dobar prijatelj porodice Omsford. Jair će mu ispričati šta se
dogodilo, ubediće ga da pošalje patrole na jug u potragu za
njegovim roditeljima. One će ih upozoriti na opasnost koja
ih vreba u Dolini, nakon čega će svi ostati u sigurnosti
grada dok se Alanon ne vrati sa Brin i Ronom. Jair je ovo
smatrao besprekornim planom, i nije video kako bi mogao
propasti.
Dolinar, ipak, nije ništa prepuštao slučaju. Zato je
poneo Vilovnjačko kamenje, izvadivši ga iz skrovišta u kome
su mogli biti pronađeni, iako je time pokazao ocu da je znao
za mesto gde su bili skriveni.
Trčeći kroz šumu ka obodu Doline, pokušavao je da se
seti svega što mu je stari tragač govorio o načinima
zametanja tragova pred progoniteljima. Jair i starac su ovo
uvežbavali kroz igru u kojoj je svako bio obavezan da u
maštom izmišljenoj poteri smišlja i dodaje nove i
neočekivane poteze. Činili su to sa nekom vrstom mračnog
oduševljenja. Tragači su smatrali da je iskustvo kamen
temeljac ove veštine. Jair nije posedovao stvarno iskustvo.
Iscenirana avantura je u međuvrenenu postala stvarna, pa
isključivo oslanjanje na maštu nije pomagalo. Bilo mu je
potrebno nešto starčevog iskustva, i nastojao da se seti
svega što mu je ovaj poverio.
Najviše je brinuo o vremenu. Što pre stigne do
visoravni, pre će patrole poći u potragu za njegovim
roditeljima. Šta god da se desi, ne sme dozvoliti da se u
Dolinu vrate neupozoreni. Zbog toga nije mogao izdvojiti
mnogo dragocenog vremena radi zavaravanja tragova na
putovanju ka istoku. Ovu odluku je dodatno potkrepila
činjenica da za tako nešto nije raspolagao naročitom
veštinom, a još više to što nije mogao biti siguran da će
Gnomi i njihov mračni vođa poći za njim. Svi izgledi su bili
da hoće, naročito kada čuju priču Gnoma zatočenog u
spremniku za drva. Ali prvo će morati da pronađu njegove
tragove, što će ih prilično usporiti čak i ako dobro procene
pravac kojim se zaputio. Imao je početnu prednost koju je
morao da iskoristi. Trčaće brzo i sigurno, a oni će morati
dobro da se potrude ako nameravaju da ga stignu.
Ako im i pođe za rukom da ga dostignu, još uvek je na
raspolaganju imao čarobnu pesmu, da se njom zaštiti.
Do ponoći se uspeo na istočni rub grebena koji je štitio
Senovitu dolinu, uspeo se liticom, i zaronio u šumska
prostranstva Dalna. Služeći se mesecom i zvezdama kao
orijentirom, napredovao je kroz mračnu šumu usporivši
tempo kako bi sačuvao neophodnu snagu. Opirao se umoru
koji ga je stizao zbog napora i nespavanja, nije hteo da se
odmori dok za leđima ne ostavi Rapahaladran.
Vreme je lagano prolazilo dok je koračao nogama
teškim kao olovo. Najzad je noćno nebo popustilo pred
svetlima jutra. Jair je bio iscrpljen, njegovo vitko telo
obamrlo od umora a lice i ruke naružene udarcima šumskog
šiblja. Još uvek nije stigao do reke. Sada je prvi put počeo
da brine i posumnjao u svoj dar za orijentaciju pomislivši da
je skrenuo ka severu ili jugu. Znao je da se još uvek kreće
ka istoku, zato što se sunce rađalo ispred njega. Ali gde je
bio Rapahaladran? Posrtao je napred zanemarujući
iscrpljenost i narastajući osećaj zabrinutosti.
Sunce je već jedan sat sjalo nad horizontom kada je
stigao do obala reke. Duboki i brzi Rapahaladran tekao je
ka jugu kroz tamnu tišinu šume. Jair je obacio plan da
odmah pređe reku. Struja je bila suviše opasna da bi
pokušao da je umoran savlada. Našao je borov gaj u blizini
obale, pružio se u hladovini stabala i odmah zaspao.
Probudio se u sumrak dezorijentisan i preplavljen
osećanjem nelagodnosti. Trebalo mu je nešto vremena da
se priseti gde je i šta ga je ovde dovelo. Zabrinuo se
shvativši koliko je dan odmakao. Spavao je suviše dugo.
Nameravao je da se odmara do podneva nakon čega bi
produžio beg ka istoku. Čitav dan je proveo u snu, što će
progonioci znati da iskoriste.
Došao je do ivice šume, umio se svežom vodom da bi se
zaista razbudio i pošao u potragu za hranom. Naglo je
postao svestan činjenice da u poslednjih dvadeset četiri
sata nije ništa jeo. Ovo ga je nateralo da zažali što nije
odvojio nešto vremena da ponese veknu hleba i nešto sira.
Tragajući među drvećem za bobicama i korenjem ponovo je
uhvatio sebe kako razmišlja o progoniteljima. Možda se
uzaludno brinuo. Možda ga niko ne goni. Šta bi od njega
mogli da očekuju? Tragali su za Alanonom, to mu je otkrio
Gnom. Verovatno su nakon njegovog bekstva iz Doline otišli
svojim putem tragajući za Druidom na drugom mestu. Ako
je to bilo tačno, onda je njegovo bekstvo bilo besmisleno.
Ali ako je grešio...
Divlje bobice bile su retka jesenja roba tako da je Jair
bio prinuđen da se zadovolji obrokom od jestivog korenja i
nešto izdanaka rabarbare. Iako nezadovoljan ulovom, uspeo
je da utoli glad. Ni Ron Leah ne bi mogao bolje, pomislio je.
Izašao je na kraj sa Gnomom, dočepao se Elfskog kamenja
pred nosom hodača i patrole gnomskih lovaca, pobegao iz
Doline i uspešno odmicao ka Leahu. Zamišljao je
iznenađenje na licu svoje sestre kada bude čula o svemu što
mu se dogodilo.
Tada ga snažno pogodi saznanje da ne može sa
sigurnošću znati da li će ikada ponovo videti Brin. Alanon
mu je odveo sestru ka samom srcu zla koje je provalilo u
njegov dom, izgnavši ga iz Doline. Ponovo se setio osećanja
koje ga je preplavilo u prisustvu tog zla – užasne,
sveprožimajuće panike. Brin hita ka prebivalištu tog zla,
gde je ne čeka samo jedan, već mnoštvo crnih hodača.
Protiv njih ona nema nikakvog oružja, sem magije Druida i
svoje pesme. Kako se Brin može nadati da će se
suprotstaviti takvom zlu? Šta ako bude otkrivena pre no što
stigne do knjige...?
Nije završio misao. Uprkos razlikama u ličnosti, i
osobinama, Jair je bio blizak sa sestrom. Voleo je i nije mu
se dopadala ideja da nešto može da joj se desi. Više nego
ikad, želeo je da su mu dozvolili da s njom pođe u Anar.
Iznenada je pogledao ka zapadu, tamo gde se sunce
spuštalo iza vrhova drveća. Svetlo je brzo nestajalo pa je
morao bez oklevanja preći reku i nastaviti put ka istoku.
Koristeći se dugim nožem, isekao je nekoliko grana.
Povezao ih je konstruišući mali splav na koji je mogao
postaviti odeću. Nije želeo da svežu jesenju noć provede u
mokroj odeći, nameravao je da reku pređe nag i obuče se
na drugoj obali.
Kada je splav bio gotov, odneo ga je do ivice reke,
setivši se usput jedne lekcije koju je naučio od starog
tragača. Pričali su o pogodnim načinima za obmanjivanje
potere. Voda je najbolje skrivala tragove, objasnio mu je
starac na svoj zagonetni način. Tragovi se ne mogu slediti
kroz vodu – ako, naravno, niste dovoljno glupi da pokušate
da se otresete progonitelja u vodi dovoljno plitkoj da
ostavite tragove u mulju. Ali duboka voda najbolja je od
svega. Struja te uvek povuče nizvodno, pa čak i ako te
gonilac prati do same ivice vode i zna da si prešao preko –
što i nisi morao učiniti, ali to je drugi trik – on još uvek
mora da pronađe tragove s druge strane. Zbilja inteligentan
begunac – i ovde dolazimo do genijalnog obrta u ovoj igri –
ući će u vodu i krenuti uzvodno, zatim će preko najdubljeg
dela preplivati do druge obale tako da stigne iznad mesta
na kome se prekidaju njegovi tragovi. Lovac koji zna da će
te voda odneti nizvodno, počeće sa potragom, pogodi gde?
Neće odmah tražiti uzvodno.
Jair, potpuno impresioniran tim lukavstvom, nije hteo
da propusti priliku da ga stavi na probu. Možda za njim
niko nije tragao, ali s druge strane, nije mogao biti siguran
u to. Još uvek se nalazio na dva dana hoda od Leaha. Ako je
neko pošao za njim, ovo staro tragačko lukavstvo
omogućiće mu dodatnu prednost.
Skinuo je čizme, stavio ih je zajedno sa splavom pod
ruku i prošetao kroz vodu nekoliko stotina metara do mesta
na kome je tok postajao uži. Ovo je dovoljno daleko, odlučio
je. Skinuo je ostatak odeće, razmestio je po splavu i gurnuo
improvizovano plovilo u hladnu rečnu vodu.
Smesta ga je uhvatila struja i velikom brzinom ga
povukla nizvodno. Prepustio se silini vodenog toka,
plivajući. Splav je dobro plutao dok je Jair nastojao da ga
upravi ka suprotnoj obali. Ostaci grana i žbunja plivali su
pokraj njega, hrapavi i hladni na dodir, zvukove šume
zamenio je huk brze vode. Nad njim se noćno nebo zacrnelo
nakon što je sunce potpuno zašlo za drveće. Jair je
postojano napredovao, suprotna obala postajala je sve bliža.
Stopalima je napokon napipao dno, propadajući u meki
mulj, uspravio se, osećajući sveži noćni vetar na koži. Uzeo
je odeću sa splava prepustivši ga jakoj struji koja ga je
žurno ponela poigravajući se s njim. Trenutak kasnije je
ponovo bio na suvom zemljištu. Otresao je vodu s tela i
navukao odeću. Mnoštvo insekata zujalo je oko njega,
proizvodeći jedine zvukove u tami. Na obali sa koje je
došao, šumsko drveće je podsećalo na izbledele stubove
crnila u sve dubljoj noćnoj magli.
Između crnih stubova zapazio je iznenadni pokret.
Jair je zastao, pažljivo osmotrivši tačku u kojoj je
zapazio kretanje. Ma o čemu da se radilo, sada je nestalo.
Duboko je udahnuo vazduh. Na trenutak je pomislio da je
video čoveka.
Lagano i pažljivo je potražio zaklon u drveću, ne
ispuštajući iz vida suprotnu obalu, čekajući da se pokret
ponovi. Ništa se nije desilo. Brzo je završio sa oblačenjem,
proverio da li je Vilovnjačko kamenje još uvek bezbedno
smešteno u tunici i hitro nestao u šumi. Verovatno je
pogrešio, ubeđivao je sebe.
Hodao je čitavu noć, oslanjajući se, kao i prethodne
večeri, na mesec i zvezde. Mogao je da ih vidi tek na
mahove kroz gustu šumsku vegetaciju. Na mestima gde je
šuma bila retka, putovao je laganim trkom sve manje
siguran da ga niko ne progoni. Nasamo sa sećanjem na
onih nekoliko trenutaka koje je proveo u svojoj kući suočen
sa onom crnom stvari, osećao se sigurno. Ali ideja da ga
neko ili nešto uporno proganja, obnavljala je u njemu osećaj
panike. Neprestano je mislio na Brin, zamišljajući kako je
sama koliko i on – sama i progonjena. Poželeo je da bude s
njom.
Kada se pojavilo sunce, nastavio je da hoda. Još uvek
nije savladao Daln, a osećaj nelagodnosti nikako ga nije
napuštao. Bio je umoran, ali ne toliko da bi morao da spava.
Nastavljao je da hoda dok se sunce uzdizalo pred njim u
zlatnoj izmaglici, a trake svetla prodirale u šumsko sivilo,
reflektujući dugine boje sa lišća koje se sušilo i smaragdne
mahovine. Ponekad se osvrtao za sobom, osmatrajući.
Nakon nekoliko sati šuma je ustupila pred valovitim
pašnjacima, pragom plavičaste visoravni u daljini. Ovo je
bio topao i prijateljski krajolik, pregledniji od šumskog, pa
je Jair osetio naglo olakšanje. Što je više zalazio u travnatu
ravnicu, kraj oko njega mu se činio poznatijim. Ovuda je
prošao pre godinu dana za vreme posete Leahu kada ga je
Ron odveo do lovačke kuće na obroncima visoravni koja im
je poslužila kao baza za ribarenje na maglenim jezerima.
Nalazila se na nekih dva sata hoda istočno, i ponudiće mu
meku postelju i sklonište u kome će provesti ostatak dana.
Iste noći će odmoran i osvežen nastaviti put. Pomisao na
krevet bila je presudna.
Zanemarujući iscrpljenost nastavio je marš preko
pašnjaka ka istoku, a visoravan je bila sve strmija. U par
navrata se osvrnuo posmatrajući predeo iz kog je došao, ali
oba puta nije ništa opazio.
Do kućice je stigao u podne, zdanje od kamena i brvana
stajalo je na obodu jelove šume koja je prekrivala visoravan.
