Terry Brooks - Carobna pesma Sanare

POGLAVLJE 17

 
Kiša je prestala iste noći, negde u jutarnjim časovima
dok su članovi male družine iz Kulhavena spavali u omanjoj
pećini dvadesetak kilometara od Useka. Niko nije znao
kada je tačno prestala – čak ni Eden Elesedil, koji je bio na
straži. Iscrpljen naporima bega preko Useka, nije odoleo
snu.
Zora je zajedno sa novim danom donela i dobrodošlu
promenu vremena. Na severu, gotovo izgubljene u
plavičastoj izmaglici horizonta, uzdizale su se divovske
Gavranove planine. Sa dalekih vrhova pristizao je hladan
vetar donoseći obećanje zime i najavljujući odlazak jeseni.
Oštar i jak, razneo je oblake, kišu i maglu koji su zakrilili
oblast Srebrne Reke vraćajući nebu duboku, plavu boju.
Vlaga i nelagodnost su nestali. Natopljeno tlo se ponovo
osušilo, vlažna isparenja pomeo je vetar i čitava oblast
povratila pređašnji izgled zapanjujuće oštrih linija u
blistavoj, zlaćanoj svetlosti sunca.
Družina je nastavila marš na istok. Štitili su se od zime
umotani u vunene ogrtače koji su još uvek bili vlažni od
kiše. Srebrna Reka bučno je tekla između šumovitih obala,
okružena stenovitim grebenima i strmim, travom
pokrivenim padinama. Prostranstva Anara sve više su se
širila pred šestorkom koja je odmicala. Brojni vrhovi Kapala
uzdizali su se istočno od pravca marša iznad drveća kao
vrhovi kopalja namernih da pokidaju nebesko tkanje. Vrhovi
su u osvit dana bili još daleko od njih ali su im se oni
neprestano, svakim satom približavali. Do sredine
popodneva družina je stigla do nižih padina masiva i
otpočela uspon.
Nisu daleko odmakli kada ih je Eden Elesedil zaustavio.
“Slušajte!” oštro ih je upozorio. “Da li čujete?”

Nemo su stajali na goloj padini. Okrenuli su glave ka
vrhovima na istoku, u pravcu na koji je ukazao vilovnjački
princ. Sem žalosnog urlika vetra koji je snažno duvao iz
pravca vrhova, nisu čuli druge zvukove.

“Ne čujem ništa”, tiho je promrljao Foreker, ali niko se
nije pomakao. Vilovnjačko čulo sluha bilo je znatno oštrije
od njihovog.

Vetar je naglo zamro i utihnuo, a potom je iz daljine
doprlo duboko, postojano bubnjanje. Bilo je još slabo i
prigušeno dugim putovanjem kroz lavirinte i šupljine
planinskog stenja.

Preko Forekerovog crnobradog lica pala je tamna
senka. “Gnomski bubnjevi!”

Ponovo su krenuli napred, sada su sa mnogo više pažnje
pretraživali litice i udubine pred sobom.

Zvuk bubnjeva postajao je sve snažniji. Tutnjao je kroz
tlo nadjačavši huk vetra.

S odmicanjem popodneva, senke vrhova počele su da se
izdužuju sežući ka družini koja se uspinjala. Do njihovih
ušiju tada dopre novi zvuk, neka vrsta jezivog urlika koji je
isprva bio nerazdvojni deo vetra da bi kasnije svojom
jačinom i besom postao prepoznatljiv. Stizao je sa udaljenih
vrhova valjajući se padinom kojom su se peli. Zastali su,
zbunjeno posmatrajući jedno drugo dok se nije oglasio
Geret Jeks sa prizvukom iznenađenja u glasu.

“Tamo se bije boj.”
Foreker je potvrdio ovo zapažanje klimanjem glave i
obnovljenom snagom pohitao ka vrhu. “Napali su Kapal.”
Zašli su u planine, probijajući se kroz sve neprohodniji
lavirint džinovskog stenja, oštrih pukotina, dubokih ponora
i strmih padina. Sunce je nestalo s vidika, popodne je
ustupilo mesto sumraku, senke se protegle daleko na jug.
Vetar je utihnuo, i hladnoća koju je nosio sa sobom izgubila
je na oštrini. Tišina se spustila na zemlju, narušena tek
pokojim sporadičnim ehom bubnjeva i ratničkih pokliča.
Daleko iznad mesta do kog su se uspeli, oko golih vrhova,

lenjo su kružile grabljivice – strvinari koji su posmatrali
čekajući svoj plen.

Družina se najzad uspela na najbiliži greben, odakle se
tesna, senovita i opasna staza pružala u nadiruću noć.
Zidovi litica pritiskali su ih sa svih strana dok su sa
naporom u oskudnom svetlu pokušavali da nazru naznake
pokreta. Činilo se da je put pred njima slobodan, kao da se
sav život sa ovih litica preselio na mesto gde se vodila
bitka.

Trenutak kasnije su izbili iz uskog prolaza i naglo se
zaustavili. Litica je ponirala i pred njima je pucao
zastrašujuć vidik.

Na drugoj strani tesnaca, na visokim vrhovima između
kojih je tekla Srebrna Reka, nalazile su se ustave i brane
Kapala, divovske, grubo načinjene i zapanjujuće bele na
tamnoj pozadini stena, uzdizale su se visoko između
skupine planinskih vrhova držeći vode Kilidelana u svojim
džinovskim šakama. Vrhom širokog, ravnog grebena
dominirala je ogromna tvrđava sačinjena od tri nivoa, masa
tornjeva, zidova i grudobrana. Najveći deo citadele izdizao
se nad severnom ivicom kompleksa, ispred zaravni koja se
blago spuštala ka vrhovima u pozadini. Manji deo utvrde
čuvao je mesto na kojem su se vrhovi spuštali do
rezervoara. Tim se zidovima moglo prići samo niz nekoliko
uskih staza.

Tamo se vodila bitka. Armija Gnoma gamizala je po
padinama kao i po okolnim stazama i liticama. Ta ogromna
armija bacala se na kamene grudobrane Kapala u obliku
tamnog talasa oklopljenih tela načičkanog oružjem,
pokušavajući da probije utvrđenje koje ih je ometalo u
napredovanju. Katapulti su, u umirućoj svetlosti dana,
izbacivali velike kamene gromade koje su uz zaglušujući
tresak završavale na oklopu i mesu branilaca. Vrisci i urlici
mešali su se sa bukom udaraca gvožđa o gvožđe dok su duž
čitavog fronta, na bedemima utvrde, ljudi gubili živote.
Malena, bezlična stvorenja borila su se na zidovima,

Patuljci i Gnomi ginuli su u velikom broju zahvaćeni opštom
klanicom.

