Stephen King&Piter Straub-Crna kuca

Sofi ga gleda, crveni, trese glavom i obara pogled. "To ona kaže,
ponekad. Džudi. Ponekad je čujem da to govori."

Parkus uzima jedan od nagorelih prutova i crta u kamenoj prašini
pored figure osmice. "Tvrđava je ovde. Pobunjeni Indijanci ovde,
predvođeni svojim nemilosrdnim, zlim – i najverovatnije bezumnim
– poglavicom. Ali ovde, međutim..." Malo dalje levo, crta grubu
strelu u prašini. Uperena je u rudimentarna obličja koja predstavljaju
utvrđenje i Indijance koji ga opsedaju. "U najboljim vesternima Lili
Kavano, ko uvek u poslednjem trenutku pristigne u pomoć?"

"Konjica", kaže Džek. "A to smo mi, pretpostavljam."
"Ne", kaže Parkus. Ton mu je strpljiv, ali Džek sluti da ga košta
dosta napora da ga sačuva. "Konjica su Roland od Gileada i njegovi
novi revolveraši. Ili se bar tako mi koji želimo da Kula ostane da
stoji – ili da padne kada joj za to po prirodi dođe vreme – nadamo.
Grimizni Kralj se nada da će uspeti da zadrži Rolanda i dovrši posao
rušenja Kule dok su on i njegova družina još daleko. A to znači da
mora da okupi sve Rušitelje koje može, naročito telekinetičare."
"Da li je Tajler Maršal..."
"Ne prekidaj me više. Ovo je dovoljno teško i bez toga."
"Nekada si bio mnogo prijatniji tip, Spidi", prekorno kaže Džek.
Na trenutak mu se čini da će njegov stari prijatelj ponovo da ga
izgrdi – ili da potpuni izgubi nerve i pretvori ga u žabu – ali se
Parkus donekle opušta, i počinje da se smeje.
Sofi diže pogled sa izrazom olakšanja, i steže Džeku ruku.
"Pa, možda sam i zaslužio da me malo prodrmaš", kaže Parkus.
"Nema vajde od toga da budemo preozbiljni, zar ne?" Dodiruje
veliku pucaljku na boku. "Ne bi me čudilo da mi je nošenje ovoga
stvorilo iluziju ili dve o veličini."
"U odnosu na domara u zabavnom parku nije da nije napredak",
priznaje Džek.
"U Bibliji – u tvom svetu, Džek – kao i u Knjizi dobrog domaćina
– u tvom, Sofi dušo – postoji zapis koji glasi otprilike 'Jer u carstvu
mojem mnoge kuće stoje'. E, na Dvoru Grimiznog Kralja mnoga su
čudovišta."

Džek čuje kratak, tvrd smeh koji mu se otima iz usta. Njegov stari
prijatelj upravo je napravio tipično glup policijski pokušaj da se
našali.

"Ona su Kraljevi dvorani... njegovi vitezovi i sluge. Obavljaju
svakovrsne zadatke, rekao bih, ali je ovih poslednjih godina njihov
prvenstveni posao bio da pronađu obdarene Rušitelje. Što je Rušitelj
obdareniji, veća je nagrada."

"Lovci na ljude", mrmlja Džek, i ne shvata zvučnost izraza sve
dok ga nije čuo. Upotrebio ga je u kontekstu, ali postoji, naravno, i
drugo, doslovnije značenje. Lovci na ljude i ljudožderi.

"Jeste", prihvata Parkus. "Ovi opet imaju smrtnike koji rade za
njih iz... čoveku se ne mili da kaže iz uživanja, ali kako drugačije to
da nazovemo?"

Džek zamišlja košmarnu sliku: nacrtani Albert Fiš koji stoji na
pločniku Njujorka i drži natpis RADIO BI ZA HRANU. Čvršće
obuhvata Sofino rame. Njene plave oči okreću se prema njemu, i on
se sa zadovoljstvom zagleda u njih. Leče ga.

"Koliko je Rušitelja Albert Fiš poslao svojem ortaku gospodinu
Ponedeljku?" pita Džek. "Dva? Tri? Deset? I da li oni umiru, pa
abalah mora da im nađe zamenu?"

"Ne umiru", neveselo odgovara Parkus. "Drži ih na posebnom
mestu – u lagumu, ili pećini – gde u suštini ne protiče vreme."

"Čistilište. Gospode."
"To uostalom nema značaja. Albert Fiš je odavno umro. Gospodin
Ponedeljko je sada gospodin Manšan. Pogodba koju gospodin
Manšan ima sa tvojim ubicom vrlo je jednostavna: taj Bernsajd može
da ubije i pojede onoliko dece koliko poželi, samo ako nisu obdarena
deca. Ako pronađe obdareno dete – Rušitelja – dužan je smesta da ga
preda gospodinu Manšanu."
"Koji će ga odvesti abalahu", mrmlja Sofi.
"Tako je", kaže Parkus.
Džek oseća da je ponovo na relativnom čvrstom tlu, i veoma mu
je drago što je tako. "Pošto Tajler nije ubijen, mora da je obdaren."
"'Obdaren' nije prava reč. Tajler Maršal je potencijalno jedan od
dva najmoćnija Rušitelja u istoriji svih svetova. Ako dozvoliš da se
na kratko vratim analogiji utvrđenja opkoljenog Indijancima, mogli

bismo da kažemo da su Rušitelji kao zapaljene strele koje preleću
zidine... novi način ratovanja. Tajler Maršal, međutim, nije obična
zapaljena strela. Pre bi se reklo da je vođeni projektil."

"Ili nuklearno oružje."
Sofi kaže: "Ne znam šta ti je to."
"Bolje što ne znaš", kaže Džek. "Veruj mi."
Spušta pogled na crteže u prašini. Iznenađuje li ga saznanje da je
Tajler toliko moćan? Zapravo ne. Ne otkako je osetio auru snage koja
okružuje dečakovu majku. Ne otkako je upoznao Džudinu
Parnjakinju, čija skromna haljina i držanje ne mogu da sakriju ličnost
koja mu se čini gotovo kraljevska. Lepa je, ali on oseća da je lepota
jedna od njenih najmanje važnih odlika.
"Džek?" zove ga Parkus. "Jesi li dobro?" Nema vremena da ne
budeš, nagoveštava ton njegovog glasa.
"Daj mi samo minut", kaže Džek.
"Nemamo toliko vre..."
"To si mi već savršeno jasno dao do znanja", kaže Džek,
odsecajući reči, i oseća kako se Sofi pomera od iznenađenja zbog
oštrine u njegovom glasu. "A sada mi daj moj minut. Pusti me da
radim svoj posao."
Iz našušurenog zelenog perja, jedna od papagajevih glava mrmlja:
"Bog voli ubogog radnika." Druga odgovara: "Je l' ih zato pustio da
se toliko namnože?"
"U redu, Džek", kaže Parkus, i zagleda se u nebo.
U redu, šta imamo ovde? razmišlja Džek. Imamo dragocenog
dečaka, i Ribar zna da je on dragocen. Ali gospodin Manšan ga se
još nije dokopao, jer Spidi u tom slučaju ne bi bio ovde. Zaključak?
Sofi ga napeto posmatra. Parkus, i dalje zagledan u besprekorno
plavo nebo iznad ovog pograničja između Teritorija – ili, kako ga
Džudi zove, Preko – i onog što sledi, šta god to bilo. Džekov um sada
kuca brže, zahuktavajući se kao ekspresni voz koji napušta stanicu.
Svestan je da ćelavi crnac osmatra nebo ne bi li ugledao izvesnog
zlogukog gavrana. Svestan je da beloputa žena pored njega gleda u
njega sa opčinjenošću koje bi moglo da preraste u ljubav, bude li
sveta i vremena. Najviše je, međutim, zaokupljen sopstvenim
mislima. A to su misli kopicajca.

Birston je sada Bernsajd, i u godinama je. Ostario, i sa pokojim
klikerom manje. Mislim da je možda rastrzan između onoga što želi,
a to je da zadrži Tajlera za sebe, i onoga što je obećao tom
Manšanu. To je zamućen, zarđao, opasan um koji pokušava da se
odluči. Ako odluči da ubije Tajlera i strpa ga u kazan kao veštica u
'Ivici i Marici', to je loše za Džudi i Freda. Da ne pominjemo
Tajlera, koji je možda već video stvari koje bi oterale u ludilo i
prekaljenog marinca. Ako Ribar preda dečaka gospodinu Manšanu,
to je loše za čitavo postanje. Nije čudo što je Spidi rekao da nam
vreme duva za vrat.

"Znao si da će se ovo dogoditi, zar ne?" kaže. "Oboje ste znali.
Mora da jeste. Zato što je Džudi znala. Mesecima se čudno osećala,
mnogo pre nego što su započela ubistva."

Parkus se vrpolji, i nelagodno gleda u stranu. "Jeste, znao sam da
se nešto sprema – na ovoj strani dogodili su se veliki poremećaji – ali
sam bio zauzet drugim poslom. A Sofi ne može da se prebacuje.
Došla je ovamo sa letačima, i na isti način će se vratiti, kada se naše
savetovanje završi."

Džek se okreće prema njoj. "Ti si ono što je moja majka nekada
bila. Siguran sam u to." Pretpostavlja da nije sasvim jasan, ali ne
može drugačije; njegov um pokušava da se kreće u previše pravaca
odjednom. "Ti si naslednica Lore DeLezijan. Kraljica ovog sveta."

Sada je Sofi ta koja izgleda kao da joj je nelagodno. "U suštini
sam bila sasvim nevažna, zaista, i odgovaralo mi je da bude tako.
Uglavnom sam pisala pohvalnice i zahvaljivala ljudima što su došli
da me vide... samo što sam zvanično uvek govorila 'nas'. Uživala sam
u šetnjama, crtanju i sakupljanju cvetova. Volela sam lov. Onda sam,
usled zle kobi, teških vremena i loših navika, odjednom ostala
poslednja u kraljevskoj lozi. Kraljica ovog sveta, kao što si rekao.
Bila sam udata, za dobrog i jednostavnog čoveka, ali je moj Fred
Maršal umro i ostavio me samu. Jalova Sofi."

"Nemoj", kaže Džek. Iznenađen je koliko ga duboko pogađa to što
je čuje da o sebi govori na tako gorak, podsmešljiv način.

"Da nisi jedinstvene prirode, Džek, tvoj Parnjak bio bi mi rođak."
Ona okreće vitke prste tako da sad ona njega steže, a ne obrnuto.
Kada ponovo progovara, glas joj je dubok i strasan. "Pusti sad sva ta

sudbinska pitanja. Sve što ja znam jeste da je Tajler Maršal Džudino
dete, da je volim, i da ne bih dozvolila da bude povređena za sve
svetove koji postoje. Za njega osećam isto kao da je moje rođeno
dete. To su stvari koje ja znam, i još jedna: da si ti jedini koji može
da ga spasi."

"Zašto?" Naravno, i sam je osetio ovo – zašto bi, pobogu, inače
bio ovde? – ali to ne umanju njegovo čuđenje. "Zašto?"

"Zato što si dodirnuo Talisman. I mada te je deo njegove moći
tokom godina napustio, još je dosta preostalo."

Džeku padaju na pamet ljiljani koje mu je Spidi ostavio u
Dejlovom kupatilu. Kako mu se miris zadržao na rukama i pošto je
buket dao Tanzi. Seća se takođe kako je Talisman izgledao u
šaputavoj tami u kraljičinom šatoru, dižući se, blistav, menjajući sve
oko sebe pre nego što je konačno nestao.

Razmišlja: I dalje sve menja.
"Parkuse." Je li ovo prvi put da je drugog čoveka – drugog
kopicajca – tako nazvao? Nije siguran, ali misli da bi moglo da bude.
"Da, Džek."
"Ono što je ostalo od Talismana – da li je dovoljno? Dovoljno da
se suočim sa Grimiznim Kraljem?"
Parkus i protiv svoje volje izgleda užasnuto. "Ni izdaleka, Džek.
Ni da mu prismrdiš. Abalah bi te oduvao kao sveću. Ali bi moglo da
bude dovoljno da se suočiš sa gospodinom Manšanom – da uđeš
tamo gde su peći i izbaviš Tajlera."
"Tamo su mašine", kaže Sofi. Izgleda kao da je zarobljena u
nekakvom mračnom i nesrećnom snu. "Crvene mašine i crne mašine,
sve u dimu. Postoje ogromni kajiši, i na njima nebrojeno mnogo
dece. Deca tapkaju i tapkaju, pokrećući kajiše koji pokreću mašine.
Dole u lisičjim jazbinama. Dole u pacovskim rupama gde sunce
nikada ne sija. Dole u velikim pećinama gde su peći."
Džek je potresen do dna uma i duše. Hvata sebe kako razmišlja o
Dikensu – ne o Čemernoj kući već o Oliveru Tvistu. I misli, naravno,
na svoj razgovor sa Tanzi Freno. Dobro je da bar Irma nije tamo,
razmišlja. Ne, ona nije završila u pećima. Završila je mrtva, i zli
starac joj je pojeo nogu. Ali Tajler... Tajler...

"Tapkaju dok im ne prokrvare stopala", mrmlja. "A put do
tamo...?"

"Mislim da ga znam", kaže Parkus. "Kada pronađeš Crnu kuću,
naći ćeš i put do peći... mašina... gospodina Manšana... i Tajlera."

"Dečak je živ. Sigurni ste u to."
"Da", Parkus i Sofi odgovaraju u glas.
"A gde je Bernsajd? Taj podatak bi pomogao da se malo ubrza
stvar."
"Ne znam", kaže Parkus.
"Pobogu, ako znaš ko je bio..."
"To je bilo zahvaljujući otiscima prstiju", kaže Parkus. "Otiscima
prstiju na telefonu. Tvoja prva prava ideja u vezi sa slučajem.
Viskonsinska policija je izvukla Birstonovo ime iz VICAP baze
podataka FBI-a. Imaš Bernsajdovo ime. To bi trebalo da bude
dovoljno."
Viskonsinska policija, FBI, VICAP, baza podataka: ovi izrazi su iz
starog dobrog američkog engleskog, i na ovo mestu Džeku zvuče
neprijatno i strano.
"Otkud sve to znaš?"
"Imam svoje izvore u tvojem svetu; držim uvo na zemlji. Kao što
znaš iz ličnog iskustva. Dovoljno si policajac da sam odradiš ostalo."
"Džudi misli da imaš prijatelja koji bi mogao da pomogne",
odjednom kaže Sofi.
"Dejla? Dejla Gilbertsona?" Džek nalazi da je ovo malo
verovatno, ali dopušta da je Dejl možda nešto otkrio.
"Ne znam to ime. Džudi misli da je poput mnogih ovde Preko.
Čovek koji vidi mnogo zato što ne vidi."
Ne, ipak nije Dejl. Govori o Henriju.
Parkus se diže na noge. Glave njegovog papagaje se uspravljaju, i
ukazuju se dva para bistrih očiju. Svetačka i Prostačka uzleću i
spuštaju mu se na rame. "Mislim da je naša beseda završena", kaže
Parkus. "Mora da bude. Jesi li spreman da se vratiš, moj prijane?"
"Da. I pretpostavljam da bi valjalo da povedem Grina, iako mi se
ne mili. Ne verujem da bi dugo izdržao ovde."
"Kako ti kažeš."

Džek i Sofi, i dalje se držeći za ruku, stižu do pola uzvisine kada
Džek shvata da Parkus i dalje stoji u krugu, sa papagajem na ramenu.
"Ideš li?"

Parkus odmahuje glavom. "Putevi nam se razilaze, Džek. Možda
te vidim ponovo."