Brvnara je zauzimala vrh grebena sa kojeg se pružao lep
pogled na travnatu ravnicu, ali drveće je skrivalo od
pogleda sve dok posmatrač ne bi došao do same građevine.
Iscrpljeni Jair doteturao se kamenim stepenicam do vrata i
dao u potragu za ključem koji je Ron krio u pukotini u steni.
Posle nekog vremena, zapazio je kako je brava razvaljena.
Kuća je bila prazna.
Naravno da je prazna, gunđao je u sebi, očiju otežalih
od potrebe za snom. Zašto ne bi bila?
Zatvorio je vrata za sobom, osvrćući se po besprekornoj
unutrašnjosti – drveni i kožni nameštaj, police sa zalihama i
priborom za kuvanje, bar, i kameno ognjište – uputio se
pravo ka kratkom hodniku koji je vodio ka sobama za
spavanje. Zastao je pred prvim vratima, otpustio rezu i
srušio se na široki, perjem ispunjeni krevet.
Trebalo mu je samo nekoliko sekundi da zaspi.
Probudio se u sumrak, jesenje nebo imalo je
tamnoplavu boju, protkanu srebrnim sjajem umirućeg
sunca koje je prodiralo kroz prozor sa navučenim
zavesama. Probudila ga je buka, tihi zvuk – čizama koje su
hodale po drvenim gredama.
Osovio se na noge bez razmišljanja, još uvek u polusnu
prišao vratima spavaće sobe i provirio napolje. Prednja
soba brvnare bila je prazna, tamna i okupana senkama. Jair
je žmirnuo zureći u tamu. Tada je nešto zapazio.
Ulazna vrata bila su otvorena.
Stupio je u hodnik u neverici, žmirkajući snenim očima.
“Opet si krenuo u šetnju, dečače?” poznati glas mu je
dolazio iza leđa.
Zalegao je svom brzinom – ali previše sporo. Nešto ga
je pogodilo postrance u glavu, svetlost mu je eksplodirala
pred očima. Srušio se na pod, zaronivši u tamu.
POGLAVLJE 5
Tamo gde se Mermidon, dolazeći iz Kalahorna, ulivao u
vodeno prostranstvo Duginog jezera još uvek je vladalo
leto. Predeo protkan mešavinom pašnjaka i šuma pobrđa i
planina odisao je zelenilom i svežinom. Voda iz reke i
dvanestak pritoka hranila je zemlju održavajući je vlažnom.
Svakog jutra magla sa jezera milela je ka severu,
razređivala se, raspršujući se po tlu i darujući život, čime je
produžavala letnje doba. Slatkasti, vlažni mirisi prožimali
su vazduh. U ovoj oblasti jesen je još bila daleki stranac.
Brin Omsford je sedela na uzvisini s lepim pogledom na
ušće reke u jezero, bila je mirna i sama. Dan je bio na
izmaku, a sunce sjajni crvenozlatni disk na zapadnom
horizontu. Bojilo je srebrne vode crvenkastim tonom.
Nikakav vetar nije remetio mir nadolazeće večeri pa je
površina jezera bila mirna poput ogledala. Daleko iznad,
gigantska duga je rasipala boje na pozadini sivog neba koje
je postajalo sve tamnije. Ova čudesna tvorevina prirode po
kojoj je jezero i dobilo ime pružala se u vidu luka sa jedne
na drugu obalu. Guske i ždralovi graciozno su klizili kroz
umiruće svetlo, dok su njihovi krici odjekivali u dubokoj
tišini.
Brinine misli su lutale. Prošlo je četiri dana od kako je
napustila dom i pošla na istok na put koji će je odvesti u
najdublji Anar, dalje nego što je ikada ranije putovala. Bilo
joj je čudno što je i sad tako malo zna o ovom putovanju.
Prošla su četiri dana, a ona je još uvek bila tek nešto više
od deteta koje se, slepo verujući, držalo majčine ruke.
Nakon što su napustili Senovitu dolinu pošli su severno ka
Dalnu, a zatim istočno, pored obale Duginog jezera ka ušću
Mermidona. Gitavim putem Alanon je nije udostojio nikavog
objašnjenja.
Ona i Ron su, naravno, nekoliko puta iskali objašnjenje
od Druida. Neumorno su postavljali pitanja, ali Druid ih je
nepokolebljivo ignorisao. Stalno im je govorio, kasnije.
Dobićete odgovore kasnije. Dotle su ga morali slediti. Nisu
imali druge do da ga slede, oprezni i u sve većoj meri
nepoverljivi. Obećali su sebi da do Istočne zemlje neće stići
bez neophodnih objašnjenja.
Druid im je svojim ponašanjem davao malo razloga da
veruju da će ostvariti obećanje. Onako zagonetan i
povučen, držao ih je podalje od sebe. Dok bi danju jahali,
jezdio je ispred njih, nedvosmisleno poručujući kako mu
godi da jaše sam. Noću, kada bi bivakovali, tražio je sebi
mesto u senkama. Nije spavao niti jeo, što je nastali jaz
učinilo još dubljim. Bdio je nad njima kao soko nad plenom,
nedozvoljavajući im da se otmu.
Sve do sada, ispravila se. Uveče četvrtog dana, Alanon
ih je napustio bez najave. Ulogorili su se na ušću
Marmidona u Dugino jezero, nakon čega je Druid odlutao u
šume pokraj jezera bez reči najave ili objašnjenja.
Dolinarka i Gorštak posmatrali su njegov odlazak, gledajući
za njim u neverici. Kada je postalo očigledno da ih je
napustio – na neodređeno vreme – odlučili su da ne gube
vreme razmišljajući o njemu, posvetivši se pripemi
večernjeg obeda. Tri dana riblje dijete na putu kraj Duginog
jezera privremeno su smanjila njihov entuzijazam prema
ovoj vrsti hrane, što je nateralo Rona da naoružan
omiljenim oružjem Miniona Leaha, lukom od jasenovine, i
dobrom količinom strela krene u potragu za raznovrsnijim
jelovnikom. Brin je trebalo pet minuta za skupljanje drva
potrebnih za vatru, nakon čega se uspela na ovo uzvišenje
prepustivši se osami.
Alanon! Druid je bio zagonetka koja se opirala
odgonetanju. Taj prijatelj svih naroda i, dobročinitelj rasa
posvećen očuvanju zemlje, ujedno je bio i njihov zaštitnik
od zla sa kojima nisu mogli samostalno izaći na kraj. Ipak,
koji bi se prijatelj koristio ljudima na Alanonov način? Zašto
je razloge svojih postupaka tako brižno čuvao za sebe?
Ponekad je bio suviše sličan neprijateljima, zlotvorima i
rušiocima protiv kojih je tvrdio da se bori.
Isti Druid je njenom ocu ispričao priču o drevnom
vilinskom svetu iz koga je potekla sva magija i stvorenjima
koja su njime vladala. Dobra ili loša, bela ili crna, magija je
u istoj meri zavisila od snage, mudrosti i osećanja svrhe
onih koji su je upotrebljavali. Kakva je, posle svega, bila
istinska razlika između Alanona i Gospodara Vorloka u
njihovoj borbi da osiguraju kontrolu nad Mačem od Šanare.
Obojica su bili Druidi koji su tajne magije spoznali
proučavajući knjige starog sveta. Razlika je bila u karakteru
korisnika, jer dok je jedan dopustio da ga stečena moć
iskvari, drugome je pošlo za rukom da ostane čist.
Možda. A možda i nije bilo tako. Njen otac je o ovome
štošta mogao reći. Po njegovom mišljenju, moć je iskvarila
Druida kao i Mračnog Gospodara, samo na drugačiji način.
Ovo zato što se i Alanon u svom delanju rukovodio moćima
kojima je raspolagao i tajnom njihove upotrebe. Iako je
njegov osećaj dužnosti bio više vrste a njegov cilj manje
sebičan, bio je podjednaka žrtva magije. Uprkos
Alanonovom grubom, gotovo pretećem držanju, često je bio
obavijen oreolom tuge. Na trenutak je pomislila na
sažaljenje koje je Druid u njoj budio – nešto što njen otac
zasigurno nikad nije osetio – pitajući se zašto je ono kod nje
tako jasno izraženo.
“Vratio sam se!”
Iznenađeno se osvrnula. Ali to je bio Ron, koji ju je
pozivao iz logorišta u jelovom gaju pod uzvišenjem. Ustala
je i pogledala dole.
“Vidim da se Druid još nije vratio”, rekao je Gorštak
dok mu se približavala. Spustio je na zemlju par divljih
kokošaka koji su mu do malopre visile na ramenu. “Možda
ćemo imati sreće da se uopšte ne vrati.”
Posmatrala ga je. “Možda to i ne bi bila takva sreća.”
Slegao je ramenima. “Zavisi kako na to gledaš.”
“Reci mi kako ti na to gledaš, Rone.”
Namrštio se. “U redu. Nemam poverenja u nega.”
“Zbog čega?”
“Zbog onoga za šta se izdaje: zaštitnik od Gospodara
Vorloka i Lobanja; zaštitnik od Demona koji vode poreklo iz
drevnih vilinskih vremena, a sada zaštitnik od Crnih
Utvara. Ali uvek uz pomoć porodice Omsford, što se ne sme
zaboraviti. I ja poznajem istoriju, Brin. Uvek ista priča.
Pojavljuje se nepozvan, upozorava na opasnost koja preti
opstanku rasa i koja se može otkloniti samo uz pomoć
nekog člana porodice Omsford. Omsfordovi su naslednici
vilovnjačke kraljevske kuće Šanara i magije koja joj
pripada. Počelo je sa Mačem od Šanare, nastavilo se
Vilovnjačkim kamenjem a sada je tu magična pesma. Stvari
ipak nikad nisu kakvim se ispočetka čine, zar ne?
Brin je blago odmahnula glavom. “Šta želiš da kažeš,
Rone?”
“Kažem da se Druid pojavljuje niotkuda, sa pričom
sastavljenom tako da dobije pomoć od Šie i Vila Omsforda –
i sada tvoju pomoć – svaki put na isti način. Govori samo
ono što mora. Otkriva samo ono što je neophodno znati.
Ostalo čuva za sebe; uvek krije deo istine. Nemam
poverenja u njega. Igra se ljudskim životima!”
“Misliš da isto i s nama radi?”
Ron je duboko udahnuo vazduh. “Zar ti ne misliš tako?”
Brin je za trenutak ostala nema, potom odgovori.
“Nisam sigurna.”
“To znači da mu ni ti ne veruješ?”
“Nisam to rekla.”
Gorštak je nakratko netremice posmatrao, nakon čega
je bez žurbe zauzeo mesto na zemlji nasuprot nje, podvivši
duge noge pod sebe. “I, šta biva na kraju Brin? Da li mu
veruješ ili mu ne veruješ?”
I ona je sela. “Mislim da još nisam odlučila.”
“Zbog čega si, do đavola, još uvek ovde?”
Nasmešila se na ovu očiglednu manifestaciju
nezadovoljstva. “Ovde sam, Rone, zato što sam mu
potrebna – u to sam od svega rečenog najspremnija da
poverujem. Što se ostalog tiče, nisam sigurna. Deo koji
čuva za sebe, moraću da otkrijem sama .”
“Ako budeš mogla.”
“Pronaći ću način.”
“Suviše je opasno”, izgovorio je jednoličnim glasom.
Nasmešila se i ustala, prišavši mestu na kojem je sedeo.
Nežno ga je poljubila u čelo. “Zbog toga si mi potreban,
Rone Leahu – kako bi bio moj zaštitnik. Zar nisi zbog toga i
pošao?” Lice mu je dobilo skerletnu boju. Uspeo je da nešto
nerazgovetno promrlja što joj je izmamilo novi osmeh.
“Zašto ne bismo ostavili ove teme za kasnije i pozabavili se
ovim kokoškama. Užasno sam gladna.”
Naložila je slabu vatru dok je Ron čistio kokoš.
Pripravili su ih, i zajedno pojeli uz nešto piva i sira. Jeli su u
tišini, na vrhu male uzvisine, posmatrajući sve mračnije
noćno nebo i srebrnkastu svetlost zvezda i meseca koja se
presijavala na mirnoj vodenoj površini jezera.
Noć je pala dok su završili sa obedom, ali Alanona još
nije bilo na vidiku.
“Brin, sećaš li se onoga što si rekla o mojoj zaštitničkoj
ulozi?” pitao je Ron nakon što su zauzeli mesto kraj vatre.
Klimnula je. “Pa, to je istina – ovde sam da bih te štitio.
Neću dozvoliti da ti se išta dogodi – nikada. Mislim da to
znaš.”
Oklevala je, pa se, zaklonjena mrakom, nasmejala.
“Znam.”
“Pa.” Nervozno se uzvrpoljio podigavši iznošene kanije
koje su čuvale Mač Leaha. “Postoji još jedan razlog mog
prisustva. Nadam se da ćeš ga razumeti. Ovde sam da bih
nešto dokazao sebi.” Ponovo je oklevao, tragajući za pravim
rečima. “Ja sam princ od Leaha, ali to je samo titula. Stekao
sam je rođenjem, baš kao i moja braća – koja su sva od reda
starija od mene. A ovaj mač, Brin...” Podigao je kanije i
oružje u njima. “Nije zaista moj, već mog pradede. To je
mač Meniona Leaha. Uvek je to bio, od kad ga je poneo u
potragu za Mačem od Šanare. I ja ga nosim – kao i jasenov
luk – zato što ih je i Menion nosio, želeći da budem kao on.
Ali nisam.”
“To ne možeš znati”, uzvratila je brzo.