“Eto šta Gnomi čine s Kapalom!” kriknuo je Foreker.
“Opseli su ga! Nije ni čudo što su onako drsko zauzeli
Usek!”

Jair se probio napred odakle je mogao bolje da vidi. “Da
li su Patuljci u zamci?” nestrpljivo je zapitao. “Mogu li
pobeći?”

“Lako bi mogli pobeći – ali neće”, Elb Foreker je
prostrelio Dolinara pogledom. “Podzemni tuneli vode do
planina na obe strane strane, ti tajni prolazi izgrađeni su za
slučaj bekstva ako tvrđava padne u ruke neprijatelja. Ali
nema armije sposobne da savlada zidove Kapala Omsforde,
zato Patuljci ostaju unutar nje, braneći se.”

“Zašto?”
Foreker je nastavio da objašnjava. “Brane ustave. Vidiš
li sakupljene vode Kilidelana? Otrov Crnih Utvara ih je
zatrovao i zaprljao. Brane sprečavaju da te vode prodru u
zapadne zemlje; ustave kontrolišu njihov protok. Ako utvrda
bude napuštena, ustave i brane pašće u ruke neprijatelju.
Gnomi će otvoriti vratnice i ispustiti svu vodu Kilidelana.
Poplaviće zapadne zemlje zagađenom vodom trujući široku
oblast, uništavajući što više živog sveta. Utvare će se za to
pobrinuti. I sam Kulhaven će biti izubljen.” Tužno je
odmahnuo bradatom glavom. “Patuljci to nikada neće
dozvoliti.”
Jair je, privučen žestinom sukoba, bacio još jedan
pogled na bitku koja je besnela pod njim. Silesija Gnoma
opsedala je branitelje tvrđave; da li su Patuljci mogli da
odole toj sili?
“Kako ćemo proći pored ove gužve?” pitao je Geret Jeks
proučavajući prizor ispod njih.
Patuljak je bio zadubljen u sopstvene misli. “Kad se
smrkne, krenite istočno duž visova. Tako ćete proći iznad
gnomskog tabora. Kada izbijete iznad Kilidelana spustite se
do reke i pređite je. Zatim krenite na sever. Nadalje bi

trebao da budete relativno bezbedni.” Ispravio se i pružio
ruku. “Želim ti svu sreću, Gerete.”

Majstor oružja je oštro reagovao. “Sreću? Ne misliš
valjda da nas ostaviš?”

Patuljak je slegnuo ramenima. “Ne razmišljam. Odlučio
sam.” Geret Jeks nije skidao pogled sa Patuljka. “Nećeš im
biti od preterane koristi, Elbe.”

Foreker je lagano odmahnuo glavom. “Neko mora
upozoriti garnizon da je most kod Useka uništen. U
suprotnom, ako bi došlo do najgoreg i Kapal pao, oni bi
mogli pokušati da pobegnu kroz planine i tako upadnu u
zamku.” Uzdahnuo je. “Sem toga, Helt vas po mraku može
voditi bolje od mene, a oblast istočno od Kapala ionako mi
je nepoznata. Tamo se morate osloniti na Gnoma.”

“Sačinili smo sporazum – sva šestorica.” Glas
Gospodara Oružja dobio je hladan prizvuk. “Niko ne može
ići kuda mu je volja. Potreban si nam.”

Patuljak je tvrdoglavo stegnuo vilice. “I njima sam
potreban.” Družina je posmatrala kako se odmeravaju u
neprijatnoj tišini. Niko nije pokazivao znake popuštanja.

“Pusti ga”, zabrundao je Helt. “Ima pravo da bira.”
“Izbor je načinio u Kulhavenu.” Geret Jeks je počastio
Graničara ledenim pogledom.
Jair je osećao stezanje u grlu. Hteo je nešto da kaže,
bilo šta – što bi prekinuo napetost stvorenu između Patuljka
i Majstora oružja, ali ničeg se nije mogao setiti. Pogledao je
Slentera očekujući da će saznati Gnomovo mišljenje, ali on
se jednostavno držao po strani.
“Imam ideju.” Oglasio se Eden Elesedil. Svi pogledi su
se okrenuli ka njemu. “Možda neće upaliti, ali vredno je
truda. Ako bih mogao da priđem dovoljno blizu tvrđave,
vezao bih poruku za strelu i pustio je. Tako bismo mogli da
upozorimo branitelje na događaje kod Useka.” Geret Jeks
se okrenuo ka Forekeru. “Šta ti misliš?”
Patuljak se mrštio. “To će biti opasno. Morali biste prići
mnogo bliže no što mislite. Mnogo.”

“Onda idem ja”, obnarodovao je Helt.
“To je bila moja ideja”, insistirao je Eden. “Idem ja.”
Geret Jeks je podigao ruke. “Ako ide jedan, idemo svi.
Ako se u ovim planinama podelimo, nikada se nećemo
ponovo okupiti.” Pogledao je Jaira. “Slažeš li se?”
Jair je klimnuo glavom. “Slažem se.”
“A ti, Elbe?” Majstor oružja je ponovo odmerio Patuljka.
“A ako ne budemo mogli da doturimo poruku
garnizonu?”
“Idemo na sever.”
Geret Jeks je bacio poslednji pogled na sukob gnomske
i patuljačke armije koji je besneo u podnožju litice, a potom
im dao znak da ga slede u zaklon stenja. “Sedećemo ovde
dok se ne spusti mrak”, dobacio im je preko ramena.
Jair je krenuo za njim, očešavši se o Slentera. “Nije
gubio vreme pitajući mene da li se slažem”, promumlao je
Gnom hodajući napred. Mala družina je našla sklonište
unutar skupine stena rešena da u njihovoj zaštitničkoj senci
dočeka mrak. Sedeći na stenama poslužili su se hladnom
večerom, zamotali se u ogrtače i utonuli u tišinu. Posle
nekog vremena, Foreker i Geret Jeks su se iskrali niz
padinu kako bi bolje osmotrili istočni pravac. Stražarsku
dužnost preuzeo je Eden Elesedil, Helt se opružio po
stenovitom tlu tražeći najudobniji položaj za odmor. Našao
ga je i odmah zaspao. Jair je neko vreme sedeo sam. Ustao
je i prišao Slenteru koji je praznog pogleda zurio u sumrak.
“Cenim ono što si učinio za mene na Useku”, tiho je
prozborio.
Slenter nije reagovao. “Zaboravi na to.”
“Ne mogu. Već treći put si mi spasao život.”
Gnom se podrugljivo nasmejao. “Zar toliko puta?”
“Toliko.”
“Pa, možda sledećeg puta neću biti uz tebe dečače. Šta
ćeš onda?”
Jair je odmahnuo glavom. “Ne znam.”

