Terry Brooks - Carobna pesma Sanare

“Nešto?” blago je negodovao Patuljak. “Pomalo si
neodređen, zar ne misliš tako? Šta nešto?”

Jair je na trenutak promislio. “Nešto što niko drugi ne
zna. Nešto lično.”

Foreker je došao do parapeta koji se nadnosio nad
tamnim prostranstvom Kilidelana. Naslonio se laktom na
grudobran zureći u noć. Jair je nemo stajao kraj njega,
čekajući.

“Želiš da ga razumeš, zar ne?” konačno ga je upitao
Foreker. Dolinar je blago klimnuo. “Da, bar malo.”

Patuljak je odmahnuo glavom. “Nisam siguran da je to
moguće, Omsforde. To je kao da pokušavaš da razumeš...
sokola. Vidiš ga, znaš šta je, šta čini. Diviš mu se, razmišljaš
o njemu. Ali nikada ga nećeš razumeti – ne suštinski. Da bi
ga razumeo, moraš biti isto što i on.”

“Ti izgledaš kao neko ko ga razume”, navaljivao je Jair.
Foreker se snažno trgao unoseći mu se u lice. “Da li
tako misliš Omsforde? Da ga mogu razumeti?” ponovo je
zatresao glavom. “Ne razumem ga više nego sokola. Manje,
rekao bih. Poznajem ga zato što smo neko vreme proveli
zajedno, ratovali smo zajedno i obučavali ljude. Tako ga
znam. Znam i šta je on, takođe. Ali sve to ne vredi koliko ni
zrnce prašine kad je reč o razumevanju.”
Oklevao je. “U poređenju sa tobom, sa mnom ili sa bilo
kim drugim, Geret Jeks predstavlja drugačiju formu života,
zato što je jedinstven.” Podigao je obrve. “On je na svoj
način magičan. Čini stvari kojima se nijedan drugi čovek ne
nada – niti bi pomislio da ih učini. Neprestano preživljava
ono što bi svakog drugog ubilo. Kao i soko on je stvorenje
instikta – uzdiže se visoko nad svima nama tako da ga niko
ne može dotaći. On je nešto posebno. Razumeti ga? Ne, ne
mogu tvrditi da ga makar i u najmanjoj meri, razumem.”
Jair je za neko vreme ćutao. “Došao je u Istočne zemlje
zbog tebe”, najzad je rekao. “Bar je to naveo kao razlog
svog dolaska. Znači da oseća neku vrstu prijateljstva prema
tebi. Morali biste biti bliski.”

“Možda.”
Patuljak je slegnuo ramenima. “Ali to ne znači da ga
razumem. Pored toga, on čini ono što čini iz sopstvenih
razloga koji se ne poklapaju uvek sa onim što o njima
govori – u to sam siguran. On nije ovde samo zbog mene,
Omsforde. Postoje i drugi razlozi.” Potapšao je Jaira po
ramenu. “Mislim da je ovde zbog tebe koliko i zbog mene.
Ja ne znam razlog. Možda ti znaš.”
Dolinar je oklevao, razmišljajući. “Rekao je da će biti
moj zaštitnik zato što je Kralj Srebrne Reke rekao da to
mora biti.” Završio je Jair.
“Jako dobro.” prihvatio je Foreker. “Ali da li ga posle tog
saznanja bolje poznaješ? Ja ne.” Zastao je, bacivši pogled
preko jezera. “Ne, on je vođen sopstvenim razlozima o
kojima nije rad da sa mnom priča.” Jair ga je jedva čuo.
Setio se nečega, na licu mu se pojavio iznenađeni izraz. Um
je za trenutak zastao. Da li je moguće kako je Geret Jeks bio
spreman da razloge koje nije poverio Forekeru ispriča
Dolinaru? Zar Majstor oružja one tamne i kišne noći drugog
dana od napuštanja Kulhavena nije baš to uradio dok su
čučali sami ispod grebena? Sećanje je polako oživljavalo.
Želim da razumeš... To mu je Geret Jeks rekao. San je
obećavao probu veštine ozbiljniju od bilo koje sa kojom sam
se dosad suočio. Mogućnost da saznam da li sam zaista
najbolji. Za mene nema ničeg važnijeg...?
Jair je duboko udahnuo hladni noćni vazduh. Možda je
razumeo Gereta Jeksa bolje no što je mislio. Možda ga je
razumeo bolje no iko.
“Postoji nešto što mnogi ne znaju.” Iznenada mu se
obratio Foreker. Jair je ostavio po strani svoja razmišljanja.
“Rekao si mi kako te pronašao u Crnim Hrastovima. Da li si
se ikada zapitao otkud on tamo? Ne zaboravi da je išao na
istok iz Kalahorna.”
Jair se složio. “O tome nisam razmišljao. Slažem se da
su Crni Hrastovi prilično daleko od glavnog puta koji vodi iz
graničnih oblasti u Anar.” Oklevao je. “Šta je tamo radio?”

Foraker se ovlaš nasmejao. “Ja samo pretpostavljam,
razumeš. Meni nije rekao ništa više nego tebi. Zemlja
jezera na severu, između Leaha i Kletske ravnice bila je
njegov dom. Tamo je rođen i odrastao. Nekada davno, tamo
je imao porodicu. Neku vrstu porodice, sigurno. O tome
dugo vremena ni sa kim nije govorio ali možda još uvek ima
nekoga tamo. Ili su u pitanju samo sećanja.”

“Porodica”, ponovio je Jair. “Da li ti je rekao nešto o
njenim članovima?”

Patuljak se odmakao od grudobrana. “Ne. To je samo
jednom pomenuo. Ali sad o njemu znaš nešto što niko drugi
ne zna – izuzev mene, naravno. Da li ti to pomaže da ga išta
bolje razumeš?”

Jair se nasmejao. “Ne bih rekao.”
Zajedno su šetali bedemima. “I nisam mislio da hoće”,
gunđao je Patuljak, obavijajući ogrtač čvršće oko sebe zbog
naleta hladnog vetra koji ih je pogodio baš kada su gotovo
zašli u zaklon zida. “Hajde sa mnom, Omsforde, pa ću te
ponuditi toplim pivom. Zajedno ćemo čekati na povratak
tvog sokola.”
Foreker ga je blago potapšao po ramenu. Jair je žurno
pošao za njim.
Noć je lagano prolazila. Niz praznih i dosadnih sati
obojenih iščekivanjem. Sa visova se na mačjim šapama
došunjala magla. Postajala je sve gušća gutajući ustave i
brane i zakriljujući gnomsku i patuljačku armiju velovima
vlažne, lepljive izmaglice sve dok i jasna svetlost
stražarskih vatri nije nestala sa vidika.
Jair Omsfor je, negde oko ponoći, čekajući na povratak
Gereta Jeksa, pao u san. Opušteno se klatio u velikoj
kapetanskoj stolici nasred stražare dok su Foreker, Slenter
i Eden Elesedil tiho pričali ispijajući vrčeve vrućeg piva u
oskudnoj svetlosti sveće. Jednostavno je odlutao u san. U
jednom trenutku bio je s njima, sklopljenih očiju je
osluškivao lagani žamor glasova, da bi već u sledećem
zaspao.

Eden Elesedil ga je probudio drmusanjem nešto pre
svanuća.

“Jaire, vratio se.”
Dolinar je protljao oči i uspravio se. Jedva vidljivi u
iščezavajućoj tami, ugarci umiruće vatre žarili su se u
ognjištu na suprotnom kraju sobe. U tami koja se povlačila
iz malog kamina na drugom kraju sobe svetlucali su ostaci
vatre. Mogli su čuti kišu kako napolju dobuje po kamenom
zidu.
Jair je žmirnuo. Vratio se. Geret Jeks.
Žurno je ustao. Bio je obučen, izuzev čizama, brzo ih je
dohvatio i počeo da se obuva.
“Nema ni pola sata kako je došao.” Vilovnjak je govorio
prigušenim glasom, kao da se plašio da ne probude nekog u
sobi. “Sa njim je, naravno, bio Helt. Pronašli su stazu koja
od tunela vodi na sever.”
Zastao je. “Ali dogodilo se nešto drugo, Jaire.” Dolinar
ga je radoznalo posmatrao. “Nešto posle ponoći počela je
da pada kiša, razgoneći maglu. Kada se sa približavanjem
jutra vratila i svetlost, Gnomi su bili tu – čitava armija.
Stoje kraj obale Kilidelana, od jednog do drugog kraja
visoke brane u redovima od po dvanaest, stoje i čekaju.”
Jair je bio na nogama. “Šta spremaju?”
Eden Elesedil je odmahnuo glavom. “Ne znam. Tamo su
već satima. Svi Patuljci su budni i na bedemima. Pođi sa
mnom da se i sam uveriš.”
Požurili su iz stražare lavirintom hodnika dok nisu izbili
na dvorište iznad centralnog dela visoke brane. Hladni
vetar duvao je preko Kilidelana, kiša ih je šibala po licima
dok su žurili napred. Noć je bila mirna a svetlost zore tek
udaljena siva izmaglica iza planinskih vrhova na istoku.
Patuljci su bili na odbrambenim položajima duž brane i na
tvrđavi. Umotani u ogrtače usled lošeg vremena, čvrsto su
stezali oružje u rukama. Tišina je obavila čitav Kapal.
Stigli su do utvrde koja je branila severni deo visoke
brane. Eden je poveo Jaira nizom kamenih stepenica preko

bedema do stražarske kule visoko iznad čitavog kompleksa.
Vetar je ovde bio jači, kiša je snažnije padala.

Dok su stajali pred gvožđem okovanim hrastovim
vratima kule, skupina Patuljaka je projurila kraj njih žureći
dole da se pridruži ostalima na bedemima. Predvodio ih je
Patuljak opasnog izgleda, vatreno crvene kose i brade
oklopljen u kožu i metalnu košulju.

“Radom, vođa Patuljaka!” prošaptao je Eden Jairu.
Žurno su ušli u kulu ostavivši za sobom neugodno
vreme. Slaba svetlost uljne lampe jedva je osvetljavala
prostor oko njih. Okružila ih je šačica ljudi odevenih u
ogrtače koji kao da su iznikli iz okolne tame.
“Kada bi mu dozvolili, taj bi sve vreme spavao”, čuo je
Slenterovo gunđanje.
“Drago mi je da se ponovo srećemo, Jaire Omsforde”,
pozdravio ga je duboki glas. Helt je ispružio svoju masivnu
šaku u znak pozdrava.
Tu je bio i Geret Jeks, crn kao okolna tama, nepomičan i
nepromenljiv kao planinska stena. Stajali su jedan naspram
drugog, bez reči. Majstor oružja je, sa napetim izrazom na
licu, nežno položio ruke na Jairova ramena i za trenutak su
ledene oči zaiskrile čudnom, za njega retkom toplinom.
Zasjala je tek na trenutak i odmah nestala. Sklonivši ruke,
Geret Jeks je nestao u pomrčini.
Vrata su se uz tresak otvorila i propustila do gole kože
pokislog Patuljka. Ovaj je požurio do mesta na kojem je Elb
Foreker proučavao gomilu mapa rasprostrtih na malom
drvenom stolu. Pričali su tihim, prigušenim glasovima;
glasnik se zatim udalljio podjednako brzo kako je i došao.
Foreker je smesta prišao Jairu, dok su se ostali članovi
male družine okupili oko njih. “Omsforde”, tiho je rekao.
“Upravo sam obavešten da je Melret uspeo da pobegne.”
Nastala je ledena tišina. “Kako se to dogodilo?” besneo
je Slenter probijajući se ka svetlu.
“Promena oblika.” Foreker nije skidao pogled sa Jaira.
“Tako se uvukao u mali ventilacioni otvor kojim vazduh

kruži donjim nivoima. To se desilo u toku noći. Niko ne zna
gde bi mogao da bude u ovom času.”

Jair se sledio. Znao je šta je Patuljak želeo da mu poruči
poveravajući mu ovu neprijatnu novost. Melret je čak i u
zatočeništvu bio sposoban da otkrije prisustvo vilovnjačke
magije i da natera Jaira da mu je otkrije. Na slobodi...

“Ovo je mogao izvesti bilo kad”, primetio je Eden
Elesedil. “Mora da postoji razlog zbog čega se upravo sad
na to odlučio.”

Ja bih mogao da budem taj razlog, u tišini je razmišljao
Jair. I Foreker je to shvatio. Zato je meni prvom poverio
čitavu stvar.

Iz tame se pojavio Geret Jeks, odlučan i brz. “Smesta
polazimo”, obavestio ih je. “Već smo previše odlagali. Pohod
nas vodi na sever. Šta god da se ovde desi, mi nećemo biti
deo toga. Dok su Gnomi ovako skoncentrisani oko
Kilidelana, neće nam biti teško da...”

OOOOOOMMMMMMMM!
Preplašeni članovi male družine zbunjeno su posmatrali
jedan drugog. Monstruozna jadikovka napala im je uši.
Duboki i jezivi zvuk razbio je predjutarnju tišinu. Postala je
glasnija, hiljade glasova davalo joj je život, dizala se
nadvisujući vetar i kišu u planine oko Kapala.
“Sto mu gromova!” kriknuo je Slenter. Njegovo grubo,
žuto lice iskrivila je grimasa prepoznavanja. Sva šestorica
su žurno nahrupili na vrata našavši se, za nekoliko sekundi,
na grudobranima. Vetar i kiša su ih šibali dok su gledali
severno preko uskomešanih voda Kilidelana.
OOOOOOMMMMMMMM!
Jecaj je dobijao na snazi, prerastajući u jedinstveni urlik
koji se prolamao visovima. Duž čitave obale Kilidelana,
Gnomi su zajedno pevali, glasovi su im se stapali u
jedinstven žalobni zvuk.
Na bedemima ispod njih pojavio se Radom, izvikujući
naređenja, na sve strane od njega trčali su glasnici
prenoseći ih njegovim kapetanima. Garnizon se spremao na

ono što mora doći, svuda je vladala grozničava živost.
Jairova ruka je pošla ka tunici, prepipavajući je u potrazi za
smirujućoim prisustvom Srebrne Prašine i Kristala vizije.