“U tome je stvar”, nastavio je. “Nikada nisam učinio
ništa što bi mi pomoglo da shvatim šta bih mogao da
postanem. I to je delimični razlog mog prisustva. Želim da
znam. Tako je i Menion saznao – pošavši u potragu, kao
zaštitnik Šie Omsforda. Možda ću i ja na isti način saznati
ono što je za mene važno.”
Brin se nasmejala. “Možda, ali u svakom slučaju, drago
mi je da si mi to rekao.” Zastala je. “Sada ću ti poveriti
tajnu. I ja sam pošla iz istog razloga. I ja moram nešto sebi
da dokažem. Ne znam da li mogu učiniti ono što Alanon od
mene očekuje; ne znam da li sam dovoljno jaka. Rođena
sam sa darom čarobne pesme, ali nikada nisam znala šta s
njom treba činiti. Verujem da postoji razlog zbog kojeg sam
obdarena magijom. Možda će mi druženje s Alanonom
pomoći da ga otkrijem.”
Spustila je ruku na Gorštakovo rame. “Vidiš da se
nakon svega rečenog mnogo ne razlikujemo, zar ne, Rone?”
Pričali su još neko vreme, ali kako je veće odmicalo,
postajali su sve pospaniji, savladani naporima putovanja.
Razgovor je prerastao u tišinu, nakon čega su pripremili
prostirke. Jasna i sveža jesenja noć prebacila je preko dve
prilike, umotane u ćebad i polegle pokraj ostataka vatre,
ogrtač usamljenosti i mira.
Zaspali su na nekoliko trenutaka.
Nijedno od njih nije opazilo visoku, u crno odevenu
priliku u senci jela na ivici svetlosnog kruga koji se širio
oko umiruće vatre.
Kada su sledećeg jutra ustali, zatekli su Alanona. Sedeo
je nekoliko metara dalje na šupljem panju, visok i mršav u
sivoj svetlosti rane zore, i ličio na utvaru. Tiho ih je
posmatrao dok su ustajali, umivali se i jeli laki doručak, ne
govoreći im ništa o razlogu svog odsustva. Više puta su
Gorštak i Dolinarka bacali poglede u njegovom pravcu, ali
on se pravio da ih ne primećuje. Nije im prilazio sve dok
nisu raspremili logor i osedlali konje.
“Došlo je do promene plana”, objavio je. Nemo su ga
posmatrali. “Više ne idemo na istok. Idemo na sever, do
Zmajevih zuba.”
“Zmajevih zuba?” Ronovo lice se ukočilo. “Zašto?”
“Zato što je to neophodno.”
“Neophodno za koga?” planuo je Ron.
“To neće potrajati duže od dan-dva.” Alanon se obraćao
Brin, ignorišući razbesnelog Gorštaka. “Moram da obavim
jednu posetu. Kad to obavim, ponovo ćemo nastaviti
putovanje na istok.”
“Alanone”, Brin je tiho izgovorila njegovo ime. “Reci
nam zbog čega moramo ići na sever.”
Druid je oklevao, potamneo u licu, zatim klimnuo. “Vrlo
dobro. Prošle noći sam primio poziv od svog oca. Zamolio
me da dođem k njemu, što sam obavezan da učinim. Za
života, bio je Druid Bremen. Sada se njegova sen pojavljuje
iz donjeg sveta u vodama Hadešorna u dolini Šejl. Za tri
dana, u cik zore, razgovaraće sa mnom na tom mestu.”
Druid Bremen je izbegao masakr Saveta u Paranoru,
kada je Gospodar Vorlok nahrupio iz Severne zemlje na
početku Drugog rata rasa. Iskovao je Mač od Šanare. To je
bilo tako davno, pomislila je Brin prisećajući se drevne
pripovesti. Pre sedamdeset godina, Šia Omsford je posetio
dolinu Šejl sa Alanonom. Video je Bremenovu sen kako se
uzdiže iz Hadešorna, da bi razgovarala sa svojim sinom, da
bi ga upozorila na ono što mu predstoji, proričući...
“On vidi budućnost, zar ne?” Pitala je Brin, prisećajući
se kako je sen upozorila na sudbinu koja je čekala Šiu. “Da
li ćete o tome razgovarati?”
Alanon je odmahnuo glavom u nedoumici. “Možda. Čak
i tada će otkriti samo fragmente onoga što će biti, zato što
budućnost još nije u potpunosti oblikovana, što nas
primorava da živimo u neizvesnosti. Samo se neke stvari
mogu unapred sagledati. Čak ni njihovo značenje nije uvek
jasno.” Slegnuo je ramenima. “U svakom slučaju, pozvao
me. On to ne bi učinio da se ne radi o pitanju od najveće
važnosti.”
“Meni se to ne sviđa”, izjavio je Ron. “To znači da ćemo
izgubiti najmanje tri dana – vreme koje nam je potrebno da
uđemo i izađemo iz Anara. Utvare već tragaju za tobom. To
si nam lično saopštio. Tako će samo dobiti više vremena da
pronađu tebe i Brin.”
Druidov hladni i strogi pogled počivao je na njemu.
“Nisam sklon da devojku izlažem nepotrebnim rizicima,
prinče od Leaha. Kao ni tebe.”
Ron je besno pocrveneo pa je Brin reagovala, hvatajući
ga za ruke. “Polako, Rone. Možda je odlazak u Hadešorn
dobra ideja. Možda ćemo tamo saznati nešto što nam
kasnije može biti od koristi.”
Gorštak nije skidao pogled sa Alanona. “Najviše bi nam
koristilo malo više istine o onome što činimo!” planuo je.
“Pa”, Alanonov govor postao je tihi, kratki šapat a
njegova inače visoka figura postala najednom još viša. “Koji
deo istine bi želeo da ti otkrijem, prinče od Leaha?”
Ron nije popuštao. “Ovo me posedno zanima, Druidu.
Rekao si Brin da mora poći s tobom u Istočne zemlje zato
što nemaš potrebnu moć da prodreš kroz prepreke koje
štite knjigu crne magije – ti koji si čuvar druidskih tajni, koji
imaš moć dovoljnu da uništi Lobanje i Demone! Tebi je
potrebna ona. Šta je to što ona ima a ti nemaš? Čarobna
pesma. Samo to, ništa drugo. Ona nema čak ni moć
Vilovnjačkog kamenja! To je magična igračka koja menja
boju lišća i nagoni cveće da cveta! Kakva je to zaštita?”
Alanon ga je neko vreme nemo posmatrao pa se
nasmejao, slabim, žalobnim osmehom. “Kakva vrsta moći,
svakako?” promrljao je. Naglo je upravio pogled na Brin.
“Da li i tebe muče iste sumnje o kojima je Gorštak
progovorio? Da li je i tebi potrebno dublje razumevanje
čarobne pesme? Da li treba da ti pokažem nešto vezano za
njenu upotrebu?”
Iako je pitanje bilo saopšteno hladno i strogo, Brin je
odgovorila. “Da.”
Druid je prošao kraj nje, prihvatio dizgine svog konja i
uzjahao ga. “Pođi za mnom, pokazaću ti nešto, Dolinarko”,
rekao je.
U tišini su jahali ka severu pokraj obale Mermidona,
probijajući se kroz kamenitu šumsku oblast. Svetlost
izlazećeg sunca prodirala je kroz drveće sa leve strane, dok
se senka planine Run poput zida uzdizala sa desne. Jahali
su tako duže od jednog sata, poput tužne, neme litije.
Najzad je Druid zaustavio konja i sjahao.
“Konji ostaju ovde”, naredio je.
Uputili su se kroz šumu na zapad, Druid je proveo
Dolinarku i Gorštaka preko grebena u udolinu obraslu
gustom šumom. Trebalo im je nekoliko napornih minuta da
se probiju kroz gusto isprepletano nisko žbunje. Alanon se
zaustavio i okrenuo prema njima.
“Sada, Brin”, pokazao je na žbunje ispred njih. “Zamisli
da se nalaziš pred preprekom od crne magije kroz koju
moraš proći. Kako bi upotrebila čarobnu pesmu da
obezbediš sebi prolaz?”
Nesigurno se obazirala oko sebe. “Nisam sigurna...”
“Nisi sigurna?” Odmahnuo je glavom. “Razmisli za koje
si potrebe do sad koristila magiju. Zar je nisi, kako nas
podseća princ od Leaha, upotrebljavala kako bi lišću dala
jesenju boju? Da li si je koristila da bi naterala cveća da
cveta, lišće da pupi, biljke da rastu?” Klimnula je glavom.
“Upotrebljavala si je da bi promenila boju, oblik i ponašanje
biljaka. I ovde učini isto. Nagnaj žbunje da ti otvori put.”
Posmatrala ga je jedan čas pre no što je klimnula. Ovo
je više nego što je ikada tražila od sebe, i nije bila ubeđena
da poseduje potrebnu moć. Još gore, proteklo je dosta
vremena od kada je poslednji put upotrebila magiju. Ipak,
pokušaće. Polako je počela da peva, niskim i ujednačenim
glasom koji se mešao sa zvucima šume. Neosetno je
promenila ton, podigao se dok je sve ostalo bledelo u
nepomičnosti. Stizale su i reči, neuvežbano, spontano,
spoznate intuicijom. Pevajući, rukama je posezala ka žbunju
koje je sprečavalo prolaz. Neprohodni splet lišća i grana se
lagano povlačio, vijugajući trakama sjajnog zelenila.
Sledećeg trenutka pred njima se, sve do središta
udoline, prostirao otvoreni put.
“Prilično jednostavno, zar ne?” Druidovo pitanje bilo je
retoričko. “Hajde da vidimo kuda će nas tvoja staza
odvesti.”
Krenuo je napred, skupivši crnu odoru oko sebe. Brin je
bacila kratki pogled ka Ronu, koji je samo zbunjeno slegnuo
ramenima. Krenuli su za Druidom. Odmah zatim, on se
zaustavio, pokazujući na brest, čije je izuvijano i zakržljalo
stablo raslo u senci višeg, snažnijeg hrasta. Brestove grane,
gusto isprepletane sa hrastovim, uvijale su se gore u
bezuspešnom naporu da stignu do sunca koje im je darivalo
život.
“Ovo će biti za nijansu teži zadatak, Brin”, rekao je
Alanon. “Ovaj brest bio bi u mnogo boljem položaju kada bi
ga sunce obasjavalo. Želim da ga ispraviš i odvojiš od
hrasta.”
Brin je sa sumnjom u očima posmatrala dva stabla.
Izgledala su tako neraskidivo isprepletana. “Mislim da to ne
mogu učiniti”, rekla mu je tihim glasom.
“Pokušaj.”
“Magija nije dovoljno jaka...”
“Ipak, pokušaj.” Prekinuo je usred izlaganja.
Počela je da peva, čarobna pesma je potisnula zvuke
šume dok nije preostalo ništa sem nje. Poletno se dizala u
jutarnjem vazduhu. Brest se zatresao, grane su, kao u
odgovor pesmi, zaškripale. Brin je podigla ton pesme.
Osetila je otpor drveta, pa su reči dobile snažiji oblik.
Zakržljalo brestovo stablo počelo je da se udaljava od
hrasta, grane su grebale i parale, a lišće se divlje treslo i
otpadalo sa grana.
Zatim je čitavo drvo nenadano pohrlilo nagore,
eksplodiravši u kiši grančica i lišća koja je zasula čitavu
udolinu. Zapanjena Brin počela je da se tetura unazad
štiteći lice rukama, dok je čarobna pesma naglo zamukla.
Pala bi da je Alanon nije prihvatio, štiteći je dok kiša
vegetacije nije minula. Okrenula se ka njemu.
“Šta se dogodilo...?” počela je, ali joj je on brzo stavio
prst na usne.
“Moć, Dolinarko”, prošaptao je. “Moć sadržana u tvojoj
magičnoj pesmi mnogo je veća nego što si zamišljala. Taj
brest nije mogao da se razdvoji od hrasta. Udovi su mu bili
previše kruti, previše zapleteni. Ipak se nije mogao
odupreti tvojoj pesmi. Nije imao druge do da se oslobodi –
čak i ako je rezultat značio njegovo uništenje!”
“Alanone!” Odmahivala je glavom u neverici.
“Imaš tu moć, Brin Omsford. Kao i kod svih drugih
magičnih pojava postoji tamna i svetla strana.” Druid im se
uneo u lice. “Igrala si se menjajući boju lišća. Pomisli šta bi
se dogodilo da si promenu godišnjih doba koju si izazvala
izvela do njenih krajnjih mogućnosti. Drvo bi prešlo iz
jeseni u zimu, iz zime u proleće, iz jedne u drugu sezonu.
Na kraju bi prošlo čitav svoj životni ciklus i odumrlo.”
“Druidu...” Upozorio ga je Ron krenuvši napred ali je
jedan Alanonov mračni pogled bio dovoljan da ga zaustavi u
pokretu.
“Stani, prinče od Leaha. Pusti je da čuje istinu.” Tamne
oči ponovo potražiše Brin. “Igrala si se čarobnom pesmom
kao sa neobičnom igračkom zato što si je takvom videla.
Ipak, znala si da je ona više od toga, Dolinarko – uvek,
duboko unutar sebe, znala si to. Vilovnjačka magija je uvek
bila više od toga. Ti poseduješ urođenu magiju Vilovnjačkog
kamenja u izmenjenoj formi koja se krvlju tvoga oca
prenela na tebe. U tebi postoji moć koja prevazilazi svaku
koja se pre pojavila – ona je možda latentna, ali njen je
potencijal nemoguće preceniti. Razmisli na trenutak o
prirodi ove magije koju si prizvala. Magična pesma može
promeniti ponašanje svake žive stvari! Zar ne shvataš šta to
znači? Gusto žbunje može biti nagnano da se razdvoji i tako
ti ponudi prolaz tamo gde se činilo da ga ne može biti.
