Terry Brooks - Carobna pesma Sanare

Gnomi i Utvare znaju za tebe; znaju i gde živiš. Jednom
kada otkriju da si pobegao, vratiće se na isto mesto da te
traže. Nisam te spasao da bi te uhvatili čim te ostavim
samog.”

“Ali...”
Prekinuo ga je pogled bezizražajnih sivih očiju.
“Odlučeno je. Ideš na istok.” Bacio je brz pogled na
Slentera. “Ti idi kud želiš.”
Počeo je da skuplja stvari po poljani. Jair ga je
neodlučno posmatrao. Da li da mu kaže istinu ili da pođe na
istok? Šta bi se dogodilo i kad bi Geretu Jeksu ispričao
istinu? Majstor oružja ni u tom slučaju ne bi bio raspoložen
da ga vrati nazad.
“Pa, svako dobro, dečače”, rekao mu je Slenter. Stajao
je pred njim. Nije delovao preterano sretno. “Nadam se da
me nećeš po zlu pamtiti.”
Jair ga je posmatrao. “Gde ćeš?”
“Kakve to veze ima?” Gnom je bacio otrovni pogled ka
Geretu Jeksu. Zatim je slegnuo ramenima. “Slušaj, biće ti
bolje s njim nego sa mnom. Trebalo je mnogo ranije da
pođem svojim putem.”
“Nisam zaboravio na pomoć koju si mi ukazivao tokom
čitavog putovanja.” Odvratio mu je Jair. “Mislim da bi mi
opet pomogao da je to bilo potrebno.”
“Pa, moram ti reći da grešiš!” oštro ga je prekinu
Gnom. “To što sam prema tebi osećao ne znači sažaljenje...
Vidi, predao bih te hodačima, isto tako spremno kao i Spilk
zato što bi to bio pametan postupak! Ti i Majstor oružja ne
shvatate sa čime ste se uhvatili u koštac!”
“Stajao si tamo sa isukanim nožem kada je onaj Gnom
nasrnuo na mene!” Insistirao je Jair. “Šta ćemo s tim?”
Slenter je zafrktao, besno se osvrćući. “Da sam i malo
razmišljao, pustio bih ga da te sredi. Znaš li kakvu sam
uslugu time sebi učinio? Više ne mogu da se vratim u
Istočnu zemlju! Gnom koji je pobegao ispričaće sve o mojim
postupcima!” Nemoćno je digao ruke. “Koga sad za to

briga? To više i nije moja zemlja. Već godinama tamo ne
pripadam. Utvare neće gubiti vreme tražeći jednog sirotog
Gnoma. Krenuću na sever, ili na jugu do gradova. Pustiću
da stvari idu svojim tokom.”

“Slentere...”
Gnom se naglo okrenuo, glas mu se pretvorio u
siktanje. “Ali ovaj nije ništa bolji od mene!” Besno je
pokazao na Gereta Jeksa, koji je ponovo pio vodu iz
jezerceta. “Ponaša se kao da je sve ovo bilo moje maslo –
kao da sam ja za sve odgovoran! Nisam te ni poznavao,
dečače! Došao sam ovde tragajući za Druidom! Potera za
tobom i predaja Utvarama nije me nimalo radovala!”
“Čekaj malo Slenteru!” pomen Crnih Utvara podsetio je
Dolinara na nešto što je gotovo zaboravio obuzet
olakšanjem zbog oslobođenja. “Šta je sa hodačem s kojim je
trebalo da se sretnete na drugoj strani Hrastova?”
Slenter je ozlojeđeno reagovao na prekid tirade. “Šta je
s njim?”
“Biće tamo, zar ne?” tiho je upitao Jair.
Gnom je posle kraćeg oklevanja klimnuo glavom.
“Shvatam. Biće tamo.” Namrštio se. “Pođi drugim putem,
zaobiđi ga.”
Jair mu je prišao. “Pretpostavimo da bi se on mogao
odlučiti da krene ravno na njega?” Pokazao je na Gereta
Jeksa.
Slentar je slegnuo ramenima. “To bi svet učinilo
siromašnijim za jednog Majstora oružja.”
“I moju malenkost.”
Odmeravali su se u tišini. “Šta želiš od mene, dečače?”
Najzad je upitao Gnom.
“Pođi s nama.”
“Šta?”
“Ti si tragač, Slenteru. Provešćeš nas pored hodača.
Molim te, pođi s nama.”
Slenter je odlučno odmahnuo glavom. “Ne. To je
Istočna zemlja. Tamo se ne mogu vratiti. Ne sad. Sem toga,

želiš da te ja odvedem do Kulhavena. Ja! Patuljcima bi se to
baš dopalo!”

“Samo do granice, Slenteru”, insistirao je Jair. “Idi
potom svojim putem. Neću tražiti ništa drugo.”

“Izuzetno sam ti zahvalan na tome!” planuo je Gnom.
Geret Jeks im je prilazio. “Šta želiš da postigneš? On
svakako ne bi pristao da putuje u mom društvu.”

“Ne možeš biti siguran”, odgovorio je Jair. Okrenuo se
Majstoru oružja. “Rekao si da Slenter može da ide kud želi.
Reci mu da krene s nama.”

Garet Jeks je odmerio Gnoma. Zatim je pogledao Jaira.
“On je tragač”, istakao je Jair. “Može nam pomoći da
zaobiđemo hodače. Naći će siguran put na istok.”
Majstor oružja je slegnuo ramenima. “To sam mora
odlučiti.” Usledila je duga, neprijatna tišina. “Slenteru, ako
nam se pridružiš, pokazaću ti nešto od svoje magije”,
konačno je rekao Jair.
U Gnomovim tamnim očima blesnula je iskra
iznenadnog interesovanja. “Pa, to bi moglo opravdati rizik
ili...” Zatim se zaustavio. “Ne! Šta pokušavaš? Da li misliš
da možeš da me potkupiš. To misliš?”
“Ne”, žurno je odgovorio Jair. “Ja samo...”
“Znaj da ne možeš!” naglo ga prekinu sagovornik. “Ne
primam mito! Ja nisam neki...!” Ućutao je nemoćan da
pronađe pravu reč. Zatim je nastavio. “Ako ti to toliko znači,
onda u redu. Poći ću. Ako želiš da pođem, poći ću – ali ne
zbog mita! Poći ću zato što želim da pođem. To je moja
ideja, jel jasno? I samo do granice – ni korak dalje! Neću da
imam nikakva posla sa Patuljcima!”
Jair ga je jedan trenutak zapanjeno posmatrao, potom
je hitro ispružio ruku. Slenter ju je spremno prihvatio.
Odlučili su da Spilka ostave vezanog. Trebaće mu dosta
vremena da se oslobodi, ali će na kraju uspeti. Slenter je
primetio da ako dođe do najgoreg uvek može pregristi
konopce. Ako bude vikao za pomoć neko će ga možda čuti.
Moraće da bude veoma oprezan. U Crnim Hrastovima je

obitavala naročito opasna vrsta šumskih vukova, pa bi
njegovi vapaji mogli da im privuku pažnju. S druge strane,
vuci su mogli doći na pojilo...

Spilk je čuo ovo poslednje, probudivši se dok su se Jair i
njegovi saputnici pripremali da nastave put. Ošamućen i
besan, zdepasti Gnom je pretio, govoreći kako svima sledi
najneprijatniji kraj, jednom kada ih bude uhvatio – a
uhvatiće ih sigurno. Udaljili su se ignorišući pretnje – iako
je Slenter pokazivao znake uznemirenja – već za nekoliko
minuta Set se više nije mogao čuti.

Jair se našao u čudnom društvu sa Gnomom koji ga je
gonio, zarobio i držao zatočenog tri dana, i legendarnog
avanturiste koji je ubio mnogo više ljudi nego što je on
video godina na zemlji. Sada su sva trojica putovali zajedno,
spojeni savezništvom koje je Jair smatrao zbunjujućim. Šta
je ovu dvojicu držalo u njegovom društvu? Geret Jeks je
mogao nastaviti svojim putem, ne gubeći vreme oko Jaira,
ali ipak to nije učinio. Rizikujući sopstveni život spasao je
Dolinara proglasivši se njegovim privremenim zaštitnikom.
Zašto bi neko poput Gereta Jeksa uradio tako nešto?
Slanter je mogao odbiti njegovu molbu za pomoć na putu do
Anara, znajući za opasnost koja mu je pretila, kao i to da
mu Geret Jeks nije verovao i da će pratiti svaki njegov
potez. Ipak je prilično neočekivano vođen gotovo
perverznim motivima pristao da ga prati. Ponovo se
postavlja pitanje – zašto?

Ono što ga je u najvećoj meri zapanjilo bili su sopstveni
motivi. Ako su njihove odluke izgledale nelogično, šta reći o
njegovim? Slenter je do malopre bio njegov tamničar! Geret
Jeks njegov spasilac inspirisao je u njemu nepatvoreni
osećaj straha. Stalno je razmišljao o načinu na koji se
Majstor oružja obračunao sa Gnomima – brzo, smrtonosno,
užasavajuće, mračno kao i smrt koju je donosio.

Za trenutak se ta slika zadržala u Dolinarevom umu;
potom ju je gurnuo u stranu.

Čudna grupa putovala je zajedno iz razloga zajedničke
bezbednosti, i to je po Jairovom mišljenju bio najbolji ugao
posmatranja. Morao je ostati sabran. Ako ništa drugo, bio je
slobodan i nije mu pretila nikakva opasnost. Mogao je u
trenutku nestati. Bila je dovoljna samo jedna nota čarobne
pesme upletena u šapat vetra i on bi nestao. Pomisao na to
davala mu je osećaj sigurnosti. Da nije bio tako duboko u
Crnim Hrastovima, da Crne Utvare nisu tragale za njim i da
nije imao očajničku potrebu da negde nađe pomoć...

Rešio je da prekine ovaj sled razmišljanja. Nagađanja o
tome šta je moglo biti nije ga vodilo nikuda. Imao je dosta
problema s kojima se trebalo pozabaviti. Najvažnije je bilo
da ne spomene Brin ili Vilovnjačko kamenje.

Nakon nekih pola sata napredovanja kroz Hrastove
stigli su do čistine na kojoj se ukrštalo šest staza. Slenter je
zastao i pokazao na stazu koja je vodila ka jugu.

“Ovuda”, rekao je.
Geret Jeks ga je radoznalo posmatrao. “Južno?”
Slenter je spojio teške obrve. “Južno. Utvara će do
Srebrne reke stići iz Maglenih Močvara. To je najbrži i
najlakši put – bar za te đavole. One se ne plaše ničega što
obitava u močvarama. Ako želimo da se klonimo rizika,
zaobićićemo Močvare kroz Hrastove, da bismo zatim
ponovo krenuli severno iznad ravnica.”
“To je dugačak put, Gnome”, promrmljao je Majstor
oružja.
“Tako ćeš bar stići tamo gde si krenuo!” planuo je
Slenter.
“Možda se možemo provući pokraj njega.”
Gnom je spustio ruke na bokove, uzdigavši glavu.
“Možda možemo i leteti! Ha! Nemaš pojma o čemu
govoriš!”
Geret Jeks nije ništa odgovorio. Nemo je posmatrao
Gnoma. Slenter je najednom osetio da je možda preterao.
Hitro je pogledao Jaira, nervozno pročistio grlo i slegnuo
ramenima.

“Jednostavno ne poznaješ Crne Utvare koliko i ja. Nisi
živeo među njima. Nisi video šta mogu da urade.” Duboko
je uzdahnuo. “Oni kao da su umakli iz najcrnje tame – kao
da je svaki od njih izlomljeni fragment najcrnje noći. Nikada
ih ne čuješ. Samo ih osetiš – predosetiš njihov dolazak.” Jair
se sledio, prisećajući se susreta u Senovitoj dolini i
nevidljivog prisustva, s druge strane zida. “Ne ostavljaju
traga pri prolasku”, nastavio je Slenter. “Oni se javljaju i
nestaju baš kao što im ime govori. Crne Utvare. Crni
hodači.”

Odlutao je u mislima, odmahujući glavom. Geret Jeks je
pogledao Jaira. Sve o čemu je Dolinar mislio bila je noć u
kojoj je vrativši se kući zatekao tamo jednog od njih kako
čeka.

“Ne želim da rizikujem i naletim na jednog od njih”,
tiho je rekao.

Majstor oružja je podesio ranac i rekao. “U tom slučaju,
idemo na jug.”

Čitavo jutru su išli kroz Crne Hrastove zavijajući ka
jugu, sledili zmijoliku stazu koja je vijugala između drveća.
Sumrak se spuštao na šumu, sivo podnevno svetlo brzo se
povlačilo pod nastupajućom tamom. Slaba magla počela se
probijati kroz drveće, vlažna i lepljiva. Postajala je sve
gušća. Sve je teže bilo slediti stazu, sjajna crna debla
presecala su im put poput masivnog bedema. Magla i senke
bile su svuda oko njih, a negde u njima krio se crni hodač.

Jair Omsford je škrgutao zubima boreći se sa bolom i
iscrpljenošću. Mala družina je morala nastaviti dalje.

 
***

Noć je pala i na čistinu na kojoj je Spilk bio vezan za
veliki hrast. Celo popodne je proveo nastojeći da se
oslobodi veza labaveći čvorove koji su ga sputavali
pokušavajući da se izvuče ispod konopaca. Ništa nije prošlo
čistinom tog dana; nijedan žedni putnik; nijedan vuk nije

prišao pojilu. Zgrčena tela članova njegove patrole ležala su
okolo, bezoblične forme u oskudnom svetlu.