Geret Jeks je dohvatio Slentera za ogrtač, privukavši ga
sebi. “Šta se tamo događa?”

U Gnomovim očima ogledao se neskriveni strah.
“Prizivanje – Prizivanje crne magije! Video sam to već
jednom u Sivoznaku!” Gnom se koprcao u gvozdenom
stisku. “Ali potrebno je i učešće crnih hodača, Gospodaru
oružja! Neohodno je njihovo prisustvo!”

“Gerete!” Foreker je grubo povukao Gospodara oružja
pokazujući mu na mesto na obali Kilidelana, stotinak
metara od velike brane. Ovaj je popustio stisak na Slenteru.
Sve oči su gledale u pravcu koji je pokazao Patuljak.

U svetlosti dolazeće zore iz gomile Gnoma izdvojile su
se tri ogromne i preteće figure u crnim ogrtačima.

“Crne Utvare!” oštro je prošaptao Slenter. “Hodači su
stigli!”

 
 

POGLAVLJE 22

 
Crne Utvare su se spustile do Kilidelana, otklizale do
vodene površine naizgled bez ikakvog pokreta. Zaogrnuti
ogrtačima i bezlični u senci navučenih kapuljača, delovali
su kao duhovi lišeni supstance. Taj utisak su kvarili crni
kandžasti prsti koji su stezali tri čvornovate palice od sivog
uglačanog drveta. Jecaj iz grla gnomskih sledbenika
uzdizao se svuda oko njih, pojačan zviždukom vetra; onima
koji su ovo posmatrali sa bedema Kapala, izgledalo je kako
se crne spodobe rađaju iz tog zvuka.
Gnomi su naglo prestali da pevaju i strašni jecaj je
zamro u tišini. Praznim prostranstvom Kilidelana putovao je
samo krik vetra i šum talasa.
Najisturenija od Crnih Utvara podigla je svoju palicu. Iz
ogrtača su mu provirile ruke nalik tankom uglačanom
drvetu. Po visovima je pala čudna i drhtava tišina a
braniteljima se na trenutak učinilo da je i vetar prestao da
duva. Palica je polako krenula dole, ka crnim vodama
jezera. Ostale palice su je sledile, dodirujući se vrhovima, i
nestale u vodama Kilidelana.
Neko vreme se ništa nije događalo. Zatim su palice
eksplodirale u crvenoj vatri, plamenovi su prodrli u dubinu
jezera progorevajući i pržeći hladnu tminu. Voda je
zadrhtala, uzdigla se i počela da ključa. Gnomi su vrištali u
kakofoniji radosti i straha, uzmičući od obale.
“To je prizivanje!” kriknuo je Slenter.
Crvena vatra je gorela u tamnom, neprozirnom crnilu,
stižući do najdubljih pukotina na dnu jezera u kojima svetlo
nikad nije sijalo. Kao mrlja krvi, svetlost plamenova širila se
kroz vodu. Gejziri pare šikljali su ka nebu divlje šišteći,
čitavo jezero je vrilo.

Branitelji na bedemima tvrđave nepomično su stajali
ophrvani neodlučnošću. Nešto će se dogoditi, nešto
neopisivo i niko nije znao kako da to spreči.

“Moramo se izvući odavde!” Slenter se zabrinuto
obratio Geretu Jeksu. U očima mu se ogledao strah, ali i
razum. “Brzo, Majstore oružja!”

Vatra je naglo prestala da kulja iz batina od ulaštenog
drveta. Sivo drvo je izronilo iz Kilidelana, kandžaste ruke su
nestale u naborima širokih odeždi. Vode su ipak, nastavile
da divlje vriju; crvenkasta mrlja postala je duboki i udaljeni
odbljesak koji je sijao daleko ispod površine, kao oko
probuđeno iz sna.

OOOOOOMMMMMMMM!
Jecaj gnomske armije ponovo se podigao, oštar i
iščekujući. Ruke su se podigle i spojile, sledeći signale
Crnih Utvara upućene palicama. U odgovor na jecaj iz
jezera je pokuljala para, čitav Kilidelan eruptirao je
novopronađenom snagom.
Zatim je nešto ogromno i tamno počelo da se penje iz
dubine.
“Majstore Oružja!” kliknuo je Slenter.
Ali Geret Jeks je odmahnuo glavom. “Ostanite na mestu.
Helte, donesi velike lukove.”
Graničar je smesta nestao u stražarskoj kuli. Jair je
brzo pogledao za njim, a zatim ponovo ka Kilidelanu – ka
zaglušujućem jecaju Gnoma i crnoj stvari koja se rađala iz
dubina.
Brzo je napredovala, postajući sve veća kako se
približavala površini. Utvare su prizvale nekakvo zlo – ali o
kakvoj se vrsti bića radi? Jair je progutao pljuvačku kako bi
ublažio stezanje grla. O čemu god da je reč, bilo je
monstruozno, činilo se kao da ispunjava čitavo jezero dok
se lagano oslobađalo iz vode. Polako je dobijalo oblik, velike
i glomazne grdosije sa ticalima koja su se uvijala i oprezno
ispipavala okolinu.

Zatim je uz gromoglasnu buku probilo površinu jezera
nahrupivši u sivu svetlost zore. Izobličeno crno telo
oslobodilo se zagrljaja tamnih voda pokazavši se na svetloj
pozadini. Po obliku je ličilo na bure pokriveno muljem i
sluzi, kao i skupinama korala i vodenog rastinja. Oslanjala
se na četiri svinute noge sa perajama koje su se završavale
kandžama. Glava joj je bila masa uskovitlanih pipaka koji su
okruživali džinovsku kljunastu njušku, načičkanu poput
brijača oštrim zubima. Pipci su sa unutrašnje strane bili
načičkani sisaljkama, od kojih je svaka bila široka kao
raširena čovečja šaka, i zaštićeni krljuštima i bodljama.
Odmah iza šume pipaka hladno se sijao par crvenih očiju.
Uspravljen u punoj veličini, stvor je od glave do repa imao
trideset, a po širini dvanaest metara.

Zbunjeni krici oteli su se sa bedema Kapala.
“Kraken!” rekao je Foreker. “Sad smo gotovi!”
Jecaj Gnoma prerastao je u vrisak lišen bilo čega
ljudskog. Sa pojavom čudovišta na danjem svetlu, jecaj je
prešao u bojni poklik koji se razlegao svuda oko Kapala.
Dole u vodama jezera Kraken je zagrmeo, njegovo crno telo
se uvijalo u odgovor Gnomima, zatim je naglo krenuo ka
brani i tvrđavi koja ju je branila.
“Dolazi po nas!” iznenađeno je prošaptao Geret Jeks.
“Stvar koja ne može opstati u slatkoj vodi, stanovnik okeana
– ipak je ovde! Prizvan crnom magijom!” Sive oči su hladno
svetlucale. “Ali, nas ipak neće imati. Helte!”
Divovski Graničar se u trenu stvorio pokraj njega, na
ruci su mu se klatila tri velika luka. Geret Jeks je uzeo
jedan, jedan ostavio Graničaru a treći dodao Edenu
Elesedilu.
Slenter se probio napred. “Slušaj me! Ne možeš se
suprotstaviti ovoj stvari! To je zli, magijom prizvani
monstrum, previše moćan čak i za tebe!”
Činilo se kao da ga Geret Jeks nije čuo. “Ne razdvajaj se
od Dolinara, Gnome. On je od sada tvoja briga. Postaraj se
za njegovu bezbednost.”

Napustio je kulu dok su mu Helt i Eden Elesedil bili za
petama. Foraker je samo za tren oklevao, sa nepoverenjem
odmerivši Slentera, zatim je i on krenuo za njima.

Kraken je navalio na zid patuljačke utvrde, svojim
džinovskim telom udarao je o kamen i malter zapanjujućom
snagom. Džinovski pipci sunuli su iz vode hvatajući Patuljke
načičkane na bedemima. Desetine su uhvaćene i povučene
sa bedema u vode jezera, obmotani sisaljkama i bodljama
napadača. Krici i vapaji umirućih Patuljaka ispunili su
jutarnji vazduh. Kiša oružja padala je po crnoj stvari,
nemoćna da prodre kroz debelu kožu. Monstrum je
metodično čistio male ljude koji su mu se suprotstavljali,
razrušivši bedeme iza kojih su tražili sigurnost.

Sada su se i Gnomi pridružili napadu, navaljujući na
kapije na oba kraja visoke brane. Nosili su sa sobom jurišne
lestve i kuke za penjanje. Patuljci su pohitali ka bedemema
odupirući se njihovim naletima. Međutim, Gnomi kao da su
poludeli. Neosetljivi na teške gubitke, bacali su se na kapije
kao da priželjkuju smrt.

Ipak je to prividno ludilo imalo smisla. Dok su se
Patuljci bavili njima, Kraken je išao ka severu dok nije
stigao do mesta na zidu u blizini kapija. Uz iznenadni trzaj
podigao se iz jezerskih voda, prebacivši se nogama preko
brane na mestu gde je ova dodirivala obalu. Ogromni pipci
vijugali su po zidovima, sisaljke su se pričvrstile za vrata, a
potom se monstrum bacio unazad. Uz zvuk cepanja drveta i
gvožđa, reze su pukle a brave se raspale u paramparčad.
Vrata citadele završila su na tlu, iščupane iz šarki, a kroz
nastali otvor je uz pobedonosne usklike pokuljala armija
Gnoma.

Na grudobranima stražarske kule, Jair i Slenter su
posmatrali borbu dok je u njima rastao užas. Otkad su vrata
bila otvorena, Patuljci više nisu mogli da zadrže napadače.
Za nekoliko minuta tvrđava će biti osvojena. Branitelji su se
već povlačili na najširem frontu. Okupljali su se oko
zapovednika, očajnički pokušavajući da izbegnu pokolj. Sa

mesta na kojem su stajali, Dolinaru i Slenteru je bilo jasno
da je bitka izgubljena.

“Bežimo dok još možemo, dečače!” predlagao je
Slenter, hvatajući ga za ruku.

Jair je odbijao da pođe, tragajući pogledom za svojim
prijateljima. Prethodni događaji su ga suviše užasnuli i zato
je bio nemoćan da preduzme nešto više. Kraken je ponovo
zaronio u vode jezera. Čudovište se kretalo duž zida ka
središnjem delu brane. Crne Utvare su, sledeći njegovu
brazdu, klizile ka ivici uzdrmanih bedema, uzdignutim sivim
palicama poticali su gnomske sledbenike da srljaju napred.
Sa nepokolebljivom rešenošću Gnomi su jurišali u trđavu
Patuljaka.

“Slenteru!” povikao je Jair, pokazujući na središte
borbenog meteža.

Visoko na grudobranima prednjeg zida, kroz dim i
prašinu izdigla se divovska Heltova figura. Pored njega je
bio Elb Foreker. Držeći luk čvrsto u rukama, Graničar se
nagnuo preko grudobrana ciljajući Crne Utvare, lagano
zategao oputu i pustio strelu. Brza kao senka, duga, crna
strela se zarila duboko u grudi najisturenije Utvare.
Stvorenje se uz trzaj uspravilo, snaga udarca odbacila ga je
unazad. Druga strela zarila se pokraj prve i Utvara se
ponovo zateturala nazad. Krici straha podigli su se iz grla
onih najbližih crnoj spodobi, i za trenutak je izgledalo da
gnomski napad jenjava.

Crna Utvara se uspravila. Kandžastom rukom je
zgrabila strele zarivene u njeno telo iščupavši ih sa
nepojmljivom lakoćom. Držeći ih visoko da svi mogu da ih
vide, monstrum ih je smrvio u komadiće. Zatim se palica od
ulaštenog drveta uzdigla i sa njenog vrha je eksplodirala
crvena vatra. Gorela je duž bedema uništavajući kamen i
branitelje. U momentu kada ih je vatra dohvatila, Helt i
Foreker su se bacili unazad nestajući u lavini prašine i
srušenog zida.

Jair je besno pohitao napred ali ga je Slenter zaustavio.
“Ne možeš učiniti ništa da im pomogneš, dečače! “ Ne
dozvoljavajući dalju raspravu, počeo je da vuče Jaira po
grudobranu ka kamenim stepenicama koje su vodile dole.
“Bolje počni da brineš o sebi! Ako budemo dovoljno brzi...”

Tada su primetili Krakena. Uzdigao se iz Kilidelana
nasred zida okrenutog vodi iza kojeg je široko dvorište
spajalo tvrđave koje su branile krajeve visoke brane,
uhvativši se za kamen pipcima i nogama. Gotovo u
potpunosti vidljivo, sem malog dela u vodi, polako se
kretalo ka mestu preko kojeg su branitelji pokušavali da
pobegnu iz severne tvrđave. Masa uskovitlanih pipaka
protegla se ka vrhu visoke brane i u trenu su svi pravci
odstupanja bili presečeni. “Slenteru!” Jair je kriknuo u znak
upozorenja. Pao je unazad niz stepenice dok je jedan
džinovski pipak proleteo iznad njegove glave.

