Terry Brooks - Carobna pesma Sanare

Šejlskoj dolini, senka moga oca Bremena otkrila mi je
budućnost. Rekla mi je da moram otići iz ovog sveta da se
više nikada u njega ne vratim. Kazano mi je da će se to
dogoditi pre okončanja našeg pohoda.”

Trgnuo se u nenadnom bolu, kriveći lice. “Mislio sam
da ću uspeti da to obavim na drugačiji način. Ali Utvare...
Utvare su pronašle način da oslobode Jahiru, znajući,
možda... ili se bar nadajući da će se susresti sa mnom.
Ludilo gospodari tim stvorom. Hrani se sopstvenim bolom i
bolom drugih. U svom ludilu ona ne pozleđuje samo telo
već i dušu. Od nje nema odbrane. Ona bi mogla raskidati
sebe na komadiće... samo da bi me uništila. To je otrov...”

Zagrcnuo se usred reči. Brin se nagla do njega, gutajući
pozleđenost i strah. “Moram se pobrinuti za tvoje rane,
Alanone. Moram...”

“Ne, Brin, gotovo je”, prekinu je. “Meni nema pomoći.
Mora mi se desito ono što je prorečeno.” Lagano se osvrnuo
po udolini. “Ali moraš pomoći princu od Leaha. Otrov se
nalazi i u njemu. On je sada tvoj zaštitnik... kao što je i
rekao da će biti.” Pogled mu se vratio na Dolinarku. “Znaj
da njegov mač nije izgubljen. Magija to neće dozvoliti. On
mora... naći put do smrtnih šaka... reka će ga odneti do
njih...” Ponovo se zagrcnuo usred govora, presamitivši se
od bola brojnih rana. Brin ga je prihvatila, uspravila i
privila uz sebe.

“Ne govori više”, šapnula je, sa suzama u očima.
Lagano se odmaknuo od nje, uspravivši se. Ruke kojima
ga je držala bile su prekrivene krvlju.
Slab, ironičan osmeh podrhtavao mu je na usnama.
“Utvare su mislile da sam ja taj kojeg treba da se plaše – da
sam ja taj koji ih može uništiti.” Lagano je odmahnuo
glavom. “Grešile su. Ti poseduješ moć, Brin. Ti si ta... kojoj
se ništa ne može suprotstaviti.”
Dohvatio je za ruku čeličnim stiskom. “Dobro me
poslušaj. Tvoj otac nije verovao vilovnjačkoj magiji; zazirao
je od njene moći. Imao je dobrih razloga za to nepoverenje,

Dolinarko. Za svog posednika magija može biti stvar svetla
ili tame. Može izgledati kao igračka ali ona to nikada nije
bila. Čuvaj se njene moći. Imaš moć kakvu još nisam video.
Čuvaj je za sebe. Upotrebi je dobro i ona će te bezbedno
dovesti do kraja pohoda. Upotrebi je dobro i Ildaht će biti
uništena!”

“Alanone, ne mogu nastaviti bez tebe!” tiho je ridala,
očajno tresući glavom.

“Možeš i moraš. Isto je bilo i sa tvojim ocem... nema
nikog drugog.” Glava mu je pala na grudi.

Tupo je klimnula glavom, jedva ga je mogla čuti
izgubljena u vrtlogu emocija koje su besnele u njoj dok se
borila da prihvati neizbežnost sudbine.

“Epohe prolaze”, šaptao je Alanon blistavih očiju. “Pa i
Druidi moraju proći s njima.” Nežno je prihvatio za ruke.
“Ali zaveštenje koje nosim u njihovo ime ne sme nestati,
Dolinarko. Ono mora opstati u onima koji žive. To
zaveštenje ti sad poveravam. Nagni se k meni.”

Brin Omsford se nagla napred sve dok licem gotovo nije
dodirnula njegovo. Polako, uz bolni napor, Druid je gurnuo
ruku u dronjavu odeždu na grudima, pa je ponovo izvukao.
Prsti su mu bili umrljani krvlju. Nežno je dodirnuo
devojčino čelo. Dok su prsti topli od krvi počivali na njenoj
koži, tiho je izgovorio nešto na jeziku koji nikada nije čula.
Nešto od njegovog dodira i reči kao da se upilo u nju,
ispunjavajući je navalom vedrine koja je zapljusnula njen
vid vatrometom zaslepljujućih boja i nestala.

“Šta... si mi učinio?” oklevajući ga je pitala.
Ali Druid nije odgovorio. “Pomozi mi da ustanem”,
naredio joj je.
Zurila je u njega. “Ne možeš hodati, Alanone! Suviše
teško si povređen.”
Čudna, neuobičajena blagost ispunila je tamne oči.
“Pomozi mi da ustanem, Brin. Ne idem daleko.”
Oklevajući ga je obgrlila i pomogla mu da se podigne sa
zemlje. Krv je natopila travu na kojoj je klečao i gomilu

pepela koja je nekad bila Jahira.
“O, Alanone!” Brin je, bez zazora, zaplakala.
“Odvedi me do ivice reke”, prošaptao je.
Teturali su se preko prazne udoline ka Čardu koji je

nemirno tekao među travom oivičenim obalama. Sunce je
još uvek prosipalo sjajno zlato, toplo i prijateljski sijajući u
jesenjem danu. To je bio dan života a ne smrti. Brin je
plakala zato što ne može biti takav i za Alanona.

Stigli su do obale reke. Dolinarka je brižno pomogla
Druidu da klekne. Alanon je oborio glave pred blještavim
sunčevim svetolom.

“Kada okončaš svoj pohod, Brin”, rekao joj je “pronaći
ćeš me na ovom mestu.” Podigao je glavu i pogledao je.
“Sada se odmakni od mene.”

Užasnuta, lagano se odmakla od njega. Suze su joj tekle
niz lice, ruke su joj činile molećive pokrete ka klečećoj
prilici.

Alanon je dugo posmatrao, zatim se okrenuo. Upravio je
krvlju zamazanu ruku ka vodama Čarda ispruživši je nad
njima. Reka se istog trenutka umirila, površina vode je
postala nepokretna i glatka kao ogledalo. Čudna, šuplja
tišina prekrila je okolinu.

Sledećeg trenutka središnji deo mirne vode počeo je
divlje da peni, a iz dubine reke podigli su se visoki i
prodorni krici iz voda Hadešorna. Odjekivali su samo jedan
tren, pa je sve ponovo postalo mirno.

Na ivici reke, Alanon je opustio ruke i pognuo glavu.
Bremenov spektralni lik podigao se iz Čarda. Siva i
gotovo providna na popodnevnom svetlu, senka se uzdigla
nad rečnom vodom, pognuta i naborana pod teretom
bezbrojnih godina.
“Oče”, čula je Brin Alanonov tihi poziv.
Senka je krenula napred, klizajući nepokretnom rečnom
površinom. Stigla je do Druida koji je klečao. Savila se
prihvatajući ranjenu priliku u ruke. Krenula je nazad preko
vode, ne okrećući se, sa Alanonom u naručju. Zaustavila se

nasred reke, voda ispod nje počela je divlje vriti, šišteći i
pareći se. Tu je lagano utonula u reku. Poslednji Druid
nestao je iz vidokruga utonuvši u vodu. Čard je još trenutak
bio nepokretan. Kada je dejstvo magije prestalo, nastavio je
svoj put na istok.

“Alanone!” kriknula je Brin Omsford.
Stajala je usamljeno na obali, posmatrajući tok
uzburkane vode i čekajući odgovor koji nikad neće doći.
 
 

POGLAVLJE 26

 
Nakon što se u gužvi stvorenoj propašću patuljačke
utvrde Kapal dokopao Jaira, Melret Stitis marširao je sa
svojim plenom na sever divljinom Anara. Sledili su
krivudavi tok Srebrne Reke kroz drveće i šipražje, preko
litica i gudura. Zašli su duboko u šume i tamu koja je tamo
carevala. Duž čitavog puta, Dolinar je bio vezan i zapušenih
usta, poput životinje. Melret ga je odvezivao samo za vreme
ručka, da bi ga hranio, i stalno ga motrio hladnim,
reptilskim očima. Sivi, kišom ispunjeni sati prolazili su
agonično sporo dok se marš nastavljao u nedogled. Sa
njima je nestajao i Dolinarov prethodni život sa svim
prijateljima i saputnicima, nadama i obećanjima. Šume su
bile vlažne i smradne, zagađene otrovnim vodama Srebrne
Reke. Umiruće trulo žbunje i raspadajuća stabla zaklanjala
su vidik tvoreći neprolazni zid koji je propuštao malo svetla.
Jedina pomoć u orijentaciji dolazila je od crne i otrovane
reke koja je tromo proticala kraj njih.
I drugi su tih dana išli na sever, ka dubokom Anaru.
Širokim putem paralelno uz Srebrnu Reku, koji je Melret
pažljivo zaobilazio, neprekidno su prolazili karavani
gnomskih vojnika i zarobljenika, prljavih od blata i
natovarenih ratnim plenom pobedničke armije. Zatvorenici,
nekadašnji hrabri branitelji Kapala, bili su svezani
konopcima i lancima. Patuljci, Vilovnjaci i Graničari, vezani
kao stoka u dugim redovima posrtali su blatnjavim putem
iscrpljeni, izubijani i lišeni svake nade. Jair ih je posmatrao
kroz drveće iznad puta, sa suzama u očima.
Putem su se kretale i armije Gnoma iz Sivoznaka. One
su hitale ka jugu u velikim neurednim gomilama, žureći da
se pridruže plemenima koja su već preplavila zemlje
Patuljaka. Hiljade prljavih vojnika zastrašujućeg izgleda

prolazilo je s prezirom posmatrajući bespomoćne
zarobljenike, dobacujući im pogrde. Putem su prolazile i
Crne Utvare, iako u malom broju. Svi su izbegavali društvo
ovih mračnih spodoba.

Kako je putovanje napredovalo, vreme je postajalo sve
gore. Nebo se crnelo od olujnih oblaka iz kojih je
neprekidno lila obilna kiša. Munje su šarale mračnim
nebom a gromoglasni zvuk grmljavine valjao se
natopljenom zemljom. Jesenja vegetacija natopljena vlagom
savijala se pod teretom kiše, dok je jarko obojeno lišće
padalo po blatnjavom i klizavom šumskom tlu, sve
nesigurnijem za kretanje. Sivilo je popadalo po šumi i na
trenutke je izgledalo kako se nebo sasvim približilo zemlji u
naporu da uguši sav život.

Jair Omsford je imao taj utisak dok se bespomoćno
teturao kroz divlje rastinje. Zadnji kraj kožnog užeta kojim
je bio svezan završavao se u ruci tamne prilike koja je
zaogrnuta ogrtačem koračala ispred njega. Hladnoća i
vlaga su ga prožimale do srži. Kako su sati odmicali,
iscrpljenost je počela da uzima svoj danak. U Dolinara se
uselila groznica, koja mu je zamutila um. Bljesci sećanja na
ono što ga je dovelo u ovo jadno stanje mešali su se sa
uspomenama na detinjstvo koje bi na trenutak sevnule
njegovim grozničavim umom i nestale. Ponekad, kada nije
bio sasvim pri svesti, obuzele bi ga čudne i zastrašujuće
vizije, šunjajući se njegovim mislima poput opreznih lopova.
U trenucima kada bi groznica popustila, u misli bi mu
navreo mračni očaj. Šaputao mu je kako za njega više nema
nade. Kapal, njegovi branitelji kao i svi prijatelji i saputnici
su izgubljeni. Slike njihove propasti sevale su kroz um
zapanjujućom jasnoćom, kao munje nad glavom koje je
nazirao kroz isprepletano granje: Geret Jeks kojeg Kraken
odvlači u duboke sive vode Kilidelana; Foreker i Helt
sahranjeni pod lavinom ostataka zida srušenog magijom
crnih hodača; Slenter, kako bezglavo trči mračnim
hodnikom tvrđave ne osvrćući se za sobom. Ponekad je

video i Brin, Alanona i Rona kako izgubljeni lutaju dubokim
Anarom.

Pokatkad bi pomislio na Kralja Srebrne Reke, to su bile
naročito snažne i jasne vizije pune čudesa i misterije koje
su uvek okruživale starca. Seti se, šaputao mu je on tihim i
upečatljivim tonom. Ne zaboravi šta moraš učiniti. Ali on je,
izgleda, zaboravio. Negde ispod tunike, skriveni od
Melretovog grabljivog pogleda, bili su starčevi magijski
darovi, Kristal vizije i kesica Srebrne Prašine. Još su bili u
njegovom posedu i on je imao čvrstu nameru da ih zadrži.
Ali nekako je njihova svrha postala nejasna, izgubljena u
zagrljaju groznice, skrivena u lavirintima njegovog uma.

Kada su zastali radi noćnog odmora, Melret je konačno
primetio kako je njegov zarobljenik obuzet groznicom. Dao
mu je da popije lek koji je napravio mešajući tamno pivo sa
praškom iz kesice za pojasom. Dolinar je pokušao da odbije
napitak, slomljen groznicom i sopstvenim osećanjem
nesigurnosti, ali Melret mu je silom sasuo lek niz grlo.
Odmah zatim je zaspao, spavajući čitavu noć. U zoru je
dobio još jednu porciju gorkog napitka; do večeri sledećeg
dana groznica je počela da popušta.

