Terry Brooks - Carobna pesma Sanare

pozovem. U tuđu kuću ne ulazi se nepozvan!”
“Deda”, uzdahnula je Kimber.
“Da li ćeš me posetiti?” pitala je Brin.
Devojka se nasmešila i pogledala dedu. “Možda, jednog

dana. Neko vreme ću ostati sa dedom i Visperom u
Srcokamenu. Dugo sam odsustvovala. Nedostaje mi dom.”

Brin joj je prišla i čvrsto je zagrlila. “I meni nedostaje
moj, Kimber. Srešćemo se jednog dana.”

“Uvek ćeš biti moja prijateljica, Brin.” Naslonila je
glavu na Dolinarkino rame, a u očima su joj se javile suze.

“A ti moja”, prošaptala je Brin. “Zbogom, Kimber. Hvala
ti.”

Ron je dodao svoje pozdrave Dolinarkinim, zatim je stao
pred Vispera. Velika barska mačka sedela je na zadnjim
nogama radoznalo posmatrajući Gorštaka, žmirkajući
ogromnim plavim očima.

“Pogrešio sam u vezi s tobom, mačku”, nevoljno je
priznao. Oklevao je “To tebi verovatno ne znači ništa, ali
meni znači. Osim toga, spasao si mi život.” Neko vreme je
stajao i posmatrao barskog mačka, zatim skrušeno
pogledao ostale. “Obećao sam sebi da ću mu ovo reći ako
dovede Brin nazad iz jame; ali još uvek se osećam kao idiot
dok stojim ovde, pričam s njim na ovaj način, za ime... za...”

Utihnuo je. Visper je pospano zevnuo, pokazavši sve
zube. Desetak metara dalje, Jair se i sam osećao kao idiot,
posmatrajući Slentera i pokušavajući da nađe reči kojima bi
izrazio mnogobrojne emocije koje su ga razdirale.

“Gledaj, dečače”, Gnom je bio mrzovoljan i nestrpljiv.
“Ne trudi se suviše oko toga. Samo reci. Zbogom. Samo to.”

Jair je tvrdoglavo odmahnuo glavom. “Ne mogu,
Slenteru. To nije dovoljno. Ti i ja smo bili zajedno, na ovaj ili
onaj način, od samog početka – još od kada sam izveo trik
sa zmijama i zatvorio te u spremište za drva.”

“Molim te, ne podsećaj me na to!” negodovao je Gnom.
“Mi smo jedini ostali, Slenteru”, pokušao je Jair da
objasni. “ Prešli smo sav taj put ti, ja i ostali – ali njih više

nema, tu smo samo mi.” Odmahnuo je glavom. “Toliko toga
se dogodilo i ja to ne mogu okončati jednostavnim
‘zbogom’.”

Slenter je uzdahnuo. “Nije da se nikada više nećemo
videti, dečače. Šta je u pitanju – bojiš li se da će mi neko
doći glave? Pa, razmisli dobro. Znam da se brinem o sebi – i
sam si to jednom rekao, sećaš li se? Kladio bih se u trideset
noći u crnoj jami da se ni tebi ništa loše neće dogoditi!
Suviše si prokleto prepreden!”

Jair se, uprkos svemu, nasmejao. “Mislim da je to
ozbiljan kompliment, kada dolazi s tvoje strane.” Duboko je
udahnuo vazduh. “Pođi sa mnom, Slenteru. Vrati se u
Kulhaven i ispričaj im šta se dogodilo. Bilo bi najbolje da to
čuju iz tvojih usta.”

“Ne, dečače.” Gnom je oborio grubo lice i lagano
odmahnuo glavom. “Tamo se više neću vraćati. Još mnogo
godina, Gnomi neće biti dobrodošli u donjem Anaru, bez
obzira na razloge posete. Ne, vratiću se u granične predele
– bar za neko vreme.”

Jair je klimnuo, zavladala je neprijatna tišina. “U tom
slučaju, zbogom Slenteru. Do sledećeg susreta.”

Istupio je napred i zagrlio Gnoma. Slenter je kratko
oklevao a potom ga grubo potapšao po leđima.

