Terry Brooks - Carobna pesma Sanare

zavijanje kao da jak vetar sa planinskih vrhova huji
tunelima i siktanje kao od pare koja curi iz neke pukotine u
zemlji. Ovi udaljeni zvuci su ispunili i na čudan način
pojačali potpunu tišinu koja je vladala u kanalima. Brin je
uhvatila sebe kako traži obrasce u zvukovima, ali nije ih
mogla otkriti – osim, možda, kod siktanja koje se dizalo i
spuštalo sa naročitom pravilnošću. Ono je kod Brin
probudilo neprijatne uspomene na Grimpondovo uzdizanje
iz jezera i magle.

Moram naći način da nastavim sama, ponovo je
pomislila. Moram to brzo učiniti.

Tuneli su dolazili i prolazili i uspon se nastavljao.
Vazduh u odvodima je, sa odmicanjem dana, postajao sve
topliji, pa su se članovi družine obilno znojili ispod ogrtača i
tunika. U odvodima se pojavila magla lepljiva, gadna i
prožeta otrovnim mirisom. Zgađeno su je gurali od sebe ali
ona je plovila za njima, sklapala se oko njih, uporno
prianjajući za njihova tela. Kako je uspon napredovao,
postajala je sve gušća i zato im se vidljivost smanjila na
samo nekoliko metara.

Magla i tama su se naglo raskrilile pred njima, stajali su
na uskoj stenovitoj izbočini sa koje se pružao pogled na
ogromnu pukotinu. Pukotina je sezala do srca planine,
nestajući u potpunoj tami. Članovi male družine su sa
nelagodom posmatrali jedni druge. Prolaz je sa njihove
desne strane zavijao uz stenu, prateći kanal koji je odvodio
otpadne vode iz utvrde Crnih Utvara. Na levo, prolaz je
vodio dole ka elegantnom kamenom mostu samo metar
širokom koji je zajazio pukotinu pružajući se ka mračnom
tunelu koji je zadirao u liticu preko puta.

“Kojim putem sad?” tiho je prozborio Ron kao da pita
samog sebe.

Levo, smesta je pomislila Brin. Levo, preko ambisa. Nije
znala zašto, instikt joj je govorio da je to staza koju treba
izabrati.

“Odvodi su put”, Koglin je posmatrao. “To je rekao
Grimond, zar ne?

Brin nije mogla da govori. “Brin?” tiho je pozvala
Kimber.

“Da”, konačno se oglasila. “Da, to je put.”
Napustili su kamenu izbočinu, prateći odvodni kanal
koji ih je ponovo odveo u tamu. Brinin um je radio
grozničavom brzinom. Ovo nije put, mislila je. Zašto sam
rekla da jeste? Duboko je udahnula vazduh pokušavajući da
sabere misli. Ono ka čemu je išla nalazilo se iza njih, sa
druge strane kamenog mosta. Melmord je bio tamo – mogla
je to osetiti. Zašto je, u tom slučaju, ona...?
Odgovor je došao sa postavljenim pitanjem. Zato što je
ovo bilo mesto na kojem će ih ostaviti, naravno. Ovo je bila
šansa koju je čekala još od Olden Mura. Ovako je moralo
biti. Magična pesma će joj pomoći – mala obmana, sitna laž.
Oštro je udahnula vazduh misleći na to. Čak i ako će time
izneveriti njihovo poverenje, morala je to da učini.
Tiho, nežno, počela je da pevuši, gradeći od magične
pesme kamen po kamen nevidljivog zida, stvarajući, u
umovima saputnika, sliku koja će je zameniti. Naglo se
odmakla od sopstvene prikaze, priljubivši se uz kameni zid
prolaza, posmatrajući kako ostali prolaze kraj nje.
Znala je da će iluzija potrajati samo nekoliko minuta.
Požurila je nazad niz odvodni kanal, sledeći vijuganja
prolaza. U ušima joj je oštro odjekivao zvuk sopstvenog
disanja. Stigla je do zaravni, požurila niz njen uži deo i
stupila na kameni most. Pod njom je zevao crni ambis.
Korak po korak, lagano je napredovala mostom, pažljivo
birajući put. U tami i magli oko nje vladala je tišina ali ipak
je imala osećaj da nije sama. Snagom uma se odupirala
oštroj navali straha i sumnje, povukla se duboko u sebe,
sabrana i lišena strasti. Ništa je nije smelo dotaći.
Najzad je prešla most. Stajala je na ulazu u novi tunel
dopustivši osećanjima da se vrate. Kratka pomisao na Rona
i ostale sevnula je njenim umom i nestala. Upotrebila je

čarobnu pesmu i na njima, gorko je pomislila. Ovaj gest,
iako neophodan, vređao je iz dubine duše.

Okrenula se ka kamenom mostu, oslobodila je magičnu
pesmu u obliku kratkog, tvrdog vriska i zapevala. Zvuk je
besno odjeknuo u mraku i most je eksplodirao u
paramparčad, nestajući u ambisu.

Sada joj nema povratka.
Krenula je niz tunel nestavši u mraku.
Zvuk ovog krika prodirao je u odvode, u kojima je
ostatak male družine još uvek napredovao kroz tamu.
“Prokletstvo! Šta je to bilo?” povikao je Ron.
Usledila je kratka tišina dok je eho zamirao. “Brin – bila
je to Brin”, šapatom mu je odgovorila Kimber.
Ron je zapanjeno posmatrao. Ne, Brin je bila odmah
pored njega...
Slika koju je Dolinarka stvorila u njihovih umovima
naglo se pretopila u ništavilo. Koglin je tiho opsovao i lupio
nogom.
“Šta je to učinila...?” zbunjeno je mucao Gorštak,
nesposoban da završi misao.
Kimber se našla pored njega, sa napetim izrazom na
licu. “Čini mi se da je uradila ono što je od početka
nameravala. Ostavila nas je i nastavila put sama. Još ranije
je rekla da ne želi da iko od nas ide s njom; sada se
pobrinula da tako i bude.”
“Neka sam proklet!” Ron je bio zapanjen. “Da li ona
shvata kolika opasnost...?”
“Ona sve razume”, prekinula ga je devojka, probijajući
se pored njega ka ulazu u tunel. “Trebalo je ranije da
shvatim njene namere. Moramo požuriti ako želimo da je
stignemo. Visperu, traži!”
Velika barska mačka je lagano poskočila napred, klizeći
kroz senke odvodnog kanala. Trojka je požurila za njom,
teturajući se i saplićući u magli i pomrčini. Ron Leah je
istovremeno bio ljut i uplašen. Zašto je Brin to učinila? Nije
mogao da razume.

Izbili su natrag na stenovitu izbočinu. Posmatrali su
pukotinu i most prekinut na sredini.

“Ovde je, vidite, upotrebila magiju!” planuo je Koglin.
Ron je, bez reči, jurnuo napred, hodajući po ostacima
mosta. Drugi kraj je sedam metara dalje štrčao iz litice.
Mogao je da izvede taj skok, pomislio je. Biće dug, ali može
ga izvesti. Svakako da mora pokušati...
“Ne, Rone Leahu”, Kimber ga je povukla sa ivice
provalije, shvativši njegove namere. Njen stisak je bio
zapanjujuće snažan. “Nemoj biti nepromišljen. Ne možeš
skočiti tako daleko.”
“Ne mogu ponovo da je ostavim”, tvrdoglavo je
insistirao. “Ne opet.”
Devojka je tužno klimnula. “I meni je stalo do nje.”
Pozvala je. “Visperu!” Barska mačka se došunjala do nje
pomilovavši je po licu. Tiho se obratila mački milujući je iza
ušiju. Zatim se odmakla od nje. “Traži, Vispere!” naredila
je.
Barska mačka je jurnula po mostu bacivši se u vazduh.
Sa lakoćom je savladala ambis, dočekala se na suprotnom
kraju slomljenog mosta i nestala u mračnom tunelu.
Na mladom licu Kimber Bo ogledala se zabrinutost.
Nije želela da se razdvaja od mačka ali Brin je sada bila
potrebnija, a Dolinarka je bila njena prijateljica. “Dobro se
čuvaj”, prošaptala je za njim.
Zatim je pogledala Rona. “Pokušajmo da pronađemo
način da stignemo do Brin Omsford.”
 
 

POGLAVLJE 39

 
Kada su Jair i njegova družina tog dana izašli iz Špilja,
gotovo da je bilo podne. Našli su se na širokoj stenovitoj
zaravni sa koje se pružao pogled na duboki kanjon smešten
među vrhovima Garvanovih planina. Vrhovi su bili tako
blizu da su iznad družine ostavljali samo usku traku plavog
neba izgubljenu u nakupinama senki. Zaravan se pružala
nekoliko stotina metara ulevo, nestajući u pukotinama
litice.
Dolinar je oprezno pogledao gore, sledio je planine koje
su se uzdizale u podnevno nebo. Bio je iscrpljen – fizički i
emocionalno ispražnjen. Još uvek je stezao Kristal vizije u
ruci, srebrni lanac mu se vukao po kamenju. Od izlaska
sunca su boravili u Špiljama. Dobar deo vremena proveo je
održavajući čarobnom pesmom neophodni izvor svetlosti
zahvaljujući kojem su pronašli put. Još uvek je, u glavi, čuo
zvuk Prokova, trljanje stene o stenu, tek šapat u odnosu na
buku koja je odjekivala u tami pećina. Proganjao ga je i
neprolazni eho Stitisovog poslednjeg krika.
“Nemojmo stajati ovde gde nas lako mogu primetiti”,
tiho je rekao Geret Jeks vodeći ih ulevo.
Stigao ih je Slenter, sumnjičavo se osvrćući oko sebe.
“Nisam siguran da je to pravi put, Majstore oružja.”
Geret Jeks nije obraćao pažnju. “Koliko drugih puteva
vidiš?”
Članovi male družine su se tiho kretali kamenitom
zaravni u pravcu pukotine u litici. Pred njima se protezao
uski klanac, vijugao je kroz stenje nestajući u tami. Prolazili
su njime u povorci, oprezno lutajući očima preko tvrdih
kamenih zidova. Pogodio ih je nalet hladnog vazduha sa
okolnih visova. Jair se stresao na njegov dodir. Otupeo od
užasa u Špiljama, sa dobrodošlicom je dočekao ovo

neprijatno iskustvo. Osećao je blizinu Sivoznakovih
bedema. Sivoznak, Melmord i Nebeski izvor bili su
nedaleko jedan od drugog. Njegov pohod se bližio kraju,
dugo putovanje će uskoro biti završeno. Osetio je čudnu
želju da se smeje i plače istovremeno ali bolna iscrpljenost
u tome ga je sprečavala.

Klanac se nastavljao, zadirući dublje u stenu. Misli su
mu lutale. Gde je bila Brin? Kristal im je pokazao njeno lice.
Ali nije im pokazao ništa što bi im pomoglo da ocene gde je.
Bila je okružena sivom maglom i pomrčinom na nekom
užasnom i samotnom mestu. Možda je bila u prolazu
sličnom njihovom? Da li je i ona bila na ovim planinama?

“Moraš stići do Nebeskog izvora pre no što ona stigne
do Melmorda”, upozorio ga je Kralj Srebrne Reke. “Moraš
biti tamo zbog nje.”

Sapleo se i umalo pao niz liticu, zato što nije pazio na
put pred sobom. Žurno se uspravio sklanjajući Kristal vizije
pod tunuku. “Pazi se”, šapnuo mu je Eden Elesedil. Jair je
klimnuo i nastavio dalje.

U njemu su bujale slutnje. Čitava armija Gnoma branila
je bedeme i tornjeve Sivoznaka. Njegovim hodnicima šetale
su Crne Utvare. Družina je brojala samo šest članova.
Čemu su se mogli nadati protiv tako brojne i moćne sile?
Ne mnogo čemu, kako se činilo; a ipak, koliko god sve
izgledalo beznadežno, Dolinar nije tako mislio. Možda je u
pitanju bila vera u izbor Kralja Srebrne Reke u kojem se
ogledala sama sudbina – demonstracija starčevog uverenja
da će on nekako naći put ka uspehu. Možda se radilo o
rešenosti i snazi volje koja mu nije dozvoljavala da
propadne.

Blago je odmahnuo glavom. Možda. Ali deo odgovora
ležao je i u karakteru petorice ljudi izabranih da krenu s
njim i pruže mu svaku pomoć. Zagonetna mešavina snage i
hrabrosti omogućila je Geretu Jeksu, Slenteru, Forekeru,
Edenu Elesedilu i Heltu, ljudima iz svih krajeva Četiri
zemlje, da ga doprate do mesta ovog konačnog i strašnog

sukoba. Dva tragača, lovac, Majstor oružja i vilovnjački
princ, putovali su odvojenim životnim putevima da bi stigli
do ovog dana čiji kraj možda niko od njih neće dočekati. Ali
bili su ovde. Vezanost koju su osećali prema Jairu i
njegovom poslanju prevazilazila je oprez i zdrav razum koji
su im nalagali da više pažnje posvete opasnosti po
sopstveni život. Isto je važilo i za Slentera. Gnom je svoj
izbor načinio u Kapalu kada je odbacio šansu da pobegne
na sever ka graničnim zemljama i životu koji je napustio.
Jair je slabo poznavao svoje saputnike. Ali u jedno je bio
siguran i to mu je bilo dovoljno; šta god mu se danas
dogodilo, izabrana petorica će ostati s njim do kraja.

