Terry Brooks - Carobna pesma Sanare

 
Teri Bruks

 

ČAROBNA PESMA
ŠANARE

 
 

Naziv originala:
Terry Brooks – The Wishsong of Shannara

 
 

Prevod sa engleskog – Vladan Stojanović

 
 

 
Za Lester del Rej
Stručnjaka

 

 
 

POGLAVLJE 1

 
Četiri Zemlje nalazile su se usred promene godišnjih
doba, kasno leto lagano je bledelo pretvarajući se u jesen.
Nestali su oni dugi, mirni dani u kojima je sveprožimajuća
jara usporavala ritam života, stvarajući utisak da za sve ima
dovoljno vremena. Iako je vrelina leta opstajala, dani su
bivali sve kraći a vlažni vazduh sve suvlji. Svest o pravom
životnom ritmu nanovo se budila. Znaci promene bili su
posvuda vidljivi.
U šumama Senovite doline lišće je već počelo da menja
boju.
Brin Omsford je zastala pokraj cvetnih leja koje su
oivičavale stazu ispred njene kuće, gubeći se na trenutak u
grimiznom lišću javora koji je senkom zaklanjao čitavo
dvorište. Bilo je to masivno drvo, širokog i kvrgavog stabla.
Sledeći neposredni impuls, skrenula je sa staze uputivši se
ka starom drvetu.
Bila je visoka devojka – viša od roditelja i brata Jaira,
gotovo istog rasta kao i Ron Leah. Uprkos delikatnoj i vitkoj
građi, po izdržljivosti se mogla meriti s njima. Jair se sa
ovim, naravno, ne bi složio, ali to je neslaganje uglavnom
poticalo iz teškoća koje je imao sa ulogom najmlađeg u
porodici. Devojka, je ipak bila samo devojka.
Prstima je lagano prelazila preko izborane kore javora
posmatrajući njegove isprepletane grane. Crna, duga kosa
uokvirivala je lice koje nije ostavljalo sumnje o njenom
poreklu. Pre dvadeset godina Eretrija je izgledala baš
onako kao što njena kći izgleda danas, od zagasite puti i
crnih očiju do nežnih, delikatnih crta. Brin nije posedovala
vatreni temperament svoje majke, on je pripao Jairu.
Nasledila je očevu mirnu, samouverenu i disciplinovanu
prirodu. Poredeći ćud svoje dece – nakon jednog od Jairovih

bezobraznijih poduhvata – Vil Omsford je pomalo žalostivo
primetio kako se razlikuju po tome što je Jair bio spreman
da učini bilo šta, dok je Brin mogla isto to učiniti, ali tek
nakon što bi prethodnog razmislila. Brin još uvek nije bila
sigurna ko je od njih dvoje tom prilikom dobio veći ukor.

Sklonila je ruke sa stabla. Prisetila se prilike u kojoj je
na drvo delovala magičnom pesmom. Tada je još uvek bila
dete zaneseno eksperimentima sa vilovnjačkom magijom.
Bila je sredina leta kada je upotrebila magičnu pesmu kako
bi boju lišća iz letnje zelene preobratila u grimiznu boju
jeseni. U svom detinjem umu smatrala je takav čin potpuno
opravdanim. Otac se razbesneo; drvetu je trebalo tri godine
da se povrati od šoka koji ga je pogodio. To je bio poslednji
put da su ona ili Jair upotrebili magiju u prisustvu roditelja.

“Brin, dođi da mi pomogneš oko pakovanja, molim te.”
Majka je dozivala. Krenula je u kuću još jednom
pomilovavši stari javor.
Njen otac nikada nije u potpunosti verovao vilovnjačkoj
magiji. Pre dvadesetak godina upotrebio je Vilovnjačko
kamenje koje mu je dao Druid Alanon kako bi zaštitio
Izabranu, vilovnjakinju Amberli Elesedil u njenoj potrazi za
Krvavim ognjem. Upotreba vilovnjačke magije promenila ga
je; to je još tada shvatio iako nije znao kako. Magijske
promene nisu se pokazale na samom Vilu Omsfordu već na
njegovoj deci. Ona su u sebi nosila vidljivo dejstvo magije –
ona, i možda generacije Omsfordovih posle njih, iako nije
mogao unapred znati da li će i oni u sebi nositi magiju
čarobne pesme.
Brin ju je nazvala čarobnom pesmom. Poželiš nešto,
počneš o tome da pevaš i to postane stvarnost. Tako joj je to
izgledalo nakon što je otkrila moć. Rano je spoznala da
pesmom može uticati na ponašanje živih bića. Bila je u
stanju da promeni boju lišća starog javora. Mogla je da
umiri razbesnelog psa. Znala je da divlju pticu prinudi da
joj sleti na ruku. Mogla je postati deo nekog živog bića – ili
učiniti da ono postane deo nje. Nije znala kako to postiže;

sve bi se, jednostavno, desilo. Pevala bi, dok su muzika i
reči dolazile same od sebe, uvek na isti način, bez
prethodnog planiranja i uvežbavanja – kao da je to
najprirodnija stvar na svetu. Uvek je bila svesna sadržaja
pesme, iako je u isto vreme bila odsutna, um bi joj
obuzimala osećanja koja se nisu mogla rečim opisati.
Prolazila bi kroz nju, uvlačeći je u sebe, obnavljajući je – i
magija se dešavala.

To je bio dar Vilovnjačke magije – ili njeno prokletstvo.
Njen otac je, nakon što je postao svestan tog dara, tumačio
na ovaj drugi način. Brin je znala da se on duboko u sebi
plašio Vilovnjačkog kamenja i onog što mu je ono učinilo.
Kada je Brin naterala komšijskog psa da goni sopstveni rep
dok ovaj na kraju nije pao potpuno iscrpljen, usput uništivši
povrtnjak, otac nije oklevao da donese odluku i zabrani
korišćenje Vilovnjačkog kamenja. Sakrio ga je, ne
otkrivajući nikom gde su, te su oni za sve druge ostali
nedostupni do današnjeg dana. Ili je barem njen otac tako
verovao. Ali ona nije bila toliko sigurna. Jednom prilikom,
pre nekoliko meseci, Brin je uhvatila Jaira kako se
samozadovoljno smeška. On to ni za živu glavu to ne bi
priznao, ali s obzirom da je znala koliko je teško bilo šta od
njega sakriti, sumnjala je da ih je pronašao.

Na ulaznim vratima se susrela sa Ronom Leahom,
visokim mladićem izduženih udova i crvenkastobraon kose
koja mu je stegnuta povezom padala na ramena. Vragolaste
sive oči procenjivački su je odmerile. “Kako bi bilo da mi
malo pomogneš? Radim najveći deo posla a nisam ni član
porodice, do đavola!”

“Toliko si dugo među nama da si dosad mogao to i da
postaneš”, grdila ga je. “Šta još treba da se uradi?”

“Samo da se još ovi sanduci iznesu – posao će biti
gotov.” Skupina kožnih kovčega i manjih vreća bila je
naslagana u predsoblju. Ron se dohvatio najvećeg. “Mislim
da te majka očekuje u spavaćoj sobi.”

Nestao je, a Brin se zaputila ka spavaćim sobama.
Roditelji su se spremali za polazak na godišnje hodočašće
po udaljenim naseobinama južno od Senovite doline.
Putovanje je značilo da će najmanje dve nedelje biti odsutni
od kuće. Mali broj Iscelitelja se veštinom mogao meriti sa
Vilom Omsfordom, a na udaljenosti od osam stotina
kilometara od Senovite doline nije se mogao naći niti jedan
od njih. Eretrija, koja je vremenom postala njegov vešt
pomoćnik, pratila ga je na svim putovanjima. Po znanju i
umeću u negovanju i zbrinjavanju bolesnih gotovo da se
mogla meriti sa svojim suprugom. To je bilo putovanje na
koje nisu bili obavezni – niti bi ga obavljali da su bili manje
odgovorni. Neko drugi ostao bi kod kuće. Ali Brinini
roditelji ravnali su se prema snažnom osećanju dužnosti.
Isceliteljstvo je bila profesija kojoj su oboje posvetili čitav
život, i nisu tu obavezu olako shvatali.

Dok su bili odsutni na ovom milosrdnom putovanju, na
Brin je pala odgovornost da vodi brigu o Jairu. Ovom
prilikom, Ron Leah je doputovao sa visoravni da bi se
brinuo o oboma.

Brinina majka je pakovanje privodila kraju. Duga, crna
kosa joj je nesputano lepršala oko ramena, rukom je
sklonila otkrivajući lice tek za nijansu starije od Brininog.

“Da li si videla brata? Skoro da smo spremni za
polazak.”

Brin je odmahnula glavom. “Mislila sam da je s ocem.
Mogu li ja da ti pomognem?”

Eretrija je klimnula glavom, uhvatila Brin za ramena, i
posadila je na krevet pokraj sebe. “Želim da mi nešto
obećaš, Brin. Ne želim da u našem odsustvu koristiš
čarobnu pesmu – ni ti, ni tvoj brat.”

Brin se nasmešila. “Gotovo je i ne upotrebljavam.”
Tamnim očima je prelazila preko majčinog crnoputog lica.

“Znam. Ali Jair je koristi, misleći da ja ne znam za to. U
svakom slučaju, otac i ja ne želimo da je makar i jednom
koristite tokom našeg odsustva. Da li sam bila jasna?”

Brin je oklevala. Otac je shvatao da je vilovnjačka
magija sastavni deo njegove dece, ali nije je smatrao
neophodnom niti poželjnom. Stalno im je govorio da su i
bez nje inteligentni i talentovani. Nema potrebe da koristite
trikove i poštapalice da vas ojačaju. Budite ono što jeste i
što možete biti bez pesme, govorio je. Eretrija je ponavljala
isti savet, iako je lakše od Vila zapažala koliko su oni bili
spremni da zanemare ovaj savet ako im je to u diskreciji
moglo poći za rukom.

Jair je, nažalost, retko praktikovao diskreciju. Kada se
radilo o upotrebi čarobne pesme, Jair je ispoljavao
impulsivnost i zabrinjavajuću tvrdoglavost; dok god je to za
njega bilo bezbedno, postupao je po sopstvenom nahođenju.

Ipak, čarobna pesma je kod Jaira funkcionisala na
drugačiji način...

“Brin?”
Misli su joj bile rastrzane. “Majko, ne vidim od kakvog
je značaja Jairova želja da se poigrava čarobnom pesmom, u
pitanju je obična igra”
Eretrija je odmahnula glavom. “Čak i igra može biti
opasna ako se neumesno koristi. Pored toga, do sada si
morala da naučiš toliko o elfskoj magiji da bi znala kako
ona nikada nije bezopasna. Sada me dobro slušaj. Oboje ste
prerasli vreme kada je bilo neophodno da uza sebe stalno
imate mene ili oca. Ali naši saveti su vam s vremena na
vreme i dalje neophodni. Ne želim da se bavite magijom u
našem odsustvu. To privlači nepotrebnu pažnju. Obećaj mi
da je nećeš upotrebljavati – i da ćeš se postarati da je i Jair
ne koristi.”
Brin je lagano klimnula. “To je zbog glasina o Crnim
hodačima, zar ne?” Čula je priče. O tome se ovih dana
stalno govorilo u krčmi. Crni hodači – nečujna, bezlična
stvorenja crne magije, koja su iskrsavala niotkuda. Neki su
mislili da se to Gospodar Vorlok u pratnji svojih štićenika
vratio na ovaj svet. “Da li je o tome reč?”

“Da.” Majci je dosetljivost njene kćeri izmamila osmeh.
“Sada mi obećaj.”

Brin joj je uzvratila osmeh. “Obećavam.”
Ipak, smatrala je da se radi o besmislici.
Pakovanje i ukrcavanje potrajalo je narednih pola sata
nakon čega su roditelji bili spremni za put. Jair se pojavio
donevši iz krčme kao poklon za put specijalnu slatku
poslasticu koju je majka jako volela, i razmenili su
pozdrave.
“Seti se svog obećanja, Brin”, šapnula joj je mati dok je
grlila i ljubila na oproštaju.
Zatim se stariji par Omsfordovih uspeo na putna kola i
lagano krenuo prašnjavim drumom.
Brin ih je posmatrala dok se nisu izgubili iz vida.
 