Zakonačili su u pećinu na visokom grebenu iznad tamne
reke, bilo im je suvlje i toplije nego prethodnih noći. Za
izvesno vreme su izmakli ekstremnim neugodnostima koje
su ih pratile od početka marša. Te noći je Jair došao u
priliku da progovori nekoliko reči sa svojim otmičarem.
Završili su obrok od šumskog korenja i sušenog mesa
popivši malo gorkog piva; sedeli su jedan naspram drugog,
umotani u ogrtače koji su ih štitili od noćne studeni.
Napolju je kiša padala slabim ali postojanim tempom, bučno
se rasipajući po drveću, kamenu i blatnjavom tlu. Melret
nije vratio zapušač u Dolinareva usta kao što je prethodnih
noći uvek činio, već ga je ostavio da mu se klati oko vrata.
Sedeo je posmatrajući Jaira. Hladne oči su sijale sa
reptilskog lica koje se jedva naziralo u tami kapuljače. Nije
se kretao niti govorio. Sedeo je i posmatrao sklupčanog

Dolinara. Minuti su prolazili dok najzad Jair nije rešio da
otpočne razgovor sa stvorenjem.

“Kuda me vodiš?” oprezno je upitao.
Reptilove oči su se odmah suzile i Dolinar je tek tada
shvatio da je Melret sve vreme čekao da progovori. “Idemo
ka Vissokom prevoju.”
Jair je odmahnuo glavom, ne shvatajući. “Visoki
prevoj?”
“To su visssovi kraj Gavranovih planina, Vilovnjačiću”,
prosiktao je njegov sagovornik. “Neko vreme ossstajemo
tamo. Smesstiću te u gnomsski zatvor u Dan Fi Aranu.”
Jairovo grlo se steglo. “Zatvor? Nameravaš da me
strpaš u zatvor?”
“Sssvi moji gossti tamo odsedaju”, zakreštao je reptil,
tiho se smejuljeći.
Dolinar se ukočio na zvuk tog jezivog smeha. Pokušavao
je da se izbori sa strahom koji ga je obuzeo. “Zašto mi to
činiš?” gnevno je pitao. “Šta želiš od mene?”
“Sss.” Pokazao je na njega svinutim prstom. “Da li mali
Vilovnjak zbilja ne sshvata? Zar ne može da pogodi?” Prilika
u ogrtaču mu se primakla bliže. “Ssslušaj! Ja pripadam
darovitoj rassi, koja je gospodarila ssvim oblicima života na
planinama. Pre mnogo godina, possetio nas je Mračni
Gossspodar, s kojim ssmo tada sssklopili sporazum. Mi
ćemo mu possslati male Gnome da mu ssluže a on će nass
pustiti na miru da gosspodarimo planinama. Mračni
Gospodar se držao pogodbe ssve dok nije iščezao ssa ovog
sssveta. Ali mi ssmo osstali da i dalje živimo!”
Svunuti prst se blago iskrivio. “Zatim ssu stigli hodači,
uspeli ssu se iz mračne jame Melmord, popeli se do naših
planina. Rekli su da ssluže magiji Mračnog Gosspodara.
Predajte nam ssvoj dom, rekli ssu. Predajte male ljude da
nama ssluže. Pogodba više nije važila. Odbili sssmo hodače,
Utvare. I mi ssmo ssnažni. Ali oni ssu nam nešto učinili.
Razboljevali ssmo sse i umirali. Nisssmo imali mladih. Broj
nam je opadao. Godine su prolazile dok se nismo sveli na

šačicu. Hodači ssu ssmatrali da moramo napusstiti planine.
Bilo nas je ssuviše malo, pa ssu nas oterali!”

Zastao je, nastojeći da žutim očima prosvrdla sebi put u
dubine Dolinarevog uma. Bio je pun besa i gorčine.
“Osstavili sssu me, missleći da sam mrtav, Utvare. Zla crna
ssstvorenja. Ali ja ssam preživeo!”

Jair je zurio u monstruma. Stitis mu je priznao kako su
Melreti u vreme Šie Omsforda prodali Gospodaru Vorloku
planinske Gnome kako bi ih ovaj mogao upotrebiti protiv
Južnozemljaša u Trećem ratu rasa. Melreti su ovo uradili u
želji da očuvaju vlast nad planinskim kraljevstvom na
Gavranovim planinama. Baš kao što mu je Foreker rekao,
baš kako su Patuljci sve vreme sumnjali. Ali potom su se
pojavile Crne Utvare, baštinici crne magije Gospodara
Vorloka. Istočne zemlje trebalo je da pripadnu njima pa
Gavranove planine više nisu mogle ostati u rukama
Melreta. Kada su gušterolika stvorenja pružila otpor,
Utvare su među njih ubacile boleštinu koja ih je uništila.
Tako je Stitis lutao okolo, prognan iz svoje domovine sve
dok ga nisu pronašli Patuljci zatočivši ga u Kapalu...

“Ali kakve to veze ima sa mnom?” pitao je, dok mu se u
srce useljavala stravična sumnja.

“Magija!” prosiktao je Melret. “Magija, mali prijatelju!
Želim ono što posseduješ. Pessme koje pevaš moraju biti
moje! Magije; moraš mi ih predati!”

“Ali ne mogu!” obeshrabreno je uzviknuo Jair.
Krljuštima prekriveno lice njegovog sagovornika
iskrivilo se u grimasi. “Ne možeš, mali prijatelju?
Magijssske moći moraju doći u possed mog naroda – a ne
Utvara. Ti ćeš nam ih predati, Vilovnjačiću. Kao moj
zatvorenik, predaćeš ih. Videćeš.”
Jair je, pogledao u stranu. Sa Stitusom se ponavljalo
isto što i sa gnomskim Setom, Spilkom – obojica su hteli da
ovladaju nečim što im Jair nije mogao dati. Magija čarobne
pesme bila je njegova, i samo je on mogao koristiti. Melretu
bi bila podjednako beskorisna kao i Setu.

Tada ga je pogodila zastrašujuća pomisao. Šta ako Stitis
to već zna? Pretpostavimo da Melret već zna da ne može
imati njegovu magiju, ali da je može upotrebljavati preko
Jaira? Dolinar se setio šta mu se dogodilo u ćeliji Kapala –
kako ga je Melret naterao da otkrije magiju...

Zadržao je dah. Prokletstvo! Pretpostavimo da Stitis
zna – ili da sumnja – da postoje i druge magije?
Pretpostavimo da oseti prisustvo Kristala vizije i Srebrne
Prašine?

“Nećeš ih dobiti”, prošaptao je pre no što je razmislio o
značenju svojih reči. U njegovom glasu se osećao prizvuk
očaja.

Melret mu je odgovorio tihim siktanjem. “Zatvor će
uticati na promenu tvog mišljenja, čovečuljku. Videćeš.”

Jair Omsford je još dugo ostao budan, svezan i
zapušenih usta, izgubljen u tami sopstvenih misli,
osluškujući zvuke kiše i disanje usnulog Melreta. Oko ulaza
u malu pećinu skupljale su se bezbrojne senke; napolju je
vetar terao olujne oblake preko vlagom natopljene šume.
Šta da radi? Iza njega su bili propali pohod i ruševine plana
kojim je nameravao da spase Brin. Ispred njega su stajale
gnomske tamnice Dan Fi Arana. Jednom zatočen iza
njihovih zidova, mogao je doveka tamo ostati zato što je bilo
jasno da Melret ne namerava da ga odande pusti dok mu ne
otkrije sve što zna o tajnama vilovnjačke magije. On mu te
tajne nikada neće odati. On je bio taj koji se njima mogao
poslužiti u službi Kralja Srebrne Reke u zamenu za život
njegove sestre. Nikada ih neće predati. Ipak, osećao je kako
će Stitis, uprkos njegovoj rešenosti i snazi otpora, pre ili
kasnije pronaći način da ih od njega izvuče.

Negde u daljini je grmelo, duboki i sveprisutni zvuk
kotrljao se šumom. Još prisutnije je bilo Dolinarevo
očajanje. Prošlo je dugo vremena pre no što je, savladan
iscrpljenošću, pao u san.

 
***

Jair i Melret su sa dolaskom zore nastavili marš na
sever. Već tri dana su napredovali kroz kišu i maglu i
vlagom natopljenu šumu. Oko podneva, stigli su do Visokog
prevoja. To je bila mračna i divlja nakupina nepravilnih
vrhova i stena koji su natkrivali Srebrnu Reku na njenom
putu na istok. Peli su se ka središtu masiva, gutani maglom
koja je prianjala uz stenje dok najzad u smiraj dana nisu
stigli do strmine sa koje se pružao pogled na tvrđavu Dan
Fi Aran.

Dan Fi Aran bio je razvučeni kompleks sličan zamku.
Zbrkani lavirint zidova, tornjeva i grudobrana. Pod kišnim
zastorom, čitava tvrđava imala je neku ispranu sivkastu
boju, kakvu bi imala, pomislio je Jair, i pri bilo kom drugom
vremenu. Visoki, zaogrnuti Melret vodio je svezanog
Dolinara kroz drveće. Probivši se kroz rastinje i šipražje
ispod litice, ušli su u kišom natopljeni logor. Gnomski lovci i
osoblje svih činova i položaja gacalo je pored njih po
blatnjavom tlu. Od nevremena su se štitili ogrtačima i
navučenim kapuljačama, hodali su zauzeti sopstvenim
poslovima. Nije bilo pitanja. Niko ih dva puta nije pogledao.
Prolazili su kamenim grudobranima i hodnicima, preko
zidova i stepenica, kroz beskrajne hodnike. Smrkavalo se i
svetlost se povlačila. Jair je osećao kako se tvrđava zatvara
oko njega, odvajajući ga od ostatka sveta. Osećao je miris
tamnica, ustajao i smrdljiv zadah ćelija i ljudskih tela.
Stresao se osetivši kako se ovde lako gubi život. Ljudi su
skončavali iza debelih tamničkih zidova. Zaboravljeni.

Ogromna, monolitna građevina uzdizala se pred njima,
njeni prozori bili su tek tanki prorezi u steni, vrata okovana
gvožđem i masivna. Ušli su u zgradu i tišina se sklopila oko
njih.

“Tamnica, Vilovnjačiću”, prošaptao je Melret.
Prošli su lavirintom mračnih i senovitih prolaza,
hodnika punih vrata čije su brave i šarke bile pokrivene
rđom i paučinom. Jair se osećao hladno i prazno prolazeći
pored redova istovetnih vrata koja očigledno davno nisu

otvarana. Topot njihovih čizama tupo je odjekivao u tišini,
do ušiju mu je dopirao samo udaljeni zveket metala i zvuk
klesarskog dleta. Jair je očajnim pogledom prelazio po
debelim zidovima oko sebe. Kako ću se izbaviti odavde?
pitao se u tišini svog uma. Kako ću pronaći put?

Baklja je zaplamsala u obližnjem prolazu
nagoveštavajući pojavu male figure u ogrtaču. Bio je to
stari i istrošeni Gnom, lica opustošenog nekom bezimenom
boleštinom. Izgledao je tako gnusno da se Jair trgnuo u
svojim kožnim vezama. Stitis se približio Gnomu koji je
čekao, nagnuo se ka ružnom, malom čoveku načinivši
nekoliko zagonetnih znakova prstima. Gnom je odgovorio
na sličan način; kratkim pokretom unakažene ruke dao im
je znak da ga slede.

Zašli su dublje u tamnice, svetlost spoljašnjeg sveta
gotovo se u potpunosti izgubila u kamenom lavirintu. Samo
im je baklja osvetljavala put, goreći i dimeći se u pomrčini.

Najzad su se zaustavili pred gvožđem okovanim vratima
sličnim stotinama drugih. Grubo baratajući bravom Gnom
je uspeo da je otvori. Gurnuo je vrata koja su popustila sa
bučnom škripom. Stitis je odmerio Jaira i potegavši kožnu
oputu, Dolinar se našao u ćeliji. Bila je mala, tesna i prazna,
izuzev gomile slame u jednom uglu i drvenog vedra pokraj
vrata. Sivo svetlo dana dopiralo je u ćeliju iz uskog proreza
duboko usečenog u kamen.

Melret je prerezao kožnu užad oko Jairovih ruku i
otpustio čep iz usta. Grubim pokretom ruke gurnuo je
Dolinara ka slamnatoj postelji.

“Ovo je tvoje, Vilovnjače”, prosiktao je. “Dom za malog
čoveka ssve dok mi ne kaže sssve o magiji kojom
gosspodari.” Zgrčeni prst je pokazao ka zgrbljenom Gnomu
iza njih. “Ovo je tvoj tamničar, Vilovnjače. On je moj, jedan
od onih koji me još uvek slušaju. Nem je – ne govori niti
čuje. Imun je na dejssstvo magične pessme. Hraniće te i
brinuće sse o tebi.” Zastao je u govoru. “Povrediće te, ako
sse pokažeš neposslušnim.”

Gnomovo opustošeno lice sve vreme je bilo okrenuto ka
Dolinaru, ali nije odražavalo ništa od njegovih misli. Jari ga
je rezignirano posmatrao.