Usledila je neprijatna tišina. Slenter je nastavio da
ignoriše Dolinarevo društvo. Jair je bio rešen da se udalji,
ali njegova je tvrdoglavost prevagnula pa se odlučio da
ostane. Namerno je seo odmah pokraj Gnoma.

“Trebalo je da te pita”, tiho mu je uzvratio.
“Ko? Šta da me pita?”
“Geret Jeks – trebalo je da te pita da li si voljan da sa
nama odeš do tvrđave.”
Slenter je reagovao. “Dosad me ništa nije pitao, zar ne?
Zašto bi sad počeo?”
“Možda ako bi ti...”
“Možda bih, ako bi mi izrasla krila, mogao da odletim
sa ovog mesta!” Gnomovo lice odisalo je gnevom. “U
svakom slučaju, zašto brineš?”
“Brinem.”
“O čemu? Zbog mog prisustva ovde? Da li se zbog toga
brineš? Reci mi, dečače – šta ja ovde tražim?”
Jair, obuzet nelagodnošću, odvrati pogled, ali Slenter ga
ščepa za ruku, unevši mu se u lice.
“Pogledaj me! Šta ja ovde tražim? Kakve veze imam s
ovim? Nikakve, to je to! Jedini razlog zbog kojeg sam ovde
je to što sam bio dovoljno glup da pristanem da te pratim
do Kulhavena – to je jedini razlog! Pomozi mi da prođem
kraj crnog hodača, tražio si! Pomozi nam da stignemo u
Istočnu zemlju! Ti to možeš, ti si tragač! Ha!”
Grubo, zeleno lice prišlo mu je još bliže. “I taj glupi san!
To je bio samo san, dečače! Nema nikakvog Kralja Srebrne
Reke, i sav ovaj put na istok je gubljenje vremena! Ali evo
me ovde, i pored svega! Ne želim da budem ovde; nemam
nijedan razlog da budem ovde – ali ipak sam tu!” Gorko je
zavrteo glavom. “I sve to zbog tebe!”
Jair se oslobodio stiska, i sam obuzet gnevom. “Možda
je sve tako. Možda sam ja kriv što si ti ovde. Ali san je bio
stvaran, Slenteru. Grešiš kada tvrdiš da ovo nema nikakve
veze s tobom. Mene stalno zoveš “dečakom” ali ti si taj koji
se ponaša kao da nikada nije odrastao!” Slenter je buljio u

njega. “Pa, ti si istinski vučji porod, zar ne?” “Briga me
kako ćeš me zvati”, porumeneo je Jair. “Bilo bi bolje da
počneš da razmišljaš o sebi.”

“Šta to znači?”
“Zato što ne možeš doveka da uveravaš sam sebe kako
se ono što se dešava drugim ljudima tebe ne tiče – tiče te se
Slenteru!”
Nemo su posmatrali jedno drugog. Pao je mrak, zacarile
su duboke i nepomične seni. Zvuci gnomskih bubnjeva i
borbenog meteža su zamukli, vladala je neobična tišina.
“Nemaš bogzna kakvo mišljenje o meni, zar ne?”
konačno je progovorio Slenter.
Jair je umorno uzdahnuo. “Upravo suprotno. Imam
dobro mišljenje o tebi.”
Ovaj ga je neko vreme posmatrao, potom oborio pogled.
“I ti si meni simpatičan. Već sam ti rekao – imaš petlju.
Podsećaš me na moje bolje trenutke.” Blago se nasmejao,
potom ponovo podigao pogled. “Slušaj me dobro, zato što ti
ovo neću dva puta reći. Ja ovde ne pripadam. Ovo nije moja
borba. I bez obzira na to da li si mi simpatičan ili ne, rešen
sam da nestanem odavde prvom prilikom.”
Sačekao je jedan trenutak, kao da je želeo da njegove
reči dobiju na jačini i okrenuo mu leđa. “Sad briši i ostavi
me na miru.”
Jair je oklevao, pokušavajući da odluči da li da i dalje
insistira na razgovoru, zatim se oklevajući podigao na noge
i odšetao. Prolazio je pored usnulog Helta kada je čuo
Graničarev tihi komentar, “Rekao sam ti da mu je stalo.”
Jair Omsford ga očeša iznenađenim pogledom i nasmeja
se. “Znam”, odvratio mu je šapatom.
Kada je Geret Jeks poveo družinu iz stenovitog zaklona
ka padini, bila je skoro ponoć. Ispod njih, tvrđava Kapal bila
je okružena stotinama stražarskih vatri Gnoma
raspoređenih u najširem krugu oko ustava i brana. Šestorka
je otpočela spuštanje predvođena Elbom Forekerom. Išli su
niz padinu, potom pošli uskom stazom koja se ponegde

pretvarala u tesni, stenjem opkoljeni prolaz. Oprezno su
promicali tminom kao povorka tihih seni.

Utrošili su više od jednog sata kako bi stigli do
spoljašnjeg perimetra stražarskih vatri. Tu nije bilo mnogo
Gnoma, većina njih bila je raspoređenja u blizini bedema.
Na okolnim stazama nalazio se tek mali broj retko
raspoređenih vatri. Iza opsadnih linija na južnim padinama,
grupa vrhova sezala je u nebesa nalikovali su skupljenim i
izlomljenim prstima koji su izbijali iz tla. Šestorka je znala
da se iza tih vrhova kriju niska brda koja izbijaju na južne
obale Kilidelana. Iza brda su počinjale šume koje se pružaju
daleko na istok. Kada jednom stignu dotle, stopiće se s
tminom i krenuti ka severu, bez opasnosti da budu
primećeni.

Prvo su morali prići dovoljno blizu zidinama Kapala da
bi Helt mogao da upotrebi jasenov luk i pošalje Forekerovu
poruku braniteljima. Uprkos tome što je ovo bila ideja
Edena Elesedila, odlučili su da zadatak povere Graničaru
zato što je Helt bio daleko snažniji. On je, uz pomoć
jasenovog luka, poruku pričvršćenu na strelu mogao poslati
unutar zidina ne prilazeći prvim grudobranima bliže od
dvestotinak metara.