Možda se zato nije plašio.
Klanac se proširio pa je sunčeva svetlost sada zasijala iz
šire nebeske trake. Geret Jeks je usporio hod. Pognuo se i
otpuzao nešto ispred njih. Pozvao ih je da mu se pridruže.
Puzali su dok ga nisu stigli.
“Tamo”, prošaptao je, pokazujući napred.
Bio je to Sivoznak. Jair je odmah pogodio, nije bilo
potrebe da mu to neko kaže. Uzdizao se na širokoj
stenovitoj izbočini koja je zadirala duboko u podnevno
nebo. Bila je to divovska i preteća građevina. Bedemi,
tornjevi i parapeti uzdizali su se više od stoninu metara sa
kamenitih litica parajući čisto nebesko plavetnilo kao vrhovi
kopalja i oštrice džinovskih sekira. Nikakve zastave nisu se
vijorile sa kopalja; nikakve boje nisu krasile prozore. Čitava
tvrđava odisala je istim dosadnim, zimskim tonom; kamen
je imao zlokobnu, pepeljastu boju. Ono malo prozora bilo je
obezbeđeno rešetkama i drvenim kapcima. Duž planinske
padine vodio je usamljeni krivudavi put – malo šira staza
uklesana u stenu – završavajući se pred parom visokih,
gvožđem okovanih vratnica koje su branile kompleks.
Kapije su bile zatvorene.
Ćutke su proučavali utvrdu. Nisu videli žive duše. Ništa
se nije micalo.

Jair je opazio Kroag. Video je samo neke njegove delove
kako se dižu iza Sivoznaka, grubi kameni luk koji se
izdaleka činio kao sastavni deo tvrđavskog kompleksa.
Vijugao je oko sebe kao lebdeće stepenište, naviše do kraja
na istaknutom vrhu koji se uzdizao iznad ostalih.

Jair je uhvatio Slentera za ruku pokazujući mu na vrh i
vitku kamenu traku koja je sezala do njega.

“Da, dečače – Kroag i Nebeski izvor”, potvrdio je Gnom.
“Sve što je Kralj Srebrne Reke želeo da nađeš.”

“A Melmord?” žurno je upitao Jair.
Slenter je odmahnuo glavom. “On se nalazi na drugoj
strani tvrđave, u jami okruženoj liticama. Tamo Kroag
počinje svoj uspon obilazeći oko Sivoznaka na svom putu ka
vrhu.”
Ponovo su utonuli u tišinu, posmatrajući tvrđavu.
“Deluje prazno”, promrmljao je Helt.
“Ono što tamo boravi hoće da baš to pomisliš”,
smrknuto je primetio Slenter, premeštajući se s noge na
nogu. “Sem toga, hodači više vole noć. Tokom najvećeg dela
dana se odmaraju, a noću obavljaju poslove. Čak i gnomske
sluge koje žive sa njima brzo poprimaju ove običaje ne
pojavljujući se za dana. Neka te to ne vara, Graničaru,
hodači i Gnomi su svakako tamo. Kao i neka druga
stvorenja.”
Geret Jeks je proučavao planinsku stazu koja je vijugala
ka ulazu u tvrđavu. “To je put na kojem će nas očekivati.”
Rekao je više sebi nego drugima. “Na stazi ili na liticama.”
Pogledao je levo gde je zaravan na kojoj su stajali zavijala
među stenje i nestajala među planinama u vidu uskog
tunela. “Možda nas ne očekuju ovim putem.”
Slenter ga je dodirnuo po ruci. “Tunel je povezan sa
nizom prolaza koji vode u tvrđavske podrume. Tim putem
ćemo ići.”
“Da li je branjen?”
Slenter je slegnuo ramenima.

“Bolje bih se osećao ako bismo pronašli način da se
odavde popnemo do Kroaga”, progunđao je Foreker. “Dosta
mi je pećina i tunela.”

Gnom je odmahnuo glavom. “To je neizvodljivo. Jedini
put do Kroaga vodi kroz Sivoznak – pravo među hodače i
spodobe koje im služe.”

Foreker je i dalje gunđao. “Šta ti misliš, Gerete?”
Geret Jeks je nastavljao da proučava tvrđavu i liticu
iznad nje. Njegovo izduženo lice bilo je bezizražajno. “Da li
poznaješ put dovoljno dobro da nas bezbedno provedeš,
Gnome?” kratko je upitao Slentera.
Slenter mu je uputio mračan pogled. “Previše pitaš.
Znam ga, ali ne preterano dobro. Prošao sam njime
jedanput ili dvaput, kada sam ovde dolazio pre no što je sve
ovo počelo...”
Naglo je prestao da govori. Jair je znao kako se priseća
povratka u domovinu radi života sa svojim narodom,
prekinutog odlukom hodača da ga pošalju u potragu za
Druidom Alanonom. Prisećao se, i možda žalio, zbog načina
na koji su se stvari u međuvremenu preokrenule.
“Pošteno”, ljubazno je rekao Geret Jeks pošavši napred.
Poveo ih je dole preko stenja ka mestu gde je zaravan
prelazila u tunel koji je vodio u unutrašnjost planine. Tu,
gde ih je gomila kamenja zaklanjala od pogleda iz
Sivoznaka, pozvao ih je da mu priđu.
“Da li se hodači uvek odmaraju tokom dana?” pitao je
Slentera. Unutar stena je bilo tesno i vruće, i na obrvama
su mu se zapažale fine graške znoja.
Gnom se namrštio. “Ako me pitaš da li bi bilo bolje da
uđemo sada nego po mraku, rekao bih ti da je bolje da to
odmah učinimo.” “Ako za tako nešto imamo dovoljno
vremena”, umešao se Foreker. “Podne je prošlo, a noć se u
planinama brzo spušta. Bolje da pričekamo do sutra kada
ćemo pred sobom imati čitav dan. Dodatnih dvanaest sati
ne mogu biti od presudne važnosti.”

Zavladala je tišina. Jair je pogledao uvis pretražujući
nepravilnu ivicu litica. Još dvanaest sati? Um mu je bio
opterećen neprijatnom sumnjom. Koliko daleko je stigla
Brin? Ponovo je čuo reči Kralja Srebrne Reke. “Moraš stići
do Nebeskog izvora pre no što ona stigne u Melmord.”

Obratio se Geretu Jeksu. “Nisam siguran da imamo još
dvanaest časova. Morao bih daznam gde je Brin. Morao bih
ponovo da upotrebim Kristal – mislim da je najbolje da to
odmah učinim.”

Majstor oružja je oklevao, i ustao. “Ne ovde, idemo u
pećinu.” Prošli su kroz zatamnjeni otvor pipajući po mraku.
Okupili su se oko Jaira strpljivo čekajući dok je on
pretraživao tuniku u potrazi za Kristalom vizije. Brzo ga je
pronašao, uhvatio za srebrni lanac i izvadio napolje.
Pažljivo ga je držao u rukama, vlažeći usne u borbi sa
navalom umora koji se obrušavao na njega.

“Pevaj mu, Jaire”, stiglo je do njega brižno ohrabrenje
Edena Elesedila.

Zapevao je, niskim i šaptavim glasom iscrpljenim od
napora kojim je bio izložen prilikom prolaska kroz Mračne
Špilje. Kristal je zasijao i svetlo je počelo da se širi...

 
***

Brin je zastala u tami tunela. Javio joj se iznenadni
osećaj da je neko posmatra, nečiji pogled je sledio. Osećaj
nalik onom koji je imala kada se približavala Zmajevim
Zubima i na odlasku iz njih – kao da je neko posmatrao iz
velike daljine.

Oklevala je, misli su joj stale, paralisane bljeskom
otkrovenja. Jair! To je bio Jair! Duboko je udahnula u
pokušaju da savlada uzbuđenje. Nije bilo logičnog
objašnjenja za takav zaključak – jednostavno je znala: Ali
kako je to moglo biti? Kako je njen brat...?

Nešto se pomerilo u tunelu iza nje.

Dotle je polako napredovala niz tunel uz pomoć
Koglinove čudesne baklje. Usput nije ni čula ni videla neko
živo biće. Otišla je daleko ne opazivši neki znak života pa se
počela pitati da li je pogrešila kada je odabrala ovaj tunel.

Ali sada je nešto bilo tu – ne ispred nje kako je
očekivala, već iza nje. Pažljivo se okrenula zaboravljajući
osećaj da je neko posmatra. Gurnula je baklju napred i
zapanjeno zastala. Krupne, svetle, plave oči gledale su na
nju iz tame. Ogromna dlakava glava prodrla je u svetlosni
krug.

“Visperu!”
Sa olakšanjem je izgovorila ime barskog mačka. Pala je
na kolena, zver joj je prišla i protrljavši veliku glavu o
devojčino rame, prijateljski je pozdravljajući.
“Visperu, otkud ti ovde?” promrljala je dok se mačka
spustila na zadnje noge ozbiljno je posmatrajući.
Naravno, odgovor na pitanje bilo je lako pogoditi.
Otkrivši njeno odsustvo, ostali su se vratili do kamenog
mosta. U nemogućnosti da je slede, poslali su Vispera za
njom. Ili tačnije, to je učinila Kimber kojoj se Visper
isključivo pokoravao. Brin je pomilovala mačka po ušima.
Mora da je Kimber teško palo da joj pošalje Vispera – bili su
tako bliski i devojka se toliko oslanjala na njega. Ipak je,
rukovodeći se nalozima svoje savesti, naredila mačku da
pođe njenoj prijateljici u pomoć. Dolinarkine oči su se
zamaglile dok je grlila životinju.
“Hvala ti, Kimber”, šaputala je.
Nedugo potom, ustala je, pomilovala mačka i blago
odmahnula glavom. “Ali ne mogu te povesti sa sobom, zar
ne? Niti ikog drugog. To je suviše opasno – čak i za tebe.
Obećala sam sebi da niko, uključujući i tebe, neće biti
izložen onome što sledi. Moraš se vratiti.”
Barska mačka je žmirnula očima i ostala na mestu.
“Idi sada. Moraš se vratiti Kimber. Idi, Visperu.”
Na Visperu se ni dlaka nije pomerila. Samo je sedeo i
čekao.

“Pa”, Brin je ponovo protresla glavom. “Tvrdoglav si
koliko i tvoja gospodarica, rekla bih.”

Nije joj ostalo ništa drugo; posegnula je za moćima
čarobne pesme. Nežno je zapevala mački, milujući je
rečima i muzikom govoreći joj da se mora vratiti. Pevala je
nekoliko minuta, šaljući joj nežnu naredbu koja je nije
mogla ozlediti. Kada je završila, Visper je ustao i otišao
nazad niz hodnik, nestavši u tami.

Brin ga je posmatrala dok se nije izgubio iz vida, potom
se okrenula i nastavila dalje.

Nekoliko trenutaka kasnije, tama je počela da se rasipa
a pomrčina da se povlači. Uski, niski prolaz proširivao se
takvom brzinom da njeno slabo svetlo više nije moglo
osvetliti zidove i tavanicu. Baklja je postala suvišna zbog
navale prašnjavog, sivog svetla. To je bila sunčeva svetlost.
Negde u blizini tunel je izbijao u spoljni svet.

Požurila je napred, odloživši Koglinovu čudesnu baklju.
Prolaz je išao nagore, stepenište uklesano u stenu vodilo je
do ogromne otvorene dvorane. Brzo je prošla stepenicama,
zaboravljajući na umor, osećajući kako se njeno putovanje
bliži kraju. Sunčeva svetlost se razlivala dvoranom, srebrne
niti protkane uskovitlanim trunčicama prašine plesale su i
vrtele se kao žive.

Savladala je poslednji stepenik, izašla na široki greben
ispred tunela i stala. Ispred nje je drugi kameni most
premošćavao drugu provaliju, masivniji i dvaput veći od
prvog. Pogled joj se spuštao hiljadama metara niz planinsku
stenu u tako dubok ambis da čak ni sunčeva svetlost iz
pukotina na pećinskom stropu nije mogla prodreti kroz
duboko crnilo. Brin je nabrala nos zbog zadaha koji je
odande dopirao. Skoro je izgubila svest uprkos Koglinovom
sredstvu za otklanjanje mirisa. Šta god da je ležalo na dnu
jame, bilo je mnogo gore od onoga što je teklo odvodima
Sivoznaka.

Pogledala je na drugu stranu kamenog mosta. Pećina se
protezala nekoliko stotina metara u planinu, zatim

nastavljala kao kratak, visok tunel. Taj produžetak je više
ličio na alkov, pomislila je – isklesan rukom, oblikovan i
izglačan, sa složenim simbolima uklesanim u stenu. Na
njegovom kraju svetlelo je magličasto, zeleno nebo.

Pogledala je bolje. Ne, to nije bilo nebo, već magličasti
zid doline.

Bio je to Melmord.
To saznanje došlo je instiktivno, kao sećanje na
proživljeni san. Mogla je da oseti njegov dodir i čuje njegov
šapat.
Požurila je na široki, lučni most, nekih osam metara
širok, sa ogradom od drvenih stubića učvršćenih u kamen i
povezanih lancima. Išla je brzo, prešla je vršak luka i
krenula dole.
Skoro da je bila na drugoj strani kada se nedaleko od
nje iz duboke pukotine na podu dvorane uzdiglo crno
stvorenje.
 

***

Nervozno gunđajući, Koglin se zaustavio u hodu. Ron i
Kimber bili su odmah iza njega. Odvodi su se pred njima
razdvajali u dva istovetna tunela. Nikakvi tragovi nisu
upućivali na mogući Brinin izbor. Nisu mogli znati koji je
put bolji od drugog.

“Kojim da krenemo?” pitao je Koglin Rona.
Gorštak ga je posmatrao. “Zar ne znaš?”
Starac je odmahnuo glavom. “Nemam pojma. Izaberi
sam.”
Ron je oklevao, skrenuvši pogled, potom ponovo
pogleda starca. “Ne mogu. Vidi, možda i nije važno koji
ćemo odabrati. Možda oba vode u istom pravcu.”
“Odvodni kanali vode ka istom mestu, ne iz istog
mesta!” zakreštao je starac.
“Deda!” oštro ga je ukorila Kimber.

Prošla je pored njih proučavajući tunele i crnu vodu u
podzemnim kanalima. Povukla se nazad lagano odmahujući
glavom.

“Ne mogu vam pomoći”, priznala je, kao da se od nje to
očekivalo. “Ne znam gde vode. Izgledaju isto.” Pogledala je
Rona. “Moraćeš da izabereš.”

Za trenutak su gledali jedno u drugo nepokretni kao
statue. Ron je lagano klimnuo. “U redu – idemo levo.”
Krenuo je prvi. “Rekao bih da taj tunel vodi nazad ka
ambisu.”

Zabrinutog lica, držeći baklju bez plamenova čvrsto
pred sobom požurio je u hodnik odvoda. Koglin i Kimber su
se zgledali i krenuli za njim.

 
***

Crno stvorenje se izdiglo iz pukotine na podu dvorane
kao oživljena senka iz mračnog sveta snova. Čučnulo je
ispred mosta. Imalo je ljudski oblik, sa glatkom kožom bez
dlaka izgledalo kao da je napravljeno od gline. Nagnuto
napred u polučučećem stavu, oslonjeno na duge podlaktice,
još uvek je bilo više od Brin. Telo i udovi stvorenja imali su
poseban bezoblični kvalitet, kao da su mišići ispod kože bili
neoblikovani – ili kao da ih tamo nije ni bilo jer to možda
nisu bila bića od krvi i mesa. Susrela se s pogledom
nevidećih, mrtvih očiju. Stvorenje je zevalo na nju ustima
crnim kao njegova koža oglašavajući se dubokim
nerazumljivim siktanjem.

Dolinarka se sledila. Nije bilo načina da zaobiđe to
stvorenje. Čuvalo je most, sa jasnom naredbom da ništa
živo ne sme propustiti pored sebe. Verovatno su ga, pomoću
crne magije, stvorile Crne Utvare – stvorile ili prizvale iz
neke nedođije, kao Jahiru.

Crno stvorenje je uznapredovalo za korak, lagano i
samouvereno, zureći u nju mrtvim očima. Brin je primorala
sebe da ne uzmakne. Nije mogla znati koliko je opasno ali

osećala je da je dovoljno opasno da pohrli za njom čim bi
mu okrenula leđa.

Crna gubica stvorenja se širom razjapila, siktaj je
ispunio okolnu tišinu. Brin se zatresla od smrtne jeze. Znala
je šta će se dogoditi. Ponovo će morati da upotrebi čarobnu
pesmu. Istog trenutka joj se steglo grlo. Nije htela da
posegne za vilovnjačkom magijom, ali nije mogla da dopusti
ovom monstrumu da je se dočepa, čak i ako bi to značilo...

Crno stvorenje je neočekivano krenulo u napad, bacivši
se napred iz polučučnja. Zver je iznenadila hitrinom.
Kretala se hipnotičkom brzinom. Čarobna pesma joj je
zastala u grlu, zaustavljena njenom neodlučnošću.
Momenat je lebdeo zaustavljen kao petlja u tkanju
vremena, stajala je očekujući silovit udarac.

Ali udarac nije došao. Nešto je proletelo pored nje u
magnovenju, zatekavši crnu stvar usred skoka, odbacujući
je nazad. Brin je izgubila ravnotežu završivši na kolenima.
To je bio Visper! Magija čarobne pesme nije se pokazala
dovoljno jakom da poništi naredbu njegove gospodarice;
Visper se opirao magiji i pošao za njom!

Protivnici su pali na tlo u gomili, zubima i kandžama
cepajući jedan drugog. Crno stvorenje je bilo potpuno
zatečeno napadom, sva pažnja bila mu je usmerena na
devojku. Besno siktajući, trudilo se da zbaci barsku mačku s
leđa. Velika mačka ga je držala u čvrstom zagrljaju. Kotrljali
su se preko mosta, mačje čeljusti su trgale monstrumov
vrat i ramena dok se masivna crna figura mahnito grčila i
trzala.

Desetak metara od njih, Brin je neodlučno stajala na
sredini mosta. Govorila je sebi kako mora nešto učiniti. Ovo
je bila njena, a ne Visperova borba. Žacnula se zbog siline
sukoba, kratki krik ote joj se sa usana kada su protivnici
zauzeti bitkom prišli opasno blizu ograde, zadrmavši
gvozdeni lanac. Mora mu pomoći! Ali kako? Nije imala
drugog oružja izuzev čarobne pesme, a magiju nije mogla
koristiti. Nije mogla!

Iznenadila je sebe snagom svoje rešenosti. Nije mogla
upotrebiti čarobnu pesmu... zbog... Bes i strah su je
preplavili, mešajući se sa zbunjenošću koja je sputavala.
Zašto? Unutrašnjost njenog bića razdirao je bolni krik. Šta
nije bilo u redu sa njom?

Pokrenula se, uputivši se ka početku kamenog luka,
dalje od sukobljenih protivnika. Odlučila je – pobeći će.
Crno stvorenje je htelo nju. Kada opazi njeno bekstvo stvar
će poći za njom. Ako bude dovoljno brza, stići će do
Melmorda pre nje...

Zastala je. Ispred nje na mestu gde se tlo dvorane
susretalo sa zasvođenim otvorom, opazila je nešto što se
pojavljivalo iz velike pukotine u steni.

Još jedno stvorenje!
Stala je u mestu. Prolaz koji se otvarao ka dolini i
sunčevoj svetlosti bio je predaleko – a crno stvorenje je
stajalo nasred puta sprečavajući joj bekstvo. Već je krenulo
na nju. Izvuklo se iz pukotine i na sve četiri pojurilo ka
mostu, zevajući iskeženom crnom gubicom. Ovaj put se
mora braniti. Strah i neodlučnost su je paralisali. Mora
upotrebiti magičnu pesmu. Mora!
Crno stvorenje je zasiktalo i skočilo na nju, ali grlo je
ponovo izdalo.
Visper ju je ponovo spasao. Oslobodi se prvog
stvorenja, okrenuo i silovito skočio ka drugom odbacivši ga
od devojke. Dočekao se na noge i krenuo u susret novom
neprijatelju. Crno stvorenje je uz kreštavi urlik navalilo na
njega skočivši visoko u vazduh. Ali Visper se pokazao
prebrzim za njega. Iskoraknuvši u stranu, velika mačka je
zasekla po napadačevom nezaštićenom stomaku. Monstrum
nije ni za dlaku usporio uprkos tamnom i poderanom mesu
koje mu je u dronjcima visilo sa povređenog trbuha. Ponovo
se bacio u vazduh, ne skidajući mrtve oči sa protivnika.
Sada se drugom stvorenju pridružilo prvo. Lagano su
opkoljavali barskog mačka. Visper se postavio ispred Brin u
odbrambenom stavu, dlaka mu se nakostrešila izgledao je

dvostruko veći no inače. Crne spodobe su ga napadala
krećući se na sve četiri, prebacujući se sa strane na stranu,
hitro i sa zbunjujućom lakoćom za stvorenja te veličine.
Pažljivo su tragali za rupom u Visperovoj odbrani. Velika
mačka se borila dobro, ne odstupajući ni za korak. U
jednom trenutku su oba bića istovremeno navalila na njega,
cepajući ga zubima i kandžama. Visper je leđima udario o
lance na ogradi, njegovo snažno telo bilo je gotovo
savladano silinom ovog divljeg naleta. Izvukao se skokom u
vazduh zasekavši u letu crna stvorenja, a krik koji je tom
prilikom ispustio bio je ispunjen mržnjom.

Kruženje je ponovo započelo. Teško dišući dok mu je
bogato sivo krzno natapala krv, Visper je ponovo zauzeo
odbrambeni položaj. Napadači su ga pribili uz ogradu
mosta, dalje od Brin. Ignorisali su Dolinarku, njihovi
beživotni pogledi počivali su na mački. Brin je videla šta
nameravaju. Ponovo će se baciti na Vispera ali ovaj put
lanci neće izdržati silinu njihovog naleta. Barska mačka će
biti bačena preko ivice u smrt.

Činilo se kako i barska mačka sluti šta joj se sprema.
Skakala je i fintirala, pokušavajući da raširi krajeve kruga i
vrati na sredinu mosta. Ali monstrumi su brzo manevrisali
presekavši joj odstupnicu, držeći je prikovanom uz ogradu.

Brin Omsford je osetila kako joj se grudi stežu od
straha. Visper nije mogao dobiti ovu borbu. Stvorenja su
bila prejaki protivnici. Oboma je naneo rane koje je trebalo
da ih onesposobe, ali ona su se ponašala kao da su
neozleđena. Meso im je visilo u dronjcima, ali i pored toga
nisu krvarila. Bila su nepojmljivo brza i snažna – brži i
snažniji od bilo čega na ovom svetu. Bilo je očigledno da
nisu stvorenja prirode već crne magije.

“Vispere”, prostenjala je, suvim i raspuklim glasom.
Mora ga spasiti. Niko drugi to nije mogao učiniti. Imala
je čarobnu pesmu i njenu moćnu magiju. Mogla je
upotrebiti da uništi ova stvorenja, da ih zbriše isto tako lako
kao

Prepleteno drveće u planinama Runa...
Razum zlikovaca zapadno od Spininig Ridža.
Gnoma... razorenog...
Suze su joj potekle niz obraze. Nije to mogla! Nešto se
postavilo između volje i izvršenja, nešto je odvraćalo
sputavajući njenu rešenost neodlučnošću. Morala mu je
pomoći, ali nije mogla!
“Vispere!” kriknula je.
Krik je privukao pažnju crnih stvorenja, trgla su se i
uzdigla glavu u poluokretu. Visper je ovo iskoristio i izveo
neočekivanu fintu koja ih je zaustavila u pokretu, nagnuo se
ustranu, skupio i preskočio oba stvorenja izvanrednim
skokom. Doskočivši na sve četiri, barska mačka je jurnula
ka središtu mosta i Brin. Crna stvorenja su ga pratila u
stopu, besno su siktala, parajući mu bokove kandžama,
pokušavajući da ga obore.
To im je i uspelo desetak metara ispred Brin. Sve troje
palo je na kamene ploče u divljem spletu zuba i kandži.
Visper ih je, tokom nekoliko očajničkih sekundi, držao
oboje. Zatim se jedno dočepalo njegovih leđa dok se drugo
oslobodilo. Jurnulo je pored mačke ka Brin. Dolinarka se
bacila u stranu, prostrevši se po mostu. Visper je urliknuo.
Poslednjom se snagom bacio devojci u pomoć dok se druga
spodoba još uvek držala za njega kao kakav monstruozni
pauk. Snaga njegovog skoka bacila ih je sve troje na ogradu
mosta. Gvozdene karike su pukle kao suvarci, crne figure
su veselo siktale dok je Visper klizio u ambis.
Brin se podigla na kolena, iz grla joj se izvio krik besa i
rešenosti. Veze kojima je bila sputana su pale, neodlučnost i
nesigurnost su razvejani i njena volja oslobođena. Zapevala
je brzo i nemilosrdno, zvuk čarobne pesme ispunio je visove
i dubine okolnih stena. Pesma je bila mračnija od svih koje
je dotad otpevala, bio je to novi i stravični zvuk, ispunjena
gnevom za koji je mislila da ga nije mogla zamisliti. Udarila
je crna stvorenja kao gvozdenim maljem. Poletela su napred
usled udarca trepćući beživotnim očima. Grabeći

kandžama, nemo razjapljenih crnih čeljusti odleteli su od
Vispera, daleko od bezbednosti mosta u vazduh. Grčeći se
kao opalo lišće, pali su u ambis i nestali.

Sve je bilo gotovo za tren. Brin je zanemela, tamno lice
joj je bilo rumeno i uzdrhtalo. Ponovo je osetila taj
neočekivani, neobični osećaj uvrnutog zadovoljstva – ali
ovaj put taj osećaj je bio jači, mnogo jači. Goreo je u njoj
kao vatra. Jedva je kontrolisala uzbuđenje. Uništila je crna
stvorenja bez posebnog napora.

Uživala je u tome!
Shvatila je da je prepreka postavljena između volje i
izvršenja bila njeno delo – ograničenje koje je sama sebi
nametnula da bi sprečila ovo što se upravo dogodilo. Sada
je nestala i nije izgledalo kako je ponovo može uspostaviti.
Osetila je kako gubi kontrolu nad magijom. Nije razumela
zašto, samo je znala da se to događa. Svaka upotreba moći
je pomalo udaljavala od sopstvene suštine. Trudila se da se
suprotstavi tom razvoju ali njena su nastojanja da se uzdrži
od upotrebe magije na svakom koraku osujećivana – kao da
se neka perverzna sila trudila da je natera na upotrebu
magije. Prilikom poslednjeg korišćenja je u potpunosti je
prigrlila magiju i više se nije osećala sposobnom za borbu
protiv nje. Postaće ono što mora biti.
Polako, nehajno, Visper je dokasao do mesta na kojem
je klečala, protljao je crnu gubicu o devojčino lice. Nežno je
obgrlila veliku mačku i zaplakala.
 