“Reci mi ono što moram znati, Vilovnjače”, iznenada je
prošaptao Melret. “Reci mi ili ćeš zauvek ossstati na ovom
messtu!”

Hladni glas je šištavo visio u tišini malene odaje dok su
žute oči pokušavale da prodru duboko u Dolinara. Stitis se
okrenuo i izašao.

Gnom, tamničar, sledio ga je čvrsto zatvarajući teška,
gvožđem okovana vrata za sobom.

Jair je, zgrčen u tami, osluškivao bat njihovih koraka
dok se nisu izgubili u daljini.

Minuti su sporo prolazili pretvarajući se u sate dok je
nepomično sedeo u ćeliji, osluškujući tišinu i razmišljajući o
beznadežnosti svog položaja. Neprijatni mirisi nasrtali su
na njegove nozdrve. Onako smrdljivi i oštri, mešali su se sa
osećanjem očaja koje je pustošilo njegovim umom. Bio je
uplašen, toliko uplašen da je jedva mogao misliti. Prvi put
otkad je napustio dom u Senovitoj dolini, bežeći ispred
Gnoma koji su ga lovili, opsedala ga je neprijatna misao.

Nećeš uspeti, odzvanjalo mu je umom.
Zaplakao bi da je mogao to sebi da priušti, ali suze iz
nekog razloga nisu dolazile. Možda je bio suviše uplašen.
Naterao je sebe na razmišljanje o bekstvu. Iz svake
situacije postoji izlaz.
Udahnuo je duboko da bi se smirio. Šta bi Geret Jeks
uradio u ovakvoj situaciji? Ili Slenter? Slenter je uvek
pronalazio izlaz; Slenter je bio borac za opstanak. Čak bi i
Ron Leah nešto smislio.
Misli su mu na trenutak odlutale. Prebirao je po
sećanjima na prošle događaje, neosetno kliznuvši u snove o
onom što se nekako još moglo dogoditi. Otišao je u predele
fantazije, zaludnog maštanja i bežanja od istina koje su ga
terale u očajanje. U tim predelima sve je bilo moguće.

Naterao se da ustane i hoda po malenoj ćeliji,
istražujući njen već poznati sadržaj. Dodirivao je vlažni
hladni kamen i kroz prorez za vazduh gledao parče sivog
neba. Obilazio je čitavu ćeliju, proučavajući je bez određene
namere čekajući da mu se osećanja smire i misli razbistre.

Najednom se odlučio na upotrebu Kristala vizije. Pre no
što dođe do kakve korisne ideje, saznaće šta se dogodilo sa
Brin.

Žurno je izvadio Kristal na srebrnom lancu iz skrovišta
u tunici. Posmatrao je Kristal, nežno ga obuhvativši
rukama. Čuo je glas starog Kralja kako mu šapuće na uvo,
poručujući mu da će pomoću Kristala moći da prati Brin na
njenom putovanju. Samo je trebalo da zapeva...

Tiho je zapevao. U prvo vreme je glas, zagušen
neukroćenim emocijama, odbijao da izađe iz grla. Nekako
je uspeo da savlada nesigurnost i zvuk magične pesme je
ispunio sobu. Kristal vizije je gotovo istog trenutka
zablistao, snažno svetlo pokuljalo je u pomrčinu razgoneći
okolne senke.

Odmah je video da svetlost dolazi od male vatre, video
je Brin koja je očigledno proučavala plamenove logorske
vatre. Njeno predivno lice bilo je zaronjeno u šake. Zatim je
podigla pogled kao da nešto traži.

Napetost i briga ogledali su joj se na licu, delovala je
uplašeno. Zatim je ponovo oborila pogled i uzdahnula. Lako
je zadrhtala kao da se bori sa jecajima. Sve što je Jair video
govorilo mu je kako se Brin predala očajanju. Šta god da joj
se dogodilo, bilo je veoma teško...

Jaira je preplavila briga za sestru, glas mu se slomio,
njen ožalošćeni lik je zatitrao i nestao. U mrtvoj tišini
Dolinar je zurio u Kristal.

Gde je, pitao se, bio Alanon? Kristal vizije ga nije
pokazao.

Lišće na vetru, šaputao je glas Kralja Srebrne Reke.
Biće izgubljena.

Čvrsto je sklopio ruke oko Kristala vizije netremice
zureći u okolnu tamu.

 
 

POGLAVLJE 27

 
Anarska šuma bila je u mrklom mraku kada je Brin
Omsford ugledala svetla. Zmirkala su u tami kroz gustu
mrežu drveća i senki neuhvatljiva, udaljena i slaba kao jato
svitaca.
Zastala je. Morala je da pridrži Rona koji je posrnuo
kada se ona zaustavila. Pronašla je snagu i uspravila
Gorštaka uprkos iscrpljenosti koja je bolno sevala njenim
telom. Obesio se o nju, nasloniši joj glavu na rame dok mu
je lice bilo vrelo i rumeno od groznice.
“...ne mogu da nađem... izgubljen, ne mogu da
nađem...” nesuvislo je buncao stiskajući je za ruku tako da
je osetila bol.
Šaputala mu je u nadi da će čuti njen glas i shvatiti da
je pored njega. Polako je otpustio stisak, utihnuo je i njegov
grozničavi glas.
Brin je zurila u svetla ispred sebe. Igrali su između
šumskih stabala još uvek bogato pokrivenih jesenjim
lišćem, ličila su na odbegle iskre i fragmente nekog većeg
svetla. Na vatru! Brzo je prošaptala ovu reč razgoneći očaj i
beznađe koji su po njoj padali u sve gušćim slojevima još od
kad je nastavila put na istok od brzaka Čarda. Kako joj se to
činilo dalekim – Alanonov odlazak, teško ranjeni Ron i ona,
sasvim sama. Zatvorila je oči suočavajući se sa tim
sećanjima. Hodala je čitavog popodneva i noći, sledeći tok
brzaka Čarda na istok, nadajući se, moleći se da će je
dovesti do nekog ljudskog bića sposobnog da joj pomogne.
Nije znala koliko dugo i koliko daleko je hodala; izgubila je
pojam o vremenu i razdaljini. Znala je samo da je nekako
uspevala da se i dalje kreće.
Uspravila se, pomažući Ronu da ostane u istom
položaju. Ispred njih, njima u pozdrav treperila su svetla.

Molim se! vikala je u sebi. Molim se da to bude pomoć koja
mi je neophodna!

Teturala se napred, Ron je posrtao pored nje pomažući
se rukom prebačenom preko njenog ramena. Granje i
žbunje šibali su je po licu i telu dok se pognuta probijala
kroz gustiš. Kretala se napred sa neprirodnom upornošću,
stavljajući nogu pred nogu. Snaga je gotovo u potpunosti
napustila. Ako uskoro ne naiđe na pomoć...

Zatim se mreža drveća i senki naglo rastvorila,
otkrivajući izvor svetlosti. Pred njima se uzdizala senovita
zgrada, opkoljena tamom izuzev tresaka žutog svetla koja
su na dva mesta iskrili iz četvraste mase. Odnekud iznutra
čuli su se slabi i nerazaznatljivi glasovi.

Nastavila je dalje, čvrsto držeći Rona. Prilazeći, mogla
je bolje da osmotri kuću. Bilo je to nisko čvrsto zdanje od
brvana sa kamenim temeljima i šiljatim krovom. Ispred
prizemne kuće sa tavanom stajao je natkriveni trem. Nešto
iza kuće nalazila se štala. Dva konja i mazga bili su
privezani ispred nje, pasući proređenu travu. Na prednjoj
strani kuće nalazili su se brojni prozori sa sklopljenim
žaluzinama i navučenim zastorima. Dolinarka je opazila
svetlost od uljanih lampi koja se iskrala napolje kroz rupe u
zastorima.

“Još samo malo, Rone”, šaputala je, znajući da je on ne
razume, ali da reaguje na zvuk njenog glasa.

Kada je stigla na nekoliko metara od ulaza, videla je
znak koji je visio sa strehe: BUKER LAJN TRGOVINSKI
CENTAR.

Znak se lagano klatio na noćnom vetru, ispran i
napukao, boja je na nekim delovima tako slabo prianjala za
drvo da su slova bila jedva čitljiva. Brin je osmotrila tablu i
smesta odvratila pogled. U ovom trenutku najvažnije je bilo
da li unutra ima ljudi.

Uspeli su se na trem. Posrtali su se i vukli po grubo
obrađenim daskama, naslonivši se na okvir vrata. Kada je
Brin dohvatila kvaku, svi glasovi unutar kuće smesta su

utihnuli. Dolinarka je povukla metalnu kvaku i velika vrata
se otvoriše.

Dvanestak grubih lica zurilo je u nju sa mešavinom
opreza i iznenađenja u očima. Tragači, opazila je Brin kroz
izmaglicu od dima i umora – bradati i zapušteni, odeveni u
iznošenu kožu i životinjsko krzno. Osobe opasnog izgleda
stajale su u grupama oko bara načinjenog od drvenih
dasaka postavljenih unakrst preko uspravljenih pivskih
buradi. Životinjska krzna i zalihe ležale su u gomilama iza
bara ispred kojeg je bio poređan niz malih stolova sa
stolicama bez naslona. Sa niske tavanice od drvenih greda
visile su uljane lampe bacajući oskudno svetlo po noćnim
senkama.

Brin je, obgrlivši Rona rukama, stajala na otvorenim
vratima, čekajući.

“To su duhovi!” promumlao je neko iz gomile za šankom
nakon čega je usledio topot nogu.

Visoki, mršavi čovek u košulji i pregači izašao je iz
zaklona bara blago podrhtavajući. “Da su u pitanju mrtvaci,
njima ne bi bilo neophodno da otvaraju vrata, zar ne? Oni bi
samo prošli kroz njih!”

Krenuo je napred i zaustavio se na sredini prostorije.
“Šta ti se dogodilo, devojko?”

Brin je u magli umora i bola koji su je pritiskali shvatila
kako moraju izgledati ovim ljudima. Kao par povratnika iz
doline smrti – dve istrošene i dronjave prilike u vlažnoj i
blatnjavoj odeći, lica bledih od iscrpljenosti, koje
pridržavaju jedno drugo kao dva poljska strašila. Ronova
glava bila je obavijena parčetom tkanine kroz koju se mogla
nazreti sveža rana. Na njegovim leđima, videle su se, sada
prazne, kanije u kojima je nekad počivao široki, dvosekli
mač. Njeno lice bilo je prljavo i uplakano, a tamne oči
izmučene.

Brin je pokušala da govori, ali nikakav zvuk nije izlazio
iz njenog grla.

“Ovamo, pomozite” obratio se visoki čovek onima za
šankom. Sam je, bez oklevanja pošao da prihvati Rona.
“Hajde, pomozite mi!”

Jedan kršni šumar je žurno istupio iz gomile, pa su njih
dvojica pomogli Dolinarki i Gorštaku da se smeste za
najbliži sto. Ron je posrnuo napred ispustivši grleni zvuk,
glava mu je pala po stolu.

“Šta vam se dogodilo?” ponovio je visoki čovek, trudeći
se da uspravi Gorštaka, pridržavajući ga da opet ne bi pao.
“Ovaj gori u groznici!”

Brin je hitro reagovala. “Pri silasku s planina, kod
vodopada, ostali smo bez konja”, slagala je. “On se razboleo
pre toga ali mu se u međuvremenu stanje pogoršalo. Hodali
smo rečnom obalom dok nismo naišli na ovo mesto.”

“Moju postaju”, obavestio je visoki čovek. “Ja sam
ovdašnji trgovac. Jefte donesi par krigli piva za ovo dvoje.”

Šumar se izgubio iza šanka puneći dve krigle
penušavim napitkom iz buradi.

“Kako bi bilo da častiš i nas ostale, Stebe?” predložio je
neko iz grupe tvrdih momaka okupljenih na udaljenom
kraju šanka.

Trgovac je častio predlagača otrovnim pogledom,
namestio rukom pramen proređene kose na uglavnom
ćelavoj glavi i okrenuo se Brin. “Ne biste smeli da budete u
ovim planinama, devojko. Na njima obitavaju stvari mnogo
opasnije od groznice.”

Brin je nemo klimnula glavom, pokušavajući da se
izbori sa suvim grlom. Trenutak kasnije, stigao je tragač sa
dve krigle piva. Jednu je dao Dolinarki dok je drugu
ponudio Ronu, strpljivo je držeći pred njim. Gorštak je
dohvatio čašu drhtavim rukama. Ispio je nekoliko gutljaja
zagrcnuvši se. Šumar je oštrim pokretom izmakao čašu van
Gorštakovog domašaja.

“Pusti ga neka pije!” povikao je neko pored šanka.
Neko se nasmejao. “Nikako, to bi bila čista šteta! Svako
može da vidi da momak neće još dugo!”

Brin je uputila prek pogled ka šanku. Šaljivdžija je
uhvatio njen pogled i krenuo ka njoj, široko lice mu se
razvuklo u drzak osmeh. Ostali iz grupe pošli su za njim,
cerekajući se i značajno namigujući.

“Nešto nije u redu, devojko”, zarežao je drznik. “Plašiš
se...?”

Brin se u trenu, ne shvatajući šta čini, našla na nogama
sa dugim nožem uperenim u čovekovo lice.