Korak po korak, šestorka se spuštala sa planinskih
visova kroz linije gnomskih straža. Skoncentrisana duž
glavnih puteva i oko zidina utvrde, gnomska armija je
poklanjala malo pažnje prilazima i stazama koje su dolazile
sa strmih litica. Foreker je grupu vodio upravo ovim
putevima. Silazili su polagano i oprezno zato što je svaki
korak bio opasan i zato što su svakog časa mogli odati svoje
prisustvo. Namazali su lica ugljem a oko svake čizme
obmotali komad meke kože. Niko nije progovorio ni reč.
Pomagali su se u kretanju nogama i rukama, uvek pazeći na
razlabavljene stene ili neželjene šumove koji bi mogli da
otkriju njihov prolazak.

Dvestotinak metara od zidova tvrđave našli su se u
neposrednoj blizini prednjih opsadnih linija gnomske

armije. Stražarske vatre gorele su svuda oko njih – i duž
čitavog puta kojim će se povlačiti. U tišini su polegli u
zaklon koji im je pružala skupina oskudnog žbunja čekajući
na Helta. Džinovski Graničar je izvadio strelu sa
pričvršćenom porukom iz tobolca, i nestao u noći.
Dvadesetak metara dalje na rubu žbunja podigao se na
kolena, zategao oputu luka, privukao je obrazu i otpustio je.

Oštar zvuk je prekinuo tišinu oko malene družine
iščezavši u metežu i buci gnomskog logora. Uprkos tome,
šestorka je nekoliko minuta ležala u žbunju priljubljena uza
tlo čekajući i osluškujući bilo kakav znak da su otkriveni.
Nije ga bilo. Pod okriljem mraka, Helt je polako dopuzao do
njih klimnuvši Forekeru u prolazu. Poruka je otposlata.

Malobrojna družina šunjala se pod zaštitom tame kroz
linije gnomskih stražarskih vatri. Ovog puta kretali su se na
istok ka tamnim vrhovima gde su se vode Kilidelana
mreškale na bledoj mesečini. Daleko na drugoj strani
jezera, tamo gde se brana spajala sa širokim padinom
severnih planina, gnomske vatre su žustro plamtele oko
opsađenih ustava i brana duž čitave obale Kilidelana. Jair je
osmotrio linije logorskih vatri osetivši jezu. Koliko hiljada
Gnoma je sabrano pred utvrdama? razmišljao je obuzet
očajem. Bezbroj njih, činilo se. Previše. Vatre su plamtele
kraj obale jezera bacajući crveni odsjaj po vodenoj površini,
a pojedini plamenovi nalikovali su, plešući po vodenom
ogledalu, kapljama krvi.

Vreme je prolazilo. Na severnom delu neba pojavile su
se retke zvezde, raštrkane i izgubljene u beskrajnom crnilu.
Družina se vraćala sopstvenim tragom, još jednom
prolazeći između stražarskih vatri na južnim padinama.
Nastojali su da južnim putem zaobiđu glavninu gnomskih
snaga. Dospeli su gotovo do vrha litice, do mesta odakle su
mogli osmotriti pobrđa oko južne obale Kilidelana. Jair je
osetio olakšanje – čekao ih je silazak u sigurnost šuma.
Ovde, dok se uspinjao po goloj padini, osećao se neprijatno

izloženim. Biće im mnogo bolje jednom kada se dokopaju
zaklona šume.

Stigli su do vrha litice, a potom kliznuli nadole između
džinovskih stena i naglo se zaustavili.

Ispred njih se širila stenovita padina koja se spuštala ka
obalama Kilidelana u meandrima stenovitih prolaza i litica.
Čitavom dužinom i širinom bila je prekrivena brojnim
stražarskim vatrama. Jair je osetio kako mu se grlo steže od
straha. Put im je bio blokiran drugom gnomskom armijom.

Geret Jeks je brzo pogledao Forekera nakon čega se
Patuljak izgubio u mraku. Petorka je čekala u zaklonu
džinovskog stenja.

Bilo je to dugo i napeto čekanje. Prošlo je više od pola
sata dok se Foreker nije pojavio iznikavši iz pomrčine
podjednako tiho kao što je i nestao. Žurno je okupio ostatak
družine oko sebe.

“Rasapoređeni su po čitavoj litici!” prošaptao je. “Ne
možemo proći!”

Sledećeg trenutka sa staze iza njih dopre zvuk
razgovora i topot čizama.

 
 

POGLAVLJE 18

 
Za trenutak su ostali sleđeni na svojim mestima.
Obazirali su se po mraku, u mrtvoj tišini. U mnoštvu oštrih i
hrapavih glasova čuli su iznenadnu provalu smeha, a
svetlost baklje pojavila se iza stena.
“Sakrijte se!” šapnuo je Geret Jeks, povlačeći Jaira
među senke.
U trenu su se brzo i tiho raspršili među stenama. Grubo
pritisnut o zemlju ispod Majstora oružja, Jair je uspeo da
oslobodi glavu i pogleda u noć. Svetlost baklji odbijala se o
tamnu površini kamenih gromada. Glasovi pridošlica postali
su prepoznatljivi. Bili su to Gnomi. Najmanje pola tuceta
njih. Čizme su strugale po kamenitoj stazi a kožna oprema
škripala. Jair je prestao da diše priljubivši se uz tlo.
Vod gnomskih lovaca marširao je pravo ka skupini
stenja, njih osam na broju. Radi lakšeg napredovanja po
kamenjaru, držali su upaljene baklje pred sobom. Smejali
su se i šalili na svom grubom, grlenom jeziku. Zašli su, ništa
ne sluteći, među skrivene članova družine iz Kulhavena.
Svetlost baklji preplavila je malenu čistinu, proterujući
senke i tamu osvetljavajući i najdublju pukotinu njihovog
utočišta. Jairu se krv sledila. Čak i sa mesta na kojem je
ležao video je džinovsku senku, Heltovo krupno telo
priljubljeno uz stenu. Bio je siguran da ne mogu proći
neprimećeni.
Ali Gnomi nisu usporavali. Slepi na skrivene oblike
svuda oko njih, lovci su nastavili put. Neki su već ostavili
poslednje kamene gromade za sobom, hitajući ka svetlosti
logora u podnožju litice. Jair je dozvolio sebi lagani, oprezni
uzdah. Možda...
Jedan od lovaca je naglo zastao okrenuvši se prema
stenama. Ispustio je oštar krik dohvativši se oružja. Ostali

iz voda se trgnuše, smeh je uminuo ustupiši mesto
zbunjenom gunđanju.