Okrutne crte lica su se grčile dok se upinjao da se
oslobodi veza. Još jedan sat i biće slobodan. Poći će za
onima koji su mu ovo učinili. Pratiće ih do samog kraja...

Podigao je glavu osetivši senku koja se nadvila nad
njim. Pred njim je stajala zaogrnuta crna prilika, glave
prekrivene kapuljačom, stvorenje smrti dolutalo iz tame.
Spilk se sledio do srži.

“Gospodaru!” kruto je prošaputao.
Crna figura nije odgovorila. Samo je stajala,
posmatrajaći ga. Set je počeo da priča mahnitom brzinom,
reči su sustizale jedna drugu u naporu da što brže budu
saopštene. Ispričao je o svemu što mu se desilo – o strancu
u crnom, Slenterovoj izdaji i bekstvu Dolinara sa magičnim
glasom. Mišićavo telo mu se treslo u konopcima kojima je
bio sputan. Molio je rečima nedovoljnim da izraze strah koji
ga je sve jače gušio. “Pokušao sam! Gospodaru, pokušao
sam! Oslobodi me! Molim te, oslobodi me!”
Glas mu se slomio pa je, namesto lavine reči, nastupila
tišina. Oborio je glavu, grečeći se u jecajima. Koščata ruka
u crnoj rukavica posegla je ka Gnomu, uhvativši ga za
glavu. Usledila je eksplozija crvene vatre. Spilk je zavrištao,
ispustivši užasavajući urlik.
Figura u crnoj odori povukla je ruku nestavši u noći.
Bešumno se kretala.
Na praznoj čistini, Spilkovo beživotno telo ležalo je
opušteno u konopcima, širom otvorene oči zurile su u tamu.
 
 

POGLAVLJE 9

 
Iznad visokog, nazubljenog grebena Zmajevih Zuba,
boja noćnog neba je iz tamnoplave prešla u sivkastu; sjaj
meseca i zvezda počeo je bledeti dok su prvi nagoveštaji
zore bojili istočno nebo slabom svetlošću.
Alanonov smrknuti pogled prelazio je preko
neprohodnog planinskog zida pred njim, preko mostruoznih
vrhova i litica od prastare gole stene, opustošenih
nepogodama i vetrom. Zatim se žurno, sa primetnom
zebnjom, oborio ka mestu na kome se stena razdvajala. Iza
nje je ležala Šejlska dolina, prag zabranjenog Doma
Kraljeva, obitavalište drevnih duhova. Stajao je na njenom
obodu, tamna odežda se tesno obavijala oko njegove
izdužene i snažne figuru. Na licu mu se zapažala iznenadna
tuga. Masivna crna stena spuštala se u dolinu blistajući se
kao tamno staklo, dugačka i izlomljena nalik džinovskim
stepenicama. U njenom središtu bilo je jezero čija je tamna
voda imala dosadnu, zelenkastocrnu boju. Vodena površina
se nečujno komešala u ispraznoj tišini neuznemirenoj
vetrom – poput tečnosti u posudi koju je mešala neka
nevidljiva ruka, laganim, mehaničkim pokretima.
“Dalje”, nečujno je prošaptao.
Iznenadno struganje čizama po kršu nateralo ga je da
se hitro osvrne i priseti para sa kojim je putovao. Pojavili su
se iza zaklona od stena i stali pored njega. Tiho su zurili u
dolinu lišenu vegetacije.
“Da li je ovo to mesto?” kratko je upitao Ron Leah.
Alanon je klimnuo glavom. Sumnja je prožimala
Gorštakove reči odražavajući se u njegovim očima. Uvek je
bila prisutna. Nije pokušavao da je sakrije.
“Šejlska dolina”, tiho je prozborio Druid. Počeo je da se
spušta zavojitom, kamenjem prekrivenom stazom. “Moramo

požuriti.”
Sumnja i nepoverenje primećivali su se i u Dolinarkinim

očima iako se ona trudila da ih drži podalje od svog lica.
Sumnja je pratila sve njegove saputnike. Bila je sa Šiom i
Flikom Omsfordom kada ih je poveo u potragu za Mačem
od Šanare, kao i sa Vilom Omsfordom i Vilovnjakinjom
Amberli kada ih je poveo u potragu za Krvavim ognjem.
Možda je bila opravdana. Poverenje se imalo zadobiti a ne
slepo dati, a da bi ga zadobio morao je od početka biti
otvoren i pošten. On to nikada nije bio, niti je mogao biti.
Bio je čuvar tajni koje ni sa kim nije mogao podeliti.
Neprestano je morao da prikriva istinu koja nije mogla biti
saopštena već naučena. Čuvanje poverenih tajni teško mu
je padalo, drugačije ponašanje međutim, značilo bi opasno
poigravanje sa poslanjem koje mu je predato i koje je
teškom mukom zavredeo.

Brzo se osvrnuo da bi se uverio da ga Dolinarka i
Gorštak prate; potom se vratio razbacanom kamenju pod
nogama, birajući put u potpunoj tišini. Bilo bi jednostavno
izneveriti poverenje koje mu je ukazano, otkriti sve što je
znao o sudbini onih koje je savetovao, ogoliti istine koje je
čuvao, i pustiti da se prilike odvijaju na način drugačiji od
onog koji je odredio.

Znao je da to ne može učiniti. Živeo je pokoravajući se
osećanju dužnosti višeg reda. To je njegovom životu davalo
svrhu. Ako mu je on nalagao da mora podnositi njihovu
sumnju neka tako bude. To je bila visoka, ali neophodna
cena.

Tako sam umoran, oče, pomislio je, tako umoran.
Zaustavio se na dnu doline. Dolinarka i Gorštak zastali
su kraj njega, i on se okrenuo ka njima. Podigao je ruku iz
crnih halja pokazujući na tamne vode jezera.
“Ovo je Hadešorn”, prošaptao je. “Otac me tamo čeka i
ja mu moram poći. Stajaćete ovde dok vas ne pozovem. Ne
pomerajte se s mesta. Šta god da se desi, ne mičite se.
Ovde izuzev mene i vas, obitavaju samo mrtvi.”

Nisu progovorili ni reč. Klimnuli su u znak saglasnosti,
dok su im pogledi nervozno šarali po nemirnim vodama
Hadešorna koje su se bešumno vrtložile. Posmatrao ih je
neko vreme pa se okrenuo i nastavio dalje.

Približavajući se jezeru, shvatio je da ga prožima
neobičan osećaj iščekivanja, nalik onom koji se javlja pri
povratku sa dugog putovanja. Uvek je bilo tako, mislio je
prisećajući se. Taj čudni osećaj da se vraća kući ga je
neprestano pratio. Paranor je nekada bio druidski dom. Svi
oni su odavno napustili ovaj svet pa se ovo mesto nametalo
kao dom snažnije od puste utvrde. Sve je počinjalo i
završavalo se ovde. Ovde se vraćao da bi utonuo u san koji
je obnavljao njegovu životnu snagu nakon svakog putovanja
po prostranstvima Četiri Zemlje. Tada je njegovo smrtno
biće lebdelo na granici između ovog i onog sveta. Na ovom
mestu su se dva sveta dodirivala tvoreći raskršće koje je
nudilo pristup svemu što je ikad bilo i što će ikad biti.
Njemu najvažnije je bilo što je ovde mogao sresti svog oca.

Zatočenog, prognanog, u očekivanju spasenja!
Odagnao je tu misao iz uma. Nakratko je podigao
sumorni pogled prema istočnom nebu, pa ga ponovo vratio
dole ka jezeru. Nekada davno pohodio je ovo mesto sa Šiom
Omsfordom, njegovim bratom Flikom i malom grupom
pratilaca u potrazi za Mačem od Šanare. Tada im je
prorečeno da će se jedan od njih izgubiti, što se i dogodilo.
Šia je nestao kod vodopada ispod Zmajeve litice. Druid nije
zaboravio nepoverenje i sumnju koju su ostali pratioci u
odnosu na njega iskazivali. I pored toga je prema Šii, Fliku i
Vilu Omsfordu gajio veliku naklonost. Šiu je smatrao gotovo
sinom – kakvog je možda mogao imati da mu je to bilo
dozvoljeno. Vil Omsford mu je bio drug po oružju, s kojim je
delio odgovornost na pohodu koji je trebao da obnovi Elkris
i izbavi Vilovnjake.
Druidovo mračno lice odavalo je duboku zamišljenost.
Imao je posla sa Brin, devojkom čija je moć nadmašivala

sve što su svojevremeno posedovali njeni prethodnici.
Kakve će osećaje ona izazvati u njemu?

Stigao je do ivice jezera i zaustavio se. Stajao je na
trenutak posmatrajući smrtnosne vode, želeći... Zatim je
lagano podigao ruke ka nebu, dozvolivši sili da izbije iz
njegovog tela na šta je Hadešorn odgovorio uznemirenim
kovitlanjem. Voda se kretala sve brže, počela je da vri i
šišti, mlazevi su pohitali ka nebu. Svuda oko Druida prazna
dolina se tresla i drhtala kao probuđena iz dugog sna bez
snova. Zatim su se iz dubine jezera digli krici, prigušeni i
užasavajući.

Dođite k meni, nečujno im se obraćao Druid. Oslobodite
se.

Krici su dosegli viši nivo, vrišteći i jedva ljudski – to su
zatočene duše zazivale iz svojih stega, nastojeći da se
oslobode. Čitava tamom ispunjena dolina odzvanjala je
njihovim vapajem, dok je mlaz Hadešornove mrke vode
zaštištao zvukom jasnog olakšanja.

Dođite!
Iz uskovitlanih tamnih voda uzdigla se Bremenova sen.
Krhko, koščato, providno sivo obličje ocrtavalo se na tamnoj
pozadini noći, zaogrnuto i obeleženo teretom godina.
Stravična prilika stajala je na vodi ispred Alanona. Druid je
lagano podigao ruke, crne halje su mu se tesno pripijale uz
telo kao da ga brane od hladnoće. Mračno lice unutar
kapuljače podiglo se da bi se susrelo sa praznim,
bezizražajnim pogledom njegovog oca.
Ovde sam.
Senka je podigla ruke. Iako ga nisu dodirivale, Alanon
je osetio kako ga obavija njihov hladni, smrtni zagrljaj.
Začuo je tihi i bolom ispunjeni glas svog oca.
– Epoha se priblizava kraju. Krug se zatvara –
Hladnoća koju je osećao postajala je sve intenzivnija,
stežući se u njemu poput leda. Kao da je čuo jednu reč. Iako
ih je čuo sve do najbolnijeg detalja, ipak su delovale napeto
i stegnuto kao čvorovi na zategnutom užetu. Svaku od njih

je saslušao u tihom očaju, uplašen kao nikada ranije,
razumevajući najzad ono što je trebalo, moralo i imalo biti.

U njegovim tvrdim, crnim očima javile su se suze.
 
Brin Omsford i Ron Leah su, opkoljeni zastrašujućom
tišinom, stajali na mestu na kome ih je Druid ostavio
posmatrajući izlazak Bremenove seni iz dubina Hadešorna.
Hladnoća, koju nije mogao doneti nepostojeći vetar, šibala
je po njima. Izvirala je iz te seni. Gledali su je kako se
uzdiže pred Alanonom, titrava i skeletna. Videli su kako se
ruke dižu da obgrle Alanona, povlačeći Druidovo tamno
obličje nadole. Nisu mogli razabrati njene reči; vazduh oko
njih bio je ispunjen kricima koji su oslobođeni leteli oko
jezera. Stena pod njihovim nogama podrhtavala je i
stenjala. Da su mogli, pobegli bi ne osvrćući se za sobom. U
tom trenutku, bili su sigurni da oslobođena smrt obilazi oko
njih.
Zatim je sve naglo prestalo. Bremenova senka je
odstupila lagano tonući u mrke vode. Krici su dostigli nove
vrhunce, prerasli u mahniti usklik bola i zamrli u tišini.
Jezero je još jedan tren penilo i vrilo, pa se nanovo umirilo.
Tamna voda je ponovo lagano i mirno kružila.
Na istoku se se obod sunčevog kruga uzdigao iznad
iskrzane ivice Zmajevih Zuba, srebrnosivo svetlo rasulo se
preko umirućeg sveta noćnih senki.
Brin je čula Ronov oštri uzdah i prihvatila ga za ruke.
Na ivici Hadešorna, Alanon se pognute glave spustio na
kolena.
“Rone!” odlučno je prošaputala i pohitala napred.
Gorštak je uhvatio za ruku u znak upozorenja, poštujući
Druidovo upozorenje, ali ona se oslobodila njegovog stiska.
Odmah je pošao za njom.
Zajedno su stigli do Druida nadnevši se nad njim. Oči su
mu bile zatvorene a tamno lice veoma bledo. Brin je
dodirnula njegovu krupnu šaku, bila je hladna kao led.
Druid se nalazio u nekoj vrsti transa. Dolinarka je

nesigurno pogledala Rona. Gorštak je slegnuo ramenima.
Ignorišući ga, spustila je ruku na rame krupnog čoveka
nežno ga prodrmavši.

“Alanone”, nežno je rekla.
Tamne oči su se otvorile, pogledi su im se ukrstili. Za
trenutak je bila u stanju da prodre u dubinu njegovog bića.
U očima mu se ogledao strahoviti, sveprožimajući bol. U
njima je bilo straha i neverice. To je toliko pogodilo da se
morala hitro odmaći od njega. Zatim je svega nestalo;
stigao je gnev.
“Rekao sam ti da se ne mičeš”, naglim pokretom se
podigao na noge.
Gnev je smatrala neutemeljenim, pa ga je ignorisala.
“Šta se dogodilo, Alanone? Šta si video?”
Za trenutak je ostao nem, pogled mu je počivao na
tamnim vodama jezera. Lagano je odmahnuo glavom.
“Oca”, promrljao je.
Brin je hitro pogledala Rona. Gorštak joj je odgovorio
mrštenjem.
Pokušala je ponovo, lako potegnuvši Druidov rukav.
“Šta je rekao?”
Beskrajno duboki tamni pogled usredsredio se na nju.
“Da nam ponestaje vremena, Dolinarko. Da nas progone sa
svih strana, i da će tako biti do samog kraja. Da je kraj
određen, ali mi nije želeo otkriti kakav je. Rekao mi je samo
da dolazi, da ćete ga videti, i da ćeš za našu stvar biti
istovremeno spasilac i uništitelj.”
Brin je zurila u njega. “Šta to znači, Alanone?”
Odmahnuo je glavom. “Ne znam.”
“Veoma korisno”, rekao je Ron. Uspravio se i zagledao
u planine. Brin nije skidala pogled sa Druida. Bilo je tu još
nečeg. “Šta ti je još rekao, Alanone?”
Druid je ponovo odmahnuo glavom. “Ništa više. To je
sve.”
Lagao je! Brin je to odmah znala. Povereno mu je nešto
tako mračno i strašno da im to nije mogao saopštiti. Ta

misao je uplašila. Smatrala ju je sigurnim znakom da će i
ona kao njen otac i deda pre nje, biti upotrebljena u svrhu
koju nije razumela.

Misli su joj pohitale unatrag, ka njegovoj prethodnoj
izjavi. Bićeš spasilac i uništitelj naše stvari – i jedno i drugo,
prorekla joj je sen. Ali kako je to moguće?

“Još nešto mi je rekao”, neočekivano je nastavio Alanon
– ali je Brin odmah osetila da to nije bio skriveni deo
poruke. “Paranor je u rukama Crnih Utvara. Savladali su
brave i magiju koja ga je štitila. Pao je pre dve noći. Sada
lutaju njegovim hodnicima tragajući za druidskim zapisima
i drevnim tajnama. Ono što pronađu upotrebiće da bi
ojačali svoju moć.”

Pogledao je prvo jedno pa drugo. “Pronaći će ih, pre ili
kasnije, ako ne budu zaustavljeni. To se ne sme dogoditi.”

“Ne očekuješ valjada da ih mi zaustavimo?” upitao ga je
Ron. Tamne oči su se suzile.

“Nema nikog drugog.”
Gorštak je porumeneo. “Koliko ih tamo ima?”
“Tuce Utvara. Četa Gnoma.”
Ron nije skrivao nevericu. “I mi ćemo ih zaustaviti? Ja,
ti i Brin? Samo nas troje? Kako ćemo to učiniti?”
U Druidovim očima pojavio se iznenadni i strašni gnev.
Ron Leah je osetio da je otišao korak predaleko, ali nije
imao kuda. Stajao je dok mu se krupna prilika približavala.
“Prinče od Leaha, od prvog časa si otvoreno sumnjao u
mene”, rekao je Alanon. “Prelazio sam preko toga zato što
si se, u svojstvu zaštitnika, brinuo za Dolinarku. Ali sada je
gotovo s tim. Tvoje neprestano preispitivanje mojih motiva,
i cilja koji sledim, mora prestati! Čvrsto si opredeljen protiv
mene i zato je moj tolerantni pristup izgubio svrhu!”
Ron se trudio da mu glas ne podrhtava. “Nisam odlučno
protiv tebe. Odlučan sam u nameri da zaštitim Brin. Kada
to dvoje dođe u sukob, ja stanem uz nju, Druidu.”
“Tada ćeš i stati uz nju!” zagrmeo je Druid izvlačeći
Mač Leaha iz korica pričvršćenih na Gorštakovim leđima.

Ron je pobeleo, pomislivši da će ga krupni čovek pogubiti.
Brin je pohrlila napred, plačući, ali Druidova se ruka hitro
podigla zaustavivši je. “Stani, Dolinarko. Ovo treba da
rešimo među sobom, princ od Leaha i ja.”

Fiksirao je Rona prodornim i oštrim pogledom.”Da li bi
je zaštitio, gorštače, onako kako ja to mogu? Kada bi to bilo
moguće, da li bi stao uz mene kao meni ravan?”

Preko Ronovog strahom naruženog lica prešao je
odlučan izraz. “Bih.”

Alanon je klimnuo glavom. “Tada ću te obdariti za to
neophodnom moći.”

Poduhvatio je Rona i odveo ga do ivice Hadešorna.
Tamo mu je vratio Mač Leaha upravivši ga vrhom ka mrko
zelenoj vodi.

“Zaroni oštricu mača u vodu prinče Leaha”, naložio je.
“Pazi da je ne dodirneš šakama ili jabučicom – dodir čak i
najmanje kapi Hadešorna donesi trenutnu smrt.”

Ron Leah je nesigurno posmatrao Druida.
“Učini kako sam ti rekao!” planuo je Druid.
Ron je stegao zube. Lagano je uronio Mač Leaha u vodu
sve dok ga jezerski vrtlog nije u potpunosti obavio. Ušao je
bez otpora – kao da jezero nije imalo dna i kao da je obala
bila ivica vodama skrivenog ambisa. Čim je metal dodirnuo
jezero, voda oko njega počela je da lagano vri, šišti i grgolji
kao kiselina koja proždire metal. Uplašeni Ron je prisilio
sebe da oštricu zaronjenu u vodu drži črvrsto.
“Dovoljno”, rekao mu je Druid. “Vadi ga.”
Ron je lagano izvukao mač iz jezera. Nekada blistava
oštrica od izglačanog gvožđa, postala je crna; voda
Hadešorna prionula je po njoj, vrtložeći se kao da je živa.
“Rone!” užasnuto je prošaptala Brin.
Gorštak je čvrsto držao oštricu ispred sebe. Isturio je
oružje, ne skidajući pogled sa vode koja je kružila i talasala
se metalnom površinom.
“Sada se čvrsto drži!” naredio je Alanon, oslobađajući
jednu ruku iz crne odežde. “Drži se čvrsto prinče od

Leaha!.”
Plava vatra je pokuljala iz njegovih prstiju u obliku

tanke, blistave linije. Potekla je duž čitave oštrice,
prodirući, plamteći, mešajući vodu sa metalom; stapajući ih
u jedno. Plava vatra plamtela je užarenim plamenom pa
ipak, nikakva toplota nije prelazila sa oštrice na dršku. Ron
Leah je, odvrativši pogled, čvrsto držao mač.

U jednom trenu, sve je bilo gotovo, plamen je uminuo,
Druidova ruka je ponovo nestala u crnim haljama. Ron Leah
je osmotrio svoj mač. Oštrica je bila čista, uglačana i
blistavo crna, jasnih i oštrih ivica.

“Pogledaj je pažljivije, prinče od Leaha”, naložio mu je
Alanon.

Učinio je kako je od njega traženo, pridružila mu se i
Brin. Zajedno su osmotrili crnu, reflektujuću površinu.
Duboko unutar metala, lenjo su se mreškala jezerca
tamnozelene svetlosti.

Alanon je prišao bliže. “To je magija života i smrti
pomešana u jednu. To je moć koja ti od sada pripada
gorštače; postala je tvoja odgovornost. Od sada ćeš jednako
kao i ja moći da štitiš Brin Omsford. Imaćeš moć ravnu
mojoj. Ovaj mač će ti je podariti.”

“Kako?” tiho je upitao Ron.
“Ovaj mač, kao i svi drugi, seče i blokira – ali ne samo
meso, krv, metal i kamen, već i magiju. Zlu magiju Crnih
Utvara. Seče je i blokira, pa njihova magija pored njega
nema prolaza. Time si se obavezao. Štitićeš ovu devojku od
sad pa do kraja putovanja. Bićeš njen zaštitnik, kakvim sam
te ja načinio”
“Ali zašto... zašto bi mi ti dao...?” zamuckivao je Ron.
Druid mu je okrenuo leđa i počeo da se udaljava. Ron je
zurio za njim, sa zapanjenim izrazom na licu.
“Ovo nije fer, Alanone!” vikala je Brin za odlazećom
prilikom, razljućena onim što je učinio Ronu. Pošla je za
njim. “Kakvog prava imaš...?

Nije dovršila. Usledila je snažna; užasavajuća eksplozija
koja ju je bacila u vazduh, nakon čega je pala na tlo.
Uskovitlana masa crvene vatre obavila je Alanona koji je
nestao u njoj.

 
***

Miljama južno umorno i bolno telo Jaira Omsforda je
posrnulo iz noćnih senki u zoru od jezive magle i polu
svetla. Drveće i tama kao da su nestali povučeni u stranu
poput velike zavese i novi dan je bio tu. Nastupao je u vidu
golemog i praznog, monstruoznog svoda od teške magle
koji je beskrajno dubokim zidovima prekrio čitav svet.
Pedesetak metara dalje počinjala je magla, a sve ostalo
završavalo. Njegove snene oči tupo su zurile u stazu od
trulog granja i zelenkaste vode koja se protezala još kratko
do maglenog zida; ne shvatajući šta se događa.

“Gde smo?” promrljao je.
“U Maglenim Močvarama”, procedio je Slenter. Jair je
tupo osmotrio Gnoma, na šta mu je ovaj odgovorio
podjednako umornim pogledom. “Prišli smo joj suviše blizu
zašavši u jedan od njenih isturenih džepova. Moraćemo da
se vratimo prateći sopstvene tragove i zaobiđemo ga.”
Jair je klimnuo glavom, pokušavajući da sabere
raštrkane misli. Geret Jaks je naglo iskrsao pokraj njega,
mračan i tih. Poklonio mu je jedan čvrst, isprazni pogled.
Osmotrio je močvaru. Majstor oružja je pokretom glave
uputio nemi znak Slenteru nakon čega je ovaj krenuo dalje.
Jair je pošao za njim. U očima Gereta Jeksa nije bilo umora.
Hodali su čitavu noć. Bio je to beskrajni, iscrpljujući
marš kroz lavirint Crnih Hrastova. To je sada u
Dolinarevom umu bilo tek daleko i zamagljeno sećanje,
odlomak vremena izgubljen u sveprožimajućoj iserpljenosti.
Samo ga je odlučnost držala na nogama. Posle nekog
vremena čak je i strah izgubio moć nad njim. Misao o poteri
ga je više plašila. Činilo mu se kako je spavao u hodu jer se

nije mogao prisetiti svega pored čega je prošao. Sećao se
marša...

Snažna ruka ga je povukla nazad od močvarne ivice
kojoj je suviše prišao. “Pazi gde ideš, Dolinaru.” Pored
njega je stajao Geret Jeks.

Promrmljao je nakakav odgovor i nastavio da posrće
dalje. Slenterov komentar na njegov račun “Umire na
nogama” prošao je nezapaženo. Protrljao je oči. Slenter je
bio u pravu. Snaga ga je gotovo u potpunosti napustila.
Mislio je kako neće moći da nastavi dalje.

Ipak je napredovao. Hodao je, činilo se, već četiri sata,
probijajući se po magli i sivom polusvetlu. Slepo je posrtao
za Slenterovom zdepastom prilikom, jedva svestan upornog
stiska Gereta Jeksa na svom ramenu. Napustio ga je sav
osećaj za vreme. Znao je samo da je još na nogama i da
hoda. Koraci su se smenjivali, jedan za drugim, i svaku je
predstavljao izdvojen i značajan napor. Staza se nastavljala.

Sve dok...
“Dovraga, blato!” opsovao je Slenter. Čitava močvara
najednom je eksplodirala uvis. Voda i mulj sunuli su u
vazduh, padajući po zapanjenom Dolinaru. Tihom zorom
zaorio se urlik, snažan i prodoran i nešto se veliko uzdiglo
povrh Jaira.
“Močvarna avet!” čuo je Slenterov vrisak.
Jair je posrnuo unatrag, zbunjen i preplašen, svestan
golemog obličja koje se nadvilo nad njim, tela prekrivenog
krljuštima i močvarnim glibom, glave koja se sastojala od
razjapljenih čeljusti prepunih zuba i pandžastih udova koji
su posezali napred. Krenuo je nazad, već totalno
usplahiren, ali su noge odbile poslušnost. Napor ih je učinio
suviše utrnulim da bi odgovorile nalozima uma. Ogromna
spodoba bila je nad njim, senkom je zaklonila svo oskudno
svetlo, gušila ga je sirovim i smrdljivim zadahom.
Zatim ga je nešto pogodilo sa strane, odbacilo ga uvis,
udaljivši ga van domašaja monstrumovih kandži. U hipu je
ugledao Slentera kako stoji na njegovom mestu sa isukanim

kratkim mačem. Divlje je vitlao njime ka ogromnom
čudovištu. Mač se pokazao kao u potpunosti nedostatno
oružje. Monstrum je sa lakoćom blokirao Slenterov udarac
izbivši oružje daleko van Gnomovog domašaja. Sledećeg
momenta velika, kandžasta ruka stegla se oko Slenterovog
tela.

“Slentere!” zavrištao je Jair, pokušavajući da ustane.
Geret Jeks je već bio u pokretu. Skočio je napred,
izuzetno hitro, gurnuvši nešto crno duboko u razjapljenu
čeljust čudovišta povređujući meko tkivo monstrumovog
grla. Močvarna avet je bolno zarikao. Sklopio je čeljusti oko
crnog predmeta lomeći ga nadvoje. Kandžaste ruke posegle
su ka čeljustima tragajući za fragmentima zaostalim u grlu,
pa je Slenter, oslobođen njihovog stiska, pao na zemlju.
Geret Jeks je, isukavši kratki mač, ponovo skočio na
stvorenje. To se desilo tako brzo da je Jair to jedva mogao
registrovati okom. Prošavši između kandži našao se na
monstrumovim ramenima. Zario je mač duboko u predeo
ispod vrata Močvarnog Užasa. Iz rane je pokuljala tamna
krv. Zatim se podjednakom hitro odbacio od stvorenja.
Močvarna avet je bila ozbiljno povređena. Bol se najjasnije
ogledao u njegovom žalosnom rikanju. Naglo se okrenuo
zateturavši se ka spasonosnom okrilju tame i magle.
Slenter se dizao, omamljen i potresen ali je Geret Jeks
prišao Jairu. Pomogao mu je da stane na noge. Dolinareve
oči bile su širom otvorene, posmatrao je Majstora oružja
pogledom punim divljenjem.
“Nikada nisam video... nikada nisam nekoga ko se
kreće... tako brzo!” promucao je.
Geret Jeks ga je ignorisao. Pažljivo je usmerio Dolinara
u pravcu drveća, dok ih je Slenter žurno sledio.
Brzo su ostavili čistinu za sobom.
 

***

Crveni plamen plamteo je svuda oko Druida, obavijajući
ga grimiznim pipcima koji su zlokobno goreli na pozadini
sivog dnevnog svetla. Ošamućena i poluslepa od eksplozije,
Brin se pridigla na kolena zaklonivši oči. Unutar vatre,
Druid je pogrbljen klečao na treperavom crnom tlu doline,
dok je slaba plava aura držala na odstojanju plamen koji ga
je okruživao. Štit, shvatila je Brin – zaštita od užasa koji je
pretio da ga uništi.

Očajnički je pogledom potražila uzrok ovog užasa i
našla ga nekih dvadesetak metara dalje. Ukočeno je stajao
na zlatnoj pozadini koju je tvorilo sunce pomaljajući se
ispod linije horizonta, visoka crna silueta, ispruženih ruku
iz kojih je kuljao crveni plamen. Crna Utvara! Odmah je
shvatila prirodu opasnosti. Privukla im se bešumno.
Uhvatila ih je na spavanju oborivši se svom snagom na
Druida. Alanon je, suočen sa takvim napadom, ostao živ
samo zahvaljući instiktu.

Brin je skočila na noge. Iz sveg glasa je kriknula u
pravcu crne utvari u želji da joj odvrati pažnju, ali se ova
nije pokrenula, niti je plamen ma i za trenutak zatrepereo.
Tekao je stalnim, pravilnim tokom, sa raširenih dlanova do
zgrčenog Druida, snažno se kovitlajući oko njegovog
svinutog tela napadajući slabi plavi štit koji se još uvek
suprotstavljao nasrtajima. Grimizna svetlost je gorela
reflektujući se ka nebu sa stenovitog tla doline nalik
ogledalu, bojeći čitavu okolinu krvavom nijansom.

Ron Leah je pojurio napred, u trku prošavši kraj Brin.
Postavio se ispred nje u stavu vrebajuće zveri.

“Đavole!” besno je urliknuo.
Isukao je tamnu metalnu oštricu Mača od Leaha ne
razmišljajući u tom času kome je odlučio da pomogne i za
koga je tako spremno rizikovao svoj život. Bio je, u tom
trenutku, praunuk Meniona Leaha podjednako plah i
nerazborit, kao i njegov predak. Instikt je pretpostavio
razumu. Napao je izvikujući drevni borbeni poklič svojih
predaka.

“Leah! Leah!”
Skočio je u vatru, sekući je mačem. Uništio je vatreni
prsten u kome je bio zatočen Alanon. Plamenovi su se
rasprsli kao da su od stakla, padajući oko Druidove zgrčene
prilike u komadima. Vatra je još uvek tekla iz ruku Crne
Utvare; ali kao gvožđe ka magnetu, sada je bila privučena
oštricom kojom je vitlao crvenokosi Gorštak. Hitala je ka
crnom metalu sagorevajući tlo ispod njega. Ipak, nikakva
vatra nije prljila Ronove šake; kao da ju je mač u potpunosti
apsorbovao. Princ od Leaha stajao je između Druida i
Utvare, držeći Mač Leaha uspravljen pred sobom dok je
grimizna vatra poigravala na oštrici.
Alanon se podigao, mračan i preteći koliko i prilika koja
ga je gonila. Oslobeđen plamenova koji su ga do tada
sputavali, podigao je mršave ruke iz halja. Iz njih je
eksplodirala plava vatra. Zahvatila je Crnu Utvam podižući
je sa zemlje. Ova je odletela unazad kao pogođena drvenim
ovnom za probijanje tvrđavskih vrata. Crna odežda se
raskrilila i strašan, bezvučni vrisak odjeknuo je u Brininom
umu. Druidska vatra je još jednom nahrupila pretvarajući,
trenutak kasnije, crnu priliku u gomilicu prašine.
Vatra je uminula ostavivši za sobom tanak trag dima i
razbacanog pepela. Šejlskom dolinom je zavladala tišina.
Mač Leaha pošao je ka tlu, crno gvožđe oštro je zazveketalo
po stenovitom tlu. Ron Leah je pognuo glavu; zapanjenim
pogledom je tražio Brin. Prišla mu je, raširila ruke i zagrlila
ga.
“Brin”, nežno je prošaputao. “Mač... moć...”
Nije mogao da dovrši. Alanonova mršava ruka ga je
blago dodirnula po ramenu.
“Ne plaši se, prinče od Leaha.” Druidov glas zvučao je
umorno ali ubedljivo. “Ta moć pripada tebi. To si ovom
prilikom i dokazao. Postupio si kao istinski Dolinarkin i moj
zaštitnik.”
Ruka je još neko vreme ostala na istom mestu nakon
čega je div požurio stazom koja ih je dovela do jezera.

“Bio je sam”, obratio im se. “Da ih je bilo još, do sada
bismo ih ugledali. Pođite. Naš posao ovde je završen.”

“Alanone...”, Brin je počela da viče za njim.
“Pohitaj, Dolinarko. Vreme ističe. Paranoru je potrebna
sva naša pomoć. Moramo stići tamo što pre.”
Uspinjao se ka obodu doline ne osvrćući se za sobom.
Brin i Ron Leah su ga sledili u tihoj rezignaciji.
 
 

POGLAVLJE 10

 
Jairova družina je sredinom jutra napustila Crne
Hrastove. Pred njima se pružalo valovito pronstranstvo –
brdovito ka severu, ravno ka jugu. Nisu trošili vreme na
posmatranje krajolika. Iznureni i na ivici kolapsa, jedva su
se dovukli u zaklon skupine širokolisnih javora. Lišću je
dodir jeseni već darovao grimiznu nijansu. Zaspali su za
nekoliko sekundi.
Jair nije znao da li je bilo ko od njegovih saputnika
stražario dok su spavali. Geret Jeks ga je nešto pre sumraka
probudio protresavši ga. Majstor oružja je, zabrinut
blizinom Maglenih Močvara i Crnih Hrastova, želeo da noć
provedu na bezbednijem mestu. Brojne nizine obilovale su
samorodnim opasnostima, pa je mala družina pošla ka
severu u brda. Nešto osveženi poludnevnim snom hodali su
sve do ponoći dok nisu stigli do gaja divljeg voća delimično
zaraslog u žbunje. Tu su spavali do jutra. Ovog prilikom je
Jair od početka insistirao da se smenjuju na straži.
Sledećeg dana, nastavili su put na sever. Do Srebrne
Reke su stigli u kasno popodne. Bistri se vodotok iskrio na
svetlosti umirućeg sunca, vijugavo sledeći svoj put ka
zapadu među drvećem pokrivenih obala, i stenovitih
plićaka. Sledećih nekoliko časova trojka je sledila reku na
njenom putovanju ka Anaru, tako da je do mraka dobrano
odmakla od Močvara i Hrastova. Tokom marša nisu naišli
na druge putnike, niti na tragove Gnoma ili crnih hodača.
Na trenutak je izgledalo da se nalaze na bezbednom
odstojanju od eventualne potere.
Padao je mrak, na grebenu iznad reke pronašli su dobro
mesto za bivak oivičeno stablima javora. Odlučili su da
rizikuju i pripale vatru, istina slabu i bez dima. Pojeli su
toplu večeru i seli posmatrajući kako ugarci tinjaju

pretvarajući se u pepeo. Noć je bila topla i jasna; iznad njih
su se počele nazirati prve zvezde zbijajući se u sjajne
skupine na tamnoj pozadini noćnog neba. Svuda oko njih
noćne ptice su pevale, insekti zujali dok je ispod bivaka
mrmorila brza rečna voda. Suvo lišće i rastinje ispunjavalo
je prijatnu noć slatkom aromom.

“Idem da prikupim nešto drva”, iznenada se oglasio
Slenter, prekinuvši dugi period tišine. Uz napor se podigao
na noge.

“Ja ću ti pomoći”, ponudio se Jair.
Gnom mu je uputio uvređeni pogled. “Da li sam tražio
nečiju pomoć? Mogu i sam da prikupim drva, dečače.”
Izgubio se u pomrčini, još uvek se mršteći.
Jair je ponovo zalegao, prekrstivši ruke na grudima.
Ovo je bilo ponašanje tipično za trojku od samog početka –
niko nije progovarao bez velike potrebe a kada bi se i
oglasio, činio bi to bez ikakve topline. Kada je bio u pitanju
Geret Jeks, to mu nije smetalo. On je po prirodi bio mučaljiv
pa je njegovo odbijanje da uzme učešće u razgovoru bilo
očekivano. Slenter je, međutim, bio brbljiv svat, pa je
njegov ćutljivi stav bio uznemirujuć. Jairu je stari Slenter
bio mnogo draži, onako određen i govorljiv podsećao ga je
na džangrizavog ujaka. Postao je drugačiji. Povukao se u
sebe, udaljio se od Dolinara – kao da mu je putovanje s
Jairom postalo teško podnošljivo.
U neku ruku je i bilo, zaključio je Jair dok je razmišljao
o tome. Slenter od samog početka nije hteo da krene s
njima. Pošao je samo zato što ga je Jair na to naterao
stidom. Gnom je putovao u društvu momka koji je doskora
bio njegov zarobljenik i osobe koja mu ni najmanje nije
verovala, da bi im pomogao da bezbedno stignu do ljudi sa
kojima je njegova rasa bila u ratu. Ovo se nikada ne bi
dogodilo da se, pomažući Jairu, nije za sva vremena
kompromitovao među svojim narodom za koji je u ovom
času bio otpadnik.

Zatim je tu bio i sukob sa Močvarnom aveti. Slenter je
pohitao u pomoć Jairu pokazavši takvu hrabrost koja je još
uvek zapanjivala Jaira – hrabrost nekarakterističnu za
nekog toliko oportunističkog i samoživog kakav je bio
Slenter. I šta se dogodilo? Slenter ne samo da nije uspeo u
nameri da otera Močvarnu avet već je i sam postao njena
žrtva primorana da se oslanja na Gereta Jeksa. Slenter je
tragač, a tragači su ponosna vrsta. Od njih se očekivalo da
štite ljude koje su vodili, a ne obrnuto.

Iznenada je iz slabe vatre poletelo mnoštvo iskrica
privukavši njegovu pažnju. Nekoliko metara dalje, opružen
pored starog debla, ležao je Geret Jeks. Protegao se i
obazreo oko sebe. Svojim neobičnim pogledom je tragao za
njim, što je Jaira još jednom nateralo da se zapita o
istinskom karakteru Majstora oružja.

“Hteo bih da ti se još jednom zahvalim”, rekao je,
privlačeći kolena grudima “zato što si me izbavio od
močvarne nemani.”

Geret Jeks je nemo sedeo zagledan u plamenove. Jair ga
je posmatrao razmišljajući da li da nastavi s pričom.

“Mogu li nešto da te pitam?” napokon je rekao.
Majstor oružja je slegnuo ramenima, pokazavši tako
svoju ravnodušnost.
“Zašto si me spasao – ne samo od stvora iz močvare već
i tamo, u Hrastovima, kada sam bio u zatočeništvu
Gnoma?” Strogi ratnikov pogled ponovo je počivao na
njemu dok je on, bez oklevanja, nastavio.
“Jednostavno, ne razumem zašto si to uradio. Ti me ne
poznaješ. Mogao si produžiti svojim putem.”
Geret Jeks je ponovo slegnuo ramenima. “Išao sam
svojim putem.”
“Šta hoćeš da kažeš?”
“Moj put je bio i tvoj put. To sam imao na umu.”
Jair se blago namrštio. “Ali ti nisi znao gde me vode.”
“Na istok. Na koju bi, inače, stranu išla gnomska
patrola sa zarobljenikom.”

Jair se sve jače mrštio. Taj zaključak nije mogao
osporiti. Ipak, ništa što mu je Majstor oružja rekao nije
objašnjavalo zašto se potrudio da spase Jaira.

“Još uvek ne vidim zašto si me spasao”, insistirao je.
Slab osmeh prošao je licem njegovog sagovornika.
“Reklo bi se kako ti ne delujem kao osoba koja se vodi
plemenitim porivima, zar ne?”
“Nisam to rekao.”
“Nisi ni morao. Imaš pravo, i nisam.”
Jair je oklevao, zureći u njega.
“Nisam”, ponovio je Geret Jeks. Bez osmeha. “Ne bih
ostao živ ovoliko dugo da jesam. A u veštini opstajanja
nema mi premca.”
Usledila je duga tišina. Jair nije znao kako da nastavi
razgovor. Majstor oružja se približio vatri kako bi se bolje
ogrejao.
“Pobudio si moje interesovanje”, tiho je rekao. Pogled
mu je odlutao do Jaira. “Mislim da sam te zbog toga spasao.
Pobudio si moje zanimanje što je u poslednje vreme redak
slučaj...”
Protegao se, sa odsutnim izrazom u očima. Trenutak
kasnije, taj izraz je nestao. Ponovo je proučavao Jaira. “Bio
si tamo, uvezan i zapečaćenih usta pod stražom čitave
gnomske patrole naoružane do zuba. Veoma neobičan
prizor. Plašili su te se. To me zainteresovalo. Hteo sam da
saznam šta ih je kod tebe toliko uplašilo.”
Slegnuo je ramenima. “Zbog toga sam procenio da je
tvoje oslobađanje poduhvat vredan truda.”
Jair ga je intenzivno posmatrao. Radoznalost? Zar mu je
Geret Jeks zbog toga pritekao u pomoć – iz radoznalosti?
Ne, smesta je pomislio, to nije mogao biti jedini razlog.
“Plašili su se magije”, oglasio se iznenada. “Hoćeš li da
vidiš kako deluje?”
Geret Jeks je ponovo posmatrao vatru. “Možda kasnije.
Putovanje još nije okončano.” Delovao je potpuno
nezainteresovano.

“Da li zbog toga putuješ u Kulhaven?” nastavljao je Jair.
“Delimično.”
Reči su ostale da lebde u vazduhu. Jair se nervozno
vrpoljio.
“Šta još?”
Gospodar oružja nije odgovorio. Nije ni pogledao
Dolinara. Samo se naslonio na srušeno deblo, obmotao se
tamnim putnim ogrtačem i nastavio da posmatra
plamenove.
Jair je okušao drugačiji pristup. “Šta je sa Slenterom?
Zašto si mu pomogao? Mogao si ga prepustiti Močvarnoj
aveti.”
Geret Jeks je izdahnuo. “Mogao sam. Da li bih zbog
toga bio išta srećniji?”
“Naravno da ne bi. Šta hoćeš da kažeš?”
“Čini mi se da si ubedio sebe da sam ja čovek koji ne
čini ništa bez koristi. Ne bi trebalo da veruješ svemu što
čuješ. Mlad si, ali nisi glup.”
Jair je pocrveneo. “Pa, ti svakako ne voliš Slentera, zar
ne?” “Ne poznajem ga dovoljno da bih mu bio naklonjen ili
nenaklonjen. Priznajem da u većini slučajeva nisam
naročito sklon Gnomima. Ali se ovaj dva puta uvalio u
veliku opasnost da bi ti pomogao. To ga je učinilo vrednim
spasenja.”
Iznenada se obazreo oko sebe. “Sem toga, on ti je drag
i ti ne bi želeo da mu se išta loše dogodi. Zar nemam
pravo?”
“U pravu si.”
“Priznaćeš da je to prilično neuobičajeno, zar ne? Kao
što sam već rekao, strašno se zanimam za tebe.”
Jair je promišljeno dodao. “I ti budiš moju znatiželju.”
Geret Jeks je odvratio pogled. “Dobro. Obojica ćemo
imati o čemu da razmišljamo na putu do Kulhavena.”
Pustio je da razgovor umine a Jair ga je u tome sledio.
Dolinar nije smatrao da je uspeo da shvati šta je nateralo
Majstora oružja da pomogne Slenteru i njemu, ali je bilo

očigledno da večaras neće saznati ništa novo. Geret Jeks je
bio zagonetka koja se nije dala jednostavno rešiti.

Vatra je gotovo utihla, što je podsetilo Jaira kako je
Slenter otišao po drva i još se nije vratio. Za trenutak je
razmislio da li treba da tim povodom nešto preduzme, pa se
ponovo okrenuo ka Geretu Jeksu.

“Ne misliš da se išta moglo dogoditi Slenteru?” pitao je.
“Nema ga već duže vreme.”

Majstor oružja je odmahnuo glavom. “Sposoban je da se
sam stara o sebi.” Ustao je i nogama rasturio ostatke vatre
tako da su plamenovi potpuno ugasli. “Ionako nam vatra
više nije potrebna.”

Vratio se na svoje mesto, pored poleglog stabla, umotao
se u ogrtač i za nekoliko sekundi zaspao. Jair je neko vreme
ležao u tišini zureći u tamu i osluškujući saputnikovo teško
disanje. Zatim se pokrio ogrtačem i legao. Još uvek je bio
pomalo zabrinut za Slentera, ali se slagao sa Geretom
Jeksom koji ga je opisao kao nekog ko ume da brine o sebi.
Sem toga, osećao se jako pospanim. Pustio je da mu se oči
sklope duboko udišući topli i aromatični noćni vazduh. Misli
su stale slobodno da mu lutaju, i pomislivši na Brin, Rona i
Alanona, pitao se gde su.

Misli mu se raspršiše, nakon čega je utonuo u san.
Skriven u senci stare vrbe na uzvišici iznad Srebrne
Reke Slenter je prebirao po sopstvenim mislima. Smatrao je
kako je došao trenutak da nastavi svojim putem. Stigao je
ovako daleko zato što ga je taj vraški dečak primorao na to
stidom. Zamisli, taj dečak mu je ponudio mito kao da je on
neko ko je spreman da primi mito od dece! Ipak, to
verovatno nije učinio vođen lošim namerama. Dečakova
želja da putuje u njegovom društvu bila je, nesumnjivo,
iskrena. Momak mu je u priličnoj meri bio drag, i bio je
veoma čvrst.
Obgrlio je kolena privukavši ih sebi. Ovo je, svakako,
bila budalasta misija. Išao je pravo u neprijateljski logor.
Naravno, Patuljke nije smatrao ličnim neprijateljima. Nije

za njih preterano mario. Ali u ovom su trenutku bili u ratu
sa gnomskim plemenima, pa njegova osećanja nisu bila
tako važna. Za njih će biti Gnom i to će biti dovoljno da mu
stvori nevolje.

Odmahnuo je glavom. Rizik je bio isuviše veliki. I sve
radi tog dečaka, koji se svakog dana predomišljao po
pitanju svojih namera. Sem toga, obavezao se da će
otpratiti dečaka samo do granice sa Anarom, a dotle su
gotovo stigli. Do večeri idućeg dana, najverovatnije će stići
do šume. Time će njegovo deo pogodbe biti ispunjen.

A zatim? Duboko je uzdahnuo skočivši na noge. Došlo je
vreme za pokret. Tako je živeo čitavog života – to je bila
sudbina tragača. Slenter je smatrao da dečaku pod zaštitom
Gereta Jeksa ne preti velika opasnost. Činjenica je da će za
dečaka tako biti najbolje.

Nervozno je zavrteo glavom. Nije bilo razloga da Jaira
smatra dečakom. Bio je stariji od Gnoma kada je ovaj prvi
put napustio dom. Jair je, ako je to morao, mogao da se
brine o sebi. Nisu mu bili potrebni Slenter, Majstor oružja
ili bilo ko drugi. Ne dok je uza se imao magiju koja ga je
štitila.

Slenter je još malo oklevao, nanovo razmišljajući o
svemu. Neće saznati ništa o magiji, naravno, što je bila
šteta. Magija ga je zanimala, način na koji je dečakov glas
mogao da... Ne, već je odlučio. Gnom u Istočnim zemljama
nije imao šta da traži u okruženju Patuljaka. Najbolje je da
se drži svojih. Sada više ni to nije mogao. Najbolje bi bilo da
se prikrade logoru, uzme svoje stvari, pređe reku i zaputi se
ka pograničnim oblastima na severu.

Namrštio se. Možda je to zato što ga Dolinar toliko
podseća na dečaka...

Slenteru, prekini s tom pričom! Hitro se okrenuo i
nestao u noći.

 
Jair Omsford je snevao upečatljiv san. Jahao je preko
brda, pašnjaka i kroz gustu i senovitu šumu. Vetar mu je

urlao oko ušiju. Brin je jahala kraj njega. Njena kao ponoć
crna kosa izgledala je neverovatno dugo i raspušteno. Iako
su jahali bez reči, do tančina su poznavali misli saputnika.
Odmicali su sve dalje, prolazeći kroz njima strane predele,
bogate životom, široke i divlje. Opasnost im je pretila sa
svih strana: ogromna Močvarna avet pomaljala se iz gliba;
Gnomi čija su izbrazdana žuta lica svedočila o zlim
namerama; Crne Utvare, te bezoblične i jezive eterične
prikaze vrebale su ih iz tame. Bilo je takođe i drugih, –
nedefinisanih, monstruoznih stvorenja koja se nisu mogla
videti, već samo osetiti, pri čemu je nagoveštaj njihovog
prisustva bio strašniji od bilo kog lica koje se moglo
ugledati. Zla bića su posezala za njima, zubima i kandžama
parajući vazduh, oči su im svetlele kao žar u najcrnjoj
pomrčini. Htela su da svuku Jaira i njegovu sestru sa konja
kako bi ih žive iskidali. Ipak, uvek bi se pokazali previše
sporim, uvek ih je samo tren delio od postizanja cilja. Brzi
konji su nosili Jaira i Brin van njihovog domašaja.

Potera se nastavljala. Nije se završavala na način na
koji se potere završavaju. Nastavljala se, prerastajući u
beskrajni trk kroz predeo koji se prostirao u nedogled. Iako
stvorenja koja su ih lovila nikako nisu uspevala da ih
uhvate, uvek su se u predelima ispred njih javljala nova. U
prvi mah je par bio veseo. Bili su u zamahu i slobodni, i
ništa ih nije moglo doseći, brat i sestra sposobni da se
odupru svemu što je pokušavalo da ih savlada. Ali
vremenom se nešto promenilo. Promena je došla postepeno,
iznutra, sve dok se potpuno nije učvrstila u njima. Iako je
nisu mogli imenovati, znali su šta je po sredi. Šaputala im je
o onome što mora biti; trku koju trče nisu mogli dobiti zato
što su stvorenja od kojih su bežali bila deo njih; nikakav
konj, koliko god on bio brz, ne može ih odvesti u sigurnost.
Pogledajte ih, šaptao je glas i videćete istinu.

Poleti! Jair je zaurlao u besu nagnavši svog konja u što
brži trk. Glas je, međutim nastavio da šapuće, a nebo iznad
njih postalo je mračnije. Boje su napustile predeo, sve je

postalo sivo i mrtvo. Poleti!, kriknuo je. Osvrnuo se tražeći
Brin, osetivši da s njom nije sve u redu. Pred njim je oživeo
užas i Brin više nije bila tu; proždrao ju je i progutao
mračni monstrum koji je krenuo... posegnuo...

Jairove oči se naglo otvoriše. Znoj mu je oblio lice,
odeća ispod pokrivača bila je vlažna. U tihoj i mirnoj noći
zvezde su mirno sijale nad njegovom glavom. San ga nije
napuštao, lutao je njegovim umom kao da je živ.

Opazio je kako oganj ponovo plamti živim plamenom
proždirući sveže doneto drvo. Neko je ponovo zapalio vatru.

Slenter...?
Užurbano se uspravio odbacivši ogrtač, pretražujući
pogledom okolinu. Slentera nije bilo na vidiku. Nekoliko
metara dalje mirno je spavao Geret Jeks. Ništa se nije
promenilo – ništa sem vatre.
Tada se iz mraka pojavila figura starca tanane i nežne
građe. Njegovo pogureno telo prekrivale su bele halje.
Srebrna kosa i brada uokvirivale su njegovo prijatno,
vetrom i vremenom obeleženo lice, a u hodu se pomagao
štapom. Iskoračio je na svetlo i zastao toplo se smešeći.
Pozdravio ga je sa “Zdravo Jaire.”
“Snovi mogu biti vizije onoga što će doći. A mogu biti i
upozorenja na ono od čega treba da se čuvamo.”
Jair je ostao nem. Starac se pokrenuo i pažljivo birajući
put, prišao vatri. Našao se licem u lice sa Dolinarem.
Odlučno se spustio na tlo kao snop života kojeg je moćni
vetar iščupao iz zemlje.
“Poznaješ li me, Jaire?” pitao je starac, glasom koji je
bio tihi mrmor u tišini. “Dozvoli sećanju da se oglasi.”
“Ne znam...” zaustio je Jair i zaustavio se. Kao da je
starac svojom sugestijom pokrenuo nešto duboko u njemu,
Jair je odmah spoznao ko se nalazi ispred njega.
“Izgovori moje ime”, nasmejao se njegov sagovornik.
Jair je muklo progovorio. “Ti si Kralj Srebrne Reke.”
Starac je klimnuo glavom. “Ja sam onaj koga si
imenovao. Ja sam i tvoj prijatelj, kao što sam nekad bio

prijatelj tvom ocu i tvom pradedi pre njega – ljudima koji su
živeli svrhovito, posvećeni zemlji i njenim potrebama.”

Jair ga je nemo posmatrao pa se iznenada setio Gereta
Jeksa koji je spavao u neposrednoj blizini. Zar se Majstor
oružja neće probuditi...?

“Tokom našeg razgovora će spavati”, stigao je odgovor
na njegovo neizgovoreno pitanje. “Niko nas, dete života,
večeras neće uznemiravati.”

Dete? Jair se razgnevio. Ali njegov je bes već sledećeg
trenutka iščezao. Istopio se u onome što je opazio na
starčevom licu – toplini, dobroti i ljubavi. Starčevo
prisustvo sprečavalo je razvoj besa i neprijatnih osećanja.
Jedino što je izazivao bilo je poštovanje.

“Poslušaj me sad”, šaptao je drevni glas. “Potreban si
mi, Jaire. Moraš svojim mislima dozvoliti da dobiju oči i uši
kako bi razumeo ono što sledi.”

Svet oko Dolinara je nestao, ustupivši mesto slikama
koje su počele da se oblikuju u njegovom umu. Slušao je
starčev glas dok mu se ovaj obraćao neobično tihim i
tužnim rečima koje su oživljavale slike u njegovom umu.

Ispred njega je ležala šuma Anar, a videle su se i
Gavranove planine, džinovski, raštrkani planinski lanac koji
se onako crn preteće uzdizao na pozadini od grimizne
sunčave svetlosti. Srebrna Reka je krivudala između
njegovih vrhova, uska svetlosna traka okružena tamnim
stenjem. Sledio je rečno korito uzvodno duboko u planine
dok napokon nije stigao do njenog izvora, visoko pored
usamljenog vrha. Tamo je bio izvor. Voda je kroz kamen
izbijala iz dubine zemlje razlivajući se na početku svog
dugačkog puta ka zapadu.

Ali tu je bilo i nečeg drugog. Ispod vrha, skrivena
maglom i tamom nalazila se velika jama sa svih strana
opkoljena iskrzanim kamenim zidovima. Od jame su se ka
vrhu uzdizale duge i zavojite stepenice, tanka spiralna
kamena nit. Crne Utvare su šetale tom stazom, mračne i
odlučne u svojim namerama. Jedna po jedna, skupljale su se

na vrhu. Stale su u vrstu, posmatrajući izvorsku vodu.
Zatim su složno kao jedan krenule ka njoj, dodirujući vodu
rukama. Ona je odmah postala zaprljana, zatrovana,
premetnuvši se iz iskričavo bistre u odvratno crnu. Tekla je
iz planine, hitajući ka zapadu kroz veliku Anarsku šumu u
kojoj su prebivali Patuljci, zatim i dalje ka zemljama Kralja
Srebrne Reke i Jairu...

Zatrovana! Ova je reč naglo zavrištala u Dolinarevom
umu. Srebrna Reka bila je zatrovana, a zemlja oko nje je
umirala...

Slike su u trenu nestale. Jair sklopi oči. Starac je
ponovo stajao pred njim, a njegovo starošću izbrazdano lice
krasio je blagi osmeh.

“Iz same utrobe Melmorda, Crne Utvare su se uspele
stazom koju zovu Kroag do Nebeskog izvora, mesta na
kojem se rađa Srebrna Reka”, šaptao je. “Reka malo po
malo postaje sve zatrovanija. Njene vode će uskoro postati
potpuno zatrovane. Kada se to dogodi, Jaire Omsforde, sav
život kome služe i koga održavaju, od najzapadnijih delova
Anara do Duginog jezera, počeće da umire.”

“Možeš li to da zaustaviš?” besno je zahtevao Dolinar,
trzajući se ophrvan bolom zbog sećanja na pređašnji prizor.
“Zar ne možeš otići tamo i zaustaviti ih pre no što bude
suviše kasno? Tvoja moć je sigurno veća od njihove!”

Kralj Srebrne Reke samo je uzdahnuo. “U granicama
moje zemlje, ja sam put i život. Ali samo tu. Van tih granica
lišen sam svake moći. Činim što mogu da vodu u Srebrnoj
reci održim čistom ali ne mogu učiniti ništa za zemlju van
tih granica. Nemam dovoljno moći da se zauvek oduprem
otrovu koji neprestano pristiže. Pre ili kasnije ću popustiti.”

Usledio je trenutak tišine u kome su se dve prilike
ogledale u svetlosti logorske vatre. Jairov um je radio
velikom brzinom.

“Šta je sa Brin?” iznenada je usikliknuo. “Ona i Alanon
hitaju ka izvoru moći Crnih Utvara sa namerom da ga
unište! Zar trovanje neće prestati kada to budu obavili?

Starac se susreo sa dečakovim pogledom. “Video sam
tvoju sestru i Druida u snovima, dete. Oni neće uspeti. Oni
su samo lišće na vetru. Oboje će propasti.”

Jair se sledio. Posmatrao je starca u napregnutoj tišini.
Propasti! Brin, zauvek izgubljena...

“Ne”, grubo je promrljao. “Ne, ti ne možeš biti u
pravu.”

“Može biti spašena”, došao je do njega ljubazni glas.
“Možeš je spasiti.”

“Kako?” prošaptao je Jair.
“Moraš otići k njoj.”
“Ali ne znam gde je?”
“Moraš otići tamo gde znaš da će ona biti. Izabrao sam
te da pođeš u moje ime, kao spasilac zemlje i života. Postoje
veze kojima smo svi spojeni ali su one zamršene. Nit koju ti
držiš oslobodiće sve ostale.”
Jair nije shvatao značenje starčevih reči i nije ga bilo
briga. Samo je želeo da pomogne Brin. “Reci mi šta moram
da radim.”
Starac je klimnuo. “Počećeš tako što ćeš mi predati
Vilovnjačko kamenje.”
Vilovnjačko kamenje! Jair je zaboravio da je kod njega.
Njihova magija nudila je moć potrebnu za uništenje magije
Crnih Utvara i svakog zla koje su one mogle dozvati da ga
zaustavi!
“Možeš li ih naterati da mi služe?” usplahireno je upitao
Dolinar, izvlačeći ih iz tunike. “Možeš li mi pokazati kako se
oslobađa njihova moć?”
Kralj je odmahnuo glavom. “Ne mogu. Njihova moć ti
ne pripada. Pripada samo onome kome su predati
slobodnom voljom. Kao što znaš, ta magija ti nije
poverena.”
Jair mu je uzvratio potištenim glasom. “Šta mi je činiti?
Od kakve je koristi kamenje ako...?”
“Od velike koristi Jaire”, nežno ga je prekinuo
sagovornik. “Ali prvo mi ih moraš svojevoljno predati.

Zauvek.”
Jair ga je netremice posmatrao. Prvi put od trenutka

kada se starac pojavio Jair je oklevao da mu poveruje.
Poneo je Vilovnjačko kamenje iz svoje kuće izlažući se
životnoj opasnosti. Pažljivo ih je čuvao, nadajući se da će
pronaći način da ih upotrebi kako bi pomogao svojoj
porodici u borbi protiv Crnih Utvara. Sada se od njega
zahteva da preda jedino pravo oružje kojim je raspolagao.
Kako da to učini?

“Predaj mi ih”, ponovio je tihi glas.
Jair je još trenutak oklevao, boreći se sa neodlučnošću.
Zatim ih je lagano predao Kralju Srebrne Reke.
“Dobro obavljeno”, pohvalio ga je starac. “Pokazao si
snagu karaktera i prosuđivanja dostojnu tvojih predaka.
Zbog tih kvaliteta sam te i odabrao. Oni će te i održati.”
Pohranio je Vilovnjačko kamenje unutar svojih halja,
izvukavši drugi zamotuljak. “Ova kesica sadrži Srebrnu
Prašinu – koja će povratiti život vodama Srebrne Reke.
Moraš je odneti do Nebeskog izvora, i prosuti po zatrovanoj
vodi. Ako to učiniš, voda će ponovo postati čista. Zatim ćeš
pronaći način da povratiš svoju sestru.”
Da povratim Brin? Jair je lagano odmahnuo glavom. Šta
je starac imao na umu?
“Izgubiće se”, Kralj Srebrne Reke je još jednom
pokazao moć čitanja misli. “Tvoj će joj glas pomoći da pođe
putem povratka.”
Jair još uvek nije razumeo. Nameravao je da postavi
seriju pitanja koja bi mu pomogla da razmrsi nastalu zbrku,
kada je starac lagano odmahnuo glavom.
“Dobro me slušaj.” Mršava ruka je krenula ka njemu
predajući mu kesicu Srebrne Prašine u ruke. “Povezani
smo. Izmenili smo poverenje. Sada ćemo isto učiniti sa
magijama. Magija kojom raspolažeš za tebe je
neupotrebljiva kao što je i moja za mene. Zbog toga ja
uzimam tvoju a dajem ti svoju.”

Ponovo je posegao unutar svoje odežde. “Postoje tri
Vilovnjačka kamena, po jedan za um, telo i srce – što
magijama omogućava da se spoje u čaroliju kamenčića.
Zato ti i ja moramo predati tri magije. Prvo ovu.”

U ruci je držao briljantni Kristal na srebrnom lancu.
Predao ga je Jairu. “Tvoj um darujem Kristalom vizije. Pevaj
mu i on će ti pokazati lik tvoje sestre, gde god se nalazila.
Upotrebi ga kad budeš hteo da znaš šta se sa njom događa.
To će ti biti neophodno jer moraš doći do Nebeskog Izvora
pre no što ona stigne do Melmorda.”

Ruka mu se zaustavila na Jairovom ramenu. “Tvoje telo
darujem snagom koja će te pratiti na putovanju na istok.
Pomoći će ti da se odupreš svim opasnostima koje te
očekuju. Neophodnu snagu naći ćeš u saputnicima, jer na
ovo putovanje ne smeš krenuti sam. Zato, evo pomalo
magije za svakog od njih. Ona počinje i završava se ovde.”
Pokazao je na usnulog Gereta Jeksa. “Kada ti pomoć bude
najviše potrebna, on će ti se uvek naći pri ruci. Štitiće te
sve dok ne stigneš do Nebeskog Izvora.”

Ponovo se okrenuo Jairu. “Dete, tvom srcu je
namenjena poslednja od magija – magija koja će ti najbolje
poslužiti. Čarobnu pesmu ćeš moći da upotrebiš samo
jednom. Omogućiće ti da stvoriš realnost a ne iluziju. Ta će
magija spasiti tvoju sestru. Upotrebi je kada budeš nad
Nebeskim Izvorom.”

Jair je lagano odmahnuo glavom. “Kako? Šta da radim?”
“Ne mogu ti reći ništa o odluci koju ćeš morati sam da
doneseš”, odgovorio mu je Kralj Srebrne Reke. “Kada
prospeš Srebrnu Prašinu u basen ispred Nebeskog Izvora i
voda postane ponovo čista, baci u njega i Kristal vizije. Tu
ćeš pronaći i doneti odluku.”
Podigao je koščatu ruku i nagnuo se ka njemu. “Ali budi
pažljiv. Moraš doći do Izvora pre no što tvoja sestra zađe u
Melmord. Pisano je da će joj to poći za rukom. Druid
opravdano veruje u njenu magiju. Moraš biti tamo kada se
to dogodi.”

“Biću”, prošaptao je Jair stežući Kristal vizije u ruci.
Starac je klimnuo glavom. “Poklonio sam ti puno
poverenje. U ovom trenutku od tebe zavise zemlje i narodi,
ne smeš ih izneveriti. Imaš hrabrosti. Bićeš veran istini.
Izgovori te reči, Jaire.”
“Biću veran istini”, ponovio je Dolinar.
“Ti si pre svega deo mene”, čuo je starca kako mu se
obraća iz sve veće daljine. “Magija te načinila detetom
života. Sve stvari se menjaju ali prošlost odmiče napred,
postajući ono što će biti. Tako je bilo sa tvojim dedom i
ocem. Tako će biti i s tobom.”
Bledeo je, rasipajući se poput dima u svetlosti vatre.
Jair je gledao za njim, ali pogled mu je bio do te mere
zamućen snom da ga nije mogao izoštriti.
“Kada se probudiš, sve će biti kao pre, sem ovoga –
pohodio sam te. Spavaj sad, dete. Neka mir bude s tobom.”
Jair je poslušno sklopio oči i zaspao.
 
 

POGLAVLJE 11

 
Kada se Jair probudio, zora je već svanula. Sunce je
bacalo zrake sa plavog neba bez i najmanjeg oblačka,
zagrevajući zemlju još vlažnu od jutarnje rose. Lenjo se
protegao udahnuvši miris hleba i jela koje se kuvalo.
Leđima okrenut Dolinaru, Geret Jeks je klečao pored vatre
pripremajući doručak.
Jair se obazreo oko sebe. Slentera nigde nije bilo.
Sve će biti kao pre...
Najednom se prisetio svega što se dogodilo prošle noći.
Počeo je sa pripremama za polazak. Kralj Srebrne reke – da
li je sve to bio samo san? Pogledao je u ruke. U njima nije
bilo Kristala vizije. Kada je ponovo zaspao, Kristal je – ako
je stvarno postojao – bio u njegovoj ruci. Potražio ga je po
tlu, pa u putnom ogrtaču. Nigde ga nije bilo. U tom slučaju,
to je morao biti san. Žurno je prevrnuo džepove svoje
tunike. Jedan nabrekli džep otkrivao je prisustvo
Vilovnjačkog kamenja – ili je to bila kesica sa Srebrnom
Prašinom? Brzim pokretima je ispipao čitavo telo.
“Tražiš nešto?”
Jair je trznuo glavom susrevši pogled Gereta Jeksa.
Žurno je odmahnuo glavom. “Ne, samo sam...” zamucnuo
je.
Zatim mu se pogled zadržao na odsjaju metala na
njegovim grudima, na mestu gde mu je tunika bila
otkopčana. Pogledao je dole, savijajući bradu. Bio je to
srebrni lančić.
“Želiš li nešto za jelo ili ne?” Ponovio je Geret Jeks, sa
daškom nervoze u glasu.
“Da, ja... hoću, da”, mumlao je Jair, pridižući se i
prilazeći mu. Ovaj mu je dodao tanjir, pun hrane koja se
puštila. Počeo je da jede, prikrivajući uzbuđenje.

“Gde je Slenter?” pitao je nedugo potom, ponovo
spomenuvši odsutnog Gnoma.

Geret Jeks je slegnuo ramenima. “Nije se vratio. Pre
doručka sam obišao okolinu. Tragovi vode do reke i onda
kreću zapadno.”

“Zapadno?” Jair je prekinuo obrok. “Ali to nije put za
Anar.”

Gospodar oružja je klimnuo glavom. “Bojim se da je tvoj
prijatelj odlučio da je već suviše dugo putovao s nama. To je
problem sa Gnomima – nisu previše pouzdani.”

Jair je osetio nalet razočarenja. Slenter je sigurno
odlučio da nastavi sopstvenim putem. Ali zašto je odabrao
da se tako iskrade?

Zašto mu na kraju ništa nije rekao? Jair je još malo
razmislio o tome, pa se naterao da nastavi s obrokom,
potiskujući razočarenje. Ovog jutra je morao da se pozabavi
mnogo važnijim problemima.

Ponovo je razmislio o svemu što mu je prethodne večeri
poverio Kralj Srebrne reke. Dobio je misiju. Morao je otići u
duboki Anar, do Gavranovih planina i jazbine Crnih Utvara,
do vrha zvanog Nebeski Izvor. To će biti dugo i opasno
putovanje – čak i za obučenog lovca. Jair je tupo zurio u tlo.
Poći će, naravno. O tome nije bilo govora. Ma kako zagrejan
i odlučan bio, morao je priznati da je bio daleko od
obučenog lovca – nije bio obučen ni za šta drugo. Biće mu
neophodna pomoć. Gde će je pronaći?

Radoznalo je odmerio Gereta Jeksa. Ovaj čovek će biti
tvoj zaštitnik, obećao je Kralj Srebrne reke. Obdariću ga
snagom potrebnom da odgovori opasnostima tokom ovog
putovanja. Biće tu kada ti bude zatrebalo.

Jair se namrštio. Da li je Geret Jeks išta znao o tome?
Nije tako izgledalo. Očigledno je da starac, prošle večeri,
kada je pohodio Jaira nije posetio i Majstora oružja. Inače
bi mu do sad on već nešto rekao. Što znači da je na Jairu
ostalo da mu objasni. Ali kako će Dolinar ubediti Majstora

oružja da pođe za njim u duboki Anar? Kako će ga, kad smo
kod toga, ubediti da nije sve sanjao.

Još uvek je razmatrao problem kada se, na njegovo
potpuno iznenađenje, između drveća naglo pojavio Slenter.

“Da li je bilo šta ostalo u loncu?” pitao je Slenter,
mršteći se na obojicu.

Geret Jeks mu bez reči pruži tanjir. Gnom odloži paket
koji je nosio, sede kraj vatre i poče da se služi obilnom
porcijom hleba i mesa. Jair je zurio u njega. Izgledao je
umorno i razdraženo, kao da čitavu noć nije spavao.

Gnom je opazio njegov pogled. “Šta te muči?” planuo je.
“Ništa”, Jair je brzo skrenuo pogled, pa ga ponovo
odmerio. “Samo sam se pitao gde si bio.”
Slenter je bio nagnut nad svojim tanjirom. “Odlučio sam
da odspavam pored reke. Tamo je svežije. Pored vatre je
bilo previše vruće.” Jairov pogled je odlutao do odloženog
ranca, na šta je Gnom nervozno trznuo glavom. “Uzeo sam
ranac u nameri da malo izvidim uz reku – za svaki slučaj.
Da bih bio siguran da ništa neće...”
Prekinuo je. “Nisam dužan da ti polažem račune,
dečače! Od kakve je važnosti šta sam radio? Ovde sam, zar
ne? Ostavi me na miru!”
Zabio je glavu u tanjir, odlučno napadajući hranu. Jair
je značajno pogledao Gereta Jeksa ali Majstor oružja se
pravio ravnodušnim. Dolinar se ponovo okrenuo Slenteru.
Lagao je, naravno; njegovi tragovi išli su nizvodno. Geret
Jeks je to rekao. Zašto je odlučio da se vrati?
Osim ako...
Jair se zaustavio u razmišljanju. Ideja je bila toliko
neverovatna da je jedva poimao. Možda je Kralj Srebrne
Reke upotrebio magiju kako bi naterao Gnoma da im se
vrati. Mogao je to da učini, razmišljao je Jair. Slenter,
neupućen u te stvari, nije ni morao da zna šta mu je
učinjeno. Starac je mogao prosuditi da je Jairu neophodan
tragač – Gnom koji poznaje prostranstva Istočne zemlje.

Tada je Jairu najednom sinulo da mu je Kralj Srebrne
reke možda doveo i Gereta Jeksa – da mu je Majstor oružja
pomogao u Crnim Hrastovima po starčevoj želji. Da li je to
bilo moguće? Da li ga je Geret Jeks zbog toga oslobodio –
nesvestan pravog razloga?

Jair je sedeo skamenjen i tih. Zaboravio je na jelo. To bi
objasnilo i ustručavanje tragača i plaćenika da progovore o
razlozima svojih postupaka. Ni sami ih nisu u dovoljnoj meri
razumeli. Ako je to istina, tada je i Jairovo prisustvo na
ovom mestu moglo biti rezultat sličnih manipulacija. Koliko
je toga što mu se dogodilo bilo rezultat starčevog mešanja?

Geret Jeks je okončao obrok i rasturio ostatke vatre. I
Slenter je bio na nogama. Teglio je prtljag bez nepotrebnih
reči. Jair ih je posmatrao, trudeći se da pronađe neki posao
za sebe. Znao je da ne može da samo nemo stoji po strani.

“Vreme je za polazak”, u pokretu im je dobacio Geret
Jeks. Slenter je već bio na rubu čistine.

“Sačekajte... trenutak.” Okrenuli su se ka njemu.
“Moram nešto da vam kažem.”

Sve im je rekao. Nije to isprva nameravao, ali jedno je
vodilo drugom zbog neophodnosti objašnjenja; i pre no što
je mogao to da shvati, izložio im je čitavu priču. Ispričao im
je za Alanonovu posetu Dolini i o Ildaht, i kako su Brin i Ron
Leah pošli sa Druidom na istok kako bi prodrli u Melmord, i
najzad, o Kralju Srebrne Reke i misiji koju je poverio Jairu.

Kada je završio, zavladala je duga tišina. Geret Jeks se
vratio palom stablu i seo kraj njega. Zurio je ispred sebe.

“Određen sam za tvog zaštitnika?” tiho je upitao.
Jair je klimnuo. “Tako mi je rečeno.”
“Šta ako ja odlučim drugačije?”
Jair je odmahnuo glavom. “Ne znam.”
“Naslušao sam se čudnih priča, ali ova je od svih
najčudnija!” iznenada je uzviknuo Slenter. “Šta si imao na
umu dok si smišljao ovu gomilu besmislica? Zašto si to
učinio? Nisi valjda mislio da će neko od nas dvojice
poverovati da je makar i deo toga istinit?”

“Veruj šta god da ti je drago. Sve je istina”, insistirao je
Jair, odbijajući da odstupi ma i za pedalj dok se Gnom
kretao ka njemu.

“Istina! Šta ti znaš o istini?” oglasio se Slenter glasom
punim nepoverenja. “Razgovarao si sa Kraljem Srebrne
Reke, zar ne? Predao ti je magiju, zar ne? I mi sad treba da
zabasamo u najdublji Anar, pravo u leglo crnih hodača! U
Melmord! Ti si lud, dečače! To je jedina istina u svemu što
si nam ispričao!”

Jair je posegnuo unutar svoje tunike i izvukao odande
kesicu sa Srebrnom Prašinom. “Ovo je Prašina koju mi je
dao, Slenteru. A ovde...” Izvukao je srebrni lanac na kojem
je visio Kristal vizije. “Vidite? Ovde je ono što mi je dao, kao
što sam i tvrdio. Uverite se i sami.”

Slenter je raširio ruke. “Ne želim da gledam! Neću da
imam ništa s tim! Ni sam ne znam šta ovde radim!” zavapio
je. “Ali jedno ću ti reći – ne idem u Anar, ni sa hiljadu
Kristala, ili brdom Srebrne Prašine! Nađi neku osobu
umornu od života a mene ostavi na miru!”

Geret Jeks je bio ponovo u pokretu. Prišao je Jairu, uzeo
kesicu iz Dolinarevih ruku, otvorio je i zagledao se unutra.
Zatim je ponovo pogledao Jaira.

“Meni ovo liči na pesak”, rekao je.
Jair je žurno pogledao u kesicu. Njen sadržaj je
nesumnjivo podsećao na pesak. Ni trunčica srebra nije se
mogla opaziti u takozvanoj Srebrnoj Prašini.
“Naravno, boja može biti kamuflaža koja treba da drži
lopove na odstojanju”, glasno je razmišljao Majstor oružja
sa odsutnim izrazom u očima.
Slenter je ogorčeno reagovao. “Ne misliš valjda...”
Geret Jeks ga je naglo prekinuo. “Nisam spreman da u
bilo šta unapred poverujem, Gnome.” Pogled mu je nanovo
postao tvrd. Zaustavio ga je na Jairu. “Hajde da tu magiju
stavimo na probu. Izvadi Kristal vizije i zapevaj mu.”
Jair je oklevao. “Ne znam.”
“Ne znaš kako?” zarežao je Slenter. “Sto mu gromova’”

Geret Jeks nije ni trepnuo. “Ovo bi moglo biti odlično
vreme za učenje, zar ne?”

Jair je pocrveneo pogledavši kristal. Niko mu nije
verovao ni reč. Nije mogao preterano da ih osuđuje zbog
toga. Da to nije lično iskusio, ni sam ne bi u to poverovao.
Iskustvo je bilo suviše stvarno da bi ostavilo mesta sumnji.

Udahnuo je duboko. “Pokušaću.”
Okrenuo se Kristalu i počeo sa laganom i tihom
pesmom. Držao ga je u rukama kao neku finu i neizmerno
osetljivu stvar. Pevao mu je dok se srebrni lančić klatio u
rukama. Pevao je ne znajući šta treba pevati niti kako će
oživeti Kristal. Tihim i nežnim glasom molio ga je da mu
pokaže gde je Brin.
Odgovor je stigao u trenu. Iz ruku mu je izbila svetlost.
Bio je toliko iznenađen da je gotovo ispustio Kristal.
Blistavobela svetlost je, kao da je živa, počela da se uvećava
dok nije dostigla veličinu dečje lopte. Geret Jeks se nadneo
nad nju, njegovo mršavo lice odisalo je napetošću. Slenter
se polako vraćao sa ivice čistine.
Iznenada se unutar svetlosne kugle pojavilo tamno i
divno lice Brin Omsford, uokvireno planinama čije su se
padine preteći uzdizale. Kretala se u svetlosti zore koja je
delovala mračnije od njihove.
“Brin!” prošaptao je Jair.
Lice unutar svetlosne lopte delovalo je tako stvarno da
se on na trenutak ponadao da će progovoriti. Njen pogled
je ipak nastavio da odsutno bledi a uši ostale gluve na
njegov glas. Vizija je izbledela; uzbuđeni Jair je prestao da
peva i magija Kristala je nestala. Istog trenutka iščezla je i
svetlost. Jairove šake su se ponovo sklopile oko Kristala.
“Kuda je prolazila?” užurbano je upitao.
Geret Jeks je odmahnuo glavom. “Nisam siguran.
Možda...” Ali nije završio.
Jair se okrenuo Slenteru, ali i Gnom je odmahivao
glavom. “Ne znam. Sve se dogodilo previše brzo. Kako si to

izveo, dečače? Pesmom, zar ne? To je magija koju
poseduješ.”

“Kao i magijom Kralja Srebrne Reke”, hitro je dodao
Jair. “Da li mi sad verujete?”

Slenter je tužno odmahnuo glavom. “Ne idem u Anar”,
promrljao je.

“Potreban si mi, Slenteru.”
“Nisam ti potreban. Sa takvom magijom niko ti nije
potreban” Gnom je krenuo. “Kao i tvoja sestra, otvorićeš
sebi put u Melmord snagom pesme.”
Jair je obuzdavao gnev koji je rastao u njemu. Vratio je
Kristal i kesicu Srebrnog Praha u tuniku. “U tom slučaju,
idem sam”, gorljivo je objavio.
“To još nije neophodno.” Geret Jeks je prebacio
zavežljaj preko ramena i po drugi put krenuo čistinom.
“Gnom i ja ćemo se prvo pobrinuti da bezbedno stigneš do
Kulhavena. Tamo ćeš moći da svoju priču izložiš Patuljcima.
Druid i tvoja sestra trebalo je do sada da prođu tim putem –
ili da bar vest o njihovom prolasku stigne do Patuljaka. Biće
zanimljivo videti kako će tamo dočekati tvoju priču.
Jair je žurno hitao za njim. “Ponašaš se kao da sam sve
izmislio! Saslušaj me bar za tren. Zašto bih to učinio? Šta bi
moglo da me navede na tako nešto? Hajde, reci mi!”
Geret Jeks je zgrabio Dolinarev ogrtač i ćebe, dobacivši
mu ih u hodu. “Ne traći vreme govoreći mi šta mislim”,
pribrano mu je odgovorio. “To ću ti i sam reći kada budem
spreman.”
Nestali su među drvećem. Pošli su stazom ka istoku,
duž obale Srebrne Reke. Slenter je gledao za njima sve dok
nisu iščezli sa vidika, sirovo žuto lice se grčilo obuzeto
nezadovoljstvom. Zatim je podigao ranac i požurio za njima,
mrmljajući sebi u bradu.
 
 

POGLAVLJE 12

 
Prethodna tri dana Brin Omsford, Ron Leah i Alanon
proveli su jašući ka Paranorskoj utvrdi. Druid je odabrao
dužu stazu koja je vijugala gustom šumskom divljinom,
preko terena ispresecanog strmim padinama i uskim
tesnacima. Iako duži, put je bio oslobođen prisustva
Gnoma, Crnih Utvara i drugih zala koja su mogla navaliti na
nespremne putnike, što je i bio razlog zbog kojeg ga je
Alanon izabrao. I po cenu većih fizičkih napora, bio je rešen
da Dolinarkin život izlaže što manjim opasnostima.
Nije kao nekad sa Šiom Omsfordom, prošao Dvoranom
Kraljeva. Taj bi ih marš naterao da ostave konje i produže
peške kroz podzemne pećine, grobnice kraljeva iz davnina,
gde je svaki korak mogao aktivirati zamke i uznemiriti
čudovišta spremna da ih brane od svih uljeza. Niti ih je
poveo putem preko Raba ka Janisonovom prolazu. Takvo
jahanje preko otvorenog terena bilo bi suviše opasno. Put je
prolazio suviše blizu šuma Istočne zemlje, staništu
neprijatelja kojeg su se trudili da izbegnu. Umesto toga,
poveo ih je ka zapadu duž Mermidona, kroz guste šume
koje su prekrivale niže padine Zmajevih Zuba od Šejlske
doline do planinskih šuma Tirsisa. Jahali su na sever dok
napokon nisu stigli do prolaza Kenon. Ovaj put kroz visoke
planine vodio ih je duboko u Zmajeve Zube. Pojavili su se
kilometrima severnije u šumama oko zamka Paranor.
Sledeći kanjon Kenona, stigli su do doline u zoru trećeg
dana. Zora je bila siva i tvrda poput gvožđa, oblačna i
hladna zbog zimske studeni. Jahali su u povorci prelazeći
mračnim i uskim planinskim prolazom lišenim svake
vegetacije. Napredovali su u oskudnom svetlu jutarnjeg
neba, a okolni predeo delovao je potpuno beživotno. Oborili
su glave zbog vetra koji se besno obarao na gole stene. Pod

njima se prostirala mračna i preteća dolina koja je u sebi
skrivala druidski zamak. Retka, uskovitlana magla skrivala
je vrhove udaljenih kula od njihovih pogleda.

Dok su jahali, Brin Omsford se borila sa upornom
slutnjom predstojeće nesreće. To predosećanje pratilo je još
od kada su napustili Šejlsku dolinu. Pratilo je podmuklo,
kao mračna i hladna sen nalik zemlji kroz koju su jahali,
neuhvatljiva tvar koja se šunjala između stena i pukotina,
hitro se premeštajući iz jednog skloništa u drugo,
posmatrajući je potuljeno i zlobno. Pritisnuta teškim putnim
ogrtačem iz čijih je nabora izvlačila poslednje ostatke
topline, pustila je konja da bira sebi put po uskoj stazi,
osećajući težinu prisustva koje je progonilo.

Smatrala je da to predosećanje u najvećoj meri duguje
susretu sa Utvarom. Deo te slutnje mogla je pripisati i
težini dana, mračnim namerama Druida kojeg je sledila ili
novostečenom strahu od moći čarobne pesme, ali pre svega
se radilo o Utvari. Druid je uveravao da nije bilo drugih. Ta
mračna i zla stvar, nečujna u dolasku, brza i strašna u
napadu, nestala je isto tako brzo kao što se i pojavila a da
iza sebe nije ostavila ništa sem gomilice pepela. Kao da je
neko mrtvo biće oživelo, da bi se ponovo vratilo u zagrljaj
smrti, bezlično i bezoblično, lišeno identiteta, pa ipak i pre
svega, zastrašujuće.

Biće ih još. Koliko, nije znala i nije želela da zna. Biće ih
dosta, svakako – i sva će tragati za njom. Do tog saznanja
došla je instinktom. Crne Utvare – gde god da budu, šta god
da imaju na umu – tragaće za njom. Samo jedna, rekao je
Druid. Ipak, ta jedna ih je pronašla; a kad je ona to mogla,
moći će i druge. Kako ih je pronašla? Alanon je pokušao da
zaobiđe njeno pitanje. Pripisao je to sretnom slučaju.
Nekako je nabasala na njihov trag i pratila ih odlučivši se
za napad kada je procenila da je Druid najslabiji. Brin je
smatrala da je isto tako moguće da je stvar sledila Druida
još od njegovog bega iz Istočne zemlje. Ako je to bio slučaj,
prvo bi otišla do Senovite doline.

Do Jaira!
Čudno, ali nešto pre toga, dok je udubljena u misli
silazila kroz sivilo zore, zaogrnuta samotničkim pokrovom
vetra i hladnoće, nakratko je osetila bratovljev dodir. Kao
da ju je posmatrao, kao da je njegova vizija nekako
savladala daljinu koja ih je razdvajala i pronašla je dok se
spuštala niz litice Zmajevih Zuba. Dodir je ubrzo oslabio, pa
je Jair ponovo postao dalek koliko i dom koji mu je poveren
na čuvanje.
Strašno se brinula za Jairovu bezbednost. Uprkos
Alanonovim uveravanjima, utvara je prvo mogla posetiti
Senovitu dolinu i pronaći Jaira. Druid je odbacio tu ideju, ali
njemu se nije moglo u potpunosti verovati. Alanon je mnoge
tajne čuvao za sebe. Otkrivao je samo ono što je želeo –
ništa više od toga. Tako je bilo uvek, još od prvog Druidovog
susreta sa Šiom.
Ponovo je razmišljala o susretu sa Bremenovom senkom
u Šejlskoj dolini. Druid je saznao nešto što nije bio spreman
da podeli sa saputnicima – nešto strašno. Uprkos suprotnim
uveravanjima saznao je nešto što ga je duboko uznemirilo,
čak uplašilo. Da li se to saznanje moglo ticati i Jaira?
Ta pomisao je progonila. Da se nešto desilo njenom
bratu a Druid to saznao, osećala je da bi odlučio da to od
nje sakrije. Ne bi dozvolio da je bilo šta omete u misiji. Ta
odlučnost ga je činila podjedanko mračnim i strašnim kao
što su bili protivnici sa kojima se borio. To je nagnalo da ga
se plaši koliko i njih. Još uvek je bila uznemirena zbog
onoga što je učinio Ronu.
Ron Leah je voleo; to rečima neoblikovano osećanje
uvek je bilo tu. Ta ljubav ga je i naterala da pođe s njom,
kako bi bio siguran da će pored nje uvek biti neko kome bez
ostatka može verovati. Alanon, osećala je, nije bio takav.
Druid je našao načina da ućutka njegove kritike potčinivši
ga svojim namerama. Doveo je u pitanje Ronovu
samonametnutu ulogu zaštitnika. Kada je Gorštak prihvatio

izazov, pretvorio ga je u bleđu verziju samog sebe, darujući
ga magijom mača od Leaha.

Mač je bio tek stara i iznošena relikvija. Ron ga je nosio
kao simbol, podsetnik na hrabrost i snagu karaktera koje su
pripisivane vladarskoj kući Leaha. Druid je od njega načinio
oružje s kojim je Gorštak junačkim delima mogao zadobiti
slavu. Alanon je tako Ronovu ulogu zaštitnika načinio
vrednom strahopoštovanja u meri u kojoj su ona i Gorštak
jedva mogli poimati. Ono što je Druid načinio od Rona
Leaha lako ga je moglo uništiti.

“Tako nešto nisam mogao ni zamisliti” poverio joj je.
Kada su ostali sami, u noći nakon što su napustili Šejlsku
dolinu. Oklevao je, izuzetno uzbuđen, da joj to saopšti.
Toliko mu je trebalo samo da bi smogao snage da joj se
obrati. “Moć u meni kao da je eksplodirala, Brin. I ne znam
šta me potaklo na akciju, jednostavno sam delao. Video sam
Alanona zarobljenog u vatri i delao. Kada je Mač zasekao
vatru, osetio sam njegovu moć. Bio sam deo toga. U tom
trenutku, osećao sam da nema ničeg što ne bih mogao
postići – ama baš ničeg!”

Lice mu je porumenelo od sećanja. “Brin, od tada se ne
plašim ni samog Druida!”

Brin je podigla pogled kako bi osmotrila tamno šumsko
prostranstvo pod sobom, još uvek obavijeno maglom u
oskudnom svetlu hladnog jesenjeg dana. Njena slutnja se
provlačila kroz stene i zavojite prolaze, brza poput mačke i
nepokolebljiva u napredovanju. Neće se pokazati dok nas
ne napadnu, pomislila je. I tada će nas uništiti. Nekako
znam da će tako biti. Glas joj je u mislima šaputao o Jairu,
Ronu i Alanonu ali najviše o Crnim Utvarama. U sivoj težini
dana šaptao je o skrivenim tajnama i maglom prekrivenoj
budućnosti.

Bićemo uništeni. Svi mi.
Do podneva su zašli u okrilje šume. Jahali su čitavo
popodne. Krivudali su kroz maglu i u polumraku tragali za
prolazom između izukrštanih džinovskih stabala i gustog

žbunja. Bile su to prazne šume lišene života i boja, čvrste
poput gvožđa u jesenjem sivilu, sa prašnjavim tamnim
lišćem izuvijanim od hladnoće. Stabla su nalikovala
uplašenim spodobama. Nekada su ovim šumama u velikom
broju lutali vukovi. Ta velika siva čudovišta štitila su zemlju
Druida od nezvanih gostiju. Vukovi su nestali, njihovo
vreme je davno prohujalo. Zamenila ga je prazna tišina.
Svuda oko njih vladalo je osećanje smrti.

Sumrak je počeo da osvaja kada se Alanon napokon
zaustavio. Nakon čitavog dana provedenog u sedlu bili su
iznureni i ukočeni. Vezali su konje kraj skupine džinovskih
hrastova. Počastili su životinje skromnim sledovanjem vode
i hrane da bi sprečili pojavu grčeva. Zatim su nastavili
pešice. Tama oko njih je sa nailaskom noći postajala sve
gušća a tišina je ustupila mesto dalekoj tutnjavi koja kao da
je visila u vazduhu. Druid ih je vodio mirno i samouvereno,
siguruno birajući put; koračao je bez oklevanja. Trojka je,
tiha kao okolne senke, promicala između drveća i žbunja
stopljena s pomrčinom.

Šta ćemo učiniti? Šaptala je Brin u sebi. Kojoj ćemo
mračnoj Druidovoj nameri noćas poslužiti?

Zatim se drveće pred njima razdvojilo. Iz sivog sumraka
izronile su strme i visoke litice Paranora, dok se na
njihovom obodu uzdizao prastari druidski zamak, Utvrda.
Uzdizao se visoko u pomrčini, nalik čudovišnom džinu od
kamena i gvožđa ukorenjenom u steni. Iz Utvrde i planine
na kojoj je počivala dopirala je tutnjava koju su ranije čuli,
tutnjava koja je postajala sve jača kako su se približavali.
Potmuli zvuci mašinerije u pokretu su postojanom
kadencom nagrizali tišinu koja je gospodarila okolinom.
Unutar uskih, gvožđem okovanih prozora plamtele su baklje
poput đavolskih očiju, grimizne i sjajne na mračnoj pozadini
noćnog neba. Dim se pretvarao u maglu. Nekada, u
obećanjima bogato vreme prosvećenosti, hodnicima zamka
šetali su Druidi. Ali ta vremena su prošla. Sada su
Paranorom hodali samo Gnomi i Crne Utvare.

“Poslušajte me”, nenadano je prošaptao Alanon, i oni su
se nagli kako bi ga bolje čuli. “Poslušajte šta imam da vam
kažem i ne postavljajte nikakva pitanja. Bremenova senka
me upozorila. Paranor je pao u ruke Crnim Utvarama. One
unutar njegovih zidina tragaju za skrivenim druidskim
zapisima kako bi njima ojačali svoju moć. Utvrda je i ranije
padala pred neprijateljima ali uvek bi bila povraćena. Ali
ovog puta to se neće desiti. Ovo označava kraj svega što je
bilo. Epoha se okončava i Paranor će nestati sa lica zemlje.

Gorštak i Dolinarka su netremice posmatrali Druida.
“Šta to pričaš, Alanone?” žestoko je reagovala Brin.

Druidov pogled zaiskri u mraku. “U moje i vaše vreme –
u vreme vaše dece i možda njihove dece – posle ove noći,
nijedan čovek neće ući u Druidsku Utvrdu. Mi ćemo biti
poslednji. Ući ćemo u Utvrdu kroz donje prolaze koji su još
nepoznati Utvarama i Gnomima koji unutra traže. Otići
ćemo na mesto u kome je vekovima stolovala moć Druida i
upotrebićemo tu moć da bi Utvrdu sklonili van domašaja
čovečanstva. Kroz nju moramo brzo proći, jer šta god se u
njoj noćas zatekne, umreće – ta sudbina neće zaobići ni nas,
ako budemo suviše spori. Jednom kada se oslobodi za to
neophodna magija, ostaće malo vremena za bekstvo ispred
njenog dejstva.”

Brin je lagano odmahnula glavom. “Ne razumem. Zašto
se to mora učiniti? Zašto posle ove večeri više niko ne sme
ući u Paranor? Šta je s tvojim radom?”

Druid je lagano dodirnuo njen obraz. “On je okončan,
Brin Omsford.”

“Ali Melmord – Ildaht...”
“Ništa što ovde uradimo neće nam pomoći u našem
pohodu.” Jedva je čula Alanonov glas. “Ono što ćemo ovde
učiniti služi drugoj svrsi.”
“Šta ako nas opaze?” iznanada se umešao Ron.
“Izborićemo sebi put napolje”, bez oklevanja je
odgovorio Alanon. “Moramo. Ne zaboravi da ti je prva
dužnost da zaštitiš Brin. Ma šta se dogodilo, nemoj stati.