Povukli su se uz stepenice i klekli u zaklonište
balustrade na mestu gde je stepenište skretalo ka
bedemima. Trzaj monstrumovog repa poslao je na njih kišu
vode, granja, prašine i kamenih krhotina. Ispod njih,
Krakenova ticala su udarala i ispipavala zidove, hvatajući
sve na šta bi naišla.

Na trenutak je izgledalo da su sve šanse za bekstvo
preko dvorišta izgubljene. Ali Patuljci su izveli kontranapad.
Jurnuli su sa donjih nivoa tvrđave iz mračnih stepeništa i
podzemnih tunela. Predvodio ih je komandir tvrđave,
Radom. Vodio je svoje vojnike prema spletu džinovskih
nogu, crvena kosa mu se viorila dok je sekao i kidao
širokom bojnom sekirom. Delovi Krakena leteli su okolo u
mlazevima krvi, crvenkasta sluz razlivala se po vlažnom
kamenu brane. Kraken je bio monstruozan stvor, za kojeg
su Patuljci bili tek insekti koje je s lakoćom mogao smrviti.
Pipci su pohitali nadole, mrveći i ubijajući mala stvorenja
koja su ga preplavila. Branioci su ipak i dalje navaljivali,
odlučni u nameri da oslobode put saborcima zarobljenim u
tvrđavi osuđenoj na propast. Kraken ih je bacao u stranu

čim bi se pojavili, pa je monstrum veoma brzo bio okružen
gomilama mrtvih Patuljaka.

Najzad je Kraken dohvatio i komandanta Patuljaka,
Radoma, koji nije odustajao od borbe za prolaz. Monstrum
je digao crvenokosog Patuljka visoko u vazduh, neosetljiv
na udarce široke sekire koji su i dalje padali vođeni
ratnikovom nepokolebljivom voljom. Kraken je jedan
trenutak držao Radoma u vazduhu; zatim ga je
užasavajućom snagom smrskao o kameno tlo. Tu ga je i
ostavio da leži izlomljenog, deformisanog i beživotnog.

Slenter je bezuspešno gurao Jaira. Očajnički je vikao
“Beži!”

Pipci su sunuli kraj njih, udarili po bedemima mrveći
kamen pa su krhotine poletele na sve strane. Kiša kamenih
otpadaka pogodila je Dolinara i Gnoma. Završili su na
zemlji napola prekriveni otpacima. Jair se, još ošamućen,
osovio na noge, teturao se napred oslanjajući se na kamenu
ogradu. Patuljci su se, ispod njih, povukli u opkoljenu
tvrđavu, obeshrabeni gubitkom Radoma. Kraken se širio po
razrušenom dvorištu, približavajući se zidovima među
kojima se krio Jair. Dolinar je krenuo da se povlači i naglo
zastao. Pokraj njegovih nogu ležao je onesvešćeni Slenter,
iz duboke posekotine na glavi tekla mu je krv.

Daleko ispod, naizgled niotkuda, pojavio se Geret Jeks.
U sivoj svetlosti zore nazirala se njegova izdužena i u crno
odevena prilika. Vešto je skočio sa bedema na jezerskom
zidu, stežući kratko koplje u rukama. Jair je ispustio krik
kada ga je video – oštar divlji krik – koji se izgubio u jecaju
vetra i borbenoj vrevi. Sitna figura Gospodara oružja trčala
je duž krvlju natopljene visoke brane. On nije bežao od
Krakenovih smrtonosnih ticala već je išao pravo na njih.
Krivudajući i eskivirajući, poput talasa lišenog tvari hitao je
ka razjapljenoj gubici čudovišta. Pipci su udarali, ciljajući
ga, promašujući ga, klizeći kraj njega, suviše spori za nekog
tako neverovatno brzog. Ali jedno posrnuće, jedna greška...

Kada se našao pred zakrivljenim kljunom, gospodar
Oružja je skočio pravo u čeljust zveri. Udario je sa
zapanjujućom veštinom, zarivajući kratko koplje duboko u
meko tkivo razjapljene gubice. Istog trenutka, pipci su
popadali a gigantsko telo spopali su trzaji. Garet Jeks je već
bio u pokretu, bacio se postrance, daleko od klopke koja je
trebalo da ga uništi. Dočekavši se na noge, Gospodar oružja
se domogao novog oružja, koplja sa gvozdenim vrhom.
Istrgnuo ga je iz beživotnih ruku pređašnjeg vlasnika oštrim
i snažnim pokretom. Kada je Kraken, na dva metra od
zatvorenog oka, ponovo opazio opasnog napadača bilo je
suviše kasno. Dugačko koplje sa gvozdenim vrhom poletelo
je ka nezaštićenom oku, prodirući kroz kožu, krv i kost do
mozga.

Pogođeni Kraken koprcao se unazad, bacakao se
nogama trpeći strahovit bol. Kameni bedemi oko zveri tresli
su se dok se zver trudila da se domogne Kilidelana. Geret
Jeks nije puštao koplje zabodeno u mozak čudovišta.
Svrdlao je njime zarivajući ga sve dublje, čekajući da se u
monstrumu ugasne životna iskra. Ali Kraken se pokazao
neverovatno snažnim. Podigao se, prebacivši se preko
visoke brane. Uz veliku buku, pao je u Kilidelan izgubivši se
iz vida. Povukao je sa sobom i Gereta Jeksa rešenog da ni
po koju cenu ne ispusti koplje.

Jair je posrnuo po razrušenoj balustradi, krik neverice
zamro mu je u grlu. Visoka brana ispod njega je ponovo bila
prohodna pa su Patuljci napustili svoje zaklone pohrlivši u
bezdbednost južnog uporišta.

Slenter se ponovo stvorio kraj njega, teturajući se na
nogama. Izbrazdano žuto lice bilo je pokriveno krvlju,
Gnom ju je bez reči otro rukom i pozvao Dolinara da krene
za njim stepenicama. Saplićući se i padajući preko krša,
stigli su do dvorišta pridruživši se Patuljcima u begu.

Za beg je već bilo suviše kasno. Gnomski lovci pojavili
su se sa obe strane bedema iza njih. Urlajući i vrišteći,
masa oklopljenih, krvlju natopljenih prilika pokuljala je

preko grebena visoke brane u dvorište. Slenter je bacio brz
pogled iza sebe i naglo povukao Jaira prema mračnom
stepeništu. Protrčali su preko nekoliko lampama osvetljenih
stepeništa zašavši duboko u senovite predele donjih nivoa
koji su vodili do ustava. Iznad njih zvuci potere bili su sve
dalji.

Kada su stigli do kraja stepenica, našli su se u slabo
osvetljenom hodniku. Prolaz se gubio u mraku prateći
pravac kretanja brane. Slenter je oklevao, potom krenuo ka
severu gurajući Jaira pred sobom.

“Slenteru!” zaurlao je Dolinar, pokušavajući da zaustavi
Gnoma. “Ideš u pravcu iz kojeg smo došli – dalje od
Patuljaka!”

“I Gnomi će ići drugim putem!” planuo je Slenter.
“Neće tražiti Patuljke niti bilo kog drugog u ovom pravci,
zar ne! Trči, sad!”

Trčali su u mraku, posrćući niz prazan hodnik. Zvuci
bitke ostali su daleko za njima, oslabljeni prigušenom
škripom mašinerije i tihim šumom voda Kilidelana. Jair je,
misleći na sve nevolje koje su ih zadesile, gubio dodir sa
stvarnošću. Mala družina koja je krenula iz Kulhavena više
nije postojala – Helta i Forekera su sažegli hodači, Gereta
Jeksa je odneo Kraken a Eden Elesedil je nestao. Preostali
su samo on i Slenter – pa i oni su bežali pokušavajući da
spasu živote. Kapal je bio izgubljen, u rukama Gnoma.
Ustave i brane koje su regulisale tok Srebrne Reke ka
zapadu i domovini Patuljaka pale su u ruke njihovih smrtnih
neprijatelja. Sve je bilo izgubljeno.

Pluća su mu otkazivala pod teretom napora, ubrzano je
disao osećajući tutnjavu u ušima. Suze su mu navrle na oči,
usta su mu bila suva od gorčine i besa. Šta sad da radi?
Kako će stići do Brin? Neće je stići pre no što zakorači u
Melmord i bude zanavek izgubljena. Kako će ispuniti misiju
koju mu je poverio Kralj...?

Noge su poletele ispod njega, udario je u nevidljivu
prepreku prostrevši se po pomrčini. Ispred njega, Slenter je

nastavio da trči postavši jedva vidljiva senka u tami tunela.
Jair se žurno osovio na noge. Slenter mu je previše
odmakao.

Iz tame se pojavila ruka, zatvorivši mu usta. Gruba,
krljuštima obrasla šaka ga je snažno stiskala prekidajući
mu dah. Druga, kao gvožđe čvrsta ruka, obavila se oko
njegovog tela odvlačeći ga u senke iza otvorenih vrata.

“Osstanite, mali ljudi”, siktao je glas. “Prijatelji,
poznavaoci magije. Prijatelji!”

Jair je, negde unutar svog uma, bezglasno zavrištao.
 

***

Kada se Slenter izvukao iz patuljačkog tunela za
bekstvo, bila je već sredina jutra. Izlaz je bio skriven u
gomili šipražja, na vetrovitoj visoravni severno od Kapala.
Siva, maglovita svetlost probijala se sa oblačnog neba,
noćna hladnoća je još obitavala u planinskim stenama.
Gnom se oprezno obazreo oko sebe, pognuo se u grmlju i
zaputio niz padinu ka obližnjem klancu.

Daleko ispod, po branama i ustavama Kapala vrveli su
Gnomi. Svuda po širokim kamenim blokovima, bedemima i
grudobranima tvrđave i duboko unutar kompleksa gnomski
lovci su vrveli kao mravi zaokupljeni održavanjem
mravinjaka.

Pa, ovako se moralo završiti, pomislio je Slenter.
Njegovo grubo žuto lice odavalo je neizrečeni prekor. Niko
nije mogao da se suprotstavi hodačima. Kapal je sada bio
njihov. Opsada je bila gotova.

Lagano se uspravio, ne skidajući pogled sa scene pod
njim. Ovde, tako daleko u planinama, nije mu pretila velika
opasnost da bude otkriven. Svi Gnomi su bili u tvrđavi a
ostaci patuljačke armije na putu za Kulhaven. Nije mu
ostalo ništa drugo do da pođe sopstvenim putem.

A to je upravo bilo ono što je oduvek želeo.

Ipak je i dalje stajao na istom mestu. Glavom mu se
rojilo mnoštvo pitanja bez odgovora. Još uvek nije znao šta
se desilo sa Jairom Omsfordom. Dolinar je trčao za njim da
bi već sledećeg trenutka jednostavno iščezao. Slenter ga je
tražio, naravno; ali ovaj je nestao bez traga. Gnomu nije
ostalo ništa drugo do da produži sam – šta drugo je mogao
učiniti?

“Taj dečak je ionako stvarao suviše nevolja!”
razdraženo je ponavljao. Ove reči ni njemu samom nisu
zvučale preterano uverljivo.

Uzdahnuo je pogledavši gore ka sivom nebu i lagano
krenuo. Pošto je Dolinar iščezao a ostali članovi družine
poginuli ili nestali, putovanje ka Nebeskom izvoru bilo je
okončano. Tako je, naravno, moralo biti. Od samog početka
to je bio budalasti, nemogući pohod. Govorio im je to
neprestano – svima njima. Nisu znali na koga su udarili,
nisu imali predstave o moći kojom su gospodarili hodači.
Nisu zbog njega propali.

Bore na njegovom grubom licu su se produbile. Ipak,
nije mu se sviđala pomisao da nikad neće saznati šta se
dogodilo sa dečakom.

Vratio se nazad ka šipražju koje je krilo tajni prolaz.
Popeo se na stenovitu osmatračnicu sa koje se pružao divan
pogled na Istočne zemlje. Bar se pokazao dovoljno
pametnim da isplanira sopstveno bekstvo, zadovoljno je
pomislio. To je učinio zato što je bio obučen za opstanak, a
takva osoba uvek odvoji vreme za planiranje bekstva – što
ne važi za fanatika kao što je Geret Jeks. Pojava slabog
osmeha pokvarila je Slenterov brižni izraz. Davno je naučio
da svoj život ne stavlja na kocku bez preke potrebe i
valjanog razloga. Tako da je, kada su ga Patuljci ljubazno
snabdeli mapama sa rasporedom podzemnih tunela koji je
trebalo da ih odvedu severno iza položaja opsadne armije,
iste detaljno proučio. Zbog toga je stajao ovde na
bezbednom, živ i zdrav. Da ostali nisu bili tako lakomisleni...

Vetar mu je ponovo dunuo u lice, oštar i gorak kao da
dolazi iz dubine planinske stene. Šume Anara širile su se
daleko na sever i zapad prošarane mrljama jesenjih boja i
natopljene kišom i maglom. To je njegov put, neveselo je
pomislio. Nazad do graničničnih zemalja, ka prividu razuma
i mira, gde će ponovo početi svoj stari život, zaboravljajući
sve ovo. Ponovo je bio slobodan i mogao je ići kamo ga je
volja. Za nedelju, najviše deset dana, Istočne zemlje i rat
koji ih je pustošio biće iza njega.

Vukao je čizme po kamenju. “Taj dečak je svakako imao
petlju”, tiho je izgovorio, nemoćan da sabere misli.

Neodlučno, krenuo je po kiši.
 