Geret Jeks je već bio u pokretu. Iskočio je iz senki u
kojima se skrivao sa noževima u rukama. Protrčao je pored
dvojice najbližih Gnoma, posekavši ih u prolazu. Ostali su
reagovali zauzevši odbrambene položaje, još uvek zbunjeni
neočekivanim napadom. Helt i Foreker znali su to da
iskoriste i tako su još trojica pala bez reči. Gnomi koji su
prednjačili na stazi ka padini glasno su zaurlali. Eden
Elesedil je skočio na stenu zatežući luk. Oputa je dvaput
zazujala i još dva Gnoma su pala. Poslednji lovac je nestao
iz vida mahnito trčeći niz stazu.

Članovi družine su se okupili na ivici kamenjara. Pozivi
na uzbunu već su se mogli čuti iz kruga stražarskih vatri
ispod njih.

“Sada smo uistinu u ozbiljnoj nevolji!” besno je planuo
Foreker. “Svi Gnomi na obe strane litice biće nam za
petama za nekoliko minuta!”

Geret Jeks je smireno vratio bodeže za pojas ispod
crnog ogrtača i upitao Patuljka. “Na koju stranu treba
bežati?”

Foraker je oklevao sa odgovorom. “Nazad putem kojim
smo došli. Ka visovima ako ih se dokopamo na vreme; ako
ne uspemo u toj nameri, moramo naći neki od tunela koji
vode u Kapal.”

“Ti ćeš nas voditi”, hitro je reagovao Geret Jeks. “Ne
zaboravite – ne smemo se razdvojiti. Ako se razdvojimo,
pokušajte da ne ostanete sami. Idemo, sad!”

Potrčali su istom uskom stazom kojom su i došli. Iza
njih su odjekivali uzvici i krici gnomskih straža šireći se
čitavom padinom. Ignorišući poteru, šestorka je hitala
praznom stazom dok nije ponovo izbila na drugu stranu
litice ostavivši svetla logora za sobom.

Stražarske vatre opsadne armije blistale su u daljini.
Glavnina gnomske armije smeštena daleko od njihove staze
tek je otkrivala šta se dogodilo. Baklje su lelujale u tami dok

su straže napuštale svoje vatre počevši da se raspoređuju
po liticama, ali lov koji je počinjao još uvek je bio daleko od
šestorke. Foreker ih je znalački vodio kroz tamu, niz padine
i useke i senovite prolaze. Ako budu dovoljno brzi, mogli bi
pobeći putem koji su došli preko vrhova oko Kapala. Ako ne
budu uspeli, potraga za njima će se raširiti i poći ka
visovima pa će se naći uklješteni između dve armije.

Odnekud ispred njih, začuli su se krici uzbune
izgubljeni u tami i stenju. Foreker je promrljao grlenu
psovku ali nije usporio. Jair se sapleo, pruživši se čitavom
dužinom po kamenju, ozledivši ruke i noge. Helt, koji je
bežao iza njega, podiže ga i nimalo nežno odgurnu napred.

Iz zaklonjenog uskog prolaza izbili su na široku stazu
koja je vodila pravo ka gnomskim stražarskim linijama.
Gnomi su sa svih strana nadirali ka njima dok su oštrice
njihovih kratkih mačeva i dugih noževa blistale u svetlosti
bezbrojnih baklji. Geret Jeks se ustremio na njih, naoružan
kratkim mačem i dugim nožem prosecao je put čitavoj
grupi. Gnomi su padali u ropcu sa obe strane Majstora
oružja, što je silno mnoštvo neprijatelja navelo da na
trenutak ustukne pred strašnim besom crnog ratnika.
Malobrojna družina se očajnički trudila da iskoristi ovu
šansu i izbori sebi prolaz. Ali Gnoma je bilo previše. Pribrali
su se, zatvorili put napred i krenuli u kontranapad. Sunuli
su niz liticu besno urlajući. Foreker i Eden Elesedil odmah
su nestali iz vida. Helt je odolevao napadima još jedan čas.
Džin je uspešno otresao sa sebe napadače koji su
pokušavali da ga obore. Čak se ni Graničar nije mogao
dugo odupirati tolikom mnoštvu neprijatelja. Snagom svog
broja izgurali su ga sa staze i on je nestao sa vidika.

Jair se zbunjeno teturao nazad. Ostao je sam. Čak je i
Slenter nestao. Odnekud se, kao i uvek, pojavio Geret Jeks.
Poput crne seni, probijao se između gnomskih lovaca koji su
pokušavali da ga poseku. U trenutku se stvorio pored Jaira.
Gurnuo je Dolinara natrag ka zaštitničkoj tami prolaza.

Ponovo su u mrklom mraku trčali istim putem. Zvuci
potere bili su tik iza njih, svetlost baklji jurila je njihove
senke. Na drugom kraju prolaza, Majstor oružja je kratko
osmotrio glatku površinu litice koja je vodila nagore. Jurnuo
je sa Jairom niz šipražjem obraslu padinu ka glavnini
opsadnih vatri koje su gorele u podnožju. Jair je suviše
pogodilo ono što se dogodilo ostalim članovima družine da
bi mogao da dovede u pitanje ovu odluku. Slenter, Foreker,
Helt i Eden Elesedil – svi su u trenutku nestali. Nije mogao
da veruje.

Na pola puta do podnožja padine naišli su na malu
stazu, jedva toliko široku da propusti jednog čoveka. Bar za
sada, bila je pusta. Geret Jeks je klečeći unutar žbunja
užurbano pretraživao okolinu. Jair mu se pridružio, ne
uspevajući da nazre izlaz. Gnomi su bili svuda oko njih.
Baklje su gorele, kako na stazi iznad tako i na širokim
padima i puteljcima ispod njih. Niz Dolinareva leđa tekao je
znoj, sopstveni dah mu je glasno odjekivao u ušima.

“Šta mi to...?” počeo je da govori ali Majstor oružja mu
smesta šakom pokri usta.

Ponovo su bili na nogama. Pognuti, trčali su uskom
stazom ka istoku. Džinovsko kamenje osvetljeno slabom
svetlošću zvezda strčalo je iz litice bacajući izlomljene
senke. Trčali su dalje dok je staza postajala sve
neprohodnija. Jair je rizikovao osvrnuvši se za sobom. Linija
baklji je iz opsadnog logora napredovala uz padinu stigavši
do mesta na kojem su se do malopre skrivali u žbunju.
Trenutak kasnije, baklje su krenule njihovom stazom.