“Hajde, hajde”, umešao se Jeft, pomažući joj. Stao je
ispred nje blago je odgurnuvši u stranu. “Ovo nam nije
potrebno, zar ne?”

Uperio je pogled u napadača, udaljenog samo jedan
korak. Šumar je bio krupan, i daleko je nadvisivao čoveka
koji je do malopre stajao pored šanka. Ostali iz grupe su
razmenjivali nervozne poglede.

“Važi, Jefte, nisam mislio ništa loše”, promrljao je
napadač. Pogledao je Rona. “Zainteresovale su me te
korice. Opazio sam na njima nešto nalik kraljevskom
pečatu.” Odmerio je Brin mračnim pogledom. “Odakle si ti,
devojko?”

Čekao je ali Brin nije odgovarala. “Nije važno.” Slegnuo
je ramenima. Otišao je ka svom mestu za šankom, praćen
prijateljima. Vratili su se nepopijenom piću. Tiho su
nastavili razgovor, okrenuvši im leđa. Šumar je sačekao da
se udalje i potom čučnuo kraj Brin.

“Bezvredna gomila”, promrljao je. “Ulogorili su se
zapadno od Širokog grebena predstavljajući se kao tragači.
Žive od svog lukavstva i tuđe nesreće.”

“Ovde su od ujutru, piju i ubijaju vreme.” Odmahnuo je
glavom trgovac. “Uvek plaćaju pivo.” Pogledao je
Dolinarku. “Da li vam je sada malo bolje?”

Brin se nasmešila i odgovorila. “Mnogo bolje, hvala
vam.” Pogledala je ka bodežu u svojoj ruci. “Ne znam šta mi
je bilo. Ne znam šta me je....”

Iza njenih leđa, Ron Leah je tiho zajaukao, naglo
podigavši glavu zureći ispred sebe. Zatim je ponovo oborio

na sto.
“Moram da se pobrinem za njega”, nestrpljivo je

insistirala Brin. “Moram da pronađem način da ga izlečim
od groznice. Da li imate nešto što bi nam moglo pomoći?”

Trgovac je zabrinuto pogledao šumara, potom
odmahnuo glavom. “Nisam često viđao ovako tešku
groznicu, devojko. Imam napitak koji će možda pomoći. Daj
mu ga, pa ćemo videti šta će biti.” Ponovo je odmahnuo
glavom. “Najviše bi mu pomogao dobar san.”

Brin je rezignirano klimnula. Imala je teškoća da zadrži
kontrolu nad sobom. Posmatrala je isukani nož osećajući
kako je svladava iscrpljenost. Polako ga je vratila u korice.
Šta je htela da postigne? Čitavog života nikoga nije
povredila. Čovekovo ponašanje je svakako bilo drsko,
gotovo preteće – ali da li joj je pretila stvarna opasnost?
Pivo joj je grejalo stomak, prijatni osećaj se brzo širio
telom. Bila je umorna i neuobično nervozna. Duboko u sebi,
osetila je gubitak.

“Ovde nema mnogo mesta za spavanje”, rekao je
trgovac Steb. “Samo soba u zadnjem delu štale.
Upotrebljavaju je pomoćni radnici tokom sezone koža.
Možete je koristiti. Imate peć, tvog prijatelja čeka krevet a
tebe slamnata prostirka.”

“To će biti dovoljno”, promrljala je Brin uvhativši sebe
kako plače.

“Hajde, hajde.” Krupni šumar je položio ruke na njena
ramena sprečavajući okupljene oko šanka da vide ovaj
prizor. “Ne bi valjalo da te vide ovakvu, moraš biti jaka,
devojko.”

Brin je klimnula glavom bez reči, otrla suze i ustala.
“Dobro sam.”

“Ćebad ćete pronaći u sobi”, rekao im je trgovac,
ustajući za njom. “Vreme je da se smestite.”

Uz šumarevu pomoć, uspravio je Rona Leaha na noge.
Pomogao mu je da krene ka zadnjem izlazu trgovačkog
centra kroz mračni hodnik sa nizom skladišnih vrata. Brin

je bacila oproštajni pogled ka grupi oko šanka i krenula za
njima. Nije mnogo marila za poglede koje je osećala na
svojim leđima.

Izašli su iz zgrade na mala vrata, pravo u noćnu tminu.
Trgovac, šumar, Ron i Dolinarka zaputili su se ka pomoćnoj
sobi u štalama. Trgovac je krenuo napred, upalivši uljanu
lampu koja je visila na zidu. Otvorio je širom vrata sobe
pozivajući ostale unutra. Soba je bila čista, iako se pomalo
osećala na plesan, zidove je prekrivala užad za vuču i
konjska oprema. U jednom uglu nalazila se mala gvozdena
peć, zaštićena kamenom nišom. Usamljeni krevet bio je
blizu nje. Par zastrtih prozora gledalo je u noć.

Trgovac i šumar su pažljivo položili groznicom obuzetog
Gorštaka na krevet i pokrili ga ćebadima. Upalili su
gvozdenu peć. Vatra je već snažno plamsala kad su uneli
svežu slamu za Brin. Pre no što su izašli, trgovac je položio
lampu u kameno spremište pokraj pećnice i obratio se Brin.

“Ovo je napitak protiv groznice.” Predao je Brin malu
bočicu boje ambre. “Daj mu dva gutljaja – ne više. Ujutru
još dva.” Sumnjičavo je odmahnuo glavom. “Nadam se da
će mu pomoći, devojko.”

Krenuo je ka vratima a šumar za njim. Ponovo se
okrenuo. “Na ovim vratima postoji reza”, obavestio je.
“Preko noći bi trebalo da bude spuštena.”

Tiho je zatvorio vrata za sobom. Brin im je prišla i
postavila rezu. Trgovac i šumar su razgovarali sa druge
strane vrata.

“Prava bagra, ta gomila sa Spaning Ridža”, govorio je
šumar.

“Prava banda”, složio se trgovac.
Neko vreme su ćutali.
“Vreme je da pođem svojim putem”, rekao je šumar.
“Trebaće mi nekoliko sati do logora.”
“Srećan put”, odgovorio mu je trgovac.
Počeli su da se udaljavaju, odnoseći sa sobom zvuk
razgovora.

“Bolje se pripazi te bande u postaji Stebe”, savetovao
ga je šumar. “Dobro ih se čuvaj.”

Udaljili su se i razgovor se više nije mogao čuti.
Brin se u tišini pomoćne sobe posvetila Ronu. Pažljivo
ga je uspravila, primoravši ga da popije dva gutljaja
trgovčevog napitka. Kada mu je dala lek, položila ga je na
krevet i pažljivo pokrila.
Sela je kraj peći, uvila se u ćebad i udobno naslonila na
leđa. Sedela je tako u tišini posmatrajući svoju senku,
tvorevinu uljane lampe, kako se na zidu male sobe uzdiže
poput tamnog džina.
Užareni panj je pao kada je nagomilani pepeo unutar
pećnice popustio. Udarac je prenuo Brin iz sna. Nije mogla
da oceni koliko dugo je dremala. Umorno je protljala oči
osvrćući se oko sebe. Soba je bila mračna i mirna, oko
slabog plamička uljne lampe okupljale su se guste seni.
Odmah je pomislila na Alanona. Još uvek joj je bilo
teško da prihvati Druidov odlazak. Duboko u sebi je
očekivala da će svakog trenutka čuti oštro kucanje na
vratima i njegov duboki glas. Bio je kao senka koja je
dolazila i prolazila sa nailaskom svetlosti – tako ga je opisao
Ron, noć pre no što je Druid umro...
Oštro je prekorila sebe. Na neobičan način je
prebacivala sebi što je makar i na trenutak pomislila na tu
reč. Ali Alanon je umro. Napustio je, kao i svi drugi, svet
smrtnih ljudi odlazeći iz Četiri zemlje u naručju svoga oca –
možda na mesto sa kojeg je Bremen stražario. Na trenutak
je razmišljala o toj mogućnosti. Da li je moguće da se on
samo pridružio svom ocu? Setila se njegovih reči: “Kada
okončaš svoj pohod Brin, ovde ćeš me naći.” Da li je to
značilo da je i on zarobio sebe u limbu između života i
smrti!
U očima su joj se pojavile suze koje je žurno obrisala.
Nije sebi mogla dozvoliti suze. Alanon je otišao i ostala je
sama.

Ron Leah se neprestano trzao ispod debele naslage
ćebadi, disao je oštro i neujednačeno. Lagano je ustala i
prišla njegovom uzglavlju. Izduženo, suncem opaljeno lice
bilo je suvo i zategnute kože, gorelo je u groznici koja je
pustošila njegovo telo. Naglo se stresao kao obuzet
iznenadnim naletom hladnoće. Izustio je nekoliko reči koje
je bilo nemoguće razabrati.

Šta da radim s njim? bespomoćno se pitala Dolinarka.
Bilo bi lepo da raspolažem očevom isceliteljskom veštinom.
Dala sam mu trgovčev napitak. Uvila sam ga u ćebad da bih
ga utoplila. Ali kao da mu ništa od toga ne pomaže. Šta još
mogu da učinim?

Znala je da Jahirin otrov truje njegovo telo. Alanon je
reako da njen otrov ne napada samo telo već i dušu žrtve.
Ubio je Druida – iako su njegove povrede bile mnogo
ozbiljnije nego Ronove, Alanon je nesumnjivo bio znatno
snažniji od Gorštaka. Iako bezazlenija, Gorštakova povreda
je bila više nego što je njegovo telo moglo da podnese.

Spustila se tik pored njegovog uzglavlja, nežno ga
stiskajući za ruke. Njen zaštitinik. Tužno se nasmejala – ko
će sad njega zaštititi?

Sećanja su preplavila njen um kao tečno srebro,
nesređena i zbrkana. Ona i Ron Leah su prošli kroz tolike
nevolje da bi stigli do ove samotne i beznadne noći. I po
koju užasnu cenu. Paranor je izgubljen. Alanon je mrtav.
Čak je i mač Leaha, jedino magijsko sredstvo kojim su
raspolagali, nestao. Sve što joj je ostalo bila je čarobna
pesma.

Alanon joj je poručio da će čarobna pesma biti
dovoljna...

Čula je zvuk kretanja čizama po zemljanom podu štale.
Blagosloveno bilo njeno vilovnjačko čulo sluha, nasleđeno
od predaka, jer je zahvaljujući njemu čula ono što bi
drugima, verovatno, promaklo. Žurno je ispustila Ronovu
ruku i uspravila se na noge, zaboravljajući na umor.

Neko je bio tamo – neko ko nije želeo da ga čuju.

Pošla je rukom ka dršci noža za pojasom a potom ga
spustila. Nije mogla to da učini. Ne može to da učini.

Reza na vratima se oprezno pomerila i stala.
“Ko je tamo?” pozvala je.
Ispred samih vrata čulo se tiho psovanje, nakon čega je
nekoliko teških tela udarilo o njih. Brin se povukla,
usplahireno tragajući za drugim izlazom. Nije ga bilo. Tela
su ponovo udarila po vratima. Gvozdene šarke su popustile
uz bučni prasak i pet prilika je uz tresak oborenih vrata
nahrupilo u sobu, dok se slabo svetlo uljne lampe odbijalo o
oštrice njihovih dugih noževa. Stajali su na rubu tame i
posmatrali devojku pijano gunđajući i mumlajući.
“Napolje odavde!” planula je, obuzeta gnevom i
strahom.
Njene reči dočekao je smeh. Najistureniji uljez stupio je
u svetlosni krug. Odmah ga je prepoznala. Bio je jedan iz
grupe smeštene zapadno od Širokog grebena, jedan od onih
koje je trgovac Steb nazvao lopovima.
“Lepa devojko”, nerazgovetno je mumlao. “Dođi...
ovamo.”
Petorka je oprezno krenula napred, raspoređujući se po
mračnoj sobi. Mogla je pokušati da se probije između njih,
ali to bi značilo da mora ostaviti Rona, što nije nameravala
da učini. Rukom je potražila balčak dugog noža.
“Nemoj to da radiš...”, šapnuo je pričljivi uljez,
približavajući se. Iznenada je skočio brže no što je devojka
mislila da će moći posle onoliko pića. Zgrabio je za ručni
zglob udaljavajući joj ruku od oružja za pojasom. Istog
trenutka su i ostali navalili na nju, hvatajući je za odeću,
vukući je ka sebi, obarajući je na zemlju. Divlje se borila,
udarajući napadače. Ali oni su bili snažniji od nje, i uspevali
su da je povrede.
Zatim je nešto unutar nje popustilo isto kao i brava na
sobnim vratima. Misli su joj se rasule, i čitavo njeno biće je
nestalo u pražnjenju zaslepljujućeg besa. Ono što je kasnije
usledilo bio je čist instikt, nemilosrdan i brz. Zapevala je

čarobnu pesmu, novu i drugačiju nego dotad. Ispunila je
senovitu sobu gnevom koji je šaputao o smrti i nezauzdanoj
destrukciji. Napadači su ostavili Dolinarku zateturavši se
unazad, razgoračenih očiju i razjapljenih usta u neverici,
pokušavajući da rukama zatvore uši. Presavili su se u
agoniji dok je čarobna pesma napredovala kroz njihova čula
drobeći im umove. Ludilo je divljalo, mahnitost i bol bili su
toliko oštri da su se gotovo mogli videti.