Isprepletano drveće može biti navedeno da se razdvoji, po
cenu napora koji ih protresa do korena. Ako si u stanju da
lišću povratiš boju, možeš je i oduzeti. Ako možeš da
nateraš cveće da cveta, možeš ga nagnati da uvene. Ako
možeš dati život, Brin, možeš ga i oduzeti.”
Zurila je u njega, užasnuta. “Šta hoćeš da kažeš?”
grubo je prošaputala. “Da magična pesma može da ubije?
Da ću je upotrebiti da bih nekom oduzela život? Da li
misliš...?”
“Zamolila si me da ti pokažem nešto od njenih
mogućnosti”, Alanon je prekinuo njene proteste. “Samo
sam postupio po tvojim željama. Siguran sam da se posle
ove demonstracije više nećeš pitati da li je magija kojom
raspolažeš nešto više od onoga za šta si je smatrala.”
Brinino tamno lice zaplamtelo je od gneva. “Više ne
sumnjam, Alanone. A ni ti ne treba da sumnjaš u sledeće –
da uprkos svemu neću nikada upotrebiti magičnu pesmu da
ubijem! Nikada!”
Druid je izdržao njen pogled iako su mu tvrde crte
primetno omekšale. “Čak ni da spaseš sopstveni život? Ili
možda Gorštakov? Čak ni tada?”
Nije skrenula pogled. “Nikada.”
Druid je posmatrao Dolinarku još trenutak – kao da na
neki način meri snagu njene rešenosti. Potom se naglo
okrenuo zaputivši se ka obodu udoline.
“Saznala si dovoljno, Brin. Vreme je da nastavimo
putovanje. Razmisli o onome što si naučila.”
Crna prilika je nestala u žbunju. Brin je stajala tamo
gde je ostavio, najednom je postala svesna drhtanja svojih
ruku. To drvo! Način na koji se zatreslo i istrglo...
“Brin.” Ron je stao kraj nje položivši ruke na njena
ramena. Trgla se na njegov dodir. “Ne možemo nastaviti s
njim – ne više. Igra se sa nama kao i sa svim ostalim.
Napusti njega i ovaj besmisleni pohod i vrati se sa mnom u
Dolinu.”
Posmatrala ga je jedan trenutak, potom zatresla
glavom. “Ne. Bilo je neophodno da ovo saznam.”
“Ništa od ovog nije bilo neophodno, do đavola!” Spustio
je krupne šake sa njenih ramena zgrabivši jabučicu Mača
od Leaha. “Ako ikada učini nešto slično, neću oklevati...”
“Ne, Rone.” Položila je ruke preko njegovih. Ponovo je
bila pribrana, shvativši šta je propustila da zapazi. “Ovo
nije učinio da bi me zastrašio ili postideo. Uradio je to da bi
me nečemu naučio, u velikoj oskudici vremena. Pročitala
sam to u njegovim očima. Zar nisi primetio?”
Odmahnuo je glavom. “Nisam ništa zapazio. Zbog čega
se toliko žurimo?”
Gledala je u pravcu u kojem je Druid otišao. “Nešto nije
u redu. Nešto.”
Ponovo je pomislila na uništeno drvo, na Druidove reči
upozorenja, i na svoj zavet. Nikada! Brzo je osmotrila Rona.
“Da li misliš da mogu upotrebiti magičnu pesmu da bih
ubila?” tiho je upitala.
Oklevao je samo za tren. “Ne.”
Čak ni da bih tebi spasla život? pomislila je. A šta ako ti
ne bude pretilo drvo već neko živo biće? Da li bih ga
uništila da bih te spasla? Rone, šta ako to bude ljudsko
biće?
“Da li si još uvek sa mnom na ovom putovanju?”
zapitala je.
Pokloni joj je svoj najpoletniji osmeh. “Sve dok se ne
dočepamo te zagonetne knjige i ne iscepamo je u
komadiće.”
Naklonio se spustivši joj laki poljubac na usne. Zagrlila
ga je, privukavši ga k sebi. “Biće sve u redu”, rekao je.
Odgovorila mu je: “Znam.”
Ali više nije bila sigurna.
POGLAVLJE 6
Jair Omsford došao je svesti sputanih ruku i nogu,
vezan za stablo. Više nije bio u lovačkoj kućici već na čistini
opkoljenoj zidom od jelovih stabala. Nadvijala su se nad
njim kao nema straža. Četiri metra dalje, gorela je slaba
vatra, bacajući nejaku svetlost po tami koja je vladala među
senovitim drvećem. Bila je noć.
“Probudio si se, dečače?”
Poznati, prekorni glas dolazio je iz tame sa njegove leve
strane, i lagano je okrenuo glavu pretražujući mrak.
Zdepasta, nepomična figura čučala je na ivici svetlosnog
kruga. Jair je pokušao da odgovori shvativši da nije samo
vezan, već da su mu i usta zapušena.
“O, da, izvini zbog toga”, začuo se ponovo isti glas.
“Morao sam ti staviti čep, naravno. Ne mogu ti dozvoliti da
po drugi put upotrebiš magiju, zar ne? Znaš li koliko mi je
trebalo da se izvučem iz onog spremnika za drva?”
Oslonio se na drvo prisećajući se. Gnom iz krčme ga je
pratio i stigao u Ronovoj lovačkoj kolibi, udarivši ga s leđa...
Zgrčio se na tu pomisao, osetivši tinjajući bol u glavi.
“To sa zmijama je bio zgodan trik.” tiho se zacerekao
Gnom. Ustao je zakoračivši u svetlost vatre, i seo
prekrštenih nogu nekoliko koraka od zarobljenika. Uske
žute oči pomno su posmatrale Jaira. “Smatrao sam te
bezopasnim dečakom – a ne Druidovim mangupčićem. Loša
sreća, zar ne? Bio sam siguran da ćeš biti toliko uplašen i
saopštiti mi sve što sam želeo da znam samo, da bi me se
otresao. Ali ti to nisi hteo. Zmije na mojim rukama i metar
dugačka motka po glavi, to sam dobio od tebe. Dobro je što
sam živ’”
Žuto, sirovo lice blago se naglo u stranu. “Naravski, to
je bila tvoja greška.” Ispruženi prst se hitro podigao.
“Trebalo je da me dokrajčiš. Ali nisi, što mi je pružilo drugu
šansu. Možda te odrastanje u Dolini učinilo takvim. Bilo
kako bilo, kada sam se napokon oslobodio iz spremnika za
drva pošao sam za tobom kao lisica za zecom. Steta po tebe
što nisam mogao da ti dozvolim da pobegneš posle svega
što si mi priredio. Nisam ti to mogao dopustiti! Ostalim
šeprtljama bi svakako pobegao. Ali ne i meni. Pratio sam te
tri dana. Skoro sam te sustigao na obali reke. Već si bio na
drugoj strani a noću nisam mogao slediti tvoj trag. Morao
sam da čekam do jutra. Ipak, uhvatio sam te na spavanju u
toj kolibi, zar ne?”
Veselo se nasmejao posmatrajući Jaira koji je buktao od
besa. “Nemoj se ljutiti na mene – samo sam radio svoj
posao. Sem toga, ovo je pitanje ponosa. Za poslednjih
dvadeset godina niko sem tebe nije me primorao na veće
napore. A ti si samo jedan nevaljali dečak. Ne bih mogao da
živim s tim poniženjem. Onesvestio sam te – morao sam to
učiniti. Kao što sam rekao, ne smem se igrati sa magijom.”
Ustao je približivši se nekoliko koraka, njegove grube
crte lica odražavale su očiglednu radoznalost. “Bila je to
magija, zar ne? Kako si to naučio? Bila je u glasu, je l’ tako?
Prizvao si zmije glasom. Opasan trik. Strašno si me
preplašio a mislio sam da nema mnogo toga što me može
preplašiti.” Napravio je pauzu. “Izuzev, možda, hodača.”
Jairove oči su uplašeno zablistale na pomen Crnih
Utvara. Gnom je to primetio i klimnuo glavom. “Njih treba
da se plašiš. Skroz su crni. Mračni kao ponoć. Ne bih želeo
da su mi za petama. Nije mi jasno kako si prošao pored
onog u kući...”
Naglo je prekinuo priču nagnuvši se napred. “Da li si
gladan, dečače?” Jair je klimnuo. Gnom ga je neko vreme
pažljivo posmatrao i ustao. “Nešto ću ti predložiti.
Razlabaviću čep i nahraniti te, ako mi obećaš da nećeš
koristiti magiju protiv mene. Ona ti ovako vezanom za drvo
ne bi mnogo koristila – osim ako tvoje zmije ne mogu
pregristi veze. Nahraniću te pa ćemo malo razgovarati.
Ostali neće stići do jutra. Šta misliš o ovome?”
Jair je brzo razmislio, pa potvrdno klimnuo glavom.
Osećao je strahovitu glad.
“To smo rešili.” Gnom mu je prišao, oslobodivši ga čepa.
Jednom rukom je čvrsto stegao Jaira za čeljust. “Daj mi reč,
smesta – bez magije.”
“Bez magije”, odgovorio mu je Jair, trgnuvši se.
“Dobro. Dobro.” Gnom je olabavio stisak. “Kladio bih se
da si od onih koji drže do svoje reči. Čovek je valjan koliko i
njegova reč, znaš.” Posegnuo je za kožnom vrećicom za
pojasom i prineo je Dolinarevim usnama. “Pij. Hajde, uzmi
gutljaj.”
Jair je otpio nešto nepoznate tečnosti, koja je skliznula
niz njegovo suvo i stegnuto grlo. Bilo je to jako i gorko pivo,
gorelo je čitavim putem do stomaka. Jair je počeo da kašlje,
zabacivši glavu nazad. Gnom je zatvorio mešinu i vratio je
za pojas. Ponovo je seo i podvio noge, osmehnuvši se.”
“Zovu me Slenter.”
“Jair Omsford.” Jair se još uvek borio za vazduh.
“Mislim da to znaš.”
Slenter je klimnuo. “Tako je. Trebalo je da saznam više
o tebi. Naterao si me na napornu potragu.”
Jair se namrgodio. “Kako si me stigao? Verovao sam da
me niko ne može stići.”
“A, to.” Gnom je šmrkuo. “Pa, nije te baš bilo ko mogao
ni stići. Ali ja nisam bilo ko.”
“Kako to misliš?”
Gnom se nasmejao. “Ja sam tragač, dečače. To je moj
posao. Taj posao radim bolje od bilo koga drugog. Zato su
me i poveli. Zbog toga sam ovde. Tragam.”
“Za mnom?” zapanjeno je upitao Jair.
“Ne, ne za tobom – za Druidom! Onim koga zovu
Alanon. Njega pratim. Putevi su nam se ukrstili u pogrešno
vreme.”
Izraz neverice prešao je Dolinarevim licem. Ovaj Gnom
je tragač? Nije ni čudo da mu nije pobegao, što bi mu
sigurno pošlo za rukom da je imao nekog drugog za
petama. Ali traganje za Alanonom...?
Slenter je nemoćno zatresao glavom podigavši se na
noge. “Vidi, sve ću ti objasniti, ali prvo moram nešto da
pojedem. Od lovačke brvnare morao sam te nositi više od
tri kilometra. Iako izgledaš sitno, teži si nego što to izgled
govori. Dok si se ti odmarao, meni je ozbiljno porastao
apetit. Budi miran neko vreme – baciću nešto na vatru.”
Slenter je sa druge strane čistine doneo ranac, izvukao
nešto pribora za kuvanje i za nekoliko minuta pristavio
goveđi paprikaš. Miris hrane nošen noćnim vazduhom
stigao je do Jairovih nozdrva pa su usta počela da mu se
vlaže. Shvatio je da je pregladneo. Još od kad je napustio
krčmu nije imao pristojan obrok. Sem toga, hrana mu je
bila neophodna ako je želeo da zadrži šansu da umakne
ovom momku. Čvrsto je rešio da to prvom pogodnom
prilikom pokuša.
Kada je jelo bilo gotovo, Slenter ga je doneo do mesta
na kome je bio vezan. Hranio ga je ubacujuću mu zalogaje u
usta, deleći hranu s njim. Jelo je imalo divan ukus, pojeli su
sve, kao i nešto hleba i sira. Slanter je popio još piva, a
Jairu je dozvolio nekoliko gutljaja vode.
“Ovaj guveđi paprikaš nije loš”, prokomentarisao je
Gnom, stružući poslednje ostatke hrane iz posude. “Tokom
proteklih godina naučio sam nekoliko korisnih stvari.”
“Koliko dugo si tragač?” radozalo ga je upitao Jair.
“Veći deo života. Počeo sam sa učenjem otprilike u tvoje
doba.” Završio je sa pranjem suđa, ustao i prišao Dolinaru.
“Šta ti znaš o tragačima?”
Jair mu je kratko ispričao o starom tragaču koji se
zadržao u krčmi, o njihovim razgovorima, i o tragačkim
igrama koje su igrali, dok se starčeva noga nije zalečila.
Slenter je slušao u tišini sa očiglednim interesovanjem.
Kada je Jair završio, Gnom se zavalio unazad, a njegov
inače oštri pogled postao je dalek i zamućen.
“Nekada davno bio sam baš kao ti. Mislio sam samo o
tome kako da postanem tragač. Bio sam mlađi od tebe kada
sam napustio dom u društvu uglednog starog Graničara.