***

Brin, Jair i Ron Leah pešačili su šumom, i bio je već
smiraj dana kada su, najzad, odlučili da se vrate kući.
Sunce je već počelo da ponire iza oboda Doline, a podnevne
šumske senke lagano su prelazile u izdužene, večernje. Od
zaseoka ih je delio još sat hoda ali su Omsfordovi i Gorštak
toliko često ovuda šetali da su mogli pronaći put i po
najcrnjoj pomrčini. Nastavili su laganim ritmom, uživajući u
savršenom jesenjem danu.

“Hajdemo sutra na pecanje”, predložio je Ron. Častio je
Brin osmehom. “Ako vreme bude ovako lepo, neće biti
važno da li ćemo išta upecati.”

Ron, najstariji od sve troje, vodio ih je između stabala
dok su mu istrošene i oštećene kanije sa mačem Leaha bile
pričvršćene na leđima, tvoreći čudnu grbu ispod lovačkog
ogrtača. Mač je nekada pripadao naslednicima prestola
Leaha ali je već davno odslužio svoje i bio zamenjen novim.
Ron je uvek gajio posebnu naklonost prema staroj oštrici
koju je nekada davno nosio njegov pradeda Menion Leah na
svom pohodu za mačem Šanare. Otac mu je poverio oružje

uočivši tu naklonost, oružje koje je ujedno bilo i simbol
prinčevskog statusa – iako je Ron bio najmlađi među
prinčevima.

Brin ga je pogledala i namrštila se. “Zaboravio si na
nešto. Sutrašnji dan smo namenili kućnim poslovima na
koje smo se obavezali roditeljima. Moramo ih obaviti u
njihovom odsustvu. Šta ćemo s tim?”

Veselo je slegno ramenima. “Sa opravkama možemo
početi i narednog dana – sačekaće.”

“Mislim da bi trebalo da se posvetimo istraživanju
oboda Doline”, ubacio se Jair. Bio je vitak i snažan dečak.
Krasile su ga očeve, vilovnjačke crte lica – uske oči, izvijene
obrve, i blago zašiljene uši pod slamnatim pokrovom
neposlušne, plave kose. “Mislim da bismo mogli potražiti
tragove Crnih utvara.”

Ron se nasmejao. “Šta ti znaš o Hodačima, tigre?” Ovo
je bio nadimak koji je nadenuo Jairu.

“Koliko i ti, pretpostavljam. U Dolini slušamo iste priče
koje slušate i vi na visoravni”, odgovorio je Dolinar. “Crni
hodači, Crne utvare – stvorenja koja se šunjaju u mraku. O
njima se u krčmi neprestano govori.”

Brin je uputila prekorni pogled bratu. “To je sve što oni
predstavljaju – samo priče.”

Jair je pogledao Rona. “Šta ti misliš?”
Na njeno iznenađenje, Gorštak je slegnuo ramenima.
“Možda. Možda i nisu samo priče.”
Najednom se razljutila. “Rone, slične priče kruže još od
kada je Gospodar Vorlok uništen, nijedna od njih nije se nije
pokazala istinitom. Zašto bi ova bila drugačija?”
“Ne znam da li je drugačija. Samo verujem da treba da
budemo oprezni. Seti se da se ni u vreme Šie Omsforda nije
verovalo u priče o Lobanjama – sve dok nije bilo suviše
kasno.”
“Zbog toga ja i mislim da je neophodno da istražimo po
okolini”, ponovio je Jair.

“Kakva bi bila svrha takvog poduhvata?” nastavila je
Brin, odlučnijim glasom. “Pod uslovom da pronađemo nešto
tako opasno kao što su ta bića? Šta ćemo onda – zapevati
čarobnu pesmu?”

Jair je pocrveneo. “Ako bude neophodno, tako ću i
učiniti. Mogu upotrebiti magiju...”

Prekinula ga je. “S magijom se ne treba igrati, Jaire.
Koliko puta moram to da ti kažem?”

“Samo sam rekao...”
“Znam šta si rekao. Misliš da čarobna pesma može bilo
šta da učini za tebe i u tome žalosno grešiš. Bolje bi bilo da
obratiš pažnju na ono što ti otac govori kada te odgovara od
korišćenja magije. Jednog dana ćeš se zbog takvog stava
naći u velikoj nevolji.”
Brat ju je pomno posmatrao. “Zbog čega se toliko
ljutiš?”
Bila je ljuta, shvatila je, i to nije vodilo nigde. “Žao mi
je”, izvinila se. “Obećala sam majci da nećemo
upotrebljavati magičnu pesmu dok su ona i otac na putu.
Verovatno sam se zbog toga uznemirila kada sam čula da
nameravaš da tragaš za Crnim utvarama.”
Sada je u Jairovim plavim očima zatitrala iskrica gneva.
“Ko ti je dao pravo da daješ obećaš u moje ime, Brin?”
“Niko, pretpostavljam, ali majka...”
“Majka ne razume...”
“Smirite se, za ime božje!” Ron Leah je podigao ruke
preklinjući. “Zbog ovakvih svađa više volim da sedim u
krčmi nego da sam u vašem društvu. Hajde da sve ovo
zaboravimo i vratimo se prvobitnoj temi. Idemo li sutra na
pecanje?”
“Idemo na pecanje”, glasao je Jair.
“Idemo na pecanje”, složila se Brin. “Nakon što
obavimo bar neke od neophodnih opravki.”
Neko su vreme hodali u tišini, dok je Brin još uvek
premišljala o Jairovoj sve većoj zanesenosti upotrebom
čarobne pesme. Majka je imala pravo; Jair je upotrebljavao

magiju kad god bi mu se za to ukazala prilika. On je u tome
video manju opasnosti nego Brin, jer je kod njega magija
imala drugačiji oblik. Kod Brin, čarobna pesma je menjala
izgled i ponašanje dok je kod Jaira predstavljala samo
iluziju.

Kada je upotrebljavao magiju, stvarao je samo iluziju
događaja. Osim što je lakše upotrebljavao magiju, to mu je
istovremeno olakšavalo eksperimentisanje. Činio je to u
tajnosti, ali je to svakako činio. Čak ni Brin nije znala kakav
stepen veštine je u međuvremenu dostigao.

Popodne je iščilelo, zamenilo ga je veče. Pun mesec
sijao je nad istočnim horizontom nalik svetioniku, tu i tamo
zasijala bi poneka zvezda. Sa dolaskom noći, vazduh je
naglo postao hladniji, mirisi šume oštriji i teži, obogaćeni
aromom odumirućeg lišća. Iznad svega je lebdelo brujanje
insekata i noćnih ptica.

“Mislim da bi trebalo da pecamo na Rapahaladranu”,
nenadno se oglasio Jair.

Za trenutak nije bilo odgovora. “Ne znam”, konačno je
progovorio Ron. “Možemo da pecamo i u dolinskim
barama.”

Brin se upitno zagledala u Gorštaka. Zvučao je
zabrinuto.

“Tamo nema pastrmke”, insistirao je Jair. “Sem toga,
želeo bih da par noći provedemo kampujući u Dalnu.”

“Sve to možemo naći i u Dolini.”
“Boravak u Dolini nalik je boravku u sopstvenom
dvorištu”, primetio je Jair, pomalo nervozno. “U Dalnu ima
samo još par mesta koje nismo istražili. Čega se bojite?”
“Ničega se ne bojim”, odgovorio je Gorštak, braneći se.
“Samo razmišljam... Hajde da o ovom popričamo kasnije.
Ispričaću vam šta mi se dogodilo na putu ovamo. Skoro da
sam se izgubio. Potom je pred mene skočio taj pas nalik
vuku...”
Brin je usporila korak, puštajući ih da odmaknu. Još
uvek je bila zbunjena Ronovim odbijanjem da krene makar i

na kratko kampovanje u Daln – putovanje koje su obavili
bar desetak puta. Da li je izvan Doline postojalo nešto što
ga je plašilo? Namrštila se, prisetivši se zabrinutog tona
svoje majke. Sada su slični signali stizali i od Rona. Gorštak
nije tako brzo kao ona odbacio govorkanja o Crnim
utvarama kao glasine. U stvari, bio je neobično uzdržan. U
normalnim okolnostima, Ron bi se nasmejao na pomen
takvih priča, držeći ih za potpune besmislice, baš kao što je
i ona učinila. Zašto je postupio na ovaj način? Moguće je,
shvatila je, da je imao razloga da veruje da se toj priči ne
treba podsmevati.

Prošlo je pola sata dok se svetlost seoskih svetiljki nije
ukazala kroz splet šumskih stabala. Sada je već bilo
mračno, i zato su pronalazili put prateći stazu uz pomoć
blede mesečine. Staza je ponirala u zaštićenu udolinu u
kojoj se nalazilo selo, šireći se postepeno iz puteljka u
kolski put. Okolo su se mogle opaziti prve kuće, iz nekih od
njih dopirali su glasovi. Brin je osetila kako je stižu prvi
znaci umora. Biće lepo uvući se u udoban krevet i prepustiti
se okrepljujućem snu.

Koračali su kroz centar Senovite doline, prolazeći pored
krčme kojom su Omsfordovi upravljali već niz generacija.
Omsfordovi su još uvek bili vlasnici svratišta ali u njemu
nisu obitavali – još od smrti Šie i Flika. Krčmom su
upravljali porodični prijatelji deleći zaradu i troškove sa
Brininim roditeljima. Njen otac se nikada nije osećao dobro
u krčmi, Brin je znala da je sebe uvek prvenstveno smatrao
Isceliteljem, a ne krčmarom. U čitavoj porodici samo je Jair
pokazivao sklonost prema krčmi. Voleo je da je posećuje i
sluša pripovesti koje su u Senovitu dolinu donosili putnici
namernici – priče prepune avantura opsedale su nemirni
Dolinarev duh.

Krčma je te večeri bila puna, a njena široka dvostruka
vrata bila su otvorena. Svetlost je osvetljavala stolove i deo
u kojem se točilo piće načičkan putnicima i seljanima, koji
su nasmejani i dobro raspoloženi trošili sveže jesenje veče

uz par vrčeva piva. Ron se preko ramena osmehnuo Brin,
zavrtevši glavom. Nikome se nije žurilo da vidi kraj ovom
danu.

Trenutak kasnije, stigli su do doma Omsfordovih, kućice
od kamena smeštene u hladu drveća na maloj uzvisini.
Savladali su polovinu pošljunčane staze koja je vijugala ka
ulazu između žive ograde i cvetnih leja kada ih je Brin
naglo zaustavila.

U sobi je gorelo svetlo.
“Da li je neko od vas jutros ostavio upaljenu lampu?”
pitala je mirno, unapred znajući odgovor. Obojica
odmahnuvše glavom.
“Možda nam je neko došao u posetu”, primetio je Ron.
Brin ga je pogledala “Kuća je bila zaključana.”
Na trenutak su se zgledali u tišini; obuzimao ih je blagi
osećaj nelagodnosti. Jair kao da nije delio ovo osećanje.
“Pa, hajde da vidimo ko nam je to došao”, izjavio je
zakoračivši napred.
Ron je stavio ruku na njegovo rame povukavši ga nazad.
“Samo trenutak, tigre. Ne žurimo previše.”
Jair se oslobodio stiska, ponovo pogledao svetlo, zatim
Rona. “Šta misliš, ko bi mogao da nas tamo očekuje – jedan
od Hodača?”
“Prestanite s tom besmislicom!” oštro je naredila Brin.
Jair je žmirnuo. “To je ono što misliš, zar ne? Hodač je
došao da nas odvede!”
“Lepo od njega što je upalilo svetlo”, suvo je
prokomentarisao Ron.
Još uvek su neodlučno posmatrali svetlo na prednjem
prozoru.
“Pa nećemo valjda ovde stajati čitavu noć”, konačno se
oglasio Ron. Posegnuo je rukom iza leđa oslobodivši mač
Leaha iz kanija. “Hajde da pogledamo. Vas dvoje ostanite
iza mene. Ako se bilo šta dogodi, vratite se u krčmu i
dovedite pomoć.” Oklevao je. “Ne očekujem da se desi ništa
spektakularno.”

Nastavili su do prednjih vrata i zastali, osluškujući.
Kuća je bila tiha. Brin je dodala Ronu ključ i ušli su unutra.
Predsoblje je bilo u mrklom mraku, narušavali su ga samo
tračci svetla iz hodnika koji je vodio u unutrašnjost kuće.
Oklevali su na trenutak, i potom se tiho uputili hodnikom,
ušavši u glavnu sobu.