 

POGLAVLJE 23

 
U kasno popodne onog dana u kojem je Paranor nestao
iz sveta čoveka, čitav Kalahorn, od Strelhajma do Duginog
jezera na jugu zasipala je teška jesenja kiša. Oluje su
besnele preko granične oblasti, Zmajevih Zuba i Runa. Kiša
je konačno natapala i široka prostranstva ravnice Rab.
Nevreme je tu stiglo Alanona, Brin i Rona Leaha na
njihovom putovanju na istok ka Anaru.
Te noći su se ulogorili ispod oborenog i istrulelog
hrastovog drveta, zamotani u vlažne ogrtače štitili su se od
provale oblaka koja nije prestajala. Prazna i gola ravnica
Rab prostirala se u svim pravcima. Oluje su tutnjale nad
njom, bljesci munja otkrivali su povremeno njenu jezovitost.
Bili su sami; na njenoj ispucaloj i vetrovima opustošenoj
površini nije bilo drugog života. Te noći su mogli nastaviti
put, jahati sve do zore i tako stići do Anara, ne
zaustavljajući se radi odmora. Druid je, međutim, opazio
kako su Gorštak i Dolinarka iscrpljeni i zato je odlučio da ne
preteruje sa naporima.
Noć su proveli u ravnici Rab, nastavivši put u zoru.
Pozdravio ih je sivi dan natopljen kišom. Sunčeva svetlost
bila je tek slab i maglovit odsjaj iza zastora kišnih oblaka na
jesenjem nebu. Jahali su na istok preko ravnice dok nisu
stigli do obala reke Rab, zatim su krenuli ka jugu. Na mestu
gde se reka račvala prema severu, napuštajući glavno
korito, prešli su je na najužem delu blizu ruba šume i
nastavili ka jugu sve dok se dnevna svetlost nije pretvorila
u mračni, vlažni sumrak.
I drugu noć su proveli u ravnici Rab bez zaklona,
zgrčeni pod ogrtačima i kapuljačama. Sve vreme ih je
zasipala dosadna kiša vlažeći ih do kostiju, ne dopuštajući
im nimalo sna. U njima se nastanila jesenja studen. Iako

hladnoća i nedostatak sna nisu na Druida ostavljali vidljivih
posledica, postojano su nagrizali snagu devojke i Gorštaka.
Brin je plaćala naročito visoku cenu.

Dolinarka je, i pored svega, bila spremna za nastavak
putovanja. Imala je volju tvrdu poput gvožđa, iskovanu u
unutrašnjoj borbi za zdravlje, vođenoj tokom dugih noćnih
časova. Kiša koja ih je pratila od kad su napustili Zmajeve
Zube je nestala, pretvorivši se u retku, paperjastu maglu.
Nebesa su se razvedrila. Na njima se zadržao tek poneki
beličasti oblak, sunce je obasjavalo šumu. Pojava sunca
ojačala je Dolinarkin um i telo, znatno oslabljene kišorn i
tamom. Borila se sa iscrpljenošću koja je uzimala maha.
Sedeći postrance na konju, zahvalno se okrenula ka još
uvek prigušenoj toploti sunčevog svetla, posmatrajući
njegovo postojano širenje sa istoka.

Shvatila je, međutim, da se neće lako otresti
iscrpljenosti. Iako je dan bivao sve vedriji, umor je i dalje
obitavao duboko u njoj, opsedajući je sumnjama i
strahovima koji nisu bledeli. Bezlični demoni iskakali su u
senkama – iskakali su iz njenog uma u šumu kroz koju su
jahali, smejući se i izazivajući je. Kao i u Zmajevim Zubima
pratilo je osećanje da je neko posmatra, ponekad iz velike
daljine, očima kojima rastojanje nije bilo prepreka a
ponekad iz neposredne blizine. Ponovo se pojavila i
zlokobna slutnja koja je prvi put pohodila u senkama
Zmajevih Zuba. Odonda ju je pratila, neumorno je
proganjajući, upozoravajući je da ona i njeni saputnici
igraju igru sa smrću koju nisu mogli dobiti. Ponadala se da
će posle Paranora koji su svi napustili živi i zdravi, osećaj
nestati. Slutnja, taj poznati i neumorni demon uma, ponovo
je bio s njom kao ponovo rođen iz sivila i vlažnosti
prethodnih dana. Bilo je to zlo osećanje. I pored sve
rešenosti i divljeg besa kojima je nastojala da je odagna iz
uma, slutnja je nije napuštala.

Trećeg jutra na putu sati su besciljno oticali a sa njima
je postepeno oticala i Brinina rešenost. To se isprva

ogledalo u neobjašnjivom osećanju samoće. Opsednuta
slutnjom – koju saputnici nisu opažali – Dolinarka je počela
da se povlači u sebe. U početku je to radila iz samoodbrane,
povlačeći se pred nečim što je pokušavalo da je upropasti
otrovnim upozorenjima i zlokobnim brigama. Izgradila je
zidove, uz tresak zatvorila prozore i vrata, pokušavajući da
se ogradi od toga u skoništu svog uma.

Alanon i Ron su, takođe, postali zatvoreni, i ona nije
nalazila načina da dopre do njih. Bila je sama, zatvorena
unutar sebe, sputana lancima koje je sama načinila. Sve
više je bila obuzeta suptilnom promenom. Lagano i
neumetno počela je da se oseća usamljenom. Alanon joj
nikad nije bio blizak, i u najboljim okolnostima ostajao je
dalek i nedostupan, stranac prema kome je osećala
sažaljenje i neku čudnu bliskost – a ipak stranac nedodirljiv
i nepristupačan. Sa Ronom Leahom je, naravno, bilo
drugačije; Gorštak se promenio. Od prijatelja i saputnika
postao je zaštitnik, podjednako moćan i nedodirljiv kao i
sam Druid. Tu promenu je doneo mač Leaha, obezbedivši
Ronu Leahu moć koja ga je navela da se smatra doraslim
svakoj opasnosti koja im se nađe na putu. Magija rođena u
crnim vodama Hadešorna i iz Alanonove mračne veštine
podčinila ga je sebi. Osećaj intimnosti koji ih je vezivao,
nestao je. Ron je sada bio vezan sa Druidom i sa njim je
osećao bliskost.

Ali slabljenje Brinine rešenosti ubrzo je preraslo osećaj
usamljenosti. Počela je da oseća da je nekako, na neki
način, postala suvišna na ovom pohodu. Ne u potpunosti,
znala je to – ali ipak je osećala kako je izgubila svrhu.
Nekada joj je ta svrha bila jasna, trebalo je da ode u Istočnu
zemlju, preko Anara i Gavranovih planina, do ruba jame
zvane Melmord da siđe u crnu čeljust i uništi knjigu crne
magije, Ildaht. To je bio njen cilj. Ali sa prolaskom vremena
u tami, hladnoći i neudobnosti putovanja taj cilj joj je
nekako izmicao dok nije postao dalek i bled. Alanon i Ron
su delovali snažno i sigurno – spremni da se suprotstave

svim opasnosima koje im se nađu na putu. Zašto im je ona
bila potrebna? Zar nisu, uprkos Druidovim rečima, mogli da
budu isto toliko dobri kao i ona. Zbog nečeg je smatrala da
mogu, da ona nije važni član družine već balast, nešto
nepotrebno, nešto čija je korisnost pogrešno procenjena.
Ponavljala je sebi kako ovo nije tačno. Ali nekako je bilo;
njeno prisustvo bilo je greška. Osećala je to, i to osećanje
činilo je još usamljenijom.

Podne je došlo i prošlo, popodne je polako prolazilo.
Rana jutarnja izmaglica je nestala i dan je postao svetao i
obasjan suncem. Po goloj ravnici primećivale su se mrlje
raznobojnog rastinja. Ispucala i opustošena zemlja ponovo
se pretvarala u travnatu preriju. Brin je, na trenutak, lakše
podnosila teret usamljenosti.

Jahači su do mraka stigli do Storloka, naseobine
gnomskih iscelitelja. Staro, slavno selo, bilo je tek nešto
više od skupine skromnih kuća od kamena i drveta,
opkoljeno šumom. Tu je Vil Omsford učio i obučavao se za
profesiju koju je odabrao. Ovde je Alanon došao da ga
potraži, nakon čega se on pridružio Druidu na putu ka jugu
gde je imao pronaći Izabranu, Amberli, u naporu da očuva
drvo Elkris i vilovnjački narod – putu koji se završio
prodorom vilovnjačke magije u Brininog oca, od kojeg je
dobila na dar moć čarobne pesme. Od tada je prošlo više od
dvadeset godina, pomislila je Brin na ozbiljan pomalo gorak
način. Ludilo je počelo dolaskom Alanona. Za Omsfordove,
ono uvek tako počinje.

Jahali su kroz mirno, uspavano selo, zaustavivši se pred
velikom, širokom građevinom koja je služila kao Centar. Iz
nje su izašli u belo odeveni Stori, kao da su spremno čekali
na dolazak trojke. Nekolicina ćutljivih i bezizražajnih Stora
prihvatila je konje, dok su trojica otpratili Brin, Rona i
Alanona mračnim i senovitim hodnicima do njihovih odaja.
Tamo su ih čekale tople kupke, preobuka, hrana i kreveti sa
čistom posteljinom. Dok su se bavili gostima, Stori nisu

izgovorili ni jednu reč. Obavljali su posao kao duhovi,
zadržavajući se veoma kratko pre no što bi iščezli.

Sama u sobi, Brin se okupala, preobukla i pojela svoj
obrok izgubljena u iscrpljenosti tela i samoći uma. Noć je
pala preko šumske oblasti, senke su prošle zastrtim
prozorima dok je svetlost dana bledela prelazeći u sumrak.
Dolinarka je posmatrala ovaj preobražaj sa pospanom,
tromom nezainteresovanošću, prepuštena zadovoljstvima
komfora koji joj je nedostajao otkad je napustila Dolinu.
Neko vreme je obmanjivala sebe kako se vratila kući.

Kada je pala noć, začulo se kucanje na njenim vratima.
Pojavio se Stor u beloj odeći pokazavši joj da ga sledi. Pošla
je bez pitanja. Ionako je znala da je Alanon zove.

Bio je u svojoj sobi na kraju hodnika, Ron Leah sedeo je
kraj njega, pored malog stola na kojem je plamsala uljana
lampa razgoneći noćne seni. Druid joj je pokazao na treću
stolicu, i Dolinarka se smestila u nju. Stor koji ju je dopratio
sačekao je da ona sedne, okrenuo se i skliznuo iz sobe,
polako zatvorivši vrata za sobom.

Tri saputnika su se gledala u tišini. Alanon se
premeštao u stolici, na tamnom licu imao je tvrd i
usredsređen izraz, pogled mu je bludeo svetovima koje
Dolinarka i Gorštak nisu mogli videti. Te večeri je izgledao
nekako staro, pomislila je Brin čudeći se tome. Niko nije
video Alanona kako stari, izuzev njenog oca, a to se
dogodilo pre dvadeset godina, neposredno pre Druidovog
isčeznuća iz Četiri zemlje. Sada je i ona mogla to videti.
Osetno je ostario u odnosu na svoje izdanje iz Doline.
Njegova duga, tamna kosa postala je sivlja, na njegovom
izduženom licu bilo je više bora i tragova vremena, bio je
pogureniji i suvlji. Vreme je radilo protiv Druida kao što je
radilo protiv svih njih.

Crne oči ulovile su njen pogled. “Ispričaću vam o
Bremenu”, tiho je promrljao, sklopivši čvornovate ruke pred
sobom.

“Nekada davno, u vreme Saveta Druida u Paranoru, pre
Ratova Rasa, Bremen je bio taj koji je video istinu o
delovanju magije. Brona, koji će postati Gospodar Vorlok,
domogao se magijskih tajni nekoliko godina ranije, postavši
usput njihova žrtva. Savladan onim što je hteo da
kontroliše, buntovni Druid je postao rob. Posle Prvog rata
rasa, Savet je mislio da je on uništen sa čime se Bremen
nije slagao. Brona je živeo, zahvaljujući magiji, pokretan
njenom moći i potrebama. Nauka starog sveta je nestala,
izgubljena u holokaustu Velikih ratova. Njeno mesto je
zauzela ponovno rođena magija, poreklom iz još starijeg
sveta, sveta u kome su bivstvovala samo vilinska bića.
Prema Bremenovom poimanju, ta magija je trebalo da
sačuva ili uništi novi čovekov svet.” “Bremen se, kao i
Brona pre njega, suprotstavio Savetu – mnogo opreznije –
otpočevši sa izučavanjem tajni i moći koje je prethodno
otkrio buntovni Druid. Pripravan na povratak Gospodara
Vorloka, uspeo je da se spase kada su svi ostali Druidi
uništeni. Otad je jedan zadatak postao razlog njegovog
postojanja. Zarekao se da će zauzdati zlo koje je Brona
oslobodio, da će ga svladati i zatočiti tako da se niko drugi
ne posluži njime. To nije bio lak zadatak – ali, on se
obavezao na njegovo izvršenje. Druidi su oslobodili magiju;
on je kao poslednji Druid preuzeo obavezu da je ponovo
sputa.”

Alanon je zastao. “Odlučio je da to ostvari stvaranjem
Mača od Šanare, oružja prastare vilovnjačke magije koje je
moglo uništiti Gospodara Vorloka i njegove sluge, Lobanje.
U najcrnjim časovima Drugog rata rasa, dok je opstanak
Četiri zemlje bio ugrožen armijama u službi zla, Bremen je
skovao, magijom, veštinama i znanjem koje je prikupio
slavni Mač. Dao ga je vilovnjačkom kralju Jerlu Šanari. Sa
tim mačem, kralj je na bojnom polju trebalo da se suoči sa
pobunjenim Druidom i uništiti ga.”