Majstor oružja je u mraku naleteo na krupno kamenje,
zateturao se pokušavajući da se održi na nogama. Ispred
njih, litica se završavala zadirući duboko u noćno nebo,
padina kojom su se peli strmoglavo se spuštala. Jaira je
preplavio neugodni osećaj u stomaku. Bili su u ćorsokaku.
Odavde im nema izlaza.

Geret Jeks je nastavio da ide napred, probijajući se
preko stenja, penjući se uz litice. Baklje iza njih su im se

postepeno približavale, uzduž i popreko bezdana ispred
ustava i brana Kapala orili su se krici gnomskih lovaca.

Majstor oružja se konačno zaustavio. Nekoliko metara
dalje staza je nestajala na strmoglavoj litici. Daleko ispod,
mogao se videti odsjaj vatri u vodama Kilidelana. Jair je
hitro pogledao gore. I tamo je litica zavijala pod oštrim
uglom. Nisu imali kuda sem da pođu nazad. Bili su u klopci.

Geret Jeks uhvati ga za rame i povede ka mestu gde se
staza završavala.

“Moramo da skočimo”, tiho je rekao, ne ispuštajući
Dolinara iz ruku. “Samo zgrči noge i skupi ruke. Biću
odmah iza tebe.”

Jair je pogledao dole ka Kilidelanu koji se mreškao.
Voda je bila daleko, daleko. Pogledao je Majstora oružja.

“To nam je jedini izlaz”, obratio mu se staloženim i
razložnim glasom. “Požuri, sad.”

Na stazi, baklje su bile sve bliže. Grleni glasovi su se
dozivali.

“Požuri, Jaire.”
Jair je duboko udahnuo vazduh, zatvorio pa otvorio oči,
i skočio.
 

***

Gnomski kontranapad započeo je u trenutku kada je
šestorka iz Kulhavena pokušavala da se probije preko
visova iznad Kapala, i bio je tako žestok da je većina
napadača projurila pored Forekera i Edena Elesedila.
Odgurnuti uz liticu napadom koji se valjao ka ostalima,
Patuljak i vilovnjački princ počeli su da se penju kroz
šipražje, nekolicina Gnoma ih je sledila.

Stigli su do male izbočine gde su pružili otpor. Vilovnjak
je udarao teškim lukom od jasenovine a Patuljak ubadao
kratkim mačem i dugim nožem. Gnomi su padali, bolno
urlajući. Ovo je nateralo poteru da za trenutak zastane.
Begunci su iskoristili ovaj predah da osmotre padinu ispod

njih. Gnomi su posvuda vrveli, ostalim članovima družine
nije bilo ni traga.

“Ovuda’” povikao je Elb Foreker povukavši vilovnjačkog
princa za sobom.

Teturali su uz padinu, pomažući se rukama i nogama po
mekoj zemlji i kamenju. Čuli su nečiji besni krik, posle čega
su pored njih počele da padaju strelice zlokobno šišteći.
Baklje su poletele u tamu tražeći ih, ali oni su bar za neko
vreme bili van domašaja njihovog svetla.

Odnekud ispod njih, iz mnoštva grla zaori se urlik, što
je begunce nateralo da se u čudu osvrnu. Svetla stražarskih
vatri su se kao iskre širile liticom. Stotine novih svetlosti
pojavile su se na dotad mračnim južnim vrhovima – to su
bile baklje armije ulogorene na obalama Kilidelana. Čitava
planina je zaplamtela.

“Elb, oni su svuda oko nas!” uzviknuo je vilovnjački
princ, zapanjen brojem neprijatelja.

“Nastavi da se penješ!” besno je odvratio Patuljak.
Nastavili su sa usponom probijajući se kroz tamu. Nova
skupina baklji pojavila se sa njihove desne strane. Iz
gnomskih grla prolomio se radosni usklik, otkrili su ih.
Koplja i strele zazviždale su svuda oko dvojice begunaca.
Foreker ih je izbegavao ne prestajući da se penje. Sve
vreme je grozničavo pretraživao tamnu površinu litice.
“Elbe!” Eden Elesedil se divlje trgao bolno kriknuvši. Iz
ramena mu je virila strelica.
Patuljak se u trenu stvorio kraj njega. “Napred – do
onog šipražja ima još samo nekoliko metaral Požuri!”
Pomažući ranjenom vilovnjačkom princu, Foreker je
dospeo do skupine rastinja koje se odjednom pojavilo iz
tame. Baklje su počele da gore i iznad njihovih glava.
Gnomski lovci su se spuštali sa vrhova formirajući linije
kojima ništa nije moglo promaći. Eden Elesedil je stezao
zube trudeći se da savlada bol u ramenu. Teturao se napred
uz pomoć Patuljka.

Pali su u žbunje. Dahtali su ležeći na tlu pod zaštitom
rastinja.

“Naći će nas... ovde”, stenjao je vilovnjački princ,
podižući se na kolena. Krv i znoj tekli su mu niz leđa
mešajući se u jedinstvenu struju.

Foreker ga povuče ka tlu. “Ostani dole!” Koprcao se po
okolnom grmlju dok nije pronašao nešto na litici. “Ovde!
Vrata tunela! Bio sam siguran da nisam zaboravio... još
samo da pronađem bravu...”

Pod budnim pogledom Edena Elesedila počeo je
energično da kopa po tlu, razbacujući oko sebe zemlju i
kamenje. Kopao je rukama, gonjen tihim očajanjem. Krici
progonitelja postajali su sve bliži. Kroz pukotine u gustom
šipražju koje ih je okruživalo počela se nazirati svetlost
baklji. Približavale su se lelujajući, rasterujući zaštitničku
tamu.

“Imam je!” Patuljak je pobedonosno uskliknuo.
Veliki komad stenja i zemlje pomerio se u stranu
oslobađajući otvor u litici. Panično puzeći, zavukli su se
unutra. Foreker je vratio stenu na svoje mesto. Oštro
škljocanje mehanizma značilo je da su vrata zapečaćena.
Dugo su sedeli u mraku, osluškujući prigušene zvukove
gnomske potere. Pošto se ona brzo udaljila, dugo nisu čuli
ništa. Foreker je nedugo potom počeo da traži nešto po
mraku. Kamenom i kresivom izazvao je varnicu. Žuta
svetlost baklje ispunila je prazninu. Sedeli su unutar male
pećine iz koje su kamene stepenice vodile u utrobu planine.
Foreker je zadenuo baklju za gvozdenu alku pored
zapečaćenih vrata i počeo da posluje oko prinčevog
ranjenog ramena. Za nekoliko minuta je povezao ranu i
fiksirao Vilovnjakovu ruku improvizovanom poveskom.
“Ovo će za neko vreme poslužiti”, promrmljao je.
“Možeš li da hodaš?”
Vilovnjak je klimnuo glavom. “Šta je sa vratima? Šta
ako ih Gnomi otkriju?”