Petorka zapadno od Širokog grebena bila je okružena
zvukom. Pali su jedan preko drugog upinjući se da stignu
do vrata kroz koja su upali. Iz njihovih otvorenih usta,
stizali su krici u odgovor Dolinarkinoj pesmi. Nije se
zaustavljala. Gnev je bio tako potpuno ovladao njome da ga
razum nije mogao obuzdati. Čarobna pesma se pojačala,
životinje u staji počele su da se divlje propinju i džilitaju u
svojim odeljcima, njišteći od bola koji im je pričinjavao
devojčin glas.

Petorka se, konačno, dokopala otvorenih vrata. Bežali
su iz pomoćne sobe gonjeni ludačkim očajanjem, svijali su
se, tresli i drhtali. Krv im je potekla iz usta, ušiju i nozdrva.
Prstima savijenim u kandže, pokrili su lica.

Zaslepljujući napad gneva je prošao i Brin je mogla
ponovo da ih vidi. Takođe je opazila i trgovca Steba kako se
sa izrazom užasa na licu pojavljuje iz pomrčine dok su uljezi
bežali kraj njega. I on se zaustavio posrnuvši unazad,
mahnito mašući ispruženim rukama. Razum joj se vratio,
praćen navalom krivice i čarobna pesma je utihnula.

“Prokletstvo...”, tiho je zavapila i srušila se u neverici.
Ponoć je došla i prošla. Trgovac je ostavio samu,
vrativši se udobnosti i sigurnosti svojih odaja, uplašenog i
izmučenog pogleda. Vranina tržnica nanovo je utonula u
noćnu tišinu.
Sklupčala se pored gvozdene peći. U njoj su gorela
sveže potpaljena drva, pucketajući i iskreći se u mraku.
Naslonila je kolena na grudi obgrlivši ih rukama kao dete
izgubljeno u sopstvenim mislima.

Mučile su je užasne misli prepune demona. Obilovale su

razbacanim odlomcima Alanonovih reči koje su šaptale ono
što je tako dugo odbijala da čuje. Čarobna pesma je moćna
– poseduje moć veću od svake koju sam video. Učiniće te
bezbednom na putovanju. Uništiće Ildaht.

Ili će uništiti mene, razgovarala je sa noćnom tamom.
Ili će uništiti one oko mene. Može da ubije. Može me
naterati da ubijem.

Najzad se promeškoljila, zgrčena od bola koji joj je

nanosio dugo taloženi otrov, njene tamne oči blistale su od

straha. Posmatrala je rešetkasta vrata gvozdene peći i
crveni sjaj plamenova koji su plesali u njoj. Zamalo sam
ubila petoro ljudi, pomislila je obuzeta očajanjem.
Verovatno bih ih ubila da se nisu dokopali vrata.

Grlo joj se steglo. Šta će je sprečiti sledećeg puta kada

bude primorana da upotrebi magičnu pesmu?

Iza nje, Ron je tiho prostenjao, tresao se ispod

pokrivača od ćebadi. Okrenula se tražeći pogledom njegovo

lice, nagla se nad njim i pomilovala ga po čelu. Koža mu je

bila mrtvački bleda, vrela i suva. Disanje mu se pogoršalo,

postalo je plitko i teško. Svaki udisaj je delovao kao napor

koji je trošio preostalu životnu snagu.

Klekla je pokraj njega, vrteći glavom. Napitak nije

pomogao. Postajao je sve slabiji, otrov je prodirao dublje u

njegovo tkivo, hraneći se poslednjim ostacima života. Ako

ga ne zaustavi, umreće...

Kao Alanon.

“Ne!” tiho je kriknula, žurno ga dohvativši za ruku kao

da će to zaustaviti kopnjenje njegove životne sile.

Tog trenutka je shvatila šta mora učiniti. Spasilac i

uništitelj – tako ju je nazvala Bremenova sen. Dobro. Za

nitkove sa Širokog grebena, bila je uništitelj. Možda će

Ronu Leahu biti spasilac.

Držeći ga za ruku, nagla se do bolesnikovog uva i

počela da peva. Sa usana joj je potekla tiha i nežna čarobna

pesma, zalebdela je u vazduhu oko njih kao omotač od

nevidljivog dima. Oprezno je prodrla u bolesnog Gorštaka,
tragajući za bolom koji je osećao, tragajući za izvorom
otrova koji ga je ubijao.

Moram pokušati, govorila je sebi dok je pevala. Moram!
Do jutra će umreti, otrov će se svuda proširiti – otrov koji
napada dušu koliko i telo. Alanon joj je to objasnio. Možda
će moći da ga izleči vilovnjačkom magijom.

Pevala je obavijajući ga slatkim i drhtavim tonovima
koji su ga približili njoj. Blagotvorni zvuk je uticao da se
smiri, drhtavica je postepeno prestala. Utonuo je u ćebad,
disao je snažnije i ujednačenije.

Minuti su prolazili agoničnom sporošću a Dolinarka je
nastavljala da peva očekujući promenu za koju je nekako
znala da mora doći. Kada se konačno dogodila, došla je tako
naglo da je gotovo izgubila kontrolu nad situacijom. Iz
opustošenog, namučenog tela Rona Leaha, izdigao se
Jahirin otrov u obliku crvene izmaglice. Ispario je iz
onesvešćenog Gorštaka ostavši da lebdi nad njim, zloslutno
se kovitlajući pod svetlošću uljane lampe. Šišteći se nadneo
nad telom svoje žrtve. Ovo je potrajalo samo tren dok ga
Brin nije zaštitila zastorom čarobne pesme. Otrovna
izmaglica se lagano rasula u ništavilo.

Na krevetu pokraj nje lice princa Leaha bilo je obliveno
znojem. Izmučeni i oronuli izgled je nestao, disanje mu je
ponovo bilo postojano i duboko. Brin ga je posmatrala kroz
veo suza dok je čarobna pesma zamirala.

Učinila sam to, kriknula je u sebi. Upotrebila sam
magiju u dobre svrhe. Ovaj put sam bila spasilac a ne
uništitelj.

Još uvek klečeći kraj njega, zagnjurila je lice u toplinu
njegovog tela, črsto ga zagrlivši. Zaspala je za nekoliko
trenutaka.

 
 

POGLAVLJE 28

 
Proveli su još dva dana u Vraninoj tržnici, čekajući da
Ron povrati snagu neophodnu za nastavak putovanja na
istok. Groznica je do jutra prestala i Gorštak se bezbrižno
odmarao ali još uvek je bio suviše slab da bi nastavio put.
Brin je zamolila trgovca Steba da im dozvoli da ostanu u
pomoćnoj sobi još jedan dan, što je on smesta prihvatio.
Snabdevao ih je svom potrebnom hranom, pivom, lekovima
i ćebadima, uporno odbijajući sva njihova nastojanja da
plate. Uveravao je Dolinarku da je tu pomoć primao kao
svoju dužnost i zadovoljstvo. U njenom prisustvu je bio
osetno nervozan i vazda se trudio da izbegne njen pogled.
Brin je prilično dobro razumela šta se s njim događa.
Trgovac je bio častan čovek ali se plašio nje i onoga što bi
mu mogla uraditi ako bi je odbio. Ovo je smatrao najbržim i
najpogodnijim načinom da je se otarasi.
Veći deo vremena provodila je u pomoćnoj sobi sa
Ronom. Brinula se o njegovim potrebama pričajući s njim o
svemu što ih je snašlo od Alanonove smrti. Ovi razgovori su
im pomogli; iako su oboje još bili pod utiskom prethodnih
događaja, razmena osećanja ih je navela da iskažu
zajedničku rešenost da pohod koji im je Druid ostavio u
amanet privedu kraju. Između njih se razvila nova bliskost,
jača i sveobuhvatnija nego ranije. Posle Alanonove smrti
imali su samo jedno drugo, što ih je navelo da u sebi otkriju
novi kvalitet. Delili su samoću pomoćne sobe iza trgovčevih
štala. Tiho su govorili o izborima koje su načinili da bi stigli
do ove tačke u njihovih životima, kao i o onima koje će tek
načiniti. Polako i sigurno, postajali su jedinstveno biće.
Ipak, uprkos približavanju u oblastima duha i
zajedničkih ciljeva, postojale su neke stvari o kojima Brin
nije mogla govoriti, čak ni Ronu Leahu. Nije mu mogla reći

o krvi kojom je Alanon, uzevši je sa sopstvenog
iskasapljenog tela, označio – o krvi koja je na neki način
vezivala za njega, čak i posle smrti. Niti je mogla ispričati
Ronu o načinima na koje je upotrebila čarobnu pesmu – u
besu za uništenje ljudskog života i drugi put za njegovo
spasenje. O tim stvarima nije mogla govoriti sa Gorštakom –
zato što ih nije u potpunosti razumela i zato što se toliko
plašila njihovih implikacija da nije bila sigurna da to želi.
Posledice krvne zakletve bile su suviše daleke da bi o njima
razmišljala a upotreba čarobne pesme bila je rezultat
provale emocija koja se, kako je obećala sebi, više neće
ponoviti.

Još nešto je nagonilo da Ronu ne govori o ovim
stvarima. Gorštak je bio ophrvan gubitkom mača od Leaha,
to ga je toliko brinulo da nije mogao misliti ni o čemu
drugom. Neprestano je govorio da se mora ponovo dokopati
mača. Bio je rešen da ga, po svaku cenu, traži i pronađe. Ta
rešenost je plašila zato što je nagoveštavala da je prinčeva
vezanost za mač postala tako snažna da je oružje počeo
smatrati sastavnim delom svog bića. Činilo joj se kako
Gorštak drži da bez mača neće preživeti iskušenja koja ih
očekuju. Ron se bez njega osećao izgubljenim.

Slušala ga je kako govori o tome i razmišljala o meri u
kojoj je postao zavistan od magične oštrice, upoređujući to
sa sopstvenom zavisnošću od čarobne pesme. Uvek je
govorila sebi da je to samo igračka – ali bila je to laž. Bila je
sve pre no igračka; bila je to magija opasna koliko i ona
zatočena u izgubljenom maču Leaha. Mogla je ubiti. Bila je
ono na šta je njen otac uvek upozoravao – dar koji je dobila
na rođenju za koji bi bilo mnogo bolje da ga nije bilo.
Alanon je opomenuo u svom samrtnom času: “Moć čarobne
pesme veća je od bilo koje s kojom sam se susreo.”
Slušajući Rona, čula je Druidov zlokobni šapat. Moć
izlečenja; moć uništenja – upoznala ih je oboje. Da li mora
postati zavisna od magije u meri u kojoj je Ron to postao?
Ko će biti gospodar, ona ili vilovnjačka magija?

Znala je da je njen otac bio sopstvenu bitku da bi
odgovorio na to pitanje. Bio je primoran da prevlada svoju
nemogućnost da upravlja moćima pohranjenim unutar
Vilovnjačkog kamenja. Uspeo je, preživeo je oslobađanje
užasnih sila unutar svog bića da bi ih potom zauvek
odbacio. Kratkotrajno korišćenje moći platio je visokom
cenom – magija je transmutacijom prešla iz kamenja u
njegovu decu. Ista se bitka, kako joj se činilo, imala voditi i
po drugi put. Ali šta će biti ako se ovaj put moć otme
kontroli?

Drugi dan je neosetno prešao u noć. Dolinarka i
Gorštak su se poslužili obrokom koji im je doneo trgovac.
Sedeli su i posmatrali kako tama postaje sve dublja. Kada
se Ron pospano uvio u ćebad i zaspao, Brin se iskrala
napolje. Želela je da udiše sveže i čiste mirise i posmatra
jasno nebo sa polumesecom i obiljem zvezda. Prolazeći kraj
trgovačkog centra opazila je trgovca kako puši lulu na
praznom tremu, zavaljen u stolicu sa visokim naslonom tik
kraj ograde. Te večeri niko nije svratio na piće ili radi
razgovora, i zato je sedeo sam.

Tiho je odšetala do njega.
“Dobro veče”, usplahireno je pozdravio. Uspravio se
suviše brzo, sedeo je u stolici kao da će svakog časa pobeći.
Brin mu je otpozdravila klimanjem glave. “Odlazimo
ujutru”, obavestila ga je. Na trenutak joj se učinilo da je
zapazila izraz velikog olakšanja u njegovim tamnim očima.
“Ali htela sam da vam se pre toga zahvalim na pomoći.”
Odmahnuo je glavom. “Nema potrebe.” Zastao je
gladeći proređenu kosu. “Pobrinuću se da ne krenete bez
zaliha bar za prvih nekoliko dana.”
Brin nije htela da se raspravlja. To bi bilo besmisleno,
najbolje je bilo da prihvati ponuđeno.
“Da li biste prihvatili jasenov luk?” pitala je, pomislivši
na Rona. “Koristio bi vam za lov, kada mi...?”
“Jasenov luk? Imam jedan ovde, kad ste već to
spomenuli.” Trgovac je žurno ustao. Jurnuo je kroz vrata u

centar pojavivši se za tren sa jasenovim lukom i tobolcem
punim strela. “Uzmite ga”, insistirao je. “Bez naknade,
naravno. To je dobro, pouzdano oružje. Ionako pripada
vama jer su ga ostavili oni ljudi koje ste oterali.” Zastao je u
govoru i značajno pročistio grlo. “Svakako ga ponesite”,
završio je.

Položio ih je pred nju i seo na stolicu nervozno dobujući
prstima po drvenom naslonu.

Brin je podigla luk i strele. “Oni ne pripadaju meni, kao
što znate”, tiho je rekla. “Naročito zbog... onog što se
dogodilo.”

Trgovac nije skidao pogled sa svojih stopala. “Ne
pripadaju ni meni. Uzmi ih, devojko.”

Usledio je dug period tišine. Trgovčev pogled bio je
uperen mimo nje u tamu. Brin je zavrtela glavom. “Da li
poznajete oblast istočno odavde?” pitala ga je.

Nastavio je da gleda mimo nje. “Ne mnogo. To je
opasan kraj.”

“Da li ga neko poznaje?”
Trgovac nije odgovorio.
“Šta je sa šumarom koji je bio ovde prošle večeri?”
“Jeftom?” Trgovac je neko vreme ćutao. “Verovatno. Taj
je bio na mnogim mestima.”
“Kako da ga pronađem?” nastavila je sve razdraženija
uzdržanošću svog sagovornika.
Trgovac je skupio obrve. Razmišljao je o odgovoru koji
će joj dati. Konačno je pogledao u oči. “Ne mislite mu
nikakvo zlo, zar ne, devojko?”
Brin ga je na trenutak tužno osmotrila, pa odmahnula
glavom. “Ne, ne mislim mu nikakvo zlo.”
Trgovac je neko vreme odmeravao pa ponovo odvratio
pogled. “On je, znate, moj prijatelj.” Pokazao je ka brzacima
Čarda. “Živi nekoliko kilometara niz reku, na južnoj obali.”
Brin je klimnula glavom. Krenula je a potom se
zaustavila. “Ja sam ista ona osoba kojoj ste pomogli prve
noći”, tiho mu je rekla.

Čula je zvuke struganja kožnih čizama po drvenim
daskama trema. “Možda meni tako ne izgledate”, stigao je
odgovor.

Usne su joj se stegle. “Ne morate me se plašiti, znate.
Zaista ne morate.”

Čizme su zastale, trgovac nije skidao pogled sa njih.
“Ne plašim se”, rekao je tihim glasom.

Neko vreme je uzaludno čekala da prozbori još neku
reč, zatim se okrenula i nestala u mraku.

Sledećeg jutra, nešto posle svitanja, Brin i Ron napustili
su Vraninu tržnicu. Krenuli su ka istoku. Poneli su hranu,
ćebad i luk, trgovčev poklon. Pozdravili su se sa nervoznim
domaćinom i nestali među drvećem.

Dočekao ih je svetao i topao dan. Dok su putovali
južnom obalom Čarda, vazduh su ispunjavali zvuci šumskog
života i miris suvog lišća. Sa dalekog Vulfstaga duvao je
blagi zapadnjak, lišće se spuštalo lenjim spiralama na
šumsko tlo formirajući duboki pokrivač. Kroz drveće su se
mogla nazreti blaga brda i udoline. Obične i prugaste
veverice bežale su i skakutale po okolnom drveću
uzbunjene zvucima njihovog prolaska. Prekidali su njihove
pripreme za zimu koja je tog dana izgledala jako daleko.

Sredinom jutra, Dolinarka i Gorštak su zastali radi
odmora. Seli su na oboreno deblo koje su crvi načinili
šupljim. Desetak metara dalje, Čard je hitao na istok u
duboki Anar; granje i naplavina iz viših predela kovitlali su
se brzim vodotokom tvoreći zamršene obrasce.

“Još uvek mi je teško da poverujem da ga stvarno
nema”, rekao je Ron posmatrajući drugu obalu reke.

Brin nije morala da pita na koga misli. “I meni”, tiho je
priznala. “Ponekad mislim da nije stvarno otišao – da su me
oči obmanule – da će se, ako samo budem strpljiva, vratiti,
kao što je uvek činio.”

“Da li bi to smatrala neobičnim?” glasno je razmišljao
Ron. “Da li bi se mnogo začudila ako bi Alanon baš to
učinio?”

Dolinarka ga je pogledala. “On je mrtav, Rone.”
Ron je klimnuo ne skidajući pogled sa druge obale.
“Znam.” Neko vreme je bio ćutljiv pa je nastavio. “Da li
misliš da smo mogli učiniti nešto više da ga spasimo, Brin?”
Najzad je pogledao u nju. Pitao se da li je on mogao
nešto preduzeti. Brin mu je uputila gorak osmeh. “Ne,
Rone. Znao je da će umreti; rečeno mu je da neće dočekati
kraj ovog pohoda. Prihvatio je to kao neizbežnost,
verujem.”
Ron je odmahnuo glavom. “Ja to ne bih učinio.”
“Ni ja, pretpostavljam”, složila se Brin. “Verovatno je iz
tog razloga odlučio da nam ne kaže šta će se dogoditi.
Njegovo pristajanje uz sudbinu možda je nešto što ne
možemo razumeti, zato što ni njega samog ne razumemo.”
Gorštak je sedeo nagnut napred, sa rukama položenim
preko ispruženih nogu. “Tako je poslednji od Druida nestao
sa ovog sveta, ostavivši samo nas dvoje da se borimo protiv
crnih hodača.” Beznadežno je zavrteo glavom. “Jadni mi.”
Brin je s mnogo pažnje posmatrala svoje ruke skopljene
na krilu. Stresla se setivši se Alanona koji je u agoniji dotiče
krvlju zamrljanom rukom po čelu.
“Jadni mi”, tiho je ponovila.
Odmarali su se još neko vreme i potom nastavili put na
istok. Nekih sat kasnije prešli su preko plitke struje sa
šljunkovitim dnom koja je leno tekla od Čarda niz istrošenu
vododerinu. Kroz retko drveće opazili su malu kolibu.
Kućica od grubo obrađenih i unakrsno postavljenih brvana
uzdizala se na brežuljku usred male čistine, prvom od lanca
brdašaca koji su se blago talasali ka istoku. Nekoliko ovaca
i koza je u društvu jedne krave muzare paslo u toru iza
brvnare. Ostareli lovački pas se na zvuk njihovog dolaska
podigao sa svog omiljenog mesta za dremku pored verande,
zadovoljno se protegnuvši.
Šumar Jeft je na suprotnoj strani male čistine, go do
pasa, cepao drva. Sigurnim, iskusnim zamahom sekire sa
dugom drškom precvikao je cepanicu postavljenu na stari

panj koji mu je služio kao postolje. Oslobodivši oštricu,
odgurnuo je presečene polovine na stranu. Prekinuo je
posao posmatrajući pridošlice. Naslonio je glavu sekire na
panj oslonio se čvornovatim rukama na glatku dršku i
čekao.

“Dobro jutro”, pozdravila ga je Brin prilazeći mu.
“Dobro jutro”, odgovorio je šumar, klimajući glavom.
Izgledalo je kako ga njihov dolazak ni malo ne čudi. S
pažnjom je odmerio Rona. “Osećaš se malo bolje, zar ne?”
“Mnogo bolje”, odgovorio je Ron. “Delom i zbog tebe,
čuo sam.”
Šumar je slegnuo ramenima, mišići na njegovom
snažnom telu zaigraše. Pokretom ruke ih je pozvao u
brvnaru. “Vedro na tremu puno je pijaće vodu. Svakog dana
donosim svežu vodu sa obližnjih brda.”
Odveo ih je do trema i obećane kante. Svo troje je
otpilo dobar gutljaj. Seli su na verandu. Šumar je izvadio
duvan i lulu. Ponudio je goste duvanom, što su oni odbili.
Napunio je lulu i sam zapalio.
“Da li je u trgovačkom centru sve u redu?” nehajno je
pitao. Usledila je duga tišina. “Čuo sam šta se pre neko
veče dogodilo onoj bagri sa Širokog grebena.”
Lagano je preselio pogled na Brin. “Glasine ovim
krajevima putuju mnogo brže no što mislite.”
Dolinarka je izdržala njegov pogled, ne pokazujući
nelagodnost. “Trgovac nam je rekao gde te možemo naći”,
obavestila ga je. “Rekao nam je da nam možda ti možeš
pomoći.”
Šumar je otpuhnuo dobar dim iz lule. “Na koji način?”
“Rekao nam je da okolnu oblast poznaješ bolje nego
bilo ko drugi.”
“Ovde provodim mnogo vremena”, složio se čovek.
Brin se nagnula ka njemu. “Već vam dugujemo zbog
pomoći koju ste nam ukazali u trgovačkom selu. Ali vaša
nam je pomoć ponovo potrebna. Moramo naći put kroz
oblasti istočno odavde.”

Šumar je oštro odmerio, zatim laganim pokretom
izvadio lulu iz usta. “Istočno odavde? Mislite na dolinu
Darklin?”

Dolinarka i Gorštak su istovremeno klimnuli glavom.
Šumar je sumnjičavo odmahnuo glavom. “To je opasan
kraj. Niko ne putuje kroz Darklinsku dolinu ako može da je
obiđe.” Pogledao ih je. “Koliko duboko u nju nameravate da
zađete?”
“Nameravamo da je čitavu pređemo”, tiho je rekla Brin.
“Idemo ka Olden Muru i Gavranovim planinama.”
“Ludi ste kao ptice kreštalice”, bila je šumareva
konačna dijagnoza. Otresao je pepeo iz lule utiskujući ga
čizmama u tlo. “Tim krajevima gospodare Gnomi, hodači i
stvari gore od njih. Odande nećete izvući živu glavu.”
Nije bilo odgovora. Šumar je naizmenice proučavao
njihova lica, trljao bradu i najzad slegnuo ramenima.
“Vidim da imate sopstvene razloge za taj poduhvat, i ne
nameravam da zalazim u njih. Ali odmah ću vam reći da
pravite veliku grešku – možda najveću koju ćete ikada
napraviti. Čak i tragači zaziru od te oblasti. Ljudi tamo
nestaju kao dim – bez traga.”
Čekao je na odgovor. Brin je naizmenice gledala Rona i
šumara. “Moramo da idemo. Da li nam možete pomoći?”
“Ja?” šumar se značajno nasmejao i odmahnuo glavom.
“Ne ja, devojko. Čak i kad bih pošao s tobom – što ne
nameravam, zato što želim da živim – ne bih preživeo duže
od dva dana.”
Zastao je pažljivo ih proučavajući. “Kako mi se čini, vi
čvrsto nameravate da to učinite?”
Brin je nemo potvrdila glavom.
Šumar je uzdahnuo. “Možda postoji neko ko bi vam
mogao pomoći – ako ste sigurni da je to ono što želite.”
Oštro je dunuo u lulu da bi je očistio, zatim sklopio ruke
preko svojih širokih grudi. “Postoji starac zvani Koglin. Ako
je još uvek živ, morao bi imati više od devedeset godina.
Nisam ga video duže od dve godine, pa ne mogu biti

siguran da je još tamo. Pre dve godine je živeo blizu
stenovite formacije zvane Srcokamen nasred Darklinske
doline – formacije koja liči na veliki dimnjak.” Sumnjičavo je
odmahnuo glavom. “Reći ću vam kuda da idete ali
upozoravam vas da su staze u jadnom stanju. To je divljina;
tako daleko na istoku ne živi gotovo ništa ljudsko što nije
Gnom.”

“Šta misliš, da li će nam on pomoći?” nestrpljivo ga je
pitala Brin.

Šumar je slegnuo ramenima. “On poznaje taj kraj. Tu je
proveo čitav život. Ovde se pojavljuje tek jednom godišnje –
u poslednje dve godine ni toliko. Nekako preživljava u toj
džungli.” Podigao je teške obrve. “On je čudan svat, taj stari
Koglin. Luđi od ribe koja pliva po travi. Od njega možete
očekivati više problema nego pomoći.”

“Biće sve u redu”, uveravala ga je Brin.
“Možda.” Šumar je dobro osmotrio od glave do pete. “Ti
si suviše lepa da bi se šetkala okolo po toj divljini, devojko –
čak i uz zaštitu pesme. Tamo ima opasnijih stvari od lopova
i kukavica. Ja bih, da sam na tvom mestu, o svemu još
jednom razmislio.”
“Dovoljno smo razmišljali.” Brin se podigla na noge.
“Odlučili smo.”
Šumar je klimnuo. “U tom slučaju, sva voda koju
možete poneti je vaša. Bar nećete umreti od žeđi.”
Pomogao im je da napune mešine vodom. Doneo je
puno vedro sveže vode iz rečice koja je proticala nedaleko
od kolibe pa im je u nekoliko minuta izložio pravac kojim se
imaju kretati kako bi stigli do Srcokamena. U objašnjenjima
se pomagao grubom mapom koju je crtao u prašini ispred
verande.
“Pazite se”, opomenuo ih je stiskajući im ruke.
Uz poslednje reči pozdrava, Brin i Ron su pričvrstili
zalihe na leđa i polako krenuli ka drveću. Šumar ih je
posmatrao. Izraz na njegovom bradatom licu jasno je
govorio da ne očekuje da ih vidi pri povratku.

 
 

POGLAVLJE 29

 
Sledeća dva dana su putovali prateći zavojiti tok Čarda
koji je sve dublje zadirao u šume Anara prelazeći u
Darklinsku dolinu. Ron je bivao sve snažniji, ali još uvek se
nije u potpunosti oporavio, pa su napredovali sporije. Druge
večeri je posle brzog obroka odmah pao u san.
Brin je sedela pokraj vatre zureći u plamičke. Glavom
su joj se rojile mračne misli i užasna sećanja. U jednom
trenutku kada je zamalo zaspala, učinilo joj se da je Jair sa
njom. Nesvesno se obazrela oko sebe, tražeći ga. Ali oko
nje nije bilo nikoga, logika joj je nalagala da je njen brat
morao biti daleko. Uzdahnula je, zagrnula vatru i uvukla se
pod ćebad.
Tek u poslepodne trećeg dana od polaska iz Vranine
tržnice, Brin i Ron ugledaše jedinstvenu crnu stenovitu
formaciju kako se uzdiže u daljini. Znali su da je to
Srcokamen.
Srcokamen se na promenjivoj pozadini jeseni ukazao
kao tamna, jasna silueta, njegov izlomljeni vrh dominirao je
plitkom šumovitom dolinom. Srcokamen kamenu gromadu
sličnu dimnjaku oblikovala je ruka prirode tokom
bezbrojnih godina. Iznad njegove ogromne senke lebdela je
zlokobna tišina. Usamljen i večan, izdaleka se isticao u
tamnom moru, nepreglednih šuma Darklinske doline.
Stojeći na ivici grebena, posmatrajući okolinu, Brin je
čula neizgovoreni šapat kako je pozivao preko umora i
nesigurnosti, doživevši neočekivani osećaj mira. Još jedna
etapa na dugom putu na istok skoro je završena. Sećanja na
sve što je pretrpela da bi dovde stigla i brige zbog budućih
iskušenja delovale su neobjašnjivo daleko. Nasmejala se
Ronu koga je ovaj osmeh jako začudio. Lako ga je dodirnula
po ramenu i krenula niz blagu padinu u dolinu.

Staza se kao gotovo nerazaznatljiva niti vijugavo
spuštala između drveća. Šuma ih je nanovo progutala dok
se sunce postojano primicalo zapadnom horizontu. Oprezno
su napredovali preko popadalih stabala i izlomljenih
stenovitih formacija, sve dok padina gusto obrasla
vegetacijom nije, pri dnu, prerasla u zaravan. Pod šumskim
baldahinom staza se širila i nestajala u proređenoj šumi.
Toplo poslepodnevno svetlo meko se probijalo kroz
pukotine u isprepletanom granju osvetljavajuću šumu.
Veliki broj čistina prijatnog izgleda činio je šumu
prostranijom i otvorenijom. Zemlja je postala meka i
rastresita. Kamenja je nestalo a šumsko tlo su sada
pokrivali suvarci i lišće koje je blago šuštalo dok su
Dolinarka i Gorštak gazili po njemu.

Mala dolina je zračila osećanjem prijatnosti i bliskosti
tako stranom divljim predelima oko nje. Brin Omsford je
uhvatila sebe kako misli na Senovitu dolinu. Zvuci života,
insekti i životinje, kratki uplašeni pokreti među drvećem,
čak i topli, sveži mirisi jesenje šume – sve je podsećalo na
daleko, Južnozemljaško selo. Nije bilo Rapahaladrana, ali
desetak manjih potočića lenjo je vijugalo presecajući
njihovu stazu. Dolinarka je duboko disala. Nije bilo čudo da
je šumar Koglin odabrao ovu dolinu za svoj dom.

Putnici su zašli duboko u šumu, a vreme je sporo
prolazilo. Tu i tamo, nakratko bi ugledali Srcokamen kroz
mrežu tamnog šumskog granja, ogromnu crnu senku na
pozadini nebeskog plavetnila, što im je omogućilo da se
orijentišu. Hodali su u tišini, umorni i nestrpljivi da
okončaju dugi dnevni marš, misli su im bile usredsređene
na teren ispred njih, zvukove i znakove šume.

Ron Leah se zaustavio, zaštinički obrgrlivši Brin dok je
zurio napred.

“Da li si čula?” tiho je upitao nakon što je izvesno
vreme osluškivao.

Brin je klimnula. Bio je to glas – tanak, gotovo nečujan,
ali jasno ljudski. Čekali su pokušavajući da pogode pravac

iz kojeg je dopirao, potom krenuli za njim. Glas je na neko
vreme utihnuo, pa se ponovo javio, glasniji, sa prizvukom
gneva. Ko god da je govorio bio je ispred njih.

“Bolje ti je da se smesta pokažeš!” Čuli su visoki i
kreštavi glas. “Nemam vremena za igru!”

Usledila je lavina psovki i mumlanja dok su se
Dolinarka i Gorštak zbunjeno zgledali.

“Pokaži se, pokaži se, pokaži se!” vrištao je glas da bi
odmah zatim prešao u besno režanje. “Trebalo je da te
ostavim u bari... ali prevarilo me moje meko srce...”

Još psovki, potom se mogao čuti zvuk nečeg što se
bučno probijalo kroz rastinje.

“I ja imam nekoliko trikova, da znaš! Imam prah
sposoban da raznese tlo pod tobom i napitke koji te mogu
vezati u čvor! Misliš da sve znaš, ti... Hajde da te vidimo
kako se penješ uz konopac! Čik to uradi! Uradi bilo šta sem
što mi praviš nevolje! Kako bi ti bilo da ja tebe ovde
ostavim? Kako bi ti se to dopalo? Tada ne bi sebe smatro
tako pametnim, kladio bih se! Izlazi, smesta!”

Brin i Ron su se probili kroz mrežu drveća koje im je
blokiralo pogled i našli se na ivici male čistine sa širokim
mirnim jezercetom u sredini. Preko puta njih jedan starac
je klečao i naizgled besciljno puzao okolo na sve četiri.
Uspravio se na noge na zvuk njihovog dolaska.

“Ha! Znači, rešio si...!” Stao je usred govora kada ih je
opazio. “Ko ste vi? Ne, nije važno ko ste. Nije uopšte važno.
Samo se gubite odavde, vratite se tamo odakle ste došli.”

Okrenuo im je leđa uz potcenjivački gest i nastavio da
puzi rubom šume, grabeći mršavim rukama levo i desno.
Starčevo mršavo, svinuto telo podsećalo je na parče suvog
drveta. Dugi pramenovi snežnobele kose i brade visili su
mu oko ramena. Nosio je dronjavu i iznošenu odeću i
poluogrtač. Dolinarka i Gorštak su tupo zurili u starca.

“Ovo je nečuveno!” besneo je starac upirući svoj gnev
ka tihom drveću. Zatim se osvrnuo oko sebe opazivši kako

su putnici još tu. “Pa šta još čekate? Gubite se odavde! Ovo
je moja kuća, a ja vas nisam zvao. Shodno tome, gubite se’”

“Ovde živite?” pitao je Ron, sumnjičavo se osvrćući oko
sebe. Starac ga je gledao kao da je idiot. “Zar nisi čuo šta
sam ti rekao? Šta misliš da inače radim ovde u ovo vreme?

“Ne znam”, priznao je Gorštak.
“Čovek bi u ovo doba trebalo da bude u svojoj kući!”
nastavio je njegov sagovornik svadljivim tonom. “U stvari,
šta vi zapravo ovde radite? Zar nemate sopstvenu kuću?”
“Dolazimo iz daleka, iz Senovite doline u Južnoj zemlji.”
Brin je pokušala da objasni, ali starac je samo tupo zurio u
nju. “To je ispod Duginog jezera, na nekoliko dana jahanja
odavde.” Starčev izraz se nije promenio. “Bilo kako bilo,
došli smo ovde u potrazi za nekim ko...” “Ovde nema nikog
sem mene.” Starac je odlučno odmahnuo glavom. “I
Vispera, kojeg ne mogu da nađem. Gde bi...?”
Naglo je prestao da govori, nastavljajući svoj lov za ko
zna čim. Brin je sumnjičavo gledala Rona.
“Čekajte!” viknula je za starcem, koji se naglo osvrnuo.
“Šumar nam je pričao o nekom čoveku. Rekao nam je kako
on ovde živi. Rekao je da se zove Koglin.”
Starac je slegnuo ramenima. “Nikad čuo.”
“Pa, možda živi u nekom drugom kraju doline. Možda bi
nam mogao reći gde možemo...”
“Vi ne slušate pažljivo, zar ne?” besno je prekinuo
starac. “Nemam pojma odakle dolazite – niti me briga – ali
kladim se da nema mnogo čudnih ljudi koji jurcaju oko vaše
kuće, zar ne? Kladim se da poznajete svakoga ko tamo živi,
dolazi u posete ili radi nešto drugo! Pa zbog čega mislite da
sa mnom stoji drugačije?”
“Hoćete reći kako je čitava ova dolina vaš dom?” sa
nevericom je upitao Ron.
“Naravno da je moj dom! Rekao sam vam to već
najmanje pola tuceta puta! Sada se gubite odavde i pustite
me na miru!”

Lupio je besno sandalom o tlo, čekajući da se udalje. Ali
Dolinarka i Gorštak su nastavili da stoje na istom mestu.

“Ovo je Srcokamen, zar ne?” nastavljao je Ron,
postajući pomalo besan na ovog čangrzivog starčića.

Ovaj je prkosno isturio sitnu bradu. “Pa šta i ako jeste?”
“Pa, ako jeste, onda tu živi čovek po imenu Koglin – ili
je bar živeo do pre dve godine. Živeo je ovde mnogo godina
unazad, rečeno nam je. Pa, ako ste proveli ovde bar neko
vreme, morali biste znati nešto o njemu!”
Starac je neko vreme ostao nem, samo su namrštene
obrve upućivale na zaključak da se bavi dubokim
razmišljanjem. Konačno je odlučno zavrteo sedom glavom.
“Već sam vam rekao, nikada nisam čuo za njega. Ovde
nema nikog ko se tako zove niti ga je ikad bilo. Nikoga.”
Ali Brin je zapazila nešto u starčevim očima. Prišla mu
je za korak i stala. “Poznato ti je to ime, zar ne? Koglin –
znaš ga.”
Starac nije popuštao. “Možda ga znam, a možda i ne
znam. U svakom slučaju, ne moram da ti kažem!”
Brin je zaključila. “Ti si Koglin, zar ne?”
Starac je pao u divlji napad smeha. “Ja? Koglin? Ha, ha,
pa to bi stvarno bilo nešto! Tada bih bio nadaren, svakako!
Ha, ha, ha, koliko je to smešno!”
Dolinarka i Gorštak su zurili u njega sa
zaprepašćenjem. Presavio se u pojasu i pao na zemlju,
histerično se smejući. Ron je dohvatio Brin za ruku i uneo
joj se u lice.
“Pobogu, Brin – zar ne vidiš da je starac lud!” šapnuo
je.
“Šta si rekao? Da sam lud?” Starkelja je ponovo bio na
nogama, lice mu je plamtelo gnevom. “Trebalo bi da ti
pokažem koliko sam lud! Sada se gubi iz moje kuće! Nisam
te ni zvao da dođeš, a ne želim te ovde ni sad! Gubi se!”
“Nismo mislili ništa loše”, zbunjeni Ron je pokušavao da
se izvini.

“Napolje, napolje, napolje! Pretvoriću vas u pramenje
dima! Zapaliću vas i gledaću kako gorite. Ja ću... Ja ću...”

Skakao je gore-dole u nekontrolisanom besu, koščate
šake su mu se čvrsto stegle u pesnice, duga bela kosa se
razletela na sve strane. Ron mu je prišao pokušavajući da
ga smiri.

“Dalje od mene!” zavrištao je starac, uperivši u njega
mršavu ruku kao oružje. Gorštak se smesta zaustavio.
“Stani! O, gde je taj glupi...! Vispere!”

Ron se obazreo oko sebe očekujući da vidi nekog, ali
niko se nije pojavio. Starac je bio van sebe od besa,
skakutao je okolo, urlajući u šumsku tamu i vitlajući
rukama kao vetrenjača.

“Visperu! Visperu! Stvori se ovde i zaštiti me od ovih
razbojnika! Visperu, đavo neka nosi tvoju drskost! Da li ćeš
im dopustiti da me ubiju? Da li da im se predam? Kakva je
vajda od tebe, budalo...! O, nikada nije trebalo traćiti vreme
na tebe! Pokaži se! Smesta!”

Dolinarka i Gorštak su starčevo lakrdijašenje gledali sa
mešavinom opreza i zabave. Visper, ma ko to bio, očigledno
je odlučio da se drži po strani. Ipak, starac nije bio spreman
da odustane. Nastavio je da histerično skače okolo vičući u
prazno. Ron se konačno okrenuo ka Brin.

“Ovo nas ne vodi nikuda”, obratio joj se namerno
govoreći veoma tiho. “Nastavimo svojim putem – staraćemo
se sami o sebi. Starac je očigledno skrenuo pameću.”

Brin je odmahnula glavom, sećajući se reči šumara Jefta
o Koglinu: stari čudak, luđi od ribe koja pliva travom. “Pusti
me da probam još jednom”, zamolila ga je.

Krenula je napred, ali starac se smesta okrenuo prema
njoj. “Nećeš da me slušaš, jel tako? Pa, dovoljno sam te
upozorio. Visperu! Gde si? Pokaži se! Drž je! Drž je!”

Brin je ipak zastala i obazrela se oko sebe. Još uvek
nikoga nije bilo na vidiku. Ron je prošao kraj nje nestrpljivo
gestikulirajući.

“Slušaj me, starče. Dosta je bilo. Ovde nema nikog
drugog sem tebe, pa zašto ne prestaneš da...”

“Ha! Nikog drugog sem mene, to ti misliš?” Starac je
veselo poskočio u vazduh dočekavši se u čučnju. “Pokazaću
ti ja koga ovde ima, ti... uljezu! Dođi kod mene kući ako
smeš? Pokazaću ti ja! Visperu! Visperu! Đavo te odneo...!”

Ron je bespomoćno vrteo glavu cereći se kada se
niotkuda, na samo desetak metara od njega stvorila najveća
mačka koju je ikada video. Bila je tamnosiva sa crnim
površinama po bokovima koje su se širile nagore preko
širokih leđa, crnog lica, ušiju i repa i širokih, crnih šapa
nezgrapnog izgleda. Neman je bila duža od tri metra, njena
krupna čupava glava gotovo da je bila na istom nivou kao i
Ronova. Isprepletani mišići poigravali su ispod sjajnog
krzna dok se leno otresala odmeravajući Gorštaka i
Dolinarku svetlim, dubokim plavim očima koje su žmirkale i
skupljale se. Izgledalo je kao da ih nakratko proučava,
nakon čega je razjapila usta zevajući. Sevnuli su redovi
sjajnih, kao brijač oštrih zuba.

Ron Leah je progutao pljuvačku, ne pomerajući se ni za
dlaku.

“A-ha! Sada više nije tako smešno, kladim se!” Likovao
je starac veselo se cerekajući dok su njegove mršave noge
poigravale. “Mislio si da sam lud, zar ne? Da govorim sam
sa sobom? Pa, šta sad misliš?”

“Niko nije želeo da vam naudi.” Ponovila je Brin dok je
velika mačka radoznalo posmatrala Rona.

Starac se primakao za korak, oči su mu se sjajile ispod
duge, sede kose koja mu je padala preko izboranog čela.

“Misliš da bi mu odgovarao za večeru? To misliš? Stari
Visper brzo ogladni, da znaš. Vas dvoje biste mu mogli
poslužiti kao dobar obed pre spavanja! Ha! Šta te muči?
Izgledaš pomalo bledo, kao da se ne osećaš najbolje. To je
šteta, zbilja velika šteta. Možda bi trebalo...”

Osmeh je iznenada nestao sa njegovog lica. “Visperu,
ne! Visperu, ne, čekaj, ne čini to...!”

Velika mačka je jednostavno izbledela i nestala, kao da
je isparila. Na trenutak, svo troje je zurilo u mesto koje je
do malopre zauzimala. Starac je besno lupio nogom o tlo i
šutnuo prazni prostor pred sobom.

“Đavo te nosio! Prestani s tim, čuješ li me! Pokaži se, ti
glupa životinjo ili ću...!” Besno je prekinuo pogledavši Brin i
Rona. “Gubite se iz moje kuće! Gubite se!”

Ronu Leahu je bilo dosta. Ludi starac i mačka koja
nestaje bili su više nego što je on mogao podneti. Krenuo je
bez reči, prošavši kraj Brin pokazavši joj da ga sledi. Brin je
oklevala, još uvek nespremna da odustane.

“Ne razumeš koliko je ovo važno!” vatreno je
uskliknula. Starac se ukočio. “Ne možeš nas tek tako
oterati. Potrebna nam je pomoć. Molim te, kaži nam gde
možemo naći tog čoveka, Koglina.”

Starac je nemo posmatrao. Njegovo štapoliko telo bilo
je pogrbljeno a kudrave obrve zamišljeno skupljene. Zatim
je, iznenadno, raširio ruke i rezignirano zatresao glavom.

“Pa, vrlo dobro – učiniću sve da bih vas se rešio!”
Duboko je uzdahnuo i načinio napor da izgleda pristojno.
“To vam neće biti ni od najmanje pomoći, razumete – ni od
najmanje!”

Dolinarka je čekala, ne progovorivši ni reč. Iza nje, Ron
se ponovo okrenuo. Starac je nakrivio glavu, razmišljajući.
Mršavom rukom je hitro prolazio kroz kosu.

“Stari Koglin je tamo, u podnožju velike stene.” Mahnuo
je rukom, gotovo nonšalantno u pravcu Srcokamena. “Tamo
gde sam ga pre skoro godinu dana pokopao.”

 
 

POGLAVLJE 30

 
Brin Omsford je zurila u starca, razočarenje je vrilo u
njoj gušeći krik koji joj se rađao u grlu. Podigla je ruku u
gestu očajanja. “Kažeš da je Koglin mrtav?”
“Mrtav i pokopan!” Urlao je grozni starkelja. “Sada idi
svojim putem i ostavi me na miru!”
Nestrpljivo je čekao da Dolinarka i Gorštak krenu, ali
Brin nije mogla da se natera na pokret. Koglin je mrtav?
Nekako, nije mogla da prihvati tu činjenicu. Zar glasina o
tome ne bi već stigla do šumara Jefta i drugih žitelja šuma
oko Vranine tržnice? Čovek koji je živeo tako dugo kao
Koglin morao je biti veoma poznat u ovoj divljini...?
Ispravila se. Verovatno ne bi, zato što šumari i tragači često
mesecima znaju da budu usamljeni. Ali ko je onda bio ovaj
starac? Šumar ga nije spominjao. Ništa se nije slagalo.
“Hajdemo, Brin”, nežno joj se obratio Ron.
Dolinarka je, međutim, odmahnula glavom. “Ne, ne dok
ne budem sigurna. Ne, dok ne budem mogla...”
“Gubite se iz moje kuće!” još jednom je ponovio starac,
tvrdoglavo lupajući nogom. “Dosta sam pretrpeo od vas!
Koglin je mrtav! Sad, ako se ne izgubite odavde dok ja....”
“Deda!”
Oštar glas je došao do njih iz šumske tmine sa leve
strane, gde se u daljini, između isprepletanog granja,
uzdizao izlomljeni, tamni vrh Srcokamena. Tri glave su se
pokrenule kao jedna, šuma je iznenada postala mirna.
Pored njih se materijalizovao Visper, plave oči su sijale,
podigao je veliku, rutavu glavu pretražujući okolinu. Starac
je promrmljao nešto sebi u bradu i još jednom lupio nogom
o tlo.
Lišće je tiho zašuštalo nakon čega je na čistinu stupio
misteriozni govornik. Bila je to devojčica, jedva nešto

starija od Brin, njena sitna, gipka prilika bila je odevena u
pantalone i tuniku preko kojih je mlitavo visio pleteni kratki
ogrtač boje šumskog zelenenila. Dugi, kovrdžavi pramenovi
guste tamne kose visile su joj niz ramena, bacajući meku
senku preko osunčanog i blago pegavog lica vilinskih crta.
Ovo čudesno lice odisalo je očaravajućom nevinošću. Bilo je
to divno lice, iako ne klasično lepo kao kod Brin, ipak je
osvajalo jednostavnom svežinom i vitalnošću. Tamne,
inteligentne oči kojima je radoznalo proučavala Dolinarku i
Gorštaka zračile su otvorenošću i poštenjem.

“Ko si ti?” pitala je tonom iz kojeg je bilo jasno da na to
ima pravo.

Brin je prvo pogledala u Rona pa u devojku. “Ja sam
Brin Omsford iz Senovite doline a ovo je Ron Leah. Pošli
smo na sever, napustivši svoje domove u Južnoj zemlji ispod
Duginog jezera.”

“Prešli ste dug put”, primetila je devojka. “Zašto ste
ovde?”

“Tražimo čoveka po imenu Koglin.”
“Da li ga poznajete, Brin Omsford?”
“Ne.”
“Zašto ga tražite?”
Devojka nije skidala pogled s nje. Brin je oklevala,
razmišljajući koliko toga joj može otkriti. Nešto u vezi sa
ovom devojkom joj je govorilo da izbegava laži. Brin je
zapazila i način na koji je njeno iznenadno pojavljivanje
utišalo starca i prizvalo mačku koja nestaje. Dolinarka je, i
pored svega, oklevala da u potpunosti otkrije razloge
njihovog prisustva u Srcokamenu pre no što se bolje
obavesti sa kim ima posla.
“Rečeno nam je da je Koglin osoba koja najbolje
poznaje šumske oblasti Darklinske doline istočno od
Gavranovih planina”, oprezno je odgovorila. “Nadali smo se
da će nam pomoći u jednoj stvari od velike važnosti.”
Devojka je ćutala, očigledno razmišljajući o Brininim
rečima. Starac joj se približio, vrpoljeći se.

“Oni su uljezi i izazivači nevolja”, strastveno je izjavio.
Devojka mu nije odgovorila, nije ga udostojila nikakve
pažnje. Pogled joj je još uvek počivao na Brin, njeno vitko
telo bilo je nepomično. Starac je ozlojeđeno raširio ruke.
“Ne bi trebalo da govoriš s njima! Trebalo bi da ih
oteraš!” Devojka je lagano odmahnula glavom. “Stišaj se,
deda”, upozorila ga je. “Ne misle nam nikakvo zlo. Visper bi
to već osetio.”
Brin je hitro osmotrila veliku mačku, koja se bezbrižno
protezala u visokoj travi oko jezerceta, mašući zaludno ka
insektima u prolazu. Krupne ovalne zenice kojima ih je
posmatrala plamsale su kao par plamičaka.
“Ta budalasta životinja ne zna ni da se odazove kada je
tražim!” progunđao je starac. “Kako možeš da se oslanjaš
na njega?”
Devojka je posmatrala starca sa neodobravanjem,
mladalačkim crtama prošla je naznaka prkosa. “Visperu!”
tiho ga je pozvala i pokazala na Brin. “Traži!”
Ogromna mačka se u trenu našla na nogama, nečujno
se odšunjavši do Brin. Dolinarka se ukočila dok je crna
životinjska njuška ispitivala njenu odeću golicajući je.
Oprezno je krenula da načini korak unazad.
“Ne mrdaj”, tiho je posavetovala devojka.
Brin je poslušala naredbu. Primorala je sebe da spolja
ostane mirna. Stajala je kao okamenjena dok joj je ogromna
životinja nehajno njuškala noge u pantalonama. Shvatila je
kako je devojka ispituje koristeći se životinjom u nameri da
isproba njene reakcije. Zver je odgurnula njuškom zbog
čega joj se koža na zadnjem delu vrata naježila. Šta da
radi? Da li da nastavi mirno da stoji? Ili da dodirne životinju
i pokaže joj kako se ne boji? Ali ona se jeste bojala, strah je
obuzimao čitavo telo. Životinja će ga sigurno namirisati i
onda...
Odlučila se. Tihim glasom je počela da peva. Reči su
lagano lebdele u tamnoj, noćnoj tišini, ploveći nad malom
čistinom, posežući, dodirujući kao nežnim prstima. Čarobna

pesma je za nekoliko trenutaka izatkala svoju čaroliju,
džinovska mačka se posadila na zadnje noge, posmatrajući
Dolinarku sjajnim očima. Trepćući u laganom ritmu pesme
pitomo je ležala pod njenim nogama.

Brin je prestala da peva. Svi su, za trenutak zanemeli...
“Đavoli!” konačno se oglasio starac sa prepredenim
izrazom lica.
Devojka je bez reči prišla Brin. Stala je ispred nje. U
njenim očima nije bilo straha već radoznalosti. “Kako si to
izvela?” zbunjeno je pitala. “Nisam mislila da bilo ko to
može izvesti.”
“To je dar”, odgovorila je Brin.
Devojka je oklevala. “Ti nisi đavo, zar ne? Nisi jedna od
hodača ili njima srodnih bića?”
Brin se nasmešila. “Ne, ništa nalik tome. Samo
posedujem ovaj dar.”
Devojka je odmahnula glavom u neverici. “Mislila sam
da niko to ne može učiniti Visperu”, ponovila je.
“To su đavoli!” nije odustajao starac, lupajući sandalom
o zemlju.
Visper je u međuvremenu ustao i prišao Ronu. Kada je
zver prislonila njušku na njega, Gorštak se našao
zatečenim, bacio je preklinjući pogled ka Brin. Visper je
jedan trenutak radoznalo njuškao Gorštakovu odeću a
potom je sklopio čeljust oko njegove desne čizme i počeo da
je poteže. Ono malo što je ostalo od Ronovog
dostojanstvenog držanja brzo se osulo dok se upinjao da
sačuva obuću.
“Mislim da želi da se igra s tobom”, objasnila je devojka
dok je na njenom licu zatitrao blag osmeh. Uputila je
značajan pogled ka starcu, koji je gunđanjem objavio svoje
nezadovoljstvo, odmakavši nekoliko koraka dalje od grupe.
“Pa... da li... biste se pobrinuli?” Ozlojeđeno je
prostenjao Ron divlje se boreći da se održi na nogama dok
je velika mačka nastavljala da snažno poteže njegovu
čizmu.