Bila je prazna.
“Pa, ovde nema Crnih utvara”, odmah je zaključio Jair.
“Ovde nema ničeg osim...”
Nije stigao da dovrši rečenicu. Ogromna senka
zakoračila je na svetlo iz mračne susedne sobe. Bio je to
čovek znatno viši od dva metra, zaogrnut crnim ogrtačem.
Široka kapuljača bila mu je zabačena tako da otkriva
mršavo lice oštrih crta, otvrdlo čestim boravkom na
otvorenom. Crna kosa i brada uokvirivali su ovo lice,
neuredne i prošarane pramenovima sedine. Ono što je na
ovoj prilici privlačilo najviše pažnje bio je par duboko
usađenih očiju koje su iz senke gustih obrva prodorno
posmatrale pridošlice – izgledalo je da im ništa, čak ni ono
najskrivenije, ne može promaći.
Ron Leah je hitro reagovao podigavši široko sečivo,
našta je strančeva ruka izvirila odnekud iz tamne odore.
“To ti neće biti potrebno.”
Gorštak je oklevao, posmatrajući neznančeve tamne oči,
a zatim je spustio mač. Brin i Jair su nepomično stajali,
nesposobni da se pokrenu ili progovore.
“Nemate čega da se plašite”, zagrmeo je strančev
duboki glas.
Niko iz trojke nije bio naročito razuveren, iako su svi
odahnuli kada su videli da tamna figura ne pokušava da im
se približi. Brin je bacila kratki pogled na brata videvši
kako Jair pomno posmatra stranca, kao da se trudi da nešto
dokuči. Stranac je pogledao dečaka, zatim Rona, i na kraju
nju.
“Da li me neko od vas prepoznaje?” tiho je promrljao.

Sledio je trenutak tišine koji je prekinuo Jair klimanjem
glave.

“Alanon!” uskliknuo je, dok mu se uzbuđenje očitavalo
na licu. “Ti si Alanon!”

 
 

POGLAVLJE 2

 
Brin, Jair i Ron Leah sedeli su za trpezarijskim stolom u
društvu osobe koju su prepoznali kao Alanona. Alanona,
koliko su oni znali, niko nije video u poslednjih dvadeset
godina. Vil Omsford je bio među poslednjima koji ga je
video. Ali priče o njemu bile su svima poznate. Zagonetni
crni lutalica koji je obišao najdalje kutke Četiri zemlje,
filozof, učitelj i istoričar rasa – poslednji Druid, pripadnik
reda učenih ljudi koji su svet poveli iz haosa koji je nastao
posle uništenja stare i rađanja nove civilizacije koja je
danas cvetala. Alanon je, pre sedamdeset godina, poveo Šiu
i Flika Omsforda kao i Meniona Leaha u potragu za
legendarnim mačem Šanare kojim je trebalo da bude
uništen Gospodar Vorlok. Alanon se obratio Vilu Omsfordau
dok je Dolinar izučavao isceliteljsku veštinu u Storloku
ubedivši ga da postane vodič i zaštitnik vilovnjakinje
Amberli Elesedil u njenoj potrazi za moćima koje su bile
neophodne kako bi se u život vratila umiruća Elkris, koja je
trebalo ponovo da zatoči Demone oslobođene iz Pustoline.
Znali su priče o Alanonu. Znali su i to da je svaka pojava
Druida predznak velikih nevolja.
“Dugo sam putovao da bih te pronašao, Brin Omsford”,
rekao je div, tihim i umornim glasom. “Ovde sam zbog
putovanju za koje sam se nadao da neće biti neophodno.”
“Zašto baš mene?” pitala je Brin.
“Zbog čarobne pesme.” Usledio je trenutak beskrajne
tišine u kome su Dolinarka i Druid odmeravali jedno drugo
preko stola. “Čudno”, uzdahnuo je. “Do sada nisam shvatao
ogromnu važnost prelaska vilovnjačke magije u decu Vila
Omsforda. Smatrao sam to samo nevažnim sporednim
efektom nastalim usled upotrebe vilovnjačkog kamenja koji
se nije dao izbeći.”

“Šta ti Brin može pružiti?” prekinuo ga je Ron, mršteći
se. Ovo mu se nije dopadalo.

“A čarobna pesma?” dodao je Jair.
Alanon nije skidao pogled sa Brin. “Otac i majka nisu
ovde?”
“Ne. Biće odsutni najmanje dve nedelje; zbrinjavaju
bolesne u selima južno odavde.”
“Nemam dve nedelje, nemam ni dva dana”, prošaptala
je džinovska prilika. “Moramo odmah porazgovarati, nakon
čega ćeš morati da odlučiš šta ćeš učiniti. Ako tvoja odluka
bude ona koju očekujem, plašim se da mi tvoj otac ovoga
puta neće oprostiti.”
Brin je odmah naslutila o čemu Druid govori. “Da li
treba da pođem s tobom?” pitala ga je tihim, sporim
glasom.
Pitanje je ostalo bez odgovora. “Dozvoli mi da te
upoznam sa opasnošću koja se nadvila nad Četiri zemlje –
sa zlom koje nije manje od onoga s kojim su se susreli Šia
Omsford ili tvoj otac.” Sklopio je šake na stolu, nagnuvši se
prema njoj. “U drevnom svetu koji je prethodio uzdizanju
čovečje rase, postojala su vilinska stvorenja koja su
koristila dobru i zlu magiju. Tvoj otac morao ti je ispričati
tu priču, siguran sam. Taj svet je nestao dolaskom čoveka.
Zla stvorenja su zarobljena iza Zida koji preti, a dobra su
iščezla u evoluciji rasa – sva izuzev Vilovnjaka. Iz tog doba
je ipak, preživela jedna knjiga. Knjiga mračne magije,
obdarena tako velikom moći da su je se bojali čak i
vilovnjački čarobnjaci tog drevnog sveta. Zvala se Ildaht.
Njeno poreklo obavijeno je tamom, veruje se da se pojavila
veoma rano, kad i sam život. Zla stvorenja su je koristila
neko vreme sve dok je se nisu dočepali Vilovnjaci. Njena
privlačna moć bila je tako velika da se tek nekolicina
vilovnjačkih čarobnjaka svesnih njene moći usudila da
pokuša da pronikne u njene tajne. Nagrada za iskazanu
hrabrost bila je njihovo uništenje. Ostali su hitro odlučili da
je sklone sa lica zemlje. Ona je, međutim, nestala pre no što

im je to uspelo. U brojnim vekovima koji su sledili, o njoj su
kružile sporadične glasine ali se ništa određeno nije moglo
reći.”

Namršti obrve. “Zatim su Veliki ratovi zbrisali stari
svet. Tokom naredne dve hiljade godina, čovek je obitavao
na najnižem nivou postojanja. Sve dok Druidi nisu sazvali
Prvi Savet u Paranoru, nije bilo pokušaja da se sakupe
znanja starog sveta koja bi pomogla novom. Svi sačuvani
podaci u pismenoj ili usmenoj formi predati su Savetu kako
bi on pokušao da ih odgonetne. Nažalost, nije sve što je
sačuvano bilo dobro. Druidi su u svojoj potrazi među
sakupljenim knjigama došli i do Ildaht. Pronašao je
briljantni, ambiciozni, mladi Druid Brona.”

“Gospodar Vorlok”, prošaputala je Brin.
Alanon je klimnuo glavom. “Postao je Gospodar Vorlok
nakon što ga je moć Ildahta potčinila. Njega je, zajedno sa
sledbenicima, progutala crna magija. Narednih hiljadu
godina oni su predstavljali pretnju opstanku rasa. Brona i
njegove sluge uništeni su tek pošto je Šia Omsford ovladao
moćima Mača od Šanare.”
Predahnuo je. “Ildaht je ponovo nestala. Tragao sam za
njom u ostacima Planine Lobanje nakon propasti
kraljevstva Gospodara Vorloka. Nisam je pronašao. Mislio
sam da je ta knjiga zanavek iščezla, ali pogrešio sam.
Nekako je opstala. Pronašli su je članovi sekte poklonika
Gospodara Vorloka – ovi tragači za magijskim moćima
izmakli su Maču od Šanare nadživevši svog gospodara. Ni
danas ne znam kako, ali nekako su otkrili mesto na kome je
Ildaht ležala skrivena i vratili je među ljude. Odneli su je u
svoje leglo duboko u Istočnim zemljama, skrivajući je od
rasa. Tamo su se neometano i u diskreciji posvetili
otkrivanju njenih tajni. Od tada je prošlo više od šezdeset
godina. Možete pretpostaviti šta im se u međuvremenu
dogodilo.” Brin se nagnula prema njemu, prebledevši.
“Tvrdite da je sve krenulo iz početka? Pojavio se novi
Gospodar Vorlok u pratnji novih Lobanja?”

Alanon je odmahnuo glavom. “Ovi ljudi nisu bili Druidi
kao Brona i njegovi sledbenici, niti je od njihovog
potčinjavanja prošao jednak vremenski period. Ali magija
neizostavno potčinjava sebi sve koji se njom služe. Razlika
je u prirodi nastale promene. Svaki put, ona ima drugačiji
oblik.”

Brin je odmahnula glavom. “Ne razumem.”
“Drugačiji”, ponovio je Alanon. “Magija, bilo dobra ili
loša, prilagođava se korisniku kao i on njoj. Poslednji put su
stvorenja rođena njenim dodirom mogla da lete...”
Pitanje je ostalo da lebdi u vazduhu. Oni koji su ga čuli
razmenili su brze poglede.
“A ovaj put?” pitao je Ron.
Crne oči su se suzile. “Ovaj put zlo hoda.”
“Crne Utvare!” oštro je uzviknuo Jair.
Alanon je klimnuo. “To je gnomski izraz za “Crne
hodače.” Oni su najnoviji oblik drevnog zla. Ildaht ih je, kao
nekad Bronu i njegove sledbenike, oblikovala u žrtve
magije, robove moći. Oni su izgubljeni za svet čoveka,
prepušteni svetu tame.”
“U tom slučaju, glasine su istinite”, promrljao je Ron
Leah. Njegove sive oči uhvatile su Brinin pogled. “Ovo ti
nisam ranije rekao zato što nisam hteo da se bez potrebe
brineš, ali putnici koji su prolazili kroz Leah saopštili su mi
kako Hodači dolaze iz oblasti zapadno od Srebrne reke.
Zato sam, kada je Jair predložio kampovanje izvan
Doline...”
“Crne Utvare su stigle dovde?” hitro ih je prekinuo
Alanon. U njegovom se glasu iznenada osećala se briga.
“Koliko je prošlo od tada, prinče od Leaha?”
Ron je zamišljeno vrteo glavom. “Nekoliko dana,
možda. To se desilo neposredno pre mog dolaska u Dolinu.”
“U tom slučaju imamo još manje vremena.” Druidovo
čelo se naboralo.
“Šta rade ovde?” Jair je hteo da zna.

Alanon je podigao svoje tamno lice. “Tragaju za mnom,
rekao bih.”

Tišina je odjekivala zamračenom kućom. Niko nije
progovarao; Druidov pogled ih je držao prikovanim.

“Dobro me slušajte. Utvrda Crnih Utvara smeštena je
duboko unutar Istočne zemlje, visoko u Gavranovim
planinama. To je prastara, masivna tvrđava koju su izgradili
Trolovi tokom Drugog rata rasa. Zove se Sivoznak. Tvrđava
stoji na obodu planinskog zida koji opkoljava duboku
dolinu. U toj dolini skriven je Ildaht.”

Duboko je udahnuo. “Desetak dana ranije, stajao sam
na rubu, nameran da se spustim u dolinu, pronađem knjigu
crne magije u njenom skrovištu i uništim je. Knjiga je
izvorište moći kojom raspolažu Crne utvare. Uništim li
knjigu, njihova moć će se izgubiti a pretnja nestati. A ta
pretnja – dozvolite mi da vam kažem nešto o toj pretnji.
Crne utvare od uništenja svog Gospodara nisu sedele
skrštenih ruku. Pre šest meseci pogranični rat između
Patuljaka i Gnoma nanovo je buknuo. Dve nacije se već
dugo bore za prevlast nad Anarskom šumom, tako da u prvi
mah obnova sukoba nikoga nije iznenadila. Ali ovaj put, što
mnogi ne znaju, priroda sukoba se razlikovala, Gnomima
upravljaju Crne Utvare. Raštrkana i poražena, posle
propasti koja je zadesila Gospodara Vorloka, gnomska
plemena su nanovo potčinjena crnoj magiji, koju ovaj put
kontrolišu Utvare. Magija Gnomima daruje snagu koju
inače ne bi posedovali. Iz tog su razloga Patuljci, još od
razbuktavanja pograničnog rata, u neprestanom
povlačenju. Pretnja je ozbiljna. Odskora je i Srebrna reka
zaprljana, otrovana crnom magijom. Zemlja koju hrani
počinje da umire. Kada se taj proces okonča i Patuljci će
umreti s njom, a čitava Istočna zemlja biće zanavek
izgubljena. Vilovnjaci iz Zapadne zemlje, kao i Graničari iz
Kalahorna, došli su u pomoć Patuljcima, ali pomoć koju su
doveli nije dovoljna za borbu protiv magije Crnih Utvara.
Samo uništenje Ildahta može okončati ovo zlo.”

Naglo se okrenuo ka Brin. “Sećaš li se priča svoga oca,
koje mu je ispričao njegov otac, a koje je njegovom ocu
ispričao Šia Omsford, o napredovanju Gospodara Vorloka
kroz Južne zemlje? Kako je zli čarobnjak nadirao, tama je
padala preko svega. Senka se nadvijala zemljom a sve što bi
potpalo pod nju venulo bi i umiralo. Ništa što nije bilo zlo
nije moglo opstati unutar te senke. Taj proces ponovo je
počeo, Dolinarko – ovaj put u Anaru.”

Skrenuo je pogled. “Pre deset dana, stajao sam na
zidovima Sivoznaka, rešen da pronađem i uništim Ildaht.
Tada sam otkrio šta su Crne Utvare učinile. Koristeći se
mračnom magijom, Crne utvare su unutar doline uzgajile
močvarnu šumu koja štiti Ildaht. Ime te šume na vilinskom
jeziku glasi Melmord. Ona predstavlja prepreku strahovite
snage, sposobnu da sruši i proguta sve što bi pokušalo da
se dokopa knjige a da zla šuma proceni da ne pripadaju tu.
Shvati – ta tamna šuma živi, diše, razmišlja. Ništa se kroz
nju ne može probiti. Pokušao sam, ali čak ni značajna moć
kojom raspolažem nije bila dovoljna. Melmord me odbacio a
Crne utvare su otkrile moje prisustvo. Gonili su me, ali
umakao sam im. Sada znaju za mene i tragaju...”

Za trenutak se ućutao. Brin je brzo razmenila poglede
sa Ronom, koji je svakim časom postajao sve zabrinutiji.

“Ako tragaju za tobom, pre ili kasnije će stići dovde, zar
ne?” Gorštak je iskoristio pauzu u Druidovom pripovedanju.

“U krajnjem slučaju, da. Ali bi se to dogodilo nezavisno
od potrage za mnom. Morate razumeti da će oni pre ili
kasnije hteti da odstrane svaku pretnju njihovoj vladavini
nad rasama. Porodica Omsford, razumljivo je, svakako
predstavlja takvu pretnju.”

“Zbog Šie Omsforda i Mača od Šanare?” pitala je Brin.
“Da, ali na indirektan način. Crne Utvare nisu bića
satkana od iluzije kao što je bio Gospodar Vorlok, tako da
im Mač ne može nauditi. Vilovnjačko kamenje bi možda
moglo to da učini. Ono poseduje moć koja se ne sme
zanemariti, Utvare sigurno znaju za potragu Vila Omsforda

za Krvavim ognjem.” Predahnuo je. “Ono što oni smatraju
pravom pretnjom je čarobna pesma.”

“Čarobna pesma?” Brin je bila potpuno zatečena. “Ali
čarobna pesma je samo igra! Nema moć Vilovnjačkog
kamenja! Zašto je monstrumi smatraju pretnjom? Kako bi
se mogli plašiti nečeg tako bezopasnog?”

“Bezopasnog?” Alanonove oči su zaiskrile, i on spusti
pogled kao da nešto skriva. Druidovo tamno lice bilo je
lišeno svakog izraza i Brin se najednom uplaši.

“Alanone, zbog čega si došao?” ponovo ga je pitala,
trudeći se da spreči podrhtavanje ruku.

Druid je ponovo podigao pogled. Na stolu pred njim
plamen uljane lampe je zaprštao. “Želim da pođeš sa mnom
u Istočne zemlje do utvrde Crnih Utvara. Želim da
upotrebiš čarobnu pesmu kako bi prodrla u Melmord – da
pronađeš Ildaht i doneseš je meni da bih je uništio.”

Slušaoci su nemo zurili u njega.
“Kako?” konačno je upitao Jair.
“Čarobna pesma može da potčiniti čak i mračnu
magiju” odgovorio je Alanon. “Ona može izmeniti ponašanje
svake žive stvari. Može prinudili čak i Melmord da prihvati
Brin. Čarobna pesma joj može obezbedili prolaz i omogućiti
joj da bude prihvaćena.”
Jairove oči su se raširile od iznenađenja. “Čarobna
pesma sve to može da učini?”
Brin je odmahnula glavom u neverici. “Čarobna pesma
je obična igračka”, ponavljala je.
“Da li je tako? Ili je to jednostavno bio način na koji si je
upotrebljavala”, Druid je lagano odmahnuo glavom. “Ne,
Brin Omsford, čarobna pesma je deo Vilovnjačke magije.
Toga još nisi svesna, ali uveravam te da ćeš uskoro postati.”
“Nije me briga kakva je njena priroda, ali Brin ne idek’
Ron je delovao gnevno. “Ne možeš od nje tražiti da se
prihvati tako opasnog poduhvata!”
Alanon je sačuvao pribranost. “Nemam izbora, prinče
od Leaha. Isto je kao kada sam od Šie Omsforda tražio da

krene u potragu za Mačem od Šanare ili kada sam Vila
Omsforda zamolio da krene u potragu za Krvavim ognjem.
Nasleđe Vilovnjačke magije koje je prvo pripalo Jerlu Šanari
sada je vlasništvo Omsfordovih. Želeo bih, bar koliko i ti, da
stvari stoje drukčije. Isto tako mogli bismo poželeti da je
noć dan. Brin poseduje moć čarobne pesme, i sada je mora
iskoristiti.”

“Brin, saslušaj me.” Ron se obratio Dolinarki. “U
glasinama ima više od onog što sam ti ispričao. Pripovedaju
o tome šta su Crne Utvare učinile ljudima, o iskopanim
očima i odsečenim ušima, o umovima lišenim svakog života
i o vatri koja progoreva sve do kostiju. Sve do sad nisam
obraćao pažnju na njih. Gledao sam na to kao na priče koje
pijanci kasno noću pripovedaju nad logorskom vatrom. Ali
Druid me naterao da promenim mišljenje. Ne možeš poći s
njim. Nikako.”

“Glasine o kojima govoriš su istinite”, tiho je potvrdio
Alanon. “Čeka te velika opasnost. Možda ćeš i umreti.”
Zastao je. “Ali šta ćeš ako ne pođeš? Da li ćeš se kriti u nadi
da će Crne Utvare zaboraviti na tebe? Da li ćeš potražiti
zaštitu kod Patuljaka? Šta će se desiti kad oni propadnu?
Baš kao što se desilo i sa Gospodarom Vorlokom, zlo će
jednom stići do ovih zemalja. Širiće se sve dok ne nestanu i
poslednji koji mu se opiru.”

Jair je potražio ruku svoje sestre. “Brin, ako moramo
poći, nećeš biti sama...”

“Ni u kom slučaju nećemo ići zajedno!” odmah mu se
usprotivila. “Šta god da se desi ti ostaješ ovde!”

“Svi ćemo ostati ovde”, Ron je odmerio Druida. “Ne
idemo – niko od nas. Moraćeš da potražiš neki drugi način.”

Alanon je odmahnuo glavom. “Ne mogu, prinče od
Leaha. Nema drugog načina.”

Zavladala je tišina. Brin se zavalila u stolicu, zbunjena i
prilično uplašena. Ophrvalo je osećanje dužnosti koji je
Druid u njoj pobudio, pritisnuta teretom odgovornosti koju
joj je navalio na pleća. Od svega joj se zavrtelo u glavi, dok

je ista misao neprestano izbijala na površinu. Čarobna
pesma je obična igračka. Možda je bila deo Vilovnjačke
magije, ali je svejedno bila igračka! Bezopasna! To nije
oružje koje se može suprotstaviti zlu kome čak ni Alanon
ništa nije mogao! Ipak, njen otac je uvek otvoreno
pokazivao strah od magije. Neprestano je upozoravao,
buneći se protiv njene upotrebe, ističući da se ne radi o
igrački. I sama se trudila da obeshrabri Jairova nastojanja
da o njoj više nauči...

“Alanone”, tiho je prozborila. Ispošćeno lice se okrenulo
u njenom pravcu. “Upotrebila sam čarobnu pesmu samo da
bih neznato promenila izgled stvari – izazvala promene na
lišću i ranije cvetanje cveća. Sitne stvari. Čak i to sam
davno prestala da radim. Kako se čarobna pesma može
upotrebiti protiv takvog zla kakvo je šuma koja čuva
Ildaht?”

Sledio je trenutak oklevanja. “Naučiću te.”
Blago je klimnula glavom. “Otac je uvek obeshrabrivao
bilo kakvu upotrebu magije. Upozoravao je da se ne treba
oslanjanja na nju zato što mu je ona, nakon što je upotrebio,
promenila život. Da je ovde, Alanone, učinio bi isto što i
Ron, i posavetovao me da ti odrično odgovorim. U stvari,
naredio bi mi da ti kažem ne.”
Izborano lice klonulo je novom nijansom istrošenosti.
“To mi je poznato, Dolinarko.”
“Po povratku iz Zapadnih zemalja, nakon potrage za
Krvavim ognjem, otac je zauvek odložio Vilovnjačko
kamenje “, nastavila je, trudeći se da ne zvuči zbunjeno dok
govori. “Jednom prilikom mi je poverio da je još onda znao
da ga je Vilovnjačka magija promenila, ali nije znao kako.
Tada je dao sebi reč da više nikada neće upotrebiti
Vilovnjačko kamenje.”
“I to mi je poznato.”
“I pored toga tražiš da pođem s tobom?”
“Tražim.”

“A da se pre toga ne posavetujem sa ocem? Bez
mogućnosti da sačekam njegov povratak? I da ne pokušam
da mu ponudim objašnjenje?”

Druid je najednom delovao ljutito. “Pojednostaviću ti
ovo, Brin Omsford. Ne tražim od tebe da postupiš fer i
razumno, da učiniš nešto što bi tvoj otac odobrio. Tražim da
rizikuješ sve samo zbog toga što sam ti ja rekao da je takav
postupak neophodan. Tražim od tebe potpuno poverenje,
nudeći za njega tako malo razloga. Tražim sve, a za uzvrat
ne nudim ništa. Baš ništa.”

Zatim se nagnuo napred, napola se pridignuvši iz
stolice, a lice mu je delovalo mračno i preteće. “Ali jedno
mogu da ti kažem. Ako o svemu podrobno razmisliš
shvatićeš da, uprkos svakom argumentu koji govori protiv,
moraš da pođeš sa mnom!”

Čak ni Ron nije hteo da mu se ovom prilikom
suprotstavi. Druid je još trenutak ostao u ovom položaju
nad stolom, širom raskriljene crne odore. Imao je izmučen
izgled, neku vrstu tihog očajanja. To nije bila odlika
Alanona o kome joj je otac tako često govorio, i zato se
uplašila.

“Razmisliću o svemu baš kako si mi tražio”, složila se,
glasom nalik šapatu. “Ali za to mi je potrebno čitavo veče.
Neophodno mi je vreme da sredim svoja... osećanja.”

Činilo se kao da Alanon okleva, pre nego što je klimnuo
glavom. “O svemu ćemo ponovo popričati ujutru. O svemu
dobro razmisli, Brin Omsford.”

Počeo je da ustaje kada se Jair hitro stvorio ispred
njegovog zajapurenog vilovnjačkog lica. “A šta će biti sa
mnom? Šta je sa mojim osećanjima u vezi sa svim ovim?
Ako Brin pođe, i ja idem s njom! Ne želim da ostanem
ovde!”

“Jaire, možeš da zaboraviš na to...!” protestovala je
Brin, ali Alanon je prekinuo jednim pogledom. Ustao je i
obišao sto i stvorio se pred njenim bratom.