Otišao sam iz Istočne zemlje ka Kalahornu i Severnoj
zemlji. Od tada je prošlo više od petnaest godina. Nema
zemlje koju bar jednom nisam obišao. Proputovao sam više
od bilo kog Gnoma Istočne zemlje. Čudno je što me to
načinilo nekom vrstom beskućnika. Gnomi me zbog dugog
odsustvovanja i činjenice da sam toliko toga video više ne
smatraju jednom od svojih i gledaju me sa nepoverenjem.
Jedva me podnose. Poštuju me, mora se priznati, zato što
sam najbolji u svom poslu.
Bacio je oštar pogled na Jaira. “Ovde sam zato što sam
najbolji. Druid Alanon – onaj kojeg ne poznaješ, sećaš li se?
– stigao je do Gavranovih planina i Sivoznaka pokušavši da
se spusti u Melmord. Ništa se, međutim, ne može spustiti u
tu jamu, ni Druid niti sam đavo. Utvare su saznale za njegov
poduhvat i krenule za njim. Poslat je jedan hodač, patrola
Gnoma lovaca i ja kao tragač. Doveo sam ih do tvog sela i
čekao da se neko pojavi. Mislio sam da će se neko pojaviti,
iako je bilo prilično jasno da je Druid već otišao. Dočakao
sam tebe.
Jairov um je grozničavo radio. Koliko on zna? Da li je
znao zašto je Alanon došao u Senovitu dolinu? Da li je znao
za...? U tom se trenutku setio Vilovnjačkog kamenja
skrivenog u tunici. Tu ga je sakrio kada je napustio
Senovitu dolinu. Da li je još kod njega? Ili ih je Slenter
našao? O, bože!
Ne skidajući pogled sa Gnoma pažljivo se promeškoljio
u konopcima kojima je bio svezan, pokušavajući da oseti
pritisak kamenja. Bio je to uzaludan trud. Veze su zatezale
odeću pa ih nije mogao jasno osetiti. Ni za trenutak se nije
usudio da obori pogled.
“Konopci te malo seku?” pitao ga je Slenter.
Odmahnuo je glavom. “Samo sam pokušao da se
udobnije namestim.” Prinudio je sebe da se udobnije
namesti i opusti. Vratio se prethodnoj temi. “Zbog čega si
pošao za mnom ako je trebalo da slediš Alanona?”
Slenter je blago iskosio glavu. “Druida sam pratio da
bih saznao gde je otišao, što sam i učinio. Otišao je u tvoje
selo, tvojoj porodici. Sada se vratio u Istočnu zemlju – imam
li pravo? Ne moraš mi odgovoriti. Ne moraš meni. Moraćeš
da odgovoriš mojim saputnicima kad nas sutra ujutro budu
stigli. Pomalo su spori, ali dostižni. Morao sam ih napustiti
da bih bio siguran da ću te uhvatiti. Radoznali su u pogledu
Alanove posete. Žele da znaju zašto je došao. I nažalost po
tebe, žele da znaju još jednu stvar.”
Napravio je značajnu pauzu, svrdlajući Jaira pogledom.
Dolinar je duboko udahnuo vazduh. “O magiji?” prošaptao
je.
“Bistar si ti momak”, grubo se nasmejao Slenter.
“A šta ako ne budem hteo da govorim?”
“To bi bilo glupo”, odgovorio mu je Gnom tihim glasom.
Nemo su posmatrali jedan drugog. “Utvara će me
naterati da govorim, zar ne?” Konačno je upitao Jair.
“Utvara nije tvoj problem”, zafrktao je Slenter. “Utvara
je pošla severno za Druidom. Tvoj problem je Set.”
Dolinar je zavrteo glavom. “Set? Šta je to Set?”
“Set je gnomski starešina – u ovom slučaju zove se
Spilk. On komanduje patrolom. To je jedan prilično
neprijatan tip. Nimalo nalik meni, znaš. Pravi Gnom iz
Istočne zemlje. Nije sklon priči i najradije bi ti prerezao
grkljan. On je tvoj problem. Biće bolje da odgovoriš na
pitanja koja ti bude postavio.”
Slegnuo je ramenima. “Sem toga, jednom kad Spilku
kažeš ono što želi da zna, učiniću sve što budem mogao da
te oslobodim. Nismo u sukobu sa Dolinarima već sa
Patuljcima. Ne bih želeo da te razočaram, ali ti nisi od
preteranog značaja. Ono što njih zanima je tvoja magija.
Ako budeš odgovarao na pitanja, uskoro ćeš biti na
slobodi.”
Jair ga je posmatrao pogledom punim sumnje. “Ne
verujem ti.” Ovo je nateralo Slentera da ustukne. “Ne
veruješ? U tom slučaju ti dajem reč. Onoliko je pouzdana
koliko i tvoja.” Izvio je obrve “Meni ona znači koliko i tebi
tvoja, dečače. Prihvati je.”
Jair neko vreme nije govorio ništa. Čudno, ali učinilo
mu se kako Gnom govori istinu. Ako je obećao da će tražiti
Jairovo oslobođenje baš to će i učiniti. Ako je smatrao da će
Jair biti oslobođen nakon što odgovori na nekoliko pitanja,
to će se najverovatnije i dogoditi. Jair se namrštio. S druge
strane, zašto bi verovao jednom Gnomu?
“Ne znam”, promrljao je.
“Ne znaš?” Slenter je rezignirano zavrteo glavom.
“Misliš da imaš izbora, dečače. Ako ne odgovoriš, Spilk će
početi da te obrađuje. Ako ni tad ne progovoriš, predaće te
hodačima. Šta te tada čeka?”
Jair se sledio do samih kostiju. Nije mogao da zamisli
ono što bi mu se tada dogodilo.
“Smatrao sam te pametnim” nastavio je Gnom,
naborane žute crte iskrivile su se u grimasi. “Najviše zbog
načina na koji si promakao ostalima – čak i hodaču. Nastavi
tako. Od kakvog je sada značaja to što ćeš im reći? Šta će
se desiti ako otkriješ razlog Druidove posete? On je sada
već daleko – mali su izgledi da će ga stići sa ove strane
Istočne zemlje. Nije ti ni rekao ništa zbilja važno, zar ne?
Što se magije tiče – sve što će želeti da znaju jeste kako si
je naučio. Od Druida ili od nekog drugog?” Sačekao je
trenutak ali Jair mu nije ništa odgovorio. “Jednostavno nam
ispričaj kako si je naučio i kako je upotrebljavaš – samo to i
neće ti faliti ni dlaka s glave. Ne igraj se; kaži istinu.
Postupiš li tako, više im nećeš biti potreban.”
Ponovo je čekao na Jairov odgovor, i ponovo je Dolinar
ostao nem.
Slenter je slegnuo ramenima. “Pa, razmisli o tome.”
Uspravio se, protegao i prišao Jairu. Veselo se smešeći
vratio je čep u Dolinareva usta. “Žao mi je zbog ovakvog
postupka preko noći, ali ne smem mnogo rizikovati s tobom.
Toliko sam do sad naučio.”
Ne skidajući osmeh doneo je ćebe sa udaljenog kraja
čistine, i obmotao ga oko Jaira. Krajeve ćebeta zatakao je u
konopce kako bi preko noći ostalo na svom mestu. Zatim je
prišao vatri ugasivši je nogama. U slaboj svetlosti
preostalog žara Jair je mogao nazreti snažnu i zdepastu
priliku kako se kreće u tami.
“Jadan ja, spao sam na proganjanje Dolinara”, mrmljao
je Gnom. “Upropaštavanje talenta. Ne radi se čak ni o
Patuljku! Mogao sam pratiti Patuljka. Ili opet, Druida. Ali je
Druid otišao da pomogne Patuljcima a ja ovde sedim pazeći
na dečaka...”
Još neko vreme je, uglavnom nerazgovetno, mrmljao, da
bi na kraju sasvim utihnuo.
Jair Omsford je sedeo u tami pitajući se šta će učiniti
sutra, kada dođe jutro.
Stegnut i nagnječen konopcima slabo je spavao te
večeri, progonile su ga misli o onome što ga očekuje u
neposrednoj budućnosti. S koje god strane da je razmatrao
budućnost, izgledala je mračno. Nije mogao očekivati
pomoć od svojih prijatelja; niko i nije znao gde se nalazi.
Niti je zdrav razum govorio da se išta može očekivati od
onih kojima je pao šaka. I pored Slenterovih uveravanje nije
se nadao da će biti oslobođen bez obzira na to na koliko
pitanja bude odgovorio. Kakav im je odgovor mogao
ponuditi o magiji? Očigledno da je Slenter njegovu magiju
smatrao naučenom veštinom. Kada Gnomi shvate da to nije
stečena veština, već talenat s kojim je rođen, želeće da o
njemu više saznaju. Odvešće ga u Istočnu zemlju, Crnim
Utvarama...
Tako su mu prolazili noćni časovi. Na mahove bi
iscrpljenost nadvladala neugodni položaj i brige i on bi
zadremao – ali nikad duže od nekoliko minuta. Konačno je,
pred zoru, savladan iscrpljenošću, pao u san.
Nije se još ni razdanilo kada ga je Slenter protresao,
prenuvši ga iz sna.
“Budi se”, naredio je Gnom. “Stigli su.”
Jair je žmirkajući otvorio oči, škiljio je kroz sivilo ranog
jutra koje je prekrilo šumovitu visoravan. Uprkos ćebetu
osećao je hladan i vlažan vazduh. Fina jesenja magla
lebdela je oko jelovih stabala. Vladao je mrtvački mir,
šumski život je još oklevao sa buđenjem. Slenter se nadvio
nad njim, olabavivši konopce kojim je bio vezan za drvo.
Ostali Gnomi nisu bili na vidiku.
“Gde su?” pitao ga je kada mu je izvadio čep iz usta.
“U blizini. Stotinak metara niz padinu.” Slenter je
zgrabio Dolinara za tuniku uspravljajući ga na noge. “Bez
gluposti. Magiju zadrži za sebe. Nećeš biti vezan za drvo da
bi bar malo ličio na čoveka, ali odmah ću te ponovo vezati
ako pokušaš da me prevariš. Jasno?”
Jair je hitro klimnuo. Ruke i noge su mu još uvek bile
vezane, udovi toliko zgrčeni da je jedva mogao da stoji.
Leđima se oslonio na jelu, dok su mu ukočeni mišići sevali.
Čak i ako bi se oslobodio, ne bi u ovom stanju daleko
odmakao. Iznenadni napad straha u kombinaciji sa
umorom, zamaglio mu je um. Nije imao izbora, morao je
sačekati da mu se snaga lagano povrati. Slenter ga je
posavetovao da odgovara na pitanja. Da ne bude
lakomislen. Ali kakve je odgovore mogao dati? Koje su
odgovore oni bili spremni da prihvate?
Nekoliko prilika iznenada je izbilo iz pomrčine, bučno
se probijajući kroz drveće i šumsko rastinje. Dvoje, troje,
pola tuceta, osmoro – brojao ih je Jair dok su iskrsavali iz
magle, niz zdepastih prilike dobro umotanih u vunene
šumske ogrtače. Nabrana žuta lica Gnoma žmirkali su ispod
kapuljača, zdepasti prsti držali su koplja i toljage. Ni reč
nije prešla preko njihovih usana dok su ispunjavali čistinu.
Mnoštvo pogleda upravljalo se prema svezanom Dolinaru,
pogleda lišenih i najmanje naznake prijateljstva.
“To je taj?”
Govornik je stajao ispred ostalih. Bio je snažne građe
masivnih grudi i tela prekrivenog mišićima. Donji deo
batine je zario u šumsko tle, stezao ju je razmaknutim
izbrazdanim prstima, lagano je njišući.
“Pa, je li to on?”
Gnom je kratko pogledao Slentera. Ovaj je klimnuo
glavom. Ponovo je pogledao Jaira. Lagano je razgrnuo
kapuljaču na šumskom ogrtaču. Nepravilne, grube crte
dominirale su njegovim širokim licem. Ispitivački je
odmeravao Dolinara prodornim, okrutnim pogledom lišenim
strasti.
“Kako se zoveš?” tiho je upitao.
“Jair Omsford”, ne oklevajući odgovori Jair.
“Šta je Druid tražio u tvom domu?”
Jair je oklevao, pokušavajući da smisli odgovor. Nešto
neprijatno je zablistalo u Gnomovim očima. Iznenadnim
pokretom ruke podigao je batinu, dohvatio Dolinara po
nogama izmakavši mu tlo ispod nogu. Jair je teško pao,
ostavši bez daha. Gnom je nemo stajao iznad njega, zatim je
posegao dole uhvativši ga za tuniku i podigao ga na noge.
“Šta je Druid tražio u tvom domu?”
Jair se zagrcnuo, pokušavajući da prikrije strah. “Tražio
je mog oca”, lagao je.
“Zašto?”
“Moj otac je vlasnik Vilovnjačkog kamenja. Alanon hoće
da ih upotrebiti kao oružje protiv Crnih Utvara.”
Usledio je beskrajni trenutak tišine. Jair je prestao da
diše. Ako je Slenter pronašao Vilovnjačko kamenje u
njegovoj tunici, laž će biti otkrivena i s njim će biti gotovo.
Čekao je, ne spuštajući pogled sa Gnoma.
“Gde su oni sada, Druid i tvoj otac?” konačno je
progovorio.
Jair je izdahnuo. “Otišli su na istok.” Oklevajući je
dodao “Majka i sestra obilaze sela južno od Doline. Ja treba
da ih čekam u krčmi.”
Gnom je progunđao nešto nerazumljivo. Moram da
pokušam da ih zaštitim, razmišljao je Jair. Spilk ga je
pažjivo posmatrao. Nije skretao pogled. Nećeš saznati da li
lažem. Nećeš.