***

Glas Jaira Omsforda je utihnuo u isprekidanom
stenjanju, svetlost Kristala vizije uminula je s njim. Lice
njegove sestre je nestalo. Duboka tišina je ispunila tamu,
lica ljudi okupljenih oko njega bila su bleda i zabrinuta.

“To su bili Muteni”, konačno je prošaptao Slenter.
“Šta?” Eden Elesedil, koji je sedeo tik kraj njega
izgledao je iznenađeno.

“Crna stvorenja – tako ih zovu – Muteni. Načinjena su
uz pomoć crne magije. Dužnost im je da čuvaju odvode
ispod Sivoznaka...”, Gnom je prekinuo izlaganje
posmatrajući Jaira.

“U tom slučaju, ona je ovde”, rekao je zadihani Dolinar,
usta su mu bila suva a šake skupljene oko Kristala.

Slenter je klimnuo. “Da, dečače, ovde je. Bliža je jami
od nas.” Geret Jeks, ta hitra crna sen, poskoči ne
oklevajući. Ostali su ga sledili. “Rekao bih da nemamo
vremena niti izbora, polazimo smesta.” Pogled mu je, čak i
u polutami, plamteo kao vatra. Ispružio je ruke sa
dlanovima okrenutim nagore. “Dajte mi ruke.”

Jedan po jedan položili su ruke preko njegovih. “Sada
ćemo se zakleti”, obratio im se odlučnim i krhkim glasom.
“Dolinar se zarekao da će stići do Nebeskog izvora. U tome
ćemo ga, ma šta se dogodilo, slediti kao jedan. Kao jedan,
do kraja. Zakunite se.”

Zavladala je prigušena tišina. “Kao jedan”, ponovio je
Helt dubokim, blagim glasom. “Kao jedan”, ponovili su
ostali.

Ruke su pale, Geret Jeks se obratio Slenteru. “Povedi
nas unutra.”

 
 

POGLAVLJE 40

 
Peli su se ka podrumima Sivoznaka planinskim
prolazima kao Utvare od kojih su zazirali. Uz pomoć baklji
koje su našli pored ulaza u tunel, šunjali su se kroz mrak i
tišinu ka utrobi utvrđenja. Vodio ih je Slenter, svinut u
struku, držao je baklju blizu svog grubog žutog lica, a
tamne oči su mu se sjajile od straha. Kretao se brzo i
svrhovito, i samo su oči odavale ono što je krio i od samog
sebe. Jair je to video i prepoznao, shvativši da gleda odraz
osećanja koje se šunjalo njegovim umom.
I on je bio uplašen. Očekivanje koje ga je ranije
nadahnjivalo snagom, iščezlo je. Zamenio ga je nesputani i
jedva kontrolisani strah, jurio je njime ledeći mu kožu. Dok
je napredovao sa ostalima kroz stenovite tunele mirišući
buđavi vazduh i sopstveni znoj, um mu se punio čudnim,
isprekidanim mislima – o domu u Dolini, o njegovoj porodici
rasutoj po svetu, o prijateljima i poznatim stvarima koje je
ostavio za sobom i možda zanavek uzgubio, o senovitim
spodobama koje su ga lovile, o Alanonu i Brin i o razlogu
njihovog dolaska na ovo mračno mesto. Zbrkane misli
isprepletane kao boje zamešane u vodi, lišene smisla. Strah
mu je razvejao misli i on mu se suprotstavljao rešenošću i
snagom uma.
Prolaz je dugo zavijao nagore, presecajući mnoštvo
drugih hodnika i tvoreći zagonetni lavirint bez kraja i
konca. Slenter nije oklevao, odlučno ih je vodio napred dok
nisu stigli do gvožđem okovanih vrata pričvršćenih za
stenu. Prišli su im i stali, tihi kao tuneli kroz koje su prošli.
Jair je čučnuo sa ostalima, Slenter je prislonio uvo na vrata
osluškujući. U dubokoj tišini mogao je čuti otkucaje
sopstvenog srca.

Slenter je ustao i kratko klimnuo. Pažljivo je podigao
rezu stisnuo gvozdenu bravu i povukao je. Vrata su se
otvorila uz laganu škripu. Iza njih se pružalo stepenište
gubeći se u mraku do kojeg nije dopirala svetlost njihovih
baklji. Počeli su da se penju sa Slenterom na čelu. Peli su se
stepenicu po stepenicu, polako i oprezno u najcrnjoj
pomrčini i najdubljoj tišini. Stepenište se završavalo
otvorom u podu od kamenih ploča. Meko struganje nečijih
čizama po stepeništu odjekivalo je u tišini. Jair je progutao
knedlu boreći se sa navalom straha. Činilo se da oko njih
nema ničega sem tame.

Savladali su stepenište našavši se sa svih strana
opkoljeni tamom. Isturili su baklje i ćutke stajali oko otvora
nastojeći da pogledima prodru kroz pomrčinu. Svetlost nije
dopirala do zidova ili tavanice, imali su osećaj da se nalaze
u ogromnoj dvorani koja ih je svojom veličinom činila
patuljcima. Na rubu svetlosnog kruga nazirali su obrise
sanduka i buradi. Drvo je bilo suvo i trulo, gvozdeni obruči
zarđali. Sve je bilo prekriveno paukovim mrežama, na podu
je ležao debeli sloj prašine.

Na prašnjavom tepihu nazirali su se tragovi nastali
prolaskom nečega što nije bilo ljudsko. Tajanstveno,
neljudsko biće nedavno je prošlo podrumima Sivoznaka,
uplašeno je razmišljao Jair.

Slenter ih je pozvao da krenu napred. Članovi male
družine stupili su u tamu, napipavajući put, a za njima su se
dizali oblaci prašine koja se mešala sa svetlom baklji
zamućujući njegov sjaj. Prolazili su kraj brda zaliha i
odbačenog provijanta, a dvorana se pružala u nedogled.

Čitav pod se iznenada podizao za dvanestak stepenika
ka novom nivou koji se gubio u tami. Uspeli su se
stepenicama u zbijenoj grupi i posle nekih dvadesetak
metara ušli u zasvođeni hodnik monstruozne veličine.
Prolazili su pored zatvorenih i zapečaćenih gvozdenih vrata
raspoređenih na obe strane hodnika. Pocrneli ostaci baklji
stajali su u gvozdenim nosačima, lanci su u gomilama ležali

uz zidove a mnogonogi insekti su žurili u zaštitnički zagrljaj
tame. Iz podrumskih zidova je u talasima dopirao zadah koji
je ometao disanje i omamljivao čula.

Hodnik se završavao još jednim stepenicama, koje su
zavojito, kao sklupčana zmija, vodile u vis. Slenter je za
trenutak zastao pred njima, potom nastavio da se penje.
Ostali su ga sledili. Stepenice su dvaput zavijale oko sebe
završavajući se u novom prolazu. Ovaj prolaz se posle
nekoliko desetina metara račvao u dva pravca. Slenter ih je
poveo desnim putem. Prolaz se nedugo potom završavao
pred gvozdenim vratima. Gnom je isprobao bravu,
bezuspešno je potegao i nemoćno odmahnuo glavom.
Okrenuo se prema ostalima sa zabrinutim izrazom na licu.
Bilo je jasno je da je očekivao da će vrata biti otvorena.

Geret Jeks je pokazao nazad niz hodnik, sa nemim
pitanjem u očima. Da li mogu da se vrate i krenu drugim
putem? Slenter je lagano odmahnuo glavom, odgovor mu se
čitao iz očiju. Gnom nije znao.

Na trenutak su posmatrali jedno drugo oklevajući.
Zatim je Slenter prošao kraj njih pokazujući im da ga slede.
Poveo ih je nazad niz hodnik do mesta račvanja. Ovaj put je
krenuo levo. Drugi hodnik je vijugao duže nego prvi,
prolazeći kraj stepeništa, senovitih niša i brojnih
zamandaljenih vrata. Gnom se nekoliko puta neodlučno
zaustavljao i nastavljao dalje.

Minuti su prolazili i Jair je počinjao da oseća sve veću
nelagodnost.

Najzad se hodnik završio pred parom tako velikih
vratnica da je Slenter bio primoran da digne ruke da bi
dohvatio ručke. Popustile su sa začuđujućom lakoćom, i
desna vratnica se tiho otvorila ka unutra. Članovi male
družine su oprezno provirili kroz otvor. Gledali su u još
jednu ogromnu dvoranu nakrcanu zalihama. Ali tama u njoj
nije bila tako gusta, narušavalo je sivo svetlo koje je
dopiralo kroz sitne proreze u zidovima usečenim blizu
visoke tavanice.

Slenter je pokazao na otvore, potom na udaljeni zid
dvorane sa drugim parom gvozdenih vrata. Shvatili su.
Nalazili su se unutar zidina Sivoznaka.

Oprezno su stupili u dvoranu sa Slenterom na čelu. Na
podu nije bilo prašine; nikakva paučina nije prekrivala
sanduke i burad. Zadah je još uvek lebdeo u vazduhu,
zagušljiv i oduran, ali sada je dolazio iz spoljašnosti koliko i
sa okolnih zidova. Jair je s gađenjem nabrao nos. Miris će ih
ubiti pre no što ih pronađu crne spodobe. Bio je strašan
kao...

Nešto je tiho zastrugalo u pokrajnjim senkama. Geret
Jeks se okrenuo sa bodežima u rukama, vičući da bi
upozorio ostale.

Bilo je kasno. Nešto ogromno, crno i krilato
eksplodiralo je iz senki. Uzdiglo se u polumraku šireći
kožom prekriveno telo kao monstruozni slepi miš. Zubi i
kandže blistali su beličastim sjajem, divlji krik mu se oteo iz
grla. Bacilo se na njih takvom brzinom da nisu imali
vremena za odbranu. Jurnulo je pokraj najisturenijih
uputivši se ka Heltu. Grunulo je u džinovskog Graničara
lepetajući krilatim udovima, krik joj se premetnuo u
zastrašujući siktaj. Helt se zateturao nazad urliknuvši,
stegao je stvar obema rukama divlje je odgurnuvši od sebe.
Poletela je preko sobe završivši na gomili zaliha.

Geret Jeks je skočio napred, bodeži su poleteli iz
njegovih ruku pribijajući spodobu za drvene sanduke.

Slenter je stigao do drugog kraja dvorane odškrinuvši
jednu gvozdenu vratnicu. “Napolje!” povikao je.

Jurnuli su iz dvorane, jedan za drugim, dok svi nisu bili
na bezbednom. Slenter je uz uzdah zatvorio gvozdena vrata
obezbedivši ih rezom. Drhteći se sručio pored njih.

“Šta je to bilo?” dahtao je Foreker, skupivši guste obrve
dok mu se crna brada sijala od znoja.

Gnom je odmahnuo glavom. “Nemam pojma, nešto što
su hodači stvorili crnom magijom – neki stražar, verovatno.”

Helt je klečao na jednom kolenu, glavu je zaronio u
šake. Krv mu je kapala kroz prste u tankim skerletnim
mlazevima.

“Helte!” prošaptao je Jair krenevši napred. “Helte, ti si
povređen...”

Graničar je lagano podigao ruku. Lice mu je bilo
prekriveno bolnim posekotinama. Jedno nateklo oko mu se
zatvaralo. Pažljivo otre rane rukavom tunike pokazujući
Dolinaru da se vrati. “Ne, to su samo ogrebotine. Ništa
strašno.”

Bolno se trzao. Podigao se uz napor, pridržavajući se za
zid. U očima je imao teskoban izraz.

Slenter se odmakao od vrata, kradomice se osvrćući
oko sebe. Nalazili su se u sredini uskog hodnika čiji se
jedan kraj završavao zatvorenim vratima a drugi vodio na
svetlost dana.

“Ovuda!” pozvao ih je Gnom, pohitavši ka svetlu.
“Požurite dok nas još nešto ne pronađe!”

Svi, izuzev Helta, krenuše za njim. On se još uvek
naslanjao na zid hodnika. Jair se osvrnuo i zastao. “Helte?”
pozvao ga je.

“Požuri, Jaire.” Krupni čovek je još uvek skupljao krv sa
lica. Odbacio se od zida i krenuo za njima. “Pođi sad, ne
udaljavaj se od ostalih.”

Jair je učinio kako mu je rečeno, svestan da ih Graničar
prati ali svestan, takođe, da ovaj to čini s mukom. Nešto
ozbiljno s njim nije bilo u redu.

Stigli su do kraja hodnika i požurili uz stepenice. Jeziva
tišina tvrđave bila je narušena batom užurbanih koraka i
zbrkanim, udaljenim i nerazumljivim glasovima. Krik
krilatog stvora bio je znak da su uljezi prodrli u tvrđavu.
Jairov um je grozničavo radio dok se peo uz stepenice sa
ostalima. Ne sme zaboraviti da ima zaštitu čarobne pesme –
koju može upotrebiti samo ako uspe da sačuva...

Nešto je prosiktalo kraj njegovog lica pa se zaterurao i
pao. Strela je podrhtavala u zidu stepeništa. Pored njega se

stvorio Helt, pomažući mu da ustane. Oko njih su zviždale
strele, gnomski lovci su bili u hodniku ispod i na bedemima
iznad njih. Neprijatelj je znajući da su oni unutar zidova
Sivoznaka nastojao da se pribere i organizuje. Došavši do
vrha stepenica, Jair je skrenuo za ostalima potrčavši duž
bedema koji su se nadvijali nad prostranim unutrašnjim
dvorištem i lavirintom tornjeva i utvrđenja. Gnomi su
iskrsavali odasvud sa oružjem u rukama, divlje vičući.
Nekoliko žrtava Gereta Jeksa već je ležalo po bedemima. U
crno odeveni Majstor oružja rašćišćavao im je put za
bekstvo. Šestorka je jurila bedemima stigavši do stepenica
na kuli, gde ih je zaustavio Slenter.

“Pokretna vrata – tamo!” Pokazao je ka drugom kraju
dvorišta i gvozdenim vratima podignutim iznad zasvođenog
ulaza koji je vodio kroz masivni zid od kamenih blokova. “To
je najbrži put do Kroaga!” Žuto lice mu se grčilo dok se
borio za vazduh. “Gnomi će uskoro shvatiti naše namere.
Prvo će spustiti kapije da bi nas uhvatili u klopku. Ali ako
do njih stignemo prvi, možemo ih sprečiti da krenu za
nama!”

Geret Jeks je klimnuo, čudnovato pribran usled opšteg
meteža. “Gde je mehanizam za podizanje i čekrk?”

Slenter je pokazao u istom pravcu. “Ispod kapija – na
ovoj strani. Moramo da zaglavimo točak!”

Krici i urlici orili su se odasvud. Gnomi su počeli da se
okupljaju u dvorištu ispod njih.

Geret Jeks je preuzeo komandu. “Brzo, dok se nisu
okupili u većem broju.”

Mala družina je pohitala niz stepenice na kuli, sa
Slenterom na čelu. Na donjem kraju, prošli su praznim i
mračnim predvorjem i izašli na dvorište. Svi gnomski lovci
su se okrenuli ka njima.

“Prokletstvo!” opsovao je Slenter.
Jurnuli su ka vratima.
 

***

Brin Omsford je lagano ustala, položivši jednu ruku na
Visperovu krupnu glavu. Dvorana je opet bila mirna,
ispražnjena od života. Na trenutak je zastala na sredini
kamenog mosta i pogledala na drugu stranu ponora gde je
dnevna svetlost obasjavala visoki zasvođeni alkov koji je
vodio napolje. Nežno je pomilovala Vispera po glavi, svesna
modrica i bolnih posekotina, posledica strašne bitke sa
crnim stvorenjima, i osećala bol koji je životinja trpela.

“Ne više”, tiho je prošaptala.
Krenula je napred. Brzo i ne osvrćući se, ostavila je
most za sobom uputivši se ka alkovu. Visper je tiho kaskao
za njom, žmirkajući sjajnim plavim očima. Osećala je
prisustvo životinje iza sebe. Oprezno je pretraživala
pukotine u steni tragajući za crnim stvorenjima ili drugim
užasima prizvanim crnom magijom, ali nije ih našla. Ostali
su samo ona i mačka.
Nekoliko minuta kasnije stigla je do alkova od glatkih
kamenih blokova ukrašenim složenim ornamentima koje je
ranije ugledala. Hitala je ka otvoru i dnevnom svetlu ne
posvećujući im naročitu pažnju. Imala je samo jedan cilj.
Ostavila je otvor za sobom našavši se pod sunčevom
svetlošću. Bila je sredina popodneva, sunce je išlo na zapad
ka liniji drveća, njegov sjaj je bio zatamljen maglom i
oblacima koji su kao pokrov lebdeli nebom. Bila je na
izbočini s koje se pružao pogled na duboku dolinu okruženu
skupinom golih izlomljenih vrhova. Planine, oblaci i magla
bili su obojeni neobičnim snenim tonom. Čitava dolina bila
je okupana treperavom, olovnom prekrivkom. Lagano se
obazrela oko i iznad sebe. Na steni iznad nje uzdizala se
usamljena, zlokobna tvrđava, Sivoznak. Zavijajući dole sa
visina i daleko iznad, van domašaja pogleda, bile su kamene
stepenice Kroaga. Krivudale su kraj izbočine ovlaš je
dodirujući, spiralno se spuštajući ka dolini.
Pogled joj se najzad uputio ka dolini. Duboko, senovito
ulegnuće, izmicalo je svetlu tako da su se njegovi najniži
delovi gubili u tamnoj izmaglici. Kroag je zavijao u ovu

tamu, u masu drveća, loze, šipražja i isprepletanog rastinja,
tako gustog da svetlost nije mogla prodreti kroz njega.
Šuma je bila zapletena i zamršena divljina, naizgled bez
početka i kraja, ograničena stenovitim zidovima.

Brin je zurila ispred sebe. Odavde je dopirao siktavi
zvuk, onaj koji je već čula u odvodima. Ličio je na disanje.
Stresla se pred divljinom prizora. Da li je videla...?

U dolini, šuma se pomerila.
“Živa si!” tiho je rekla nastojeći da se pribere pred
navalom osećanja usled otkrovenja.
Prišla je do ivice grebena, kuda je prolazio Kroag.
Osmotrila je grube, u kamen uklesane stepenice koje su
nešto niže zamicale za stenu. Zatim je ponovo pogledala u
dolinu.
“Melmorde, dolazim k tebi”, prošaptala je.
Okrenula se ka Visperu. Kleka je kraj njega, nežno ga
pomilovavši po ušima. Uputila mu je blag i tužan osmeh.
“Ne možeš ići dalje sa mnom, Visperu. Iako te tvoja
gospodarica poslala da me braniš, ne smeš ići dalje. Moraš
ostati ovde i čekati da ona dođe po tebe. Da li me
razumeš?”
Mačak je pogledao krupnim, svetlim očima, protrljavši
se uz nju. “Čuvaćeš me na povratku, ako do njega dođe”,
rekla mu je. “Možda se moja smrt koju je Grimpond
prorekao neće dogoditi. Možda ću se vratiti. Čuvaj mi
odstupnicu, Visperu. Čuvaj svoju gospodaricu i moje
prijatelje. Ne dozvoli im da krenu za mnom. Čekaj me, i kad
obavim ono što moram, vratiću se ako za to budem
sposobna. Obećavam.”
Zapevala je mački, upotrebivši čarobnu pesmu, ne
zarad ubeđivanja ili obmane, već objašnjenja. Poslala je
seriju slika u um barske mačke omogućivši joj da oseti
njene želje i shvati šta ona mora da uradi. Kada je završila,
nagnula se napred i na trenutak zagrlila veliku mačku,
zagnjurivši lice u gusto krzno osećajući kako toplota zveri
prelazi na nju, prenoseći joj novu snagu.

Podigla se i koraknula nazad. Visper se lagano spustio
na zadnje noge i prednje šape, opruživši se pred njom.
Osmehnula se klimajući glavom. Čuvaće joj leđa. Učiniće
ono što je od njega tražila.

“Zbogom, Vispere”, rekla je i stupila na Kroag.
Zadah koji je dolazio iz ambisa za njom nanovo se
podigao iz sparnih dubina doline. Ignorisala ga je, gledajući
ka liticama iznad kojih je blještalo sunce iznad horizonta.
Pomislila je na Alanona pitajući se da li je može videti – da li
je na neki način sa njom.
Duboko je udahnula vazduh da bi se smirila i počela
silazak.

POGLAVLJE 41

 
Šestorica iz Kulhavena su kao jedan jurnuli u dvorište
napustivši zaklon kule. Pozivi na uzbunu zaorili su se svuda
oko njih, Gnomi su povrveli sa svih strana.
Jair je, našavši se u centru vrtloga, posmatrao borbu
oko sebe sa čudnim odmakom. Izgubio je osećaj za vreme
koje se raspalo u fragmente. Stešnjen među prijateljima
koji su ga pokušavali zaštititi, plovio je nem i efemeran kao
prikaza koju niko nije mogao videti. Zemlja, nebo i čitav
svet iza tih zidova bio je izgubljen zajedno sa svim što je
bilo ili će ikad biti. Postojalo je samo sad i lica i tela onih
koji su se borili i umirali u dvorištu.
Geret Jeks se, na čelu napada, probijao između Gnoma
koji su nastojali da im zatvore prolaz, ubijajući ih vešto i
brzo. Nalikovao je nekom, u crno odevenom, plesaču, sav u
gracioznim, snažnim i naizgled bez napora izvedenim
pokretima. Gnomski lovci očvrsli u brojnim bitkama bacali
su se na njega sa mahnitom rešenošću, zamahujući i sekući
smrtonosnom snagom. S istim uspehom su mogli pokušati
da zaustave tečno srebro. Niko nije mogao dodirnuti
Majstora oružja, oni koji bi prišli dovoljno blizu da tako
nešto pokušaju, nalazili su u njemu crnu senku smrti koja je
došla po njihove živote. Ostali članovi družine držali su
korak s njim boreći se jednakom žestinom, samo za nijansu
manje smrtonosni. Foreker se borio na jednom krilu, mahao
je dvoseklom sekirom sa divljim izrazom na licu,
primoravajući neprijatelje na uzmak i obeshrabrene krike.
Na drugom krilu se borio Eden Elesedil, njegov uski mač
siktao je kao zmija dok je dugim nožem odbijao napade.
Slenter je nastupao iza njih naoružan dugim noževima,
tamne oči mu je krasio uznemiren izraz. Helt je držao
pozadinu kao džinovski štit, lice mu je krvarilo dajući mu

zastražujuć izgled, vitlao je oko sebe otetim kopljem
probadajući i sekući svakog ko je pokušao da se probije
kroz njegovu odbranu.

Jair je osetio navalu čudne ushićenosti, osećao je kako
ih ništa ne može zaustaviti.

Oružje je letelo iz svih pravaca, sivo popodne bilo je
ispunjeno kricima ranjenih i umirućih. Nalazili su se u
sredini dvorišta, a utvrđenje se dizalo pred njima. U tom
trenutku Dolinar je posrnuo pod snagom iznenadnog
udarca. Zapanjeno je pogledao dole i ugledao vrh strele
kako mu, nalik zakrivljenom ekseru, viri iz ramena. Bol mu
se raširio telom ukočenim od šoka. Slenter je opazio
njegovo posrtanje, stvorivši se kraj njega. Obrglio ga je
rukama i odvukao ka ostalima. Helt je besno urlao
odbijajući Gnome koji su navaljivali dugim kopljima. Jair je
zatvorio oči od bola. Povređen sam, sa nevericom je
ponavljao, teturajući se napred uz Slenterovu pomoć.

Pokretna vrata su se uzdizala pred njima. Iz njihovih
senki su jurišali Gnomi dozivajući pomoć. Vrata na stražari
su se zatvorila i točak se pokrenuo. Pokretna vrata su
počela da se lagano spuštaju.

Geret Jeks je skočio napred takvom brzinom da su ga
ostali jedva sledili. U hipu je dospeo do kapije bacivši se
među okupljene Gnome. Točak je nastavio da se okreće,
gvozdeni lanci su se uz zveket odmotavali. Pokretna vrata
su se još uvek spuštala.

“Gerete!” Foreker je ispustio krik upozorenja, gotovo
pregažen jurišom Gnoma koji su navalili na njega.

Helt je preuzeo inicijativu. Oborio je koplje i jurnuo
kroz gnomske lovce razbacujući ih na sve strane kao jesenji
vetar opalo lišće. Obasipali su ga udarcima ali on je
nastavljao dalje, kao da ih ne oseća. Gnomski strelci
odapinjali su strele na džina sa položaja na okolnim
bedemima. Dvaput su ga pogodili; drugi put je pao na
kolena. Ipak je ustao i nastavio dalje.

Našao se pred stražarom, udarivši džinovskim telom po
zatvorenim vratima. Popustila su uz tresak, raspavši se, i
Graničar je bio unutra. Bacio se na grupu branitelja,
odbacujući ih o mašineriju kao da su krpene lutke. Zgrabio
je poluge čekrka. Pokretna vrata su usporila i stala uz
škripu lanaca i zupčanika, neka tri metra od zemlje.

Geret Jeks je rasterao Gnome pred kapijom, Slenter i
Jair su oteturali u senoviti prostor iza nje. Dvorište je na
trenutak ostalo pusto. Jair se spustio na koleno, pri svakom
pokretu je osećao prodorni bol iz rane. Slenter je bio pored
njega.

“Žao mi je, dečače, ali ovo je neophodno.”
Jednom čvornovatom rukom uhvatio ga je za rame a
drugom je zgrabio vrh strele. Uz trzaj je izvukao strelicu.
Jair je kriknuo i gotovo izgubio svest, ali Slenter ga je
podigao. Ugurao mu je parče tkanine pod tuniku i pričvrstio
ga preko rane svojim pojasom.
Geret Jeks, Foreker i Eden Elesedil su formirali liniju
ispod pokretne kapije zadržavajući nadiruće Gnome.
Desetak koraka iza njih, još uvek u stražari, Helt je ponovo
oslobodio poluge čekrka. Pokretna vrata su krenula dole.
Jair je žmirkao kroz suze izazvane bolom iz rane. Nešto
nije bilo u redu. Graničar nije pokušavao da im se pridruži.
Oslanjao se svom težinom na mašineriju posmatrajući
kapiju koja se spuštala.
“Helte...?” slabašno je prošaptao Jair.
Shvatio je Graničareve namere. Helt je namislio da
spusti kapiju i zaglavi je s druge strane. Ako uspe u tome,
ostaće zarobljen u dvorištu. To bi značilo njegovu sigurnu
smrt.
“Helte, ne’” zavrištao je skačući na noge.
Ali sve je već bilo gotovo. Vrata su se spustila udarivši
svom silinom o tlo. Gnomski branioci besno su zaurlali
ustremivši se na čoveka u stražari. Napevši se, Helt je
iskoristio svu snagu i izvalio poluge čekrka iz ležišta,
onesposobljavajući mašinu.

“Helte!” ponovo je zavrištao Jair, pokušavajući da se
otme Slenteru.

Graničar se zateturao ka vratima stražare sa dugim
kopljem u rukama. Gnomi su nasrtali na njega sa svih
strana. Povijao se i teturao pred njihovom navalom ali im je
na trenutak odolevao. Navalili su još u većem broju i on je
nestao pod njihovim mnoštvom.

Dok je Jair skamenjeno stajao kraj kapije, prišao mu je
Geret Jeks. Grubo ga je okrenuo i gurnuo napred. “Kreći!”
ražestio se. “Brzo, Jaire Omsfordu, kreći!”

Dolinar se zateturao dalje od kapije, još uvek zapanjen
onim što se dogodilo. Gospodar oružja je bio pored njega.
“On je već umirao”, rekao mu je Geret Jeks. Jairova glava se
trgla, zagledao se u sive oči. “Krilati stvor u skladištu ga je
otrovao. To mu se čitalo u očima, Dolinaru.”

Jair se rezignirano složio, prisećajući se Graničarevog
pogleda. “Ali mi... mogli smo....”

“Mogli bismo učiniti mnogo toga, da nismo ovde gde
jesmo”, prekinuo ga je Geret Jeks, hladnim i ledenim
glasom. “Otrov je bio smrtonosan. Znao je da umire.
Odabrao je ovaj način za odlazak. Sada, trči!”

Divovski Helt! Jair se sećao svih njegovih ljubaznosti na
dugom putovanju na sever. Sećao se njegovih blagih očiju.
Helt, o kojem je tako malo znao...

Potrčao je napred, pognuvši glavu kako bi sakrio suze.
 

***

Na ivici Kroaga, na pola puta do stenovite zaravni ispod
Sivoznaka, Visper je osluškivao sve snažnije zvuke bitke
odnekud iznad sebe. Udobno opružen po senovitoj steni,
čekao je na Brinin povratak ili dolazak svoje gospodarice.
Sluh mu je bio mnogo oštriji nego ljudski i zato je uhvatio
zvuke bitke mnogo ranije. Znao je da ga ti zvuci ne
ugrožavaju te nastavljao da mirno i nepomično bdi.

Novi zvuk je zaokupio njegovu pažnju, to nije bio zvuk
daleke bitke već nečeg mnogo bližeg. Čuo je korake na
kamenim stepenicama Kroaga, tihe i tajnovite. Barska
mačka je podigla glavu. Nešto je silazilo stepenicama.
Kandže su zastrugale po steni. Visper je oborio glavu
utapajući se u okolne stene.

Sekunde su prolazile, a odnekud se pojavila senka.
Visperove oštre oči su opazile pokret, i velika mačka se
ukopala kao skamenjena. Jedan od crnih stvorova šunjao se
stepenicama Kroaga – jedan od onih s kojima se borio u
dvorani pod planinom. Kliznuo je kamenim stepeništem
gledajući mrtvim očima kao da je slep. Nije primetio
Vispera. Barska mačka je strpljivo čekala.

Kada je monstrum došao na nekoliko metara od njega,
Visper je skočio. Udario je u crnu stvar pre no što ga je ova
i videla, tiho i munjevito. Stvorenje je raširenih ruku poput
kamena poletelo sa Kroaga u dolinu. Visper je posmatrao
njegov pad. Kada je palo, čitava šuma oko njega počela je
da se mahnito uvija i grči svojim lišćem pokrivenim
udovima. Poprimilo je neprijatni izgled čeljusti koja gutaju.
Konačno se umirila.

Visper se odmaknuo od Kroaga, spustio uši izražavajući
mešavinu straha i mržnje. Miris sparne džungle se podigao
i stigao do osetljivih mačjih nozdrva. Životinja se gadljivo
zatresla i zagrcnula. Odšunjao se dalje od ruba izbočine.

Novi zvuk izmami mu besni frktaj. Nedaleko iznad
njega, na Kroagu, bilo je još crnih stvorenja – još dve crne
spodobe i visoka prilika u ogrtaču sa podignutom
kapuljačom. Visperove plave oči su zatreptale i suzile se.
Bilo je suviše kasno za skrivanje. Već su ga opazili.

Bešumno se okrenuo ka njima preteći isturivši tamnu
gubicu.

 
***

Jair Omsford i njegovi saputnici jurili su kroz seni i
polusvetlo u dubinama Sivoznaka. Trčali su niz oronule
hodnike koji su odisali zadahom buđi i kloake, trošnim
koridorima sa zarđalim gvozdenim vratima, dvoranama koje
su ječale od odjeka njihovih koraka, napuklim i izlizanim
stepeništima. Zamak Sivoznak bio je umiruće mesto,
bolesno od starosti i nekorišćenja, trulo i propadajuće.
Ništa što je ovde živelo nije podnosilo život; njeni žitelji su
nalazili zadovoljstvo samo u smrti.

On traži moju smrt, pomislio je Jair u trku, dok ga je bol
iz rane oštro probadao. Želi da me proguta i načini delom
sopstvenog bića.

Ispred sebe je ugledao kako se hitro obličje Gereta
Jeksa probija napred. Pomislio je da ih vodi mračna utvara.
Tama oko njih je bila prazna, tiha i nepomična. Gnome su
ostavili za sobom, nije bilo Crnih Utvara. Dolinar se borio
sa strahom koji ga je sve više obuzimao. Gde su bile
Utvare? Zašto ih još uvek nisu videli? Ta stvorenja sposobna
da unište duše i tela svojih žrtava vrebala su skrivena
negde među zidovima tvrđave. Ovde su, i sigurno će se
pojaviti.

Ali gde su bila?
Sapleo se, udario u Slentera i gotovo pao. Ali Gnom ga
je podigao, obgrlivši ga snažnom rukom oko struka. “Pazi
gde ideš!” oštro mu je podviknuo Slenter.
Navala bola iz povređenog ramena naterala je Jaira da
stisne zube. “Boli, Slentere. Svaki korak...”
Gnom je skrio od njega svoje grubo žuto lice. “Bol ti
poručuje da si još uvek živ, dečače. Zato, trči sad!”
Jair Omsford je potrčao. Jurili su niz zakrivljeni hodnik,
odnekud ispred njih dopirali su zvuci nogu u trku i brojni
povici. Gnomi su pronašli drugi prolaz i sada su tragali za
njima.
“Majstore oružja!” povikao je Slenter, Geret Jeks se
zaustavio u mestu. Gnom ih je pozvao u alkov iz kojeg su se

mala vrata otvarala prema uskom stepeništu koje se
uspinjalo nestajući u tami.

“Ovim putem bismo mogli da prođemo iznad njih”,
rekao im je zadihani Slenter oslonjen na kameni zid. “Ali
prvo moram nešto da obavim sa dečakom.”

Hitro je izvadio čep iz mešine za pivo prinevši je
dečakovim usnama. Jair je zahvalno otpio nekoliko dobrih
gutljaja. Gorka tečnost gorela mu je u nutrini; gotovo istog
trenutka je osetio kako bol jenjava. Naslonio se na zid
pored Gnoma, posmatrajući Gereta Jeksa kako klizi po tami
ispitujući stepenište iznad njih. Iza njih, Foreker i Eden
Elesedil su, skriveni u senkama, čuvali ulaz na stepenište.

“Da li ti je bolje?” kratko ga je upitao Slenter.
“Jeste.”
“Kao onda u Crnim Hrastovima, zar ne? Pošto si dobio
batine od Spilka?”
“Kao onda”, nasmešio se Jair, prisećajući se. “To
gnomsko pivo leči sve.”
Gnom se gorko nasmejao. “Sve? Ne, dečače – ne leči
ono što će nam hodači učiniti kada nas se dočepaju. To ne.
Znaj da su krenuli za nama – kao u Hrastovima. Iskrsnuće
iz senki kao nečujne crne prikaze. Mogu da ih nanjušim!”
“To je samo smrad ovog mesta, Slenteru.”
Kao da ga nije čuo, Gnom je oborio glavu. “Helt – otišao
je tek tako. Nisam mislio da ćemo ostati bez džina tako
brzo. Graničari su žilav soj; tragači su još žilaviji. Nisam
mislio da će otići tako brzo.”
Jair je progutao knedlu. “Znam. Ali sa nama će biti
drugačije, Slenteru. Ostavili smo Gnome za sobom. Izvući
ćemo se kao i toliko puta ranije.”
Slenter je lagano odmahnuo glavom. “Ne, ovog puta se
nećemo izvući, dečače. Ne ovog puta.” Odmaknuo se od
zida obrativši mu se šapatom. “Svi ćemo biti mrtvi pre no
što se ovo završi.”
Grubo je povukao Dolinara sa sobom, uputio znak
Forekeru i Edenu Elesedilu i požurio uz stepenice. Patuljak

i Vilovnjak su ga pratili u stopu. Posle nekoliko desetina
stepenika stigli su do Gereta Jeksa, zatim je petorka
nastavila penjanje po mraku. Napredovali su oprezno,
korak po korak, kao jedini orijentir služio im je slabi odsjaj
odnekud iznad njih. Unutar zidina Sivoznaka osećali su se
kao zatočeni u grobu. Ova misao je neko vreme lebdela
Dolinarevim umom suočivši ga sa sopstvenom smrtnošću.
Mogao je umreti isto tako lako kao Helt. Više nije verovao,
kao nekad, da mu je suđeno da okonča pohod.

Odbacio je tu misao. Ako ne bude živ, neće biti nikoga
da pomogne Brin. Biće to kraj za oboje, jer za nju, bez
njega, nema nade. Zbog toga je morao živeti, morao je
pronaći način da preživi.

Stepenište se završavalo pred malim drvenim vratima.
Na njima je bio prozor pokriven rešetkama. Kroz njega je
prodirala dnevna svetlost. Slenter je prislonio grubo, žuto
lice na rešetke osmatrajući prostor iza njih. Iz blizine su
dopirali krici gonilaca.

“Moramo ponovo trčati” dobacio je Slenter preko
ramena. “Napred, kroz veliki hol. Ne razdvajajte se!”

Otvorio je drvena vrata i oni su pohitali na svetlo dana.
Našli su se u dugačkom hodniku, sa visokom tavanicom,
zabatnim gredama, i uskim zasvođenim prozorima
usečenim duž čitavog zida. Slenter ih je poveo levo, pored
senkama prekrivenih alkova i vrata, zarđalih oklopa na
postoljima i gomila oružja obešenih po zidovima. Krici su
jačali i činilo se kako za njima juri čitava četa. Urlici su
počeli da dopiru svuda oko njih. Samo nekoliko metara iza
njih otvorila su se vrata propuštajući gomilu gnomskih
lovaca. Odmah su se, uzbuđeno vičući, dali u poteru za
njima.

“Brzo!” povikao je Slenter.
Kiša strela je prozviždala kraj njih dok su trčali kroz
visoke, zasvođene drvene vratnice sa uklesanim natpisima.
Slenter i Geret Jeks su uprli na vrata, a ostali su bili na
korak iza njih kada su popustila uz škripu brava i šarki.

Otvorila su se, i družina je jurnula kroz njih. Izbili su na
duge stepenice padajući jedan preko drugog. Našli su se u
ogromnom holu za kojim je Slenter tragao, u dvorani
preplavljenoj svetlom iz mnogobrojnih, visoko smeštenih
prozora sa rešetkama. Odaja je bila puna stolova i klupa
razbacanih bez reda, a tavanicu su podupirale crvotočne
grede napukle od starosti. Petorka iz Kulhavena je brzo
povratila ravnotežu jurnuvši između stolova i klupa,
izbegavajući prepreke. Progonitelji su već nahrupili u salu
za njima.

Jair je, na desnoj strani sledio Slentera, svestan
prisustva Gereta Jeksa na levoj, Foreker i Eden Elesedil
trčali su pozadi. Pluća su mu gorela a rana je ponovo počela
da ga boli. Strele i džiliti su preteće zujali zarivajući se u
drvene stolove i klupe. Gnomski lovci iskrsavali su svuda
oko njih.

“Stepenice!” mahnito je povikao Slenter.
Duge uvijene stepenice vijugale su ka balkonu, i oni
pohitaše ka njima najvećom brzinom. Ipak je nekolicini
Gnoma uspelo da ih preduhitre. Rasporedili su se po donjim
stepenicama presecajući im put za bekstvo. Geret Jeks je
krenuo pravo na njih. Skočio je na dugačku klupu, potrčao
je njome bacivši se na neprijatelja. Nekako je uspeo da se
dočeka na noge, ustremivši se na zbunjene Gnome kao crna
mačka. Sa dugim noževima u rukama, klizio je između
nezgrapnih kopalja i širokih mačeva obarajući jednog po
jednog protivnika kao da su mete na vežbalištu. Dok su
ostali članovi družine stigli do njega, svim sem nekolicine
bili su mrtvi, a i oni su ležali na zemlji.
Geret Jeks se okrenuo ka Slenteru, licem mu je bilo
poprskano krvlju. “Gde je Kroag, Gnome!”
“Kroz hodnik, posle balkona!” dobacio mu je Slenter u
trku. “Brzo!” Žurno su pohitali niz stepenice. Nova grupa
progonitelja je dospela do stepenica krenuvši za njima.
Stigli su ih na pola puta. Majstor oružja, Patuljak i Vilovnjak
okrenuli su se i stupili u borbu. Slenter je odveo Jaira

dvanestak stepenika više da bi ga zaštitio. Gnomi su snažno
vitlali širokim mačevima i buzdovanima, čuo se stravični
zvuk udarca metala o metal. Geret Jeks se zateturao nazad,
odvojivši se od ostalih pod pritiskom napadača. Posle njega
je pao Elb Foreker, odbijeni udarac ga je pogodio po glavi
rasecajući je do kosti. Pokušao je da ustane dok mu je krv
tekla niz bradato lice, kada mu je Eden Elesedil priskočio u
pomoć. Mladi Vilovnjak je neko vreme uspevao da zadrži
napadače na odstojanju vešto parirajući uskim mačem.
Koplje ga je ubolo u ruku u kojoj je držao mač. Čim je
spustio gard, jedan od Gnoma ga je udario buzdovanom po
nozi. Vilovnjak je pao uz bolni krik, Gnomi su jurnuli na
njega.

Na trenutak je izgledalo da je sve gotovo. Tada se
pojavila u crno odevena prilika Gareta Jeksa koji je skočio
među napadače odbacujući ih nazad. Gnomski lovci su
padali, umirali u čudu pre no što su mogli da shvate šta ih
je snašlo. I poslednji lovac je pao, tako da su članovi
družine ostali sami.

Foreker se doteturao do Edena Elesedila koji se
previjao od bolova, opipao povređeno mesto čvornovatim
rukama. “Smrskana”, znalački je ocenio situaciju,
razmenivši značajan pogled sa Geretom Jeksom.

Svezao je nogu parčadima kratkog ogrtača, upotrebivši
slomljene strele kao udlage. Slenter i Jair su požurili niz
stepenice da im se pridruže, Gnom je sasuo nešto gorkog
piva niz Vilovnjakovo grlo. Kada se Jair nadneo nad njim,
lice Edena Elesedila bilo je bledo i iskrivljeno od bola.
Dolinar je odmah shvatio kako je ozleđena noga beskorisna.

“Pomozi mi da ga podignem”, naložio je Foreker. Uz
Slenterovu pomoć, odneli su Vilovnjaka do vrha stepenica.
Uspravili su ga uz balustradu i klekli kraj njega.

“Ostavite me”, prošaptao je. Pokušao je da se pomeri ali
mu se lice iskrivilo od bola. “Morate to učiniti. Povedite
Jaira na Kroag. Pođite odmah.”

Jair je usplahireno pogledao ostale. Lica su im bila
ozbiljan i odlučna. “Ne!” besno je povikao.

“Jaire”, Vilovnjak ga je čvrsto stegnuo za ruku. “Rešeno
je, Jaire. Zakleli smo se. Šta god se dogodilo nekom od nas,
ti moraš stići do Nebeskog Izvora. Ja ti više nisam od
pomoći. Moraš me ostaviti i produžiti dalje.”

“Govori istinu, Omsforde – ne može dalje.” Glas Elba
Forekera bio je neobično tih. Položio je ruku na Dolinarevo
rame, i polako se podigao na noge, pogledavši na Slentera i
Gereta Jeksa. “I ja sam stigao dokle sam mogao. Udarac tog
mača onesposobio me za visoke uspone. Nastavite vas
trojica. Mislim da ću ostati ovde.”

“Elbe, ne, ne možeš to učiniti...”, povređeni čovek je
počeo da se buni.

“To je moj izbor, Edene Elesedile”, prekinuo ga je
Patuljak. “To je moj izbor, kao šta je tvoj izbor bio da mi
pođeš u pomoć. Vezani smo, ja i ti – vezom koja spaja
Vilovnjake i Patuljke od najstarijih dana. Došlo je vreme da
odam počast toj vezi.”

Obratio se Geretu Jeksu. “Ovog puta moja odluka o
ostanku nije predmet rasprave, Gerete.”

Grupa gnomskih lovaca pojavila se na suprotnom kraju
hodnika. Oprezno su usporili, pozivajući ostale da im se
pridruže.

“Požurite”, prošaptao je Foreker. “Povedite Omsforda i
nastavite dalje.”

Geret Jeks je oklevao samo na tren, potom klimnuo
glavom. Čvrsto je stegnuo Patuljkovu ruku. “Srećno,
Forekeru.”

“I tebi”, stigao je odgovor.
Na trenutak je ukrstio pogled sa Gnomom. Zatim je, bez
reči, položio jasenov luk, strele i Vilovnjački mač uskog
sečiva pored Edena Elesedila. U svoje ruke je uzeo
dvoseklu sekiru.
“Idite sad!” dobacio im je ne osvrćući se, sa odlučnim i
tužnim izrazom na bradatom licu.

Jair je prkosno odbijao da pođe, naizmenice
posmatrajući Majstora oružja i Slentera. “Pođi, dečače”,
tiho je rekao Gnom.

Zatim je grubo dohvatio Dolinara za neozleđenu ruku i
gurnuo ga uz stepenice. Geret Jeks ih je sledio, hladno i
netremice ih posmatrajući. Jair je želeo da viče, da im kaže
da ih ne mogu ostaviti, ali znao je da od toga neće biti
koristi. Odluka je pala. Bacio je pogled preko ramena ka
mestu gde su Foreker i vilovnjački princ čekali na ivici
stepeništa. Nisu gledali za njima. Posmatrali su Gnome koji
su se približavali.

Slenter ih je proveo kroz vrata u drugi hodnik, gde su
ubrzali korak. Sa svih strana izuzev iz pravca iz kojeg su
došli, začuli su udaljene i raštrkane krike progonilaca. Jair
je ćutke trčao pored Slentera, trudeći se da se ne osvrće za
sobom.

Hodnik koji su sledili završavao se zasvođenim otvorom.
Izašli su na sivu, magličastu svetlost dana ostavljajući
tvrđavu za sobom. Pred njima se otvaralo široko dvorište sa
ogradom. Odatle su se litice spuštale u dolinu iz koje se
uspinjala tanka spiralna kamena nit, prolazeći kraj ivice
dvorišta. Penjala se sve više i više, obilazeći oko usamljenog
vrha u visinama.

Kroag sa Nebeskim Izvorom na vrhu.
Trojka koja je preostala od male družine iz Kulhavena
požurila je ka mestu gde se stepenište dodirivalo sa
dvorištem, otpočevši uspon.
 
 

POGLAVLJE 42

 
Stotine stepenika prošlo je ispod Brininih nogu dok se
spuštala kamenim stubištem, Kroagom, u Melmordsku
jamu. Vitka, kamena spiralna traka spuštala se, vijugajući
od olovnih tornjeva Sivoznaka, u maglu i zagušljivu vrelinu
džungle, uska i omamljujuća spuštala se kroz prostor.
Dolinarka je gazila olovnim nogama, uma otupelog od
straha i umora, izmučena glasovima sumnje. Jednom rukom
se pridržavala za kamenu ogradu, što joj je davalo neki
osećaj ravnoteže. Na zapadu je oblacima zaklonjeno sunce
polako zalazilo za planine.
Pogled joj je čitavim putem bio prikovan za jamu ispod
nje. Melmord, koji je na početku silaska bio tek mutna i
zamagljena masa, svakim korakom je postajao jasniji. Život
ukorenjen u njemu lagano je dobijao na oštrini i obliku,
izdvajajući se iz nejasnih kulisa doline. Drveće je bilo
ogromno, svinuto i beličasto, izopačeno u odnosu na
uobičajena dela majke prirode. Između stabala, rasle su
goleme stabljike šipražja i korova, izrasle do neverovatne
veličine, a preko svega se uvijala i vijugala loza, poput
zmije bez glave i repa. Džungla nije imala živahnu proletno-
zelenu boju već dosadno sivkastu nijansu nečega što umire
pred dolazak zime.
Vrućina je, uprkos tome, bila nepodnošljiva. Brin je
doživljavala Melmord kao najtopliji letnji dan u kojem
zemlja puca, trava se suši a površinske vode isparavaju
ostavljajući za sobom prašinu. Užasni zadah odvoda crpeo
je svoju životnu snagu odavde, dizao se sa zemlje i sa
lisnatih biljaka džungle u gnusnim talasima, lebdeći u
nepokretnom popodnevnom vazduhu, skupljajući se kao
pokvarena supa u zdeli od planinskih litica. U prvi mah je
bio gotovo nepodnošljiv, Kognilovo čudotovorno sredstvo

nije sprečavalo njegov hod kroz nozdrve. Posle nekog
vremena devojčino čulo mirisa je milosrdno otupelo, pa je
vonj postao manje primetan. I sa vrućinom je bilo isto, posle
izvesnog vremena telo joj se prilagodilo okolnoj
temperaturi. Vrućina i zadah su izgubili oštricu
neprijatnosti, samo se zlokobni i odvratni izgled jame
nikako nije dao ublažiti.

Tu je bilo i siktanje, kao i dizanje i spuštanje rastinja
nalik disanju. Tu je bilo i saznanje da je čitava dolina jedna
živa stvar, samotno biće sastavljeno od mnoštva delova koji
delaju, misle i osećaju. Dolinarka je osećala kako je džungla
bez očiju posmatra, vreba i čeka.

Nastavila je dalje uprkos svemu. Nije smela da misli o
povratku. Do ovog mesta i u ovo vreme stigla je preduzevši
dugo i naporno putovanje na kome su podnete mnoge žrtve.
Izgubljeno je dosta života a karakter preživelih se promenio
zauvek. Ona sama više nije bila devojka od ranije, jer je
magija pretvorila u nešto novo i užasno. Trgla se zbog
slobode s kojom je izrekla ovo priznanje. Promenila se pod
uticajem magije. Odmahnula je glavom. Pa, možda nije
iskusila promenu već samo dublji uvid u sebe. Možda je
saznanje o zastrašujućoj moći čarobne pesme samo ukazalo
na nešto što je oduvek bilo tu a ona je ostala kao što je uvek
bila, ni najmanje se ne promenivši. Možda je sad samo to
bolje razumela.

Razmišljanja su je samo za tren udaljila od sve bližih
prostranstava Melmorda, od kojih je delio još samo jedan
zavijutak Kroaga. Usporila je, zureći u telo džungle pod
sobom, posmatrala je zamršeni lavirint stabala, grana i loze
zakriljen pramenovima magle, dizanje i spuštanje tamo
ukorenjenog života, ujednačenu kadencu njegovog siktavog
disanja. Na opustošenom tlu jame nije bilo drugih znakova
života.

Ipak, negde u tom gustom spletu ležala je skrivena
Ildaht.

Kako će je pronaći?

Stajala je na Kroagu, dvadesetak stepenica od donjeg
kraja, dok se Melmord tiho njihao oko nje. Zbunjeno je
posmatrala prostranstvo pred sobom, boreći se sa
odbojnošću i strahom koji su je obuzimali, očajnički
pokušavajući da zadrži pribranost. Ovo je, prema
Alanonovim rečima, bio pravi trenutak za upotrebu čarobne
pesme. Drveće, žbunje i loza u ovoj džungli bili su kao ono
gusto isprepleteno drveće u šumama iznad Duginog jezera.
Čarobna pesma ih je razdvojila pa je i staza kroz džunglu
mogla biti načinjena.

Ali gde bi ta staza trebalo da vodi?
Oklevala je. Nešto u njoj je upozoravalo na oprez,
šapućući joj da moć čarobne pesme ovaj put mora
upotrebiti na drugačiji način – da sirova snaga neće biti
dovoljna. Melmord je bio suviše veliki, suviše snažan da bi
se njime na taj način zagospodarilo. Mora upotrebiti
lukavstvo i pamet. Ova stvar i čarolija kojom se koristila,
bile su kreacije iste magije poreklom iz vilinskog sveta, iz
doba u kojem je magija bila jedina moć...
Prekinula je misao, podigavši pogled ka nebu. Sunčeva
svetlost joj je ogrejala lice na mnogo prijatniji način od
jamske zapare. U njegovoj toploti i sjaju bilo je života.
Uputilo joj je tako snažnu poruku da je za trenutak osetila
neobjašnjivu i mahnitu potrebu za bekstvom.
Skrenula je pogled primoravši sebe da obrati pažnju na
vrele dubine džungle. Oklevala je sa silaskom. Put joj još
uvek nije bio jasan niti siguran. Nije mogla naslepo ući u
čeljust ove stvari. Prvo mora znati gde ide i gde se krije
Ildaht. Njeno tamnoputo lice se zateglo. Morala je razumeti
ovo biće. Morala ga je sagledati iznutra...
Grimpond joj se rugao, blago je začikavao šapatom koji
je dolazio iz dubokih naslaga sećanja: Pogledaj unutra, Brin
od Šanare. Da li vidiš?
I u jednom, zapanjujućem trenutku videla je sve. Videla
je ono što joj je rečeno još u Šejlskoj dolini, ali to tada nije

razumela. Spasilac i uništitelj, tako je nazvao Bremen,
ustao iz Hadešorna na Alanonov poziv. Spasilac i uništitelj.

Naslonila se na kamenu ogradu pogođena snagom
otkrovenja. Traganje za odgovorima nije od nje zahtevalo
da sagleda unutrašnjost Melmorda – oni nisu bili u jami.

Odgovori se nalaze u njoj!
Sigurnost ovog uvida razbesnela je, što je bilo vidljivo
na njenom tamnom licu. Kako će joj biti lako da uđe u
Melmord i pronađe ono za čim je tragala! Nije imala
potrebu da kroz ovo biće, čuvara Ildahta, silom krči put –
nije bilo potrebe ni da traga za Ildahtom. Ovde neće biti
nikakve borbe, nikakvog sukoba magija.
Umesto toga, doći će do sjedinjenja!
Sišla je niz poslednje stepenice Kroaga, došavši najzad
do njegovog kraja. Krov džungle se zatvorio nad njom
blokirajući sve zrake sunca, ostavljajući je u senkama,
vrućini i nepodnošljivom zadahu. Ali njoj boravak na tom
mestu više nije smetao. Znala je šta mora činiti, i ništa
drugo nije bilo važno.
Nežno je zapevala. Čarobna pesma se širila tiha, tvrda i
poletna. Muzika je preplavila – masivne spletove grana, loze
i bujnog rastinja. Milovala je i umiljavala spretnim dodirom,
prekrivajući džunglu slatkim, umirujućim pokrovom.
Prihvati me, Melmorde, šaputala je. Prihvati me u sebe, jer
ja sam kao ti. Među nama nema razlike jer smo iste vrste.
Mi smo isto, naše magije su sjedinjene. Mi smo isto!
Reči koje je pesma šaputala trebalo je da je užasnu, ali
imale su čudnovato prijatan efekat. Nekad je o čarobnoj
pesmi razmišljala kao o divnoj igrački s kojom je volela da
se zabavlja – sredstvu za igru sa bojama, oblicima i
zvukovima – tek je počela da otkriva široko polje njene
primene. Mogla je biti bilo šta. Čak i ovde, u prisustvu
najjačeg zla, mogla je da se uklopi. Melmord je načinjen da
spreči ulazak bilo čega što nije bilo u sazvučju s njim. Čak
ni moć sadržana u magiji čarobne pesme nije mogla
nadjačati osnovnu svrhu njegovog postojanja. Ali magija je

bila tako raznovrsna da se mogla odreći snage zarad
lukavstva i načiniti Brin Omsford srodnom svemu što joj je
stajalo na putu. Mogla je biti u sazvučju sa životom u ovoj
jami – i mogla je to biti dovoljno dugo dok ne nađe ono za
čim je tragala.

Dok je pevala Melmordu osećajući njegov odgovor,
preplavila je plima ushićenja. Osećanje koje je spajalo sa
muzikom bilo je tako snažno da je zaplakala. Džungla oko
nje se njihala odgovarajući joj, grane su se svijale a loza i
šipražje vijugale kao zmije. Muzika koju je pevala, šaptala
je o smrti i užasu koji su dolinu darovali životom. Igrala se
sa njom, prožeta sopstvenom kreacijom tako da je mogla
biti baš onakva kakvom se želela predstaviti.

Plovila je sopstvenim dubinama sputana pesmom koju
je pevala. Zaboravila je Alanona i putovanje do ovog mesta
kao i Rona, Kimber, Koglina i Vispera. Jedva da se sećala
zadatka koji je došla da obavi – pronalaženje i uništenje
Ildahta. Oslobađanje magije je ponovo proželo čudnim i
zastrašujućim zadovoljstvom. Osećala je isto osipanje
kontrole, baš kao pri upotrebi čarobne pesme protiv Gnoma
pauka na Toferovom grebenu i crnih stvorenja u odvodima.
Osećala je raspadanje sopstvenog tkanja. Ali morala je
rizikovati, znala je to. To je bilo neophodno.

Uzdizanje i spuštanje Melmorda, njegovo disanje,
postalo je brže a siktanje intenzivnije. Želeo je, imao je
potrebu za njom. U njoj je prepoznao vibrantni deo sebe,
srce ukorenjenog tela koje je tako dugo nedostajalo, ali koje
se sada vratilo. Dođi k meni, siktao je. Dođi k meni!

Lica oživljenog uzbuđenjem i potrebom, Brin je
zakoračila sa Kroaga u džunglu.

 
***

“Ovi odvodi moraju imati kraj, sto mu gromova!”
dobacio je Ron Kimber i Koglinu dok je iz tunela stupao u

pećinu. Činilo mu se da će doveka lutati tunelima
Sivoznaka.

“Ne mora da znači da tako nešto postoji!” srdito je
reagovao Koglin, nezadovoljniji nego ikada.

Gorštak ga je jedva čuo, njegova pažnja bila je
usredsređena na pećinu u koju su upravo ušli. Bila je to
ogromna dvorana rascepana monstruoznim ambisom. Iz
napuklina na tavanici prodirala je sunčeva svetlost. Ron je
hitao ivicom ambisa, ne skidajući pogled sa kamenog mosta
prebačenog preko pukotine. Posle mosta, pećina se
nastavljala do visokog, zasvođenog alkova od uglačanog
kamena, prekrivenog nekim prastarim pismom, koji se
otvarao prema svetlosti dana i zelenilo maglene doline.

Na Melmord, pomislio je.
A tamo je Brin.
Stigao je do mosta i prešao ga, starac i devojka su žurili
za njim. Kretao se ka alkovu kada je Kimber ispustila oštri
krik nagnavši ga da zastane.
“Gorštače, dođi da vidiš!” Okrenuo se i žurno krenuo
nazad. Stajala je na sredini mosta pokazujući nešto. Veliki
deo gvozdenog lanca koji je služio kao ograda mosta bio je
pokidan. Kraj njenih nogu sušili su se potočići krvi. Devojka
je klekla i dodirnula krv prstima. “Skoro je prolivena”, rekla
je. “Pre manje od jednog sata.”
Zurili su jedno u drugo u nemoj tišini, razmenivši istu,
neizgovorenu misao. Brzo je podigao ruku kao da tera nešto
od sebe. “Ne, to ne može biti njena...”
Sledećeg trenutka prodorni i užasavajući vrisak
zaparao je vazduh – vrisak uplašene i besne životinje.
Paralizovao ih je poremetivši okolni mir, prekinuvši im
misli. Došao je sa druge strane alkova.
“Visperu!” kriknula je Kimber.
Ron se trgnuo. Brin!
Skočio je s mosta na tlo pećine i patrčao ka alkovu,
obema rukama posegnuvši ka velikom maču pričvršćenom
na leđima. Bio je brz, ali Kimber je bila brža. Projurila je

kraj njega kao prestravljena životinja, hitajući iz senki
pećine u alkov i svetlo iza njega. Koglin je urlao iza njih u
uzaludnom pokušaju da ih zadrži i uspori. Vikao je visokim
glasom prepunim očajanja ali bio je previše spor da s njima
održi korak.

Prošli su alkov i iskoračili na svetlo, Kimber je bila
desetak metara ispred Rona. Videli su Vispera u borbi sa
dva bezlična crna stvorenja na uskoj stenovitoj izbočini,
mešavinu pokreta i crnila. Na kamenim stepenicama koje
su zavijale dole sa litica ka izbočini i dolini ispod nje –
stepenicama koje je Ron odmah prepoznao kao Kroag –
stajala je Crna Utvara.

Opazivši pojavu devojke i Gorštaka, Crna Utvara se
okrenula.

“Kimber, čuvaj se!” viknuo je Ron, upozoravajući je.
Devojka je već jurila Visperu u pomoć, sa dugim
noževima u rukama. Utvara je pokazala na devojku, u istom
trenu crvena vatra je eksplodirala sa njenih prstiju. Vatra je
proletela pokraj devojke promašivši je, a sa mesta na koje
je udarila poletele su kamene krhotine. Ron je uz urlik
poleteo napred, isturivši ispred sebe oštricu mača Leaha.
Utvara se istog trena okrenula ka njemu i vatra je
eksplodirala po drugi put. Pogodila je Gorštaka, zadržavši
se na oštrici mača, dok je vazduh oko njega zasvetleo u
plamenu. Snaga udara ga je podigla sa zemlje i odbacila
unazad.
Tada se iz pećine pojavio Koglin, star, pognut i ljutit,
vikao je na Utvaru upućujući joj izazov. Ta krhka nakupina
mesa, kostiju i platna skakutala je ka obličju u crnoj odori.
Hodač je promenio položaj, ciljajući. Starčeva tanka ruka
sunula je napred bacivši tamni predmet u susret Utvarinoj
grimiznoj vatri. Planinu je protresla užasna eksplozija.
Plamenovi i dim sunuli su uvis sa Kroaga, komadi stene
poleteli su na sve strane.
Na trenutak je sve nestalo u dimu i krhotinama. Ron se
nekako podigao na noge.

“Probaj malo moje magije, ti hrano za crve!” veselo je
urlao Koglin. “Vidi šta možeš protiv nje!”

Projurio je kraj Rona pre no što ga je Gorštak mogao
zaustaviti. Starčevo štapičasto obličje je nestalo u dimu
poigravajući od mahnite veselosti. Odnekud se začulo
Visperovo režanje i odmah zatim oštri devojčin krik. Ron je
besno opsovao i skočio napred. Ludi starac!

Crvena vatra je eruptirala iz izmaglice pred njim,
Koglinova sitna prilika poletela je u stranu kao lutka bačena
rukom besnog deteta. Gorštak je stisnuo zube i krenuo ka
izvoru vatre. Gotovo odmah je naleteo na Utvaru, pognutu i
razderanu. Mač Leaha je presekao pražnjenje crvene vatre
koje se raspršilo. Utvara je nestala. Nešto se pomerilo iza
njega pa se Gorštak okrenuo oko sebe. To je bio Visper koji
je skočio kroz pramen dima, jedno od crnih stvorenja visilo
je na njemu dok je drugo nosio u zubima. Veštim udarcem
mača Ron je presekao stvorenje na leđima barske mačke
skidajući ga s nje.

“Kimber!” povikao je.
U blizini je eksplodirala crvena vatra ali Gorštak je
ponovo uhvatio mačem. Zaogrnuto obličje se na trenutak
pojavilo u dimu i on je odmah skočio na njega. Ovaj put
Utvara nije bila dovoljno brza. Pribijena uz liticu pokušala
je da se izmakne ulevo, šaljući vatru iz prstiju. Ron je u
trenu stigao do nje. Mač Leaha se spustio, Utvara je
eksplodirala ostavivši za sobom gomilicu pepela.
Sve se utišalo izuzev tihog kašljanja koje je ispuštao
Visper šunjajući se kroz izmaglicu ka Ronu. Dim se polako
razišao sa izbočine i Kroag je postao ponovo vidljiv.
Izbočina je bila prekrivena kamenim krhotinama,
nedostajao je dobar njen deo, onaj na kojem je stajala Crna
Utvara kada je Koglin izazvao.
Ron se žurno osvrnuo oko sebe. Nije bilo Utvare niti
crnih stvorenja. Nije bio siguran šta se s njima dogodilo –
da li su bili uništeni ili oterani – ali nije ih bilo na vidiku.
“Rone.”

Trgnuo se na zvuk devojčinog glasa. Pojavila se na
suprotnoj strani izbočine, izgledala je krhko i neuredno,
neznatno je hramala u hodu. Preplavili su ga bes i
olakšanje. “Kimber, zašto si, u ime svega dobrog i
ispravnog, ti…”

“Zato što bi Visper to isto učinio za mene. Gde je
deda?”

Ron je zaćutao, odlučivši da ostatak pridike zadrži za
sebe. Zajedno su pretražili krhotinama prekrivenu izbočinu.
Konačno su ga primetili pokraj litice, bio je dopola pokriven
kamenim kršem i crn kao Utvarin pepeo. Požurili su ka
njemu, oslobodivši ga kamenja. Imao je opekotine po licu i
rukama, kosa mu je bila osmuđena, bio je od glave do pete
pocrneo od čađi. Kimber je nežno stavila starčevu glavu u
krilo. Oči su mu bile zatvorene i nije bilo vidljivih znakova
disanja.

“Deda?” prošaptala je devojka, pomilovavši ga po
obrazu.

“Ko je to?” kriknuo je starac, iznenadivši devojku i
Gorštaka. Ruke i noge su mu se tresli. “Napolje iz moje
kuće, uljezi! Napolje iz moje kuće!”

Žmirnuo je otvorišvi oči. “Devojka?” slabo je promrljao.
“Šta se dogodilo sa devojkom?”

“Otišla je, deda.” Nasmejala se sa olakšanjem u očima.
“Da li si dobro?”

“Dobro?” Uprkos ošamućenom izgledu, odlučno je
klimnuo glavom i odgovorio glasom ukočenim od
indignacije. “Naravno da sam dobro! Samo sam malo
preterao, to je sve! Pomozite mi da ustanem!”

Ron je duboko uzdahnuo. Treba da si sretan što si živ
starče, i ti i devojka trebalo bi da se tako osećate,
neraspoloženo je pomislio u sebi.

Pomogli su Koglinu da ustane, ostavljajući ga da se
dalje sam snalazi. Starac je ličio na nekog ko se ispuzao iz
jame za pepeo ali sem toga, bio je nepovređen. Devojka ga
je stegla u topli zagrljaj.