“Hrabar si”, rekao je blago, spustivši ruku na
Dolinarevo vitko rame. “Međutim, ne raspolažeš magijom
koja je potrebna za ovo putovanje. Tvoja magija je u iluziji,
a iluzija nas ne može provesti kroz Melmord.”

“Ali možda nisi u pravu” insistirao je Jair. “Sem toga,
voljan sam da pomognem!”

Alanon je klimnuo glavom. “Dobićeš priliku za to.
Postoji nešto što moraš da obaviš dok smo Brin i ja odsutni.
Moraš preuzeti odgovornost za bezbednost svojih roditelja,
moraš se pobrinuti da ih nijedna od Crnih Utvara ne
pronađe pre no što uništim Ildaht. Moraš upotrebiti
čarobnu pesmu kako bi ih zaštitio od mračnih prikaza koje
će krenuti za njima. Da li si spreman da to učiniš?”

Brin nije obraćala mnogo pažnje na Druidovu
pretpostavku po kojoj je već odlučeno da će ona poći s njim
u Istočne zemlje, a još manje je marila za predlog da Jair
treba da se posuži Vilovnjačkom magijom kao oružjem.

“Uradiću to ako budem morao”, rekao je Jair
mrzovoljno. “Ali radije bih pošao s vama.”

Alanon skloni ruku sa dečakovog ramena. “Drugi put,
Jaire.”

“Možda i za mene postoji drugi put”, značajno je izjavila
Brin. “Ništa još nije odlučeno, Alanone.”

Tamno lice se lagano okrenulo prema njoj. “Za tebe
neće biti drugog puta, Brin”, blago je rekao. “Tvoje vreme
je došlo. Moraš poći sa mnom. Shvatićeš to do jutra.”

Klimnuvši glavom u znak pozdrava, krenuo je ka izlazu
ogrnuvši crnu odoru oko sebe.

“Kuda si krenuo, Alanone?” pitala je Dolinarka.
“Biću u blizini”, odgovorio je ne usporavajući hod.
Trenutak kasnije, nestao je. Brin, Jair i Ron Leah gledali su
za njim.
Ron je prvi progovorio. “Pa, šta ćemo sad?”
Brin ga je pogledala. “Sada ćemo na spavanje.” Ustala
je sa stola.

“Na spavanje!” Gorštak je bio zatečen. “Kako možeš
posle svega ovoga da spavaš?” Neodređeno je mahnuo u
pravcu u kome je Druid nestao.

Zabacila je dugu crnu kosu unazad ovlaš se
osmehnuvši. “Kako bih mogla učiniti bilo šta drugo, Rone?
Umorna sam, zbunjena i uplašena, čeznem za odmorom.”

Prišla mu je i lagano ga poljubila u čelo. “Prenoći ćeš
ovde večeras.” Zagrlila je i poljubila Jaira. “Idite na
spavanje, obojica.”

Zatim je otišla niz hodnik, do spavaće sobe, čvrsto
zatvoriši vrata za sobom.

 
***

Spavala je neko vreme, živopisnim snom u kojem su je
progonile utvare koje je stvarala njena podsvest, koristeći
materijal dnevnih strahova. Progonjena i izmučena, naglo
se probudila podigavši glavu sa jastuka natopljenog znojem.
Ustala je uskočivši u haljinu koja je trebalo da je zaštiti od
noćne svežine i tiho obišla mračne prostorije svog doma.
Na trpezarijskom stolu je upalila uljanu lampu, smanjivši
njen plamen na najnižu meru. Sela je i u tišini posmatrala
noćne senke u tišini.

Osećaj bespomoćnosti uvlačio se u Brin. Šta da uradi?
Dobro se sećala priča koje je kao dete slušala od oca i
pradede Šie Omsforda – kako je bilo kada je Gospodar
Vorlok nahrupio sa svojim armijama iz Severne zemlje u
Kalahorn, sa tamom koja je došla sa njim gutajući sve pred
sobom. Gde god bi Gospodar Vorlok prošao, svetlost bi
umirala. Sada se to ponovo događalo; na graničnim
zemljama između Patuljaka i Gnoma; Srebrna reka je
otrovana kao i tlo koje je hranila svojim vodama; tama se
spuštala na Istočnu zemlju. Sve je bilo isto kao pre
sedamdeset pet godina. I ovog puta je postojao način da se
to spreči, da se zaustavi širenje mraka. Još jednom je jedan

Omsford pozvan da krene tim putem pozvan, činilo se, jer
nije bilo druge.

Šćućurila se u haljinu pokušavaju da se ugreje. Sve je
tako izgledalo – što je kad je Alanon bio u pitanju, bila
ključna reč. Koliko toga je bilo onako kao što je izgledalo da
jeste? Koliko je toga od onog što joj je poverio istina – a
koliko poluistina? Sve Alanonove priče bile su iste. Druid je
posedovao neslućene moći i znanja ali bio je spreman da sa
drugima podeli tek njihov mali deo. Govorio je samo što je
morao, i ni trunku više. Znao je da manipuliše ljudima
vođen sopstvenim namerama, koje je najčešće pažljivo
skrivao. Kada ste koračali Alanonovim putem činili ste to
svesni da ćete putovati po mraku.

Ipak, put Crnih Utvara mogao je biti još mračniji ako su
zbilja bile oblik istog zla koje je uništio Mač od Šanare.
Morala je valjano odvagati ova dva mračna puta. Alanon je
u svojim poduhvatima sa Omsfordovima mogao biti
nepouzdan i manipulativan, ali bio je prijatelj Četiri zemlje.
Kada je nešto činio, činio je to u želji da zaštiti rase, ne da
im naškodi. U svim prethodnim prilikama njegova
upozorenja pokazala su se valjanim. Sigurno je da i sada
treba pretpostaviti kako je i ovog puta u pravu.

Ali da li će čarobna pesma biti dovoljno moćna da
prodre kroz prepreku koje je postavilo ovo zlo? Brin je ovu
ideju smatrala neverovatnom. Šta je čarobna pesma do
sporedni efekat nastao kada je upotrebljena Vilovnjačka
magija? Nije posedovala ništa od moći Vilovnjačkog
kamenja. Nije bila oružje. Ipak, Alanon je u njoj video jedini
način na koji se mogla zaobići mračna magija – jedino što je
moglo delovati tamo gde ni Druidova moć nije bila dovoljna.

Tihi bat bosih nogu nedaleko od ulaza u trpezariju
prenuo ju je iz dubokih misli. Ron Leah je izronio iz mračne
senke, prišao stolu i seo.

“Ni ja nisam mogao da spavam”, promrljao je,
žmirkajući na oskudnoj svetlosti lampe. “Šta si rešila?”

Odmahnulaje glavom. “Ništa. Ne znam šta da odlučim.
Neprestano se pitam šta bi učinio moj otac.”

“To je lako”, gunđao je Ron. “Rekao bi ti da sve to
zaboraviš. Suviše je opasno. Rekao bi ti – kao mnogo puta
do sad – da se Alanonu ne može verovati.”

Brin je zabacila dugu, crnu kosu blago se osmehnuvši.
“Nisi me slušao Rone. Rekla sam, neprestano se pitam šta
bi uradio moj otac – ne šta bi mi rekao da uradim. To nije
isto, zar ne? Da se od njega traži da pođe šta bi on učinio?
Da li bi krenuo za Alanonom, kao što je to već jednom
učinio pre dvadeset godina u Storloku, znajući da Alanon
nije u potpunosti iskren, znajući da postoji mnogo više od
onog što mu je rečeno, ali svestan da poseduje neophodnu
magiju kojom ne raspolaže niko drugi?”

Gorštak stade da se nervozno vrpolji. “Ali Brin, čarobna
pesma je... pa, ne baš isto što i Vilovnjačko kamenje. Sama
si to rekla. To je samo igračka.”

“To mi je poznato. Upravo zbog toga se sve ovo čini
tako teškim – to, i činjenica da bi se moj otac prestrašio na
samu pomisao da ja uopšte razmišljam da upotrebim magiju
kao neku vrstu oružja. Zastala je. “Ali Vilovnjačka magija je
čudna stvar. Njena moć nije uvek jasno vidljiva. Ponekad je
skrivena. Tako je bilo sa Mačem od Šanare. I Šii Omsfordu
je bilo teško da shvati kako tako neugledna stvar može da
porazi neprijatelja tako silnog kao što je Gospodar Vorlok –
sve dok nije bio izložen probi. Posle je nastavio, vođen
verom...”

Ron je oštro prekinu. “Ponoviću svoj stav – ovo
putovanje je suviše opasno. Crne Utvare su previše opasne.
Čak ni Alanon ne može proći pored njih; to ti je sam rekao!
Bilo bi drugačije sa Vilovnjačkim kamenjem. Ono poseduje
moć koja može da uništi takve stvorove. Čemu će ti služiti
čarobna pesma kada se sukobiš s njima – da li ćeš im pevati
kao što si pevala starom javoru?”

“Ne podsmevaj mi se, Rone”, namrštila se Brin.

Ron kratko zavrte glavom. “Ne podsmevam ti se. Suviše
brinem za tebe da bih to činio. Jednostavno, ne vidim kako
te čarobna pesma može odbraniti od Utvara!”

Brin je skrenula pogled i posmatrala noć kroz zastrte
prozore, njene ritmične i graciozne senke pokreta drveća
na vetru.

“Ni ja”, tiho je priznala.
Neko vreme su sedeli u tišini, izgubljeni u sopstvenim
mislima. Alanonovo tamno, umorno lice stalno je treperelo
u Brininom umu, i progonilo je, kao optužujuća avet.
Shvatićeš to do jutra, mogla je da čuje kako izgovara te
reči, na tako samouveren, siguran način. Ali šta to treba da
shvati? Razmišljanje je vodilo u sve veću konfuziju. Uredno
je poslagala sve argumente, kako one koji su išli u prilog
odlaska, tako i one u prilog ostanka, ali se ravnoteža nije
pomerala ni na jednu stranu.
“Da li bi ti otišao?” iznenada je zapitala Rona. “Da
poseduješ dar čarobne pesme?”
“Ni u kom slučaju”, smesta je odgovorio – previše brzo,
previše neodgovorno.
Lažeš, Rone, rekla je sebi. Zbog mene, zato što ne bi
želeo da odem, lažeš. Da si o tome promislio, susreo bi se
sa istim nedoumicama koje i mene muče.
“Šta se ovde događa?” zapitao je sneni glas iz tame.
Okrenuli su se i videli Jaira kako stoji u hodniku
žmirkajući na svetlosti. Prišao im je i zagledao im se u lica.
“Samo smo razgovarali Jaire” odgovorila mu je Brin.
“O odlasku u potragu za magičnom knjigom?”
“Da. Zašto se ne vratiš u postelju?”
“Hoćeš li poći? U potragu za knjigom, mislim?”
“Ne znam.”
“Neće krenuti ako poseduje i trunku zdravog razuma”,
gunđao je Rone. “To je neviđeno opasno putovanje. Reci joj,
tigre. Ona je jedina sestra koju imaš, i ti ne želiš da postane
plen crnih hodača.”

Brin mu je dobacila ogorčeni pogled. “Jair nema šta da
kaže na ovu temu, prestani da ga plašiš.”

“Njega? Ko pokušava da ga uplaši?” Ronovo izduženo
lice pocrvene. “Pa ja tebe pokušavam da uplašim, pobogu!”

“Bilo kako bilo, mene ne plaše ti crni hodači”, odlučno
izjavi Jair.

“Pa, trebalo bi!” planula je Brin.
Jair je slegnuo ramenima, zevnuvši. “Možda bi trebalo
da sačekaš oca i porazgovaraš sa njim. Možemo mu poslati
poruku ili pokušati nešto drugo.”
“To već ima smisla”, dodao je Ron, odobravajući. “Bar
sačekaj dok ne budeš imala priliku da o svemu
porazgovaraš sa Vilom i Eretrijom.”
Brin je uzdahnula. “Čuo si šta je Alanon rekao. Za tako
nešto nema dovoljno vremena.”
Gorštak prekrsti ruke preko grudi. “Mogao je stvoriti to
vreme, da je to bilo neophodno. Brin, tvoj otac o svemu
ovom može imati drugačije mišljenje. Ne zaboravi da je
imao iskustva sa sličnim stvarima – i da je upotrebljavao
Vilovnjačku magiju.”
“Brin, on zna da koristi Vilovnjačko kamenje!” Jairove
oči su se širom otvorile. “Mogao bi poći s tobom. Štitio bi te
Vilovnjačkim kamenjem, baš kao što je štitio Vilovnjakinju
Amberli!”
Brin je shvatila; ovih nekoliko reči dalo joj je odgovor za
kojim je tragala. Alanon je imao pravo. Mora poći s njim. Ali
iz razloga na koje do malopre nije ni pomislila. Njen otac bi
instistirao na tome da je prati. Izvukao bi Vilovnjačko
kamenje iz skrovišta i pošao za njom da je štiti. A baš je to
morala po svaku cenu izbeći. Njenog oca bi to prinudilo da
prekrši zavet kojim se obavezao da više neće koristiti
Vilovnjačko kamenje. Verovatno se ne bi složio sa idejom da
ona prati Alanona. Pošao bi sam na to putovanje kako bi
ona, njena majka i Jair ostali na sigurnom.
“Želim da se vratiš na spavanje, Jaire”, naglo je
izgovorila.

“Ali tek što sam...”
“Idi. Molim te. O svemu ćemo razmisliti ujutru.”
Jair je oklevao. “Šta će biti s tobom?”
“Uskoro ću poći na počinak, obećavam. Želim da neko
vreme ostanem sama.”
Jair je nakratko sumnjičavo osmotri, da bi konačno
klimnuo glavom. “U redu. Laku noć.” Okrenuo se i nestao u
pomrčini. “Samo, i ti požuri u krevet.”
Brinin pogled se susreo sa Ronovim. Znali su se od
malih nogu, i bilo je momenata kada je jedan znao šta drugi
misli bez ikakve razmene reči. Ovo je bio jedan takav
trenutak.
Gorštak je lagano ustao, a na izduženom licu mu se
ocrtavala rešenost. “U redu, Brin. I meni je jasno. Ali
polazim s tobom, razumeš li? I ostaću s tobom do kraja.”
Lagano je klimnula glavom. Nestao je u hodniku ne
izgovorivši ni reč, i ostavio je samu.
Minuti su prolazili. O svemu je ponovo razmislila,
odmeravajući sve argumente. Nije mogla dopustiti ocu da
prekrši svoj zavet radi nje, da rizikuje i upotrebi
Vilovnjačku magiju koje se odrekao. Nije mogla to učiniti.
Zatim je ustala, dahom ugasila plamen uljane svetiljke
uputivši se ne ka spavaćoj sobi, već ka glavnom ulazu.
Podigla je rezu i tiho otvorila vrata, iskravši se u noć. Vetar
joj je hladio lice, ispunivši joj nozdrve jesenjim mirisima.
Neko vreme je mirno stajala posmatrajući senke, potom
obiđe kuću zaputivši se ka vrtovima koji su se prostirali iza
nje. Noćni zvuci ispunjavali su tišinu, kao postojana
kadenca bujajućeg života. Na obodu vrta, ispod džinovskog
hrasta, zastala je i osmatrala iščekujući.
Trenutak kasnije pojavio se Alanon. Nekako je znala da
hoće. Crn koliko i okolne seni, odvojio se od drveta i
bešumno krenuo ka njoj.
“Odlučila sam”, šaputala je, rešenim glasom. “Idem sa
tobom.”
 

 

POGLAVLJE 3

 
Jutro je stiglo brzo, bledo srebrnasto svetlo probilo je
maglu šumske zore oteravši senke ka zapadu. Članovi
domaćinstva Omsfordovih prenuli su se iz nemirnog sna.
Pripreme za Brinin put ka Istočnoj zemlji trajale su već
jedan sat. Ron je otposlat u krčmu da se pobrine za konje,
jahaću opremu, oružje i zalihe hrane. Brin i Jair pakovali su
odeću i potrepštine za logorovanje. Zadacima su pristupali
mirno i profesionalno. Govorili su malo. Niko nije imao
mnogo toga da kaže. Niko nije osećao želju za pričom.
Jair Omsford se naročito isticao ćutljivošću, prolazio je
kroz kuću posvećen svojim zadacima u dostojanstvenoj
tišini. Bio je više nego nezadovoljan činjenicom da on ostaje
kući dok Brin i Ron odlaze na istok sa Alanonom. To je prva
odluka koju su doneli tog jutra, praktično odmah nakon
ustajanja. Sakupili su se u trpezariji kao i prošle noći, i
ukratko razmotrili Brininu odluku da pođe u Anar – odluku
s kojom su, kako je Jair mislio, svi osim njega bili upoznati.
Zatim je odlučeno da Brin i Ron putuju a on ne. Istina je da
se Druid nije obradovao Ronovom insistiranju da ako Brin
ide, i on mora poći s njom zato što joj je potreban neko na
koga će se osloniti, i kome u potpunosti može verovati. Ne,
Druid time nije bio nimalo zadovoljan. U stvari, pristao je
da prihvati Rona tek pošto je Brin priznala kako će se bolje
osećati u njegovom društvu. Ali kad je Jair sugerisao da će
se sa njim osećati još bolje – ako ništa drugo, i on je
poznavao čarobnu pesmu, što mu je moglo pomoći da je
zaštiti – sve troje mu je bez oklevanja i odlučno reklo ne.
Suviše je opasno, rekla je Brin. Suviše dugo i rizično
putovanje, dodao je Ron. Sem toga, potreban si ovde,
podsetio ga je Alanon. Imaš odgovornost prema svojim

roditeljima. Dužan si da upotrebiš magiju u kako bi njih
odbranio.

Posle toga, Alanon je negde nestao, pa mu se nije
pružila prilika da o tome s njim dalje raspravlja. Ron je
živeo za svoju sestru Brin, pa je prirodno što nije hteo
postupati protivno njenim željama, a Brin je već donela
odluku. Stvar je bila rešena. Delimično, problem njegove
sestre je bio u tome što ga nije razumela. U stvari, Jair nije
bio siguran da ona najveći deo vremena razume samu sebe.
U jednom trenutku, tokom priprema, posle Alanonovog
odlaska dok se Ron još bavio nabavkama u selu, potegao je
pitanje Vilovnjačkog kamenja.

“Brin.” Pakovali su ćebad na podu prednje sobe,
obmotavajući ih nauljenim kožama. “Brin, znam gde otac
skriva Vilovnjačko kamenje.”

Pogledala ga je. “I mislila sam da znaš.”
“Pa, od toga je pravio veliku tajnu...”
“A ti ne voliš tajne, zar ne? Da li si ih uzimao?”
“Samo da ih pogledam”, priznao je, nagnuvši se napred.
“Brin, mislim da bi trebalo da ih poneseš sa sobom.”
“U koju svrhu?” U njenom glasu postojala je primetna
nota gneva.
“Zbog tvoje sigurnosti. Zbog magije koju kamenje
poseduje.”
“Magija? Niko izuzev našeg oca ne može se služiti tom
magijom, to dobro znaš.”
“Pa, možda...”
“Sem toga, znaš šta on misli o Vilovnjačkom kamenju.
Već je dovoljno loše što se moram otisnuti na ovaj put, ali
da pri tom ponesem i Vilovnjačko kamenje? Ne razmišljaš o
ovome dovoljno jasno, Jaire.” Jaira je razljutila ova upadica.
“Ti si ta koja ne misli jasno. Oboje znamo koliko će ovo biti
opasno. Trebaće ti sva moguća pomoć. Vilovnjačko kamenje
ti može biti od velike pomoći – sve što treba da učiniš jeste
da pronađeš način kako da ih upotrebiš.”
“Niko ko nije njihov zakoniti posednik ne može...”

“Učiniti da magija kamenja deluje?” Gotovo da su se
mogli dodirnuti nosevima. “Ali možda to ne važi za mene i
tebe, Brin. Zar mi u svom biću već ne posedujemo
Vilovnjačku magiju. Imamo čarobnu pesmu. Možda možemo
naterati kamenje da nam služi!”

Usledila je duga, intenzivna tišina. “Ne”, konačno je
progovorila. “Ne, obećali smo ocu da nikada nećemo
pokušati da upotrebimo Vilovnjačko kamenje...”

“Naterao nas je i da mu obećamo da se nećemo služiti
Vilovnjačkom magijom, sećaš li se? Mi i pored toga to
činimo – čak i ti, ponekad. Zar Alanon ne očekuje od tebe
da baš to učiniš kada jednom dospete do utvrde Crnih
Utvara? Zar ne? Pa kakva je razlika između upotrebe
čarobne pesme i Vilovnjačkog kamenja? Vilovnjačka magija
je Vilovnjačka magija!”

Brin je tiho zurila u njega, pogled njenih tajanstvenih
očiju bio je zamućen i odsutan. Zatim se ponovo okrenula
ka ćebadima. “Nije važno. Neću poneti Vilovnjačko
kamenje. Hajde, pomozi mi s ovim.”

I to je bilo rešeno, baš kao i pitanje njegovog polaska u
Istočnu zemlju. Nije mu ponudila pravo objašnjenje;
jednostavno je odlučila da neće poneti Vilovnjačko kamenje,
bez obzira na to što možda može da ih koristi. Ništa nije
razumeo. Nije mogao da je razume. Da se on pitao bez
oklevanja bi poneo Vilovnjačko kamenje. Poneo bi ih i otkrio
kako da ih koristi, zato što je ono predstavljalo moćno
oružje protiv crne magije. Ali Brin... Brin nije bila sposobna
da uoči koliko je nedoslednosti bilo u odluci da upotrebi
čarobnu pesmu a istovremeno odbaci Vilovnjačko kamenje.

Ostatak jutra proveo je pokušavajući da unese neki
smisao u sestrino rezonovanje, ili nedostatak istog. Vreme
je brzo prolazilo. Ron se vratio sa konjima i zalihama, torbe
su spakovane a ručak su na brzinu pojeli u debelom hladu
dvorišnih hrastova. Zatim se Alanon niotkuda stvori pred
njima, crn usred dana kao i u najtamnijoj noći, nestrpljiv
kao sama Gospodarica Smrt, i najednom nije bilo nimalo

vremena. Ron je protresao Jairovu ruku, potapšavši ga po
leđima, izmamivši od njega čvrsto obećanje da će se brinuti
o roditeljima dok se oni ne vrate. Zatim mu je prišla Brin,
privukla ga k sebi i čvrsto zagrlila. “Do viđenja, Jaire”
šapnula mu je. “Ne zaboravi da te volim.”

“I ja tebe”, uspeo je da prozbori zagrlivši je.
Već trenutak kasnije, bili su na konjima i odmicali
prašnjavim drumom. Digli su ruke i mahali dok im je on
otpozdravljao. Sačekao je da se izgube iz vida kako bi
obrisao suzu koja mu je nekontrolisano skliznula niz obraz.
Istog popodneva se preselio u krčmu. Učinio je to zbog
Alanonovih priča o Utvarama i njihovim saveznicima
Gnomovima koji već tragaju za Druidom u zemljama
zapadno od Srebrne reke. Ako neprijatelj stigne do
Senovite doline, dom Omsfordovih će biti prvo mesto na
koje će se uputiti. Sem toga, boravak u krčmi bio je mnogo
interesantniji – bila je prepuna putnika iz svih zemalja.
Svaki od njih je donosio drugačiju priču, svaki je imao neku
novost da je razmeni. Jairu su uzbuđenja priča
ispripovedanih preko vrča piva više prijala od pustoši
praznog doma.
Dok je išao ka krčmi sa nešto ličnih stvari u zavežljaju,
toplo poslepodnevno sunce ublažavalo je razočarenje koje
je još uvek osećao zbog činjenice da je ostavljen. Morao je,
ipak, priznati da je za to postojao dobar razlog. Neko je
njegovim roditeljima po njihovom dolasku morao objasniti
šta se dogodilo sa Brin. To neće biti jednostavno. Lako je
mogao da zamisli očev izraz lica kada bude čuo šta se
dogodilo, što ga je navelo da tužno odmahne glavom. To
neće obradovati njegovog oca. Verovatno će nastojati da
odmah pođe za Brin – možda čak i sa Vilovnjačkim
kamenjem u džepu.
Iznenadna rešenost ozari mu lice. Ako se to dogodi, i on
će poći s njim. Neće dozvoliti da po drugi put bude
ostavljen.

Šutirao je lišće popadalo po stazi ispred njega,
rasturajući ga u oblake jesenjih boja. Njegov otac neće to
posmatrati na taj način, kao ni njegova majka ako ćemo
pravo. Pred sobom je imao dve čitave nedelje da ih ubedi u
neophodnost svog odlaska.

