Terry Brooks - Carobna pesma Sanare

preživeo njegovo uništenje. Možda je Druid potcenio snagu
neprijatelja precenivši sopstvene snage.

Mislila je na ono što joj je Grimpond saopštio o njoj.
Nazvao ju je detetom mraka kojem je pisano da umre u
Melmordu, nosiocem semena sopstvenog uništenja. To
uništenje je moralo doći od čarobne pesme – nedovoljne i
nepouzdane odbrane protiv crne magije hodača. Crne
Utvare su bile žrtve sopstvene magije. Ali to je, takođe, bila
i ona, rekao je Grimpond. I kad mu je usplahireno
odgovorila da ona nije poput njih, da ona ne upotrebljava
crnu magiju, sen joj se nasmejala saopštavajući joj da niko
ne upotrebljava magiju – da magija upotrebljava njih.

“Postoji ključ za ono što tražiš”, rekao je.
To je bila druga zagonetka. Sigurno je tačno da je
magija upotrebljava koliko i ona nju. Prisetila se svog gneva
prema ljudima sa Širokog grebena u Vraninoj tržnici i kako
joj je Alanon pokazao šta magija može da učini sa onim
gusto isprepletanim stablima. Spasilac i uništitelj – bićeš i
jedno i drugo, upozorila je Bremenova sen. Sada je dobila
isto upozorenje i od Grimponda.
Koglin je nešto prošaptao pokraj nje pa se, igrajući,
udaljio kada ga je Kimber Bo upozorila na ponašanje. Misli
joj se rasuše dok je posmatrala starčića kako zamiče u
šumsku divljinu, smejući se i buncajući kao neko ko je već
prešao najveći deo puta do ludila. Duboko je udahnula svež
popodnevni vazduh, opazivši prikradanje ranih večernjih
senki po tlu. Nedostajao joj je Alanon. To je bilo čudno jer je
njegovo mračno i veličanstveno prisustvo bilo mala uteha
za nju u danima zajedničkog putovanja. Između njih je bilo
tog čudnog osećanja srodnosti, te moći razumevanja i
osećaja da su na neki način slični...
Da li je to bilo zbog magije koju su oboje imali –
čarobne pesme i druidske moći?
Suze su joj krenule na oči dok je ponovo zamišljala
njegovu izlomljenu formu, zgrčenu u toj suncem obasjanoj
udolini, krvavu i izranavljenu. Kako je užasno izgledao dok

je čas pre smrti posegao krvavom rukom ka njenom čelu...
Usamljeno, oronulo obličje prožeto ne toliko druidskom
moći koliko osećanjem druidske krivice, on se obavezao
prihvativši očev zavet da će Druide rešiti odgovornosti koje
su poneli oslobodivši crnu magiju u čovekov svet.

Sada je ta odgovornost ležala na njoj.
Popodne je prešlo u veče kada je mala družina prešla iz
Anarske divljine u dolinu Srcokamena. Brin je prestala da
mozga o Grimpondovim rečima i počela da razmišlja o tome
šta će reći saputnicima i o najboljem načinu da upotrebi
ono malo znanja koje je zadobila. Njen cilj je u ovoj stvari
bio zadat, ali sa drugima nije bilo tako – čak ni s Ronom.
Ako bi mu rekla sve što joj je rekao Grimpond, možda bi
mogla da ga ubedi da je pusti da nastavi sama. Ako je
pisano da mora poći ka svojoj smrti, mogla je možda njega
sprečiti da ode svojoj.
Sat kasnije Brin, starac, devojka i Ron Leah su sedeli
oko ognjišta u kolibi, opruženi u postavljenim stolicama ili
na klupama. Toplota plamenova igrala je po njihovim licima
dok se napolju spuštala hladna i mirna noć. Visper je mirno
spavao na svojoj ponjavi, čitavim telom opružen pored
vatre. Barska mačka je veći deo dana provela nevidljiva; tek
na povratku sa Grimponda se ponovo pojavila hitro zauzevši
svoje omiljeno mesto pored ognjišta.
“Grimpond mi se pokazao sa mojim licem”, tiho je
počela Brin svoju priču dok su je ostali pažljivo slušali.
“Nosio je moje lice izazivajući me pričama o mojoj pravoj
prirodi.”
“On često igra te igre”, saosećajno je zapazila Kimber.
“To ne bi trebalo da te brine.”
“Sve su to laži i obmane! To je mračno i izvitopereno
stvorenje.” Šapnuo je Koglin, nagnuvši se napred svojim
mršavim telom. “Zatočeno u tom jezera još od pre nestanka
starog sveta, govori zagonetke koje nijedan čovek ili žena,
svejedno, ne može odgonetnuti.”
“Deda”, Kimber Bo ga je blago upozorila.

“Šta je Grimpond hteo da nam poruči?” želeo je da zna
Ron.

“Ono što sam vam već rekla”, odgovorila je Brin. “Da je
mač Leaha u rakama Gnoma pauka koji su ga izvukli iz
voda Čarda. Da put za neopaženi uzalak u Melmord vodi
kroz odvodne kanale Sivoznaka.”

“U tim rečima nije bilo obmane?” instistirao je.
Lagano je odmahnula glavom, pomišljajući na mračni
način kojim se poslužila magijom pesme. “Ne u tim
rečima.”
Koglin je zafrktao. “Pa, kladim se da su ostale reči bile
laži!”
Brin se okrenula ka njemu. “Grimpond mi je rekao da
me u Melmordu čeka smrt – da joj neću izmaći.”
Usledila je mrtva tišina. “To su laži, baš kako starac
kaže”, konačno je progunđao Ron.
“Grimpond mi je rekao da smrt tamo čeka i na tebe,
Rone. Rekao mi je da oboje nosimo seme te pogibelji u
magiji kojom se služimo – ti u maču Leaha, ja u čarobnoj
pesmi.”
“I ti veruješ u te besmislice?” Gorštak je odmahnuo
glavom. “Pa, ja ne verujem. U stanju sam da odbranim i
sebe i tebe.”
Brin se tužno nasmejala. “Ali šta ako Grimpondove reči
nisu lažne? Šta ako je i taj deo, takođe, istinit? Moram li
nositi tvoju smrt na savesti, Rone? Da li ćeš insistirati da
umreš sa mnom?”
Ron je pocrveneo na ovaj prigovor. “Ako budem morao.
Alanon me imenovao tvojim zaštitinikom kada sam to
zatražio. Kakav bih zaštitnik ja bio kada bih te sad napustio
i ostavio samu? Ako nam je zajednička smrt pisana, Brin,
neka to ne ide na tvoju dušu. Neka ide na moju.”
Brin je ponovo osetila poplavu suza i morala je da se
žestoko bori protiv osećanja koja su besnela njenom
nutrinom.

“Devojko, devojko, nećemo sad plakati, nema plakanja!”
Iznanada je đipio Koglin hitajući ka njoj. Na njeno
iznenađenje, starčić je nežnim pokretima obrisao njene
suze. “Kada sa Grimpondom imaš posla radi se o igrama,
lažima i poluistinama. Ta sen svakom predskazuje smrt kao
da je to čini naročito nadarenom. Hajde, hajde. Šta jedna
prikaza može znati o smrti?”

Potapšao je Brin po ramenu, pa se prekorno namrštio
Ronu, kao da je zbog nečeg bio kriv, progunđavši nešto o
prokletim uljezima. “Deda, moramo im pomoći”, iznenada
se oglasila Kimber.

Koglin se besno obrecnuo na nju. “Pomoći im? A šta to
već neko vreme radimo, devojko? Skupljamo drva za
potpalu?”

“Ne, ne mislim to, deda ali...”
“Ali, ništa!” živo je gestikulirao zgrčenim rukama.
“Naravno da ćemo im pomoći!”
Dolinarka i Gorštak su zurili u starca sa
zaprepašćenjem. Koglin se vrištavo nasmejao pa šutnuo
usnulog Vispera nateravši mačku da s trzajem podigne
glavu. “Ja i ova bezvredna životinja – pružićemo im svu
moguću pomoć! Ne možemo trpeti takve suze! Ne možemo
pustiti da nam gosti lutaju naokolo bez ikoga ko bi im
mogao pokazati put!”
“Deda...”, devojka je htela da ga prekine, ali je starac
prenebregao taj pokušaj.
“Već neko vreme nismo maltretirali te Gnome pauke,
zar ne? Bila bi dobra ideja da ih podsetimo kako smo još
uvek ovde, mogli bi pomisliti da smo se odselili. Biće da su
sada na Toferovom grebenu – ne, ne u ovo doba godine. Ne,
tada silaze sa grebena do močvare baš u vreme smene
godišnjih doba. To je njihova zemlja; tamo su i mogli da
takvo oružje izvuku iz reke. Visper će ih potražiti za nas.
Posle ćemo skrenuti na istok, zaobići močvare i preprečiti
ka Ravenšornu. Dan ili dva, možda, rekao bih.”

“Ali ne i ti, Kimber. Ne mogu te povesti na put po takvoj
oblasti. Hodači su suviše opasni. Ostaćeš ovde i čuvaćeš
kuću.”

Kimber mu je uputila očajan pogled. “Još uvek o meni
misli kao o detetu. Ja sam ta koja treba da brine o njemu.”

“Ha! Ne moraš da brineš za mene!” planuo je Koglin.
Kimber se nevino nasmešila, njeno vilovnjačko lice bilo
je mirno. “Naravno da moram da se brinem o tebi. Ja te
volim.” Okrenula se prema Brin. “Brin, moraš nešto
razumeti. Deda više ne napušta dolinu bez mene. S
vremena na vreme mu zatrebaju moj vid i memorija. Deda,
nemoj se ljutiti zbog onog što govorim, ali i sam znaš da si
ponekad zaboravan. Sem toga, Visper ne radi uvek ono što
mu kažeš, ako pokušaš da pođeš sam, nestaće kada ti bude
najpotrebniji.”
Koglin se namrštio. “Glupa mačka ume to da uradi,
tačno je.” Pogledao je na Vispera koji je pospano trepnuo na
njega. “Gubim vreme pokušavajući da ga naučim nečem
drugom. Vrlo dobro, izgleda da ćemo morati svi da pođemo.
Ali pokušaj da se držiš dalje od nevolja, devojko. Taj deo
ostavi meni.”
Brin i Ron su razmenili hitre poglede.
Kimber se okrenula ka njima. “To je dogovoreno.
Polazimo u zoru.”
Dolinarka i Gorštak su se zgledali u neverici. Šta se
događalo? Upravo je odlučeno, kao da je u pitanju
najnormalnija stvar na svetu, da će devojka jedva nešto
starija od Brin, poluludi starac i mačka koja ponekad ima
običaj da nestane povratiti izgubljeni mač Leaha od nekih
stvorenja koje su nazvali Gnomima paucima, nakon čega će
ih oni voditi do Gavranovih planina i Sivoznaka. Gnoma,
hodača i drugih opasnih bića biće na sve strane – bića čija
je moć uništila Druida Alanona – a starac i devojka su se
ponašali kao da ih to ni najmanje ne brine.
“Kimber, ne”, konačno je rekla Brin, ne znajući šta
drugo da kaže. “Ne možeš poći sa nama.”

“Ima pravo”, složio se Ron. “Ti ni izdaleka ne razumeš
na kakvu sili smo krenuli.”

Kimber Bo je dobro osmotrila svakog od njih.
“Razumem to bolje no što mislite. Već sam vam rekla – ova
zemlja je moj dom. I dedin. Mi poznajemo ovdašnje
opasnosti i dobro ih razumemo.”

“Ti ne razumeš hodače!” eksplodirao je Ron. “Šta vas
dvoje možete uraditi protiv njih?”

Kimber nije popuštala ni za pedalj. “Ne znam. Otprilike
što i vi, rekla bih. Možemo ih izbegavati.”

“A šta ako ih ne možete izbeći?” navaljivao je Ron. “Šta
onda?”

Koglin je skinuo kožnu torbu pričvršćenu za pojas
ispruživši je napred. “Daću im da osete ukus moje magije,
Gorštače! Daću im da okuse vatru o kojoj još ništa ne
znaju.”

Gorštak se zbunjeno namrštio, pogledom tražeći pomoć
od Brin. “Ovo je ludo!” nanovo je planuo.

“Ne žuri sa odbacivanjem dedine magije”, posavetovala
ga je Brin, počastivši starca ohrabrujućim pogledom. “On je
u ovoj divljini proveo čitav život i preživeo je veliki broj
opasnosti. Može da izvede stvari koje od njega ne bi
očekivao. Biće vam od velike koristi. Kao i Visper i moja
malenkost.”

Brin je odmahnula glavom. “Mislim da je to veoma loša
ideja, Kimber.”

Devojka je klimnula sa razumevanjem. “Promenićeš
mišljenje, Brin. U svakom slučaju, nemaš izbora. Potreban
ti je Visper kao tragač. Potreban ti je deda kao vodič. A
njima sam potrebna ja.”

Brin je pokušala da se još jednom pobuni, potom se
zaustavila. O čemu razmišlja? Došli su u Srcokamen zato
što im je bio potreban vodič kroz Darklinsku dolinu. Samo
jedan čovek je to mogao učiniti, a to je bio Koglin. Bez
Koglina bi mogli nedeljama lutati divljim prostranstvima
Anara – nedeljama koje nisu imali. Sada kada su ga

napokon pronašli i kada im je on nudio pomoć, ona
pokušava da ga odbije!