Naborani prst se podigao sa batine. “Koristiš li
magiju?”
“Ja...” Jair je pogledao tamno lice iznad njega.
Batina je sinula uvis, brzi oštri udarac dohvatio ga je
preko kolena, bacivši ga, ponovo, na zemlju. Gnom se
nasmejao, pogled mu je i dalje bio nemilosrdan. Ponovo je
postavio Jaira na noge.
“Odgovori – praktikuješ li magiju?”
Preplavljen bolom, Jair je potvrdno klimnuo glavom.
Jedva je stajao.
“Pokaži mi”, naredio je Gnom.
“Spilk”, Slenterov tihi glas je jasno odjekivao u
novonastaloj tišini. “Možda je bolje da ponovo razmisliš o
tom zahtevu.”
Jair je oklevao. Batina se ponovo podigla. Iako je Jair
ovog puta bio spreman nije reagovao dovoljno brzo da bi
izbegao udarac. Pogodio ga je postrance u lice. Bol mu je
eksplodirao u glavi, suze mu navrle na oči. Pao je na kolena,
ali Spilkove zdepaste ruke uhvatiše ga za tuniku i ponovo
ga osoviše na noge.
“Pokaži mi!” zahtevao je Gnom.
Tada je Jaira napala srdžba – bes velikog intenziteta
zaplamsao je u njemu. Više nije razmišljao o svojim
postupcima; jednostavno je delao. Brzi, prigušeni krik oteo
se sa njegovih usana naglo prerastavši u zastrašujuće
siktanje. Istog momenta Spilka su prekrili ogromni sivi
paukovi. Gnomski Set pomamno je zavrištao, pao na leđa
mahnito udarajući po velikim dlakavim insektima. Gnomi
iza njega raštrkaše se udarajući kopljima i batinama o
zemlju u pokušaju da spreče paukove da stignu do njih. Set
je pao pod navalom udaraca, valjao se po šumskom tlu
pokušavajući da se reši užasnih stvorova koji su se zakačili
za njega. Njegovi krici parali su jutarnji vazduh.
Jair je pevao još jedan trenutak i zatim prestao. Da mu
ruke i noge nisu bile vezane i da nije još uvek osećao
slabost od Spilkovih udaraca, upotrebio bi zbrku nastalu
zbog čarobne pesme za bekstvo. Ali Slenter se pobrinuo da
ga u tome spreči. Kada se gnev povukao, pesma je utihnula.
Spilk je još nekoliko sekundi nastavio da se valja po
zemlji udarajući po sebi. Zatim je shvatio da su pauci
nestali. Lagano se uspravio na kolena, ubrzano i
isprekidano dišući. Izubijano mu se lice grčilo od besa dok
je pogledom tražio Jaira. Ustao je, bacivši se uz urlik na
Dolinara, grabeći ga izboranim rukama. Jair je ustuknuo i
sapleo se nogu uvezanih u konopce. Sledećeg momenta,
Gnom je bio na njemu, divljački ga udarajući pesnicama.
Jairu se učinilo da ga po glavi i licu istovremeno pogađa
kiša udaraca. Bol i šok potekoše njegovim telom.
Zatim je sve utonulo u mrak.
Povratio se samo nekoliko trenutaka kasnije. Slenter je
klečao kraj njega, brišući mu lice tkaninom potopljenom u
hladnu vodu. Hladna voda mu je dodirivala kožu, pa se
oštro trzao na svaki njen dodir.
“Imaš više petlje nego mozga, momče” šapnuo je Gnom,
naginjući se ka njemu. “Da li je s tobom sve redu?”
Jair je klimnuo, pokušavajući da oprezno dodirne lice.
Slenter mu je odgurnuo ruku.
“Ne pipaj.” Još nekoliko puta ga je dodirnuo tkaninom,
dozvolivši da mu se lagan osmeh pojavi na licu. “Preplašio
si starog Spilka na smrt, da znaš. Gotovo na smrt.”
Jair je pogledao mirno Slentera ka mestu gde je na
drugoj strani čistine stajala gnomska patrola. Bacali su
oprezne poglede ka njemu. Spilk je stajao postrance od
ostalih, lica pocrnelog od besa.
“Bio mi je potreban veliki trud da ga odvojim od tebe”,
rekao je Slanter. “Inače bi te ubio. Smrskao bi ti lobanju.”
“Sam je tražio da mu pokažem upotrebu magije”,
promrmljao je Jair, teško gutajući vazduh. “To sam i učinio.”
Gnom je ovu misao očigledno smatrao zanimljivom, pa
je sebi dopustio još jedan slabi osmeh, pažljivo okrećući
glavu od Seta. Obuhvatio je Jaira oko ramena i podigao ga u
sedeći položaj. Usuo je Dolinaru u usta gutljaj piva iz
mešine za pojasom. Jair je spremno progutao, zagrcnuvši se
dok je tečnost putovala ka stomaku.
“Osećaš li se bolje?”
“Bolje”, potvrdio je Jair.
“Dobro me slušaj.” Osmeh mu je nestao s lica. “Moram
ti vratiti čep. Ja se brinem o tebi – ostali s tobom nemaju
ništa. Bićeš svezan, začepljenih usta izuzev za vreme
obroka. Ponašaj se kako treba. Pred nama je dugo
putovanje.”
“Dugo putovanje, u kom pravcu?” Jair se nije trudio da
prikrije strah u svojim očima.
“Istočno, u Anar. Vodimo te Crnim Utvarama. To je
Spilkova odluka. Hoće da im omogući da prouče tvoju
magiju.” Gnom je tužno odmahnuo glavom. “Žao mi je, ali
tu nije bilo pomoći. Ne nakon onoga što si učinio.”
Pre no što je Jair mogao bilo šta da kaže, Slenter je
vratio čep u njegova usta. Zatim je, olabavio veze oko
Jairovih članaka i podigao Dolinara. Pronašao je kratki
konop čiji je jedan kraj omčom pričvrstio za Jairov pojas a
drugi za svoj.
“Spilk”, pozvao je komandira patrole.
Gnomski Set se bez ijedne reči uputio ka šumi. Ostatak
patrola ga je sledio.
“Žao mi je, dečače”, ponovio je Slenter.
Zajedno su prošli čistinom, zaronivši u jutanju maglu.
POGLAVLJE 7
Gnomi su sa Jairom čitavog dana napredovali po
šumovitim brdima na zapadnoj granici Leaha. Zaklonjeni
šumom, zaobilazili su prohodne puteve koji su presecali
visoravan trudeći se da prođu neopaženo. Za Dolinara je to
bio dug i iscrpljujuć put. Način na koji je bio svezan činio
ga je još težim, konopci su se svakim korakom dublje
usecali u njegovo obamrlo telo. Teškoće koje je trpeo nisu
prošle nezapaženo ali se niko nije potrudio da mu olakša
položaj. Čuvari nisu vodili ni najmanje računa o ceni koju je
plaćao trudeći se da drži korak s njima. Ovi ogrubeli i
očvrsli veterani pograničnih ratova Istočne zemlje, svikli na
usiljene marševe po najneprohodnijem terenu i pod
najgorim uslovima znali su marširati po nekoliko dana. Jair,
iako okretan mladić, nije se mogao meriti s njima.
Do večeri su stigli do obala Duginog jezera gde su u
zakloništu omanjeg zaliva podigli bivak, a Jair je jedva
hodao. Ponovo su ga privezali za drvo, počastili ga
skromnim obrokom i sa nekoliko gutljaja piva. Veoma brzo
je utonuo u san.
Sledeći dan je protekao na sličan način. Probudivši se u
zoru, Gnomi su ga poveli obalom jezera. Zaobilazili su
severnu visoravan hitajući ka sigurnosti Crnih Hrastova.
Tokom dana družina Gnoma se zaustavila tri puta radi
predaha – polovinom jutra, u podne i konačno sredinom
popodneva. Ostatak dana proveli su hodajući, Jair je hodao
s njima, čitavo telo ga je bolelo, a najviše otekla i
povređena stopala. Iako na granici izdržljivosti, nije sebi
dozvolio ni najmanje posrtanje. Snagu je nalazio u
rešenosti, održavajući korak s ostalima.
Tokom čitavog marša preko visoravni ideja o bekstvu
nije ga napuštala. Ni u jednom trenutku nije sumnjao da će
pobeći; pitanje je bilo kada. Znao je kako će to izvesti. To je
bio lakši deo. Jednostavno će se načiniti nevidljivim. Tome
se neće nadati, zato što misle da je moć njegove magije
ograničena na stvaranje iluzornih pauka i zmija. Nisu znali
da on može činiti i druge stvari. Pre ili kasnije, pružiće mu
se prilika. Oslobodiće ga na treutak, što će biti dovoljno da
još jednom upotrebi magiju. Trenutak je sve što mu je bilo
potrebno. Jednostavno će iščeznuti. Ta pomisao ga je
održavala.
Imao je i dodatni razlog za bekstvo. Slenter mu je rekao
kako je hodač koji je stigao u Dolinu sa gnomskom patrolom
otišao na istok za Alanonom. Kako je Alanon mogao znati da
mu je Crna Utvara na tragu? Na to ga je samo Jair mogao
upozoriti. Dolinar je znao da mora pronaći odgovarajući
način za to.
Plan za bekstvo još uvek je zauzimao najistaknutije
mesto u njegovim mislima kada su u kasno popodne
zamakli u Crne Hrastove. Ogromna crna stabla uzdizala su
se oko njih poput zida. Na momente, krošnjama su potpuno
zaklanjala sunce. Zamicali su sve dublje u šumu, sledeći
stazu paralelnu sa obalom jezera. Napredujući kroz sumrak
odmicali su sve dalje na istok. U dubokoj senci džinovskog
drveća bilo je svežije i tiše. Šuma ih je prigrlila i progutala
poput pećinskog grotla koje je vodilo u zemaljske dubine.
Do zalaska sunca ostavili su visoravan daleko za sobom.
Ulogorili su se na malenoj čistini zaklonjenoj hrastovima i
dugačkim grebenom koji se na severu oštro spuštao do
ivice vode. Dolinar je sedeo uz mahovinom pokriveno stablo
desetak puta šire od obima njegovih grudi – vezan i
začepljenih usta – posmatrao je Slentera kako priprema
obrok mešajući ga velikom kašikom iznad slabe vatre. Iako
iscrpljen i izmučen Jair je pažljivo proučavao Gnoma
razmišljajući o protivrečnim crtama tog neobičnog
karaktera. Prethodna dva dana pružila su mu obilje
vremena za proučavanje, ali je i pored toga ostao zbunjen
njegovom pojavom kao i prilikom prvog razgovora u noći po
zarobljavanju. Kakav je on zaista bio? Istina je, bio je Gnom
– pa ipak nije izgledao kao jedan od njih. Sigurno nije bio
običan Gnom iz Istočne zemlje. Razlikovao se od Gnoma s
kojima je putovao. I oni su to osećali. Jair je to opazio u
njihovom ponašanju prema njemu. Tolerisali su ga, ali su ga
i izbegavali. I sam Slenter mu je to priznao. U ovom društvu
on je odskakao koliko i Dolinar. Ali bilo je tu i nečeg
drugog. Nešto u Gnomovom karakteru izdvajalo ga je od
ostalih – stav, možda inteligencija. Bio je pametniji od njih.
To je najverovatnije dugovao činjenici da je radio ono što
oni nisu. Ovaj obučeni tragač i putnik koji je prošao širom
sve Četiri zemlje, bio je Gnom koji je raskinuo sa tradicijom
svog naroda i napustio rodni kraj. Video je ono što ostali
nisu. Znao je ono što ostali nisu. Mnogo toga je naučio.
Ipak je, uprkos svemu, bio ovde. Zašto?
Slenter je napustio mesto kraj vatre i laganim korakom,
sa tanjirom u ruci, prišao Jairu. Seo je kraj njega, olabavio
čep da bi mu oslobodio usta i počeo da ga hrani.
“Nije loše, zar ne?” posmatrao ga je tamnim očima.
“Nije – ima veoma dobar ukus.”
“Daću ti još ako hoćeš”. Slenter je odsutno mešao kašu.
“Kako se osećaš?”
Jair mu je uzvratio pogled. “Sve me boli.”
“Stopala?”
“Naročito stopala.”
Gnom je odložio tanjir sa kuvanim mesom. “Dozvoli da
pogledam.”
Skinuo je Dolinareve čizme i čarape. Posmatrao je
dečakova naduvena stopala, lagano odmahujući glavom.
Zatim je iz dubine ranca izvadio majušnu bočicu. Otvorio je
i umočio prste u crvenkasti balzam. Pažljivo ga je utrljao u
otvorene rane. Balzam je počeo smesta da deluje,
ublažavajući bol.
“Rešiće te najtežeg bola i pomoći da ti tokom pešačenja
otvrdne koža “, rekao je. Utrljao je još malo lekovite
supstance, i podigao pogled, a grubo žuto lice krasio je
tužni osmeh. Ponovo je oborio pogled i obratio mu se. “Ti si
neko tvrdo momče, zar ne?”
Jair nije ništa odgovorio. Sačekao je da Gnom završi sa
utrljavanjem balzama pa se vratio hrani. Bio je gladan i
pojeo dva tanjira kuvanog mesa.
“Popij malo ovoga.” Kada je završio s obrokom, Slenter
mu je prineo mešinu s pivom. Dečak je popio nekoliko
gutljaja mršteći se. “Ne znaš šta je za tebe dobro”, rekao
mu je Gnom.
“To sigurno nije”, neraspoloženo mu je odvratio Jair.