“Kao što vam je poznato, Jerl Šanara u tome nije uspeo.
Dozvolio je Gospodaru Vorloka da pobegne neovladavši u

potpunosti moćima Mača. Iako je bitka dobijena i armije zla
uništene, Brona je nastavio da živi. Proći će godine dok se
ne bude vratio, ali taj se povratak morao očekivati. Bremen
je znao da neće biti tu da mu se ponovo suprotstavi. On se,
međutim, zarekao i nije nameravao da prekrši dato
obećanje.”

Druidov glas se pretvorio u šapat, a u tamnom,
nedokučivom pogledu pojavila se senka bola. “Učinio je tri
stvari. Odabrao je mene za sina, njegovo meso i krv,
izdanak druidske loze koji će bdeti nad Četiri zemlje do
povratka Mračnog Gospodara. Sebi je, a kasnije i meni,
pomoću okrepljujućeg sna dodelio produženi život tako da
je Druid mogao, kad god to bude potrebno, nastupiti kao
zaštitnik ljudske rase i braniti je od Gospodara Vorloka.
Kada je njegovo vreme bilo na izmaku, nije mogao da ostavi
ovaj svet, već je posegnuo za magijom u jednom njenom
užasnom obliku. Vezao je svoj duh za ovaj svet u kojem više
nije mogao telesno boraviti, da bi i nakon okončanja života
mogao da utiče na ostvarenje obećanja.”

Čvornovate šake stegle su se u pesti. “Povezao se,
duhom lišenim tvari, za mene! Upotrebio je magiju da bi
povezao oca i sina, preselivši se duhom u svet tame gde se
prošlost i budućnost spajaju u jedno, svet iz kojeg je po
potrebi mogao biti prizvan. To je sudbina koju je to
izgubljeno biće lišeno nade odabralo za sebe. Neće biti
slobodan dok obaveza koju je preuzeo na sebe ne bude
izvršena, dok oboje ne pređemo...”

Naglo je prestao da govori, kao da su ga reči ponele
van željenih granica. Tog trenutka, Brin je opazila ono
dotad skriveno – brzi, mutni uvid u istinu koju je Druid od
nje tajio još od Šejlske doline gde se Bremen podigao iz
Hadešorna progovorivši o onom što ima biti, oživljavajući
slutnju koja je otad proganjala.

“Mislio sam da je zadatak okončan”, nastavio je Alanon,
prekinuvši neočekivanu pauzu. “Mislio sam da je sve gotovo
kada je Šia Omsford uništio Gospodara Vorloka – kada je

Dolinar spoznao tajne Mača od Šanare načinivši se
njegovim gospodarom. Ali pogrešio sam. Crna magija nije
umrla sa Gospodarom Vorlokom. Niti je zanavek zauzdana,
kako se Bremen nadao da će biti. Preživela je, bezbedno
smeštena na stranicama Ildahta, sigurna u utrobi
Melmorda gde je čekala da nanovo bude otkrivena...
Istraživači su je pre nekog vremena i pronašli.”

“Pretvorivši se u Crne Utvare”, završio je Ron Leah.
“Postali su robovi crne magije, kao i Gospodar Vorlok i
Lobanje pre njih. Hteli su da joj gospodare a postali su
njeni robovi.”
Kakvu to tajnu kriješ? Bezglasno je šaptala Brin, još
uvek čekajući da je saopšti. Progovori o njoj!
“Znači da Bremen ne može biti oslobođen iz svog
zatočeništva u Hadešornu sve dok knjiga Ildaht ne bude
uništena – zajedno sa magijom koju krije?” Ron je bio suviše
zaokupljen pričom da bi shvatio isto što i Brin.
“On se obavezao na njeno uništenje, prinče od Leaha”,
prošaptao je Alanon.
I ti. I ti. Grozničavo je radio Brinin um.
“Da sva crna magija nestane sa lica zemlje?” Ron je u
neverici zavrteo glavom. “To izgleda neverovatno. Ne posle
toliko godina postojanja – svih ratova vođenih zbog nje,
bezbroj izgubljenih života.” Druid je odvratio pogled. “To
doba je okončano, Gorštače. To doba mora proći.”
Usledila je duga tišina, mir je ispunio noćne senke oko
plamena uljane lampe prekrivajući trojku koja se okupila
oko nje. Svako se bavio svojim mislima, izbegavajući tuđe
poglede kako ne bi odao nešto od unutrašnjih dešavanja.
Bili su stranci udruženi zajedničkim interesom ali bez
međusobnog razumevanja, razmišljala je Brin. Svi težimo
opštem dobru, ali naša je veza čudnovato slaba...
“Možemo li uspeti u ovom poduhvatu, Alanone?”
iznenada je upitao Ron Leah. Njegovo vetrom šibano lice
posmatralo je Druida. “Imamo li dovoljno snage da uništimo
tu knjigu i crnu magiju pohranjenu u njoj?”

Druid nije odmah odgovorio. Pogled, ispunjen skrivenim
znanjem, neuhvatljivo je bludeo okolo. Zatim je tiho
progovorio, “Brin Omsford ima potrebnu snagu. Ona je
naša nada.”

Brin ga je posmatrala blago odmahujući glavom.
Ironično se osmehnula. “Nada bez nade. Spasilac i
uništitelj. Sećaš li se tih reči, Alanone? Tako me opisao tvoj
otac.”

Alanon nije ništa odgovorio. Posmatrao je mračnim
pogledom. “Šta ti je još rekao, Alanone?” mirno ga je
upitala. “Šta još?” Usledila je duga pauza. “Da ga više neću
videti na ovom svetu.” Tišina se produbila. Shvatila je da se
približila tajni koju je Druid skrivao. Ron Leah se nervozno
meškoljio u stolici, loveći Dolinarkin pogled. U njegovim
očima opažala se nesigurnost. Ron nije želeo da sazna nešto
više. Odvratila je pogled. Ona je bila nada, zato je ona
morala znati.

“Da li je bilo još nečega?” pitala je.
Alanon se polako uspravio, skupivši crnu odeždu oko
sebe, na istrošenom i izbrazdanom licu pojavio se slabašan
osmeh. “Omsfordovi su opsednuti saznavanjem istine o
svemu što postoji.”
“Šta ti je rekao Bremen?” insistirala je.
Osmeh je zamro. “Rekao mi je, Brin Omsford, da se kad
sledeći put budem napustio Četiri zemlje, više neću vraćati
u njih.”
Dolinarka i Gorštak su ga posmatrali sa izrazima
neverice. Povratak Alanona u Četiri zemlje, kad god bi se
nad njih nadvila senka zla, bio je siguran koliko i smena
godišnjih doba. Niko se nije sećao vremena u kome on nije
dolazio.
“Ne verujem ti, Druidu!” plahovito je odvratio Ron, ne
mogavši da smisli ništa drugo. U glasu mu se opažala
naznaka ozlojeđenosti.
Alanon je lagano odmahnuo glavom. “Doba prolazi,
prinče od Leaha. Ja prolazim s njim.”

Brin je progutala pljuvačku, boreći se sa stegnutim
grlom. “Kada... kada ćeš...?”

“Kada budem morao, Brin.” Tiho je završio Druid.
“Kada za to dođe vreme.”

Zatim je ustao. Njegova visoka i impoznantna figura
bila je crna kao noć i postojana kao njen nailazak. Velike
čvornovate šake pružile su se preko stola. Ne vladajući u
potpunosti svojim postupcima, Dolinarka i Gorštak posegli
su i nakratko ih stegli, spojivši se s njim.

Druidov pozdrav bio je kratak i na neki način konačan.
“Sutra jašemo na istok u Anar – na istok do okončanja
putovanja. Sada idite i spavajte. Odmorite se.”

Velike šake su se opustile. “Idite”, nežno im je rekao.
Brin i Ron su napustili sobu razmenivši brze i nesigurne
poglede. Osećali su kako ih Druid sve vreme prati
pogledom.
Koračali su hodnikom ne progovarajući ni reč. Zvuk
nekog dalekog i isprekidanog razgovora lebdeo je u
senkama praznog hodnika dopirući sa nekog nevidljivog
mesta. Izgubljeni u mislima, udisali su vazduh bogat
aromama bilja i lekarija. Zastali su pred vratima svojih
odaja. Neko vreme su delili utiske o onome što su saznali,
ne dodirujući se i ne gledajući jedno u drugo.
To ne može biti istina, pomislila je, omamljena, Brin. Ne
može.
Ron se okrenuo licem prema njoj, uhvativši je za ruke.
Prvi put posle Hedešorna i Šejlske doline osetila je bliskost
sa njim.
“Ono što nam je rekao, Brin... o tome da mu nema
povratka...” Gorštak je odmahnuo glavom. “Zbog toga je i
otišao u Paranor i uništio Utvrdu. Znao je da se neće
vratiti...”
“Rone”, brzo je rekla spuštajući prst na njegove usne.
“Znam. Samo ne mogu da verujem.”
“Ne!”

Dugo su posmatrali jedno drugo. “Plašim se, Brin.”
Konačno je prozborio, šapatom.

Nemo je klimnula glavom, obgrlila ga, čvrsto ga
privijajući sebi. Spustila mu je ovlašni poljubac na usne i
nestala u svojim odajama.

Alanon se lagano i uz napor uputio ka stočiću sedajući
kraj njega. Premestio je pogled sa plamenova u senke iza
njih, dozvolivši mislima da odlutaju. Nekada ne bi osećao
potrebu za otkrivanjem svojih tajni. Uzdržao bi se da to
učini. On je, pre svega, bio zatočnik; poslednji od Druida.
Njihova moć je pripadala njemu. Nije bilo potrebe da se
poverava drugima.

Tako je bilo sa Šiom Omsfordom. Krio je veliki deo
istine od Šie. Čekao je da je Dolinar sam otkrije. Tako je
bilo i sa Brininim ocem, kada je sa Druidom krenuo u
potragu za Krvavim ognjem. Ipak, Alanonova opredeljenost
ka tajnovitosti, njegova namerna i gvozdena odlučnost da
nikome – čak ni najbližima – ne oda sve što je znao, nekako
je popustila sa godinama. Možda je u pitanju bila starost,
koja ga je napokon sustigla, ili nezaustavljivi protok
vremena koji ga je tako teško opterećivao. Možda je
jednostavno imao potrebu da svoj teret podeli sa nekim
drugim.

Možda.
Ponovo se podigao, postavši tek jedna od lelujajućih
noćnih senki na granici svetlosnog kruga. Dahom je ugasio
uljanu lampu.
Dolinarki i Gorštaku poverio je mnogo više nego
ostalima.
Ali nije im poverio sve.
 
 

POGLAVLJE 24

 
Zora je svanula nad Istočnom zemljom i šumom Anar, i
trojka koja je krenula iz Senovite doline nastavila je
putovanje. Izjahali su iz sela u pravcu istoka snabdeveni
svežim zalihama. Mali broj očiju propratio je njihov odlazak.
Ispratila ih je tek šačica u belo odevenih Stora. Sakupili su
se u štalama iza Centra, nemo mašući sa tužnim izrazima
na licu. Trojka je uskoro nestala među drvećem, isto tako
tiho i zagonetno kao što je i došla.
Bio je to jesenji dan kakav se kao spomen na ugodnije
vreme javlja u sećanjima kada zimski snegovi dobro
napadaju. Topao i sunčan, punio je nozdrve obiljem slatkih i
prijatnih mirisa, bogati jesenji kolorit protkan mekim
sunčevim zracima bio je pravi praznik za oči ma u kom
pravcu da su pogledali. Ovaj lak i prijatan dan nije bio ni
nalik olujnim, vlažnim i mračnim prethodnicima.
Brin Omsford i Ron Leah bili su, međutim, neosetljivi na
lepotu dana. Napeto iščekivanje budućih dana i Alanonovo
mračno otkrovenje sprečavalo ih je da osete toplinu koju je
neštedimice nudio ovaj dan. Jahali su izdvojeno i povučeno
opterećeni vlastitim osećanjima i skrivenim mislima.
Odmicali su napred u odlučnoj tišini među senkama velikog
tamnog drveća osećajući samo hladnoću unutar sopstvenog
bića.
“Pred nama je put pun iskušenja”, rekao im je Alanon
tog jutra kada su se sastali ispred staja, tihim i
neuobičajeno brižnim glasom. “Utvare će tragati za nama
duž čitave Istočne zemlje i po Anarskoj šumi. Znaju da
dolazimo. Paranor je uklonio sve sumnje. Znaju i da nas
moraju zaustaviti pre no što stignemo do Melmorda. Gnomi
će nas tražiti, a tamo gde njih ne bude, biće drugih bića

koje služe hodačima. Nijedna staza istočno od Gavranovih
planina neće za nas biti bezbedna.”

Privukao ih je sebi, položivši ruke na njihova ramena.
“Ipak, nas je samo troje i neće nas lako pronaći. Utvare i
njihove gnomske sluge nadziraće dva prilaza – severno
iznad reke Rab i južno iz Kulhavena. Mudar čovek bi
izabrao ove puteve zato što su bezbedni i sa malo
prepreka... Mi nećemo tako postupiti. Umesto toga, proći
ćemo najopasnijim putem – ne samo za nas već i za njih. Ići
ćemo pravo na Istok u središnji Anar – preko Vulfstaga,
Doline Darklin i Olden Mura. U tim oblastima deluju magije
starije od njihove – magije koje ne žele da izazivaju.
Vulfstag je za Gnome nepristupačan, i oni u njega neće ući,
čak ni po naređenju Utvara. Tamo će nas čekati stvari
opasnije od Gnoma koje se trudimo da zaobiđemo ali većina
njih je uspavana. Ako budemo dovoljno brzi i oprezni,
možemo proći kraj njih neozleđeni. Darklinska dolina i
Olden Mur lovišta su magijskih bića ali tamo bismo mogli
da računamo na pomoć nekih sila koje su bliže nama nego
tamošnjim stvorenjima...”