Oklevala je. Možda je za tako nešto imala dobrih
razloga. Kimber joj se činila kao osoba čija hrabrost
nadzilazi njene mogućnosti. Ali bilo je jasno da Koglin nije
bio spreman da pođe bez nje. Da li je Brin u tom slučaju
imala pravo da svoju brigu za Kimber stavi iznad poslanja
koje je dobila od Alanona?

Nije to mislila.
“Mislim da je sve rešeno”, tiho je rekla Kimber.
Brin je poslednji put pogledala Rona. Gorštak je
zatresao glavom u bespomoćnoj rezignaciji.
Brin se okrenula i umorno nasmejala. “Mislim da jeste”,
složila se, nadajući se da je, uprkos glasu razuma, donela
ispravnu odluku.
 
 

POGLAVLJE 35

 
U zoru sledećeg dana napustili su Srcokamen i pošli
preko šuma ka severoistoku i tamnim uzvišenjima
Toferovog grebena. Odmicali su sporo, kao i prilikom izleta
na sever do Grimponda. Divlji predeli van doline između
Gavranovih planina i reke Rab bili su opasni lavirint
kamenitih klisura i padina u kojima se svaki neoprezni
korak skupo plaćao. Sa rancima na leđima i oružjem za
pojasom Brin, Ron, Kimber Bo i Koglin oprezno su
napredovali po toplom, jesenjem danu prepunom mirisa,
zvukova i boja. Visperovo samo povremeno vidljivo senovito
obličje održavalo je korak s njima klizeći kroz okolno
rastinje. Članovi male družine delovali su odmorno i budno
uprkos tome što su prethodnu noć proveli u razgovoru. Iako
su znali da će ih potreba za snom pre ili kasnije stići, sa
lakoćom su potiskivali sve tragove umora gonjeni poletom
novog poduhvata.
Brin se, međutim, nije mogla tako lako otarasiti sumnji
u odluku o zajedničkom putovanju sa Kimber i Koglinom.
Razgovori su obavljeni, zakletve razmenjene i putovanje je
otpočelo – ipak je nesigurnost koja se od početka javila nije
napuštala. Ona bi, znajući kakve ih opasnosti očekuju i
prisećajući se Grimpondovih uznemiravajućih
proročanstava, svakako gajila određene sumnje i strahove.
Ali te sumnje i strahovi trebalo je da budu ograničeni na nju
i Rona – Rona čija je rešenost da s njom ide do kraja bila
tako jaka da je ona konačno odlučila da odustane od
pokušaja da ga odgovori. Nije trebalo, kao što je to sada
slučaj, da se odnose na na starca i devojku. Uprkos svim
njihovim uveravanjima, Dolinarka je još uvek mislila da oni
nisu sposobni da prežive susret sa moćima crne magije.
Kako je mogla misliti drugačije? Nije bilo važno što su oni

tako dugo uspeli da opstanu u divljinama Anara, opasnosti s
kojima su se imali suočiti nisu bile od ovoga sveta i
vremena. Koje će magije i znanja oni moći da potegnu pri
sledećem susretu sa Crnim Utvarama, a da one budu
delotvorne u njihovom odvraćanju?

Pomisao da će moć Crnih Utvara možda biti uperena na
devojku i starca plašila je Brin. To je plašilo više od bilo
čega što je moglo snaći. Kako će živeti sa svešću da im je
dozvolila da krenu na ovo putovanje, ako se ono završi
njihovom smrću?

A ipak, Kimber je izgledala tako sigurna u sebe i dedu.
U njenom umu nije bilo ni straha ni sumnje. Odisala je
samouverenošću, odlučnošću i tim nepokolebljivim
osećanjem dužnosti prema Brin i Ronu koji je motivisao u
svim poduhvatima.

“Mi smo prijatelji, Brin, a prijatelji jedni drugima čine
ono što treba biti učinjeno”, objašnjavala joj je devojka u
kasnim noćnim satima kada se nešto pre jutra sav razgovor
pretvorio u jedva čujni šapat. “Prijateljstvo je unutrašnje
osećanje bar toliko koliko se manifestuje spolja. Neko oseća
prijateljstvo i postaje vezan njime. To je Vispera vezalo uz
mene i zbog toga mi je odan. Volim ga kao što on voli mene
i mi to osećanje prepoznajemo. To sam osetila i sa vama. Mi
smo prijatelji, svi mi, i ako jesmo prijatelji, tada moramo
deliti kako dobro tako i zlo u našem prijateljstvu. Vaše
potrebe postaju moje.”

“To je divno osećanje, Kimber” odgovorila joj je. “Ali šta
ako su moje potrebe suviše velike, kao što je ovde slučaj?
Šta ako je previše opasno deliti ih?”

“To je još jedan razlog da ih moramo podeliti”, tužno se
nasmejala Kimber. “Podeliti s prijateljima. Moramo pomoći
jedni drugima ako nam prijateljstvo išta znači.”

Posle ovoga nisu mogli još bog zna šta reći. Brin je
mogla ustvrditi da Kimber nju jedva poznaje, da joj ništa ne
duguje i da poslanje koje joj je dato pripada samo njoj i
nikako ne može biti odgovornost devojke i njenog dede. Ali

takvi argumenti ne bi za Kimber ništa značili, jer je ona
jasno videla njihov odnos kao odnos jednakih a njena
posvećenost je bila od vrste koja nije trpela kompromise.

Put se nastavljao i dan je polako odmicao. Prolazili su
kroz divlji šumski predeo, zbijenu masu ogromnih crnih
hrastova, brestova i kvrgavih hikorija. Njihove debele,
iskrivljene grane štrčale su kao udovi džinova. Kroz kosti
šumskog krova, skeletne i lišene lisnatog pokrivača, blistalo
se duboko, kristalnoplavo nebo. Sunčevo svetlo se rasipalo
kroz granje osvetljavajući šumske senke prijateljskim
mrljama svetla. Sunčevo svetlo bilo je tek kratki dnevni
posetilac u ovoj divljini. Ovde su se samo senke osećale kao
kod kuće – guste, neprozirne, pune tananih nagoveštaja
pritajenih opasnosti, stvari neviđenih i nečujnih koje žive
fantomskim životom oživljavajući samo u potpunom
odsustvu svetla kad čitava šuma utone u tamu. Taj život je
vrebao, skriven i tih u crnom srcu ovih šuma kao potuljena i
mržnjom obuzeta sila povređena upadom ovih stvorenja u
njen svet, namerna da ih, kada dođe vreme, ugasi kao tanki
plamen sveće. Brin je osećala njegovo prisustvo. Tiho je
šaputalo u njenom umu, podrivajući njeno krhko pouzdanje
u saputnike, upozoravajući je da mora biti veoma oprezna
kada se sledeći put smrkne.

Sunce je počelo da zalazi iza zapadnog horizonta,
sumrak je napredovao preko zemlje. Pred njima se uzdizala
izlomljena i neujednačena senka, tamna linija Toflerovog
grebena. Koglin ih je poveo vijugavim prolazom koji je
prolazio kroz ovaj zid. Koračali su ćutke, umor je počeo da
ih stiže. Zvuci insekata ispunili su tamu, a visoko iznad njih,
izgubljene u krošnjama visokog drveća noćne ptice su slale
svoj vrištavi zov. Linije grebena i divlje šume skupljale su se
iznad njih, stiskajući ih u mračnom prolazu. Vazduh koji je
čitavog dana bio topao, sada je postao vruć i neprijatan,
ustajalog mirisa. Onaj skriveni život koji je vrebao u
šumskim senkama se probudio i ustao tražeći okolo...

Drveće se naglo razmaklo pred njima, oštra padina se
spuštala niz greben u ogromnu, bezobličnu ravnicu
pokrivenu maglom i osvetljenu jezivom svetlošću zvezda i
čudnog bledonarandžastog Meseca u trećoj četvrtini koji je
lebdeo na rubu istočnog horizonta. Mračna i kobna,
nepregledna nizina bila je tek nešto više do senovite, crne,
nepokretne mase koja se naizgled kao kanjon bez dna
otvarala u zemlju tamo gde se Toferov greben gubio u
magli.

“Olden Mur”, tiho je prošaptala Kimber.
Brin je znatiželjno gledala dole u močvaru. Mogla je da
oseti kako joj uzvraća pogled.
Ponoć je došla i prošla, vreme se usporilo dok nije
prestalo u potpunosti da teče. Preko Brininog prašinom
pokrivenog lica prešao je i iščezao nagoveštaj vetra. Željno
je podigla glavu ali više ničega nije bilo. Vrućina se vratila,
teška i pritiskajuća. Osećala se kao da je zatvorena u
pećnici čije su nevidljive vatre krale vazduh iz njenih pluća,
dragocen za preživljavanje. U nizini, jesenja noć je izgubila
sve od obećane svežine. Znoj je natapao Brininu odeću,
tekao niz njeno telo u mnogobrojnim potočićima pokrivajući
umorno lice srebrnosivom koprenom. Mišići su je boleli i
grčili se. Iako se često premeštala u naporu da se oslobodi
neudobnosti, ubrzo je shvatila da nije bilo odgovarajućeg
položaja. Bol je nije napuštao. Oblaci insekata su dosadno
zujali oko nje, privučeni telesnom vlagom. Ujedali su je po
licu i rukama dok se ona uzaludno trudila da se odbrani.
Svuda oko nje, vazduh je mirisao na trulo drvo i ustajalu
vodu.
Čučeći u senkama stenovite izbočine sa Ronom, Kimber
i Koglinom gledala je dole ka podnožju grebena prema
logorištu Gnoma pauka na ivici Olden Mura. Logor, gomila
neuglednih koliba i jazbina, prostirao se od podnožja
Toferovog grebena do močvarne tame. U njegovom središtu
gorelo je nekoliko vatri, njihovo isprekidano i sumorno
svetlo jedva da je prodiralo kroz pomrčinu. Izobličene

siluete logorskih stanovnika promicale su kroz oskudno
svetlo. Gnomi pauci čije je čudno i groteskno telo bilo
prekriveno sivom dlakom poskakivali su bez odeće, po
dubokoj travi, na sve četiri, savijeni i bezlični. Velike grupe
ovih stvorenja skupljale su se na ivici močvare, pevale
dosadne napeve u noći braneći se od magle plamenovima.

“Prizivaju mračne sile”, objasnio im je Koglin pre
nekoliko sati kada ih je doveo do skloništa. “Gnomi su
plemenski narod – a Pauci su to više od ostalih. Veruju u
duhove i mračna stvorenja koja dolaze sa drugih svetova sa
svakom promenom godišnjih doba. Gnomi im se obraćaju
tražeći snagu za sebe – nadajući se, istovremeno, da se ta
snaga neće okrenuti protiv njih. Ha! Bezvredne
praznoverice!”

Ali kako im je Koglin objasnio, mračne spodobe su
ponekad bile stvarne. U Olden Muru su postojala mračna
bića isto tako strašna kao i ona koja su naseljavala šume
Vulfstaga – stvari stvorene u drugim svetovima upotrebom
praiskonskih magija. Zvali su ih Prazverima. Ova bića
užasavajućih oblika i formi prebivala su u magli i hranila se
telima i umovima slabijih smrtnih bića isisavajući im
životnu snagu. Koglin je sumorno priznao kako Prazveri
nisu bile plod mašte. Gnomi pauci su imali dobar razlog da
se štite od njihovog dolaska – bili su najomiljenija hrana
Prazveri.

“Sada kada jesen prelazi u zimu, Gnomi silaze do
močvarnih obala da bi održali rituale protiv dolaska magle.”
Starčev glas se pretvorio u oštri šapat. “Gnomi misle da
zima neće doći ili da će magle ostati u nizini ako to ne
učine. Praznoverni narod. Dolaze ovde svake jeseni i ostaju
gotovo ceo mesec, čitave porodice, čitava plemena –
migriraju sa grebena. Danonoćno prizivaju tamne sile kako
bi zimu proveli bezbedno, van domašaja zveri.” Tajnovito se
nasmejao i namignuo. “I to deluje. Prazveri se tog meseca
dobro najedu, vidite. Dovoljno da prežive zimu. Posle toga
ne moraju da se penju na grebene!”

Koglin je znao gde će naći ljude Pauke. Kad je pala noć,
mala družina je pošla ka severu prateći liniju grebena dok
nije došla do gnomskog logora. Zatim je Kimber Bo, dok su
čekali zaklonjeni u stenama, objasnila šta će se dalje
dogoditi.

“Oni čuvaju tvoj mač, Rone. Oni to oružje izvučeno iz
voda Čarda smatraju amajlijom poslatom kao dar mračnih
sila. Postaviće ga ispred sebe nadajući se da će ih zaštiti od
Prazveri. Moramo otkriti gde je smešten i ukrasti ga.”

“Kako ćemo to učiniti?” brzo je upitao Ron. Tokom
čitavog putovanja nije govorio o bilo čemu drugom. Bio je
obuzet zovom magičnog oružja.

“Visper će ga pronaći”, odgovorila mu je. “Kad se
upozna sa tvojim mirisom, doći će do mača, ma kako dobro
on bio skriven. Kada ga pronađe, vratiće se po nas i
odvešće nas do njega.”

Visper je dobro onjušio Gorštaka i nestao u noći. Otišao
je bešumno, nestajući u senkama, začas se izgubivši iz vida.
Odonda je četvorka iz Srcokamena čekala njegov povratak.
Gledali su i osluškivali čučeći u vlažnoj tami i smradu
nizine. Barska mačka je bila veoma dugo odsutna.