Slenter je seo na pete. “Nešto sam malopre čuo. Mislim
da bi trebalo da znaš. Loše vesti za tebe.” Zastao je
povremeno se osvrćući. “Sastaćemo se sa hodačem, na
drugoj strani Hrastova. Tamo će jedan od njih čekati na
nas. Tako je rekao Spilk.”
Jair se sledio. “Kako je saznao?”
Slenter je slegnuo ramenima. “Dogovoreni susret,
pretpostavljam. Mislim da bi to trebalo da znaš. Sutra
izlazimo iz Hrastova.”
Sutra? Jair je osetio kako ga napušta i poslednja nada.
Kako će pobeći do sutra? Nije imao dovoljno vremena!
Mislio je da ga od dubokog Anara i utvrde Crnih Utvara deli
još nedelju dana puta, ako ne i više. Ali sutra? Šta može da
uradi do sutra?
Slenter ga je posmatrao kao da mu čita misli. “Žao mi
je, dečače. Ni ja se tome ne radujem.” Pogledi su im se
susreli, Jair je pokušao da ukloni očaj iz svog glasa. “Ako je
tako, zašto me ne oslobodiš?”
“Da te oslobodim?” Slenter se bezglasno nasmejao.
“Zaboravljaš na čijoj sam strani?”
Progutao je dobar gutljaj piva i uzdahnuo. Jair se nagao
napred. “Zbog čega si na njihovoj strani, Slenteru? Nisi kao
oni. Ne pripadaš im. Ti ne...”
“Dečače!” Gnom ga je oštro prekinuo. “Dečače, ti ne
znaš ništa o meni! Ništa! Zato mi nemoj govoriti ko sam i
kome pripadam! Vodi računa o sebi!”
Usledila je duga tišina. Ostali Gnomi su okupljeni oko
vatre nasred čistine ispijali pivo iz teških kožnih mešina.
Jair je povremeno opažao kako se osvrću bacajući oštre
poglede u njegovom pravcu. U njima je mogao zapaziti
sumnju i strah.
“Nisi poput njih”, tiho je odgovorio.
“Možda” nenadano se složio Slenter, zureći u
pomračinu. “Ali dovoljno sam pametan da se ne izlažem
štetnom riziku. Promenio se pravac u kome vetar duva.
Počeo je da duva sa istoka, i sve što mu je na putu biće
zbrisano. Sve! Nisi video ni deo toga. Crne Utvare poseduju
moć sa kojom se ništa ne može porediti i već gospodare
čitavom Istočnom zemljom. Tako je danas. Sutra...” Lagano
je odmahnuo glavom. “Ovo je vreme u kome Gnom treba da
bude Gnom.”
Otpio je još gutljaj piva ponudivši ga Jairu. Dolinar je
odmahnuo glavom. Um mu je grozničavo radio.
“Slentere, da li bi mi učinio uslugu?” pitao je.
“Zavisi.”
“Da li bi mi na nekoliko minuta skinuo konopce sa
ramena i ruku?” Gnomove crne oči su se suzile. “Želim da
malo protraljam udove ne bih li povratio nešto pravog
osećaja. Ne skidam ih već dva puna dana. Gotovo da ne
osećam prste. Molim te – dajem ti reč da neću pokušati da
pobegnem. Neću se služiti magijom.”
Slenter ga je pažljivo proučavao. “Tvoja reč se do sada
pokazala dovoljno pouzdanom.”
“Još uvek je pouzdana. Noge i ruke mi možeš ostaviti
svezanim. Treba mi samo malo vremena.”
Slenter ga je posmatrao još nekoliko minuta i najzad
klimnuo glavom. Kleknuo je pored Dolinara, olabavivši
čvorove koji su stezali konopce oko ruku i zglobova, nakon
čega su ovi skliznuli. Pažljivo izbegavajući nepotrebnu bol
Jair je počeo da masira svoje šake, zatim zglobove pa ruke, i
konačno telo. U tami ispred sebe spazio je odsjaj sa
Slenterovog noža. Pogled je držao oborenim a misli
skrivenim. Radio je polagano, razmišljajući sve vreme, ne
dopusti mu da pogodi, vidi...
“To je dovoljno” Slenterov glas je zvučao grubo i
neprijateljski dok je ponovo zatezao konopce. Jair je sedeo
mirno, ne pružajući otpor. Kada su konopci ponovo bili
zategnuti, Slenter se povukao korak nazad.
“Osećaš li se bolje?”
“Prilično bolje”, tiho je rekao.
Gnom je klimnuo glavom. “Vreme je za nešto sna.”
Otpio je još jednan gutjaj iz mešine s pivom, zatim se
nagnuo napred da proveri veze. “Žao mi je što je sve ovako
ispalo, dečače. Ni meni se to ne sviđa mnogo više nego
tebi.”
“Tada mi pomozi da pobegnem”, molio je Jair, šapatom.
Slenter ga je nemo posmatrao, bezizražajnog izraza
lica. Pažljivo je vratio čep Jairu u usta i ustao.
“Želeo bih da se nikad nismo sreli”, promrljao je.
Okrenuo se i otišao.
Jair se u tami oslonio na hrast. Sutra. Još jedan dan i
pašće u ruke Crnih Utvara. Stresao se. Morao je pobeći pre
toga. Morao je pronaći neki način za bekstvo.
Duboko je udahnuo hladni noćni vazduh. Saznao je
nešto novo – nešto veoma važno. Slenter nije sumnjao.
Dozvolio mu je tih nekoliko trenutaka bez konopaca –
vreme potrebno da utrlja život udovima i telu, vreme da se
reši bar malo bola i neudobnosti.
Vreme da oseti kako još uvek uza sebe ima Vilovnjačko
kamenje.
Činilo se da je jutro osvanulo suviše brzo. U tami Crnih
Hrastova rodila se siva i mračna zora. Već treći dan su
Gnomi sa zarobljenim Jairom marširali na istok. Topli dodir
sunca nije mogao stići do njih zbog nakupina olujnih oblaka
koji su se dokotrljali sa severa. Neugodni, moćni vetar
duvao je između drveća, noseći hladnoću koja je
nagoveštavala dolazak zime. Zavijeni u kratke ogrtače,
Gnomi su se pognute glave probijali napred kroz vrtloge
prašine i lišća.
Kako da pobegnem?
Kako?
Dolinar se trudio da održi ritam koraka neprekidno
ponavljajući isto pitanje. Svaki sledeći korak značio je
prolazak dragocenih sekundi, minuta, sati. Svaki korak
dovodio ga je bliže Crnim Utvarama. Na raspolaganju je
imao još samo ovaj dan. Morao se nekako osloboditi veza da
bi se poslužio magičnom pesmom. I najmanji trenutak bio
bi mu dovoljan.
Taj trenutak možda nikada neće nastupiti. Nije sumnjao
da hoće – sve do sad. Vreme mu je tako brzo izmicalo!
Primicala se sredina jutra, marširali su već nekoliko sati.
Počeo je tiho da prekoreva sebe što nije iskoristio priliku
koju mu je dao Slenter kada ga je prošle noći oslobodio
veza. Tada je imao dovoljno vremena da pobegne čuvarima.
Trebalo mu je nekoliko sekundi da ih na mestu zaledi,
pokrivajući ih nečim najodvratnijim što su mogli zamisliti.
To bi ih neko vreme sprečilo da misle na druge stvari, i još
nekoliko sekundi da se oslobodi veza oko članaka, zatim još
nekoliko da promeni nivo glasa da bi im nestao sa vidika.
Zatim bi iščezao. To je bilo opasno, ali izvodljivo – da nije
dao reč. Kakve bi posledice imalo kršenje reči date Gnomu?
Uzdahnuo je. Na neki način je bilo važno. Čak i ako je
data jednom Gnomu, reč je reč i značila je nešto. Bilo je to
pitanje časti. Reč se ne može prilagođavati po želji ili kao
odeća skidati i oblačiti u odnosu na vremenske prilike. Ako
je jednom prekrši, to će svakog sledećeg puta otvoriti put
lavini izgovora.
Sem toga, nije bio siguran da to može prirediti
Slenteru, bio on Gnom ili ne. Čudno, ali osećao je izvesnu
privrženost prema tom momku. Ne bi to baš nazvao
privrženošću. Pre bi se moglo govoriti o poštovanju. Možda
je u Gnomu samo prepoznavao deo sebe jer su obojica bila
od naročite sorte. Bilo kako bilo, nije mogao prevariti
Slentera na taj način čak i ako bi ga to spaslo sudbine koja
ga očekuje.
Sutirao je lišće naneseno po stazi kojom je hodao,
odmičući kroz mračni jesenji dan. Pretpostavljao je da bi
Ron Leah, da se zatekao na njegovom mestu, do sada već
imao gotov plan za bekstvo. I verovatno veoma dobar. Ali
Jairu nije padalo na pamet kakav bi on mogao biti.
Jutro je lagano prolazilo. Vetar je uminuo do podneva,
ali je njegova svežina ostala da lebdi u šumskom vazduhu.
Teren pred njima postajao je sve neprohodniji, izlomljeno
kamenito tlo spuštalo se ka jugu. Gudure su na mnogim
mestima prekidale stazu. Još uvek su se kretali između
hrastova, nemih džinova neosetljivih na vreme koje je
proticalo kraj njih. Neosetljivih i na moj mali život, mislio je
Jair bacajući pogled iznad sebe na crna stabla
monstruoznih razmera. Zatvarala su mu put tako da nije
imao gde da beži.
Staza se zavojito spuštala strmom padinom. Patrola je
poslušno sledila tamni put. Zatim su hrastovi ustupili pred
usamljenm skupinom borova i jela, gusto raspoređenih
usred masivnih crnih stabala. Podsećala su na grupu
zbijenih zatočenika, ukrućeni i uplašeni. Gnomi su nervozno
gunđali probijajući se posred njih, oštre iglice su ih
probadale i sekle. Jair ih je sledio pognute glave, dok su ga
duge iglice bockale po licu i rukama.
Koji trenutak kasnije, probio se kroz gusto rastinje
izbivši na široku čistinu, po kojoj su tekli brojni potočići
obrazujući jezerce na dnu gudure.
Kraj jezera je stajao čovek.
Gnomi su naglo zastali. Čovek je pognute glave pio
vodu iz limene šolje. Sva njegova odeća – razvezana tunika,
pantalone, šumski ogrtač, čizme – bili su crni. Crni kožni
ranac ležao je na zemlji pokraj njega. Odmah do njega,
počivao je dugački drveni štap za hodanje. I štap je bio crn,
od uglačane orahovine. Čovek ih je nakratko osmotrio.
Izgledao je kao obični putnik iz Južne zemlje, lica
potamnelog od dugog boravka na otvorenom. Svetla kosa
mu je gotovo u potpunosti posedela. Bezizražajne sive oči
su trepnule samo jednom; potom je skrenuo pogled. Mogao
je biti neki od stotina putnika koji su svakodnevno prolazili
ovim krajem. Od momenta u kome ga je ugledao Jair je
osećao da to nije slučaj.
I Spilk je naslutio prisustvo nečeg nesvakidašnjeg u
ovom čoveku. Hitro je osmotrio Gnome u svojoj pratnji, kao
da želi da se podseti na odnos devet prema jedan u njihovu
korist. Zaustavio je pogled na Jairu. Mogućnost da je
neznanac video njihovog zatočenika činila ga je primetno
nervoznim. Oklevao je jedan tren pre no što je pošao
napred. Jair i ostali su ga sledili.
Patrola je u tišini prišla drugoj strani malog jezera, ne
skidajući poglede sa stanca. Neznanac nije obraćao nikakvu
pažnju na njih. Spilk je istupio iz grupe napunivši kožnu
mešinu vodom iz jedne od malenih pritoka koje su tekle niz
stenu. Otpio je dobar gutljaj. Ostali Gnomi su strpljivo,
jedan po jedan, sledili njegov primer – svi sem Slentera, koji
je nepomično stajao kraj Jaira. Dolinar je pogledao Gnoma,
koji je pogledom fiksirao stranca. U njegovim grubim
crtama postojalo je nešto neobično, nešto...
Prepoznavanje?
Stranac je naglo podigao pogled susrevši se s Jairovim.
Bio je prazan i bezizražajan. Neznanac je zatim odmerio
Spilka.
“Putujete daleko?” pitao je.
Spilk je ispljunuo vodu iz usta. “Ne zabadaj nos u ovo.”
Neznanac je slegnuo ramenima. Ispio je vodu iz šolje.
Nagnuo se i vratio šolju u ranac. Kada se ponovo uspravio,
u ruci je imao crni štap.
“Da li je Dolinar zbilja toliko opasan?”
Gnomi su ga preteće odmeravali. Spilk je odložio
mešinu s vodom zgrabivši batinu. Obišao je jezerce i stao
nasuprot čoveku.
“Ko si ti?” planuo je.
Stranac je ponovo slegnuo ramenima. “Niko s kim bi
želeo da se upoznaš.”
Spilk se hladno nasmeja. “Tada idi odavde dok još
možeš. Ovo te se ne tiče.”
Stranac se nije micao. Izgledalo je kao da pažljivo
razmišlja o ponuđenom.
Spilk je načinio korak ka njemu. “Rekao sam ti da te se
ovo ne tiče.”
“Devet gnomskih lovaca putuje kroz Južnu zemlju sa
Dolinarem uvezanim, usta začepljenih kao u praseta?” Slab
osmeh prešao je preko strančevog suncem opaljenog lica.
“Možda si u pravu. Možda me se ne tiče.”