Nastavio je da hoda nešto sporije, ostavljajući ovu
privlačnu misao da mu se provlači umom. Zatim je
potisnuo. Saopštiće im šta se dogodilo Brin i Leahu, nakon
čega će ih otpratiti do Leaha gde će ostati pod zaštitom
Ronovog oca sve dok pohod ne bude okončan. To se od
njega očekivalo, pa će to i učiniti. Naravno, Vil Omsford se
možda neće složiti sa ovim planom. Jair je pre svega bio sin
svoga oca, i od njega se moglo očekivati da ima nešto
sopstvenih ideja.

Nasmešio se i ubrzao korak. Moraće da poradi na tome.
Dan je došao i prošao. Jair Omsford je večerao u krčmi
u društvu porodice koja je u ime njegovih roditelja vodila
svratište. Ponudi se da im od sledećeg jutra pomaže u
svakodnevnim poslovima. Odmah zatim se umešao u
gomilu, osluškujući priče trgovaca pokućara i zabavljača
koji su samo bili u prolazu kroz Dolinu. Nekolicina je
spomenula crne hodače, u tamno odevene Crne Utvare koje
niko nije video, ali za čije su postojanje svi znali, zle
spodobe sposobne da sagore život u vama jednim
pogledom. Došli su iz tamnih dubina zemlje, upozoravali su
glasovi grubim šapatom, dok su ostali klimali sa
odobravanjem. Najbolje bi bilo nikada ih ne sresti. Čak se i
Jair se pomalo pribojavao takve mogućnosti.
Ostao je u društvu pripovedača dobrano posle ponoći,
nakon čega je otišao u svoju sobu. Čvrsto je spavao.
Probudio se u cik zore, posvetivši se poslovima u krčmi.
Više mu to što je ostavljen nije tako teško padalo. Njegova
uloga u čitavoj priči, ipak nije bila beznačajna. Ako su Crne
Utvare znale za Vilovnjačko kamenje i tražile njihovog
vlasnika, Vil Omsford je morao biti u istoj opasnosti kao i
njegova kći, možda čak i većoj. Zato je Jair morao držati oči

otvorenim, starajući se o tome da nikakvo zlo ne snađe
njegovog oca pre no što bude upozoren.

Jair je do podneva obavio sve svoje zadatke, pa mu
krčmar predloži odmor. Iskoristio ga je lutajući po šumi iza
krčme, na različite načine eksperimentišući čarobnom
pesmom. Bio je zadovoljan stepenom dostignute veštine.
Prisetio se neprestanih upozorenja svog oca koja je trebalo
da ih navedu da se okanu upotrebe Vilovnjačke magije.
Jednostavno, otac to nije razumeo. Magija je bila deo njega,
a njena upotreba podjednako prirodna kao upotreba nogu i
ruku. Nije mogao da se pretvara da nije tu, kao što nije
mogao da se pretvara da nema udova! Oba roditelja
upozoravala su da je magija opasna. I Brin mu je jednom to
rekla, istina, sa znatno manje ubeđenja jer je i nju morila
krivica zbog korišćenja. Bio je ubeđen da su mu to govorili
zato što je bio mlađi od Brin, pa su zbog toga više o njemu
brinuli. Nije iskusio ništa što bi ga navelo na pomisao da je
magija opasna; i sve dok mu se neko iskustvo koje
nagoveštava opasnost ne dogodi, bio je rešen da je
upotrebljava.

Na povratku u krčmu, okružen prvim večernjim
senkama koje su probijale sebi put kroz svetlost
odumirućeg popodnevnog sunca palo mu je na pamet da
treba da proveri kuću – samo da bi se uverio kako je sve u
redu. Bila je zaključana, naravno, ali od provere nije moglo
biti štete. Briga za kuću bila je jedna od dužnosti koje su
mu poverene.

Tim pitanjem se bavio u hodu, odlučivši da posetu
odgodi za posle večere. Večera mu je izgledala
primamljivije od šetnje do kuće. Upotreba magije uvek bi
mu otvarala apetit.

Probijao se šumskim stazama ka krčmi, dok su mu
mirisi jesenjeg dana ispunjavali pluća, i razmišljao o
tragačima. Tragači su ga fascinirali. To je bio poseban soj
ljudi sposobnih da pronađu tragove svih živih bića služeći
se samo posmatranjem tla kojim su prolazili. Mnogi od njih

prijatnije su se osećali u divljini nego u civilizovanim
staništima. Većina je težila za društvom sebi sličnih. Jair je
jednom prilikom razgovarao sa tragačom – činilo mu se da
je od tada prošlo nekoliko godina – sa starcem kojeg je, sa
slomljenom nogom, u krčmu doneo neki putnik koji je
slučajno nabasao na njega. Starac je u krčmi proveo gotovo
nedelju dana, dok mu noga nije dovoljno zarasla da bi
mogao nastaviti put. U prvi mah starac nije obraćao pažnju
na Jaira, uprkos dečakovim upornim nastojanjima. Istini za
volju, nije pokazivao nikakvo interesovanje ni za koga
drugog. Do prekretnice je došlo kada mu je Jair pokazao
nešto od svoje magije – tek ovlaš. Nakon toga starac je
počeo da razgovara s njim, u prvi mah kratko, a zatim sve
duže i duže. A kakve je sve priče znao...

Jair je izbio na kolski put iza krčme, uputivši se ka
sporednom ulazu, sa širokim osmehom, obuzet prijatnim
sećanjima. Tek tada je ugledao Gnoma.

Na trenutak je pomisio da se vid poigravaju s njim, i
ukopao se u mestu. U ruci je držao kvaku dok je piljio preko
puta, u ogradu korala kraj kojeg je stajala kvrgava žuta
prilika. Zatim se smežurano neznančevo lice okrenulo ka
njemu, oštre oči potražile su njegove, i on je u trenutku
shvatio da nije pogrešio.

Užurbano je otvorio vrata zakoračivši u krčmu. Leđima
oslonjen na zatvorena vrata, usamljen u zadnjem hodniku,
pokušavao je da se pribere. Gnom! Šta je Gnom tražio u
Senovitoj dolini? Putnik, možda? Ali malo je Gnoma
prolazilo ovim putem – mali broj njih je napuštalo šumske
predele Istočne zemlje. Nije mogao da se seti kada je
poslednji put ugledao Gnoma u Senovitoj dolini. Ali jedan je
sada nesumnjivo bio tu. Možda nije bio usamljen.

Hitro se udaljio od vrata krenuvši hodnikom do prozora
koji je gledao na kolski put. Oprezno je provirio napolje,
Vilovnjačke crte njegovog lica bile su napete dok je
pogledom pretraživao unutrašnje dvorište i ogradu iza
njega. Gnom je stajao na istom mestu na kome ga je Jair

prvi put ugledao, još uvek gledajući u pravcu krčme. Jair se
osvrnuo oko sebe, i nije video nikog.

Ponovo se leđima oslonio o zid. Šta je trebalo da učini?
Da li je Gnom slučajno zalutao u Dolinu baš u vreme kada
ih je Alanon upozorio da ih Crne Utvare traže? Ili se nije
radilo o slučajnosti? Kako da sazna šta se događa? Kako
može biti siguran?

Duboko je udahnuo. Prvo čega se setio jeste da mora
ostati pribran. Usamljeni Gnom nije bio ozbiljna pretnja. Do
nosa mu je dolutao miris kuvane govedine što ga je
podsetilo na to koliko je gladan. Oklevao je časak, nakon
čega se uputio ka kuhinji. Najbolje bi bilo da o svemu
razmisli za večerom. Poješće dobar obrok i odlučiti o daljem
pravcu delovanja. Klimnuo je glavom samom sebi. Pokušaće
da se stavi u Ronov položaj. Ron bi, da je ovde, znao šta
treba činiti. Jair će pokušati da učini to isto.

Kuvana govedina je bila izvrsna a Jair izgladneo, ali
ipak se sa teškoćom usredsredio na hranu, znajući da Gnom
vreba ispred krčme. Ako je Gnom bio ovde po nalogu crnih
hodača, bio je u potrazi za Vilovnjačkim kamenjem,
Omsfordovima ili Alanonom. Možda ima i drugih koji ih
upravo sada traže...

Odložio je tanjir, iskapio ostatak piva i požurio ka
prozoru u hodniku stražnjeg dela kuće. Oprezno je provirio,
Gnoma nije bilo na vidiku.

Osetio je kako mu se puls ubrzava. Šta sad? Okrenuo se
i pohitao niz hodnik. Morao je otići kući. Morao se uveriti
da je Vilovnjačko kamenje na sigurnom, tada... Zastao je u
pola koraka. Nije znao šta će potom uraditi. Moraće da
razmisli. Ponovo je ubrzao korak. Sada je bilo najvažnije da
proveri da li je bilo nekih pokušaja provale u njegov dom.

Prošao je kraj sporednih vrata i uputio se ka stražnjem
delu zgrade. Izabrao je drugačiji put za slučaj da je Gnom
još uvek vrebao na njega – čak i ako nije, mogao je postati
sumnjičav zbog Dolinarevog prikrivenog interesovanja. Nije

trebalo da zastanem da bih ga osmotrio, besno je
prigovarao sebi. Ali sada je bilo isuviše kasno.

Hodnik se završavao vratima u zadnjem delu zgrade.
Jair se zaustavio osluškujući, prekorevao je sebe zbog
neopreznosti, zatim otvorio vrata i istupio napolje. Obližnje
drveće bacalo je duge večernje senke koje su se pružale po
dvorištu senčeći zidove i krov krčme. Smrkavalo se.
Krenuće šumskom prečicom do kuće, zaobilazeći puteve
sve dok ne bude siguran da...

“Krenuo si u šetnju, dečače?”
Jair je zastao kao ukopan. Gnom je ne žureći izašao iz
zaklona stabala. Krute, grube crte lica bile su iskrivljene
zlokobnim osmehom. Gnom ga je čekao.
“Opazio sam te, dečače. Iz prve sam te opazio. Odmah
sam znao ko si. Pomešane crte, Vilovnjačke i čovečje –
nema mnogo takvih kao što si ti.” Stao je nekoliko metara
dalje, ruku prekrštenih na bokovima, s istim osmehom na
licu. Niska, čvrsto građena prilika bila je odevena u kožnu
odeću; čizme i rukavi bili su ojačani gvožđem, noževi i
kratki mač njihali su se za pojasom. “Ti si mlađani Omsford,
zar ne? Dečak, Jair?”
Reč dečak ga je pogodila. “Ne približavaj mi se”,
upozorio ga je Jair, sada već uplašen, očajnički pokušavajući
da očisti glas od svih tragova straha.
“Da ti se ne približavam?” Gnom se glasno nasmejao. “A
šta ćeš ti učiniti ako te ne poslušam, polušanu? Sravnićeš
me sa zemljom, pretpostavljam? Razoružaćeš me? Ti si
neka junačina, zar ne?”
Još jednom ga spopade smeh, ovog puta grleni. Jairu je
trebalo vremena da shvati da se Gnom u ophođenju služi
jezikom Južne zemlje, umesto grubim i teškim jezikom
Gnoma. Gnomi su retko govorili druge jezike; to je bila
usamljenička rasa nezainteresovana za poslove drugih.
Ovaj Gnom morao je dugo boraviti izvan Istočne zemlje da
bi ovako vladao stranim jezikom.

“Sada, dečače”, Gnom je prekinuo njegove misli.
“Vreme je da se i ti i ja urazumimo. Tražim Druida. Reci mi
da li je ovde ili negde drugde, i ja ću nestati.”

Jair je oklevao. “Druida? Ne znam nikakvog Druida. Ne
znam o čemu...”

Gnom je, uzdahnuvši, zatresao glavom. “Igramo se, zar
ne? To ti neće doneti ništa dobro, dečače. Izgleda da ćemo
ovo morati da obavimo, na teži način.”

Krenuo je na Jaira ispruženih ruku. Jair se instiktivno
izmakao. Odlučio se da upotrebi čarobnu pesmu. Na
trenutak se osetio nesigurnim, oklevao je – zato što nikada
ranije nije upotrebio magiju protiv ljudskog bića – zatim je
počeo. Ispustio je niski siktavi zvuk, nakon čega se pojavila
masa zmija, čvrsto obmotanih oko Gnomovih ispruženih
ruku. Gnom je očajnički zaurlao dok je mahnito tresao
rukama u pokušaju da ih se reši. Jair se osvrnuo okolo,
podigao odlomljenu granu veličine većeg štapa, udario
njome protivnika po glavi držeći je s obe ruke. Gnom je
zastenjao i srušio se na zemlju, gde je ostao da leži.

Jair je ispustio granu iz drhtavih ruku. Da li ga je ubio?
Pažljivo se spustio pored opruženog Gnoma potraživši
njegov zglob. Napipao je puls. Gnom nije bio mrtav, već
samo onesvešćen. Jair se uspravi. Šta sad treba činiti?
Gnom je tražio Alanona, što znači da je znao da je ovaj
posetio Senovitu dolinu i Omsfordove, znao je... još ko zna
šta drugo! Znao je i suviše da bi Jair i dalje mogao ostati u
Dolini, naročito nakon što se poslužio magijom. Besno je
odmahnuo glavom. Nije trebalo da koristi magiju; taj dar je
morao sačuvati u tajnosti. Ali sada je već bilo kasno za
kajanje. Gnom nije mogao biti sam. Moralo ih je biti još,
verovatno oko kuće. A tamo je morao otići, zbog skrivenog
Vilovnjačkog kamenja.

Osvrnuo se oko sebe, brzo pribiravši misli. Nekoliko
metara dalje nalazio se spremnik za drva. Uhvatio je
Gnoma za noge i odvukao ga do spremnika, otvorio
poklopac i ubacio svog zarobljenika unutra osiguravši bravu

metalnom polugom. Ovaj posao mu je izmamio osmeh.
Spremnik je bio solidno načinjen. Gnomu će trebati dosta
vremena da se izbavi odatle.

Zatim požuri nazad u krčmu. I pored toga što je morao
da požuri, trebalo je da obavesti krčmara o svom kretanju –
ako to propusti da učini, čitava zajednica će uskoro biti
zabavljena prečešljavanjem okolnog terena u potrazi za
njim. Jedna je stvar kada primete da su nestali Brin i Ron;
to se dalo lako objasniti pričom da su otišli u Leah a da je
on odlučio da ostane u Dolini. Sasvim je druga stvar ako on
sam iščezne bez traga, zato što iza njega ne ostaje niko ko
bi mu mogao ponuditi alibi. Glumeći bezbrižnost, uz
razoružavajući osmeh je objavio da se predomislio i da
kreće za njima rano sledećeg jutra. Noć će provesti kod
kuće, pakujući se. Baš kada je krčmar hteo da ga zapita šta
ga je navelo da ovako iznenada promeni mišljenje, Dolinar
mu je saopštio da je primio poruku od Brin. Nestao je pre
no što je iko mogao da mu uputi još neko pitanje.

Brzo je zamakao u šumu. Trčao je kroz pomrčinu ka
svom domu. Obilno se znojio, ophrvan uzbuđenjem i
strepnjom. Nije bio uplašen – ne još – verovatno zato što
nije dozvolio sebi da razmišljanje. Sem toga, zar nije sredio
onog Gnoma, i to bez problema?

Granje ga je šibalo po licu. Hitao je dalje, ne trudeći se
da se prikrije, pogleda upravljenog na pomrčinu ispred
sebe. Ovaj deo šume poznavao je veoma dobro. Čak i u sve
gušćoj tami, lako je nalazio put, krećući sc na vrhovima
prstiju, pažljivo osluškujući zvukove oko sebe.

Na pedesetak metara od kuće, priljubio se uz stablo
jele, i trudio se da osmotri tamnu strukturu građevine kroz
more četinarskih iglica. Polegnut, na kolenima i rukama,
buljio je u tamu ispitivačkim pogledom. Nije bilo zvukova,
ni pokreta, niti bilo kakvih znakova života. Sve je izgledalo
kako treba. Zastao je, nastojeći da otkloni neposlušni
pramen kose koji mu je pao preko lica. Biće prosto. Sve što
je trebalo da učini je da se uvuče u kuću, pronađe

Vilovnjačko kamenje i iskrade se napolje. Ako niko ne motri
na kuću, čeka ga lak zadatak...

U tom času, nešto se pomerilo oko hrastova iza kuće –
samo senka u prolazu, zatim tmina. Jair je duboko udahnuo
vazduh i čekao. Minuti su sporo prolazili. Oko njega su
insekti gladno zujali, ali on ih je ignorisao. Zatim je ponovo
opazio pokret, ovaj put jasnije. Bio je to čovek. Ne, nije to
bio čovek, odmah se ispravio – već Gnom.

Povukao se. Pa, bio to Gnom ili ne, morao je ući u kuću.
Ako je video jednog, moralo ih je biti još. Gledali su i
vrebali, ali nisu znali kada i da li će se on pojaviti. Znoj mu
je tekao niz leđa a grlo se osušilo. Dragoceno vreme
izmicalo je. Morao je napustiti Dolinu. Ali nije mogao da
ostavi Vilovnjačko kamenje.

Nije imao izbora, morao je da upotrebi čarobnu pesmu.
Trebalo mu je nešto vremena da naštimuje glas na
valjan način, podražavajući zujanje komaraca koji su vrveli
oko njega, još aktivnih u zapari rane jeseni, još
nedodirnutih zimskom hladnoćom. Zatim je kliznuo ispod
jela kroz proređenu šumu. Ovaj trik je koristio već nekoliko
puta, ali nikada pod ovako zahtevnim okolnostima. Kretao
se tiho, dok ga je glas činio delom šumske tame, svestan da
će, ako sve izvede kako treba, ostati nevidljiv za oči
posmatrača. Lagano je napredovao i kuća je bila sve bliža.
Opazio je Gnoma koji je stražario skriven u drveću iza kuće.
Odmah potom, opazio je i drugog, skrivenog u visokom
žbunju pred kućom – zatim još jednog s druge strane puta,
iza žbuna kukute. Nijedan nije gledao u njegovom pravcu.
Hteo je da potrči, brzo kao noćni vetar, da stigne do
zaštitničke tame svog doma, ali umesto toga nastavio je da
se kreće lagano, neprestano podražavajući brujanje pesme.
Ne dopusti im da me opaze, molio se. Ne dopusti im da me
vide.
Prešao je travnjak, kliznuvši iz okrilja drveća u grmlje.
Nemirnim pogledom je osmatrao okolinu u potrazi za
Gnomima. Odlučio se za stražnji ulaz – to će biti najlakši

put, zastrt tamom, u senci visokog cvetnog grmlja čije je
lišće još uvek bilo puno...

Iznenadni poziv koji je došao odnekud iza kuće naveo
ga je da naglo i uplašeno zastane, zamrznut u pola koraka.
Gnom koji se krio iza kuće Omsfordovih izašao je iz zaklona
hrastova, a mesečina je sijala na oštrici dugog noža. Ponovo
se začuo poziv, praćen glasnim smehom. Sečivo se spustilo.
Zvuk je dolazio iz pravca susedne kuće. Komšije su se šalile
i pričale međusobno u ovo prijatno jesenje veče, posle
večere. Znoj je natopio Jairovu tuniku, i prvi put je osetio
strah. Nekoliko koraka dalje, Gnom koji se pojavio ispod
hrastova ponovo je nestao iza njih. Jairov glas je zadrhtao
da bi se odmah zatim umirio, i dalje ga skrivajući. Žurno je
nastavio dalje.

Kada je zastao na vratima, čarobna pesma je naglo
utihnula. Očajnički je pokušavao da se pribere. Preturao je
po džepovima i pronašavši ključ, ubacio ga je u bravu, i
pažljivo okrenuo. Vrata su se bešumno otvorila. U trenu se
našao iza njih.

Zastao je u tami iza vrata. Nešto nije bilo u redu. Nije
mogao da opiše već samo da oseti – bila je to hladnoća koja
je prodirala do samih kostiju. Nešto nije bilo u redu. Kuća...
kuća je bila nekako neobična; drugačija... Ostao je miran,
iščekujući da mu čula nešto otkriju. Dok je stajao,
postepeno je postao svestan nečijeg prisustva u kući – tu se
nalazilo nešto užasno, nešto tako zlo da je samo njegovo
prisustvo kuću ispunjavalo strahom. Šta god da je to bilo,
činilo se sveprisutnim, odvratnim, nalik gustom crnom
oblaku koji pokriva kuću Omsfordovih kao mrtvački pokrov.
Stvorenje, šaptao mu je um, stvorenje...

Crna Utvara.
Prestao je da diše. Hodač – ovde, u njegovom domu!
Sada je zbilja bio uplašen, jer je ova osnovana sumnja iz
njega crpla i poslednje zalihe hrabrosti. Čekalo je u
susednoj sobi, osetio je Jair u mraku. Zna da sam ovde i
krenuće za mnom – a ja neću moći da mu se suprotstavim!

Na trenutak je bio siguran da će se dati u trk, savladan
panikom koja je kolala njegovim telom. U poslednji čas je
pomislio na svoje roditelje, koji će se vratiti neupozoreni na
opasnost ako on ne uspe, i na Vilovnjačko kamenje, jedino
oružje od kog crne spodobe zaziru – skriveno nekoliko
metara od mesta na kojem je stajao.

Više nije razmišljao, delao je. Poput bešumne senke,
prikrao se kamenom ognjištu koje je opsluživalo kuhinju,
dok su mu prsti pretraživali neravnu kamenu površinu na
mestu gde se zid povijao unazad ostavljajući prostor za niz
polica. Na kraju treće police kamen je popustio pod blagim
pritiskom. Stegnuo je šaku oko malog kožnog zamotuljka.

Nešto se u susednoj sobi pokrenulo.
Zatim se stražnja vrata naglo otvoriše da propuste
divovsku priliku. Jair je stajao priljubljen uz zid ognjišta,
skriven u senci i spreman na beg. Ali prilika je promakla
pored njega bez zaustavljanja, pognute glave kao da
osmatra put. Otišla je u prednju sobu, gde je ni sa kim,
grlenim glasom nešto prošaptala stvorenju koje je čekalo
unutra.
Jair je, već sledećeg trenutka, počeo da se kreće –
nazad do vrata koja su još uvek bila otvorena, nazad u
senku rascvetalog grmlja. Zastao je koliko je trebalo, da
vidi kako Gnom koji je vrebao kuću iz zaklona hrastova
izlazi iz kuće potrčavši ka drveću. Brže, brže! Zavrištao je
bez glasa.
Ne osvrćući sc za sobom, Jair Omsford je zamakao u
noć.
 
 

POGLAVLJE 4

 
Bilo je to mučno bekstvo.
Omsfordovi su već jednom bežali iz Doline pod okriljem
noći, progonjeni crnim stvorenjima rešenim da ih prate do
najdaljih granica i najzabačenijeg kutka Četiri zemlje.
Prošlo je više od sedamdeset godina od kada su se Šia i Flik
Omsford iskrali iz krčme u Senovitoj dolini, za dlaku
umakavši krilatim Lobanjama Gospodara Vorloka, poslatih
sa zadatkom da ih unište. Jair je čuo tu priču; bili su tek
nešto stariji od njega kada su pobegli na istok do
Kulhavena, naseobine Patuljaka. Jair Omsford nije bio
nesposobniji od njih. I on je odrastao u Dolini, znao je
ponešto o opstanku u divljini.
Bežao je šumom, dok je sa sobom kao i svi stanovnici
Doline nosio samo nož, ali i vrećicu sa Vilovnjačkim
kamenjem dobro skrivenu u tunici, i verovao u siguran
uspeh svog poduhvata. U njegovom begu nije bilo panike;
osećao je intenzivno uzbuđenje. Pravi strah je osetio tek na
trenutak, u kuhinji, dok je skriven u senkama velikog
ognjišta osluškivao tišinu, znajući da je jedna od Utvara u
susednoj sobi i osećajući kako zlo iz te spodobe prožima
vazduh koji je udisao. To sećanje je sada bilo iza njega,
izgubljeno pod tamnom koprenom koja je postepeno padala
po prošlosti, žurio je napred, jasnih i sređenih misli.
Odlučio je da beži u pravcu Leaha. To je bilo putovanje
od tri dana na koje je već išao pa nije postojala opasnost da
se izgubi. Sem toga u Leahu je mogao naći pomoć koju nije
mogao dobiti u Dolini. Senovita dolina je bila mala
naseobina, a njeni stanovnici slabo naoružani da bi izašli na
kraj sa Crnim Utvarama i njihovim saveznicima
Gnomovima. Leah je bio grad; gorštacima je vladao monarh
sa pešadijskom vojskom. Otac Rona Leaha bio je kralj i