Brin je zatvorila um pred iscrpljenošću koja je ovladala
njenim telom pokušavajući da isključi monotoni zvuk
gnomskog pevanja. Dosadna, prazna i monotona litanija ni
za trenutak nije prestajala. Nekoliko puta je čula je krike iz
obližnje magle – vrištave, kratke i ispunjene užasom. Zamrli
bi za tren. Ipak, pevanje se nastavljalo...

Monstruozna sen se izdvojila iz mraka pravo ispred nje,
skočila je na noge ispuštajući slab krik.

“Tišina, devojko!” Koglin je povukao ka tlu, zaklapajući
joj usta koščatom šakom. “To je mačka!”

Visperova ogromna glava se stvorila pred njima, velike
plave oči su lenjo žmirkale dok je tapkao ka Kimber.
Devojka se sagla i zagrlila ga, nežno ga je milovala
šapućući mu nešto na uvo. Nekoliko trenutaka je govorila

sa barskom mačkom, koja se trljala o nju mazeći je
gubicom. Okrenula se ka njima sa uzbuđenjem u očima.

“Našao je mač, Rone!”
Ron se u trenu stvorio kraj nje. “Odvedi me do njega,
Kimber!” molio je. “Tako ćemo doći do oružja s kojim se
možemo suprotstaviti hodačima i bilo kom mračnom biću u
njihovoj službi!”
Brin se borila sa gorčinom koja je rasla u njoj. Ron je
već zaboravio kako malo koristi je imao od mača kada je
branio Alanona, pomislila je. Potreba za oružjem mu je
zamračila um.
Koglin ih je pozvao da mu priđu, dok je Kimber izmenila
nekoliko reči sa Visperom. Počeli su spuštanje u gnomski
logor. Šunjali su se, duboko pognuti, sa uzvisine na kojoj su
bili skriveni, koristeći senku grebena. Svetlost udaljenih
vatri ovde je jedva dopirala pa su brzo napredovali.
Upozorenja su opsedala nemirni um Brin Omsford, šaputala
su joj da se mora vratiti, da ih tamo dole ništa dobro ne
čeka. Prekasno, prošaptala je. Prekasno.
Logor je bio sve bliži. U sve jasnijoj svetlosti vatri mogla
je bolje videti pogrbljene forme Gnoma pauka kako se
šunjaju između koliba i jazbina slični insektima po kojima
su dobili ime. Bila su to gnusobna dlakava bića vatrenih
očiju, pognuta i izvitoperena izmilela iz najcrnje noćne
more. Desetine njih lunjalo je okolo, pojavljivajući se i
nestajući u magli, brbljajući na jeziku koji bi se jedva
mogao nazvati ljudskim. Sve vreme su se skupljali ispred
maglenog zida pevajući u pritkoj kadenci lišenoj ritma.
Barska mačka i njena četiri pratioca bešumno su se
šunjali duž oboda logora, kružeći ka njegovom udaljenom
kraju. Mimoilazili su se sa lutajućim pramenjem magle,
odbeglim sa maglenog zida koji je nepomično visio nad
močvarom. Dodirivalo im je kožu vlažnim, lepljivim i
neprijatno toplim dodirom. Brin se zgroženo trljala po
mestima dodira.

Visper se zaustavio kada su njegove tanjiraste oči
potražile gospodaricu. Brin se osvrtala okolo očajnički
pokušavajući da se snađe, ponovo je bila oblivena znojem.
Tama je bila puna pokreta i senki, toplinom jesenje noći i
žamorom Gnoma pauka koji su pevali na obali močvare.

“Moramo poći u logor”, saopštila im je Kimber mekim,
uzbuđenim šapatom.

“Sada ćete videti kako dobro skaču!” veselo se
zacerekao Koglin. “Ne prilazite im dok su time zauzeti!”

Visper je, na devojčinu komandu, krenuo u gnomski
logor. Bešumno klizeći kroz maglu, džinovska mačka se
kretala ka najbližoj skupini koliba i jazbina. Kimber, Koglin i
Ron su je sledili, duboko pognuti. Brin se šunjala za njima,
pogledom pretražujući tamu.

Sa leve strane, neki stvorovi su se kretali obodom vatri,
puzali su preko stena i klizili po visokoj travi. Bilo je i
drugih, šunjali su se dalje od njih, prema zvuku pevanja i
maglenom zidu. Dim iz vatri ulazio je u Brinine oči i mešao
se sa pramenovima magle, oštar i ujedajući.

Najednom više nije mogla videti. Bes i strah su u njoj
narastali kao plima. Oči su joj zasuzile pa ih je obrisala
rukama...

Iz tame se iznenada zaorio vrisak, uzdižući se iznad
monotonog pevanja, ledeći okolnu noć. Pauk Gnom iskočio
je iz senki pred njima, mahnito nastojeći da pobegne ispred
gigantske barske mačke koja mu je iznenada presekla put.
Visper je, uz urlik, skočio odbacujući Gnoma u stranu kao
da je grančica razbijajući pola tuceta njih koji su im
blokirali prolaz. Vitka i graciozna Kimber trčala je pored
divovske mačke u tami. Koglin i Ron išli su za njima urličući
kao par ludaka. Brin je trčala za njima očajnički nastojeći
da ih stigne.

Predvođena barskom mačkom, mala družina je jurišala
pravo u središte logora. Gnomi pauci prolazili su kraj njih,
dlakave, izvitoperene senke koje su brbljale, urlale i
skakale tražeći zaklon. Družina je proletela pored najbliže

vatre. Koglin je usporio, posegnuvši u kožnu vreću za
pojasom. Izvukao je šaku crnog praška bacivši ga u plamen.
Istog trena nizinu je protresla eksplozija praćena gejzirom i
pljuskom varnica i gorućeg drva. Pevanje ispred maglenog
zida je zamrlo kada su vrisci Gnoma iz logora postali jači.
Četvorka je projurila pored sledeće vatre, Koglin je
iskoristio i ovu priliku da baci crni prašak. Zemlja ispod njih
je po drugi put eksplodirala ispunjavajući noć blještavim
svetlom razbacujući Gnome pauke unaokolo.

Daleko ispred, Visper je u svetlosti vatre skočio napred
poput divovske utvare, dokopavši se vrha grubo načinjene
platforme koja se uzdizala u neposrednoj blizini maglenog
zida. Platforma je zaškripala i uz tresak se raspala pod
teretom zveri, zbirka posuda, izrezbarenih drvenih
predmeta i sjajnog oružja prosula se po tlu.

“Mač!” uzdigao se Ronov krik iznad gnomskih vrisaka.
Obarajući zgrbljene figure koje su pokušavale da mu
prepreče put, jurišao je napred. Trenutak kasnije, bio je
pored Vispera, zgrabivši elegantnu ebonosnu oštricu sa
gomile palog blaga. “Leah! Leah!” urlikno je, trijumfalno
uzdižući mač Leaha iznad glave, nateravši nekolicinu
Gnoma koji su jurišali na njega na povlačenje.

Eksplozije su odjekivali sa svih strana dok je Koglin
vredno hranio okolne vatre crnim prahom. Čitava nizina
bila je osvetljena žutim sjajem koji je hitao ka nebesima sa
crne spaljene zemlje. Trava je svuda gorela. Dim i magla su
se zgušljavali valjajući se logorom, gutajući sve pred
sobom. Brin je trčala za ostalima zaboravljena u borbenom
metežu. Družina je ostavila za sobom oborenu platformu
hitajući nazad ka sigurnosti grebena. U sveopštem metežu,
dimu i magli, bili su jedva vidljive seni.

“Rone, čekaj!” očajnički je povikala Brin.
Gnomi pauci su trčali svuda oko nje, divlje brbljajući.
Nekolicina je krenula ka njoj na svojim dlakavim udovima,
hvatali su je za odeću svinutim prstima, kidajući je. Otela
im se, divlje se bacakajući i potrčala za ostalima. Bilo ih je,

međutim, suviše mnogo. Bili su svuda oko nje, osetila je
njihove ruke na sebi. U očajanju je upotrebila čarobnu
pesmu; čudni, zatupljujući krik ih je odbacio od nje.
Razbežali su se ispuštajući uplašene krike.

Pala je, prostrevši se licem napred u visoku travu,
prljavština joj je napunila usta i oči. Nešto teško je skočilo
na nju, obuhvatilo je masom dlaka i žilavih mišića,
prekrivajući je u potpunosti. U tom trenutku je izgubila
kontrolu nad sobom, strah i odvratnost su je savladali i više
nije mogla razmišljati. Podigla se na ruke i kolena, ali
nevidljiva stvar još uvek je čvrsto prianjala uz nju.
Upotrebila je čarobnu pesmu sa svom snagom koju je mogla
razviti. Izletela je iz njenog grla kao eksplozija i stvar na
njenim leđima se jednostavno raspala, raskomadana
snagom magije.

Brin se okrenula da vidi šta je uradila. Iza nje, na
stenama, ležalo je beživotno telo Gnoma pauka, koji je u
smrti izgledao neobično sitan i tanan. Gledala je u
izlomljeno telo i za trenutak je osetila, čudno zadovoljstvo.

Odbacila je to osećanje. Obuzeta užasom, ćutke se
okrenula i potrčala u dim, izgubivši svaki osećaj
orijentacije.

“Rone!” vrištala je.
Upala je u magleni zid i nestala.
 
 

POGLAVLJE 36

 
Svet kao da je nestao.
Ostala je samo magla. Mesec, zvezde i nebo su iščezli.
Šumsko drveće, planinski vrhovi, grebeni, doline, stene i
reke, nestali su. Čak je i tlo po kojem je Brin trčala bilo
magličasto i bezoblično, trava se stopila sa sivkastom
izmaglicom. Bila je sama unutar ogromne praznine u koju je
pobegla.
Posrnula je i zaustavila se ophrvana umorom, sklopila
ruke oko sebe osluškujući sopstveno teško i ubrzano
disanje. Dugo je stajala u izmaglici ne mičući se, samo
ovlašno svesna da je pošla pogrešnim putem i da se nalazila
u Olden Muru. Misli su joj se raštrkale kao lišće na vetru,
iaoko je mahnuto pokušavala da ih pohvata i sabere, one bi
gotovo istog trenutka nestale. Samo jedan prizor joj je
stalno bio pred očima – Gnom pauk slomljen, izobličen,
beživotan.
Oči su joj se sklopile a prsti od besa stegli u pesnicu.
Uradila je ono što je rekla da nikada više neće. Oduzela je
još jedan ljudski život u naletu mahnitosti, straha i besa,
koristeći se čarobnom pesmom. Alanon je upozorio da se to
može dogoditi. Mogla je čuti to šapatom izgovoreno
upozorenje: “Dolinarko, čarobna pesma je moć sa kakvom
se nikada ranije nisam sreo. Magija može darovati život, ali
ga može i oduzeti.”
“Ali ja je nikada neću upotrebiti...”
“Magija upotrebljava sve, dete mraka – čak i tebe!”
Bilo je to Grimpondovo a na Alanonovo upozorenje koje
joj se sad rugalo pa ga je istisla iz uma.
Sabrala se. Nije da ona nije znala, negde duboko u sebi,
da će jednog dana biti primorana da upotrebi moć magične
pesme na način na koji je Alanon upozorio. Spoznala je tu

mogućnost čim joj je pokazao razmere njene moći na
jednostavnom primeru dva isprepletena stabla u šumama
Runskih planina. Smrt gnomskog pauka nije bila šokantno i
neočekivano otkrovenje.

Užasnula je činjenica da je jedan deo nje uživao u
onome što je učinila, da je neki deo nje pronašao
zadovoljstvo u ubijanju.

Grlo joj se steglo. Prisetila se potuljenog zadovoljstva
koje je osetila videvši Gnomovu izlomljenu formu, znajući
da je to delo čarobne pesme. Taj kratki trenutak se
veselelila magijskoj moći...

Kakva je to vrsta monstruma u međuvremenu postala?
Oči su joj se širom otvorile. Neće dopustiti sebi da bilo
šta postane. Grimpond je bio u pravu: ti ne koristiš magiju –
magija koristi tebe. Magija čini od tebe što hoće. Nije je
mogla u potpunosti kontrolisati. Otkrila je to prilikom
sukoba sa ljudima sa Širokog grebena u Vraninoj tržnici
obećavši tom prilikom sebi da više nikad neće izgubiti
kontrolu nad magijom. Ali kada su je spopali Gnomi pauci
dok je bežala kroz njihov logor, sva kontrola koju je mislila
da poseduje brzo je isparila pred navalom emocija,
konfuzije i zahteva trenutka. Upotrebila je magiju bez i
najmanjeg učešća razuma, samo je delala, zamahnuvši
magijom, strašnim i moćnim oružjem kao što bi Ron Leah
zamahnuo svojim mačem.
I u tome je uživala.
Suze joj se pojaviše u uglovima očiju. Mogla je tvrditi
kako je zadovoljstvo bilo trenutno i brzo potisnuto
osećanjem krivice i da će taj užasni događaj odsad biti
brana da se ponove slični. Ali nije mogla izbeći istinu.
Magija se pokazala opasno nepredvidivom. Uticala je na
njeno ponašanje na način koji nije smatrala mogućim. To je
čini opasnom, ne samo za nju već i za sve u njenom društvu
i zato se mora pažljivo čuvati te pretnje.
Znala je da neće odustati od puta na istok ka
Melmordu. Alanon joj je predao poslanje i ona je znala da

će uprkos svemu što se dogodilo i svim razlozima protiv,
ona ispuniti to poslanje. I sada je u to verovala. Ali iako
vezana obavezama koje je preuzela, još uvek je mogla da
bira kako će se ponašati. Alanon je insistirao da čarobnu
pesmu upotrebi samo jednom – da izbori sebi ulaz u jamu.
Morala je, dakle, da pronađe način da kontroliše magiju
dok ne dođe pravi momenat za njenu upotrebu. Samo još
jednom može sebi da dopusti rizik i upotrebi je. Odlučno je
obrisala suze s očiju. Magija se više neće koristiti njome.