Ako preživim, razmišlja Džek. Ako iko od nas preživi.
"U međuvremenu, idi svojim putem. I budi dostojan."
Sofi pravi još jedan duboku naklon. "Sai."
Parkus joj klima glavom i upućuje Džeku kratak vojnički pozdrav.
Džek se okreće i odvodi Sofi nazad do pocepanog bolničkog šatora,
pitajući se hoće li ikada više videti Spidija Parkera.

***
Vendel Grin – novinarski as, neustraživi istražitelj, tumač dobra i
zla za neoprane narodne mase – sedi na istom mestu kao pre, držeći
zgužvani svitak u jednoj i baterije u drugoj ruci. Nastavio je da
mrmlja, i jedva diže pogled kada su mu se Sofi i Džek približili.
"Učinićeš sve što možeš, zar ne? pita Sofi. "Zbog nje."
"I zbog tebe", kaže Džek. "Slušaj me sada. Ako se ovo okonča i
mi još budemo tu... ako se vratim ovamo..." Otkriva da ne može
dalje. Užasnut je zbog svoje drskosti. Ona je ipak kraljica. Kraljica.
A on... šta? Pokušava da ugovori sastanak?
"Možda", kaže ona, netremice ga gledajući plavim očima.
"Možda."
"Da li je možda to što želiš?" pita je tiho.
"Da."
On se saginje i ovlaš dodiruje njene usne svojima. To se jedva
može nazvati poljupcem. To je ujedno najbolji poljubac u njegovom
životu.
"Osećam se kao da ću se onesvestiti", kaže ona kada se ponovo
uspravio.
"Ne šali se sa mnom, Sofi."
Ona uzima njegovu ruku i pritiska je ispod svoje leve dojke. Džek
oseća kako joj tuče srce. "Da li je ovo šala? Kada bi radilo brže,
spotaklo bi se i palo." Pušta mu ruku, ali je on još trenutak zadržava
tamo, sa dlanom savijenim oko elastične topline.
"Da mogu, pošla bih sa tobom", kaže ona.

"Znam."
Gleda je, svestan da mora smesta da pođe, jer inače nikada neće.
Zato što ne želi da se odvoji od nje, ali ne samo zato. Činjenica je da
nikada nije osećao ovoliki strah. Traži nešto prizemno da ga vrati u
stvarnost - da uspori lupanje sopstvenog srca - i pronalazi savršen
primer u gunđavom stvorenju pred sobom, Vendelu Grinu. Spušta se
na jedno koleno. "Jesi li spreman, momčino? 'Oćemo li da skoknemo
do moćne Misisipe?"
"Ne. Dodiruj. Me." A onda nastavlja u gotovo poetskom žaru:
"Jebeno holivudsko kopile!"
"Veruj mi, ne bih da ne moram. I da znaš da planiram čim budem
mogao da operem ruke."
Diže pogled prema Sofi i vidi u njoj sve ono što je video u Džudi.
Svu njenu lepotu. "Volim te", kaže.
Pre nego što ona stiže da odgovori, hvata Vendela za ruku, zatvara
oči, i prebacuje se.

22.

Tišina ovaj put nije savršena: tu je onaj ugodni statički šum koji je
već jednom čuo. U leto 1997. godine, Džek je otišao na sever do
Vejkavila sa padobranskim klubom losanđeleske policije koji se zvao
'P.S. letači'. Bio je to izazov, jedna od onih gluposti u koje se upletete
zbog previše popijenog piva u sitne sate i iz kojih posle ne možete da
se izvučete. Bar ne dostojanstveno. Drugim rečima, ne tako da ne
ispadnete seronja. Očekivao je da će biti prestravljen, ali ne, ispalo je
da je bio u zanosu. To ipak nikada više nije ponovio, i sada zna i
zašto: previše se približio prisećanju, i neki preplašeni deo njega
mora da je to osetio. Bio je to zvuk koji se čuje pre nego što povučete
vrpcu padobrana - ono samotno statičko šuštanje vetra kraj pored
ušiju. Ništa drugo osim toga, prigušenog, ubrzanog bubnjanja pulsa i
- možda - onog puckanja u ušima kada progutate pljuvačku koja je
takođe bila u slobodnom padu.

Povuci vrpcu, Džek, razmišlja on. Vreme je da povučeš vrpcu, jer
će prizemljenje inače da bude prokleto tvrdo.

Sada se javlja novi zvuk, isprva nejasan, ali ubrzo narasta u
drečanje od koga podrhtavaju zubi. Protivpožarna sirena, razmišlja
on, a onda: Ne, to je simfonija za protivpožarne sirene. U isto vreme
ruka Vendela Grina se otima iz njegovog stiska. Čuje slab, ječavi
zvuk kada pad odnosi drugog padobranca dalje od njega, a onda do
njega stiže miris -

Orlovih noktiju -
Ne, to je njena kosa -
- a onda stenje od pritiska na grudima i dijafragmi, i osećanja da
mu je izbijen vazduh. Oseća ruke na sebi, jednu na ramenu, drugu na
krstima. Kosa mu golica obraz. Zvuk sirena. Zvuk ljudi koji galame
u pometnji. Zvuk koraka u trku koji kloparaju i odjekuju.
"džek džek džek šta ti je jesi li dobro?"
"Pitaš li kraljicu da izađete, šutnu te u sledeću nedelju", gunđa on.
Zašto je tako mračno? Da nije oslepeo? Da se nije kvalifikovao za
onaj intelektualno izazovni i finansijski primamljivi posao sudije u
Miler Parku?
"Džek!" Ruka ga pljeska po obrazu. Nimalo nežno.
Ne, nije slep. Samo žmuri. Otvara oči i vidi Džudi kako se naginje
nad njim. Lice joj je sasvim blizu njegovog. Ne razmišljajući, zavlači
prste u kosu na njenom potiljku, privlači je i ljubi. Ona izdiše u
njegova usta - iznenađeni obrnuti dahtaj koji mu puni pluća njenim
elektricitetom - a onda uzvraća poljubac. Nikada ga u životu niko
nije tako strasno poljubio. Ruka mu luta da njene dojke ispod
spavaćice, i oseća kako joj srce pomamno tuče - kada bi kucalo brže,
spotaklo bi se i palo, pada mu na pamet - ispod tog švrstog brdašca.
Istovremeno oseća kako njena ruka klizi ispod njegove košulje, koja
se nekako našla otkopčana, i uvrće mu bradavicu. Osećaj je jednako
silovit i vreo kao onaj šamar. Dok to radi, jezik joj se hitro zavlači u
njegova usta i ponovo beži, kao kad pčela uzleti sa cveta. On
pojačava stisak na njenom potiljku i samo Bog zna šta bi se sledeće
dogodilo, ali se u tom trenutku u hodniku nešto ruši sa strahovitim
treskom stakla i neko vrišti. Glas je piskav i gotovo bespolan od
strave, ali Džek veruje da pripada Itanu Evansu, mrzovoljnoj mladoj
osobi iz hodnika. "Vraćaj se ovamo! Stani, slave ti nebeske!" Jeste,

to je Itan; samo bi svršeni đak luteranske nedeljne škole Mount
Hebron upotrebio izraz slave ti nebeske, čak i u ekstremnoj situaciji.

Džek se odvaja od Džudi. Ona se odmiče od njega. Nalaze se na
podu. Džudina spavaćica je zadignuta do struka, i Džek vidi njen
jednostavne bele gaćice. Njemu je raskopčana košulja, kao i
pantalone. Cipele su mu još na nogama, ali, po onome što oseća,
naopako. Nedaleko od njih leži čajni stočić sa staklenom pločom,
prevrnut, a okolo časopisi koji su bili na njemu, razbacani. Čini se da
ih je neko doslovno istrgnuo iz korica.

U hodniku vrište, a čuje se, bogami, i cerekanje, i ludačko
arlaukanje. Itan Evans nastavlja da se dernja na podivljale duševne
blesnike, a pridružio mu se i ženski glas - verovatno glavne sestre
Rek. Sirene zavijaju i zavijaju.

U istom trenutku se otvaraju vrata i u sobu utrčava Vendel Grin.
Iza njega je ostava puna rezervne odeće doktora Spiglmena,
razbacane kao da je prošla oluja. Vendel u jednoj ruci drži svoj
'panasonik' kasetofon, a u drugoj nekoliko svetlucavih valjkastih
predmeta. Džek je spreman da se kladi da se radi o 'dva A durasel'
baterijama.

Džekova odeća je raskopčana (ili ju je raskupusao vetar), ali je
Vendel prošao mnogo gore. Košulja mu je u dronjcima. Trbuh mu
visi preko belih bokserica, spreda bajato žutih od mokraće. Smeđe
gabardenske pantalone se vuku za njim na jednoj nozi. Klize po
tepihu kao presvučena koža. Iako su mu čarape na nogama, čini se da
je jedna izvrnuta naopako.

"Šta si to uradio?" trubi. "Đubre jedno holivudsko,, ŠTA SI MI TO
UR..."

Zastaje u pola reči. Zija, otvorenih usta i izbečenih očiju. Džek
primećuje da mu je kosa nakostrešena kao kod bodljikavog praseta.

Vendel, opet, vidi pred sobom Džeka Sojera i Džudi Maršal kako
se grle na podu posutom srčom i papirima, razdrljene odeće. Nisu baš
in flagrante, ali ako je ikada video dvoje koji samo što nisu, dotični
to jesu. Sve mu se pomešalo u glavi i seća se nemogućih stvari,
osećaj za ravnotežu mu je sjeban, želudac mu se muči kao
prepunjena veš mašina; očajnički mu je potrebno nešto za šta bi se

uhvatio. Trebaju mu vesti. Još bolje, treba mu skandal. A ovde, na
podu pred njim, nalazi se i jedno i drugo.

"SILOVANJE!" dernja se Vendel iz petnih žila. Uglovi usta mu se
izvijaju u ludački, iskrivljen kez. "SOJER ME PRETUK'O, A SAD
SILUJE PACIJENTKINJU!" Istini za volju, Vendelu prizor ne liči
bog zna koliko na silovanje, ali ima li svrhe galamiti
DOBROVOLJNI SEKS! da bi se privukla pažnja?

"Ućutkaj tog idiota", kaže Džudi. Žurno spušta rub spavaćice, i
priprema se da ustane.

"Oprezno", kaže Džek. "Svuda ima slomljenog stakla."
"Ne brini za mene", odgovara ona odsečno. Onda se okreće
Vendelu, sa neustrašivošću koju Fred tako dobro poznaje: "Umukni!
Ne znam ko si, ali prestani sa galamom! Nikoga ne..."
Vendel uzmiče od Holivuda Sojera, vukući pantalone za sobom.
Zašto niko ne dolazi? razmišlja. Zašto niko ne dolazi pre nego što me
upuca, ili tako nešto? U pometnji i na rubu histerije, Vendel ili nije
primetio sirene i opštu gungulu ili veruje da postoje samo u njegovoj
glavi, deo lažnih informacija u paketu sa apsurdnim sećanjima na
crnog revolveraša, lepoticu u odori, i samog sebe kako čuči u prašini
i ždere nedopečenu pticu kao pećinski čovek.
"Dalje od mene, Sojeru", kaže, povlačeći se, sa rukama
ispruženim ispred sebe. "Moj advokat je krajnje nezasit čovek.
Caveet-emporer, šupčino, pipneš li me samo, on i ja ima da te
oderemo do - JAO! JAO!"
Džek vidi da je Vendel stao na krhotinu stakla - verovatno od
jedne od reprodukcija kojima su prethodno bili ukrašeni zidovi, a
sada ukrašavaju pod. Pravi još jedan posrćući korak unazad, staje na
sopstvene pantalone i pada u kožni naslonjač na kome doktor
Spiglmen verovatno sedi dok ispituje pacijente o problematičnim
detinjstvima.
Vodeći lovac u mutnom iz La Rivijera iskolačeno i prestravljeno
zuri u neandertalca koji mu se približava, a onda baca kasetofon na
njega. Džek vidi da je sav izgreban. Odbija ga u stranu.
"SILOVANJE!" ciči Vendel. "SILUJE JEDNU OD LUJKI!
ON..."

Džek ga udara u vrh brade, u poslednjem trenutku zaustavivši
pesnicu tako da je udarac gotovo naučnički odmeren. Vendel se
izvrće unazad u naslonjaču doktora Spiglmena, prevrnuvši očima, i
batrga nogama kao da prati ritam koji samo polusvesni umeju istinski
da cene.

"Ni Mahniti Mađar ne bi to bolje izveo", mrmlja Džek. Pada mu
na pamet da bi Vendel u bliskoj budućnosti trebalo da se podvrgne
detaljnom neurološkom pregledu. Glava mu se u poslednjih nekoliko
dana nije baš najbolje provela.

Vrata prema hodniku sa treskom se otvaraju. Džek staje ispred
naslonjača da zakloni Vendela, gurajući košulju u pantalone (hvala
Bogu da je u međuvremenu zakopčao šlic). Volonterka protura
čupavu glavu u kabinet doktora Spiglmena. Iako verovatno nema
više od osamnaest godina, panika čini da izgleda kao da joj je
dvanaest.

"Ko se to dere?" pita. "Ko je povređen?"
Džek ne zna šta bi rekao, ali se Džudi snalazi kao profesionalka.
"Pacijent", kaže. "Gospodin Lakli, čini mi se. Ušao je, vičući da će
sve da nas siluju i ponovo istrčao."
"Morate odmah da izađete", saopštava im volonterka. "Ne slušajte
onog idiota Itana. I nemojte liftom. Izgleda da je bio zemljotres."
"Odmah", kaže Džek trezveno, i iako se ne pomera, volonterki je
to dovoljno: izlazi. Džudi hitro prilazi vratima. Zatvara ih, ali ne
uspeva i da ih zaključa. Dovratak je donekle iskrivljen.
Na zidu se prethodno nalazio sat. Džel gleda u tom pravcu, ali sat
sada leži na podu. Odlazi do Džudi i uzima je za mišice. "Koliko
dugo sam bio preko?"
"Nisi dugo", kaže ona, "ali kakav je to bio izlazak! Baaam! Jesi li
nešto saznao?" Njen pogled ga preklinje.
"Dovoljno da se smesta vratim u Frenč Lending", kaže joj.
Dovoljno da znam da te volim - da ću te uvek voleti, u ovom ili onom
svetu.
"Tajler... je li živ?" Sada ona njega steže. Džek se seća da je Sofi
učinila isto Preko. "Da li je moj sin živ?"
"Jeste, i dovešću ti ga."

Pogled mu pada na Spiglmenov sto, koji je otplesao do sredine
sobe i stoji tamo sa otvorenim fijokama. U jednoj od fijoka opaža
nešto zanimljivo i žurno prelazi preko tepiha, krckajući slomljeno
staklo i usput odbacuje nogom jednu od reprodukcija.

U najvišoj fijoci sa leve strane stola leži kasetofon, znatno veći od
Vendelovog pouzdanog 'panasonika', i pocepani omot od smeđe
hartije. Džek prvo uzima omot. Preko njega je, pijanim slovima koja
je video u Edovom lokalu i na tremu svoje kuće, ispisano sledeće:

Predati DŽUDI MARŠAL
poznatoj takođe kao SOFI

U gornjem uglu zalepljene su, reklo bi se, poštanske marke. Ne
mora da ih osmotri izbliza da bi znao da su zapravo isečene sa kesica
sa šećerom, i da ih je zalepio opasni starkelja po imenu Čarls
Bernsajd. Ali Ribarev identitet više nema mnogo značaja, i Spidi je
to znao. Kao ni to gde se nalazi, pošto Džek sluti da Cakani Bernsajd
može da se prebacuje gotovo kad mu se ushoće.