Jahali su kroz zapadne delove središnjeg Anara ka
visoravni koja je bila prag krševitih i šumovitih visova
Vulfstaga. Putujući okruženi sunčevim svetlom toplinom i
živim bojama jeseni, neprestano su istraživali njihovu
pozadinu tragajući za stvarima koje su ležale skrivene u
tami. Do podneva su stigli do Žadnog prolaza i počeli dugi i
zavojiti uspon po njegovim južnim padinama. Drveće i gusto
rastinje skrivali su ih od radoznalih pogleda dok su se
uspinjali vodeći konje za uzde. Sredinom popodneva vijugali
su ka vrhovima istočno od prolaza. Kako je svetlost dana
jenjavala, stabla i stenje bivali su sve tamniji. Mrak ih je
zatekao duboko u planinama. Senke među drvećem kraj
kojeg su prolazili mrdale su se kao žive. Čitavim putem su
pažljivo pretraživali okolinu ali nisu naišli na znake života.

Dok se sumrak spuštao na planine i dan primicao kraju,
Brin je razmišljala kako je ta samoća bila neobična i

zastrašujuća. Nadala se da će osetiti makar i naznaku
nečijeg prisustva ali se činilo da su ovi vrhovi očišćeni od
svakog života. Na okolnom drveću nije bilo ptica, insekata,
niti živih bića bilo koje vrste. Postojala je samo duboka i
sveprisutna tišina – koja je u odsustvu drugog života
oživela.

Alanon se zaustavio na mestu koje je odabrao za
logorište, bio je to gaj razgranatih hikorija izbrazdane kore.
Kada su rasporedili zalihe, pobrinuli se za konje i razmestili
bivak, Druid im je naložio da ne pale vatru, zatim se uz brzi
pozdrav izgubio među drvećem. Dolinarka i Gorštak
zbunjeno su gledali za njim. Nemo su ga posmatrali sve dok
se nije izgubio iz vida. Seli su posluživši se hladnom
večerom od hleba, sira i sušenog voća. Jeli su u mraku, ne
prozborivši ni reči, posmatrali senke u bezuspešnom
traganju za manifestacijama života. Noćno nebo iznad njih
bilo je posuto mnoštvom zvezda.

“Gde se mogao izgubiti?” zapitao se Ron Leah posle
nekog vremena. Pitanje kao da je bilo njemu upućeno. Brin
je odmahnula glavom ne prekidajući tišinu. Gorštak se
nanovo obazreo oko sebe. “Baš kao sen, zar ne? Menja se
sa svakom promenom Sunca i Meseca, rekao bih. Ponovo je
nestao – iz samo njemu poznatih razloga. Nije spreman da
ih podeli sa nama, naravno. Ne sa običnim ljudima poput
nas.” Uzdahno je odloživši tanjir. “Sem što mi više nismo
obični ljudi, zar ne?”

Brin se zabavljala ostatkom hleba i sira u njenom
tanjiru. “Nismo”, tiho je odvratila.

“Pa, nije važno. Ono smo što smo uvek bili, bez obzira
na sve”, zastao je, kao da se pita koliko je u to siguran.
Zatim se nagnuo napred. “Čudno, ali počeo sam da ga
poimam drugačije nego ranije. Mislim o tome čitav dan. Još
uvek mu ne mogu u potpunosti verovati, to nikako. Ali
prestao sam da budem nepoverljiv prema njemu. On se
trudi da pomogne, rekao bih, najbolje što može.”

Zastao je čekajući da se Brin složi s njim, ali Dolinarka
je ostala nema, odsutnog pogleda.

“Šta te mori, Brin?” konačno je upitao.
Pogledala ga je i odmahnula glavom. “Nisam sigurna.”
“Da li ono što nam je prošle noći rekao – da ga posle
ovog više nećemo videti?”
“To, sigurno. Ali i više od toga.”
Oklevao je. “Možda si samo...”
“Nešto nije u redu.” Prekinula ga je, fiksirajući ga
pogledom.
“Šta?”
“Nešto nije u redu.” Izgovorila je to lagano i pažljivo.
“Sa njim, sa tobom, sa čitavim putovanjem – ali pre svega,
sa mnom.”
Ron je zurio u nju. “Ne razumem.”
“Ne razumem ni ja. Samo osećam.” Privukla je ogrtač
sebi, igrajući se njegovim naborima. “Osećam to danima –
još od pojave Bremenove senke u Hadešornu, i uništenja
Utvare. Osećam da nam se primiče nešto zlo... nešto
strašno. Ne znam šta je to. Osećam kako me sve vreme
nešto posmatra, ali ne vidim nikoga. Najgore od svega je
što osećam... kako se udaljavam od tebe i Alanona. Sve se
menja, od polaska iz Senovite doline. Na neki način je sve
drugačije.”
Gorštak neko vreme nije progovarao. “Mislim da je to
zbog svega što nam se u međuvremenu dogodilo, Brin.
Hadešorn, Paranor – Alanonove priče o vizijama Bremenove
senke. To nas je moralo promeniti. Već neko vreme smo
otrgnuti iz Doline i sa visoravni, od svega što nam pripada i
od sve udobnosti na koju smo navikli. I to, takođe utiče na
nas.”
“Daleko od Jaira.” Tiho je dodala.
“I tvojih roditelja.”
“Ali pre svega Jaira”, insistirala je, kao da traga za
razlozima. Zatim je odmahnula glavom. “Ne, nije to. To je
nešto drugo, nešto što nema veze sa Alanonom i

nostalgijom za domom i porodicom i... To je previše
jednostavno, Rone. Osećam ga duboko unutar sebe. Nešto
što...”

Prekinula je izlaganje, u tamnim očima se ogledala
nesigurnost. Skrenula je pogled. “Volela bih da je u ovom
času Jair pored mene – samo nekoliko trenutaka. Mislim da
bi on znao šta nije u redu. Mi smo tako bliski...” Zaustavila
se i tiho nasmejala. “Zar to nije budalasto? Želeti nešto što
mi verovatno ništa ne bi značilo?”

“I meni nedostaje.” Gorštak je pokušao da se hitro
osmehne. “U najmanju ruku bi nam skrenuo pažnju sa
sopstvenih problema. Otišao bi da traga za Crnim
Utvarama ili tako nešto.”

Zastao je shvativši šta je rekao, potom slegnuo
ramenima pokušavajući da se otrese nelagodnosti.
“Verovatno nema ničega što nije u redu – ničeg stvarnog.
Da postoji, Alanon bi to osetio, zar ne? Zar on nije u stanju
da sve oseti?”

Brin je trebalo dugo da odgovori. “Pitam se da li je i
dalje tako”, najzad je rekla. “Pitam se da li i dalje to može.”

Utihnuli su, izbegavajući da pogledaju jedno drugo, već
su zurili u tamu obuzeti sopstvenim mislima. Mir planinske
večeri je sa prolaskom vremena počeo da se zgušnjava oko
njih, nestrpljiv da ih obavije pokrovom turobne i isprazne
samoće. Svakog trenutka je rasla verovatnoća da će neki
zvuk prekinuti tu čaroliju, udaljeni krik nekog živog stvora,
blago pomeranje nekog drveta ili planinske stene, šušanj
lišća ili zujanje insekta. Ali ništa se nije dešavalo. Čula se
samo tišina. “Osećam da se gubimo”, iznenada je
progovorila Brin.

Ron Leah je odmahnuo glavom. “Putujemo utvrđenim
pravcem, Brin. Nema tu nikakvog lutanja.”

Pogledala ga je. “Žalim što te nisam poslušala i odbila
da pođem.”

Gorštak je zapanjeno posmatrao. Gledao je to predivno
lice zagasitog tena. U devojčinim crnim očima ogledala se

mešavina opreza i sumnje, na granici straha. Na trenutak je
imao neprijatni utisak da devojka nasuprot njemu nije Brin
Omsford.

“Ja ću te zaštititi.” Rekao je nežno i odlučno.
“Obećavam ti.” Nasmejala se, slabim, neujednačenim
osmehom koji je na tren bljesnuo i nestao. Laganim
pokretom ga je uhvatila za ruku. “Verujem ti”, šapnula mu
je.

Ali negde duboko unutar sebe se pitala da li to može da
učini. Kada se Alanon vratio u logor pojavši se među
drvećem kao jedna od senki kojima je Vulfstag obilovao,
bila je skoro ponoć. Srebrne niti mesečine probijale su se
kroz gusto izukrštane grane bojeći noć jezivim sjajem. Ron i
Brin spavali su umotani u ćebad. Na šumovitim planinama
sve je bilo tiho i nepomično. Kao da je samo on bio budan i
na straži.

Drud se zaustavio nekoliko metara od svojih usnulih
saputnika. Prošetao se tražeći samoću, da bi razmislio i
razmotrio neumitnost budućih događaja. Kako neočekivano
su zazvučale Bremenove reči – kako izuzetno neočekivano.
Iako nije trebalo da bude. Od početka je znao šta će se
dogoditi. Ipak nije prestajao da se nada da će nekako moći
da nešto promeni. On je bio Druid, a njima je sve bilo
moguće.

Pogled njegovih tamnih očiju bludeo je preko
planinskog lanca. Jučerašnjica njegovog života bila je
daleko za njim; nevolje koje je istrpeo i putevi kojima je
prošao da bi stigao do ovog trenutka. Sutrašnjice su,
takođe, delovale udaljeno, ali on je znao da je to samo
iluzija. Sutrašnjice su bile tik pred njim.

Toliko toga je postignuto, razmišljao je. Ali ne dovoljno.
Okrenuo se i pogledao usnulu Dolinarku. Ona je bila ta od
koje sve zavisi. Ona, naravno, u to ne veruje, kao što nije
verovala ni u istinu o moćima čarobne pesme. Zato što je
vilovnjačku magiju merila ljudskim merilima, a ta magija
nikada nije bila ljudska. Pokazao joj je šta ona može biti –

samo nagovestio granice do kojih može stići, jer je osetio da
više ne bi mogla podneti. U svom razumevanju magije bila
je još dete a njeno odrastanje će biti tegobno. Mnogo
tegobnije, jer on neće biti tu da joj pomogne.

Njegove duge ruke bile su tesno upletene unutar crne
odežde. Zar joj nije mogao pomoći? Ponovo isto pitanje.
Mračno se nasmešio. Opet ta odluka koja ga je obavezivala
da nikad sve ne otkriva, već samo ono što je smatrao
neophodnim – odluka doneta u davna vremena Šie
Omsforda, na osnovu saznanja da je samostalni put najbolji
način za saznavanje istine. Njen otac bi rekao kako je
trebalo da joj kaže jer je verovao da se tako moralo
postupiti i sa Vilovnjakinjom Amberli. Ali odluku nije
donosio Vil Omsford. Odluka je bila njegova.

Uvek je bila njegova.
Gorki ukus mu iskrivi usta. Prošli su dani Saveta u
Paranoru kada su mnogi glasovi i umovi nastojali da
pronađu najbolja rešenja za probleme čovečanstva. Druida,
mudraca iz starine više nije bilo. Zapisi Paranora kao i sve
nade i snovi koje je inspirisao nestale su, ostao je samo on.
Svi problemi čovečanstva bili su sad njegovi, kao što su
uvek i bili, i kao što će nastaviti da budu sve dok bude
živeo. I tu odluku je, takođe, morao sam doneti. Načinio je
kada je izabrao da bude ono što jeste. Ali on je bio
poslednji. Da li će se i posle njega pojaviti neko ko će doneti
istu odluku?
Usamljen i nesiguran, stajao je na rubu šumskih senki,
posmatrajući Brin Omsford.
U zoru su zajahali na istok. Bio je to još jedan sjajni,
suncem obasjani jesenji dan – topao, sladak i prepun snova
o mogućim događajima. Dok je noć bežala na zapad preko
Vulfstaga, sunce se uzdizalo nad istočnim horizontom,
zapljuskujući šumu zlatnim zracima koji su dopirali do
najmračnijih kutaka zemlje razgoneći tamu ispred sebe.
Osećaj mira i zadovoljstva zavladao je čak i ogromnom
samotnom prazninom zabranjenih planina.

Brin je mislila na dom. Kako je divna znala biti Dolina
na ovakav dan, razmišljala je koračajući pokraj konja, duž
grebena osećajući sunčevu toplotu na licu. Boje jeseni su
čak i ovde prosipale svoje obilje iznad još uvek svežeg
zelenila mahovine i niskog rastinja na kojem se još osećao
dodir leta. Mirisi života ispunili su joj nozdrve ošamućujući
je svojim bogatstvom. U Dolini, stanovnici bi u ovo vreme
bili budni spremajući se za obavljanje uobičajenih poslova.
Pripremao bi se doručak, omamljujući miris hrane iskradao
se iz kuća kroz otvorene prozore hrleći u toplinu dana.
Kasnije, kada bi jutarnji zadaci bili obavljeni, seoske
porodice bi se okupljale radi priča i igara, provodeći na
najbolji način ovako divno popodne tako retko u ovo doba
godine. Ljudi su spremno uživali u njegovim čarima
prisećajući se, bar nakratko, prohujalog leta.

Volela bih da sam tamo, i da ga delim s njima, pomislila
je. Volela bih da sam kod kuće.

Jutro je veoma brzo prošlo, prohujalo je neosetno na
suncu, u sećanjima i snovima. Grebeni i planinske padine
dolazile su i prolazile. Povremeno se u daljini naziralo
šumsko zelenilo u ravnici iza Vulfstaga. Do podneva su za
sobom ostavili veći deo planinskog lanca, i otpočeli sa
spuštanjem.

Nedugo potom, postali su svesni Brzaka Čarda.
Čuli su ih mnogo pre no što su ih mogli ugledati –
duboku, prodornu tutnjavu koja je dopirala iza šumovitog,
izlomljenog grebena koji je pokrivao veći deo neba Istočne
zemlje. Hitao je ka njima kao nevidljivi talas u obliku
duboke i zlokobne grmljavine koja je silinom svog prolaska
ljuljala zemlju. Zatim ju je dohvatio vetar, višestruko je
pojačavajući sve dok šumski vazduh nije bio ispunjen
grmljavinom. Put je postao ravniji a drveće se proredilo. Na
vrhu grebena gusta, kotrljajuća magla i oblaci hladnih
kapljica zaklanjali su gotovo svu svetlost podnevnog neba.
Ona je bila izgubljena visoko iznad isprepletanih grana
mahovinom pokrivenog šumskog drveća sjajnog od vlage.

Ispred njih, staza se nanovo uspinjavala vijugajući između
gomila kamenja i oborenih stabala koja su u izmaglici
podsećala na pale divove. Preko svega se kotrljao
zaglušujući, moćan zvuk.

Polako, kako se staza vijugajući primicala ivici grebena,
magla je počela nestajati nošena vetrom preko vrhova
napuštajući Vulfstag na svom putu u istočne ravnice. Ispred
njih se otvorila dolina, njene šumovite padine delovale su
mračno i zlokobno u senci planinskih vrhova i litica
obojenih zlatnom sunčevom svetlošću. Odavde su, konačno,
mogli videti izvor buke – vodopad. Nezamislivi stub
uskovitlane, bele vode divlje je provaljivao kroz pukotinu u
stenovitoj litici obrušavajući se stotinama metara kroz
oblake, maglu i more kapljica koje su lebdele nad čitavim
zapadnim krajem doline, dole u veliku reku koja je
nastavljala tok divlje se uvijajući kroz stenje i drveće dok se
ne izgubi iz vida.

Tri jahača, jašući u povorci, zaustavila su konje.
“Brzaci Čarda”, pokazao je Alanon na vodopad.
Brin je nemo posmatrala prizor pod sobom. Kao da je
stigla na rub sveta. Mogla je opisati samo ono što je videla,
ne i svoja osećanja. Ispod, na nekih stotinak metara od nje,
vode Brzaka Čarda obrušavale su se i kovitlale niz stenu i
kroz pukotine u veličanstvenom spektaklu koji je ostavaljao
bez daha, ispunjavajući je divljenjem. Daleko od doline sa
vodopadom sve do horizonta, širila su se šumska
prostranstva Istočne zemlje blago se sjajeći kroz vetrom
gonjene nanose kapljica. Pejzaž je ličio na staru, nejasnu
sliku, čije su boje izbledele usled mnoštva prohujalih
godina. Uporna magla napadala je po Dolinarkinom
tamnom licu vlažeći njenu dugu crnu kosu i šumsku odeću
poput blage kiše. Žmirkajući, uklonila je vodu iz očiju i
duboko udahnula hladni, teški vazduh. Na neobjašnjiv način
osetila se ponovo rođenom.
Alanon je išao prvi, vodeći ih niz unutrašnju padinu
šumovite doline, ka pukotini u litici kroz koju se probijao

vodopad. Jašući u nizu, vijugali su kroz žilavo rastinje i
svinute borove koji su se grčevito držali za kamenito tlo
ovih gornjih predela, sve vreme sledeći nešto nalik
zapuštenoj i zarasloj stazi koja je vodila pored vodopada.
Okruživali su ih oblaci magle koja se lepila za kožu. Vetar je
zamirao iza oboda grebena, zvuk njegovog oštrog zvižduka
gubio se u potmuloj tutnjavi vodopada. Sunčeva svetlost je
odstupala pred senkama dok se nad šumskim predelom
kojim su prolazili nadvijao lažni sumrak.

Konačno su stigli do dna vodopada i nastavili tamnom
stazom izbivši iz magli i senki na toplu svetlost sunca. Jahali
su ka istoku, duž rečne obale, kroz visoku travu još uvek
zelenu i svežu ispod raštrkanih borova i hrastova požutelog
lišća. Tutnjava vodopada se postepeno gubila a vazduh je
bivao sve topliji. Na drveću oko njih mnoštvo ptica letelo je
u vatrometu boja.

Život se ponovo vratio na zemlju. Brin je zahvalno
uzdahnula, razmišljajući koliko je zadovoljna što konačno
napuštaju planine.

Alanon je u taj čas zauzdao konja.
Kao da se povinuje Druidovoj želji, šuma oko njih se
umirila – duboka, slojevita tišina pala je preko svega kao
pokrov. Konji su stali iza Alanonovog. Dolinarka i Gorštak
pogledali su diva pa jedno u drugo, u očima im se ogledalo
iznenađenje i oprez. Alanon je bio nepomičan.
Jednostavno je sedeo na konju, uspravljen u sedlu,
gledajući napred u senke šumskog drveća i osluškivao.
“Alanone, šta...?” Oglasila se Brin ali Druid je oštro
podigao ruku prekidajući je usled govora.
Najzad se okrenuo, njegovo izduženo tamnoputo licu
imalo je tvrd i ukočen izraz. Imao je pogled kakav Dolinarka
i Gorštak nisu nikad ranije videli. U tom trenutku,
preplavilo je osećanje čije poreklo nije znala, Brin je bila
užasnuta.
On je ćutao. Nasmejao se – brzim, tužnim osmehom – i
nastavio dalje. Rukom ih je pozvao da ga slede.

Posle kraćeg jahanja kroz retko drveće i oskudno
šipražje, stigli su do malene udoline kraj rečne obale. Tu je
Alanon ponovo zaustavio svog ždrepca, sjahavši. Ron i Brin
su sledili njegov primer. Stajali su pored konja gledajući u
gusto drveće na drugoj strani udoline.

“Šta nije u redu, Alanone?” Brin je uspela da završi
pitanje.

Druid se nije pomerio. “Nešto dolazi. Slušajte.”
Nepomično su čekali kraj njega. Tišina je bila tako
potpuna da im je čak i zvuk sopstvenog disanja bučno
odjekivao u ušima. Brin je ponovo čula zloslutni šapat
slutnje. Prevalila je dug put iz sivila i kiše Zmajevih Zuba da
bi je pronašla. Stresla se od straha koji joj je dodirnuo kožu
hladnim dodirom.
Čuli su slab i oprezan zvuk – šuštanje suvog lišća preko
kojeg je nešto prolazilo.
“Tamo!” povikao je Ron, pokazujući rukom.
Nešto se naziralo među drvećem na suprotnom kraju
udoline. Još uvek skriveno tamom, naglo se zaustavilo,
ugledavši trojku koja je posmatra. Tiha senka ih je iz tame
vrebala nevidljivim očima. Neko vreme je nepokretno
stajala u svom skrovištu.
Zatim je, brzo i odlučno, zakoračilo iz zaklona drveća na
svetlo. Hladnoća koja se uselila u Brin u trenu se pretvorila
u led. Nikada nije videla ništa slično stvorenju koje se
stvorilo pred njima. Uspravljeno u polučučnju nalikovalo je
čoveku, opušteno je klatilo dugim rukama. Bilo je to veliko,
snažno stvorenje, mršavo i izuzetno mišićavo. Koža mu je
bila neobične, crvenkaste boje, čvrsto zategnuta preko
moćnog tela; nije imalo dlaka izuzev gustog prstena oko
bedara. Velike, zakrivljene kandže štrčale su iz prstiju na
nogama i rukama. Podiglo je glavu, i oni su videli tupo
životinjsko lice izbrazdano ožiljcima. Posmatralo ih je
sjaktavim žutim očima. Široko je rastvorilo gubicu,
razvukavši je u gnusni osmeh, otkrivajući mnoštvo
zakrivljenih zuba.

“Šta je to?” užasnuto je prošaputao Ron Leah.
“Ono što je obećano”, tiho je odvratio Alanon, neobično
odsutnim glasom.
Crvenkasko stvorenje je načinilo nekoliko koraka
prišavši rubu udoline. Tu se zaustavilo, čekajući.
Alanon se obratio Dolinarki i Gorštaku. “To je Jahira,
stvor iz drugog vremena, veoma zlo biće. Još pre pojave
čoveka bilo je prognano sa lica zemlje vilovnjačkom
magijom – daleko pre no što su Vilovnjaci stvorili Zid koji
preti. Samo je magija ravna njihovoj mogla da ga ponovo
oslobodi.”
Uspravio se skupljajući crnu odoru oko sebe. “Čini se
kako nisam bio u pravu – Crne Utvare su predvidele
mogućnost našeg prolaska ovim putem. Stvorenje poput
Jahire moglo je biti oslobođeno samo u ovim planinama u
kojima magija još obitava. Utvare su nas suočile sa
protivnikom znatno jačim od njih samih.”
“Vreme je da saznamo koliko je zaista opasan”, hrabro
je predložio Ron izvlačeći ebonosnu oštricu Mača Leaha iz
korica.
“Ne.” Alanon ga je hitro uhvatio za ruku. “Ovo je moja
borba.”
Gorštak se okrenuo ka Brin tražeći podršku. “Mislio
sam da ćemo sve bitke na putu bojevati zajedno.”
Alanon je odmahnuo glavom. “Ne ovog puta, prinče od
Leaha. Već si iskazao hrabrost i odanost prema devojci.
Više ne sumnjam u njih. Ali moć ovog stvorenja daleko
prevazilazi tvoju. Moram mu se sam suprotstaviti.”
“Alanone, nemoj!” iznenada je kriknula Brin, hvatajući
ga za ruku.
Spustio je pogled na nju, prodorne oči na istrošenom
licu sezale su do svega što je htela da sakrije maskom tužne
odlučnosti. Posmatrali su jedno drugo, nakon čega ga je
pustila, ne shvatajući u potpunosti zašto to čini.
“Nemoj”, tiho je ponovila.

Alanon je pružio ruku i dodirnuo joj obraz. Na drugom
kraju udoline Jahira je iznenada ispustila oštri krik razbivši
popodnevnu tišinu – krik je ličio na smeh.

“Pusti me da pođem s tobom!” molio je Ron Leah,
krećući napred.

Druid mu je preprečio put. “Stani, prinče od Leaha.
Čekaj dok ne budeš pozvan.” Tamne oči su posmatrale
Gorštakove. “Ne mešaj se u ovo. Ne prilazi, bez obzira na
događaje. Obećaj mi to.”

Ron je oklevao. “Alanone, ne mogu...”
“Obećaj mi!”
Gorštak je još jedan trenutak stajao ispred njega
suprotstavljajući mu se, potom nevoljno klimnuo.
“Obećavam.”
Druid je poslednji put odmerio Dolinarku, odsutnim i
maglovitim pogledom. “Vodi računa o sebi, Brin Omsford”,
prošaputao je.
Okrenuo im je leđa i pošao ka drugoj strani udoline.
 
 

POGLAVLJE 25

 
Sunce sa popodnevnog neba bez oblačka neštedimice je
prosipalo zlatnu svetlost oštro ističući Alanonovu visoku
senovitu priliku koja se kretala po kulisama bogatog
šumskog kolorita. Topli i slatki jesenji mirisi ispunjavali su
vazduh, pojačavajući Druidova čula. Šumu je milovao blagi
povetarac, probijao se kroz drveće igrajući se njegovom
dugom, crnom odeždom. Između obala obraslih travom, još
uvek obojenom letnjom nijansom zelene, reka Čard se
presijavala azurnim i srebrnim prelivima, a sjaj vode se
hladno odražavao u očima divovskog čoveka.
On je zanemario sve oko sebe u potpunosti usredsređen
na crvenokožno stvorenje koje se mačjim pokretima šunjalo
niz udaljenu padinu plitke udoline, stisnutih žutih očiju i
razjapljene gubice.
Molim te, vrati se! Urlala je Brin u tišini svog uma,
nema od užasa izazvanog povratkom poznate slutnje koja je
progonila igrajući divlji, razdragani ples na rubovima
devojčinog vidokruga.
Ovo je bilo biće na koje je predosećanje upozoravalo!
Jahira se spustila na sve četiri, ispod zategnute kože
igrali su joj spletovi mišića dok su joj se oko usta skupljale
bale. Duž kičme su joj izrasle bodlje koje su se pokretale u
skladu sa pokretima tela koje se šunjalo tlom osunčane
udoline. Gubice iskežene ka mračnom protivniku,
monstrum se po drugi put oglasio – istim, gnusnim urlikom
nalik ludačkom smehu.
Alanon se zaustavio nekih desetak metara od čučeće
figure. Nepomično je stajao pred stvorenjem. Na izduženom
tamnom licu pojavio se izraz tako zastrašujuće rešenosti da
su Dolinarka i Gorštak pomislili da mu se nikakav živi stvor,
ma kako zao bio, ne može suprotstaviti. Jahirin ludački

osmeh se blago proširio; oslobađajući još nekoliko
zakrivljenih zuba. U žutim očima plamtelo je ludilo.