“Vidiš dečače – nije bilo tako strašno, zar ne?”
Ipak mu je bilo potrebno još dosta vremena pre no što
je otišao.
Prošlo je više od nedelju dana dok se Brin, Jair i Ron
nisu vratili u Senovitu dolinu i stupili na stazu od oblutaka
koja je vodila do glavnog ulaza u kuću Omsfordovih. Bilo je
kasno popodne, sunce je već zašlo za brda, ostavljajući
šumu zaogrnutu senkama i polumrakom. Iz obližnjih
domova dolazio je zvuk glasova ploveći po mirnom jesenjem
vazduhu, a iz visoke trave je dopiralo šuštanje opalog lišća.
U prozorima na kućici ispred njih već je goreo plamen
uljanih lampi.

“Brin, kako ćemo sve objasniti?” pitao je Jair možda po
stoti put.

Prolazili su pored šljive, vrata su se otvorila, iz njih je
izletela Eretrija.

“Pa, vratili su se kući!” dobacila je nekome preko
ramena i pohitala da odjednom zagrli decu i Rona. Trenutak
kasnije se pojavio Vil Omsford, poljubio je Brin i Jaira, Ronu
je srdačno stisnuo ruku.

“Izgledaš pomalo umorno, Brin”, tiho je primetio. “Da li
ste ti i tvoj brat uopšte spavali dok ste boravili u Leahu?”

Brin i Jair su izmenjali brze poglede, Ron se bezazleno
smešio zauzet proučavanjem tla ispred sebe. “Kako je teklo
tvoje putovanje na jug, oče?” Jair je hitro promenio temu.

“Imali smo zadovoljstvo da pomognemo velikom broju
ljudi.” Vil Omsford je pažljivo proučavao svog sina. “Posao
nas je zadržao mnogo duže no što smo planirali inače bismo
vas posetili u Leahu. Ovako, vratili smo se prošle noći.”

Brin i Jair su razmenili još jedan brz pogled, ovaj put
otac je to odmah primetio. “Da li će mi neko od vas reći ko
je bio onaj starac koga ste nam poslali?”

Brin je bila iznenađena. “Koji starac?”
“Starac s porukom, Brin.”
Jair se namrštio. “Kakvom porukom?”
Eretrija je stupila napred, u pogledu joj se mogla
zapaziti nijansa nezadovoljstva. “U zabačenom seocetu
nedaleko od Kejpra, prišao nam je starac. Bio je iz Leaha.
Predao nam je vašu poruku. Rekao nam je kako ste otišli do
Gorštaka i da ćete biti odsutni nekoliko nedelja i da ništa ne
brinemo. Ocu i meni je bilo sumnjivo da Ronov otac
upošljava tako stare glasnike, ali...”
“Brin!” šapnuo je Jair, razgoračenih očiju.
“Bilo je nečeg poznatog u vezi s njim”, razmišljao je Vil.
“Čini mi se da sam ga već video.”
“Brin, ja nisam poslao nikakvog...” Jair je počeo, pa
zastao u po reči. Svi su zurili u njega. “Čekajte... samo

sačekajte ovde, samo... časak”, zamuckivao je i saplitao se
u govoru, zaobilazeći ih. “Odmah se vraćam!”

Jurnuo je mimo njih u kuću, niz hodnik, kroz glavnu
sobu i pravo u kuhinju. Odmah je prišao kamenom ognjištu
na mestu gde se spajalo sa nosačima za police i pogledao
opipavajući kamen kod treće police. Olabavio ga je, izvukao
ga iz ležišta i posegao unutra.

Prsti su mu se sklopili oko Vilovnjačkog kamenja i
poznate kožne vrećice.

Stajao je tamo neko vreme, zapanjen. Zatim je zgrabio
kamenje i pošao ka ostalima koji su ga još uvek čekali na
pošljunčanoj stazi. Sa osmehom je pokazao kesicu i njen
sadržaj zgranutoj Brin i Ronu.

Usledio je dugačak trenutak tišine u kojem je sve
petoro razmenjivalo poglede. Zatim je Brin prihvatila majku
i oca ispod ruke.

“Majko. Oče. Mislim da je najbolje da pođemo unutra.”
Nasmešila se. “Jair i ja imamo nešto da vam ispričamo.”

 

KRAJ