Ali ne može sa sobom da ponese i vrata. Vrata koja vode do peći,
do gospodina Manšana, do Taja. Ako su Nosonja i njegovi drugari
pronašli tu...

Džek odlaže omot nazad u fijoku, pritiska taster EJECT na
kasetofonu, i vadi kasetu koja se nalazi u njemu. Gura kasetu u džep i
polazi prema vratima.

"Džek."
Osvrće se prema njoj. Iza njih, sirene trube i bleje, ludaci vrište i
smeju se, osoblje trči tamo-amo. Pogledi im se susreću. U jasnoj
plavoj svetlosti Džudinih očiju Džek gotovo da može da dodirne onaj
drugi svet, sa njegovim slatkim mirisima i nepoznatim sazvežđima.
"Da li je tamo preko zaista toliko lepo? Da li je lepo kao u mojim
snovima?"
"Divno je", odgovara joj. "I ti si. Drži se, važi?"

***
Na sredini hodnika, Džek nailazi na mučan prizor: Itan Evans,
mladić kome je u svoje vreme Vonda Kinderling predavala u

nedeljnoj školi, dograbio je izbezumljenu staricu za debele mišice i
drmusa je. Kovrdžava kosa joj leti oko glave.

"Umukni!" galami gospodin Evans. "Umukni, kravetino luda!
Nikuda ti ne ideš, sem nazad u svoju sobu!"

Nešto u načinu na koji se kezi odaje da i sada, kada je svet otišao
bestraga, mladi gospodin Evans uživa, koliko u svojoj moći da
naređuje toliko i u hrišćanskoj dužnosti da zlostavlja. Ovo je
dovoljno da se Džek razljuti. Ono što ga izbezumljuje je izraz
prestravljenog neshvatanja na staričinom licu. Podseća na dečake sa
kojima je nekada davno živeo, na mestu koje se zvalo Dom Sunca.

Tera ga da se seti Vuka.
Ne zastavši i ne usporivši (nešto mu govori da je veselje ušlo u
završnu fazu), Džek zabija pesnicu u slepoočnicu mladog gospodina
Evansa. Vrli mladić pušta svoju punačku, cičeću žrtvu, udara u zid i
klizi niz njega, staklastih očiju.
"Ili nisi pazio u nedeljnoj školi, ili te Kinderlingova loše učila",
kaže mu Džek.
"Udarili... ste... me..." šapuće mladi gospodin Evans. Završava
svoj spori pad raskrečenih nogu na podu, na sredokraći između
Arhive i Oftalmološke ambulante.
"Budeš li ponovo maltretirao pacijentkinje - ovu ovde, onu sa
kojom sa upravo razgovarao ili bilo koju drugu - uradiću mnogo više
od toga", obećava mu Džek. Onda strčava niz stepenice, po dve
odjednom, ne primećujući grupicu pacijenata u pidžamama koji zure
u njega sa izrazom začuđenog i napola preplašenog divljenja.
Gledaju ga kao priviđenje koje prolazi kraj njih u oklopu od svetlosti,
kao nekakvo čudo, u jednakoj meri blistavo i tajanstveno.

***
Deset minuta kasnije (prilično vremena pošto je Džudi smireno i
bez profesionalne pomoći otišla do svoje sobe), sirene prestaju da
zavijaju. Uzbuđen glas - koji verovatno ni Spiglmenova majka ne bi
prepoznala kao sinovljev - počinje da buči iz zvučnika razglasa. Na
ovu neočekivanu galamu, bolesnici koji su se u međuvremenu dosta
primirili ponovo počinju da vrište i plaču. Starica čije je zlostavljanje
toliko razgnevilo Džeka Sojera čuči ispod prijemnog pulta

pokrivajući glavu rukama i mrmljajući nešto o Rusima i Civilnoj
zaštiti.

"UZBUNA JE PRESTALA!" uverava Spiglmen svoje podanike i
posadu. "NIJE BILO POŽARA! MOLIM VAS DA SE SVI
VRATITE U SVOJE SOBE! OVO VAŽI ZA SVE SPRATOVE!
OVDE DOKTOR SPIGLMEN! PONAVLJAM DA UZBUNA VIŠE
NE VAŽI!"

Pojavljuje se Vendel Grin, polako se probijajući prema stepeništu
i pažljivo trljajući bradu. Primećuje mladog gospodina Evansa i nudi
mu ruku da ustane. Na trenutak se čini da će se i Vendel naći na
podu, ali mladi gospodin Evans uspeva da nađe oslonac na zidu i
osovi se na noge.

"UZBUNA JE PRESTALA! PONAVLJAM, UZBUNA JE
PRESTALA! BOLNIČARKE, TEHNIČARI I LEKARI, MOLIM
VAS DA OTPRATITE PACIJENTE DO ZAJEDNIČKIH SOBA
NA SVAKOM SPRATU!"

Mladi gospodin Evans odmerava ljubičastu masnicu koja je sve
uočljivija na Vendelovoj bradi.

Vendel odmerava ljubičastu masnicu koja je sve uočljivija na
slepoočnici mladog gospodina Evansa.

"Sojer?" pita mladi gospodin Evans.
"Sojer", potvrđuje Vendel.
"Baraba me udarila na kvarno", poverava se mladi gospodin
Evans.
"Kučkin sin mi se privuk'o s leđa", kaže Vendel. "Maršalova
ženska. Bio je pričepio." Spušta glas. "Spremao se da je siluje."
Celokupno držanje mladog gospodina Evansa poručuje da je
ojađen, ali ne i iznenađen.
"Nešto mora da se preduzme", kaže Vendel.
"Neizostavno."
"Treba obavestiti javnost." U Vendelovim očima se postepeno
razgoreva stari plamen. Javnost će biti obaveštena. On će to da učini!
Zato što to i jeste njegov posao! Da obaveštava javnost!
"To", kaže mladi gospodin Evans. Nije u istoj meri zagrejan kao
Vendel - nedostaje mu Vendelova vatrena posvećenost - ali postoji
osoba kojoj želi da kaže, osoba koja je bila ostavljena na sopstvenoj

Golgoti. Osoba kojoj će saznanje o pokvarenosti Džeka Sojera da
bude slatko kao nektar.

"Ovakvo ponašanje ne može se ćušnuti pod tepih", kaže Vendel.
"Nema šeme", slaže se mladi gospodin Evans. "Nema šeme,
Miraleme."

***
Džek tek što je prošao kroz kapiju Luteranske bolnice kada njegov
mobilni počinje da pišti. Razmišlja da zaustavi pikap i primi poziv,
ali čuje zvuk sirena vatrogasnih vozila koja se približavaju i odlučuje
da ovaj put rizikuje da istovremeno vozi i razgovara. Želi da
odmakne pre nego što stigne lokalna vatrogasna brigada i uspori ga.
Otvara poklopac male 'nokie'. "Sojer."
"Dobro 'de si, jebote?" grmi glas Nosonje Sen Pjera. "Čoveče,
tol'ko sam puta ubadao ponovno pozivanje da sam ga skoro ukucao!"
"Bio sam..." Ali nema šanse da završi rečenicu i da ostane iole
blizu istine. A možda, opet, i ima. "Pretpostavljam da sam se našao
negde gde mobilni nema prijem..."
"Mani me naučnih lekcija, prijatelju. Odma' da si dovuk'o dupe
ovamo. Adresa je Gvožđarsko Sokače 1 - okružni drum Nula Nula
južno od Čejsa. Kuća na sprat boje dečje kake na uglu."
"Naći ću je", kaže Džek, i malo jače gazi pedalu gasa. "Na putu
sam tamo."
"'De si sada, čoveče?"
"I dalje u Ardenu, ali pokretu. Mogu da stignem za otprilike pola
sata."
"Jebi ga!" Džek čuje zabrinjavajući tresak negde u Gvožđarskom
Sokačetu: to je Nosonja tresnuo pesnicom po nečemu. Verovatno po
najbližem zidu. "Koji je tebi, čoveče? Miš nam odlazi, i to po
kratkom postupku. Činimo sve što možemo - mi koji smo još ostali -
ali on ipak odlazi." Nosonja stenje, i Džeku se čini da se bori da ne
zaplače. Pomisao na Armana Sen Pjera u pomenutom stanju više je
nego dovoljan razlog za uzbunu. Džek gleda u brzinomer 'rama', vidi
da dodiruje sedamdeset milja na sat, i malo usporava. Neće nikome
pomoći ako se slupa negde između Ardena i Sentralije.
"Šta ti znači ono 'mi koji smo još ostali'?"

"Nije važno. Dovlači se ovamo, ako 'oćeš da razgovaraš sa
Mišem. Činjenica je da on 'oće da razgovara sa tobom, pošto
neprestano ponavlja tvoje ime." Nosonja nastavlja tišim glasom.
"Kada ne bunca koještarije. Dok čini sve što ume - kao i ja i
Medvedica - ali samo nabacujemo govna u plimu."

"Reci mu da izdrži", kaže Džek.
"Zajebi to, čoveče - reci mu sam."
Džek čuje kloparanje, i nerazgovetne glasove. Tada mu u uvo
progovara drugi glas, koji jedva prepoznaje kao ljudski. "Moraš da
požuriš... da stigneš dok je još vreme, čoveče. Ta stvar... ujela me.
Osećam to unutra. Peče k'o kiselina."
"Drži se, Mišu", kaže Džek. Prsti su mu mrtvački beli na telefonu.
Pita se hoće li mu kućište naprosto pući u stisku. "Stižem što brže
mogu."
"Bolje bi ti bilo. Ostali su... već zaboravili. Al' ja nisam." Miš se
kikoće. Glas je jeziv, dah iz otvorenog groba. "Primio sam... serum
pamćenja, znaš? Jede me... živog me proždire... al' bar nisam
zaboravio."
Na telefonu se čuje šuškanje prelaska iz ruke u ruku, i javlja se
novi glas. Ženski. Džek pretpostavlja da je to Medvedica.
"Ti si ih poslao tamo", kaže ona. "Ti si sve ovo započeo. Nemoj
da bude nizašta."
Veza se prekida. Džek baca telefon na sedište i odlučuje da
sedamdeset milja na sat možda ipak nije prebrzo.

***
Nekoliko minuta kasnije (čini mu se veoma dugih), stiska oči na
odlesak sunca sa potoka Tamarak. Odavde gotovo može da vidi
svoju kuću, i Henrijevu.
Henri.
Džek lagano kucka palcem po džepu na grudima i čuje zveckanje
kasete koju je izvadio iz kasetofona u Spiglmenovom kabinetu. Nije
hitno da je sada preda Henriju; s obzirom na ono što mu je Poter
sinoć rekao i ono što Miš ima da mu saopšti, ovaj snimak i snimak
poziva na 911 gotovo su izgubili značaj. Osim toga, valja da požuri
da stigne u Gvožđarsko Sokače. Voz se sprema da napusti stanicu, i
Miš Bauman će verovatno biti u njemu.

Pa ipak...
"Brinem zbog njega", kaže Džek tiho. "Čak i slepac može da vidi
da sam zabrinut zbog Henrija."
Jarko letnje sunce, koje sada klizi niz popodnevnu stranu neba,
ogleda se u potoku i šalje treptaje svetla da mu igraju po licu. Svaki
put kada mu ova svetlost pređe preko očiju, kao da ih zapali.
Henri nije jedini zbog koga Džek brine. Ima loše slutnje u vezi
svih svojih prijatelja i poznanika u Frenč Lendingu, od Dejla
Gilbertsona i Freda Maršala do takvih epizodista kao što je stari
Stimi Mekej, starčić koji živi od toga što čisti cipele ispred
biblioteke, i Ardis Voker, koji drži sklepanu prodavnicu mamaca
dole pored reke. U njegovoj uobrazilji svi ovi ljudi sada kao da su
načinjeni od stakla. Ako Ribar odluči da otpeva visoko C, zatreperiće
i raspasti se u prah. Mada ga sam Ribar više toliko ne brine.
Ovo je policijska istraga kao i svaka druga, podseća se. Čak i sa
svom neobičnošću Teritorija, nije ništa drugo nego još jedan slučaj, i
nije prvi u kome je sve odjednom počelo da ti izgleda preveliko. U
kome su sve senke počele da izgledaju predugačke.
Sve je to tačno, ali vašarski osećaj lažne perspektive obično počne
da se gubi kada počne da sagleda činjenice. Ovaj put se samo
pogoršava. Jasno mu je i zašto. Ribareva dugačka senka je nešto što
se zove gospodin Manšan, besmrtni lovac na talente iz neke druge
ravni postojanja. Ali ni to nije kraj, jer i sam gospodin Manšan ima
senku. Crvenu senku.
"Abalah", mrmlja Džek. "Abalah-dun i gospodin Manšan i gavran
Gorg, tri stara drugara u šetnji hadskim žalom u noći." Ovo ga zbog
nečega navodi da pomisli na Morža i Stolara iz Alise. Šta su ono
poneli u šetnju po mesečini? Dagnje? Mušule? Ne polazi mu za
rukom da se priseti, iako mu jedan citat zvoni u umu, izrečen glasom
njegove majke: "Kucnuo je čas", reče Morž, "da porazgovaramo o
mnogim stvarima."
Abalah verovatno sedi na svojem dvoru (tačnije, deo njega koji
nije zatvoren u Spidijevoj Mračnoj Kuli), ali Ribar i gospodin
Manšan mogu da budu bilo gde. Znaju li da se Džek Sojer umešao u
slučaj? Naravno da znaju. Danas to već svi znaju. Hoće li možda
pokušati da ga uspore tako što će uraditi nešto opako jednom od

njegovih prijatelja? Izvesnom slepom sportskom komentatoru-
rokeru-bibaperu, na primer?

Itekako. I sada, možda zato što je postao prijemčiv za to, još
jednom oseća onaj nezdravi puls iz pravca jugozapada, isti koji je
osećao kada se po prvi put prebacio otkako je odrastao. Kada je put
ponovo zavio na jugoistok, osećaj se gotovo gubi. A onda, pošto je
'ram' opet okrenuo prednji branik prema jugozapadu, otrovno
pulsiranje se iznova pojačava, i tuče mu u glavi kao početak
migrenske glavobolje.

Ta Crna kuća koju osećaš nije samo kuća. To je crvotočina u
jabuci postojanja, tunel koji vodi sve tamo do peći. To su dveri. Do
danas su možda bile tek odškrinute, ali sada su širom otvorene i
propuštaju đavolski jaku promaju. Treba vratiti Taja nazad, jeste... ali
i zatvoriti ta vrata. Pre nego što Bog zna kakve grozne stvari navru na
njih, iskeženih zuba.

Džek iznenada izlazi pikapom na Tamarački put. Gume škripe.
Sigurnosni pojas se zateže, i na trenutak mu se čini da bi kamionet
mogao da se prevrne. To se, međutim, ne dešava, i sledećeg trenutka
već juri prema putu kroz Norvešku dolinu. Miš će ipak morati da
sačeka još malo; nema nameru da ostavi Henrija samog. Njegov
drugar to još ne zna, ali i njega čeka vožnja do Gvožđarskog
Sokačeta. Dok se situacija ne sredi, sistem kretanja u grupi se Džeku
čini veoma preporučljiv.

***
Sve bi to bilo fino i dobro kada bi Henri bio kod kuće, ali nije. Na
Džekovo uporno pritiskanje zvona, Elvina Morton, sa pajalicom u
ruci, konačno otvara vrata.
"U KDCU je, čita reklame", kaže Elvina. "Ja sam ga odvezla. Ne
znam zašto ih nije snimio ovde u studiju, mislim da je pomenuo
nešto u vezi zvučnih efekata. Čudi me da ti to nije rekao."
Za pakost, Henri mu to jeste rekao. Rebarca od komarca Bata
Rođe. Stara prikolica. Živopisni centar La Rivijera. I tako to. Rekao
mu je čak i to da će ga odvesti Elvina Morton. Džeku se od tog
razgovora dogodilo nekoliko stvari - ponovo je sreo prijatelja iz
detinjstva, zaljubio se u Parnjakinju Džudi Maršal, i tek onako usput,
bio poučen suštini Tajne Sveukupnog Postojanja - ali ga ništa od toga

ne sprečava da stisne levu šaku u pesnicu i pljesne se njom između
očiju. S obzirom na to koliko se stvari sada brzo odvijaju, ovo
nepotrebno skretanje čini mu se gotovo kao oprostiva omaška.

Gospođa Morton ga uznemireno gleda.
"Hoćete li vi otići po njega, gospođo Morton?"
"Ne, ide na piće sa nekim iz ESPN. Rekao je da će ga isti čovek
posle vratiti kući." Spušta glas u poverljiv ton kojim je zbog nečega
najuputnije saopštavati tajne. "Henri to nije izričito rekao, ali mislim
da Džordža Redbana čeka velika karijera. Ve-elika karijera."
Pljuvački Plotun postaje nacionalna emisija? Džeka to ne bi
posebno začudilo, ali nema vremena da se sada raduje zbog Henrija.
Daje gospođi Morton kasetu sa snimkom, najviše zato da bi se
oslobodio osećaja da je sasvim uzaman skrenuo sa puta. "Ostavite mu
ovo negde gde..."
Zastaje. Gospođa Morton ga podsmešljivo posmatra. Umalo da
kaže gde će sigurno da ga vidi. Još jedna omaška. Detektivčina iz
velikog grada, nije nego.
"Ostaviću je pored miksete u studiju", kaže ona. "Tamo će sigurno
da je nađe. Džek, možda nije moja stvar, ali ne izgledaš mi dobro.
Jako si bled, i zaklela bih se da si oslabio bar pet kila od prošle
nedelje. Takođe..." Sada izgleda pomalo postiđeno. "Obuo si cipele
naopako."
Ipak jesu, znači. Džek se preobuva, stojeći prvo na jednoj pa na
drugoj nozi. "Imao sam napornih četrdeset osam sati, ali se nekako
držim, gospođo M."
"Ta stvar sa Ribarom, zar ne?"
On potvrđuje. "I moram odmah dalje. Gori, kao što kažu, pod
nogama." Okreće se, priseća se nečega i ponovo okreće prema njoj.
"Ostavite mu poruku na kasetofonu u kuhinji, važi? Recite mu da me
pozove na mobilni. Čim stigne." I pošto jedna misao vodi do druge,
pokazuje na neobeleženu kasetu u njenoj ruci. "I ne puštajte to, u
redu?"
Gospođa Morton izgleda užasnuto. "Nikada ne bih tako nešto
uradila! To bi bilo kao da otvaram tuđu poštu."
Džek klima glavom i upućuje joj škrt osmejak. "Dobro."
"Je li... na traci on? Ribar?"

"Da", kaže Džek. "On je." A slede i gore stvari, razmišlja, ali to
ne kaže. Mnogo gore stvari.

I žuri nazad prema kamionetu, gotovo trčeći.
***

Dvadeset minuta kasnije, Džek parkira ispred jednospratnice boje
dečje kake u Gvožđarskom Sokačetu broj 1. Gvožđarsko Sokače i
prljavi splet uličica oko njega čine mu se neprirodno tihi u ovo vrelo
letnje popodne. Pas mešanac (radi se, zapravo, o starom poznaniku,
koga smo još sinoć videli na ulazu hotela Nelzon) šepajući prelazi
raskrsnicu Ejmsa i Okružnog puta Nula Nula, ali to je uglavnom sav
saobraćaj. Džek ima neprijatnu viziju Morža i Stolara kako se gegaju
istočnom obalom Misisipija, sa povorkom hipnotisanih žitelja
Gvožđarskog Sokačeta za sobom. Gegaju se prema vatri. I kazanu.

Dvaput ili triput udiše, nastojeći da se primiri. Ovde, malo izvan
varoši - u stvari, blizu puteljka koji vodi do Edovog lokala - ono
opako brujanje u glavi se pojačava, pretvarajući se u nešto nalik na
vrisak pun mraka. Nekoliko trenutaka bilo je toliko snažno da je
Džek pomislio da će sleteti sa puta, pa je smanjio brzinu na četrdeset.
Osećaj je tada počeo da se pomera prema zadnjem delu glave i slabi.
Nije video znak ZABRANJEN PROLAZ koji obeležava zaraslu
stazu do Crne kuće niti ga je tražio, ali je znao da je tamo. Pitanje je
hoće li biti sposoban, kada za to dođe vreme, da joj priđe a da
jednostavno ne eksplodira.

"Hajde", kaže sebi. "Nema vremena za te gluposti."
Izlazi iz kamioneta i polazi napuklom betonskom stazom. Na stazi
je izbledeli crtež staze za skočice, i Džek ga ne razmišljajući
zaobilazi, znajući da je to jedan od nekoliko preostalih tragova
kratkog hoda malene osobe po imenu Ejmi Sen Pjer po daskama
života. Drvene stepenice trema su suve i takođe ispucale. Strašno je
žedan, i razmišlja: Čoveče, ubio bih za čašu vode, ili fino, hladno...
Vrata se naglo otvaraju i treskaju u zid koji u sunčanoj tišini
odjekuje kao hitac iz pištolja, i iz kuće istrčava Nosonja.
"Boga ti, čoveče, mislio sam da nikada nećeš stići!"
Zagledavši se u Nosonjine uznemirene, bolne oči, Džek shvata da
ovom momku nikada neće reći da bi možda mogao da nađe Crnu
kuću i bez Miševe pomoći, da zahvaljujući vremenu provedenom na

Teritorijama ima u glavi neku vrstu tragačkog uređaja. Neće, makar
do kraja života bili bliski prijatelji, koji jedan drugom sve
poveravaju. Noske je propatio kao Job, i ne treba mu saznanje da su
muke njegovog prijatelja možda bile nepotrebne.

"Da li je još živ, Nosonjo?"
"Drži se za slamku. Možda za dve slamke. Ostali smo samo ja,
Dok i Medvedica. Soni i Kajzer Bil su se uplašili i pobegli kao dva
išibana pseta. Upadaj, sunašce." Što ne znači da mu Nosonja ostavlja
izbor; hvata ga za rame i uvlači ga u malenu jednospratnicu u
Gvožđarskom Sokačetu kao kofer.

23.

"Dede još jedno 'vamo!" kaže čovek iz ESPN-a.
Ovo više zvuči kao naređenje nego kao učtiv zahtev, i iako Henri
ne vidi tipa, zna da se rođak nikada nije bavio sportom,
profesionalnim ili bilo kakvim drugim. Širi oko sebe masnu, pomalo
uljastu aromu nekoga ko je gotovo od rođenja imao višak kilograma.
Sport mu je možda kompenzacija, način da potisne uspomene na
odeću kupljenu na odelenju za gospodu krupne građe u Sirsu, i one
dečje pesmice-rugalice tipa 'Debeo nam bata, ne može kroz vrata'.
Preziva se Penimen. "Isto kao Litl Ričard!" rekao je Henriju kada
su se rukovali u studiju. "Čuveni roker iz pedesetih? Možda ga se
sećaš."
"Maglovito", kaže Henri, kao da u svoje vreme nije posedovao
svaki singl koji je Litl Ričard ikada izdao. "Zar to nije bio jedan od
očeva nacije?" Penimen se gromoglasno nasmejao, i Henri je u tom
smehu prepoznao moguću budućnost za sebe. No da li je to
budućnost koju želi? Ljudi su se smejali i Hauardu Sternu, a Hauard
Stern je bio dileja.
"Još jedno piće!" ponavlja Penimen. Sede za šankom Svratišta
kod hrasta, gde je Penimen častio barmena sa pet dolara da promeni
kanal na televizoru sa ABC-a na ESPN, iako u ovaj sat na programu
nema ničega osim saveta za igranje golfa i pecanje pastrmki. "Još
jedno piće, da zapečatimo dogovor!"

Da, kad bi imali dogovor, a Henri nije siguran da želi da ga sklopi.
Prelazak sa Džordžom Redbanom na nacionalni nivo u okviru ESPN-
ovog radio paketa trebalo bi da bude privlačan, i ne bi mu naročito
smetalo da ime emisije promeni iz Pljuvačkog Plotuna u, recimo,
ESPN-ov Sportski Plotun - pošto bi se i dalje uglavnom bavila
središnjim i severnim delom države - ali...

Ali šta?
Pre nego što će uopšte stići da se pozabavi pitanjem, ponovo
oseća miris: 'Moj greh', parfem koji je njegova žena stavljala u
izvesne večeri, kada je htela da pošalje određeni signal. U tim
večerima, kada je soba bila u mraku i kada su oboje bili slepi za sve
drugo osim za mirise i teksture i međusobnu blizinu, zvao ju je
jarebicom.
Jarebica.
"Znate, mislim da ću da preskočim to piće", kaže Henri. "Imam
nekog posla kod kuće. Ali ću ozbiljno da razmislim o vašoj ponudi.
Najozbiljnije."
"A-a-a", kaže Penimen, i Henri po jedva primetnim poremećajima
strujanja vazduha prepoznaje da mu čovek maše prstom ispod nosa.
Pita se kako bi Penimen reagovao kada bi iznenada sunuo glavom
napred i ujeo ga za nepristojni prst. Kada bi mu demonstrirao malo
lokalne gostoljubivosti u Ribarevom stilu. Koliko bi glasno Penimen
zajaukao? Jednako glasno kao Litl Ričard pre instrumentala u 'Tutti
Frutti', možda? Ili ipak malo tiše?
"Nema polaska dok ja ne budem spreman da vas odbacim", kaže
mu gospodin 'Jesam debeo ali to više nije važno'. "Kao što znaš,
večeras sam ja tvoj prevoz." Pije već četvrti 'vadičep', i govor mu je
pomalo zamućen. Druškane moj, razmišlja Henri, pre bih sebi pustio
lasicu u dupe nego što bih seo u kola koja ćeš ti da voziš.
"Pa, u stvari, ima", odgovara Henri ljubaznim tonom. Nik Ejveri,
barmen, ima uspešno popodne: debeljko mu je tutnuo petaka da
promeni TV kanal, a slepac isto toliko da pozove Skiterov Taksi dok
je debeljko bio u klonji.
"A?"
"Rekoh da ga, u stvari, ima. Gos'in' Barmene?"

"Već je napolju, gospodine", kaže mu Ejveri. "Stig'o je pre dva
minuta."

Čuje se krckanje kada se Penimen okrenuo na svojoj barskoj
stolici. Henri ne vidi čovekov iznenađen izraz lica dok konstatuje
taksi koji čeka, upaljenog motora, na okretnici hotela, ali može da ga
oseti.

"Čuj, Henri", kaže Penimen. "Mislim da ne sagledavaš najbolje
svoj trenutni položaj. Na nebu sportskog radija postoje prave
pravcate zvezde - ljudi kao Fabulozno Sportsko Luče i Toni
Kornhajzer zarađuju šestocifren iznos godišnje, k'o od šale - al' ti još
nisi tamo. Ta vrata su ti još zatvorena. Na sreću, druškane moj, ja
sam vratar koji ti treba. Zaključak je, ako ja kažem da popijemo još
jedno piće..."

"Barmene", kaže Henri tiho, pa odmahuje glavom. "Ne mogu da
vas zovem barmene; Henri Bogart je možda mogao, ali ja ne. Kako
se zovete?"

"Nik Ejveri, gospodine." Poslednju reč dodaje automatski, ali je
Ejveri nikada ne bi upotrebio da oslovi onog drugog, ni u milion
godina. Obojica su ga častili petaka, ali je ovaj sa tamnim naočarima
gospodin. To nema nikakve veze sa tim što je slep, naprosto je takav.

"Nik, koga još ima za šankom?"
Ejveri se osvrće. U jednom od separea u dnu sale, dvojica piju
pivo. U hodniku portir razgovara na telefonu. Na samom šanku nema
nikog osim ove dvojice - gde je jedan vitak, smiren i slep a drugi
debeo, znojav i počinje da pizdi.
"Nikoga, gospodine."
"Nema... dama?" Zamalo da kaže jarebica. Nema jarebica?
"Ne."
"Slušaj ovamo", kaže Penimen, i Henri razmišlja da nikada nije
čuo nekoga ko manje podseća na Litl Ričarda. Ovaj tip je beo kao
Mobi Dik... i verovatno približnih dimenzija. "Imamo još dosta toga
da raspravimo." Ono što se čuje je došta toga d' rašpravimo.
"Tojest, ako..." - To'št - "ne pokušavaš da mi daš do znanja da nisi
zainteresovan." Malo sutra, Penimenov glas poručuje izvežbanom
uhu Henrija Lejdena. Govorimo o tome da ti postavimo bankomat u

dnevnu sobu, dušo draga, tvoj lični ATM, a tako nešto ćeš malo sutra
da odbiješ.

"Nik, da li i ti osećaš miris parfema? Nešto lako i staromodno?
'Moj greh', možda?"

Mlitava ruka pada na Henrijevo rame kao boca sa toplom vodom.
"Bio bi greh, prijatelju stari, da odbiješ da popiješ još jedno piće sa
mnom. Čak i slepac može da vidi d..."

"Savetujem vam da skinete ruku sa gospodina", kaže Ejveri, i
Penimenove uši možda i nisu sasvim gluve za nijanse, pošto se ruka
istog trenutka sklanja sa Henrijevog ramena.

Tada je zamenjuje druga ruka, malo više. Dodiruje mu potiljak,
hladno milovanje koje traje trenutak i prestaje. Henri uvlači vazduh.
Sa njim ide i miris parfema. Mirisi posle nekog vremena slabe, pošto
receptori koji su ih uhvatili bivaju umrtvljeni. Ne i ovaj put. Ovaj
miris ne.

"Ne osećaš parfem?" gotovo preklinje Henri. Dodir njene ruke na
vratu još i može da otpiše kao taktilni privid, ali ga nos nikada ne
vara.

Bar do sada nije.
"Žao mi je", kaže Ejveri. "Osećam pivo... kikiriki... džin i losion
ovog čoveka..."
Henri klima glavom. Svetla iznad šanka klize mu preko tamnih
stakala naočara dok se skladno spušta sa stolice.
"Mislim da ti treba još jedno piće, druškane", kaže mu Peniman
tonom za koji bez sumnje veruje da sadrži učtivu pretnju. "Jedno
piće, da proslavimo, i onda te vozim kući mojim 'leksusom'."
Henri oseća parfem svoje žene. Siguran je u to. Takođe mu se čini
da oseća dodir njene ruke na potiljku. Uprkos tome, odjednom misli
na mršavog, sitnog Morisa Rozena - Morisa, koji ga je molio da čuje
'Kud ode naša ljubav' u obradi Štrokosperme. I da je, naravno, pusti u
svojoj ulozi Viskonsinskog Pacova. Morisa Rozena, koji ima više
karaktera u prstićima izgriženih noktiju nego ovaj klovn u čitavom
telu.
Spušta šaku na Penimenovu podlakticu. Smeši se u Penimenovo
nevidljivo lice, i oseća kako se mišići pod njegovim dlanom
opuštaju. Penimen je zaključio da će biti kako on kaže. Ponovo.

"Uzmi to moje piće", kaže Henri ljubazno, "dodaj ga svojem, i turi
oba u to debelo i bubuljičavo dupe. Ako ti treba nešto da ih tamo
zadrži, možeš odmah za njima da gurneš i taj posao o kome govoriš."

Henri se okreće i žustro polazi prema vratima, orijentišući se u
prostoru sa uobičajenom tačnošću i tek za svaki slučaj držeći jednu
ruku ispred sebe. Nik Ejveri ga ispraća spontanim aplauzom, ali
Henri to jedva čuje, a Penimena je već izbacio iz glave. Zaokuplja ga
miris parfema. Miris malo slabo pošto je izašao na popodnevnu
žegu... ali zar to što sad čuje pored uva nije zaljubljeni uzdah? Uzdah
koji bi njegova žena ponekad ispustila pre nego što zaspi posle
vođenja ljubavi? Njegova Roda? Njegova Jarebica?

"'Alo, taksi!" doziva sa ivice pločnika.
"Ovde, šefe - jesi slep, ili šta?"
"K'o krtica", priznaje Henri, i polazi u pravcu glasa. Otići će kući,
raskomotiti se, popiti šolju čaja, a onda će da sasluša snimak jebenog
poziva na 911. Taj još neodrađeni posao možda je uzrok ovih
trenutnih ala i bauka što ga opsedaju, svest da će sedeti u mraku i
slušati glas ljudoždera decoubice. Mora da je to, jer nema razloga da
se boji svoje Jarebice, zar ne? Ako bi se i vratila - da ga opseda - to
bi svakako bilo iz ljubavi.
Zar ne?
Naravno, razmišlja, i spušta se na zagušljivo zadnje sedište
taksija.
"Kuda, šefe?"
"Norveška dolina", kaže Henri. "Bela kuća sa plavim fugama,
malo povučena od puta. Videćete je ubrzo pošto pređete potok."
Henri se zavaljuje u sedište i okreće zabrinuto lice prema
otvorenom prozoru. Frenč Lending mu se danas čini nekako čudan...
napet. Kao da je nešto klizilo sve dok se nije našlo na rubu stola i
preti da padne i razbije se na komadiće na podu.
Recimo da se jeste vratila. Recimo da jeste. Ako se vratila iz
ljubavi, zašto me miris njenog parfema čini tako nespokojnim?
Toliko da mi je od njega gotovo muka? I zašto je njen dodir (njen
zamišljeni dodir, uverava sebe) bio tako neprijatan?
Zašto je njen dodir bio tako hladan?

***

Posle bleštavila dana, dnevna soba Nosonjinog kućerka toliko je
mračna da Džek isprva ništa ne razabire. Potom, pošto su mu se oči
malo privikle, vidi i zašto je tako: na prozorima dnevne sobe vise - i
to dvostruko presavijena, čini se - ćebad, a vrata druge prostorije u
prizemlju, gotovo sigurno kuhinje, zatvorena su.

"Smeta mu svetlost", kaže Nosonja. Govori tiho da se ne bi čulo
na drugom kraju sobe, gde neko leži na kauču. Neko drugi kleči
pored njega.

"Možda je pas koji ga je ujeo bio besan", kaže Džek. Mada ne
veruje u to.

Nosonja odlučno odmahuje glavom. "To nije fobična reakcija.
Dok kaže da je fiziološka. Gde svetlost padne na njega, koža počinje
da mu se topi. 'Si ikad čuo za tako nešto?"

"Ne." Džek takođe nikada nije osetio miris kakav se sada oseća u
sobi. Čuje se zujanje ne jednog već dva stona ventilatora, i oseća
ukrštene struje vazduha, ali je zadah suviše lepljiv da bi bio rasteran.
Zaudara na pokvareno meso - gangrenu u rani - ali je Džek tako
nešto već imao prilike da oseti. Tu je onaj drugi miris, nešto što
asocira istovremeno na krv i pogrebno cveće i fekalije. Otima mu se
zvuk gađenja, i Nosonja mu upućuje pogled nestrpljivog saosećanja.

"Jeste, znam, gadno je. Ali to je kao u majmunari u zoo-vrtu,
čoveče - posle nekog vremena se navikneš."

Vrata prema drugoj prostoriji se otvaraju, i ulazi vitka ženica sa
plavom kosom do ramena. Nosi činiju. Svetlost pada na priliku na
kauču, i Miš vrišti. Zvuk je zastrašujuće krkljav, kao da mu se pluća
pretvaraju u tečnost. Nešto - dim, možda, ili para - počinje da se diže
sa kože njegovog čela.

"Drži se, Mišu", kaže čovek koji kleči. To je Dok. Pre nego što su
se kuhinjska vrata zatvorila, Džek je uspeo da pročita natpis na
njegovoj ofucanoj crnoj vreći. Negde u Americi možda postoji još
jedan medicinar koji na lekarskoj torbi ima nalepnicu za kola na
kojoj piše STEPENVOLF RASTURA, ali u Viskonsinu verovatno
ne.

Džek polazi napred, ubeđujući sebe da će se navići na miris,
naravno da hoće. To je možda čak i istina. U međuvremenu žali što
nema malo onog Viksovog 'vejporaba' koji većina detektiva u

LAPD-u uvek imaju u kolima. Bilo bi jako dobro kada bi mogao da
nanese malo toga ispod obe nozdrve.

U sobi postoji zvučni sistem (starijeg datuma) i dva zvučnika
(ogromna) u uglovima, ali nema televizora. Na svim zidovima su
naslagane drvene kutije pune knjiga, koje čine da prostor izgleda još
tesniji nego što jeste, gotovo kao grobnica. Džeku deluje pomalo
klaustrofobično, a sada se to strujno kolo još više zagreva, i pojačava
nelagodnost. Većina knjiga izgleda da se bavi religijom i filozofijom
- vidi Dekarta, K. S. Luisa, Bagavad-Gitu, Načela postojanja Stivena
Ejverija - ali ima i puno proze, knjiga o pivarstvu, i (na jednom od
džinovskih zvučnika) primerak ogovaračke knjige Alberta Goldmana
o Elvisu Prisliju. Na drugom zvučniku je fotografija devojčice sa
prelepim osmehom, pegama i okeanom riđkasto-zlatne kose. Lik
deteta koje je nacrtalo mrežu za skočice ispred kuće čini da se Džek
oseća bolesno od gneva i žalosti. Možda su u ovo uključena
onostrana bića i motivi, ali i bolesno matoro kopile koje vršlja okolo
i koje treba zaustaviti. Ne sme to da zaboravi.

Medvedica pravi prostor za Džeka ispred kauča, krećući se
skladno iako je na kolenima i još drži činiju. Džek vidi da su u njoj
ostale još dve mokre krše i gomila kocki leda koje se tope. Videvši
ih, Džek se oseća još žedniji. Uzima jednu i ubacuje je u usta, pa se
okreće Mišu.

Pokriven je pletenim ćebetom, navučenim do grla. Čelo i jagodice
- mesta koja nisu pokrivena bradom - su mu sivi. Oči su mu
zatvorene. Usne su povučene i otkrivaju zube šokantne beline.

"Da li je..." počinje Džek, i Miš otvara oči. Pitanje, kakvo god da
je bilo, potpuno mu isparava iz glave. Miševe oči, oko kestenjastih
mrežnjača, imaju nepostojanu, promenljivu skerletnu boju. Efekt je
kao da gledate zastrašujući, radioaktivni zalazak sunca. Iz suznih
žlezda cedi mu se nekakva crna tečnost.

"Knjiga o filozofskoj transformaciji razmatra savremenu
dijalektiku", kaže Miš, blagim i lucidnim tonom, "a o ovim pitanjima
govori i Makijaveli." Džek gotovo može da ga zamisli u amfiteatru.
Bar do trenutka kada zubi počinju da mu cvokoću.

"Mišu, to sam ja, Džek Sojer." U onim jezivim crvenim i
kestenjastim očima nema prepoznavanja. Crna sluz koja se cedi iz

njih, međutim, kao da se grči, kao da je nešto svesno. Nešto što ga
sluša.

"To je Holivud", mrmlja Nosonja. "Onaj pajkan, znaš?"
Jedna Miševa ruka počiva na pletenom ćebetu. Džek je uzima, i
guši iznenađeni uzvik kada ga ova zapanjujuće snažno steže. Osim
toga, jako je vrela. Kao keks tek ispečen u pećnici. Miš ispušta
otegnut, soptav uzdah, i smrad koji nastaje užasan je - bazdi na
pokvareno meso, trulo cveće. Raspada se, razmišlja Džek. Truli
iznutra. Bože, pomozi mi da ovo izdržim.
Isus možda neće, ali bi sećanje na Sofi moglo. Džek pokušava da
se usredredi na njene oči, onaj opčinjavajući, otvoreni pogled
najbistrijeg plavetnila.
"Slušaj", kaže Miš.
"Slušam."
Miš kao da se pribira. Ispod ćebeta, telo mu se trese na
nekontrolisan način koji Džeku liči na epileptični napad. Negde se
čuje kako kuca sat. Negde laje pas. Na Misisipiju se oglašava
brodska sirena. Osim ovih zvukova, sve je tiho. Džek se seća samo
jedne prilike kada se činilo da je svet stao, a to je bilo u bolnici na
Beverli Hilsu, dok je čekao da njegova majka okonča mukotrpni
posao umiranja. Tamo ngde, Tajler Maršal čeka da ga izbave. Čeka,
ili se bar nada da će biti izbavljen. Tamo negde, Rušitelji naprežu
snage, nastojeći da unište osovinu oko koje se obrće celokupno
postojanje. Ovde je samo ova bezvremena soba sa nejakim
ventilatorima i zagušljivim isparenjima.
Miševe oči se zatvaraju i opet otvaraju. Zaustavljaju se na
pridošlici, i Džek je odjednom siguran da će mu biti prenesena
nekakva suštinska istina. Kocka leda je nestala; pretpostavlja da ju je
skrckao i progutao a da toga nije bio svestan, ali se ne usuđuje da
uzme još jednu.
"Hajde, brate", kaže Dok. "Izbaci to iz sebe, a onda ću da ti
koknem još jedan špric narkotika. Dobra stvar. Možda ćeš čak i da
zaspiš."
Miš ga ne sluša. Njegove mutirajuće oči fiksiraju Džekove. Steže
Džeka za ruku, sve jače i jače. Džek gotovo da oseća kako mu se
kosti šake taru jedna od drugu.

"Nemoj... nikada da kupuješ najasavremeniju opremu", kaže Miš,
i izdiše još jedan nepodnošljivo kužni dah iz pluća koja se raspadaju.

"Da ne kupujem...?"
"Većina digne ruke od varenja piva već... za godinu ili dve. Čak i
najzagriženiji... najzagriženiji hobisti. Pravljenje piva nije... nije za
mekušce."
Džek se osvrće prema Nosonji, koji mu neodgonetljivo uzvraća
pogled. "Gubi se i vraća. Budi strpljiv. Sačekaj ga."
Mišev stisak se još pojačava, a onda popušta baš kada je Džek
pomislio da ne može više da izdrži.
"Uzmi veliki sud", savetuje mu Miš. Oči su mu iskolačene.
Crvenkaste senke izbijaju i nestaju, izbijaju i nestaju, prelećući
zaobljenim pejsažem njegovih rožnjača, i Džek pomišlja: To je
njegova senka. Senka Grimiznog Kralja. Miš je već jednom nogom
na njegovom dvoru. "Najmanje... pet galona. Najbolje ćeš naći... u
prodavnicama morske hrane. A za fermentacioni sud... dobre su
plastične boce rashlađivača vode... lakše su od stakla, i... Izgoreh.
Isuse, Nosonjo, izgoreh ti!"
"Zajebi ovo, dajem mu injekciju", kaže Dok, i otvara torbu.
Nosonja ga hvata za mišicu. "Još ne."
Iz Miševih očiju počinju da klize krvave suze. Crna tvar kao da
obrazuje sićušne pipke. Ovi se pohlepno pružaju naniže, kao da
nastoje da pokupe tečnost i popiju je.
"Poklopac i ventil suda za fermentaciju", šapuće Miš. "'Tomas
Merton' je govno, ko god ti kaže drugačije laže. Tu nema šta da se
misli. Moraš da pustiš gasove da se oslobađaju, a prašinu zadržiš
napolju. Džeri Garsija nije bio Bog. Kurt Kobejn nije bio Bog.
Parfem koji oseća nije njegove pokojne žene. Privukao je Kraljevu
pažnju. Gorg-ten-abbalah, ee-lee-lee. Opopanaks je mrtav, živeo
opopanaks."
Džek se naginje dublje u Mišev miris. "Ko oseća parfem? Ko je
privukao Kraljevu pažnju."
"Ludi Kralj, opaki Kralj, tužni Kralj. Valja se, valja, da slavimo
Kralja."
"Mišu, ko je privukao Kraljevu pažnju?"
Dok kaže: "Mislio sam da te je zanimalo..."

"Ko?" Džek ne zna zašto mu se ovo čini važno, ali je tako. Da li
zbog nečega što mu je neko nedavno rekao? Dejl? Tanzi? Ili, Bože
sačuvaj, Vendel Grin?

"Štap za pretakanje i crevo", kaže Miš poverljivim tonom. "To će
ti trebati kada se završi fermentacija! I pivo nikako ne smeš da držiš
u bocama sa navrtnim poklopcem! Ti..."

Miš okreće glavu od Džeka, udobno je naslanja na rame, otvara
usta i počinje da povraća. Medvedica vrišti. Bljuvotina je gnojno žuta
i puna pokretnih crnih čestica nalik na tvar u uglovima Miševih
očiju. Te stvari su žive.

Nosonja žurno, mada ne trkom, izlazi iz sobe, i Džek koliko može
zaklanja Miša od kratkotrajnog bleska sunčeve svetlosti iz kuhinje.
Šaka koja ga steže malo popušta stisak.

Džek se okreće Doku. "Misliš da umire?"
Dok odmahuje glavom. "Ponovo se onesvestio. Sirotom starom
Mišu nije dato da ode na lak način." Upućuje Džeku mračan,
opsednut pogled. "Bolje bi ti bilo da ovo vodi nečemu, gospodine
policajče. Jer ako ne bude, lično ću da ti razmontiram cevovod."
Nosonja se vraća sa velikom gomilom krpa, a na rukama su mu
zelene kuhinjske rukavice. Bez reči počinje da skuplja bljuvotinu
koja se sakupila između Miševog ramena i naslona kauča. Crne
tačkice su prestale da se kreću, i to je dobro. Bilo bi još bolje da ih
nije ni video kako se kreću. Onda na svoj užas primećuje da je
bljuvotina izjela izlizani materijal kauča kao kiselina.
"Na kratko ću da smaknem ćebe", kaže Dok, i Medvedica smesta
ustaje, i dalje držeći činiju sa ledom koji se topi. Odlazi do jedne od
policama sa knjigama i ostaje tamo, okrenuta leđima, drhteći.
"Dok, je li to sigurno nešto što treba da vidim?"
"Mislim da jeste. Mislim da još nisi svestan sa čim imaš posla."
Dok uzima ivicu ćebeta i izvlači ga ispod Miševe omlitavele ruke.
Džek vidi da ispod noktiju samrtnika curi još one crne tvari. "Seti se
da se ovo dogodilo pre samo nekoliko sati, gospodine policajče."
Vuče ćebe naniže. Stojeći okrenuta leđima, Suzana 'Medvedica'
Ozgud zuri u najveća dela zapadne filozofije i počinje tiho da plače.
Džek pokušava da proguta vrisak, ali ne uspeva.

***

Henri plaća takstisti, ulazi u kuću i duboko udiše rashlađenu i
umirujuću svežinu. Oseća se slab miris - sladak - i on podseća sebe
da je to sveže ubrano cveće, jedna od navika gospođe Morton. Zna da
nije tako, ali u ovom trenutku ne želi da se bavi duhovima. Zapravo
se oseća bolje, i pretpostavlja da zna i zašto: zahvaljujući tome što je
rekao onom tipu iz ESPN-a gde da nabije svoj posao. Ništa ne može
bolje čoveku da ulepša dan, naročito kada dotični uz to ima sasvim
pristojan posao, dve kreditne kartice koje još ni izdaleka nisu dostigle
limit, i bokal ledenog čaja u frižideru.

Henri polazi prema kuhinji, krećući se kroz hodnik sa rukom
ispruženom ispred sebe, ispitujući vazduh ne bi li osetio prepreke ili
predmete koji nisu tamo gde bi trebalo da budu. Čuje se samo šapat
klime, brujanje frižidera, kuckanje njegovih peta na parketu...

... i uzdah.
Zaljubljen uzdah.
Henri na trenutak zastaje u mestu, a onda se oprezno okreće. Da li
je onaj slatkasti miris postao jači, naročito sad kada je okrenut u
pravcu dnevne sobe i ulaznih vrata? Čini mu se da jeste. I to nikako
nije cveće; nema svrhe da obmanjuje sebe. Njegov nos, kao i uvek,
zna bolje. To miriše 'Moj greh'.
"Roda?" kaže, pa dodaje, tiše: "Jarebice?"
Nema odgovora. Naravno. Opet ga hvataju lutke; sluša šuškanje i
šumove a čuje šušumige i šišmiše, pa šta ako i jeste tako?
"Pa to, deco, što je čika šeik", kaže Henri. "Vaš voljeni šik šeik
Šejk."
Nema mirisa. Nema seksi uzdaha. Ali iako zna da je tako, opseda
ga pomisao da njegova žena stoji tamo u dnevnoj sobi, u namirisanoj
pogrebnoj odeći, nemo ga posmatrajući kako ulazi i slepo prolazi
pored nje. Njegova Jarebica, skoknula sa groblja Nogin Maund da ga
obiđe. I da čuje, može biti, najnoviji CD Sloberbona.
"Prekini", kaže tiho. "Prekini, budalo."
Ulazi u svoju prostranu, dobro organizovanu kuhinju. U prolazu
kroz dovratak i ne misleći o tome pritiska dugme na ploči koja se
tamo nalazi. Iz zvučnika na tavanici, razleže se glas gospođe Morton,
tako kvalitetan kao da je ona tu u prostoriji.

"Svraćao je Džek Sojer, i ostavio još jednu traku da je čujete.
Rekao je od... znate, onog čoveka. Onog nevaljalca."

"Baš je nevaljalac", gunđa Henri, pa otvara frižider i uživa u dahu
hladnog vazduha. Ruka mu nepogrešivo pronalazi jednu od limenki
'kingslenda' u vratima. Ko šiša ledeni čaj.

"Obe trake su u vašem studiju, pored miksete. Džek je takođe
zamolio da ga pozovete na mobilni." Glas gospođe Morton poprima
poučan ton. "Ako se čujete sa njim, nadam se da ćete mu reći da
bude oprezan. A to važi i za vas." Pauza. "Takođe vas podsećam da
pojedete večeru. Već je pripremljena. Druga polica u frižideru, pa
levo."

"Žvanj, žvanj, žvanj", kaže Henri, ali se smeši dok otvara pivo.
Odlazi do telefona i okreće Džekov broj.

***
Na sedištu 'dodža rama' parkiranog ispred kuće u Gvožđarskom
Sokačetu broj jedan, Džekov mobilni telefon počinje da zvoni. U
kabini ovaj put nema nikoga koga bi nerviralo njegovo tanušno, ali
prodorno pištanje.

***
"Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan. Molimo vas da
pokušajte kasnije."
Henri spušta slušalicu, vraća se do vrata i pritiska drugo dugme na
ploči. Glasovi koji obaveštavaju o vremenu i temperaturi verzije su
njegovog glasa, ali je uređaj programirao na nasumično biranje, tako
da nikada ne zna koji će da se javi. Ovaj put je to Viskonsinski
Pacov; vrišti kao ludak u sunčanoj, klimatizovanoj tišini kuće, koja
se nikada nije činila toliko daleko od varoši kao danas:
"Sad ti je čet'ri i dvajes' dva popodne! Spoljna temperatura dvajes'
osam! Temperatura u kući je dvajes' dva! K'o da ti to nešto menja!
K'o da to ikome išta menja! Sažvaći ga, progutaj, zalij da sklizne,
sve..."
... na kraju izađe na isto mesto. Tako je. Henri ponovo pritiska
dugme i ućutkava Pacovov prepoznatljivi poklič. Kad pre prođe
vreme? Bože, pa zar još malopre nije bilo podne? Što se toga tiče, zar
još malopre nije bio mlad, imao dvadeset godina i bio toliko drčan da
mu je izlazilo iz ušiju? Šta...

Uzdah se ponovo čuje, i prekida njegov ironični tok misli?
Uzdah? Zaista? Pre će biti zvuk isključivanja kompresora klime.
Tako bar može da zavarava sebe.

Mogao bi, kada bi hteo.
"Ima li nekoga?" pita. U glasu mu se oseća podrhtavanje koje mu
je mrsko, staračko, paralitično poigravanje. "Ima li u kući još nekoga
osim mene?"
Na jedan beskrajan, jeziv trenutak sa strepnjom očekuje da će mu
nešto odgovoriti. To se, međutim, ne događa - naravno da se ne
događa - i on u tri duga gutljaja ispija polovinu sadržine limenke.
Odlučuje da se vrati u dnevnu sobu i uzme malo da čita. Možda će se
javiti Džek. Možda će uspeti donekle da se sredi kada unese malo
svežeg alkohola u sistem.
A možda će u sledećih pet minuta biti propast sveta, razmišlja.
Tako nećeš morati da slušaš glas sa onih prokletih traka koje čekaju
u studiju. Onih prokletih traka što leže na mikseti kao neaktivirane
bombe.
Henri polako polazi niz hodnik prema dnevnoj sobi, sa jednom
rukom ispruženom ispred sebe, ubeđujući sebe da se ne plaši, da se
nimalo ne plaši da će dodirnuti lice svoje pokojne žene.

***
Džek Sojer je u životu video svašta, i putovao na mesta gde se ne
može unajmiti vozilo od Avisa i gde voda ima ukus kao vino, ali
nikada nije video tako nešto kao što je noga Miša Baumana. Ili,
tačnije, kužni, apokaliptični užas koji je jednom bio noga Miša
Baumana. Džekov prvi poriv, pošto se kobajagi malo sabrao, jeste da
izgrdi Doka što je Mišu skinuo pantalone. Neprestano mu se javlja
pomisao na kobasice, na to kako ih sapinjuće crevo prisiljava da
zadrže oblik čak i kada tiganj počne da cvrči na usijanoj ploči
štednjaka. Ovo poređenje je bez sumnje glupavo, primo stupido, ali
ljudski um pod pritiskom ume da ispolji prilično blesave ćudi i
tikove.
Ta stvar i dalje ima oblik noge - otprilike - ali se tkivo razlilo sa
kosti. Kože gotovo da uopšte više nema, istopila se u polutečnu
supstancu koja liči na mešavinu mleka i belih delova slanine.
Isprepletani sloj mišića ispod onoga što je preostalo od kože takođe

je razliven, i prolazi kroz istu kataklizmičnu metamorfozu. Inficirana
noga je sada zapravo neka vrsta nekontrolisanog komešanja u kome
čvrsto postaje tečno a tečno nezadrživo nagriza i prodire u kauč na
kome Miš leži. Pored gotovo neizdrživog smrada raspadanja, Džek
oseća i miris nagorelog pamuka i izjedenog mebla.

Iz ovog haosa, koji tek maglovito podseća na nogu i širi se, štrči
stopalo koje na neki volšeban način izgleda neoštećeno. Mogao bih
da ga otkinem... kao zrno iz grozda. Ova misao utiče na njega tako
kako prizor strahotno ozleđene noge nije sasvim uspeo, i na trenutak
samo stoji oborene glave, nastojeći da se ne ispovraća po košulji.

Ono što ga verovatno spašava jeste ruka koja mu se spušta na
rame. To je Nosonja, pokušava da ga uteši koliko može. Lice mu više
nije nimalo rumeno. Podseća na motociklistu iz neke od urbanih
legendi koji je ustao iz groba.

"'Ti sad jasno?" pita Dok, glasom koji kao da dolazi iz velike
daljine. "Ovo nisu ovčje boginje, iako je ličilo na to dok je još
hvatalo zamah. Već mu se pojavljuju crvene tačke na levoj nozi,
stomaku i jajima. Tako mu je otprilike izgledala koža oko ujeda kada
smo ga doveli ovamo, lako pocrvenela i otečena. Pomislio sam: 'Ma
ovo nije ništa, imam dovoljno 'citromaksa' da pre večeri sve bude
pod kontrolom.' I sam si video koliko je 'citro' pomogao. Koliko je
sve što smo preduzeli pomoglo. Ta stvar progriza kauč, a kada završi
sa kaučem, cenim da će nastaviti da jede pod. Ta stvar je gladna.
Zato te pitam da li zaista misliš da je vredelo, Holivude? Reklo bi se
da samo ti i Miš znate odgovor na to."

"On barem i dalje zna gde je kuća", kaže Nosonja. "Ja više nemam
predstavu, iako smo upravo došli odande. A ni ti, zar ne?"

Dok odmahuje glavom.
"Ali Miš, e, taj zna."
"Suzi, dušo", obraća se Dok Medvedici. "Donesi još jedno ćebe,
'leba ti? Ovo je skoro potpuno izjedeno?"
Medvedica se spremno udaljava. Džek ustaje. Noge kao da su mu
od gume, ali ga još nose. "Zaklonite ga", kaže Doku. "Idem do
kuhinje. Ako odmah ne popijem malo vode, umreću."

***

Džek uzima da pije direktno iz slavine, gutajući dok mu se u
sredinu čela ne zariva klin, a onda podriguje kao konj. Zatim neko
vreme samo stoji tamo, zagledan u Nosonjino i Medvedičino dvorište
iza kuće. U korovom obrasloj pustoši stoji uredna mala ljuljaška.
Džeku je bolno da je gleda, ali to ipak čini. Posle košmarnog prizora
Miševe noge, čini mu se važno da podseti sebe da postoji razlog što
je ovde. Ako podsećanje zaboli, utoliko bolje.

Sunce, koje poprima zlatnu boju spuštajući se prema Misisipiju,
blešti mu u oči. Čini se da vreme ipak nije bilo stalo. Izvan ove
kućice barem nije. Izvan Gvožđarskog Sokačeta broj 1, vreme kao da
je čak proticalo brže. Opseda ga pomisao da je dolazak ovamo bio
uzaludan kao i svraćanje do Henrijeve kuće; čini mu se, i to ga
izluđuje, da ga gospodin Manšan i njegov gazda, abalah, vozaju kao
igračku sa ključem za navijanje u leđima dok nastavljaju da rade
svoje. Mogao bi da prati zujanje u glavi do Crne kuće; šta ga onda
sprečava da sedne u pikap i ode tamo?

Miris koji oseća nije parfem njegove pokojne žene.
Šta to znači? Zašto ga pomisao da neko oseća miris parfema toliko
muči i plaši?
Nosonja kuca na vrata kuhinje, nateravši ga da poskoči. Pogled
mu pada na kecelju obešenu na zidu iznad kuhinjskog stola. Umesto
BOG BLAGOSLOVIO NAŠ DOM, na njoj piše TEŠKOMETALNA
GRMLJAVINA. Ispod ovoga je pažljivo izvezeno HARLI-
DEJVIDSON.
"Vraćaj se 'vamo, čoveče", kaže Nosonja. "Ponovo se probudio."

***
Henri se nalazi na stazi u šumi - ili puteljku - i nešto ga prati.
Svaki put kada se osvrne da vidi - u ovom snu vidi, ali vid nije
nikakav blagoslov - tamo pozadi ima malo više toga nečega. Liči mu
na čoveka u večernjem odelu, ali je taj čovek zastrašujuće izdužen, sa
klinastim zubima koji štrče preko iskežene crvene donje usne.
Takođe se čini - da li je to moguće? - da ima samo jedno oko.
Prvi put kada se okrenuo, obličje je bilo samo beličasta magla
između stabala. Sledeći put već uspeva da razazna crno krilo
njegovog kaputa i plutajuću crvenu mrlju koja bi mogla da bude
kravata ili marama. Ispred njega leži jazbina te stvari, smrdljiva

rupčaga koja samo slučajno izgleda kao kuća. Njeno prisustvo
izaziva mu zujanje u glavi. Umesto na borovinu, šuma koja se
privlači sa obe strane miriše na težak, otužan parfem: Moj greh.

Navodi me, uznemireno razmišlja. Ta stvar, šta god da je, tera me
kao stoku na klanje.

Pomišlja da šmugne levo ili desno sa staze, da iskoristi čudo
novostečenog vida da se spasi u šumi. Ali i tamo su neke stvari.
Mračna, lebdeća obličja nalik na čađave marame. Gotovo da može da
razabere najbližu. Radi se o nekoj vrsti džinovskog psa sa dugačkim
jezikom, crvenim kao kravata onog priviđenja, i iskolačenim očima.

Ne smem da dozvolim da me otera do kuće, razmišlja. Moram da
se izvučem pre nego što me otera tamo... ali kako? Kako?

Tada mu, sa zapanjujućom jednostavnošću, sviće pred očima. Sve
što treba da uradi jeste da se probudi. zato što je ovo samo san. Ovo
je samo...

"Ovo je san!" viče Henri, i trza se pred. Ne hoda, već sedi, sedi u
svojoj rođenoj fotelji, i uskoro će da bude mokar zato što je zaspao sa
limenkom 'kingslenda' u krilu, i...

Ali ništa se nije prolilo, zato što limenka nije tamo. Oprezno pipa
sa desne strane i da, tamo je, na stočiću pored knjige, Brajevog
izdanja Odsjaja u zlatnom oku. Mora da ju je odložio tamo pre nego
što je zadremao i našao se u onom užasnom košmaru.

Jeste, kada ne bi bio siguran da nije uradio ništa slično. Držao je
knjigu, a pivo mu je bilo između nogu da bi mu šake bile slobodne da
dodiruju one uzdignute tačkice koje pričaju priču. Nešto je veoma
pažljivo uzelo knjigu i limenku pošto se on obeznanio, i odložilo ih
na sto. Nešto što miriše na 'Moj greh'.

Vazduh je zasićen njim.
Henri dugo i sporo udiše, raširenih nozdrva i čvrsto zatvorenih
usta.
"Ne", kaže, razgovetno. "Osećam miris cveća... i šampona za
tepihe... i prženog luka od sinoć. Veoma je slab, ali je još tu. Nos zna
šta zna."
Sve je to tačno, ali miris jeste bio tu. Sada ga više nema zato što
ona više nije tu, ali će se vratiti. Odjednom postaje svestan da želi da
se ona vrati. Ako i jeste uplašen, to je samo strah od nepoznatog, zar

ne? Samo to i ništa više. Ne želi više da čami sam, sam sa sećanjem
na onaj grozni san.

I trakama.
Mora da sasluša trake. Obećao je Džeku.
Drhtavo ustaje i polazi prema komandnoj ploči dnevne sobe. Ovaj
put ga pozdravlja glas Henrija Šejka, blagosloveno pitomog momka.
"Hej tamo, skakutave mačkice i razigrani mačići, na udarac gonga
čuka marke 'bulova' pokazaće sedam i četrnaest posle podne. Napolju
je ugodno svežih dvadeset tri stepena, a ovde u Đuskodromu iz mašte
još ugodnijih dvadeset. Kad je već tako, što malo ne manete lovicu,
do'vatite cicu i predate se magiji?"
Sedam i četrnaest! Kada je poslednji put prespavao tri sata po
danu? Kad smo već kod toga, kada je poslednji put imao san u kome
vidi? Odgovor na ovo drugo pitanje, koliko može da se seti, glasi
nikad.
Gde je bila ta staza?
Šta ga je to pratilo?
I kakvo je bilo to mesto ispred njega?
"Nije važno", obraća se Henri praznoj sobi - ako jeste prazna.
"Bio je to samo san. One trake, međutim..."
Ne želi da ih čuje, nikada u životu nije manje želeo nešto da čuje
(osim možda Čikaga u pesmi 'Zna li neko koliko je stvarno sati'?), ali
mora. Ako to može da spasi život Tajleru Maršalu, ili nekom drugom
detetu, mora.
Polako, grozeći se svakog koraka, Henri Lejden slepo polazi
prema svojem studiju, gde ga na mikseti čekaju dve kasete.

***
"U raju ne toče pivo", peva Miš šupljim, ravnim glasom.
Obrazi su mu sada prekriveni ružnim crvenim mrljama, a nos se
čini da tone postrance u lice, kao atol posle podmorskog zemljotresa.
"I zato ga pijemo uživo. Kad ne budemo... mogli da ga... pijemo
uživo... naši će drugari da popiju svo pivo."
Ovo traje već satima: filozofski biseri, uputstva za početnike
pivare-entuzijaste, odlomci iz pesama. Svetlost koja se probila kroz
ćebad na prozorima već je znatno oslabila.
Miš zastaje, sklopljenih očiju, pa započinje drugu pesmicu.

"Stotinu boca piva na zidu, svih stotinu boca piva na zidu... ako
samo jedna boca padne..."

"Moram da idem", kaže Džek. Ostao je koliko je mogao, u veri da
će mu Miš nešto saopštiti, ali više ne može da čeka. Negde tamo, Taj
Maršal čeka njega.

"Sačekaj", kaže Dok. Pretura po torbi i vadi špric. Diže ga u
polumraku i noktom kuca po staklenom cilindru.

"Šta je to?"
Dok šalje Džeku i Nosonji kratak, mrk osmeh. "Spid", kaže, i
ubrizgava ga u Miševu ruku.
Na trenutak se ništa ne dešava. A onda, u trenutku kada se Džek
sprema da ponovi da mora da ide, Miš naglo otvara oči. Sada su
potpuno crvene - jarko i krvareće crvene. Ipak, kada su se okrenule
prema njemu, Džek zna da ga Miš vidi. Možda ga po prvi put stvarno
vidi otkako je došao.
Medvedica beži iz sobe, ostavljajući za sobom frazu koja se
ponavlja i polako utišava: "Dosta dosta dosta dosta dosta..."
"Jebi ga", kaže Miš hrapavim glasom. "Jebi ga, najebao sam. Je l'
da?"
Nosonja kratko ali nežno dodiruje vrh prijateljeve glave. "Jeste,
čoveče. Mislim da jesi. Možeš li da nam pomogneš?"
"Jednom me uj'o. Samo jednom, i sada... sada..." Njegov jezivi
crveni pogled prelazi na Doka. "Jedva te vidim. Jebene oči totalno su
mi sjebane."
"Ugasio si ga", kaže Dok. "Neću da te lažem, čoveče."
"Ali još ne", kaže Miš. "Dajte mi nešto na čemu ću da pišem. Da
nacrtam mapu. Samo brzo. Ne znam šta si mi to koknuo, Dok, ali je
ono iz psa jače. Neću dugo biti compos. Požurite!"
Nosonja pipa po podu oko kauča i uspravlja se sa džepnom
knjigom većeg formata u ruci. S obzirom na tešku artiljeriju na
policama, Džek gotovo dolazi da se nasmeje - knjiga je 7 navika
veoma uspešnih ljudi. Nosonja otkida zadnji deo korica i pruža ga
Mišu sa čistom stranicom okrenutom naviše.
"Olovku", krekeće Miš. "Brže malo. Svega se sećam, čoveče. Sve
mi je tu... unutra." Dodiruje čelo. Na njegov dodir ljušti se parče kože
veličine novčića. Miš ga briše sa ćebeta kao da je slinac.

Nosonja vadi kratku, ižvakanu olovku iz unutrašnjeg džepa
prsluka. Miš je uzima i pravi patetični napor da se osmehne. Crna
sluz koja mu se cedi iz uglova očiju nastavila je da se taloži, i sada
mu leži na obrazima poput lokvi napola rastopljenog želea. Još toga
izbija mu iz pora na čelu, u sićušnim crnim tačkama koje Džeka
podsećaju na Henrijeve knjiga odštampane Brajevim pismom. Miš
grize donju usnu u naporu da se usredsredi, i meko tkivo se odmah
kida. U bradu počinje da mu curka krv. Džek pretpostavlja da je
miris pokvarenog mesa još prisutan, ali je Nosonja bio u pravu:
navikao se na njega.

Miš okreće koricu knjige u stranu i počinje hitro da crta niz
žvrljotina. "Gledaj", kaže Džeku. "Ovo je Misisipi, je l' tako?"

"Tako je", kaže Džek. Pošto se nagnuo napred, ponovo počinje da
oseća smrad. Izbliza se to ne može nazvati ni smradom: to je
mijazma, koja pokušava da mu se uvuče grlo. Ali Džek se ne odmiče.
Zna koliko se Miš napreže. Najmanje što može da učini je da odigra
svoju ulogu.

"Ovo je centar - Nelzon, Lakijev lokal, Ežinkor Teatar,
točionica... ovde Čejs prelazi u Lajal, pa postaje put broj 35... ovde je
Libertivil... VFW... Golc... o, Bože..."

Miš počinje da se baca na kauču. Pečati na licu i gornjem delu tela
pucaju i počinju da cure. Miš vrišti od bola. Ruka koja ne drži olovku
odlazi do lica i nemoćno grebe po njemu.

Nešto u Džeku progovara - veličanstvenim, punim svetlosti
glasom koji pamti iz one davne avanture. Pretpostavlja da je to glas
Talismana, ili onoga što je od njega preostalo u njegovom umu i
srcu.

To hoće da ga spreči da govori, pokušava da ga ubije pre nego
što progovori, nalazi se u toj crnoj tvari, možda se nalazi u toj crnoj
tvari, moraš da je ukloniš...

Neke stvari mogu da se obave samo bez čistunskog uplitanja uma;
kada je posao gadan, najčešće je najefikasniji instinkt. Džek zato bez
razmišljanja pruža ruku, grabi crnu sluz koja se cedi iz Miševih očiju,
i vuče. Tvar se isprva samo rasteže kao da je od gume. Džek u isto
vreme oseća kako mu se vrpolji i otima iz zahvata, možda čak i da ga

uštine ili ujede. Onda odjednom popušta, i pritom se čuje tvang.
Džek sa uzvikom gađenja baca crnu guku koja se grči na pod.

Ova pokušava da klizne pod kauč - Džek to primećuje dok
pokušava da obriše ruke o košulju, stresajući se od odvratnosti. Dok
sa treskom spušta torbu na jedan od njenih delova. Nosonja gazi
drugi potpeticom čizme. Stvar ispušta piskav zvuk.

"Jebote, kakvo je ovo sranje?" pita Dok. Njegov glas, obično
dubok, sada se podigao gotovo do falseta. "Kakvo je, jebote..."

"Ništa sa ovog sveta", kaže Džek, "i nemoj ni da pitaš. Pogledaj
ga! Pogledaj Miša!"

Crvenilo u Miševim očima se povuklo; na trenutak izgleda gotovo
normalno. Očigledno je, međutim, da ih vidi, a čini se da je i bol
prestao. "Hvala", šapuće. "Voleo bih samo da si mog'o sve da
ukloniš, zato što se već vraća, čoveče. Zato obrati pažnju."

"Slušam", kaže Džek.
"Bolje bi ti bilo", odgovara Miš. "Misliš da znaš. Čini ti se da
možeš ponovo da nađeš to mesto iako njih dvojica ne mogu, a možda
i možeš, ali istovremeno možda ne znaš toliko koliko misliš da... ah,
jebi ga." Odnekud ispod ćebeta čuje se jeziv zvuk cepanja. Niz
Miševo lice teče znoj, pomešan sa crnim otrovom koji mu se cedi iz
pora i boji mu bradu u vlažnu, prljavo sivu boju. Oči mu kolutaju
prema Džeku, i ovaj vidi da ponovo postaju zapaljeno crvene.
"Ovo je sranje", stenje Miš. "Nisam sanjao da ću otići na ovakav
način. Vidi, Holivude..." Samrtnik docrtava pravougaonik na svojoj
žvrljotini od mape. "Ovo..."
"Edov lokal, gde smo našli Irmu", kaže Džek. "Znam."
"U redu", šapuće Miš. "Dobro. Gledaj sada... sa druge strane... gde
su Šubert i Gejl... zapadno odatle..."
Miš crta liniju koja se od puta broj 35 pruža na sever. Sa obe
strane linije crta kružiće. Džek pretpostavlja da se radi o drveću.
Liniju na početku precrtava, nalik na kapiju, natpis: ZABRANJEN
PROLAZ.
"Jeste", tiho će Dok. "Tačno, tamo je. Crna kuća."
Miš kao da ne primećuje. Njegov sve mutniji pogled ne skida se
sa Džeka. "Slušaj šta ću ti reći, pajkane. Da li me slušaš?"
"Da."

"Bogami, bolje bi ti bilo", kaže mu Miš.
***

Kao što uvek biva, rad zaokuplja Henrija, uvlači ga u sebe i
odvodi. Dosada i tuga nikada nisu mogle da se nose sa ovim starim
zanosom koji donose zvuci iz vidnog sveta. Sada se čini da ne može
ni strah. Najteži deo nije samo preslušavanje kaseta, već prikupljanje
hrabrosti da gurne prvu u veliki TEAC-ov kasetofon. U tom trenutku
oklevanja siguran je da oseća parfem svoje žene iako sedi u zvučno
izolovanoj i klimatizovanoj sredini studija. U tom trenutku oklevanja
siguran je da nije sam, da neko (ili nešto) stoji ispred samih vrata
studija, posmatrajući ga kroz njihovu gornju, zastakljenu površinu. I
u tome je, u stvari, potpuno u pravu. Blagosloveni vidom, vidimo
ono što Henri ne može. Želimo da mu kažemo šta je to što stoji tamo
napolju, da zaključa vrata studija, da ih smesta zaključa, ali možemo
samo da posmatramo.

Henri poseže za dugmetom PLAY na kasetofonu, ali mu prst onda
menja pravac i pritiska prekidač interfona.

"'Alo? Ima li koga tamo?"
Prilika koja stoji u Henrijevoj dnevnoj sobi, gledajući ga kao što
bi neko drugi gledao egzotičnu ribicu u akvarijumu, ne daje glasa od
sebe. Poslednji zraci sunca sada su na drugoj strani kuće i u dnevnoj
sobi je već prilično mračno, pošto je Henri razumljivo zaboravan
kada je reč o paljenju svetla. Smešne šarene papuče Elmera
Džespersena (koje nama, u trenutnim okolnostima, nisu naročito
smešne) su otprilike najsvetlija stvar tamo napolju.
"'Alo? Ima li koga?"
Prilika koja gleda kroz staklenu polovinu vrata studija se ceri. U
jednoj ruci drži makaze za potkresivanje živice iz Henrijeve garaže.
"Poslednja prilika", kaže Henri, i pošto ni sada nema odgovora,
postaje Viskonsinski Pacov i vrišti u interkom, pokušavajući da
uplaši onoga ili ono ne bi li se odalo: "'Ajde dušo, ajde, majkoviću,
odgovori Pacovu!"
Prilika koja zuri u Henrija se trza - kao što bi se zmija trgnula
kada žrtva napravi pokret kao da će se zaleteti prema njoj - ali je i
dalje nečujna. Između iskeženih zuba pojavljuje se kožnati jezik i
podrugljivo poigrava i bode. Ovo stvorenje se poslužilo parfemom

koji gospođa Morton nikada nije imala srca da ukloni sa police u
sobičku za toaletu pored spavaće sobe supružnika, i Henrijev
posetilac zato sada zaudara na 'Moj greh'.

Henri zaključuje da se to opet mašta poigrava sa njim - ups,
greščica, rekao bi mu Moris Rozen da je tu - i vrhom prsta pritiska
PLAY.

Čuje zvuk pročišćavanja grla, a onda se javlja Arnold Hrabovski, i
predstavlja se. Ribar ga prekida pre nego što stiže da dovrši: 'Alo,
seronjo.

Henri vraća traku, sluša ponovo: 'Alo, seronjo. Vraća, sluša još
jednom: 'Alo, seronjo. Da, taj glas je već negde čuo. Siguran je u to.
Ali gde? Odgovor će doći, odgovori kao što je ovaj uvek dođu - kad-
tad - a put do njih čini bar polovinu zabave. Henri sluša, zanesen.
Prsti mu igraju po dugmetima kasetofona poput prstiju koncertnog
pijaniste po dirkama 'stajnveja'. Osećaj da ga posmatraju popušta,
iako se prilika ispred vrata studija - stvar u papučama u bojama
bumbara, sa makazama za živicu - nikud ne miče. Kez joj je donekle
splasnuo. Izborano lice postaje nadureno. U pogledu ima zbunjenosti,
a možda i prvih naznaka straha. Matorom čudovištu se ne sviđa što je
slepa ribica u akvarijumu zarobila njegov glas. Ali to, naravno, nije
važno; moglo bi čak da bude zabavno, ali ako i jeste, zabavno je za
gospodina Manšana, a ne za njega. A trebalo bi da bude zajedničko...
zar ne?

Vama treba pomoć. Ne meni. Vama.
"Ne meni. Vama", kaže Henri. Mimikrija je tako dobra da zvuči
sablasno. "Malkice kopasice u tfoja salata, mein prijatelj, ja?"
Tvoj najcrnji košmar... najcrnji košmar.
Abalah.
Ovde Ribar.
Henri pažljivo sluša. Pušta traku da se neko vreme vrti, a onda
četiri puta preslušava istu rečenicu: Poljubiš me u mudnu kesu,
majmune... poljubiš me u mudnu kesu, majmune... majmune...
majmune...
Ne, ne majmune. Glas to izgovara nekako kroz nos, baj-bune.
BAJ-bune.

"Ne znam gde si sada, ali si odrastao u Čikagu", mrmlja Henri.
"Na Južnoj strani. I..."

Toplota na licu. Odjednom se priseća toplote na licu. Zašto to,
prijatelji i komšije? Zašto to, o veliki i mudri?

Nis' ništa bolji od majmuna na uzici.
Majmuna na uzici.
Bajbuna...
"Bajbuna", ponavlja Henri. Sada vrhovima prstiju trlja
slepoočnice. "Majmuna na uzici. BAJ-buna na uzidzi. Ko je to
rekao?"
Pušta traku sa pozivom na 911: Poljubiš me u mudnu kesu,
majmune.
Pušta glas iz sećanja: Nis' ništa bolji od majmuna na uzici.
Toplota na licu.
Toplota? Svetlost?
Oboje?
Henri vadi kasetu i stavlja onu koju mu je Džek danas doneo.
Zdravo, Džudi. Jesi li danas Džudi, ili Sofi? Abalah šalje
najtoplije pozdrave, a Gorg poručuje 'Kra-kra-kra!' (Promukao,
šlajmovit smeh). Taj takođe kaže zdravo. Tvoj dečkić je jako
usamljen...
Kada plačni, prestravljeni glas Tajlera Maršala grune iz zvučnika,
Henri se trza i premotava dalje.
Biđe jož ubizdava.
Akcent je sada mnogo jači, burleska, sprdnja, Kacenjamerovi
klinci sreću vukodlaka, ali zbog toga na neki način još zanimljiviji za
rasvetljavanje.
Male dedze... pozedžene gao gorov. Gao gorov. Pozedžene gao...
"Posečene kao majmun na uzici", kaže Henri. "BAJ-bun.
Pozedžen. Ko si ti, kučkin sine?"
Vraća se snimku poziva na 911.
U paklu su bičevi, a u šajolu lanci. Ali to zvuči skoro kao u baglu
bidževi, skoro kao u žajolu landzi.
Bidževi. Landzi. BAJ-bun na uzici. Uzidzi.
"Nis' ništa bolji od..." počinje Henri, a onda mu se, iznenada,
vraća još jedna rečenica.

'Košmar ledi Megoen'. Ta je dobra.
Košmar sa čim? Bidževima u baglu? Landzima u žajolu? Baj-
bunima na uzidzama?
"Bože", otima se Henriju. "O... moj... Bože. Igranka. Bio je na
igranki."
Sada sve počinje da se uklapa. Kako su bili glupi! Kako su
kriminalno bili glupi! Dečakov bicikl... bio je baš tamo. Baš tamo, za
ime Božje! Svi su bili slepci, treba ih postaviti za sudije.
"Ali on je bio tako star", šapuće Henri. "I izlapeo! Kako smo
mogli da pretpostavimo da bi neko takav mogao da bude Ribar?"
Za ovim pitanjem naviru druga. Ako je Ribar stanar Makstonovog
staračkog doma, na primer, gde je, za ime Božje, mogao da sakrije
Taja Maršala? I kako se kopile šetalo Frenč Lendingom neopaženo?
Možda negde ima automobil?
"Nije važno", mrmlja Henri. "Sada više nije. Ko je on, i gde je?
To su stvari koje su sada važne."
Toplota na njegovom licu - prvi pokušaj njegovog uma da
Ribarevom glasu dodeli mesto u vremenu i prostoru - bila je od
reflektora, naravno, reflektora Simfonijskog Stena, ružičaste boje
napola sazrelih bobica. I neka žena, neka fina stara žena...
Gospodine Stene, ju-hu, gospodine Stene?
... koja ga je pitala da li ispunjava želje. Ali pre nego što je Sten
mogao da odgovori, glas tvrd i hladan kao dva kamena koji se taru...
Ja sam bio prvi, stara ženo.
... upao im je u reč. Ravan... i tvrd... i sa izvesnom nemačkom
oštrinom koja je ukazivala na južni deo Čikaga, i verovatno drugu ili
čak treću generaciju. Ne pio, ne stara šeno, ali da ono bezvučno 'v',
zar ne? Jašta.
"Baj-bun", kaže Henri, zagledan ispred sebe. Zagledan pravo u
Čarlsa Bernsajda, iako to ne zna. "Uzidža. Po-zedžene. Hasta la
vista... bejbi."
I, na koga se sve svodi, na kraju? Na čuknutog matorog manijaka
koji zvuči otprilike kao Arnold Švarceneger?
I ko je bila ta žena? Ako uspe da se seti njenog ima, može da
pozove Džeka... ili Dejla, ako se Džek i dalje ne bude javljao na
telefon... i okonča košmar u kome se nalazi Frenč Lending.

Košmar ledi Megoen. Ta je dobra.
"Košmar", kaže Henri, pa podešava glas: "Gož-bar." Mimikrija je
ponovo dobra. Svakako predobra da bi se to svidelo starkelji koji
stoji ispred vrata studija, pošto sada krivi lice i škljoca makazama
ispred stakla. Kako taj slepac uspeva da zvuči toliko slično njemu?
To nije u redu; to je krajnje nevaspitano. Matoro čudovište žudi da
iščupa glasne žice iz grla Henrija Lejdena. Uskoro će, obećava sebi,
to i da učini.
A onda će da ih pojede.
Sedeći na kancelarijskoj fotelji i nervozno lupkajući prstima po
lakiranoj hrastovini ispred sebe, Henri se seća kratkog susreta na
bini. Igranka u čast Festivala jagoda tek što je bila počela.
Reci mi kako se zoveš i šta bi volela da čuješ.
Zovem se Alisa Veders, i... 'Mesečev sjaj', molila bih. Od Benija
Gudmena.
"Alisa Veders", kaže Henri. "Tako se zvala, i ako ne zna i tvoje
ime, moj krvožedni prijatelju, onda sam stvarno majmun na uzici."
Pokreće se da ustane, i tada neko - nešto - počinje da kuca, sasvim
tiho, na gornju, staklenu površinu vrata.

***
Medvedica je u međuvremenu prišla, gotovo protiv svoje volje, i
sada ona, Džek, Dok i Nosonja stoje oko sofe. Miš je napola utonuo
u nju. Izgleda kao neko ko umire strašnom smrću u živom pesku.
Pa, razmišlja Džek, živog peska nema, ali da umire strašnom
smrću, umire. U to, nažalost, nema nikakve sumnje.
"Slušajte ovamo", kaže im Miš. U uglovima očiju mu se ponovo
skuplja crna sluz. Još gore, curi mu iz uglova usana. Smrad truleži je
jači nego ikad, jer raspadanje zahvata Miševe unutrašnje organe.
Džek je iskreno zapanjen da je i ovoliko izdržao.
"Govori", kaže Nosonja. "Slušamo te."
Miš gleda u Doka. "Kada završim, napravi mi vatromet. Hoću
'kadilak' dozu. Jesi li razumeo?"
"Hoćeš da preduhitriš ono što ti se dešava."
Miš klima glavom.
"Budi bez brige", pristaje Dok. "Otputovaćeš sa osmehom na
licu."

"Sumnjam u to, burazeru, ali ću pokušati."
Miš skreće zakrvavljeni pogled prema Nosonji. "Kada bude
gotovo, umotajte me u jedan od onih najlonskih šatora u garaži.
Stavite me u kadu. Kladim se da ćete do ponoći moći da me sperete u
slivnik kao... kao višak pivske pene. Budite, međutim, oprezni. Ne...
dodirujte ono što bude preostalo."
Medvedica počinje da plače.
"Ne plači, dušo", kaže Miš. "Neću ništa osetiti. Dok mi je obećao.
Noske?"
"Ovde, drugar."
"Održi mi kratko slovo, važi? Pročitaj pesmu... onu od Odena...
onu od koje su ti se uvek ledila jaja..."
"'Ne čitaj Bibliju zbog priče u njoj'", kaže Nosonja. I on plače.
"Dogovoreno, Mišu."
"Pusti nešto od Deda... 'Talasanje', možda... i postaraj se da budeš
dovoljno pun 'kingslenda' da me ispratiš na onaj svet kako se valja...
Pretpostavljam da neće... biti groba na koji bi se ispišao, ali... daj sve
od sebe."
Džek se na to smeje. Ne može da se uzdrži. Ovaj put je red na
njega da bude meta Miševog grimiznog pogleda.
"Obećaj mi da nećeš čekati do sutra da odeš tamo, pajkane."
"Mišu, nisam siguran da mogu to da ti obećam."
"Moraš. Idi tamo još večeras, i ne brini zbog paklenog psa... druge
stvari u šumi oko te kuće... druge stvari..." Crvene oči zastrašujuće
kolutaju. Crna tvar curi u Miševu bradu kao katran. Onda se nekako
prisiljava da nastavi. "Druge stvari u šumi ima da te smažu k'o
bombonu."
"Mislim da je to rizik koji moram da preuzmem", kaže Džek,
namršteno. "Tamo negde se nalazi taj dečkić..."
"Bezbedan", šapuće Miš.
Džek diže obrve, nesiguran da li je dobro čuo Miša. Ako i jeste,
može li da veruje u to što je čuo? Miš ima neki moćan i opak otrov
koji radi u njemu. Do sada je nekako uspevao da mu se odupre, da
komunicira uprkos njegovom dejstvu, ali...
"Još neko vreme će biti bezbedan", kaže Miš. "Ne od svega...
postoje stvari koje ipak mogu da ga se dočepaju, pretpostavljam... ali

je za sada bezbedan od gospodina Mančinga. Je l' se tako zove?
Mančing21?"

"Manšan, mislim. Otkud znaš?"
Miš upućuje Džeku sablasan osmeh. To je osmeh umiruće
proročice. Još jednom uspeva da se pipne po čelu, i Džek sa užasom
primećuje da mu se prsti sada stapaju jedan sa drugom i postaju crni
od noktiju naniže. "Sve je ovde, čoveče. Sve je ovde unutra. Rekao
sam ti. Slušaj sad: bolje je da ga ubije neka džinovska buba ili kraba
tamo preko... gde je... nego da ti umreš pokušavajući da ga spasiš.
Ako se to dogodi, abalah će sigurno da ga dobije. Tako kaže... tvoj
prijatelj."
"Koji prijatelj?" sumnjičavo pita Dok.
"Nije važno", kaže Miš. "Holivud zna. Zar ne, Holivude?"
Džek sa oklevanjem potvrđuje. To je Spidi, naravno. Ili Parkus,
ako više volite.
"Sačekaj do sutra", kaže Miš. "Do podne, kada je sunce u oba
sveta najjače. Obećaj."
Džek isprva ništa ne odgovara. Moglo bi se reći da je u agoniji.
"Ionako će se već skoro sasvim smračiti pre nego što stigneš do
tridesetpetice", tiho se javlja Medvedica.
"A u šumi se zaista dešava neko gadno sranje", kaže Dok. "U
poređenju sa tim, stvari u Veštici iz Blera izgledaju jebeno bezazlene.
Ne znam da li je pametno da se suočavaš sa tim u mraku. Ukoliko
nemaš želju da umreš, naravno."
"Kad obavite posao..." šapuće Miš. "Kad obavite posao... ako
neko od vas bude još živ... spalite to mesto do temelja. Tu rupu. Taj
grob. Spalite ga do temelja, čujete li? Zatvorite vrata."
"Da", kaže Nosonja. "Čuli i razumeli, drugar."
"Poslednja stvar", kaže Miš. Sada se obraća samo Džeku. "Možda
ćeš uspeti da nađeš kuću... ali mislim da će ti trebati još nešto. Reč.
Reč koja ima moć zbog nečega što si... što si dodirnuo. Nekada
davno. Taj deo ne razumem, ali..."
"U redu je", kaže mu Džek. "Ja razumem. Koja je reč, Mišu?"
Na trenutak mu se čini da mu Miš na kraju ipak neće uspeti to da
kaže. Nešto očigledno pokušava da ga spreči da izgovori reč, ali Miš

21 Mr. Munching - prevod bi otprilike glasio gospodin Žvakalo.

iz ovog okršaja izlazi kao pobednik. Ovo je, razmišlja Džek,
verovatno njegova poslednja pobeda.

"D'yamba", kaže Miš. "Sada ti, Holivude. Reci to."
"D'yamba", kaže Džek, i na to sa jedne od improvizovanih polica
u podnožju kauča uzleće čitav red debelih knjiga. Lebde tamo u
polumraku... i lebde... i lebde... a onda sa treskom padaju na pod.
Medvedica ispušta kratak vrisak.
"Nemoj da je zaboraviš", kaže Miš. "Trebaće ti."
"Kako? Kako će mi trebati?"
Miš umorno vrti glavom. "Ne... znam."
Nosonja poseže preko Džekovog ramena i uzima onu jadnu
žvrljotinu od mape. "Sastaćemo se sutra prepodne u Send Baru",
kaže Džeku. "Budi tamo oko pola dvanaest, i već oko podne bi
trebalo da skrenemo na onaj prokleti puteljak. U međuvremenu
mislim da ovo zadržim kod sebe. Kao osiguranje da ćeš postupiti kao
što ti je Miš rekao."
"U redu", kaže Džek. Mapa mu ionako ne treba da pronađe Crnu
kuću Cakanog Bernsajda, ali je Miš gotovo izvesno u pravu: to
verovatno nije mesto gde valja ulaziti noću. Teško mu je što ostavlja
Taja Maršala tamo gde su peći - osećaj je toliko pogrešan da se
gotovo čini kao zločin - ali mora da ima na umu da su u pitanju veće
stvari od jednog izgubljenog dečaka.
"Nosonjo, jesi li siguran da želiš da se vratiš tamo?"
"Ne, dođavola, naravno da ne želim", kaže Nosonja, gotovo
uvređeno. "Ali nešto mi je ubilo ćerku - moju rođenu ćerku! - i to
nešto je došlo odande! Hoćeš da kažeš da još sumnjaš u to?"
Džek ne odgovara. Naravno da je tako. Istina je, takođe, da želi
Doka i Nosonju uz sebe kada pođe stazom prema Crnoj kući. Ako
budu imali snage da pođu s njim.
D'yamba, misli. D'yamba. Ne zaboravi.
Okreće se prema kauču. "Mišu, jesi li...?"
"Ne", kaže Dok. "Izgleda da mu ipak neće trebati 'kadilak'."
"A?" Džek tupo zuri u krupnog pivara-motordžiju. Oseća se tupo.
Tupo i iscrpljeno.
"Tu više ništa ne kuca osim njegovog sata", kaže Dok, i počinje
da peva. Trenutak kasnije pridružuje mu se Nosonja, a zatim i

Medvedica. Džek se odmiče od kauča, sa mišlju koja je sablasno
slična Henrijevoj: Kad pre prođe toliko vremena? Kako se do
dođavola desilo?

"U raju ne toče pivo... i zato ga pijemo uživo... a kad... ne budemo
mogli... da ga pijemo uživo..."

***
Džek se na prstima kreće kroz sobu. Na suprotnom zidu nalazi se
osvetljeni sat sa reklamom 'kingslendskog premijum zlatnog svetlog'.
Naš stari prijatelj - koji konačno izgleda tačno onoliko star koliko mu
je godina - sa nevericom zuri u vreme koje pokazuje, ne prihvatajući
ga dok ga ne proveri na sopstvenom satu. Skoro je osam. Već je
satima ovde.
Gotovo se smračilo, a Ribar je i dalje negde tamo napolju. Da ne
pominjemo njegove onostrane pajtaše.
D'yamba, misli ponovo dok otvara vrata. Zatim izlazi na škripavi
trem i zatvara vrata za sobom, pa glasno i od srca izgovara u suton:
"Spidi, dođe mi da te zadavim."

24.

D'yamba je blistava i silna čarolija; moćne veze obrazuju mrežu
koja se pruža, granajući se, u beskonačnost. Kada je Džek Sojer
istrgnuo živi otrov iz Miševih očiju, d'yamba je prvo sinula u
samrtnikovom umu, i taj um se istog trenutka pretvorio u otkrovenje;
nitima mreže potekao je deo njegove blistave snage, i dodir d'yambe
ubrzo je stigao do Henrija Lejdena. D'yamba se usput češe o Tanzi
Freno, koja sedi u zastakljenoj niši Send Bara i gleda kako lepa
mlada žena zadobija nasmešeno obličje u krugu svetlosti na
suprotnom kraju parkinga i shvata, trenutak pre nego što će mlada
žena nestati, da je upravo imala viziju osobe u koju bi njena Irma
odrasla; dodiruje, takođe, Dejla Gilbertsona, a ovaj, vozeći se kući iz
stanice, oseća iznenadnu i duboku potrebu za prisustvom Džeka
Sojera, potrebu od koje ga boli srce, i zariče se da će ispratiti do kraja
slučaj Ribara sa njim, bez obzira na prepreke; d'yamba treperi niz
jednu od niti do Džudi Maršal i otvara prozor u Peko, gde Taj spava
u ćeliji boje gvožđa, čekajući izbavljenje, živ i zdrav; u Čarlsu