Pribrala se. Sada mora pronaći put ka ostalima. Ponovo
je krenula napred ispipavajući put kroz tamu, nesigurna u
pravac u kojem se kretala. Pored nje su promicali
pramenovi magle i ona je, na svoje iznenađenje, u njihovim
pokretima pronalazila slike. Gužvale su se oko nje, ulazile
su iz magle u njen um i vraćale se natrag. Slike su
odražavale oblike i forme sećanja uskrslih iz njenog
detinjstva. Otac i majka su prošli pored nje, veći u
sećanjima nego što su bili u životu, zračeći toplinom i
sigurnošću, dve nežne figure koje su predstavljale izvor
ljubavi i bezbednosti. Jair je bio s njima. Senke su
promicale čudnim, praznim polusvetlom, ti duhovi prošlosti.
Jedan od tih duhova koji je došao iz predela smrti među žive
mogao je biti i Alanon. Razgledala ih je, tražeći ga,
iščekujući...

I najednom, on se našao tu. Došao je iz magle kao sen u
koju se pretvorio, stajao je nekih desetak metara od nje,
prekriven sivom maglom koja se kovitlala kao oživeli deo
Hadešorna.

“Alanone?” prošaptala je.
Ipak je oklevala. Oblik jeste pripadao Alanonu, samo što
je to bila magla – samo magla.
Alanonova sen kliznula je nazad u pomrčinu – nestala je
kao da je nikada nije ni bilo. Nestala...
Ali ipak, tamo je bilo nečeg. Nije to bio Alanon, već
nešto drugo.

Pažljivo je razgledala okolinu tražeći to stvorenje,
osetivši nekako da je tu i da je posmatra. Slike su ponovo
zaigrale pred njenim očima, rođene iz magle kao odraz
njenih sećanja. Magla im je davala život, magija koja je
bacala u trans i zazivala. Stajala je usred mnoštva slika
sumnjajući u svoj razum. Ovakvi uzleti mašte bili su jedan
od znakova ludila ali njen um je bio bistar i pouzdan. Magla
je pokušavala da je zavede, mamila je igrajući se njenim
sećanjima kao sopstvenim. Bila je to magla – ili nešto u
magli!

Prazveri! Čula je tu reč negde u pozadini svesti. Koglin
je upozorio na maglena bića dok je mala družina čekala u
senovitom skrovištu na grebenu iznad logora Gnoma pauka.
Raštrkani širom Olden Mura, oni su živeli hraneći se
slabijima od sebe. Grabili su ih i isisavali im životnu snagu.

Oklevala je načas i polako krenula napred. Nešto se u
magli kretalo sa njom, neka nejasna i bezoblična senka, deo
noći. Prazver. Požurila je, pustivši nogama da je nose kud
im je volja. Bila je beznadežno izgubljena, ali nije mogla
ostati na tom mestu. Morala je da se kreće. Mislila je o
onima koje je ostavila za sobom. Da li je traže? Da li će je
pronaći u ovom maglenom zidu? Sumnjičavo je odmahnula
glavom. Nije mogla u to da se uzda. Morala je sama naći
izlaz iz ove situacije. Magleni zid će negde prestati i
močvara će se završiti. Treba samo da nastavi da hoda dok
ne izađe van njegovih granica, dok se ne oslobodi
zatupljujuće izmaglice.

Ali šta ako joj to biće ne dozvoli da se oslobodi?
Magleni vrtlog oko nje ponovo je, zavodljivo i izazivački,
projektovao njena sećanja. Ubrzala je hod, ignorišući ih,
svesna da negde na obodu vidokruga senke drže korak s
njom. Zajedno sa svešću o tuđem prisustvu u telo joj se
uvukla i hladnoća.
Pokušala je da predstavi sebi biće koje je sledilo. Kojoj
vrsti stvorenja pripada Prazver? Prikazala joj se kao Alanon
– ili je to samo bio trik koji je priređivala magla u saradnji

sa njenom maštom? Zatresla je glavom u nemom izrazu
konfuzije.

Nešto malo i vlažno je protrčalo ispred njenih nogu,
iščeznuvši u mraku. Pošla je u suprotnom pravcu, niz široku
padinu u veliku, močvarnu udolinu. Blato i močvara su joj
se uvlačili u čizme, polegla trava joj je saplitala noge.
Usporila je osetivši neprijatnu mekoću zemljišta pod sobom,
odlučila je da krene natrag prema rubu. Na dnu udoline
ležao je živi pesak koji je mogao povući i progutati. Mora se
skloniti odatle i krenuti tvrđom, suvljom zemljom. Svuda
oko nje se kovitlala gusta magla ograničavajući joj vidik dok
se upinjala da bolje osmotri put. Još uvek nije imala nikakav
osećaj pravca. Činilo joj se kako ide u krug.

Saplela se. Magle Olden Mura su se uskovitlale i
zgusnule oko nje u noćnoj tmini, vlažna izmaglica vrvela je
od senki – Prazveri. Sada je za njom išlo više njih. Brin ih je
posmatrala, sledeći njihove hitre pokrete dok su lelujali kao
ribe kroz sumračne vode. Ubrzala je korak, klizajući se kroz
močvarnu travu, držeći se višeg tla. Još uvek su je pratili.
Ali neće je se dočepati, zarekla se u sebi. Namenjena joj je
druga sudbina.

Požurila je napred, trčeći, osluškivala je lupanje srca i
kolanje sopstvene krvi. Bes, strah i rešenost su se pomešali,
ponevši je napred. Močvara se blago uzdizala ispred nje,
stigla je do male uzvisine obrasle visokom travom i
šipražjem. Usporila je, i osvrnula se oko sebe u neverici.

Senke su bile svuda oko nje.
Visoka, vitka figura pojavila se iz magle pred njom,
umotana u Gorštakov ogrtač sa ogromnim mačem na
leđima. Brin se ukočila od iznenađenja. Bio je to Ron!
Ispružio je ruke posežući za njom, pozivajući je da mu priđe
bliže. Rado je krenula prema Gorštaku, ispružila je ruke u
susret njegovim.
Ali nešto je zaustavilo.
Zatreptala je, Ron? Nikako!

Preko njenih očiju pao je crveni veo, bes je zapljusnuo
kada je razotkrila obmanu. To što je videla nije bio Ron
Leah. To je bila Prazver koja je progonila.

Titrava i fluidna prikaza pošla je napred. Odežda i mač
su nestali, utopivši se u okolnu maglu. Ništa od Gorštaka
više nije bilo tu, ostala je samo senka, velika i nestalna.
Hitro se skupila u masivno telo koje je čučalo na debelim,
kandžastim zadnjim nogama, velike podlaktice bile su
izvijene i obrasle neurednom dlakom, glave izborane i
izvitoperene oko razjapljenih čeljusti sa mnoštvom
beličastih zuba.

Uzdiglo se u magli, dvaput veće od nje, prekriveno
močvarnom izmaglicom. Bešumno je nakrivilo glavu i
škljocnulo čeljustima na nju, masa dlake i krljušti, mišića,
bodljikavih kostiju, zuba i sitnih očiju. Bio je to stvor iz
najgore noćne more, koju je Brin mogla sanjati ophrvana
bolom i očajem.

Da li je bila stvarna? Ili je bila samo tvorevina magle i
njene podivljale mašte?

Nije bilo važno. Odbacivši zavet koji je dala samo
nekoliko minuta ranije, rešila je da upotrebi čarobnu
pesmu. Prizvala je pesmu sa mračnom namerom,
pomahnitala zbog prizora pred sobom. Nije želela da umre
u Olden Muru od ruke ovog monstruma. Upotrebiće magiju
još ovaj put – na stvorenju zbog čijeg uništenja neće žaliti.

Zapevala je, ali joj je magična pesma zastala u grlu.
Pred njom je stajao njen otac.
Prazver je krenula ka njoj, menjajući formu u izmaglici,
slinavih čeljusti od očekivanja da Dolinarkinim životom
zadovolji svoje potrebe. Brin se zateturala natrag, gledajući
u tamno i brižno lice svoje majke. U očajanju je ispustila
divlji krik bola koji je ostao zapreten u tišini njenog uma.
U odgovor je došao krik, koji je prizivao njeno ime.
Brin! Preplavila je zbunjenost; krik je izgledao stvaran ali
ko...?
“Brin!”

Monstrum se nadvio nad njom, mogla je namirisati
njegovu zlobu. Čarobna pesma nije napuštala njeno grlo,
zarobljena slikom magijske moći koja prodire u vitko telo
njene majke ostavljajući za sobom izlomljeni i beživotni leš.

“Brin!”
Užasavajući urlik zaparao je noćnu tišinu. Ogromna
senka je poletela iz magle i teško telo razbesnele barske
mačke sručilo se na Prazver, odbacivši je daleko od Brin.
Zubi i kandže su kidali, mačka ih je zarila duboko u
monstruoznu prikazu pa se u klupku zakotrljaše po travi.
“Brin! Gde si?”
Brin se uspravila, jedva uspevajući da čuje glas u
metežu bitke. Prikupila je svu snagu i povikala, Kimber se
odmah pojavila iz izmaglice, duga kosa se vijorila za njom.
Sledio je Koglin, koji je divlje urlajući pokušavao da održi
korak sa devojkom.
Visper i Prazver ponovo su se pojavili, napadajući i
fintirajući. Barska mačka je bila jača; svaki pokušaj
maglenog bića da se probije pored nje bio je odbijen. U
tmini iza njih bile su vidljive i druge velike i bezoblične
senke, činilo se kako ih opkoljavaju. Bilo ih je previše!
“Leah! Leah!”
I Ron je bio tu, njegova vitka figura je iskočila iz
maglovitih senki sa uzdignutim mačem. Jeziv zeleni sjaj
kovitlao se oko ebonosne oštrice. Prazver zaokupljena
Visperom, smesta se okrenula naslućujući veću opasnost od
magije mača. Monstrum je skočio na Rona prekinuvši sukob
sa barskom mačkom. Mač se spustio dole, prodirući kroz
maglu do Prazveri. Zelena vatra je oštro bljesnula u noći i
maglena stvar je eksplodirala u kiši plamenova.
Svetlo se zatim ugasilo, noć i magla su se povratili.
Senke koje su se skupile u tami utopile su se u prazninu.
Gorštak se okrenuo spuštajući mač. Brzo je prišao Brin,
lica iskrivljenog brigom.
“Žao mi je, žao mi je”, prošaptao je. “Magija...”,
bespomoćno je zatresao glavom. “Kada sam povratio mač,

kada sam ga dodirnuo... Nisam mogao misliti ni o čemu
drugom. Podigao sam ga i potrčao s njim. Zaboravio sam na
sve... čak i na tebe. To je bila magija, Brin...”

Pognuo je glavu a ona je zarila svoju u njegove grudi,
čvrsto ga zagrlivši. “Znam.”

“Nikada te neću napustiti.” Obećao je. “Nikada.”
“I to znam”, nežno mu je odgovorila.
Ali nije mu rekla ništa o svojoj odluci da ga napusti.
 
 

POGLAVLJE 37

 
Maloj družini iz Kulhavena bilo je potrebno tri dana da
od gnomskih tamnica u Dan Fi Aranu stigne do visokog
planiskog lanca zvanog Gavranove planine. Sprečeni da se
koriste putevima uz krivudavu Srebrnu Reku koji su vodili
južno ka planinama iz straha da ne bude primećena, morala
je da prolazi šumom iznad njih polako se probijajući kroz
neprohodnu divljinu. Drugog dana, kiša je najzad prestala,
sredinom jutra počela je da rominja da bi do podneva
prerasla u retku vodenu izmaglicu. Nebo se očistilo, oblaci
su otišli na istok a vazduh postao topliji. Kada je noć pala,
Mesec i zvezde su postali vidljivi kroz isprepletano granje.
Navlaženo tlo, nemoćno da upije sve padavine, bilo je
blatnjavo i sklisko pa su uprkos boljem vremenu sporije
napredovali. Odlučno su išli napred, ignorišući sve teškoće,
zastajkujući samo nakratko radi hrane i odmora.
Trećeg dana putovanja obasjalo ih je sunce, sjajno i
toplo, sporadično se probijajući kroz šumski pokrov.
Njegovi prijateljski zraci ponegde su vraćali boje vlagom
natopljenoj zemlji. Mogli su videti gole vrhove Gavranovih
planina iznad linije drveća. Čitavo jutro i dobar deo
podneva išli su ka njima da bi do sredine poslepodneva
doprli do nižih padina visokog gorja i počeli uspon.
Tada ih je Slenter zaustavio.
“Imamo problem”, smireno je obznanio. “Ako pokušamo
da pređemo ove planine to bi trajalo danima, možda i
nedeljama. Možemo pratiti Srebrnu Reku do njenog vrela,
Nebeskog izvora. Možemo to izvesti – ako budemo oprezni –
ali pre ili kasnije, moraćemo da prođemo neposredno ispod
Sivoznaka. Tamo će hodači sigurno opaziti naš dolazak.”
Foreker se namrštio. “Sigurna sam da postoji neki
način da pored njih prođemo neopaženi.”

“Nema ga”, progunđao je Slenter. “Da postoji, znao bih
za njega.”

“Zar ne možemo da sledimo reku do blizu Sivoznaka i
onda skrenemo u planine?” pitao je Helt, spustivši svoje
ogromno telo na obližnji kamen. “Zar ne možemo da mu
priđemo iz drugog pravca?”

Gnom je odmahnuo glavom. “Ne sa ovog mesta.
Sivoznak počiva na zaravnjenom vrhu litice odakle se pruža
pogled na čitavu okolinu – Gavranove planine, Srebrnu
Reku, sve. Stene su gole i zaravnjene – ne nude nikakav
zaklon.” Pogledao je Stitisa koji je nezainteresovano sedeo
po strani. “Zato je utvrđenje bilo tako drago gušterima,
niko im se nije mogao neopaženo prikrasti.”

“U tom slučaju ćemo putovati noću”, tiho je predložio
Geret Jeks.

Slenter je nanovo odmahnuo glavom. “Izlomićete
vratove ako to pokušate. Litice su čitavom dužinom
izuzetno strme, a uske staze su dobro čuvane. Nikada ne
bismo uspeli.”

Usledio je dug period tišine. “Pa, šta predlažeš?”
konačno je upitao Foreker.

Slenter je slegnuo ramenima. “Ne predlažem ništa.
Doveo sam vas dovde. Možda vas dečak ponovo može
sakriti svojom magijom.” Pogledao je Jaira. “Koliko je to
moguće, možeš li da pevaš nekoliko sati neprekidno?”

Jair je pocrveneo. “Mora postojati neki način da se
prođe pored straža, Slenteru!”

“To za mene nije problem”, zafrktao je Slenter.
“Helt ima noćni vid...”, počeo je Foreker.
Geret Jeks ga je prekinuo, pozivajući Stitisa. “Kakve
predloge imaš ti, Melrete? Ovo je tvoj dom. Šta bi ti
učinio?”
Stitisove poluzatvorene oči se suziše. “Ssami pronađite
put, mali ljudi. Tražite pomoć od druge budale. Mene
ossstavite na miru!”

Geret Jeks ga je neko vreme posmatrao, potom se
odlučio da mu priđe. Pogled njegovih sivih očiju bio je tako
hladan da je Jair nesvesno ustuknuo. Gospodar oružja je
podigao prst dotakavši Melreta.

“Ti kao da poručuješ da nam više nisi od koristi”, tiho
mu se obratio.

Melret se skupio unutar širokog ogrtača, oči nalik
prorezima blistale su mržnjom. Nad Geretom Jeksom nije
imao nikakvu moć. Majstor oružja je nepomično stajao
pored njega, čekajući.

Slab siktaj se izvio sa gušterovih usana, obliznu se
račvastim jezikom. “Pomoći ću vam ako me ossslobodite”,
prošaptao je. “Provešću vass tamo gde vass niko neće
videti.”

Usledila je duga tišina u kojoj su članovi male družine
sumnjičavo gledali jedno drugo. “Nemojte mu verovati”,
rekao je Slenter.

“Glupi mali Gnom vam ssad ne može pomoći”, cerio se
Stitits. “Potrebna vam je moja pomoć, mali prijatelji. Znam
puteve kojima niko drugi ne bi mogao proći.”

“Koje puteve znaš?” pitao je Geret Jeks, glasom koji je
još uvek bio tih.

Melret je tvrdoglavo odmahnuo glavom. “Prvo mi
obećajte da ćete me ossloboditi, mali ljudi. Obećajte.”

Usko lice Gospodara oružja nije odavalo ništa od
njegovih misli. Ništa. “Ako nas dovedeš u Sivoznak,
slobodan si.”

Slenterovo lice se iskrivilo u grimasi neslaganja,
pljunuvši je na zemlju. Zajedno sa ostalim članovima
družine Jair je čekao da Melret još nešto kaže. Melret je,
međutim, razmišljao.

“Imaš naše obećanje”, umešao se Foreker, sa prizvukom
nestrpljenja u glasu. “Reci nam kojim putem treba da
pođemo.”

Stitis se nasmejao zlim, neprijatnim osmehom koji je
ličio na grimasu. “Provešću male ljude Mračnim špiljama!”

“Ti, ti crni...!” Slenter je eksplodirao u gnevu i jurnuo
na Melreta. Helt ga je dohvatio za pojas u prolazu i odbacio
ga nazad, Gnom se otimao i bacakao kao da je poludeo.
Stitis se smejao tiho siktajući dok su se članovi družine
okupljali oko Slentera pokušavajući da ga zadrže.

“Šta je s tobom, Gnome?” pitao je Geret Jeks stežući
Slentera za ruku. “Šta znaš o tim pećinama?”

Slenter se oslobodio zagrljaja Majstora oružja iako ga
Helt nije ispuštao iz ruku. “Mračne Špilje, Gerete Jekse!”
režao je Gnom. “Odaje smrti za planinske Gnome od kad su
potpali pod vlast guštera! Hiljade njih gurnuto je u Špilje,
gurnuto i zaboravljeno! Sada ovaj... monstrum hoće da isto
učini i sa nama!”

Geret Jeks se hitro okrenuo Stitisu. Kao čarolijom, dugi
nož mu je osvanuo u ruci. “Vodi računa o svojim
odgovorima, Melrete”, tiho ga je posavetovao.

Stitis nije delovao uznemireno. “Mali Gnom laže. Špilje
su prolazi koji vode u Sssivoznak. Vode isspod planine, van
domašaja hodača. Niko vass neće videti.”

“Da li tamo postoji prolaz?” pitao je Foreker Slentera.
Gnom se iznenada ukočio, ukrutivši se u Heltovom
čvrstom zagrljaju. “Nije važno da li postoji. Špilje nisu
mesto za žive. To su kilometri tunela usečenih ispod
Gavranovih planina, crni kao svaka jama i puni Prokova! Da
li ste čuli za Prokove? Oni su žive stvari, načinjeni od
prastare magije – magije starog sveta, priča se. To su živa
kamena usta, ima ih u svim Špiljama. Gde god išli, Prokovi
su na kamenom podu. Jedan pogrešan korak i ona se
otvaraju, gutajući vas, sklapajući se, drobeći...” Drhtao je
od gneva. “Tako su se gušteri rešavali planinskih Gnoma –
gurnuli bi ih u Špilje!”
“Ali Špilje jesu prolaz kroz planine”, Garet Jeks je
Forekerovo pitanje izneo u obliku gotove činjenice.
“Taj prolaz je za nas beskoristan!” ponovo je planuo
Slenter. “Ne možemo proći tim putem! Desetak koraka i
Prokovi će nas proždrati!”

“Mene neće!” prekinulo ga je Stitisovo siktanje. “Meni
ssu poznate tajne Mračnih špilja! Mali ljudi ne bi prošli, ali
moj narod zna put. Prokovi nasss ne mogu povrediti!”

Svi su pažljivo slušali. Geret Jeks je ponovo zauzeo
mesto pored Melreta. “Mračne Špilje vode do Sivoznaka
ispod Gavranovih planina – putem bezbednim od hodača? I
ti nas možeš njima provesti?”

“Da, mali prijatelji”, tiho je zakreštao Stitits. “Provešću
vas kroz njih.”

Geret Jeks se okrenuo ostalima. Neko vreme niko nije
progovarao. Helt je kratko klimnuo glavom. “Ima nas samo
šestoro. Ako želimo da imamo bilo kakve šanse, do tvrđave
moramo stići neprimećeni.”

Foreker i Eden Elesedil su takođe klimnuli. Jair je
pogledao Slentera. “Svi ste budale!” gorko je zavapio
Gnom. “Slepci, glupaci, budale! Ne možete verovati
gušteru!”

Zavladala je neugodna tišina. “Ne moraš da ideš dalje
ako ne želiš Slenteru”, rekao mu je Jair.

Gnom se ukočio. “Mogu sam da se brinem o sebi,
dečače!”

“Znam, samo sam mislio da....”
“Zadrži misli za sebe!” prekinuo ga je Gnom. “Što se
tiče ne nastavljanja puta, bilo bi bolje da poslušaš sopstveni
savet. Ali nećeš, siguran sam. Tako da ćemo zajedno ispasti
budale.” Darovao je Stitisa pretećim pogledom. “Ali ova će
budala otvoriti četvore oči, i ako išta pođe po zlu, postaraću
se da gušter tome ne vidi kraj!”
Geret Jeks se okrenuo Stitisu. “Provedi nas kroz prolaz,
Melrete. Ne zaboravi – biće kako je Gnom rekao. Šta god da
se dogodi nama, desiće se i tebi. Ne igraj se s nama. Ako
pokušaš...”
Stitis je uzvratio kratkim i tvrdim osmehom. “Neću sse
igrati ssa vama mali prijatelji.”
Čekali su do ponoći da bi nastavili putovanje. Ispeli su
se na stene iznad Srebrne Reke i pošli na sever u planine.

Svetlost Meseca u trećoj četvrini obasjavala je tamnu masu
Gavranovih planina koja se uzdizala oko njih, visoke gole
vrhove na pozadini tamnoplavog neba. Jedva vidljiva staza
pružala se paralelno uz reku kroz drveće i žbunje. Mala
družina iz Kulhavena je napredovala njome sve dok se šuma
na jugu nije izgubila iz vida.

Hodali su čitavu noć, sa Heltom i Slenterom na čelu,
dok su ih ostali sledili u opreznoj tišini. Tamni vrhovi su bili
sve bliži Srebrnoj Reci tvoreći zidove oko nje. Izuzev
postojanog zvuka reke, na vrhovima je vladala neobična
tišina, duboki i sveprožimajući mir pokrivao je golo stenje
kao da je majka priroda uspavljivala svoje dete. Jair je, kako
su sati prolazili, sve teže podnosio tišinu. Posmatrao je
masivne kamene zidove, pogledom je pretraživao senke
tražeći ono što nije video ali osećao kao prisustvo koje ga
posmatra. Družina te večeri nije nabasala ni na kakvo živo
biće, izuzev velikih ptica sa litica koje su klizile nebom
zauzete noćnim lovom. Dolinar je osećao da nisu sami.

Deo ovog osećanja poticao je, znao je, od Stitisovog
prisustva. Melretova crna figura bila je ispred njega.
Osećao je kako ga zelene oči čudovišta neprestano traže,
posmatraju, vrebaju. Kao i Slenter, nije verovao Melretu.
Kakva god bila Stitisova obećanja, Jair je bio siguran da iza
njih leži nemilosrdna rešenost da se dočepa Dolinareve
vilovnjačke magije. Šta god da se desi, stvorenje će se
truditi da ovlada tom moći. To je bilo zastrašujuće. Dani
koje je proveo zatočen u tamnici Dan Fi Arana progonili su
ga kao utvara tako strašna da je ništa nije moglo u
potpunosti oterati. Stitis je bio zaslužan za postojanje te
utvare, i rado bi gledao kako ponovo oživljava. Iako se Jair
sad osećao slobodnim od Melreta, nije se mogao otresti
osećanja da na neki gnusobni način stvorenje još uvek ima
nekakvu kontrolu nad njim.

Ali kako je noć odmicala pretapajući se u rano jutro,
umor je otupeo oštricu njegovih sumnji i strahova. Jair je
počeo razmišljati o Brin. Ponovo je unutar svog uma gledao

njeno lice kakvo mu se poslednja dva puta prikazalo u
kristalu vizije – jednom ophrvano bolom zbog neke
nepoznate nesreće, drugi put zapanjeno dok je gledala u
sopstvenu izvitoperenu sliku projektovanu na lice neke
seni. Ove dve kratke vizije nisu Dolinaru govorile ništa o
onome što joj se dogodilo. Osetio je kako je svašta snašlo
njegovu sestru – nešto od toga bilo je zbilja zastrašujuće.
Osećao je prazninu dok je razmišljao o njoj, otišla je tako
davno iz Doline i od njega, uputivši se na pohod na kojem
će po rečima Kralja Srebrne Reke biti izgubljena. Neobično,
ali na neki način mu se činilo da je ona već izgubljena,
prostor i vreme koji su ih delili bili su na čudan način
uvećani svim što se dogodilo od njihovog poslednjeg
susreta. Toliko toga mu se dogodilo i on je postao tako
dalek od onog što je nekada bio.

Praznina se iznenada pretvorila u bol. Šta ako ga je
Kralj Srebrne Reke pogrešno procenio? Šta ako ne uspe i
Brin zbog toga bude izgubljena? Šta ako do nje stigne
suviše kasno? Ujeo se za usnu braneći se od takvih misli,
odlučno se zaričući da tako neće biti. Bio je vezan za nju
snažnim vezama brata i sestre – porodičnim vezama,
zajedničkim životom, znanjem, razumevanjem, brižnošću i
pre svega, ljubavlju.

Marširali su dalje kroz ranojutarnju tminu. Sa prvim
svetlom zore, Stitis je poveo družinu ka stenama podalje od
Srebrne Reke koja je sluzava i mračna tekla u svom
tesnacu, zašli su duboko među litice. Drveće i žbunje su
nestali i na sve strane su štrčale gole stene. Sunce se
pojavilo na istoku iznad planina, sjajno i zaslepljujuće
zlaćano, plamtelo je u pukotinama stena kao vatra. Peli su
se ka toj vatri dok ih odjednom, neočekivano, uspon nije
doveo u senku litice ispred ulaza u ogromnu pećinu.

“Mračne Špilje!” tiho je rekao Stitis.
Pećina je zjapila ka maloj družini kao razjapljena
čeljust, izlomljene stene stajale su pod čudnim uglovima
iznad prolaza podsećajući na džinovske zube. Sa planinskih

vrhova duvao je vetar, zbog čega im se činilo kao da im
nešto zviždi iz Špilja. Gomile beličastog drva ležale su
razbacane oko ulaza, isprane starošću i kišom. Jair ih je
pažljivije pogledao sledivši se. Komadi drveta bili su kosti –
slomljene, zdrobljene, oglodane.

Geret Jeks je stao pred Stitisa. “Kako ćemo se kretati
kroz mrak, Melrete? Imaš li baklje?”

Stitis se nasmejao, tiho i zlobno. “Baklje ne gore u ovim
pećinama, mali prijatelji. Potrebna vam je magija!”

Majstor oružja je bacio brz pogled na pećinski ulaz. “A
ti imaš tu magiju?”

“Imam, naravno”, odgovorio je gušter dok mu se telo
nadimalo ispod ogrtača. “Imam Živu Vatru! Čeka nas
unutra!”

“Koliko će ovo potrajati?” nelagodno je upitao Foreker.
Patuljci zaziru od zatvorenog prostora, pa je on i u ovaj
nerado ulazio.

“Brzo ćemo proći pećinama, mali prijatelji”, ohrabrivao
ih je Stitis pomalo ishitreno. “Provešću vasss za tri ssata.
Ssivoznak nass očekuje.”

Članovi male družine razmenili su nervozne poglede
pogledavajući na ulaz u pećinu. “Govorim vam, ne smete
mu verovati!” ponovo ih je upozorio Slenter.

Geret Jeks je odnekud izvukao konopac, jedan njegov
kraj je vezao za sebe a drugi za Stitisa. Proverio je čvorove i
izvukao dugi nož. “Biću ti bliži od tvoje senke, Melverte. Ne
zaboravi to. Povedi nas tamo i pokaži nam tvoju magiju.”
Stitis je počeo da se okreće ali Gospodar oružja naglo ga
potegnu unazad. “Ne zalazi suviše unutra. Ne dok ne
vidimo šta možeš učiniti.”

Melret je napravio odvratnu grimasu. “Pokazaću malim
prijateljima, pođite.”

Nehajno je krenuo ka monstruoznom ulazu u Špilje,
Geret Jeks je išao korak iza njega, konopac oko pojasa
spajao ih je u jedno. Slenter ih je sledio u stopu. Posle
kraćeg oklevanja, ostali članovi male družine su krenuli za

njima. Sunčeve svetlosti je nestalo, senke oko njih su se
produbile dok su prolazili kroz kamene čeljusti u tamu iza
njih. Još kratko im je slaba svetlost zore pomagala u
napredovanju, ocrtavajući oblike zidova, podova, šiljatih
stalaktita i stena. Uskoro je i to slabo svetlo nestalo i
progutala ih je tama.

Bili su praktično slepi, neko vreme su nesigurno i
oklevajući koračali, potom stali. U podzemnoj tišini čuo se
samo eho struganja kožnih čizama po steni. Stajali su
zbijeni, slušajući kako eho zamire. Do ušiju im je, negde iz
daleke pomrčine, dopirao zvuk kapanja vode . Iz još veće
daljine dopirao je neprijatan zvuk trljanja stene o stenu.

“Vidite, mali prijatelji”, Stitis je iznenada prosiktao. “U
Špiljama vlada mrkli mrak!”

Jair se sa nelagodnošću osvrtao oko sebe, ne uspevajući
da vidi gotovo ništa. Izduženo vilovnjačko lice Edena
Elesedila pokraj njega bilo je samo nejasna senka. U
vazduhu se osećala neobična vlažnost. Lepljiva izmaglica
treperila je uvijajući se i kovitlajući oko njih, iako nije bilo
vetra. Osećaj je bio neprijatan, sve je zaudaralo na buđ.
Dolinar je nabrao nos od gađenja, prepoznavši taj miris kao
onaj koji ga je gušio u Stitisovoj ćeliji u Kapalu.

“Sada ću prizvati Živu Vatru!” zakreštao je Melret,
iznenadivši Dolinara. “Ssslušajte! Prizivam vatru!”

Oštro je kriknuo, bila je to neka vrsta žalobnog,
dubokog, grubog i neprijatnog zvižduka koji je podsećao na
struganje kostiju. Dugo i žalosno je odjekivao kada ga je
Melret ispustio po drugi put. Jair se stresao. Cela ideja o
prolasku kroz Špilje sve mu se manje dopadala.

Živa Vatra se naglo pojavila. Doletela je do njih iz tame
kao skupina briljantne prašine i vatrenih iskrica koje su se
prelivali u duginim bojama kovitlajući se i jezdeći na vetru
kojeg nije bilo. Raširena po tami dok je plovila ka njima,
naglo se sakupila ispred Melretove ispružene ruke. Sitne
čestice su oblikovale svetlosnu kuglu koja je bacala žuti
odsjaj oko sebe razgoneći tamu Špilja. Članovi male družine

su zapanjeno gledali kako se Živa Vatra skuplja i lebdi u
vazduhu ispred Stitisa dok je čudni sjaj igrao i trepereo na
njihovim licima.

“Ovo je moja magija, mali prijatelji”, trijumfalno je
prosiktao Stitis. Reptilsko lice je potražilo Jaira, zelene oči
su titrale u nemirnom svetlu. “Vidiš kako Živa Vatra
sssluša?”

Geret Jeks je hitro stao između njih. “Pokaži nam put,
Melrete. Ponestaje nam vremena.”

“Ono brzo protiče, sssvakako”, tiho je prosiktao gušter.
Nastavili su po mraku dok im je Živa Vatra osvetljavala
put. Zidovi Mračnih Špilja bili su sve dalji, izgubili su se u
senovitoj tami u koji nije mogla da prodre čak ni Živa Vatra.
Zvuk njihovih koraka im se vraćao iz tame kao čudan, tužni
eho. Kako su dalje odmicali, miris je postajao sve
neprijatniji, trujući vazduh koji su udisali, primoravajući ih
na pliće udisaje kako bi izbegli gušenje. Prolaz se delio u
desetine hodnika izukrštanih u neverovatnu mrežu tunela.
Stitis nije usporavao već je tunele birao bez ikakvog
oklevanja. Sjajna prašina Žive Vatre gorela je pred njim.
Vreme je sporo prolazilo. Tuneli i prolazi su se pružali u
nedogled, kao beskrajni crni otvori u kamenu. Miris je
postao još gori, zvuk trljajućeg stenja više nije bio dalek,
već neprijatno blizak. Stitis se nenadno zaustavio pred
ulazom koji je vodio u izuzetno veliku dvoranu, Živa Vatra je
sijala tik iznad gušterove podignute ruke.
“Prokovi!” prošaptao je.
Pokretom zgloba je odbacio Živu Vatru daleko od sebe, i
ona je otplovila u dvoranu ispred njih, osvetljavajući
neprozirnu tamu. Članovi male družine su sa užasom
gledali prizor otkriven svetlošću. Po čitavom tlu dvorane
bile su načičkane stotine izlomljenih, zjapećih pukotina koje
su se otvarale i zatvarale kao usta zaposlena nekim
gnusobnim žvakanjem, žustro glođući u tami. Iz tih usta
dopirali su zvuci – klokotavo valjanje, duboko grgoljeće
podrigivanje usitnjenog i smrvljenog kamenja.

“Prokletstvo!” čuli su Heltov šapat. “Čitava pećina je
živa!”

“Moramo proći kroz nju”, saopštio je Melret sa
neprijatnim osmehom. “Mali ljudi, držite sse zajedno.”

Stajali su natrpani jedni na druge, očiju prikovanih za
tlo pećine dok su im u svetlosti Žive Vatre bleda lica
presijavala od znoja. Stitis je bio na čelu, Geret Jeks korak
iza njega, Slenter, Jair, Eden Elesedil i Helt su ih sledili u
povorci sa Forekerom na začelju. Lagano su napredovali,
nepravilnom stazom između Prokova, stupajući tamo gde je
Živa Vatra pokazala da nema crnih usta. Uši i umovi bili su
im puni zvukova tih užasnih usta. Prokovi su se otvarali i
zatvarali svuda okolo kao da očekuju da budu nahranjeni,
kao da su gladne životinje u prisustvu hrane. Na nekim
mestima su se zatvarali tako blizu da se činilo kako su
delovi čvrstog tla samo linije povučene po grubom kamenu.
Mogli su se brzo otvoriti grabeći preko naizgled bezbednog
prostora, spremni da progutaju sve iznad njih. Svaki put im
je Živa Vatra pokazala gde leži sledeći skriveni Prok,
bezbedno ih sprovodeći kraj njih.

Prošli su prvu dvoranu i ušli u dmgu pa zatim u još
jednu. Prokovi su još uvek bili tu, pokrivali su tlo svake
dvorane i prolaza tako da nijedna nije bila bezbedna.
Kretali su se polako, minuti su se vukli u naizgled beskrajno
sporom proticanju vremena. Umor se useljavao u njih usled
neprestane potrebe za dubokom koncentracijom, prvi
pogrešan korak mogao im je biti i poslednji. Prokovi su se
neprestano otvarali i zatvarali oko njih, žudni hrane.

“Ovom lavirintu nema kraja!” u jednom trenutku je
prošaptao frustrirani Eden Elesedil.

Dolinar je klimnuo u nemoćnom slaganju. Foreker je
koračao odmah iza njih, njegovo mesto na začelju zauzeo je
Helt, Patuljkove tamne oči blistale su, lice mu je bilo
natopljeno znojem.

Skriveni Prok se iznenada otvorio, tik pokraj Jairovih
nogu, zevajući crnim čeljustima. Dolinar je mahnito skočio

u stranu, udarivši u Slentera. Prok je bio pored njega a on
ga nije primetio! Borio se da potisne talas gađenja i straha
koji ga je zapljusnuo, čvrsto stisnuvši zube. Ovo ne može
trajati još dugo. Uskoro će biti na sigurnom tlu.

Tada, dok su prolazili još jednom dvoranom, kroz još
jedan lavirint Prokova, Stitis je uradio ono na šta je Slenter
čitavim putem upozoravao. Sve se dogodilo tako brzo da
čak ni Geret Jeks nije ima vremena da reaguje. U jedom
trenutku su išli zajedno, pored groznih proždrljivih
pukotina; u sledećem je Melretova ruka hitro posegla
nazad, bacajući Živu Vatru pravo u njihova lica. Udarila je u
njih u obliku raspadajućeg blještećeg svetla. Vođeni
instiktom, okrenuli su glave i pokrili oči što je iskoristio
Stitis. Skočio je pored Gereta Jeksa i Slentera ka mestu na
kojem je čučao Jair. Jednom snažnom rukom je zgrabio
Dolinara oko pasa dok je drugom izvukao nož skriven u
naborima široke odore prislonivši ga uz zarobljenikovo grlo.

“Povucite sse nazad, mali prijatelji!” siktao je Melret,
okrećući se ka njima dok se Živa Vatra poslušno skupljala
pred njim.

Niko se nije pomerio. Geret Jeks je čučao neka dva
metra dalje, kao crna senka spremna na skok. Dugački
konopac ga je još uvek vezivao za Melreta. Stitis je postavio
Dolinara između njih, nož je svetlucao u polumraku.

“Budalasssti mali ljudi!” kreštao je monstrum. “Misslili
sste da sse posslužite ssa mnom protiv moje volje!
Sshvatate li šta vass ssad čeka?”

“Rekao sam vam da mu se ne može verovati!” besno je
kriknuo Slenter.

Krenuo je napred ali Melretov ga je upozoravajući siktaj
zaustavio u pokretu. Iza njega, ostatak male družine – Helt,
Foreker i Eden Elesedil – stajao je nepomično u uskom
krugu. Svuda okolo Prokovi su postojano glodali, kamen se
trljao o kamen.

Geret Jeks se podigao iz čučnja, pogled mu je bio tako
hladan da se Stitisova ruka čvršće obavila oko Jaira. “Pusti

Dolinara, Melrete”, tiho mu se obratio Majstor oružja.
Sečivo noža prišlo je bliže Jairovom vratu. Dolinar je

progutao vazduh pokušavajući da se izmakne. Tada se
njegov pogled ukrstio sa pogledom Gereta Jeksa. Majstor
oružja je bio brz – brži no iko. Prvi put mu je to pokazao
kada se u Crnim Hrastovima sukobio sa gnomskim lovcima
koji su ga držali zarobljenog. Isti izraz koji je tad imao
počivao je i sada na njegovom izduženom licu – sabran,
nemilosrdan pogled koji je nosio samo poruku smrti.