Sagnuo se da dohvati ranac, bacio ga na rame i počeo
da se udaljava od jezera prolazeći tik ispred Gnoma. Jairove
nanovo probuđene nade su čilele. Za trenutak je pomislio
da je stranac hteo da mu pomogne. Razočarano se okrenuo
ka jezercetu željan gutljaja sveže vode, ali Slenter mu je
preprečio put. Gnomove oči su još uvek počivale na
strancu, potegao je Jaira, odvukavši ga nekoliko koraka
dalje od ostatka patrole.
Stanac je ponovo zastao.
“Kad bolje razmislim, možda grešiš.” Stajao je na dva
metra od Spilka. “Možda me se tiče.”
Neznančev ranac je skliznuo na zemlju, bezizražajne
sive oči fiksirale su Spilka. Set je buljio u njega, neverica i
bes deformisale su tupi izraz njegovog lica. Iza njega, ostali
Gnomi nervozno su se meškoljili.
“Ostani iza mene”, šapnuo mu je na uvo Slenter, glasom
nalik tihom siktanju. Gnom je stao ispred njega.
Stranac je prišao Spilku. “Zašto ne pustiš Dolinara?”
predložio je tihim glasom.
Silk je zamahnuo teškom batinom ka strančevoj glavi.
Iako je bio brz, stranac se pokazao bržim, blokirajući udar
štapom. Štap je sunuo uvis spuštajući se jednom, dvaput.
Prvi udarac pogodio je Seta u podnožje stomaka, presavivši
ga na dvoje. Drugi ga je pogodio posred glave nakon čega
je pao kao pokošen.
Za trenutak se niko nije pomerao. Potom su ga Gnomi
napali ozlojeđeno urličući, mačevi su poleteli iz korica,
praćeni bojnim sekirama i uzdignutim kopljima. Sedmorica
lovaca napala su usamljenog čoveka. Jair je duboko
zagrizao čep koji ga je sprečavao da govori, posmatrajući
ono što je sledilo. Crni štap je vitlao okolo dok je stranac
brzinom mačke blokirao napad. Dva Gnoma su pala na tlo
pogođena u glavu. Ostatak je naslepo sekao i vitlao dok je
stranac sa lakoćom eskivirao udarce. Ispod neznančevog
ogrtača sevnuo je metal nakon čega je u njegovoj ruci
osvanuo mač. Sekundu kasnije nekoliko napadača ležalo je
na zemlji, dok im je krv kapala iz tela.
Dvojica od sedmorice su još uvek bila na nogama.
Stranac je čučnuo fintirajući pred njima kratkim mačem.
Gnomi su užurbano izmenjali poglede i počeli da odstupaju.
Jedan od njih je spazio Jaira skrivenog iza Slentera. Ostavio
je svog prijatelja i skočio ka Dolinaru. Ali, na Jairovo
iznenađenje, Slenter mu je blokirao put, držeći dugi nož u
ruci. Napadač je besno zarežao zamahujući oružjem. Sa
daljine od sedam metara neznanac je ličio na pokretni
vihor, zamahnuo je rukom poput zmije, napadač je zastao u
pola koraka, dugi nož virio mu je iz grla. Bez glasa se srušio
na zemlju.
Ovo je preostalom Gnomu bilo dovoljno. Ne vodeći
računa o ničem drugom, zaždio je sa čistine nestavši u
šumi.
Ostali su samo Jair, Slenter i neznanac. Gnom i stranac
su se nemo odmeravali sa oružjem na gotovs. Oko njih je
šuma bila tiha.
“Hoćeš li se oprobati?” tiho je upitao stranac.
Slenter je odmahnuo glavom. “Neću.” Ruka sa dugim
nožem pala je postrance. “Znam ko si.”
Stranac nije izgledao iznenađeno, samo je blago
klimnuo. Mačem je pokazao na Gnome koji su ležali između
njih. “Šta ćemo sa tvojim prijateljima?”
Slenter je spustio pogled. “Prijateljima? U ovoj grupi ih
nisam imao. Ratne nedaće su nas zbližile zato što smo
suviše dugo putovali istim putem. Bila je to gomila glupaka.
Njegove tamne oči presrele su neznančev pogled. “Za mene
je ovo putovanje završeno. Vreme je da krenem drugim
putem.”
Dugim nožem je isekao veze koje su sputavale Jaira.
Stavio je nož u korice i oslobodio mu usta.
“Reklo bi se da si danas imao sreće dečače” progunđao
je. “Upravo te spasao Geret Jeks!”
POGLAVLJE 8
Za Gereta Jeksa znalo se čak i u tako malom selu Južne
zemlje kakvo je bila Senovita dolina.
Bio je poznat pod imenom “Majstor oružja” – govorilo
se da su njegove veštine u pojedinačnoj borbi tako razvijene
da nije imao premca. Izaberi koje god hoćeš oružje ili samo
ruke, stopala i telo, i opet od njega nije bilo boljeg živog
borca. Neki su išli još dalje tvrdeći da boljeg borca od njega
nije nikada ni bilo.
Priče o njemu prerasle su u legendu. Prepričavale su se
u gostionicama posle nekoliko rundi pića nakon obavljenog
posla, u seoskim krčmama su ih pripovedali putnici
namerinici. Kada bi noć pala na logorske vatre i ognjišta
među okupljenima se stvarala veza koja je na neki način
jačala rečima koje su razmenjivali, a priče o Geretu Jeksu
bile su na takvim mestima uvek prisutne. O njegovom
poreklu nema podataka; taj deo njegovog života zaogrnut je
velom nagađanja i nepouzdanih glasina. Ali svako zna bar
jedno mesto na kome je bio i priču koja uz njega ide. Većina
tih priča je istinita, potvrdilo je više pouzdanih očevidaca.
Nekoliko njih je prešlo u domen opšte kulture, možete ih
čuti u raznim verzijama širom Južne zemlje i delova drugih
zemalja.
Jair Omsford ih je sve znao napamet.
Jedna od priča, najverovatnije najranija, pripovedala je
o gnomskim bandama koje su pljačkale udaljena sela
Kalahorna u istočnom pograničnom pojasu. Banditi su se
nakon okršaja sa Pograničnom Legijom, raštrkali u manje
grupe – od po desetak ljudi – koje su produžile da haraju po
usamljenim farmama i izolovanim naseobinama.
Legionarske patrole su u redovnim intervalima pretraživale
pokrajinu, ali banditi bi se pritajili dok oni ne bi prošli.
Desetak bandita je napalo farmu južno od ušća Raba u
Mermidon. Nisu zatekli nikog izuzev farmerove žene, sitne
dece i stranca koji je tek prerastao dečačke godine.
Zamolio je za hranu i prenoćište obavezavši se da će usluge
platiti pomaganjem u domaćim poslovima. Sklonio je
porodicu na tavan i sukobio se sa banditima koji su provalili
u kuću. Ubio je osmoricu napadača dok su se dva poslednja
spasila bekstvom. Priča se kako su se posle ovog događaja
napadi proredili. Neznanac o kome su, posle ovog
događaja, svi počeli da govore zvao se Geret Jeks.
I ostale priče su dobro poznate. U Arborlonu je
obučavao elitnu Dvorsku gardu, jedinicu za zaštitu kralja
Vilovnjaka, Andera Elesedila.
U Tirsisu je obučavao odabrane jedinice Pogranične
Legije, kao i još neke u Kernu i Varflitu. Neko vreme se
borio u pograničnim ratovima između Patuljaka i Gnoma,
uvežbavajući Patuljke u tehnici rukovanja oružjem. Jedno
vreme je putovao krajnjim jugom Južne zemlje učestvujući u
građanskom ratu koji je besneo između država članica
Federacije. Priča se da je ubio mnogo ljudi; i sebi stvorio
mnoštvo neprijatelja. Više se nije mogao vratiti u najjužnije
delove Južnih zemalja...
Jair se prenuo iz razmišljanja, postavši najednom
svestan neznančevog pogleda, koji kao da je nastojao da mu
pročita misli. Pocrveneo je. Uspeo je da prozbori: “Hvala.”
Geret Jeks mu nije ništa odgovorio. Bezizražajne sive
oči su ga još neko vreme posmatrale, ne otkrivajući ništa.
Kratki mač nestao je u senkama njegovog ogrtača. Čovek u
crnom je počeo sa pretraživanjem raštrkanih gnomskih
tela. Jair ga je neko vreme posmatrao, a potom kriomice
bacio pogled na Slentera.
“Da li je to stvarno Geret Jeks?” prošaptao je.
Slanter mu je uzvratio neveselim pogledom. “To sam
rekao, zar ne? Ne možeš zaboraviti nekoga poput njega.
Upoznao sam ga pre pet godina u vreme kada je uvežbavao
vojnike Legije u Varflitu. Tada sam u Legiji obavljao
izviđačke dužnosti. Bio sam kao od čelika ali u poređenju s
njim...” Slegnuo je ramenima. “Sećam se nekih
nezadovoljnika opakog izgleda koji su negodovali zbog
zapostavljanja tokom obuke ili nečeg sličnog. Krenuli su na
Jeksa naoružani kopljima dok je im je ovaj bio okrenut
leđima. Nije ni bio naoružan. Napala su ga sva četvorica,
odreda krupniji od njega.” Gnom je odmahnuo glavom,
odsutnog pogleda. “Ubio je dvojicu, izlomio još dvojicu.
Tako brzo da se jedva moglo pratiti okom. Bio sam
prisutan.”
Jair je ponovo odmerio priliku odevenu u crno.
Legenda, govorili su. Međutim nazivali su ga i drugim
imenima. Zvali su ga ubicom – plaćenikom, lišenim osećaja
lojalnosti, odanom samo onima koji ga plaćaju. Nije imao
saputnika; Geret Jeks je uvek putovao sam. Bio je i bez
prijatelja. Za tako nešto je bio previše opasan i tvrd.
Zašto je pomogao Jairu?
“Ovaj je još živ.”
Majstor oružja stajao je iznad Spilka. Slenter i Jair su
izmenili poglede, nakon čega su prišli da osmotre.
“Tvrda lobanja”, promrljao je Geret Jeks. “Pomozite mi
da ga podignem.”
Zajedno su preneli onesvešćenog Spilka sa središta
čistine do njenog oboda. Položili su ga uz bor. Posluživši se
konopcima kojima je Jair bio svezan. Majstor oružja je
sputao Setove ruke i noge. Odstupio je od Gnoma
zadovoljan učinjenim poslom. Okrenuo se paru koji ga je
posmatrao.
“Kako se zoveš, Dolinaru?” pitao je Jaira.
“Jair Omsford”, odvratio mu je dečak. Osećao se
nelagodno pred pogledom tih čudnih sivih očiju.
“A ti?” pitao je Slentera.
“Slenter”, odgovorio je tragač.
Na otvrdlom licu bila je primetna senka nezadovoljstva.
“Možda ćeš mi ti reći šta je devet gnomskih lovaca radilo sa
ovim Dolinarom?”
Nakon kraćeg mrštenja Slenter je Majstoru oružja
izložio sve događaje počevši od prvog susreta sa Jairom u
Senovitoj dolini. Na veliko Dolinarevo iznenađenje opisao je
i ono što mu je Jair uradio kada mu je umakao. Geret Jeks
ga je slušao bez komentara. Kada je priča bila gotova,
okrenuo se ka Jairu.
“Da li je sve rečeno istina?”
Jair je posle kraćeg oklevanja klimnuo glavom.
Naravano da nije bila – ne u potpunosti. Deo je bila
izmišljotina koju je servirao Spilku. Ali nije imao razloga da
sad menja priču. Bolje je da obojica veruju kako njegov otac
putuje sa Alanonom i Vilovnjačkim kamenjem – bar dok
Jairu ne bude jasno kome može verovati.
Usledila je duga paza koju je Majstor oružja iskoristio
za razmišljanje. “Pa, ne mislim da te mogu ostaviti da sam
lutaš ovim predelima, Jaire Omsforde. Niti je dobra ideja
ostaviti te u društvu ovog Gnoma.” Slanter je na ovu opasku
reagovao naglim crvenilom, ali je zauzdao jezik. “Najbolje
je da kreneš sa mnom. Tako ću znati da si na sigurnom.”
Jair ga je zbunjeno posmatrao. “Gde da pođem s
tobom?”
“Za Kulhaven. Tamo imam sastanak, a ti možeš da
kreneš sa mnom. Ako je Druid sa tvojim ocem otišao u
Istočnu zemlju, veoma je verovatno da ćemo ih tamo naći –
a ako ih i ne nađemo, naći ćemo nekog ko će nas odvesti do
njih.”
“Ali to je nemoguće ...” počeo je Jair, pa se zaustavio.
Nije smeo pomenuti Brin. Morao je paziti da mu se to ne
omakne. Ali ni put na Istok nije dolazio u obzir. “To ne mogu
učiniti”, završio je. “Imam majku i sestru koje žive u selu
južno od Vejla i ni o čemu nisu obaveštene. Moram se vratiti
da ih upozorim.”
Geret Jeks je odmahnuo glavom. “To je suviše daleko.
Nemam vremena za to. Krenućemo na istok pa ćemo ih
obavestiti prvom prilikom. Sem toga, ako je ono što si mi
rekao tačno, opasnije je vraćati se nazad nego ići napred.
The words you are searching are inside this book. To get more targeted content, please make full-text search by clicking here.
Terry Brooks - Carobna pesma Sanare
Discover the best professional documents and content resources in AnyFlip Document Base.
Search
Terry Brooks - Carobna pesma Sanare
- 1 - 50
- 51 - 100
- 101 - 150
- 151 - 200
- 201 - 250
- 251 - 300
- 301 - 350
- 351 - 400
- 401 - 450
- 451 - 500
- 501 - 550
- 551 - 555
Pages: