaljine kraće, ali zar i vreme ne prolazi brže?
Ili mu je jednostavno promaklo?
"Biću tamo u osam i petnaest", kaže Džek. "A kada stignemo do
'Edove klope', ima da sediš u mom kamionetu kao svaki dobar dečak
dok ti ne kažem da možeš da izađeš."
"Razumem, mon capitaine."
"Doviđenjce." Džek prekida vezu i vraća se na trem.

***
Stvari neće ispasti kao što se Džek nada. Neće imati priliku za taj
neometani prvi pogled i njuškanje. U stvari, situacija u Frenč
Lendingu, koja je već problematična, do popodneva će se naći na
samom rubu haosa. Iako su na delu brojni činioci, glavni uzrok
poslednjeg potresa biće Mahniti Mađar.
U ovom nadimku postoji doza starog dobrog palanačkog
šeretluka, kao kad žgoljavog bankovnog činovnika zovu Veliki Džo,
a poluslepog knjižara Snajper. Arnold Hrabovski, sa metar i šezdeset
pet i sedamdeset pet kila najsitniji je čovek na trenutnom spisku
službenika Dejla Gilbertsona. U stvari, najsitnija je osoba na
trenutnom spisku Dejlovih službenika, pošto su i Debi Anderson i

Pem Stivens teže i više od njega (sa sto osamdeset i nešto, Debi bi
mogla da jede kajganu sa Arnoldove glave). Mahniti Mađar je pored
toga i prilično pitom momak, koji nastavlja da se izvinjava kada
naplaćuje kazne za saobraćajne prekršaje iako mu je Dejl više puta
rekao da je to vrlo loša praksa, i za koga se zna da je započinjao
ispitivanje svedoka neprikladnim frazama kao što je, recimo, Izvin'te
na radoznalosti, ali me zanima... Posledica toga je da Dejl gleda da
ga što više drži za stolom, ili u glavnoj ulici, gde ga svi poznaju i
prema njemu se odnose sa odsutnim poštovanjem. Obilazi škole po
okrugu kao Vaš Drugar Policajac. Nesvesni da im prve poduke o
pošasti marihuane daje Mahniti Mađar, mališani ga obožavaju. Kada
u srednjoj školi podučava o težim stvarima kao što su marihuana,
alkohol i prebrza vožnja, deca dremaju ili se dopisuju, iako misle da
je iz saveznog budžeta plaćeni DARE automobil koji vozi - niski,
aerodinamični 'pontijak' sa natpisom SAMO RECI NE na vratima -
dosta gotivan. Sve u svemu, pozornik Hrabovski jednako je zanimljiv
kao tunjevina na belom hlebu, bez majoneza.

Ali sedamdesetih godina je za Sent Luis i Kraljeve iz Kanzas
Sitija igrao rezervni bacač, momak zaista opake pojave, koji se zvao
Al Hrabovski. Pošto bi se više išunjao nego popeo iz pregrade za
rezerve i pre nego što bi počeo da baca (obično u devetom iningu,
kada su baze popunjene i kada se odlučuje utakmica), Al Hrabovski
bi okrenuo leđa hvataču, spustio glavu, stisnuo pesnice i snažno ih
trgnuo nadole, ohrabrujući se. Onda bi se okrenuo i počeo da baca,
uglavnom veoma nezgodne brze lopte, koje su često prolazile na
dlaku od udaračeve glave. Zbog svega toga su ga prozvali Mahnitim
Mađarem, i čak je i slepac mogao da vidi da je to najbolji rezervni
igrač u ligi. Upravo zato je i Arnold Hrabovski sada poznat, mora da
bude poznat, kao Mahniti Mađar. Pre nekoliko godina je čak pokušao
da pusti brkove u stilu Fu Mančua, kakve je nosio i čuveni rezervista.
Ali dok su brkovi Ala Hrabovskog bili zastrašujući kao ratne boje
Zulua, Arnoldovi su samo izazivali kikotanje - zamislite Fuove
đavolske malje na tom pitomom činovničkog licu! - pa ih je ubrzo
obrijao.

Mahniti Mađar iz Frenč Lendinga nije loš čovek; trudi se koliko
može, i to je pod normalnim okolnostima dovoljno. Ali okolnosti u

Frenč Lendingu nisu normalne, ovo su dani klizavog iskliznuća,
abalaško-opopanaški dani, a on upravo pripada onoj vrsti pozornika
koje se Džek boji. Ovog jutra će, iako to nije nameravao, loše stanje
stvari još više da pogorša.

***
Ribarev poziv na broj 911 stiže u 8:10 ujutru, u trenutku kada
Džek dovršava opisivanje dokaza na žutoj hartiji beležnice, a Henri
šeta prilaznom stazom do kuće, sa velikim zadovoljstvom udišući
miris letnjeg jutra uprkos senci koje su vesti od Džeka bacile na
njegov um. Za razliku od nekih drugih službenika, Bobija Dilaka, na
primer), Mahniti Mađar čita obrazac zalepljen pored prijemnika sa
brojem 911 od reči do reči.

ARNOLD HRABOVSKI: Halo, ovde policijska služba Frenč
Lendinga, pozornik Hrabovski na vezi. Pozvali ste broj 911. Da li
vam je potrebna pomoć?

(Neraspoznatljiv zvuk... pročišćavanje grla?)
AH: Halo? Ovde pozornik Hrabovski, primam poziv na broj 911.
Da li...
STRANKA: 'Alo, seronjo.
AH: Ko je to? Treba li vam pomoć?
S: Vama treba pomoć. Ne meni. Vama.
AH: Predstavite se, molim vas.
S: Tvoj najcrnji košmar.
AH: Gospodine, smem li da vas zamolim da se predstavite?
S: Abalah. Abalah-dun. (Fonetski.)
AH: Gospodine, ja ne...
S: Ovde Ribar.
(Muk.)
S: Šta je bilo? Prepao si se? I treba da se prepadneš.
AH: Gospodine... gospodine, kažnjivo je lažno...
S: U paklu su bičevi, a u šajolu lanci. (Stranka je možda rekla
'Šeol'.)
AH: Gospodine, ako biste mi rekli ime...
S: Moje ime je legija. Moj broj je mnoštvo. Ja sam pacov ispod
dasaka vaseljene. Ovo je rekao Robert Frost. (Stranka se smeje.)

AH: Gospodine, ako biste ostali na vezi, spojio bih vas sa mojim
pretpostavljenim...

S: Ućuti i slušaj, seronjo. Snima li se ovo? Nadam se da se snima.
Mogao bih da je kresnem (Stranka je možda rekla 'tresnem', ali se
reč nije dobro čula) kad bih hteo, ali neću.

AH: Gospodine, ja...
S: Poljubiš me u mudnu kesu, majmune. Ostavio sam vam još
jednu, i umorio sam se od čekanja da je nađete. Pokušajte u 'Klopi i
kobajama kod Eda'. Do sada se možda malo raspala, ali dok je bila
sveža bila je vrlo (Stranka kotrlja 'r', tako da reč zvuči kao 'vrrrlo')
ukusna.
AH: Gde se nalazite? Kako se zovete? Ako je ovo neka šala...
S: Reci kopicajcu da sam ga pozdravio.

***
Kada je razgovor počeo, puls Mahnitog Mađara vrteo se oko
savršeno normalnih šezdeset osam otkucaja u minutu. Kada se u
osam i dvanaest završio, Arnoldova čuka tukla je kao mitraljez. Lice
mu je belo. Negde na polovini razgovora pogledao je očitavanje
broja sa kojeg je došao poziv i zapisao ga rukom koja se toliko tresla
da su brojke razbacane na tri reda na listu beležnice. Pošto je Ribar
spustio slušalicu i začuo se signal slobodne veze, Hrabovski je toliko
izbezumljen da pokušava da okrene njegov broj preko crvenog
aparata, zaboravivši da je 911 jednosmerna linija. Prsti mu padaju na
glatku prednju ploču telefona, i sa preplašenom psovkom spušta
slušalicu nazad na viljušku. Zuri u nju kao da ga je ujela.
Hrabovski grabi slušalicu sa aparata pored 911 i počinje da
ukucava broj poslednjeg poziva, ali ga prsti izdaju i pritiska dve
brojke istovremeno. Ponovo psuje, i Tom Lund, koji u tom trenutku
prolazi sa šoljom kafe, kaže: "U čemu je problem, Arni?"
"Zovi Dejla!" viče Mahniti Mađar, toliko iznenadivši Toma da
ovaj proliva kafu po prstima. "Zovi ga odma' 'vamo!"
"Šta ti je, bre..."
"ODMA', bokca mu!"
Tom još trenutak ili dva zuri u Hrabovskog, podignutih obrva, pa
kreće da kaže Dejlu da je Mahniti Mađar ovaj put izgleda zaista
pomahnitao.

Hrabovski u drugom pokušaju uspeva da okrene broj. Na drugom
kraju zvoni. I zvoni. I niko se ne javlja.

Dejl Gilbertson se pojavljuje sa svojom šoljom kafe. Ima crne
krugove pod očima, a bore oko usta su mu dublje nego što su bile.

"Arni? Šta se..."
"Preslušaj poslednji poziv", kaže Arnold Hrabovski. "Mislim da je
to bio... 'alo!" konačno zalaje, nagnuvši se napred za dispečerskim
stolom i na sve strane rasturivši hartije na njemu. "'Alo, ko je tamo?"
Sluša.
"Ovde policija, eto ko. Pozornik Hrabovski, FLPD. Sada
odgovarajte vi meni. Kako se zovete?"
Dejl je u međuvremenu stavio slušalice i sa rastućim užasom sluša
poslednji poziv na broj 911. Blagi Bože, razmišlja. Njegov prvi poriv
- prva misao - jeste da pozove Džeka Sojera i moli za pomoć. Da
cmizdri za pomoć, kao dete kome su vrata pričepila prst. Trenutak
kasnije kaže sebi da se sabere, da je ovo, sviđao mu se ili ne, njegov
posao, i da valjda da se sabere i pokuša da ga radi. Džek je ionako
otišao sa Fredom Maršalom do Ardena da obiđe Fredovu ludu ženu.
Takav je bar bio plan.
Policajci su se za to vreme sjatili oko dispečerskog stola: Lund,
Čeda, Stivensova. Dejl vidi samo razrogačene oči i bleda,
izbezumljena lica. A oni u patroli? Oni što su trenutno na dužnosti?
Ista stvar. Sa mogućim izuzetkom Bobija Dilaka, ista stvar. Oseća
istovremeno očajanje i užas. Ovo je pravi košmar. Kamion bez
kočnica u zaletu prema školskom dvorištu punom dece.
Zbacuje slušalice sa glave, posekavši se pored uva, ali i ne oseća
da se to dogodilo. "Odakle je bio poziv?" pita Hrabovskog. Mahniti
Mađar je spustio slušalicu i ošamućeno sedi. Dejl ga hvata za rame i
trese. "Odakle je zvao?"
"Iz 7-Jedanaest", odgovara Mahniti Mađar, i Dejl čuje Denija
Čedu kako stenje. To je nedaleko od mesta gde je pronađen bicikl
Maršalovog klinca. "Upravo sam razgovarao sa gospodinom
Radžanom Patelom, dnevnim prodavcem. Kaže da broj pripada
govornici ispred dućana."
"Da li je video ko je zvao?"
"Ne. Bio je pozadi, primao je isporuku piva."

"Siguran si da nije sam Patel..."
"Ja'. Ima onaj indijski naglasak. Težak. Tip sa 911... Dejl, čuo si
ga. Zvučao je kao bilo ko."
"Šta se događa?" pita Pem Stivens. Mada joj je prilično jasno, kao
i svima ostalima. Razlike su samo u pojedinostima. "Šta se
dogodilo?"
Pošto je to najbrži način da ih pokrene, Dejl pušta snimak poziva,
ovaj put preko zvučnika.
U tišini koja sledi, Dejl kaže: "Idem do Edovog lokala. Tome, ideš
sa mnom."
"Razumem!" kaže Tom Lund. Izgleda gotovo bolesno od
uzbuđenja.
"Za nama neka pođu još četiri vozila." Najveći deo Dejlovog uma
je zaleđen; proceduralni sled radnji pijano krivuda po tom ledu. Što
se tiče procedure i organizacije, tu sam na konju, razmišlja. Imam
samo mali problem da uhvatim jebenog manijaka. "Po dvoje u
svakom vozilu. Deni, ti i Pem ćete u prvo. Krenite pet minuta posle
mene i Toma. Pet minuta po satu, i bez svetala i sirene. Moramo ovo
što duže da zadržimo u tajnosti."
Deni Čeda i Pem Stivens se zgledaju, klimaju glavom i ponovo
okreću Dejlu. Dejl je zagledan Arnolda 'Mahnitog Mađara'
Hrabovskog. Imenuje još tri para, završivši sa Ditom Džespersonom i
Bobijem Dilakom. Bobi je jedini koji mu je stvarno potreban tamo
napolju; ostali idu samo da popune broj i - daj Bože da ne zatreba -
da obuzdaju gomilu. Svi oni treba da pristignu u razmacima od pet
minuta.
"Daj da i ja pođem", moli Arni Hrabovski. "Hajde, šefe, šta kažeš
na to?"
Dejl otvara usta da izjavi da mu je Arni potreban tu gde jeste, ali
onda u tim vodnjikavim smeđim očima opaža pogled pun nade. Iako
je i sam smeten, Dejl ne može da mu bar delimično ne udovolji.
Arnijev posao policajca prečesto se svodi na to da stoji na pločniku
dok parada prolazi.
Izem ti paradu, razmišlja.

"Znaš šta, Erni?" kaže. "Kada obaviš sve druge pozive, zovni
Debi. Ako uspeš da je dovedeš da te odmeni, možeš i sam da dođeš
do Eda."

Arnold oduševljeno klima glavom, i Dejl jedva suzbija smešak.
Mahniti Mađar ima da dovede Debi u stanicu do pola devet, čak i ako
bude morao da je dovuče za kosu kao Eli Up. "Ko će da ide sa
mnom, Dejle?"

"Dođi sam", kaže Dejl. "U DARE vozilu, važi? Ali ako napustiš
sto pre nego što ti stigne smena, sutra možeš da tražiš novi posao."

"Oh, ne brini", kaže Hrabovski, i u svojem uzbuđenju zvuči kao
rođeni Šveđanin. Što nije iznenađujuće, budući da se Sentralija, u
kojoj je odrastao, nekada zvala Švedsko Selo.

"Hajdemo, Tome", kaže Dejl. "Usput ćemo da pokupimo komplet
za uzimanje otisa..."

"Ovaj... šefe?"
"Molim, Arni?" Misleći, naravno, da kaže: Šta je sad?
"Treba li da pozovem onu dvojicu iz državne policije, Brauna i
Bleka?"
Deni Čeda i Pem Stivens se tiho cerekaju. Tom se smeši. Dejlu,
međutim, nije smešno. Njegovo srce, već u podrumu, sada tone još
niže. Ovo su lagumi, dame i gospod - levo lažne nade, desno
izgubljeni slučajevi. Poslednja stanica, svi napolje.
Peri Braun i Džef Blek. Potpuno ih je smetnuo sa uma. Braun i
Blek, koji će mu sada gotovo sigurno oduzeti slučaj.
"I dalje su u Rajskom Motelu", nastavlja Mahniti Mađar, "dok za
onog iz FBI-a mislim da se vratio u Milvoki."
"Ja..."
"I okrug", Mađar neumorno nastavlja da drobi. "Nemoj njih da
zaboraviš. Da li da prvo zovem M.E.11 ili dokazna kola?" Dokazna
kola su plavi 'ford ekonolajn' kombi, natovaren raznovrsnom
opremom, od brzosušećeg gipsa za uzimanje otisaka guma do
pokretnog video-studija. Stvari kakve policiji Frenč Lendinga nikada
neće biti dostupne.
Dejl stoji kao ukopan, oborene glave, smrknuto gledajući u pod.
Uzeće mu slučaj. Sa svakom novom reči koju Hrabovski izgovara to

11 M.E. - Medical Examiners - patolozi

postaje jasnije. A on odjednom ne želi da ga izgubi. Iako mu je
mrzak i plaši ga, svim srcem želi da ga zadrži. Ribar je monstrum, ali
nije okružni monstrum, državni monstrum ili monstrum Federalnog
Istražnog Biroa. Ribar je monstrum Frenč Lendinga, monstrum Dejla
Gilbertsona, i ovaj želi da zadrži taj slučaj, iz razloga koji nemaju
nikakve veze sa ličnim prestižem ili sa praktičnom željom da zadrži
posao. Želi ga zato što je Ribar uvreda svega u šta Dejl veruje. To su
stvari koje čovek ne može glasno da izrekne a da ne zazvuči
patetično i glupo, ali su uprkos tome istinite. Iznenada oseća
ogorčenje, besmisleno, prema Džeku. Da je Džek ranije ušao u igru,
možda...

Da su želje konji, prosjaci bi jahali. Obavezan je da obavesti
okrug, makar i zato da bi patolog izašao na mesto zločina, kao i
državnu policiju, oličenu u detektivima Braunu i Bleku. Ali tek kada
pogleda čega ima tamo, u polju iza Golcovog zemljišta. Šta je to
Ribar ostavio. Tek posle toga.

I, ako Bog da, još jednog pokušaja da gadu zaprži čorbu.
"Neka naši pristižu na pet minuta", progovara, "kao što sam rekao.
Onda dovuci Debi na dispečersku stolicu. Neka ona pozove državu i
okrug." Začuđeno lice Arnolda Hrabovskog čini da Dejl poželi da
vrišti, ali nekako uspeva da sačuva strpljenje. "Hoću da dobijem na
vremenu."
"A", kaže Arni, a onda, pošto je zaista shvatio: "A!"
"I nikome osim našima ne govori za poziv, i za to što smo
preduzeli. Nikome. Lako bi mogla da nastane panika. Jesi li
razumeo?"
"Apsolutno, šefe", kaže Mađar.
Dejl gleda na sat: osam i dvadeset šest. "Dođi, Tome", kaže.
"Krećemo. Tempus fugit."

***
Mahniti Mađar nikada nije bio efikasniji, i sve ide kao
podmazano. Čak je i Debi Anderson ispala lafica u vezi dežurstva.
Ali nikako da zaboravi onaj glas sa telefona. Promukao, hrapav, sa
nagoveštajem akcenta kakav bi u ovom delu sveta svako mogao da
ima. Ništa neuobičajeno. A ipak ga progoni. Ne zato što ga je nazvao
seronjom - subotnji pijanci ga redovno zovu mnogo gorim imenima -

već zbog onih drugih stvari. U paklu su bičevi, a u šajolu lanci. Moje
ime je legija. Takve stvari. I abalah. Šta mu je taj abalah? Arnold
Hrabovski ne zna. Zna samo da ga već to kako reč zvuči ispunjava
grozom i strahom. Kao reč iz neke tajne knjige, pomoću koje se
prizivaju demoni.

Kada ga spopadnu strahovi, postoji samo jedna osoba koja može
da ih odagna, a to je njegova žena. Zna da mu je Dejl rekao da
nikome ne govori šta se dešava, i shvata razloge, ali šef sigurno nije
mislio na Polu. Njih dvoje su već dvadeset godina u braku, i Pola
nikako ne može da bude neko sa strane. Ona je sad praktično deo
njega.

I Mahniti Mađar zato (više da razveje strah koji ga drma nego radi
tračarenja, priznajmo mu bar to) pravi neoprostivu grešku time što se
oslanja na sposobnost svoje žene da čuva tajnu. Zove Polu i poverava
joj da je pre manje od pola sata razgovarao sa Ribarem. Jeste, tako je,
sa Ribarem! Obaveštava je o lešu koji navodno čeka Dejla i Toma
Lunda u bivšem Edovom lokalu. Ona ga pita da li mu je dobro. Glas
joj drhti od strahopoštovanja i uzbuđenja, i Mahnitom Mađaru je
nekako milo zbog toga, pošto je i sam uzbuđen i uplašen.
Razgovaraju još neko vreme, i Arnold se posle razgovora oseća
bolje. Užas onog grubog, sablasno sveznajućeg glasa na telefonu
donekle je uminuo.

***
Pola Hrabovski je oličenje poverljivosti. Zato joj ne pada na
pamet da bilo kom drugom kaže za Ribarev poziv koji je Arni primio
i za leš u bivšem Edovom lokalu osim dvema najboljim
prijateljicama, a i njih tera da se zakunu da pričati dalje. Ove svečano
obećavaju da neće reći nikom živom, i sat vremena kasnije, pre nego
što su obavešteni državna policija i okružni patolog i forenzičari, ceo
kraj zna da je policija pronašla pravu klanicu kod Eda. Petoro ili
šestoro ubijene dece.
A možda i više.

10.

Dok se patrolna kola sa Tomom Lundom za volanom spuštaju niz
Treću ulicu prema Čejsu - sa ugašenim svetlima na krovu i
isključenom sirenom - Dejl vadi novčanik i počinje da pretura po
nagomilanim hartijama: posetnicama, nekoliko fotografija sa 'ušima',
presavijenim ceduljama iz beležnice. Na jednoj od ovih poslednjih
pronalazi ono što mu je trebalo.

"Šta to radiš, šefe?" pita Tom.
"Ne tiče te se. Samo vozi."
Dejl uzima telefon iz ležišta na ploči, mršti se i briše šećer u prahu
sa nečije krofne i ukucava, bez mnogo nade, broj mobilnog telefona
Džeka Sojera. Osmehuje se kada se na četvrto pištanje neko javlja,
ali se osmeh već sledećeg trenutka pretvara u izraz čuđenja. Glas mu
je poznat i zna kome bi trebalo da pripada, ali...
"Halo?" kaže osoba koja se javila na Džekov telefon. "Govori, ko
god da si, il' zauvek ćuti."
Dejl zna ko je na vezi. Da je kod kuće ili u kancelarili odmah bi
ga prepoznao, ali u ovim okolnostima...
"Henri?" kaže, svestan da zvuči glupo, ali nemoćan da bilo šta
učini po tom pitanju. "Ujka-Henri, jesi li to ti?"

***
U trenutku kada telefon u džepu njegovih pantalona počinje sa
izluđujućim pištanjem Džek vozi kamionet preko mosta iznad
Tamaraka. Vadi ga i dodiruje Henrijevu nadlanicu. "Javi se ti", kaže.
"Mobilni telefoni izazivaju rak mozga."
"Što je za mene u redu, ali ne i za tebe."
"Tako nešto."
"E, zbog toga te volim, Džek", kaže Henri, i elegantnim trzajem
zgloba otvara telefon. "Halo?" I trenutak kasnije dodaje: "Govori, ko
god da si, il' zauvek ćuti." Džek ga okrzne pogledom, pa okreće
glavu. Približavaju se Rojevoj Radnji, gde ranoranioci pokupuju
najbolji zeleniš. "Jeste, Dejle. Ovde tvoj uvaženi..." Henri sluša,
istovremeno se malo mršteći i osmehujući. "U Džekovom sam
pikapu, zajedno sa Džekom", kaže. "Džordž Redban jutros ne radi,
pošto KDCU prenosi Letnji maraton preko u La Riv..."

Ponovo neko vreme sluša, pa kaže: "Ako je Nokia - a rekao bih da
jeste - onda je pre digitalni nego analogni aparat. Sačekaj." Okreće
glavu prema Džeku. "Tvoj mobilni", kaže. "Je l' Nokia?"

"Da, ali zašto..."
"Zato što je digitalne telefone navodno teže prisluškivati", kaže
Henri, i ponovo progovara u telefon. "Digitalni je, i sad ću da ti ga
dam. Siguran sam da Džek može sve da ti objasni." Henri mu predaje
telefon, čedno sklapa ruke u krilu i okreće se prema prozoru kao da
razgleda okolinu. Možda to zaista radi, razmišlja Džek. Na neki
uvrnut način, slično slepom mišu, možda to i radi.
Na sledećem proširenju puta broj 93 zaustavlja pikap. Ne voli
mobilne telefone - smatra ih robovskim okovima dvadeset prvog
veka - ali apsolutno mrzi da razgovara na njima kad vozi.
"Dejle?" javlja se.
"Gde ste?" pita Dejl, i Džek istog trenutka pogađa da je Ribar
negde ponovo bio na poslu. Samo da nije još jedno ubijeno dete,
razmišlja. Samo da nije to, ne sada. "Kako to da si sa Henrijem? Da
li je i Fred Maršal tamo?"
Džek ga obaveštava o promeni plana i želi još da govori kada ga
Dejl prekida.
"Šta god da radiš, hoću da odmah kreneš na mesto koje se zvalo
'Klopa i kobaje kod Eda', blizu Golca. Henri može da ti pomogne da
ga nađeš. Ribar se javio u stanicu, Džek. Zvao je 911. Rekao nam je
da je leš Irme Freno tamo. Dobro, nije rekao baš tim rečima, ali je
rekao ona."
Dejl ne govori zbrda-zdola, ali bi uskoro mogao da počne. Džek to
zapaža kao što dobar klinički lekar zapaža simptome kod pacijenta.
"Potreban si mi, Džek. Stvarno..."
"Već smo pošli tamo", kaže Džek tiho, iako trenutno nigde ne idu,
već stoje pored puta broj 93.
"Šta?"
Nadajući se da su Dejl i Henri u pravu u pogledu prednosti
digitalne tehnologije, Džek obaveštava šefa policije u Frenč
Lendingu o jutrošnjoj isporuci, svestan da Henri, iako i dalje gleda
kroz prozor, pažljivo sluša. Saopštava Dejlu da je na vrhu kutije sa
perjem i Irminim stopalom bila i kapa Tajlera Maršala.

"Svetog mu..." kaže Dejl, glasom koji zvuči kao da je ostao bez
daha. "Sranja."

"Reci mi šta si preduzeo", kaže Džek, i Dejl to čini. Zvuči prilično
dobro - bar do sada - ali se Džeku ne dopada deo koji se odnosi na
Arnolda Hrabovskog. Mahniti Mađar je na njega ostavio utiska
momka koji nikada neće moći da se vlada kao pravi policajac, bez
obzira koliko se bude trudio. Tamo u L.A.-u, tipove kao što je
Arnold Hrabovski zvali su Zadnja Pošta Donja Strnjika.

"Dejle, šta je sa telefonom u 7-Jedanaest?"
"To je govornica", kaže Dejl, kao da objašnjava detetu.
"Jeste, ali bi moglo da bude otisaka", kaže Džek. "Mislim, biće
milion otisaka, ali forenzičari mogu da izdvoje najsvežije. Bez
teškoće. Možda je nosio rukavice, a možda i nije. Ako ostavlja
poruke i posetnice i piše pisma roditeljima, prešao je u Fazu Dva.
Ubijanje mu više nije dovoljno. Sada bi da se igra. Da se igra sa
vama. Možda čak želi da nude uhvaćen i zaustavljen, kao Semov
Sin."
"Telefon. Sveži otisci na telefonu." Dejl zvuči poniženo, i Džek se
sažaljeva na njega. "Džek, ne mogu ovo. Izgubljen sam."
Ovo je nešto na šta Džek odlučuje da ne odgovori. Umesto toga,
kaže: "Koga imaš ko bi mogao da se postara za govornicu?"
"Dita Džespersona i Bobija Dilaka, rekao bih."
Džek smatra da je Bobi suviše sposoban da bi bio protraćen na
odlazak u 7-Jedanaest u predgrađu. "Neka samo oblepe govornicu
žutom trakom i razgovaraju sa prodavcem. Posle mogu da dođu na
lokaciju."
"U redu." Dejl okleva, a zatim postavlja pitanje. Prizvuk poraza u
njemu, gotovo potpune nemoći, rastužuje Džeka. "Još nešto?"
"Jesi li zvao državnu policiju? Okrug? Da li tip iz FBI-a zna šta se
događa? Onaj što umišlja da je Tomi Li Džons?"
Dejl duva kroz nos. "Uh... u stvari, odlučio sam da malo sačekam
sa obaveštavanjem."
"Dobro", kaže Džek, i krvožedno zadovoljstvo u njegovom glasu
tera Henrija da prestane sa slepim razgledanjem krajolika i okrene
glavu prema svojem prijatelju, uzdignutih obrva.

***

Uzletimo ponovo - na krilima orla, kako bi prečasni Lens Hodal,
luteranski pastor u Frenč Lendingu, možda rekao - i poletimo duž
crne trake puta broj 35, nazad prema varoši. Stižemo do puta broj 35
i skrećemo desno. Bliže nama i malo desno pruža se zarasla staza
koja ne vodi do skrivenog zmajevog zlata niti do tajni rudnika
patuljaka već do one neobjašnjivo neprijatne crne kuće. Nešto dalje,
vidimo Golcovu futurističku kupolu (pa... sedamdesetih godina jeste
izgledala futuristički). Sva obeležja kraja su na mestu, uključujući i
otpacima i korovom zagušeni puteljak koji se od glavnog puta odvaja
na levu stranu. Njime se stiže do nekadašnje palate grešnih
zadovoljstava Eda Gilbertsona.

Spustimo se na telefonski kabel malo po strani od puteljka.
Razmahana razmena glasina golica naše ptičje nožice: Mirtl
Harington, prijateljica Pole Hrabovski, prenosi novost o lešu (ili
leševima) u bivšem lokali kod Eda Ričiju Bamstedu, koji će je
preneti Nosonji Sen Pjeru, ojađenom ocu i duhovnom vođi
Gromovite Petorke. Ovaj protok glasova kroz žice verovatno ne bi
trebalo da nas veseli, ali to ipak čini. Tračarenje je bez sumnje loša
stvar, ali razbuđuje ljudski duh.

Sada sa zapada pristiže patrolno vozilo sa Tomom Lundom za
volanom i Dejlom Gilbertsonom pored njega. Sa istoka se, opet,
približava Džekov 'ram' kamionet boje burgundca. Istovremeno stižu
do skretanja kod Eda. Džek pokazuje Dejlu da ide prvi, pa polazi za
njim. Uzlećemo i pretičemo ih. Spuštamo se na zarđalu Esovu
pumpu da bismo pratili razvoj događaja.

***
Džek polako vozi stazom do napola srušene zgrade usred visokog
korova i maslačka. Osmatra ima li tragova prolaska, i vidi samo
sveže tragove koje je načinilo Dejlovo i Tomovo policijsko vozilo.
"Mesto nam je na raspolaganju", obaveštava Henrija.
"Da, ali koliko će dugo biti?"
Džekov odgovor bi glasio ne zadugo da se udostojio da ga da.
Umesto toga zaustavlja pikap pored Dejlovih kola i izlazi. Henri
spušta prozor sa svoje strane ali ostaje u kabini, kao što mu je
naređeno.

Edov lokal je nekada bio jednostavna drvena građevina dugačka
otprilike kao vagon Barlington Norderna sa ravnim krovom. Na
južnom kraju ste na jednom od tri prozora mogli da kupite tečni
sladoled. Na severnom kraju mogli ste da dobijete viršle opasnog
izgleda, ili još opasniju porciju ribe i krompirića za poneti. U sredini
se nalazio mali restoran sa stolovima, šankom i visokim crvenim
stolicama duž njega. Južni kraj se sada potpuno urušio, verovatno od
tereta snega. Svi prozori su razbijeni. Ima i nešto grafita - taj i taj
dudla kitu, jebali smo Peti Džarvis dok nije zakukaka, TROJ VOLE
MERIEN - ali manje nego što je Džek očekivao. Sve stolice osim
jedne su iščupane iz poda i odnesene. Cvrčci razgovaraju u travi.
Glasni su to, ali ne toliko kao muve unutar ruševine. Tamo ima baš
puno muva, pravi svetski kongres. I...

"Osećaš li miris?" pita ga Dejl.
Džek potvrđuje. Naravno da oseća. Danas je već imao prilike da
ga oseti, ali je ovo gore. Zato što ovde ostalo više od Irme što sada
zaudara. Mnogo više nego što bi stalo u kutiju od cipela.
Tom Lund je izvadio maramicu i briše široko, uzbuđeno lice.
Toplo je, ali ne dovoljno da bude razlog za znoj koji mu se sliva sa
lica i čela. Takođe je veoma bled.
"Pozorniče Lund", kaže Džek.
"A!" Tom se trza i prilično unezvereno osvrće prema Džeku.
"Možda će vam biti muka. Ako osetite da morate, molim vas da
povratite tamo." Džek pokazuje prema obrasloj stazi, još starijoj i
neprimetnijoj od puteljka kojim se stiže sa glavnog druma. Čini se da
ova krivuda prema Golcu.
"Biće mi dobro", kaže Tom.
"Znam da hoće. Ali ako budete morali da bacite peglu, ne radite to
na mestu koje bi moglo da se pokaže od značaja za istragu."
"Počni da razapinješ žutu traku oko zgrade", kaže Dejl svojem
pozorniku. "Džek? Hoću nešto da ti kažem."
Dejl spušta ruku na Džekovu mišicu i polazi prema kamionetu.
Iako ima mnogo toga na umu, Džek primećuje koliko je ta ruka jaka.
I mirna. Bar za sada.

"Šta je sad?" pita Džek nestrpljivo kada su se našli pored prozora
pikapa. "Moramo da pogledamo mesto pre nego što se svi sjate
ovamo, zar ne? Je li to zamisao, ili sam ja..."

"Moraš da doneseš stopalo, Džek", kaže Dejl. I dodaje: "Zdravo,
ujka-Henri. Sjajno izgledaš."

"Hvala", kaže Henri.
"O čemu govoriš?" pita Džek. "Stopalo je dokazni materijal."
Dejl klima glavom. "Mislim da bi trebalo da bude dokazni
materijal pronađen ovde. Ako, naravno, nisi željan da dvadeset četiri
sata odgovaraš na pitanja u Medisonu."
Džel otvara usta da kaže Dejlu da ne gube ono malo vremena što
im je ostalo na očigledne gluposti, ali ih onda ponovo zatvara.
Odjednom mu pada na pamet kako bi drugoligaškim
pametnjakovićima kao što su detektivi Braun i Blek moglo da
izgleda to što se stopalo našlo kod njega. A možda čak i
prvoligaškom pametnjakoviću kao što je Džon Reding iz FBI-a.
Izuzetno uspešni policajac neprirodno rano napušta karijeru, i povlači
se u neprirodno idiličnu varošicu kao što je Frenč Lending, u
Viskonsinu. Ima para kao pleve, ali je njihov izvor u najmanju ruku
mutan. A onda se, gle' podudarnosti, u komšiluku pojavljuje serijski
ubica.
Možda je uspešnom policajcu puk'o film. Možda je poput onih
vatrogasaca koji toliko vole da gledaju vesele plamičke da i sami
počnu da podmeću požare. Izvesno je da bi se Dejlova Kolor Potera
pitala zašto bi Ribar poslao deo tela žrtve mladom penzioneru kao što
je Džek. A tu je i kapa, razmišlja Džek. Ne zaboravi Tajevu bezbol
kapu.
Odjednom mu je jasno kako se Dejl osećao kada mu je rekao da
telefon ispred 7-Jedanaest treba da bude ograđen. Potpuno.
"Oh, čoveče", izgovara. "U pravu si." Baca pogled prema Tomu
Lundu, koji metodično razvlači žutu traku sa porukom POLICIJSKA
ISTRAGA dok leptiri igraju oko njegovih ramena a muve nastavljaju
pijano da zuje iz senki Edovog lokala. "A on?"
"Tom ima da ćuti", kaže Dejl, i Džek odlučuje da mu bar u ovom
slučaju veruje. Da je u pitanju Mađar, ne bi.
"Ostajem ti dužan", kaže Džek.

"Tako je", potvrđuje Henri, sa svoga sedišta. "Čak i slepac može
da vidi da ti ostaje dužan."

"Umukni, ujka-Henri", kaže Dejl.
"Razumem, mon capitaine."
"A šta ćemo sa kapom?"
"Ako nađemo još nešto što je Tajevo..." Dejl zastaje, i guta
knedlu. "Ili samog Taja, ostavićemo je. Ako ne, zadrži je još neko
vreme kod sebe."
"Mislim da si me upravo oslobodio velike gnjavaže", kaže Džek,
vodeći Dejla do prtljažnika pikapa. Otvara kutiju od nerđajućeg
čelika iza kabine, koju nije zaključao pre nego što se povezao ovamo,
i vadi jedan od onih umetaka za korpu za otpatke. Unutra se čuje
pljuskanje vode i zveckanje preostalih kockica leda. "Seti se toga
kada sledeći pomisliš da si glup."
Dejl ne obraća pažnju na njegove reči. "Obože", kaže, spojivši sve
u jednu reč. Gleda u kesu izvađenu iz umetka. Njeni providni zidovi
orošeni su kapima vode.
"Taj miris!" kaže Henri potreseno. "Siroto dete!"
"Osećaš ga i kroz plastiku?" pita Džek.
"Nego šta. I odande." Henri pokazuje prema urušenom restoranu, i
vadi cigarete iz džepa. "Da sam znao, poneo bih teglicu 'viksa' i 'el
produkto'."
Ako ništa drugo, više ne mora da prođe sa kesom i njenim jezivim
sadržajem pored Toma Lunda, pošto je ovaj zašao iza ruševine sa
svojim kolutom žute trake.
"Samo uđi", tiho ga ohrabruje Dejl. "Pogledaj okolo i otarasi se te
stvari u kesi ako nađeš... znaš već. Ja ću da popričam sa Tomom."
Džek prolazi kroz iskrivljeni dovratak i zalazi u sve gušći zadah
raspadanja. Čuje kako Dejl napolju daje instrukcije Tomu da pošalje
Pem Stivens i Denija Čedu, čim stignu, na početak prilaznog puta, da
zaustavljaju sve koji bi pokušali da skrenu na njega.
U unutrašnjosti Edovog lokala će do popodneva verovatno biti
svetlo, ali sada je senovito, osvetljeno samo izukrštanim zracima
sunca. Kroz njih usporeno promiču galaksije prašine. Džek oprezno
stupa, žaleći što nije poneo baterijsku svetiljku, ali ne želi da se vrati
i uzme jednu iz policijskog automobila pre nego što se otarasi

stopala. (O tome misli kao o 'vraćanju'.) U prašini, smeću i talogu
sivog perja vide se tragovi cipela. Otisci po veličini pripadaju
odrasloj osobi. Oko njih krivudaju tragovi psećih šapa. Sa leve strane
opaža urednu gomilicu izmeta. Obilazi zarđale ostatke prevrnutog
roštilja na gas i sledi oba traga duž prljavog šanka. Napolju se čuje
kako pristižu druga patrolna kola. Ovde unutra, u ovom mračnijem
svetu, zujanje muva naraslo je u meku riku, a zadah... taj zadah...

Džek vadi maramicu iz džepa i pritiska je na nos dok sledi tragove
u kuhinju. Ovde se tragovi šapa umnožavaju, a ljudski nestaju. Džek
neveselo pomišlja na krug ugažene trave koji je načinio na livadi
onog drugog sveta, krug do koga ne vodi staza ugažene trave.

Pored zida naspram njega, i osušene lokve krvi, leži ono što je
ostalo od Irme Freno. Lice joj milosrdno skriva ulepljeno krilo
crvenkasto-plave kose. Iznad nje, na zarđalom komadu lima koji je
nekada verovatno služio kao toplotni štitnik za friteze, ispisane su,
Džek pretpostavlja 'šarpi' markerom, dve reči:

Ćao momci

"E, jebi ga", javlja se Dejl Gilbertson na korak iza njega, i Džek
se jedva obuzdava da ne vrisne.

***
Napolju gotovo istog trenutka počinje igranka.
Na pola puta do glavnog druma, Deni i Pem (nimalo razočarani
što su dobili stražarski posao pošto su ugledali ruševinu Edovog
lokala i osetili smrad koji se širi iz nje) zamalo da se direktno sudare
sa starim 'harvester' kamionetom koji se ljulja u pravcu Edovog
lokala brzinom od najmanje četrdeset milja na sat. Srećnim slučajem,
Pem skreće desno a vozač pikapa - Tedi Ranklmen - levo. Vozila se
tesno mimoilaze i zaustavljaju u travi pored onoga što se jedva može
nazvati putem. Zarđali branik pikapa udara u stablo mlade jasike.
Pem i Deni izlaze iz kola, osećajući kako im srca mahnito tuku, a
adrenalin pumpa li pumpa. Iz kabine pikapa, poput cirkuskih
klovnova, ispadaju četiri muške spodobe. Gospođa Morton bi ih
prepoznala kao redovne posetioce Rojeve Radnje. I nazvala
džabalebarošima.

"Šta to, bre, radite?" urla Deni Čeda. Šaka mu se spušta na dršku
revolvera, ali je odmah nevoljno sklanja. Počinje da ga boli glava.

Spodobama (Ranklmen je jedini koga dvoje policajaca znaju po
imenu, iako svako od njih prepoznaje lica ponekog od ostalih) su oči
narasle od uzbuđenja.

"Kol'ko ste i' našli?" ispljune jedan od njih. Pem ima sumnjivu
čast da zaista vidi pljuvačku kako mu prska iz usta u jutarnji vazduh.
"Kol'ko i' je zlikovac pobio?"

Pem i Deni se zbunjeno zagledaju. Pre nego što uspevaju da
odgovore, stiže stari 'ševrolet bel er' sa još četvoricom ili petoricom
ljudi. Ne, jedno od njih je žena. I oni se zaustavljaju i iskaču iz vozila
poput klovnova.

Ali klovnovi smo u stvari mi, razmišlja Pem. Mi.
Pem i Deni nalaze se okruženi osmoricom poluhisteričnih
muškaraca i jednom poluhisteričnom ženom koji ih zasipaju
pitanjima.
"Ma šta, odo' ja da s' lično uverim!" gotovo radosno viče Tedi
Ranklmen, i Deni shvata da situacija preti da se izmakne kontroli.
Ako ove budale uspeju da prođu, Dejl će prvo da mu napravi novi
čmar, a onda će da ga posoli.
"STOJTE SVI!" drekne, i ovaj put zaista poteže revolver. Prvi put
to čini, i mrska mu je njegova težina u šaci - ovo je ipak nedužan
svet, a ne neki zlikovci - ali im to privlači pažnju.
"Ovo je mesto zločina", kaže Pem, konačno uspevši da progovori
normalnim glasom. Ljudi gunđaju i zgledaju se; strahovanja su im
potvrđena. Pem prilazi vozaču 'ševroleta'. "Kako se zovete,
gospodine? Saknesum? Saknesum, zar ne?"
"Fredi", potvrđuje ovaj.
"E pa Fredi Saknesume, vraćaj se u kola, i vi što ste došli s njim, i
vucite se u majčinu odavde. I ne pokušavajte da okrenete, jer ćete
samo da se zaglavite."
"Ali..." počinje žena. Pem misli da se preziva Sanger, a Sangerovi
su poznati kao čopor budala.
"Jezik za zube, i tutanj", poručuje joj Pem.
"A vi odma' za njima", Deni naređuje Tediju Ranklmenu. Nada se
samo da ih neće biti još, jer će u tom slučaju morati da upravljaju

paradom unatraške. Ne zna kako se pročulo, i u ovom trenutku ga ne
zanima. "Ako ne želite na sud zbog ometanja policijske istrage. Za
šta možete da dobijete do pet godina." Nema pojma da li postoji
takva kazna, ali ih to pokreće efikasnije nego oružje u njegovoj ruci.

'Ševrolet' polazi unazad, a zadnji deo mu se zanosi sa jedne na
drugu stranu kao pas kad maše repom. Ranklmenov pikap ga sledi, sa
dvojicom koji stoje u teretnom delu i vire preko kabine, nastojeći da
ugledaju bar krov starog restorana. Radoznalost čini da im lica
izgledaju sablasno prazna. Policijsko vozilo kreće poslednje, terajući
stari automobil i još stariji pikap pred sobom kao što ovčarski pas
tera ovce, sa uključenim svetlima na krovu. Pem je primorana da
vozi sa nogom na kočnici, i pritom prosipa tihu bujicu reči koje
sigurno nije naučila od majke.

"Da li tim ustima ljubiš decu za laku noć?" pita Deni, ne bez
divljenja.

"Zaveži", kaže ona. I dodaje: "Imaš neki aspirin?"
"Ja sam to tebe hteo da pitam", kaže Deni.
U pravi čas stižu do glavnog puta, jer iz pravca Frenč Lendinga
dolaze još tri vozila, i dva iz pravca Sentralije i Ardena. U sve topliji
vazduh diže se zavijanje policijske sirene. Još jedna patrolna kola,
treća u nizu koji je trebalo da bude neupadljiv, prestižu radoznalce iz
varoši.
"O, čoveče." Deni zvuči kao da će zaplakati. "O čoveče o čoveče
o čoveče. Ovo će da bude karneval, a kladim se da oni iz državne još
ne znaju. Ima da rode mačiće. Dejl ima da rodi mačiće."
"Sve će to da se sredi", kaže Pem. "Samo se smiri. Postavićemo se
tako da preprečimo put. I vrati taj revolver u jebenu futrolu."
"'Oću, mama." Sklanja pucu dok Pem manevriše na prilaznom
putu, prvo se povlači da propusti treće vozilo a zatim vozi napred da
prepreči put. "Da, možda smo stigli na vreme da sprečimo žurku."
"Naravno da jesmo."
Donekle se opuštaju. Zaboravili su na stari put između Edovog
lokala i Golca, ali u varoši ima puno sveta koji zna za njega. Nosonja
Sen Pjer i njegovi momci, na primer. A Vendel Grin, iako ne zna za
njega, uvek uspe da se ušunja na sporedni ulaz. Tipovi poput njega
imaju osećaj za to.

11.

Nosonjino putovanje počelo je sa Mirtl Harington, voljenom
suprugom Majkla Haringtona, koja šuška preko telefona sa Ričijem
Bamstedom, u koga se zacopala do koske iako je isti bio oženjen
njenom drugom najboljom drugaricom Gled, koja je pala mrtva usred
rođene kuhinje u preranoj trideset prvoj godini života. Što se Ričija
Bamsteda tiče, najeo se toliko makarona sa tunjevinom i naslušao
toliko zavereničkih telefonskih poziva od Mirtl da mu bude dovoljno
za još dva života, ali je ovo šaputanje zbog kojeg oseća zadovoljstvo,
pa čak i izvesno olakšanje, zato što vozi kamion za Kingslendsku
Pivaru i poznaje, makar i površno, Nosonju Sen Pjera i njegove
momke.

Riči je isprva mislio da su članovi Gromovite Petorke, ti krupni
tipovi sa kosom do ramena i bradama koji tutnje okolo na 'harlijima',
obične propalice, ali se jednog petka našao u redu za platu sa onim
što ga zovu Miš, i Miš ga je pogledao odozgo i rekao nešto o tome
kako rad iz ljubavi čini da platni nalog izgleda veći, a onda su se
upustili u razgovor od koga se Ričiju zavrtelo u glavi. Dve večeri
kasnije, završivši smenu, video je Nosonju Sen Pjera i onoga koga
zovu Dok kako gluvare u dvorištu. Pošto je blokirao točkove
prikolice, prišao im je i upustio u još jedan razgovor posle kojeg mu
se činilo da je upao u kombinaciju najrazvratnijeg bluz-bara i
Jeopardy! kviza. Ti momci - Nosonja, Miš, Dok, Soni i Kajzer Bil -
izgledali su opasno i raspusno kao sam đavo, ali su bili pametni.
Ispostavilo se da je Nosonja glavni tehnolog za proizvodnju piva u
odelenju za specijalne projekte Kingslendskog Svetlog, a ostali
odmah ispod njega. I svi su studirali. Bilo im je najvažnije da prave
sjajno pivo i da se provode, i Riči je gotovo poželeo da nabavi motor
i tera kera sa njima, ali su mu dugo subotnje popodne i veče u Send
Baru pokazali da je razlika između dobrog provoda i teškog

bekrijanja suviše fina za njega. Jednostavno nije imao snage da
smlati dva bokala Kingslenda, odigra dobru partiju bilijara, smlati još
dva bokala raspravljajući o uticaju Šervuda Andersona i Gertrude
Stajn na mladog Hemingveja, upusti se u ozbiljnu kafansku
makljažu, smlati još nekoliko bokala i napusti lokal dovoljno bistre
glave da protutnji motorom po okolini, pokupi par eksperimentisanju
sklonih ženskih iz Medisona, popuši gomilu jake trave i luduje do
zore. Ljudi koji su uspevali sve to da izvedu i da zadrže dobre
poslove zasluživali su poštovanje.

Riči oseća obavezu da obavesti Nosonju da je policija konačno
otkrila gde se nalazi telo Irme Freno. Da mu je ona brbljivica Mirtl
rekla da je to tajna koju treba da zadrži za sebe, ali da je prilično
siguran da je Mirtl, čim mu je prenela novosti, pozvala još četvoro ili
petoro ljudi. Ti ljudi će pozvati svoje nabolje prijatelje, i za tili čas će
polovina Frenč Lendinga zaputiti tridesetpeticom da vidi o čemu se
radi. A Nosonja ima više razloga da bude tamo od većine drugih, zar
ne?

Manje od trideset sekundi pošto se otresao Mirtl Harington, Riči
Bamsted traži broj telefona Nosonje Sen Pjera u imeniku i okreće ga.

"Riči, iskreno se nadam da me ne zavlačiš", kaže Nosonja.
"Javio se kući, je li?" Nosonja želi da Riči potvrdi ono što mu je
rekao. "Ono bezvredno govance u državnom autu, Mahniti Mađar?...
I gde je rek'o da je mala?"
"Jebiga, cela varoš ima da se sjati tamo", kaže Nosonja. "Ipak,
hvala, čoveče, puno ti hvala. Dođem ti za ovo." U trenutku pre nego
što će se spustiti slušalica, Ričiju se čini da je Nosonja rekao nešto
što se gubi u vrelom naletu emocija.
A u kućici u Gvožđarskom Sokačetu, Nosonja Sen Pjer briše suze
bradom, nežno odmiče telefon na stolu i okreće se prema Medvedici,
ženskoj sa kojom nevenčano živi, Ejminoj majci, koja je pravo ime
Suzan Ozgud i koja ga netremice posmatra ispod gustih plavih
kovrdža, držeći prst na mestu u knjizi do koga je stigla.
"To je Frenoova mala", kaže on. "Moram d' idem."
"Idi", kaže mu Medvedica. "Ponesi mobilni i zovi me čim budeš
mogao."

"Aha", kaže on, uzima telefon iz punjača i trpa u prednji džep
farmerki. Umesto da ode do vrata, zavlači prste u ogromnu riđkastu
čupu brade i odsutno je češlja prstima. Stopala su mu ukopana u pod;
pogled mu je negde odlutao. "Ribar je zvao 911", kaže. "Veruješ li ti
u to sranje? Nisu bili u stanju sami da nađu malu Frenoovu, već je
trebalo on da im kaže gde je telo."

"Slušaj me", kaže Medvedica, pa ustaje i prevaljuje razdaljinu
između njih brže nego što se čini da je sposobna. Priljubljuje svoje
sitno telo uz njegovu telesinu, i Nosonja punim plućima udiše njen
umirujući miris, kombinaciju sapuna i svežeg hleba. "Kada ti i
momci stignete tamo, moraćete da obuzdate ljude, a za to je potrebno
da obuzdate sebe, Nosonjo. Bez obzira koliko si ljut, ne smeš da se
otkačiš i počneš da mlatiš ljude. Naročito ne policajce."

"Rek'o bih da misliš da ne bi trebalo da idem tamo."
"Moraš da ideš. Samo ne želim da završiš u zatvoru."
"Hej", kaže on, "ja sam pivadžija, a ne tabadžija."
"Nemoj to da zaboraviš", kaže ona, i tapše ga po leđima. "Hoćeš li
sad da ih pozoveš?"
"Uličnim telefonom." Nosonja odlazi do vrata, saginje se da uzme
kacigu, i izlazi. Niz čelo mu teče znoj, i sliva se u bradu. Dva koraka
dovode ga do motocikla. Spušta ruku na sedište, briše čelo i počinje
da urla: "JEBENI RIBAR REK'O ONOM JEBENOM PAJKANU
MAĐARU 'DE JE OSTAVIO TELO IRME FRENO. KO ĆE SA
MNOM?"
Na prozorima kuća sa obe strane Gvožđarskog Sokačeta
pojavljuju se bradate i kosmate glave i čuju se uzvici "Sačekaj!"
"Bog te maz'o!" "Evo!" Na četvoro ulaznih vrata ispadaju četiri
grdosije u kožnim jaknama, farmerkama i čizmama. Nosonja
obuzdava osmeh - voli te momke, ali ga ponekad podsećaju na likove
iz crtaća. Nisu još ni stigli do njega a on im već objašnjava za Ričija
Bamsteda i poziv na 911, i u trenutku kada završava, Miš, Dok, Soni
i Kajzer Bil već su na motorciklima i čekaju njegov signal.
"Al' ima još nešto", kaže Nosonja. "Dve stvari. Idemo tamo zbog
Ejmi i Irme Freno i Džonija Irkenhema, a ne zbog sebe. Idemo da se
postaramo da sve bude urađeno kako treba, i nikome nećemo
razbijati glavu ako ne bude izazivao. Jasno?"

Ostali zabrundaše, zagunđaše i zarežaše, činilo se, u znak da se
slažu. Četiri čupave brade zaklimaše gore-dole.

"I drugo, kad nekome budemo razbili glavu, biće to Ribareva.
Zato što smo se dosta mirili sa glupostima, i prilično sam siguran da
je doš'o red na nas da ulovimo jebenog gada koji je ubio moju
devojčicu..." Nosonji se na trenutak steže grlo, i diže pesnicu pre
nego što će nastaviti. "A onu drugu malu ostavio u jebenoj straćari
tamo na tridesetpetici. Zato što nameravam da spustim šape na tog
jebenog manijaka, i kada to budem učinio, ima da mu rasturim bulju
kako DOLIKUJE!"

Njegovi momci, njegova ekipa, njegova potera preti pesnicama i
urla. Pet mašina bučno oživljavaju. "Bacićemo pogled na mesto sa
puta, a onda produžavamo do sporednog iza Golca", viče Nosonja, pa
izlazi na drum i hvata zalet uzbrdo uz Čejs, praćen ostalima.

Tutnje kroz centar varoši, Nosonja na čelu, Miš i Soni praktično
iza izduvne cevi njegove mašine, Dok i Kajzer odmah iza njih, sa
bradama koje lepršaju na vetru. Grmljavina njihovih motorcikala
trese prozore na Šmitovom dućanu i rasteruje lastavice sa table koja
obeležava bioskop Eženkur. Nagnut preko upravljača 'harlija',
Nosonja izgleda pomalo kao King Kong koji se sprema da napravi
ršum. Prošavši pored 7-Jedanaest, Kajzer i Dok prelaze u liniju sa
Sonijem i Mišem i potpuno zauzimaju širinu druma. Ljudi koji voze
tridesetpeticom na zapad bacaju pogled na prilike koje jure prema
njima i silaze sa puta; vozači koji ih ugledaju u retrovizorima
uklanjaju se u stranu, proturaju ruku kroz prozor i mašu im da prođu.

Bliže Sentraliji, Nosonja prestiže otprilike dvostruko više vozila
nego što bi na seoskom putu u neradno jutro trebalo da ih bude.
Stvari stoje još gore nego što je pretpostavljao: Dejl Gilbertson će
verovatno postaviti jednog ili dva policajca da zaustavljaju one koji
skrenu sa tridesetpetice, ali dva policajca ne mogu da obuzdaju više
od deset ili dvanaest lešinara rešenih da vide, svojim očima, Ribarev
ručni rad. Frenč Lending nema dovoljno policajaca da drži pod
kontrolom sve šalabajzere koji su se uputili prema Edovom lokalu.
Nosonja psuje, zamislivši sebe kako se gubi i pretvara gomilu
izopačenih Ribarevih obožavalaca u klinove za šator. Gubitak
kontrole je nešto što nikako ne sme sebi da dozvoli ako želi da ostane

u prijateljskim odnosima sa Dejlom Gilbertsonom i njegovim
levacima.

Nosonja predvodi svoje kompanjone pored pokretne olupine
crvene 'tojote', i u tom trenutku mu pada na pamet tako savršena
zamisao da zaboravlja da prestravi vozača krša tako što će ga
pogledati u oči i zarežati: "Ja pravim Kingslendsko Svetlo, najbolje
pivo na svetu, džukelo neotesana." Od jutros je to izveo već sa
dvojicom vozača, i nijedan ga nije izneverio. Ljudi koji zasluže
ovakav tretman time što loše voze ili teraju neko stvarno ružno
vozilo uobraze da im preti nekakvim uvrnutim oblikom seksualnog
zlostavljanja i obamru kao zečevi. Dosta smešna zanimacija, kao što
su žitelji Smaragdnog Grada pevali u Čarobnjaku iz Oza. Zamisao
koja odvraća Nosonju od ovih bezazlenih nestašluka odlikuje se
jednostavnošću najdragocenijih nadahnuća. Najbolji način da
obezbediš saradnju jeste da je sam ponudiš. Tačno zna kako će da
smekša Dejla Gilbertsona: odgovor upravo stavlja kapu za bezbol na
glavu, uzima ključeve kola i izlazi na vrata - odgovor leži svuda oko
njega.

***
Delić tog odgovra sedi za volanom one crvene 'tojote' koju su
Nosonja i njegova vesela družina upravo prestigli. Vendel Grin je po
obe osnove zaslužio šaljivu pretnju koja mu nije upućena. Njegov
mali automobil nekada možda nije bio ružan, ali je danas toliko
izobličen mnogobrojnim ulubinama i ogrebotinama da podseća na
pokretni vic, a Grin vozi sa nepokolebljivom nadmenošću o kojoj
razmišlja kao o 'snalažljivosti'. Prolazi kroz žuta svetla, bezobzirno
menja trake i lepi se uz branike u svrhu pretnje. Uz sve to, naravno,
na najmanju provokaciju leže na sirenu. Vendel je drumski teror.
Način na koji upravlja kolima savršeno odražava njegov karakter -
bezobrazno, nepromišljeno i arogantno. Trenutno vozi još gore nego
obično, s obzirom da mu je pažnja, dok pokušava da prestigne svako
drugo vozilo na putu, usredsređena na džepni kasetofon koji drži
ispred usta i na zlata vredne reči koje njegov jednako zlata vredni
glas pohranjuje u dragocenu spravicu. (Vendel često žali zbog
kratkovidosti radio stanica koje posvećuju toliko vremena budalama
kao što su Džordž Redban i Henri Šejk iako bi mogle da se uzdignu

na viši nivo tako što bi mu svakog dana obezbedile sat ili dva za
komentar dnevnih događaja.) Ah, ta slatka kombinacija Vendelovih
reči i Vendelovog glasa - Edvard R. Marou ni na samom vrhuncu
slave nije zvučao ovako rečito i duboko.

A ono što govori glasi: Ovog jutra sam se pridružio spontanom
karavanu potresenih, ojađenih i samo radoznalih u tužnom
hodočašću na istok živopisnim putem broj 35. Po ko zna koji put,
ovaj izveštač je pogođen, i to duboko pogođen, strahotnim
kontrastom između lepote i spokoja krajolika oblasti Kuli i ružnoće i
divljaštva koje je jedno izopačeno ljudsko biće donelo u njega. Novi
pasus.

Vest se širi kao požar. Sused zove suseda, prijatelj prijatelja. Ako
je verovati pozivu na broj 911 primljenom u policijskoj stanici u
Frenč Lendingu, unakaženo telo male Irme Freno leži u ruševinama
nekadašnje poslastičarnice i kafeterije koja se zvala 'Klopa i kobaje
kod Eda'. A ko je zvao? Verovatno neki savesni građanin. E, nije,
dame i gospodo...

Dame i gospodo, ovo je reportaža sa borbenog položaja, ovo je
vest pisana u nastanku, koncept koji ne može drugo nego da šapuće
'Pulicerova nagrada' za vrlog novinara. Glasina je do Vendela Grina
stigla preko njegovog berberina, Roja Rojala, koji ju je čuo od svoje
žene, Tili Rojal, koju je prosvetlila lično Mirtl Harington, a Vendel
Grin je izvršio svoju dužnost prema čitaocima: dograbio je kasetofon
i fotoaparat i otrčao do svojeg opakog malog vozila ne zastavši ni da
telefonira svojim urednicima u Heraldu. Fotograf mu nije potreban;
sve potrebne fotografije može sam da snimi pouzdanim starim
'nikonom F2A' na sedištu pored njega. Nerazdvojivi spoj reči i slika -
duboka analiza najjezivijeg zločina u novom veku - sveobuhvatna
studija prirode zla - saosećajni prikaz patnji jedne zajednice -
nemilosrdno razotkrivanje nesposobnosti odelenja lokalne policije -

Zar je onda čudo što Vendel Grin, sa svim ovim na umu, dok med
njegovih reči kaplje u mikrofon kasetofona, propušta da čuje brujanje
motorcikala, ili da na bilo koji način registruje pojavu Gromovite
Petorke sve do trenutka kada odsutno baca pogled na retrovizor na
vratima 'tojote', u potrazi za savršenom frazom? Baca on tako pogled
u stranu i u iznenadnoj panici opaža, na manje od dve stope od sebe,

Nosonju Sen Pjera na njegovom gromovitom 'harliju' kako, sudeći po
pokretima usana,

peva?
a?
Ne, to otpada. Prema Vendelovom iskustvu, kudikamo će pre biti
da Nosonja Sen Pjer psuje kao lučki radnik. Kada je Vendel, posle
smrti Ejmi Sen Pjer, sledeći prastara pravila svojeg zanata, svratio u
Gvožđarsko Sokače broj 1 i upitao ožalošćenog oca da malo pojasni
kakav je to osećaj živeti sa znanjem da mu je ćerku zaklalo kao prase
i delimično pojelo čudovište u ljudskom obliku, Nosonja je dograbio
nedužnog izveštača za gušu, obasuo ga bujicom prostakluka i dovršio
je urlajući kako će, ako ikada ponovo vidi gospodina Grina, da mu
otkine glavu i nastalu rupu upotrebi za seksualne radnje.
Ova njegova pretnja zaslužna je za trenutak Vendelove panike.
Baca pogled u retrovizor i vidi Nosonjinu pratnju razvijenu širinom
druma poput osvajačke vojske Gota. U njegovoj mašti vitlaju
lobanjama na konopcima od ljudske kože i dernjaju se šta će uraditi
sa njegovim vratom kada mu otkinu glavu. Ono što se spremao da
izdiktira u dragocenu spravicu smesta isparava, zajedno sa
maštarijama o osvajanju Pulicerove nagrade. Želudac mu se steže, a
iz svake pore na širokom, preplanulom licu izbija znoj. Leva šaka mu
podrhtava na volanu, a desna trese kasetofon kao kastanjetu. Vendel
diže đon sa pedale gasa i klizi niz naslon sedišta, okrećući glavu što
je više moguće u desno. Najviše bi voleo da se zavuče u prostor
ispod komandne ploče i pretvara se da je fetus. Grmljavina iza njega
se pojačava, i srce mu se praćaka u grudima kao riba na suvom.
Počinje da cvili. Niz timpana štepuje vazduh sa one strane tanke
školjke vrata automobila.
Motorcikli tada prolaze pored njega i tutnje dalje niz drum.
Vendel Grin briše lice. Polako nagovara telo da se uspravi. Srce
prestaje sa pokušajima da iskoči iz grudi. Svet sa druge strane
vetrobranskog stakla, koji se skupio na veličinu muve, ponovo se
vraća u normalne razmere. Vendelu pada na pamet da nije uplašen
više nego što bi normalno ljudsko biće trebalo da bude s obzirom na
okolnosti. Samopoštovanje ga ispunjava kao helijum balon. Većina
momaka koje poznaje skrenula bi sa puta; ma šta, većina momaka

napunila bi gaće. A šta je uradio Vendel Grin? Malo je smanjio
brzinu, i to je sve. Poneo se kao gospodin, i pustio one guzice iz
Gromovite Petorke da ga preteknu. Kada je reč o Nosonji Sen Pjeru i
njegovim majmunima, razmišlja Vendel, gospodstvo je nešto na šta
nisu navikli. Ubrzava, posmatrajući motorcikliste kako odmiču
napred.

Kasetofon mu je i dalje u ruci, uključen. Vendel ga diže do usta,
oblizuje usne, i shvata da je zaboravio šta je hteo da kaže. Kolutovi
prazne trake se odmotavaju. "E, jebi ga", kaže, i pritiska dugme OFF.
Nadahnuta rečenica, melodiozna kadenca, isparila je u etar,
verovatno bez povratka. Ali situacija je mnogo mučnija od toga.
Vendelu se čini da je sa poslednjom rečenicom nestao čitav niz
logičnih veza: pamti da je pred očima imao osnovne obrise mnogo
većeg ustrojstva, bar pet ili šest povezanih članaka, koji bi išli dalje i
od Ribara, sve do... do čega? Obezbedili bi mu Pulicera, dakako, ali
kako? Deo uma koji mu je omogućio pogled na ono neizmerno
ustrojstvo i dalje mu čuva oblik, ali je oblik prazan. Nosonja Sen Pjer
i njegove siledžije ubili su nešto što se Vendelu Grinu sada čini kao
najbolja ideja koju je ikada imao, i potpuno je neizvesno hoće li moći
da je povrati u život.

I šta ti motorizovani frikovi uopšte rade ovde?
Pitanje samo na sebe odgovara: neki uvrnuti dobročinitelj smatrao
je da Nosonja treba da zna za Ribarev poziv, i motorizovani frikovi
su sada na putu prema ruševini Edovog lokala, baš kao i on. Srećom,
toliko drugog sveta ide tamo da Vendel računa da će moći da eskivira
svojeg dušmanina. Za svaki slučaj, drži se nekoliko automobila iza
motorciklista.
Saobraćaj se zgušnjava, i usporava; tamo napred, motorciklisti
obrazuju kolonu i praše napred pored kolone vozila koja mili prema
prašnjavom putu do Edovog lokala. Sedamdeset ili osamdeset metara
dalje, Vendel vidi dva pajkana, muškarca i ženu, kako pokušavaju da
nateraju gedže da produže dalje. Svaki put kada se novo vozilo
zaustavi ispred njih, moraju da izvedu istu pantomimu za putnike,
pokazujući im da zaokrenu i nastave dalje drumom. Da upotpune
poruku, policijska kola su preprečila put, sprečavajući prolaz
svakome ko bi pokušao da izvede nešto originalno. Ova predstava

nimalo ne dotiče Vendela, jer novinari imaju automatski pristup
ovakvim mestima. Novinari su medijum, prozor kroz koji inače
nedostupna mesta postaju dostupna javnosti. Vendel Grin je ovde
kao predstavnik naroda, pored toga što je najistaknutiji novinar u
zapadnom Viskonsinu.

Pošto je prevalio još desetak metara, prepoznaje da su pajkani koji
sateruju saobraćaj Deni Čeda i Pem Stivens, i njegovo pouzdanje
počinje da se osipa. Nekoliko dana ranije, upravo su Čeda i
Stivensova na njegov zahtev da dobije informacije odgovorili da se
nosi u majčinu. Pem Stivens je ionako mudrijaška kučka,
profesionalna mudolomka. Zašto bi inače ženska koja pristojno
izgleda želela da bude pajkan? Stivensova će da ga vrati iz čistog
ćefa - i uživaće u tome! Vendel shvata da će verovatno morati nekako
da se provuče tamo. Zamišlja sebe kako puzi kroz korov na stomaku
i stresa se od gađenja.

Imaće bar to zadovoljstvo da posmatra kako pajkani Nosonji i
njegovima pokazuju šipak. Motorciklisti grme pored još desetak
vozila ne usporavajući, i Vendel pretpostavlja da planiraju da načine
dramatičan, klizeći zaokret u poslednjem trenutku i prošišaju pored
ona dva glupsona u plavom i patrolnih kola kao da ne postoje. Šta će
pajkani na to da preduzmu, pita se Vendel - da izvade puce i
pokušaju da izgledaju opasno? Pucaju da upozore i upucaju jedno
drugo u nogu?

Na njegovo čuđenje, Nosonja i njegova motorizovana
kompozicija ne obraćaju pažnju na automoble koji pokušavaju da
skrenu na zemljani put, na Čedu i Stivensovu i sve ostalo. Čak i ne
okreću glave da pogledaju u ruševinu, kola šefa policije i pikap -
koga Vendel smesta prepoznaje - i ljude koji stoje na ugaženoj travi,
među kojima su Dejl Gilbertson i vlasnik pikapa, Holivud Džek
Sojer, uobraženi kurčić iz L.A. (Treći čovek, sa sladoledadžijskim
šeširom, naočarima za sunce i kicoškim prslukom Vendelu je
potpuno nepoznat. Izgleda kao da je ispao iz nekog starog
Bogartovog filma.) Jok brate, prolaze čitavu igranku sa kacigama
uperenim pravo napred, kao da su naumili da se odvezu do Sentralije
i porazbijaju sve sijalice u Send Baru. Barapska petorka praši dalje,
ravnodušna kao čopor divljih pasa. I čim se put pred njima

oslobodio, četvorica pratilaca obrazuju paralelnu formaciju iza
Nosonje i zauzimaju širinu druma. A onda, kao jedan, zanose u levo,
dižu pet oblaka prašine i šljunka, i prave pet U-zaokreta. Ne
zaustavljajući se - reklo bi se čak i ne usporavajući - razdvajaju se u
malopređašnju formaciju jedan-dva-dva i voze nazad na zapad,
prema mestu zločina i Frenč Lendingu.

Neka sam proklet, razmišlja Vendel. Nosonja je podvio rep i
odustao. Kakav šonja. Motorciklisti rastu, približavajući mu se, i
zaprepašćeni Vendel Grin uskoro razaznaje smrknuto lice Nosonje
Sen Pjera, koje takođe raste ispod šlema dok se približava. "Nisi mi
ličio na nekoga ko se predaje", kaže Vendel, gledajući kako mu se
Nosonja sve više primiče. Vetar mu je razdelio bradu na dva jednaka
dela koji lepršaju za njim sa obe strane glave. Nosonjine oči iza
zaštitnih naočara izgledaju kao da nišani puškom. Pomisao da bi
Nosonja mogao da uperi te oči lovca prema njemu čini da Vendelu
opasno popusti petlja. "Ništarijo", kaže, ne naročito glasno. Sa
zaglušujućom grmljavinom, Nosonja šiba pored izubijane 'tojote'.
Ostatak Gromovite Petorke čekića vazduh i klizi dalje putem.

Ovaj dokaz Nosonjinog kukavičluka razgaljuje Vendelovo srce
dok gleda kako se motorciklisti smanjuju u retrovizoru, ali kroz
sinapse njegovog uma počinje da rije misao koju ne može da potisne.
Vendel možda nije Edvard R. Marou savremenog doba, ali već skoro
trideset godina radi kao izveštač i stekao je neke instinkte. Misao
koja mu se mota po glavi šalje niz signala za uzbunu koji mu se
konačno probijaju do svesti. Vendel shvata - vidi skrivenu zamisao;
razume šta se događa.

"Vidi ti njega", kaže, i sa širokim kezom leže na sirenu, mota
volan na levu stranu i pravi okret uz tek neznatno oštećenje branika
njegovog i sledećeg automobila. "Lukavo kopile", kaže, gotovo se
kikoćući u oduševljenju. 'Tojota' se izvlači iz kolone vozila koja se
vuče prema istoku i preseca trake koje vode na zapad. Lupajući i
prdeći, brza po tragu snalažljivih motorciklista.

Neće Vendel Grin da puzi kroz korov i kukuruze: ono kopile od
Nosonje Sen Pjera zna zaobilazni put do Edovog lokala! Naš vredni
reporter treba samo da drži dovoljno rastojanje da ga ne vide, i imaće
slobodnu propusnicu za mesto zločina. Divota. I ironija: ispada da

Nosonja pomaže štampi - blagodarimo, arogantni siledžijo. Vendel
ne veruje da će mu Dejl Gilbertson dopustiti da zavlači nos gde hoće,
ali će sada biti teže da ga otera. Imaće dovoljno vremena da postavi
pokoje pronicljivo pitanje, snimi nekoliko rečitih fotografija i - pre i
iznad svega! - upije dovoljno atmosfere mesta za jedan od svojih
legendardnih prikaza 'u boji'.

Razgaljenog srca, Vendel odmiče drumom brzinom od pedeset
milja na sat, puštajući motorcikliste da šišaju napred, ali uvek na
vidiku. Broj vozila koja mu dolaze u susret proređuje se u široko
razmaknute grupe od dvoje ili troje, zatim jedno i na kraju potpuno
presušuje. Kao da su čekali da ostanu sami, Nosonja i njegovi pajtaši
presecaju drum i silaze, tutnjeći, na prilazni put prema Golcovoj
svemirskoj kupoli.

Vendel oseća kako u njemu počinje da curka sumnja, ali nije
spreman da pretpostavi da su se Nosonja i njegovi klipani odjednom
zainteresovali za traktorsku opremu i kosačice za travu. Ubrzava,
pitajući se da li su ga videli i sada pokušavaju da ga se otresu. Koliko
on zna, na toj uzvisini nema ničega osim izložbenog salona, servisne
garaže i parkinga. Mesto izgleda kao pustinja. A iza parkinga... šta?
Sa jedne strane, seća se zaraslog polja koje se proteže do horizonta, a
sa druge, šumarka drveća. Drveće se već vidi, prostire se nizbrdo kao
vetrobran.

Ne gubeći vreme da signalizira, preseca trake puta i skreće na
prilazni put do Golca. Zvuk motorcikala se i dalje čuje, ali postaje
slabiji, i Vendel oseća žaoku straha da su ga nekako obmanuli i da se
udaljavaju u nepoznatom pravcu, rugajući mu se! Stigavši do vrha
uzbrdice, proleće pored salona i izbija na prostrani parking. Ispred
garaže stoje dva ogromna žuta traktora, ali je njegov automobil
jedino putničko vozilo na vidiku. Na suprotnom kraju pustog
parkinga, nizak betonski zid diže se do visine branika između asfalta
i livade okružene drvećem. Iza linije drveća, zid se završava
asfaltnim putem koji vodi iza salona.

Vendel okreće volan i ubrzava prema završetku zida. I dalje čuje
motorcikle, ali mu već zvuče kao roj pčela u daljini. Mora da su već
pola milje daleko, razmišlja Vendel, i iskače iz 'tojote'. Trpa
kasetofon u džep jakne, prebacuje kajiš 'nikona' oko vrata, obilazi

niski zid i istrčava na livadu. Pre nego što će stići do linije drveća,
vidi ostatke starog makadamskog puta, isprekidane i obrasle travom,
kako seku nizbrdo između stabala.

Vendel procenjuje da je bivši Edov lokal otprilike milju daleko, i
pita se da li bi automobil mogao da pređe taj put po ovoj gruboj i
neravnoj podlozi. Makadam se na nekim mestima raspukao na
tektonske ploče; na drugim se pretvorio u crni šljunak. Od debelog
korenja drveća šire se rupe i korovom obrasle jaruge. Motorciklista
bi lako mogao da obiđe ili preskoči ove prepreke, ali Vendel vidi da
će ga za ovo putovanje noge bolje poslužiti nego 'tojota', i polazi
pešice starim putem između stabala. Prema onome što je video na
drumu, ostaje mu dovoljno vremena pre nego što stignu medicinski
islednik i vozilo sa opremom sa prikupljanje dokaza. Iako im pomaže
slavni Holivud Sojer, lokalni policajci se verovatno muvaju po
lokaciji kao ošamućeni.

Zvuk motocikala se pojačava dok se Vendel probija dalje, kao da
su se momci zaustavili radi dogovora pre nego što stignu do kraja
puta. Savršeno. Vendel se nada da će nastaviti da tupe dok ih gotovo
ne stigne; nada se da galame jedan na drugog i razmahuju pesnicama.
Želi da ih vidi izbezumljene od besa i adrenalina, a možda i od onoga
što imaju u bisagama. Vendel bi voleo da dođe do fotografije na
kojoj Nosonja Sen Pjer dobro odmerenim desnim krošeom izbija
Dejlu Gilbertsonu prednje zube, ili davi njegovog pajtaša Sojera.
Fotografija koju bi Vendel najviše voleo da snimi, međutim, i zarad
koje je spreman da podmiti svakog pajkana, okružnog funkcionera,
državnog službenika ili nedužnog prolaznika sposobnog da
pomogne, jeste jasna, oštra slika golog leša Irme Freno. Po
mogućnosti takva da nedosmisleno svedoči o Ribarevim
sklonostima, kakve god da su. Dve bi bile savršene - jedna na kojoj
je njeno lice radi dramatičnosti, i druga na kojoj je celo telo, za
perverznjake - ali će, ako bude morao, da se zadovolji i onom na
kojoj je telo. Takav bi snimak obišao svet, i usput bi mu zgrnuo
milione. Samo National Enquirer izbrojao bi, koliko - dvesta hiljada,
trista? - za fotografiju sirote male ubijene Irme, sa očiglednim
sakaćenjima. Eto tvoga zlatnog rudnika, eto tvoje velike prilike!

Kada je Vendel prevalio otprilike desetinu milje niz ruinu od puta,
sa pažnjom podeljenom na naslađivanje gomilama para koje će mala
Irma da mu pretoči u džepove i strahom da ne padne i iščaši zglob,
grmljavina 'harlija' Gromovite Petorke iznenada prestaje. Nastala
tišina čini se bezmerna, ali je odmah zatim narušavaju drugi, tiši
zvuci. Vendel čuje sopstveno disanje i nekakav drugi šum,
kombinaciju kloparanja i treskanja, iza sebe. Okreće se i opaža,
daleko iza na ostacima puta, prastari pikap kako se ljulja prema
njemu.

Gotovo je smešno kako se kamion povodi sa jedne na drugu
stranu kada mu gume zapadnu u nevidljivo ulegnuće ili pređu preko
nagnutog dela puta. Tojest, bilo bi smešno da ti ljudi ne dižu galamu
baš na njegovoj tajnoj stazi do leša Irme Freno. Svaki put kada se
pikap popne preko nekog posebno debelog korena, četiri tamne glave
u kabini poskoče kao lutke na žici. Vendel pravi korak napred sa
namerom da te lakrdijaše pošalje tamo odakle su došli. Donji trap
kamioneta češe se o pljosnat kamen i baca varnice. Ta stvar mora da
je stara najmanje trideset godina, razmišlja Vendel - jedno od retkih
vozila na drumu koje izgleda gore i od njegovog automobila. Kada
mu se kamionet doljuljao bliže, prepoznaje 'internešnal harvester'.
Zarđali branik okićen je grančicama i stabljikama korova. Je li
moguće da I.H. još pravi ove kamionete? Vendel diže ruku kao
porotnik koji se zaklinje, i pikap odskače još nekoliko metara i
zaustavlja se. Leva strana mu je primetno viša nego desna. U tami
ispod krošanja, Vendel ne uspeva sasvim da razazna lice koja pilje u
njega iza stakla, ali ima osećaj da su mu bar dvoje putnika poznati.

Čovek za volanom izbacuje glavu kroz prozor na vratima i kaže:
"Ćaos, gos'in' novinarčino. Šta je, i vama zalupili vrata pred nosom?"
To je Tedi Ranklmen, na čije ime redovno nailazi kada pregleda
dnevne policijske izveštaje. Ostalo troje u kabini njaču kao magarci
na Tedijevu duhovitost. Vendel poznaje dvojicu - Fredija
Saknesuma, pripadnika ološa koji visi po kojekakvim jazbinama duž
reke, i Tutsa Bilindžera, mršavog klinca koji se nekako izdržava
skupljajući staro gvožđe u La Rivijeru i Frenč Lendingu. Kao i
Ranklmen, Tuts je bio hapšen zbog raznih sitnih prekršaja ali nikada

ni za jedan nije osuđen. Zapuštena žena grubog lica između Fredija i
Tutsa samo mu je maglovito poznata.

"Zdravo, Tedi", reče Vendel. "I vama, Fredi i Tutse. Ma ne, nego
sam video zbrku tamo napolju, pa reših da uđem na sporedna vrata."

"Hej, Ven-dele, a mene se ne sećaš?" javlja se žena, pomalo
povređeno. "Dudlz Senger, ako si baš tol'ko izlapeo. Pošla sam sa
momcima u Fredijevom 'bel eru', a Tedi je bio sa drugim društvom,
al' kad nas je kučka vratila nazad, ostali su 'teli da se vrate u bar."

Naravno da je se seća, iako propalo lice pred njima jedva da liči
na radodajku po imenu Dudlz Senger koja je pre desetak godina
služila piće u hotelu Nelson. Vendelu se čini da je bila najurena više
zbog opijanja na poslu nego zbog potkradanja, ali Bog zna da se
bavila i jednim i drugim. Vendel je u to vreme izdašno trošio za
šankom u hotelu Nelson. Pokušava da se seti da li je ikad otišao u
krevet sa Dudlz.

Odlučuje da igra na sigurno, i kaže: "Bokca mu, Dudlz, kako bih
mog'o da zaboravim tako zgodnu curu k'o što si ti?"

Momcima je ovaj odgovor urnebesno smešan. Dudlz zabija lakat
u mršava rebra Tutsa Bilindžera, upućuje Vendelu napućen osmejak i
kaže: "Fala, fala, veoma ste ljubazni, gospodine." Jeste, povalio ju je.

Ovo je pravi trenutak da naredi moronima da se vrate u svoje
pacovske rupe, ali ga odjednom pohodi prvoklasno nadahnuće.
"Društvo moje slatko, jeste l' zainteresovani da pomognete
predstavniku štampe i usput zaradite pedeset kinti?"

"Pedeset svaki, il' ukupno?" pita Tedi Ranklmen.
"Ne preteruj. Ukupno", kaže Vendel.
Dudlz se naginje napred i kaže: "Po dvajes' svaki, važi, badžo?
Ako pristanemo da uradimo to što 'oćeš."
"Uh, slamate mi srce", kaže Vendel, izvlači novčanik iz zadnjeg
džepa i vadi četiri dvadesetice, ostavivši samo jednu novčanicu od
deset i tri od jednog dolara do kraja dana. Oni prihvataju isplatu i
novac za tili čas menja vlasnika. "Sad slušajte šta treba da uradite",
kaže Vendel, i naginje se prema prozoru i četiri lica u kabini, slična
pokladnim bundevama.

12.

Nekoliko minuta kasnije, pikap se trzavo zaustavlja na ivici šume,
gde makadam nestaje u korovu i visokoj travi. Motocikli Gromovite
Petorke stoje nakrivljeni u urednom redu nekoliko metara ispred i
levo. Vendel, koji je zamenio Fredija Saknesuma na sedištu, silazi iz
kabine i polazi nekoliko koraka napred, nadajući se da mu se teški
zadah sasušenog znoja, neopranih tela i ustajalog piva sa njegovih
saputnika nije uvukao u odeću. Iza sebe čuje Fredija kako skače iz
teretnog dela kamioneta dok ostali napuštaju kabinu i treskaju
vratima, dižući samo dvostruko veću buku nego što je neophodno.
Sve što Vendel može da vidi sa svojeg mesta jeste bezbojni, buđavi
zid Edovog lokala kako se diže iz gustog prepleta korova. Do njega
dopiru prigušeni glasovi, od kojih jedan pripada Nosonji Sen Pjeru.
Vendel hitro proverava 'nikona', skida poklopac sa sočiva i ubacuje
novi kolut filma pre nego što će se sporim, opreznim koracima
uputiti pored motora i duž zida ruševne građevine.

Uskoro može da vidi zarasli prilazni put i patrolna kola koja su ga
preprečila kao barikada. Nešto dalje, bliže glavnom drumu, Deni
Čeda i Pem Stivens pokušavaju da zadrže desetak muškaraca i žena
koji su izašli iz vozila razbacanih poput igračaka iza njih. Ovo neće
moći još dugo da traje: ako si Čeda i Stivensova brana, brana će
uskoro početi ozbiljno da pušta. Dobra vest za Vendela: zbrka će mu
znatno olakšati posao, a priču učiniti živopisnijom. Želeo bi odmah
da počne da diktira u kasetofon.

Neiskustvo jedinice šefa Gilbertsona jasno se pokazalo u jalovim
nastojanjima pozornika Čede i Stivensove da zadrže veliki broj
građana željnih da se lično uvere u najnovije dokaze Ribarevog
bezumlja... Ah, tu onda dođe još nešto, ne seća se šta, pa onda: ali je
vaš izveštač uspeo da se nađe na samom licu mesta, gde se sa
ponosom i skromnošću latio dužnosti da služi kao oči i uši čitalaca...

Vendel mrzi šta traći ovako sjajan materijal, ali nije siguran da će
ga zapamtiti, a ne usuđuje se da rizikuje da ga čuju. Šunja se bliže
prednjem delu lokala.

Do skromnih ušiju javnosti stiže zvuk iznenađujuće prijateljskog
razgovora Nosonje Sen Pjera i Dejla Gilbertsona ispred zgrade; pred
skromne oči javnosti izlazi Džek Sojer, sa praznom plastičnom

kesom i kapom za bezbol koje mu se njišu sa prstiju desne šake.
Skromni nos javnosti izveštava o zaista groznom smradu koji
garantuje prisustvo tela u raspadanju u straćari desno od njega. Džek
se kreće nešto brže nego obično, i mada je jasno da se uputio samo
do svojeg pikapa, usput baca poglede levo i desno.

Šta se to ovde događa? Zlatni dečko izgleda prilično nervozno.
Ponaša se kao neko ko izlazi iz samoposluge sa robom sakrivenom
ispod kaputa, a zlatni dečaci se tako ne ponašaju. Vendel diže
fotoaparat i izoštrava metu. Tu si, dakle, Džek, kućo stara, stari
druže, sjajan k'o tek odštampana novčanica i dvostruko oštriji. Sada
se lepo namesti za slikanje, i daj da vidimo šta ti je to u ruci, važi?
Vendel škljoca aparatom i gleda kroz objektiv kako se Džek
približava svojem kamionetu. Zlatni dečko namerava da strpa te
stvari u pregradu u kabini, razmišlja Vendel, i ne želi da ga vide kako
to radi. E, žao mi je, mali, ali upravo si snimljen za Skrivenu kameru.
Ali ni skromne uši i oči Francuskog okruga ne prolaze ništa bolje, jer
Džek Sojer, stigavši do kamioneta, ne ulazi u kabinu, već se naginje
unutra i nešto petlja, okrenut tako da naš plemeniti novinar vidi samo
njegova leđa i ništa više. Plemeniti novinar ipak škljoca da bi
uspostavio sled sa narednim snimkom, na kome se Džek Sojer okreće
od kamioneta, praznih ruku i ne više nervozan. Očigledno je sklonio
svoje neugledno blago sa vidika, ali šta je to što ga čini blagom?

Onda ga kao munja pogađa saznanje. Potiljak mu se ježi, a pomno
začešljana kosa samo što se ne ispravlja. Sjajna priča odjednom je
postala neverovatno sjajna. Zverski ubica, unakaženi leš deteta, i...
pad heroja! Džek Sojer izlazi iz ruševine noseći plastičnu kesu i kapu
Pivara, nastoji da ostane neopažen i skriva ove stvari u svojem
kamionetu. Stvari koje je našao kod Eda, i izneo ih ispred nosa
svojeg drugara i obožavaoca Dejla Gilbertsona. Zlatni dečko uklanja
dokaze sa mesta zločina! A Vendel ima dokaz za to na filmu, Vendel
drži sudbinu bezgrešnog Džeka Sojera u šaci, Vendel ima da ga
zgnječi kao muvu. O, čoveče, Vendel bi najradije zaigrao, i ne
uspeva da se uzdrži od trapavog stepovanja sa čarobnim
fotoaparatom u ruci i blesavim kezom na licu.

Oseća se tako dobro, tako trijumfalno da gotovo odlučuje da
zaboravi na ono četvoro idiota koji čekaju njegov znak i da odmah