Jair je duboko i polagano udahnuo vazduh. Geret Jeks je
bio dovoljno blizu. Ali nož na njegovom grlu bio je još bliži.

“Magija pripada nama, a ne malim ljudima!” zakreštao
je Stitis, brzim, nervoznim šapatom. “Magija koja će nam
pomoći da sse ssuprotssstavimo hodačima! Mali ljudi je ne
mogu upotrebljavati, ne mogu! Zgazićemo vass kao bube!”

“Pusti Dolinara!” ponovio je Geret Jeks.
Živa Vatra je igrala i sijala ispred Melreta kao
uskovitlani oblak sjajne prašine. Stitisove zelene oči bili su
dva mržnjom ispunjena proreza dok se tiho smešio.
“Umesto toga, pustiću tebe, crni čoveče!” planuo je.
Pogledao je Slentera. “Ti mali Gnome! Preseci konopac koji
me vezuje za njega!”
Slenter je pogledao Gereta Jeksa, potom guštera. Na
trenutak je pogledao Jaira u oči. Dolinar je pročitao šta se
od njega očekuje. Ako misli da se iz ovog izvuče živ, došlo je
vreme da nešto sam uradi.
Slenter je lagano, korak po korak, stupao napred,
potežući dugi nož iz pojasa. Jair se umirio boreći se sa
strahom i odvratnošću koji su ga obuzeli. Slenter je prišao
bliže, načinivši još jedan korak. Jednom rukom je posegnuo
ka konopcu koji je Melreta vezivao za Gereta Jeksa. Jair je
bio potpuno miran. Imaće samo jednu šansu. Slenterova
ruka se stegla oko konopca, a nož je sevnuo iznad njega.
Jair je zapevao – bio je to brzi, oštri krik koji je Slenter
odmah prepoznao. Desetine sivih, dlakavih pauka prekrilo
je Stitisa, puzeći po ruci u kojoj je stezao nož prislonjen uz

Jairov vrat. Melret je trznuo rukom uz urlik, udarajući se po
odeći u naporu da se oslobodi insekata koji su po njoj
vrveli. Istog momenta Živa Vatra se raširila u veliki krug,
odnoseći sa sobom svetlost, okolina se gubila u senkama.

Brzinom mačke Slenter se bacio na Stitisa zarivajući
dugi nož u ruku kojom je držao Jaira oko pojasa. I ta ruka
se trznula pa je Jair bubnuo o neravni pod ponovo slobodan.
Ostali članovi male družine su uz urlike pohitali da ga
oslobode. Stitis je pao unazad na pod pećine, Slenter je bio
na njemu a Geret Jeks je skočio za njim. Dugi nož sevnu u
ruci Gospodara oružja, pokušavao je da prereže konopac
koji ga je vezivao za Melreta. Izgubio je ravnotežu kad se
konopac zategao. Noge su ga izdale i on se našao na
kolenima.

“Slenteru!” vrisnuo je Jair.
Gnom i Melret su se teturali u lavirintu Prokova, divlje
navaljujući jedan na drugog. Živa Vatra, sada van Stitisove
kontrole, nastavila je da se podiže pa je čitava dvorana
tonula u tamu. Još nekoliko sekundi i zavladaće potpuni
mrak.
“Gnome!” kriknuo je Foreker napustivši ostale i
krenuvši u pravcu borbe.
Geret Jeks je bio brži. Skočio je kao senka iz mraka,
povrativši ravnotežu. Prekinuo je konopac vezan za pojas
jednim potezom dugog noža. Prokovi su glodali i škljocali
odgovarajući na zvuke iznad njih, tamne čeljusti su mahnito
radile. Stitis i Slenter bili su usred njih, bacakali su se
prilazeći sve bliže, klizajući se...
Geret Jeks je stigao do njih, bacivši se preko prostora
koji ih je razdvajao. Njegova čelična šaka se sklopila oko
Slenterovog članka. Uz trzaj je povukao Gnoma iz Stitisovih
kandži. Odeća se parala i cepala, a iz Stitisovog grla dopre
užasnuti siktaj.
Melret je posrnuo unazad, izgubivši ravnotežu. Ispod
njega, Prok je razjapio crnu čeljust. Gušter je na trenutak
zalebdeo grabeći uvijenim kandžama po vazduhu. Zatim je

pao, nestajući iz vida. Kada se Prok zatvorio, začuo se
vrisak. Zatim je crna pukotina počela da glođe, čulo se
grozno drobljenje i čitava dvorana ispuni se stravičnim
zvukom.

Živa Vatra se istog trenutka raspršila i nestala u
pomrčini, odnoseći sa sobom dragoceno svetlo. Mračne
Špilje su ponovo utonule u tamu.

Prošlo je nekoliko minuta pre no što se bilo ko
pomakao. Čučali su tamo gde su se zatekli u pomrčini,
čekajući da im se oči naviknu na odsustvo svetla, slušajući
neumornu buku Prokova. Kada je ubrzo potom postalo
jasno da nema ni najmanje čestice svetla kojoj bi se oči
mogle prilagoditi, Elb Foreker je pozvao ostale da se
odazovu. Jedan po jedan odazivali su se, bezličnim
glasovima u neprozirnoj tami. Svi su bili tu.

Znali su, međutim, da neće još dugo ostati tu. Živa
Vatra je nestala, a sa njom i svetlost koja im je bila tako
očajnički potrebna. Bez nje su bili slepi. Morali su pokušati
da prođu kroz lavirint Prokova oslanjajući se samo na
sopstveni instinkt.

“Beznadežno”, saopštio je Foreker bez oklevanja. “Bez
svetla ne možemo pogoditi gde nam se otvara prolaz i ne
možemo odrediti stazu. Ako nekim čudom izmaknemo
Prokovima, zauvek ćemo lutati ovim pećinama.

U patuljkovom glasu se naslućivala naznaka straha koju
Jair nikada ranije nije čuo. “Mora postojati način”, tiho je
progunđao, obraćajući se sebi koliko i drugima.

“Helte, zar ne možeš upotrebiti noćni vid?” sa nadom je
upitao Eden Elesedil. “Vidiš li dovoljno jasno da bi pronašao
put kroz tamu?”

Ali džinovski Graničar je bio nemoćan. Čak i noćnom
vidu je bila potrebna neka količina svetla, pažljivo je
objasnio. U odsustvu bilo kakvog svetla noćni vid je
beskoristan.

Neko vreme su bili tihi, lišeni, činilo se, i najmanje
nade. U tami, Jair je čuo Slenterov grubi glas kako

prekoreva Gereta Jeksa što je poklonio poverenje gušteru,
uprkos njegovim upozorenjima. Jair je slušao i kao da je
istovremeno čuo Brin koja mu je poručivala da je i on
trebalo da sluša. Potisnuo je njen šapat iz glave pomislivši
usput da bi, da je mogao da gospodari čarobnom pesmom
koliko i ona, mogao prizvati natrag Živu Vatru. Ali njegova
pesma je bila samo iluzija, tek predstava stvarnog.

Zatim je pomislio na Kristal vizije.
Uzbuđeno je uzbunio ostale. Pipao je po unutrašnjosti
odeće dok ga nije našao dobro skrivenog na srebrnom
lancu. Izvadio ga je napolje, držeći ga među dlanovima.
Kristal će im podariti svetlo – svo svetlo koje im je bilo
potrebno! Sa Kristalom i Heltovim noćnim vidom pronaći će
izlaz iz ovih pećina!
Jedva uspevajući da suspregne uzbuđenje koje je kolalo
njegovim telom, zapevao je daru Kralja Srebrne Reke
prizivajući njegovu magiju. Briljantno svetlo je pokuljalo iz
kamena, preplavivši pećinu svojim sjajem. U pomrčini
Mračnih Špilja, pred njima se pojavilo tamno, lepo i umorno
lice Brin Omsford koja je ličila na utvaru iz drugog sveta.
Dolinarku je okruživalo pritiskajuće sivilo i zagušljiva
pomrčina tako slična njihovoj. Gde god da je stajala,
zagledana u budućnost, to nije bilo prijatnije mesto od
ovog.
Oprezno su prišli jedni drugima, okupljajući se oko
svetlosti Kristala. Uhvatili su se za ruke kao deca na
prolazu kroz neko mračno mesto, započevši put kroz
lavirint Prokova. Jair je hodao na čelu, održavajući svetlost
Kristala glasom, osvetljavajući senke pred njima. Korak iza
njega, Helt je posmatrao dvoranu oštrim pogledom
tragajući za skrivenim Prokovima. Za njima su stupali
ostali.
Prešli su u drugu dvoranu, manju i jednostavniju za
prolazak. Jairova pesma se uzdigla, čista, jaka i ispunjena
sigurnošću. Znao je da će pronaći izlaz iz ovih Špilja, i da za
to ima da zahvali Brin. Hteo je da se glasno zahvali njenom

liku koji je plovio ispred njega. Došla je da ih spase izvodeći
čudo!

Zatvorio je uši pred karakterističnim zvukom Prokova,
trljanjem stene o stenu, zatvorio je um za sve izuzev svetla i
vizije lica njegove sestre koje je visilo u vazduhu pred njim,
prolazio je kroz tamu predan moćima čarobne pesme.

 
 

POGLAVLJE 38

 
Brin i njenim spasiocima bio je potreban ostatak noći
da pronađu put iz Olden Mura. To im ni tada ne bi pošlo za
rukom bez Vispera, jer je barski mačak bio na domaćem tlu
pa ga ni magla niti bezoblično močvarno zemljište nisu
mogli usporiti. Birajući stazu instiktima koje močvara nije
mogla obmanuti, vodio ih je ka tamnom zidu Gavranovih
planina.
“Bez Vispera bismo te izgubili u močvari”, objasnila je
Kimber Dolinarki pošto su je pronašli i pošli ka jugu.
“Visper te nanjušio u magli. Prikaze ga nisu mogle skrenuti
na pogrešan put, niti ga je bilo šta u močvarama moglo
obmanuti. Ipak, bila je velika sreća da smo do tebe stigli u
pravo vreme, Brin. Posle ovoga, ne bi smela da se udaljavaš
od nas.”
Brin je ovaj dobronamerni prekor prihvatila bez
komentara. Već je donela odluku da ih napusti pre no što
stignu u Melmord. Ostalo je samo da pronađe pravu priliku.
Na to se odlučila iz sledećih, jednostavnih razloga. Zadatak
koji joj je Alanon poverio bio je da prodre kroz šumsku
prepreku koja je štitila Ildaht i da se pobrine da knjiga crne
magije bude uništena. To je imala da učini tako što će
suprotstaviti magiju čarobne pesme magiji Melmorda.
Nekada je sumnjala u mogućnost takvog poduhvata. Sada
nije razmišljala o izvodljivosti tog zadatka već o njegovoj
potencijalnoj kataklizmičnosti. Moć oslobođene magije biće
bezmerna – to neće biti dvoboj crne i bele magije kakvim ga
je nekad zamišljala, već sukob dvaju magija jednako
mračnih po tonu i efektima. Melmord je stvoren radi
uništavanja. Ali to je mogla i čarobna pesma, Brin je znala
da potencijal za uništenje ne samo da će uvek biti tu, već i
da ne može biti sigurna da ga može kontrolisati. Mogla je

da se zavetuje da će tako učiniti. Mogla se zakleti
najsnažnijom zakletvom. Ali nikada ne bi bila sigurna da će
moći da održi tu zakletvu – sem ako u potpunosti ne
odustane od upotrebe čarobne pesme. Mogla je prihvatiti
rizik koji joj je pretio, to je učinila odavno, još kad se
odlučila da krene na ovaj pohod. Ali nije mogla prihvatiti
rizik za one koji su s njom putovali.

Mora ih ostaviti. Kakva god sudbina da je čeka u
Melmordu, njeni saputnici nisu smeli biti tamo da je sa
njom podele. Ideš ka svojoj smrti, Brin od Šanare, upozorio
je Grimpond. Seme tog uništenja nosiš u sebi. Možda je to
bilo to. Možda je to seme sadržano u magiji čarobne pesme.
Ali jedno je bilo sigurno. Ostali članovi male družine već su
dovoljno reskirali svoje živote za nju. Neće ih dovesti u
priliku da to opet učine.

Razmišljala je o tome čitave noći dok se teturala
močvarnom nizinom, prisećajući se svojih osećanja u vreme
kad je koristila magiju čarobne pesme. Sati su prolazili,
Prazveri su te noći odlučile da ih ostave na miru. Dolinarkin
um opsedali su drugačiji demoni.

Do jutra je mala družina izašla iz Olden Mura. Bili su na
južnom pobrđu, granici Gavranovih planina. Umorna od
dugog marša iz Srcokamena i događaja od prethodne noći,
zazirući od putovanja po dnevnom svetlu pri kojem je lako
mogla biti primećena, petorka je pronašla sklonište u
malom borovom gaju u udolini između dva grebena i
zaspala.

Nastavili su putovanje sa povratkom noći, krenuli su ka
istoku sa mesta gde su visoki planinski zidovi dodirivali
močvaru. Staza između drveća kojom je družina putovala
bila je premrežena paukovom mrežom maglenih
pramenova. Ogromni i zlokobni vrhovi Gavranovih planina
bili su gole stene koje se iz šume uzdižu oštro prema nebu.
Noć je bila nepomična i prazna, čitav predeo oko njih kao
da je bio lišen svakog života. Senka je pala po liticima,

šumama i dubokim močvarnim maglama. Sve je mirovalo u
njenom mračnom okrilju.

U ponoć su zastali radi odmora, ovu napetu pauzu
proveli su osluškujući tišinu, trljajući bolne mišiće i zatežući
obuću. Taj trenutak je Koglin izabrao da progovori o svojoj
magiji.

“I to je magija”, oprezno je prošaptao Brin i Ronu, kao
da se plaši da bi ih neko mogao čuti. “Magija drugačije
vrste od one koju su prizvali hodači, naravno – rođena ne u
njihovo vreme niti u vreme kada su Vilovnjaci i legendarna
bića imali moć, već u vremenu između njih!”

Nagnuo se prema njima, pogled mu je bio oštar i
optužujući. “Mislila si da ne znam ništa o starom svetu, zar
ne, devojko?” pitao je Brin. “Pa, i ja posedujem učenja
starog sveta – dobio sam ih od svojih predaka. Ne Druida,
nikako. Već učitelja, devojko – učitelja! Njihovo nasleđe je
gospodarilo zemljom u vreme kad su Veliki Ratovi doneli
uništenje čovečanstvu!”

“Deda”, blago ga je upozorila Kimber Bo. “Samo im
objasni.”

“Hmmpff!” bučno je prokomentarisao Koglin. “Objasni
im, kaže! Pa šta misliš da radim, devojko?” čelo mu se
nabralo. “Zemaljska moć! To je magija kojom vladam! Ne
magija reči i bajalica – ne, nikako takva magija! Moja moć
je sastavljena iz elemenata koji čine zemlju po kojoj hodaš,
Gorštače. To je zemaljska moć. Delovi i sastojci ruda i
praškova pomešani na odgovarajući način, tvari koje možeš
videti očima i opipati prstima. Nekad su ih zvali
hemikalijama. Razvijene su upotrebom različitih veština,
mnogo složenijih od onih koje su sada u upotrebi u Četiri
zemlje. Većina tog znanja nestala je sa propašću starog
sveta. Ali mali – samo mali deo – sačuvan je. I stoji meni na
raspolaganju.”

“To nosiš u toj torbi?” pitao je Ron. “To si upotrebio da
nateraš one vatre da eksplodiraju?”

“Ha-ha!” veselo se nasmejao Koglin. “One mogu učiniti
to, i mnogo više od toga, Južnozemljašu. Vatre mogu
eksplodirati, zemlja može biti pretvorena u blato, vazduh u
prašinu koja guši, meso u kamen! Za sve to i za još mnogo
toga imam recepte. Mešavine odgovarajućih sastojaka,
malo od ovog i malo od onog!” ponovo se nasmejao.
“Pokazaću hodačima moći kakve još nisu videli!”

Ron je sumnjičavo odmahnuo glavom. “Gnomi pauci su
jedno; Crne Utvare nešto sasvim drugo. Dovoljno je da
upere prst u tebe i da u trenu postaneš gomilica pepela.
Mač koji nosim prožet druidskom magijom, jedina je zaštita
koju imamo protiv tih crnih spodoba.”

“Tja!” otpljunuo je Koglin. “Bolje ti je da zaštitu potražiš
od mene – i ti i devojka!”

Ron je počeo da oblikuje oštar odgovor, potom odustao
jednostavno slegnuvši ramenima. “Ako se nađemo pred
hodačima, obojica ćemo ponuditi Brin najbolju moguću
zaštitu.”

Pogledao je u Dolinarku očekujući podršku. Uputila mu
je ljubazan osmeh. To je ništa nije koštalo. Znala je da tom
prilikom niko od njih neće biti sa njom.

Razmišljala je o značenju Koglinovih reči. Brinulo je što
je jedan deo starih veština ipak preživeo holokaust Velikih
Ratova. Nije joj se dopadala pomisao da tako bezmerna
moć može ponovo da se pojavi na svetu. Ponovno rođenje
vilinske magije, rezultat pogrešno usmerenih napora
nekolicine Druida, članova Saveta u Paranoru, donelo je
čovevanstvu već dovoljno nevolja. Mogućnost ponovnog
otkrivanja opasnih znanja o energiji i tvari bila je kranje
uznemirujuća. Gotovo svo takvo znanje izgubljeno je sa
propašću starog sveta. Ono malo preostalog sakupili su
Druidi pohranivši ga na bezbednom mestu. Ipak, pred njom
je bio ovaj poluludi starac, divljačan koliko i predeo u kome
je obitavao, starac koji je posedovao značajni deo tog
učenja – naročita vrsta magije kojom je vladao pripadao je
samo njemu.

Odmahnula je glavom. Možda je bilo neizbežno da svo
znanje, bez obzira da li je stvoreno iz dobrih ili loših
namera, za čuvanje ili oduzimanje života, mora da iskrsne
na svetlo dana u neko određeno vreme. Možda je isto
pravilo važilo za veštine i za magiju – tvorevinu čoveka; i
tvorevinu vilinskog sveta. Možda je oboma suđeno da se
periodično pojavljuju na površini vremenske struje, da bi
ponovo nestali, pa se ponovo pojavili i tako doveka.

Ali povratak znanja o moći i energiji sada, kada je
nestao i poslednji Druid...?

Ipak, Koglin je bio star a njegovo znanje ograničeno.
Kada umre, verovatno će i to će znanje otići s njim i tako
ponovo nestati – bar za neko vreme.

Tako će, verovatno, biti i sa mojom magijom.
Ostatak noći proveli su putujući na istok, napredujući
kroz proređenu šumu. Zid Gavranovih planina skretao je ka
njima, zalazeći desno, u divljinu dubokog Anara. Uzdizao se
u mraku kao ogromna, dominirajuća skupina senki. Olden
Mur je ostao daleko za njima, od planinskih vrhova delio ih
je samo uski pojas pobrđa. Brin je znala da Sivoznak i
Melmord leže skriveni od pogleda, na vrhu severnih
planina.
Moram pronaći način da se oslobodim ostalih, pomislila
je. Tamo moram poći sama.
Prvi zraci sunca počeli su da se pomaljaju iza
planinskog zida. Nebo se lagano osvetlelo, menjajući boju
od duboko plave u sivu, iz sive u srebrnu i od srebrne u
rozikastu i zlatnu. Senke su bežale u tamu dok se široki
pojas zemlje izvlačio iz zagrljaja noći. Prvo je drveće
postalo vidljivo. Linije njegovog lišća, svinutog granja i
izbrazdanih debala naglasilo je i obojilo sunčevo svetlo;
potom i stene, šipražje i golu zemlju, od podnožja brda do
ravnice. Neko vreme planinske senke su opstajale kao zid
suprotstavljen svetlu zaustavljenom tamom koja je odbijala
da iščezne. Najzad je i taj zid popustio pred izlazećim

suncem, svetlo se razlilo preko vrhova otkrivajući moćno
lice Gavranovih planina.

Bilo je to zlokobno i ružno lice – telo opustošeno
protokom vremena i prirodnim pojavama kao i usađenim
otrovom crne magije. Na mestu gde su Planine savijale ka
severu zalazeći u divljinu, stene su izgledale izbeljeno i
trošno – kao da je neko sastrugao sav život sa njih
ostavljajući samo kost. Uzdizale su se hiljadama metara u
nebo kao zid od litica i klisura opterećen teretom vekova i
pretrpljenih užasa. U okrutnoj, sivoj pustoši ništa se nije
micalo.

Brin je naglo podigla glavu pogođena iznenadnim
naletom vetra. Gadljivo je nabrala nos. Vetar je, iz predela
pred njom, doneo neprijatan miris.

“Odvodni kanali Sivoznaka”, otpljunuo je Koglin, dok
mu je vatreni pogled nemirno lutao. “Sada smo blizu.”

Kimber se iskrala ispred njih, do mesta na kome je
Visper oprezno njušio jutarnje mirise. Nagla se blizu velikoj
mački šapnuvši joj nešto u uvo – samo jednu reč – zver je
nežno pomilovala gubicom.

Okrenula se ka njima. “Moramo požuriti dok se još ne
razdani – Visper će nam pokazati put.”

Pohitali su napred kroz svetlost novog dana i opadajuće
senke, sledeći barsku mačku preko pobrđa ka mestu gde su
Gavranove planinc skretale ka severu. Drveće i šipražje se
u potpunosti proredilo, trava je bila sasušena a zemlja se u
potpunosti povukla pred izmrvljenim stenama i kamenim
pločama. Miris je postajao sve gori, pretvarajući se u
smrdljivi i nezdravi zadah koji je pomutio čak i svežinu
novog dana. Brin je počela da se guši, boreći se za vazduh.
Kako li će tek biti kada uđu u odvodne kanale?

Brda su se iznenada razmakla otkrivajući duboku dolinu
izgubljenu u senkama planinskog zida. U njoj je zloslutno i
nepomočno ležalo tamno jezero nepomične vode, hranjeno
strujom koja je padala preko stena iz široke crne rupe.

Visper se zaustavio, Kimber je bila tik pored njega.
“Tamo.” Pokazala je. “Odvodi.”

Brinin pogled je pohrlio nagore, duž nepravilne linije
vrhova, hiljadama metara gore ka mestu gde se planiski zid
prekidao na pozadini zlatne zore. Tamo su, još uvek
nevidljivi, ležali Sivoznak, Melmord i Ildaht.

Udahnula je braneći se od zadaha iz odvoda. Tamo je,
takođe, čeka njena sudbina. Tvrdo se nasmešila. Mora joj
poći u susret.

 
Na ulazu u odvode, Koglin je otkrio još jedan deo svoje
magije. Iz zapečaćenog smotuljka iz jednog od spremišta za
pojasom izvukao je miro koje je utrljano u nozdrve
otklanjalo otrovni zadah odvoda. To je nazvao sitnom
magijom. Miris naravno nije mogao u potpunosti nestati, ali
postao je podnošljiv. Od drvenih otpadaka je izdeljao kratke
drške i zamočio ih u sadržaj jednog od spremišta odakle su
se pojavile oblepljene srebrnom supstancom koja je, u
pećinskoj tami, svetlela kao uljana lampa – u odsustvu bilo
kakve vatre.
“Samo još jedan mali trik iz mog magijskog arsenala,
Gorštače.” Zacerekao se dok su se oni divili bakljama bez
plamena. “Hemikalije, sećate li se? Nešto o čemu hodači
pojma nemaju. Sačuvao sam još nekoliko iznenađenja.
Videćete.”
Ron se sumnjičavo namrštio i odmahnuo glavom. Brin
nije ništa rekla, ali hitro je zaključila da će biti sretnija ako
se šansa za isprobavanje obećanih iznenađenja nikad ne
ukažu.
Sa bakljama u rukama, mala družina je napustila svetlo
dana krenuvši u tamu odvodnih tunela. Prolazi su bili široki
i duboki, tečni otrov iz Sivoznaka i Melmorda proticao je
trošnim, izdubljenim kanalom na podu tunela. Sa obe
strane otpadne struje postojali su kameni ispusti koji su
nudili dovoljno prostora za kretanje čitave družine. Visper
ih je vodio, njegove svetle oči su pospano žmirkale

odražavajući svetlost baklji, široke šape su nečujno hodale
po kamenu. Koglin je koračao za njom, a Kimber, Brin i Ron
su išli na začelju.

Dugo su hodali. Brin je izgubila pojam o vremenu,
zaokupljena kretanjem kroz polutamu i razmišljanjem o
obećanju koje je dala sebi da će u Melmord otići bez
pratnje. Odvod je vijugao nagore kroz planinsku stenu,
uvijajući se i kriveći se kao sklupčana zmija. Zadah koji je
vladao u prolazu postao je gotovo nepodnošljiv, uprkos
sredstvima za olakšanje disanja kojim ih je snabdeo Koglin.
S vremena na vreme, odnekud iznad njih bi došao dašak
svežeg vazduha, odnoseći zadah – bio je to vetar sa
planinskih vrhova. Ali naleti promaje su bili retki i kratki pa
se otrovni zadah uvek brzo vraćao.

Jutro je lagano prošlo, sati su iscureli u beskrajnom
spiralnom usponu. Jednom su se susreli sa masivnom
gvozdenom rešetkom spuštenom preko prolaza kako bi
sprečila prolaz svakog živog bića većeg od pacova. Ron je
posegnuo za svojim mačem ali ga je oštro Koglinovo
upozorenje zaustavilo. Starac im je, veselo se cerekajući,
pokazao da se odmaknu nazad pa posegao za sadržajem još
jednog spremišta za pojasom – u ovom je držao čudni,
crnkasti prašak protkan nečim što je ličilo na čađ.
Nagomilao je prašak oko rešetaka na mestima njihovog
spoja sa stenom pa je dodirnuo ta mesta bakljama bez
plamenova, prašak je odmah ispustio briljantnu belu
svetlost. Kada je svetlost prestala, rešetke su bile pojedene.
Popustile su i pale uz tresak već posle lakog guranja.
Družina je nastavila put.

Dok su se peli, niko nije progovorio ni reč. Umesto
toga, osluškivali su zvuke neprijatelja, hodača i njihovih
slugu, koji su mogli vrebati negde iznad njih. Nisu čuli ništa
nalik tome, ali podzemljem su odjekivali drugi zvuci – zvuci
koji su dolazi daleko iznad njih i koje nisu mogli odmah
prepoznati. Čuli su mukli zveket i prigušenu tutnjavu, kao
pri padanju velikih tela, grebanje, struganje i slabo