Jedan dug, strašan trenutak Druid i monstrum
odmeravali su jedno drugo u dubokoj tišini jesenjeg
popodneva. Oko njih je zavladao potpuni mir. Prekinuo ga je
Jahirin smeh. Iskoračila je u stranu – neobičnim, žustrim
pokretom. Užasavajućom brzinom se bacila na Alanona.
Nikada se ništa nije kretalo tako brzo. Skok je pretvorio u
besnu crvenu mrlju žednu Druidove krvi.

Nekako ga je promašila. Alanon je bio brži od svog
napadača, kliznuo je u stranu, neosetno poput noćne senke.
Jahira je proletela pored Druida, razdirući zemlju iza njega.
Za tren se okrenula i po drugi put bacila na svoj plen. Druid
je već ispružio ruke, iz kojih je potekao plavi plamen.
Pogodio je Jahiru usred skoka, bacivši je unazad. Udarila je
u zemlju kao zapletena masa. Plava vatra je sipala po njoj,
sagorevajući je. Zver se povlačila, teturajući se unazad dok
se nije zaustavila naletevši leđima na veliki hrast.

Tamo se začuđujućom hitrinom osovila na noge.
“Prokletstvo!” prošaptao je Ron Leah.
Ponovo je nasrnula na Alanona, izvijajući se u
nastojanju da izbegne druidsku vatru koja je tekla iz
protivnikovih prstiju. Smrtonosnom, zmijskom brzinom
skočila je na visokog čoveka. Plava vatra je pogodila
skrenuvši je s puta ali uspela je da kandžama dohvati
Druida razdirući mu crne halje i meso. Alanon se, usled
udarca, zateturao unazad, vatra se pretvorila u dim.
Desetak metara dalje, Jahira se dočekala na noge u visokoj
travi.
Dva protivnika su oprezno kružila udolinom vrebajući
jedan drugog. Druid je isturio ruke ispred sebe, njegovo
tamno lice pretvorilo se u masku besa. Kapljice krvi bojile
su zelenu travu kojom se kretao pretvarajući je u grimiznu.
Jahirine čeljusti su se raširile u zli, ludački osmeh. Na
mestima gde je pogodio plamen sa crvenkaste kože uzdizali
su se pramenovi dima, ali monstrum je delovao neozleđeno.

Čelični mišići čudovišta talasali su se pri svakom pokretu.
Stvor je samouvereno i skladno izvodio igru smrti oko svoje
buduće žrtve.

Ponovo je napala, hitrim skladnim skokom upravljenim
na Druida koji ovog puta nije stigao da otpusti vatru.
Alanon je stegnuo ruke oko zglobova zveri, potežući ih u
vis, držeći ih podalje od svog tela. Zakrivljeni zubi
škljocnuli su u prazno, tražeći čovekov vrat. Zarobljeni u
ovoj poziciji, protivnici su teturali udolinom, koprcajući se i
migoljeći u naporu da izbore neku prednost.

Druid je uz ogroman napor uspeo da prevrne Jahiru na
leđa, podigne je sa tla i baci na zemlju. Istog trenutka je sa
njegovih prstiju potekao plavi plamen, gutajući čudovište.
Jahira je ispustila snažan i užasavajući krik, ludački vrisak
koji je sledio krv svih živih stvorenja u okolini. U kriku je
bilo bola, ali u njemu se primećivala nota nesvatljive
veselosti. Jahira je, u nastojanju da se oslobodi, iskočila iz
vatrenog stuba. Plavi plamičci poigravali su svuda po
njenom crvenkastom telu. Divlje se kotrljala po travi, luda i
besna, proždirana mračnom vatrom koja je plamtela u
njenoj nutrini. Ponovo se uspravila na noge, ružne žute oči
su sjaktale a zakrivljeni zubi štrčali iz razjapljene gubice.

Uživala je u bolu, užasnuto je spoznala Brin. Hranila se
njime.

Konji iza nje frktali su i trzali se pogođeni Jahirinim
vonjem, natežući uzde. Gorštak se zabrinuto osvrnuo,
obraćajući se životinjama u bezuspešnom pokušavaju da ih
smiri.

Ponovo je Jahira napala Alanona, skačući i bacajući se
kroz sjaj druidske vatre koja je sagorevala. Kada je
izgledalo da će kandžama dohvatiti priliku u crnoj odeždi,
Alanon je još jednom u pravo vreme iskoraknuo u stranu,
odbacivši napadača daleko od sebe snagom plave vatre.

Brin je posmatrala svaki trenutak borbe, zgađena ali
nemoćna da odvrati pogled. Jedna ista misao iznova je
odzvanjala njenim umom. Jahira je bila suviše snažna. Druid

se borio u mnogobrojnim strašnim bitkama i preživeo;
susretao se sa gnusnim stvorenjima rođenim iz crne magije.
Ali Jahira je bila na neki način drugačija. Bilo je to
nerazborito stvorenje nezaiteresovano za pitanja života i
smrti, koje je svojim postojanjem prkosilo zakonima prirode
– mahnito i besno stvorenje posvećeno besciljnom
uništavanju.

Vrisak koji je parao uši provalio je iz Jahirinog grla dok
se monstrum ponovo bacao na Alanona. Konji su zaplašeno
ustuknuli, istrgavši uzde iz Ronovih ruku. Gorštak se
očajnički trudio da ih ponovo dohvati. Životinje su se dale u
trk niz stazu u pravcu vodopada, za nekoliko sekundi
zamakavši među drvećem.

Ron i Brin su se okrenuli borbi koja je besnela u udolini.
Alanon je između sebe i napadača postavio vatreni zid sa
kojeg su iskakali plameni noževi ubadajući Jahiru kad god
bi pokušala da se probije kroz njega. Druid je održavao zid
sa izrazom duboke koncentracije. Iznenada je kružnim
pokretom spustio ruke. Vatreni zid je poslušno pratio ovu
komandu, kao mreža se obavio oko Jahire proždirući čitavu
zver. Na trenutak je u potpunosti nestala, progutana
plamtećom kuglom. Stvor se bacakao i koprcao
pokušavajući da se oslobodi, ali vatra je prianjala uz njega,
kontrolisana druidskom magijom. Koliko god se trudila,
Jahira se nije mogla osloboditi.

Brin je stegla Ronovu ruku. Možda...
Jahira je divlje poskočila podalje od Alanona i čistine,
tražeći zaklon među drvećem. Plamenovi su još uvek
prianjali uz nju ali su vidljivo gubili na intenzitetu.
Razdaljina između Druida i zveri postala je suviše velika da
bi Alanon i dalje mogao da održava plamen. Stvor se
urličući bacio na skupinu borova, lomeći granje i stabla,
paleći sve oko sebe. Drvo i borove iglice se zapališe, iz
šumskih senki se pojavio dim.
U središtu udoline, Alanon je umorno opustio ruke. Na
njenom rubu, Brin i Ron su čekali u prigušenoj tišini,

posmatrajući zadimljenu tamu koja je progutala zver. Šuma
je ponovo bila mirna.

“Otišla je”, prošaptao je Ron.
Brin nije odgovorila. Čekala je u tišini.
Trenutak kasnije, primetila je kretanje u blizini
nagorelog bora. Osetila je kako se hladnoća nagomilana u
dubinama njenog bića zgušnjava. Jahira je napustila zaklon
drveća. Kliznula je ka rubu udoline, sjaktavih žutih očiju i
gubice razvučene u isti gnusni osmeh.
Bila je neozleđena.
“Kakva je to vrsta đavola?” šapnuo je Ron Leah.
Jahira se, brzo i pohlepno dahćući prikradala Alanonu.
Iz grla joj se oteo dubok, uznemireni jecaj, nozdrve su joj se
raširile kao da love Druidov miris. Polegla, zelena trava pod
njom bila je natopljena jasnim skerletom. Jahira se
zaustavila. Lagano i brižno se savila do tla ližući krv. Jecaj
je prerastao u zadovoljni hroptaj.
Zatim je napala. Jedinstvenim, skladnim pokretom,
oslonila se na zadnje noge i bacila na Alanona. Druid je
podigao ruke sa ispruženim prstima – suviše sporo. Stvor je
stigao do njega pre no što je oslobodio vatru. Pali su u
dugačku travu, kotrljajući se u čvrstom zagrljaju. Napad se
dogodio tako brzo da je monstrum bio povrh Alanona pre
no što je Brinin oštri krik upozorenja mogao stići do
njegovih ušiju. Plava vatra je potekla sa vrhova Druidovih
prstiju, ozleđujući napadačeve zglobove i podlaktice, ali bez
vidljivog efekta. Jahirine kandže zgrabile su Alanona,
cepajući tkaninu i meso, prodirući duboko, do kostiju.
Druidova glava poletela je unazad, bol je preplavio tamno
lice – bol dublji od fizičkog. Druid se očajnički trudio da
zbaci zver sa sebe ali Jahira mu je prišla odviše blizu ne
ostavljajući mu prostor za manevrisanje. Kandže i zubi
zarili su se u Alanona, mišićavo telo monstruoznog
napadača držalo je žrtvu prikovanom za tlo.
“Ne!” iznenada je kriknuo Ron Leah.

Oslobodiši se Brin koja je pokušala da ga zaustavi,
princ od Leaha je jurnuo u udolinu stežući dršku svog
velikog mača obema rukama. “Leah! Leah!” besno je klicao.
Zaboravio je na obećanje dato Druidu. Nije mogao da stoji
po strani i posmatra kako Alanon umire. Jednom ga je
spasao; učiniće to i drugi put.

“Rone, vrati se!” uzaludno ga je dozivala Brin.
Ron Leah je u hipu stigao do sukobljenog para. Mračna
oštrica mača od Leaha se podigla i sunula u snažnom luku,
prodirući duboko u vrat i ramena Jahire. Mač je kidao tkiva
i kosti pomognut snagom magije. Jahira se trgla unazad,
ispuštajući užasavajući krik iz grla, crvenkasto telo se
propelo nagore kao slomljeno iznutra.
“Umri, monstrume!” Besno je uzviknuo Ron osmotrivši
iskasapljeno i krvavo Alanovovo telo ispod čudovišta.
Ali Jahira nije umrla. Jedna mišićava ruka je hitro
zamahnula pogodivši zapanjujućom snagom Gorštaka
posred lica. Poleteo je unazad, ispustivši mač Leaha iz ruku.
Jahira se u trenu okomila na njega, urličući u ludačkoj
ekstazi, kao da je silni bol na neki iščašeni i neshvatljivi
način ispunjavao zadovoljstvom. Dohvatila je Rona pre no
što je pao. Ščepala ga je, kandžama ga bacajući na drugi
kraj udoline. Ostao je da leži na mestu na kome je pao
sklupčan u beživotnoj gomili.
Zatim se uspravila. Tamna oštrica mača od Leaha još
uvek je virila iz njenog tela. Posegnuvši iza leđa, Jahira je
izvukla oštricu kao da joj udarac nije ništa značio. Na
trenutak je oklevala, odmeravajući oružje žutim očima.
Zatim je zavitlala mač Leaha daleko od sebe, u vode Čarda,
koje su ga prihvatile odnoseći ga poput slomljene grane.
Brze i uzburkane rečne vode su ga progutale.
Jahira se okrenula ka palom Druidu. Začudila se videvši
ga na nogama, u iskidanoj crnoj odeždi tamnoj od krvi. Taj
prizor je naterao Jahiru da potpuno pomahnita. Skočila je
besno urlajući.

Ali ovaj put Druid nije pokušavao da je zaustavi.
Uhvatio je Jahiru usred skoka stegavši njen vrat krupnim
šakama kao kleštima. Nesvestan kandži koje su mu
razdirale telo, oborio je monstruma na leđa, stežući ga sve
jače. Iz Jahirinog ozleđenog grla dopirali su vrisci. Vižljasto,
crvenkasto telo uvijalo se kao probodena zmija. Druidove
šake su prodirale sve dublje kršeći napadečeve kosti.
Gubica se širom otvorila zubi su grizli i trgali u prazno.

Alanon je iznenada otpustio stisak gurajući ruku u
razjapljene čeljusti. Prodro je duboko u grlo čudovišta. Iz
njegovih raširenih prstiju potekla je plava vatra pravo u
monstrumovu nutrinu. Jahiru su protresle konvulzije,
nekontrolisano se bacakala udovima. Druidska vatra gorela
je u njenom moćnom telu sagorevajući samu srž njenog
bića. Jahirin napor da se oslobodi potrajao je samo
trenutak. Vatra je potekla iz nje u svim pravcima,
eksplodirajući u zaslepljujućem plavetnilu.

Brin je skrenula pogled, zaklanjajući oči od bljeska.
Kada je ponovo pogledala, videla je Alanona kako kleči nad
gomilicom pušećeg pepela.

Brin je prvo prišla onesvešćenom Ronu, koji je
nepomično ležao na rubu udoline. Disao je plitko i sporo.
Nežno ga je ispravila, pažljivo prepipavajući njegove udove
i telo u potrazi za znacima preloma. Nije ih našla, pa je,
nakon što je očistila ranu na njegovom licu, požurila ka
Alanonu.

Druid je još uvek klečao u pepelu koji je nekad bio
Jahira, čvrsto je obavio ruke oko sebe, glavu položivši na
grudi. Duga crna odora visila mu je u dronjcima, natopljena
krvlju.

Brin je lagano klekla kraj njega. Nije mogla sakriti bol
kada je videla šta mu se dogodilo. Druid je umorno podigao
glavu fiksirajući je pogledom.

“Umirem, Brin Omsford”, tiho je rekao. Pokušala je da
odmahne glavom, ali on je podigao ruku zaustavljajući je.
“Poslušaj me, Dolinarko. Prorečeno je da će ovako biti. U