“U tom slučaju će se loše provesti”, zafrktao je Foreker.
“Brave bi morale izdržati; ali ako popuste, provala će
izazvati obrušavanje čitavog svoda. Ustaj. Moramo poći.”

“Gde vode stepenice?”
“Dole. U Kapal.” Odmahnuo je glavom. “Nadam se da
će i ostali naći neki način da tamo dođu.”
Pomogao je Edenu da ustane, prebacivši Vilovnjakovu
zdravu ruku preko ramena. Zatim je uzeo baklju.
“Drži se.”
Počeli su spori silazak.
 

***

Graničar Helt se naglavačke prevrnuo preko ivice
grebena. Usput je ostao bez oružja ali za sobom je ostavio i
mahniti metež borbe. Svetla i zvuci kovitlali su se oko njega
dok je padao, zbrka se još neko vreme vrtela u njegovom
umu. Najzad se bolno zaustavio usred žbunja u podnožju
padine, opružen u zbrci nogu i ruku. Neko vreme je ležao
ošamućen, boreći se za dah. Potom je oprezno pokušao da
se ispetlja iz zbrke. Tada je uvideo da sve noge i ruke nisu
njegove.

“Polako!” nečiji glas je zasiktao u njegovom uvu.
“Zamalo me nisi prelomio na dvoje!”

Graničar je bio iznenađen. “Slenteru?” “Tiše!” planuo je
ovaj. “Ima ih oko nas!”

Helt je polako podigao glavu, žmirkajući kako bi
odagnao nesvesticu. U neposrednoj blizini gorele su baklje,
a glasovi su dopirali sa svih strana. Iznenada je shvatio da
leži povrh malenog Gnoma. Veoma pažljivo se podigao, tek
toliko da bi se ovaj izmigoljio. Zatim se oprezno podigao na
kolena zaklonjen šipražjem.

“Poneo si me za sobom!” promrljao je Slenter, neverica
i bes mešali su se u njegovom glasu. Ispravio je nagnječeno
telo, i oprezno provirio kroz rastinje. U očima mu se
ogledao sjaj udaljenih vatri. “Sto mu gromova!” zarežao je.

Helt je čučnuo, buljeći u mrak. Padina niz koju su pali
uzdizala se iza njih kao zid u noći. Ispred njih su se na sve
strane prostirale stražarske vatre gnomske armije koja je
opsedala Kapal. Helt je nemo proučavao njihov raspored i
potom se povukao dublje u žbunje. Slenter ga je sledio.

“Nalazimo se usred opsadnog logora”, tiho je rekao.
Na vrhu padine niz koju su pali formirao se lanac baklji
koje su lagano krenule ka njima. Nije im bilo teško da
shvate šta se događa. Gnomi sa litica su krenuli u potragu
za njima.
“Ne možemo ostati ovde.” Helt se ponovo uspravio
posmatrajući gnomske lovce koji su ih progonili.
“Pa, imaš li neki predlog, Graničaru?” oštro je reagovao
Slenter. Helt je odmahnuo glavom. “Možda, uz padinu...”
“Padinu? Možda bi trebalo da poletimo!” Slenter je
odmahnuo glavom. Gnomski lovci sa litica dovikivali su se
sa onima iz logora. “Odavde nema izlaza”, gorko je
prozborio. Neko vreme se besciljno vrpoljio, potom zastao.
“Sem, ako nisi Gnom.”
Njegovo grubo, žuto lice okrenulo se ka Heltu. Graničar
mu je uzvratio pogled u tišini, čekajući. “Ili možda jedan od
hodača”, dodao je. Helt je lagano zavrteo glavom. “O čemu
to govoriš?”
Slenter se nagnuo ka njemu. “Mora da sam lud kad o
ovome razmišljam, ali ideja nije ništa luđa od onog što nam
se već dogodilo. Ti i ja, Graničaru. Crni hodač i njegov
sluga, Gnom. Navuci oko sebe ogrtač, stavi kapuljaču na
glavu, i niko neće znati. Dovoljno si velik. Hodaj pravo kroz
njih, zajedno sa mnom – pravo na tvrđavske kapije. Nadam
se u ime sveg dobrog i ispravnog, da će nam Patuljci
otvoriti vrata da prođemo kroz njih.”
Sa njihove leve strane začuli su se povici. Helt se
trgnuo na tu stranu pa se ponovo okrenuo Gnomu. “Ovo
možeš izvesti i bez mene, Slenteru. Bez mene ćeš se izvući
mnogo lakše nego sa mnom.”
“Ne iskušavaj me!” planuo je Gnom.

Divov blagi pogled postojano je počivao na njemu. “Oni
su tvoj narod. Još uvek možeš da im se vratiš.”

Na trenutak je izgledalo da Slenter razmišlja o tome.
Grubo je odmahnuo glavom. “Zaboravi na to. Taj crni đavo,
Majstor oružja progonio bi me širom Četiri zemlje. Ne želim
da se izložim takvom riziku.” Činilo se kako je njegovo
tvrdo, žuto lice postalo još ukočenije. “A tu je i dečak....”

Oči su mu zablistale. “Pa, da li ćemo isprobati moju
ideju, Granučaru?”

Helt je ustao, privlačeći ogrtač sebi. “Pokušaćemo.”
Napustili su sigurnost šipražja, Slenterov ogrtač bio je
širom otvoren da bi svi mogli videti kako je Gnom na čelu.
Helt se nadvijao nad Slenterom kao veliki crni džin, ogrtač
je bio tesno obavijen oko njega. Drsko su koračali kroz
redove opsađivača ka najgušćoj koncentraciji vojnika ispod
samih zidina. Trudili su se da prolaze tamnijim prostorima
između opsadnih linija. Prešli su pedesetak metara a da
niko nije ni pokušao da ih zaustavi.
Prišli su sledećoj liniji posle koje nije bilo tame koja je
mogla prikriti njihov prolaz. Slenter nije oklevao ni časa.
Išao je pravo prema stražarskim vatrama, ogromna figura
obavijena ogrtačem poslušno ga je sledila. Gnomski lovci
okupljeni oko vatre okrenuli su se ka njima uperivši oružje.
“Povucite se u stranu!” oštro je povikao Slenter.
“Gospodar prolazi!”
Oči su im se razgoračile a na tvrdim žutim licima
ogledao se strah. Brzo su oborili oružje, i stali u stranu
puštajući da dve prilike prođu kraj njih i nestanu u
polusenkama između vatri. Gnomi su ih okruživali sa svih
strana, okretali su glave posmatrajući ih sa mešavinom
straha i znatiželje. Još uvek niko nije pokušao da ih
zaustavi. Te jesenje večeri čitava armija bila je zaokupljena
metežom na liticama.
Pred njima se nalazila još jedna opsadna linija. Prilazeći
gnomskim lovcima Slenter je uzdigao ruke u dramatičnom
gestu. “Oslobodite put Gospodaru, Gnomi!”

Linije su se još jednom razmakle oslobađajući im put.
Znoj je curio niz Slenterovo grubo lice dok se osvrtao ka
tamnoj prilici iza sebe. Stotine pogleda počivalo je na
njima, i u gnomskim redovima se javilo blago komešanje.
Nekolicina je počela da se pita šta se događa.

Pred njima je bila najisturenija opsadna linija. Ovde su
gnomski lovci još jednom preteći uperili kratka koplja, gest
je bio praćen sumnjičavim gunđanjem. Iza stražarskih vatri
uzdizale su se tamne zidine tvrđave. Na njenim
grudobranima na pravilnim razmacima gorele su baklje,
osvetljavajući drhtavim svetlom delove utvrde.

“Odstupite!” razdrao se Slenter, ponovo podigavši ruke
u vazduh. “Crna magija slobodno luta ove noći i zidovi
neprijateljske citadele se imaju urušiti pred njom!
Odstupite! Pustite hodača da prođe!”

Kao da želi da pojača upozorenje, prilika pod
kapuljačom lagano je podigla ogromnu ruku pokazujući ka
straži.

Ovo je za Gnome na prvoj opsadnoj liniji bilo dovoljno.
Kvareći redove, užurbano su odstupali, žureći u najvećem
broju ka drugoj liniji odbrane, bacajući nervozne poglede
preko ramena. Nekolicina je oklevala, smrknuto
posmatrajući dve prilike u prolazu, ali još uvek se niko nije
odvažio da im stane na put.

Gnom i Graničar nastavili su noćnu šetnju, očiju uprtih
na tamne zidove ispred njih. Slenter je, prilazeći, podigao
ruke visoko, moleći se u sebi da će ovaj jednostavan gest
biti dovoljan da zaustavi roj smrtonosnih projektila koji je
zasigurno ciljao u njega.

Stigli su na dvadesetak metara od zidina kada se
odozgo začuo snažni glas. “Ni korak dalje, Gnome!”

Slenter se odmah zaustavio, spuštajući ruke. “Otvorite
kapije!” očajnički je povikao. “Mi smo prijatelji!”

Usledilo je tiho mrmljanje na zidovima i poziv nekome
dole ali su vrata ostala zatvorena. Slenter se panično
osvrtao oko sebe. Osećao je komeštanje Gnoma u pozadini.

“Ko ste vi?” ponovo su čuli glas sa zidina.
“Otvori vrata, budalo!” Slentera je izdalo strpljenje.
Sada se i Helt pridružio Gnomu ispustivši veoma snažan
šapat “Kalahorn!”
Iza njih se iz gnomskih redova uzdigao hor urlika. Igra
je bila gotova. Potrčali su prema tvrđavi, u ludom trku
glasno vičući na Patuljke na bedemima. Udarili su po
gvožđem okovanim vratima bacajući očajne poglede iza
sebe. Prema njima je jurio čitav front gnomskih lovaca.
Divlje su mahali bakljama ispuštajući besne krike. Koplja i
strele leteli su kroz mrak.
“Do đavola, otvorite, boga mu...!” drao se Slenter.
Vrata su se naglo otvorila, mnoštvo ruku ih je ščepalo i
uvuklo unutra. Trenutak kasnije bili su u tvrđavi, vrata su
se zalupila za njima izazvavši novu provalu besnih krika.
Ležali su na zemlji, gledali na šumu čeličnih vrhova.
Slenter je sa gađenjem odmahnuo glavom, posmatrajući
Helta. “Potrudi se da im sve objasniš, Graničaru”,
promrmljao je. “Mislim da to sam ne bih mogao učiniti, čak
i ako bih hteo.”
 

***

Jair Omsford je dugo padao u Kilidelan. Ponirao je kao
mala tamna tačka na plavosivoj pozadini noćnog neba.
Stomak mu je pošao nagore a vetar ispunio uši oštrim
zvukom. Daleko ispod njega, vode jezera mreškale su se
obojene crvenim odsjajem. To se svetlost stražarskih vatri
odražavala na blago ustalasanoj vodenoj površini. Padajući
krajičkom oka je svuda oko sebe registrovao ogromno
prisustvo planina i litica oko Kapala. Vreme kao da se
zaustavilo, verovao je da će večno padati.

Udario je sa zapanjujućom snagom o površinu jezera
prodrevši duboko u hladnu i tamnu vodu. Dah mu je
zapanjujućom brzinom napustio pluća dok mu je celo telo
obamrlo usled udarca. Panično se probijao kroz hladno

crnilo koje se zatvorilo nad njim, hoteći samo da stigne do
površine i ponovo udahne vazduh. Toplota je sa svakim
sekundom napuštala njegovo telo, osećao je da ga pritiska
užasna sila, tako moćna da je pretila da ga prelomi na
dvoje. Borio se da stigne gore i udahne. Svetlost mu je
igrala pred očima a ruke i noge postale teške poput olova.
Sve slabije se odupirao tom pritisku gubeći se u lavirintu
mračnih zaokreta.

Trenutak kasnije, izgubio je svu kontrolu nad sobom.
Našao se u dugom, beskrajnom snu prepunom
nepovezanih osećanja. Bilo je tu vremena i mesta kojih se u
isti mah sećao ali bila su i nova. Talasi zvukova i pokreta
nosili su ga preko košmarnih pejzaža sa naznakama
poznatog, i kroz nanose crne, hladne vode u kojima je život
prolazio u zapletenom neredu lica i oblika koji nisu bili
povezani jedni s drugima već slobodni. Brin je bila tu,
dolazila je i odlazila u kratkim intervalima, u izmenjenoj
formi, u kombinaciji stvarnog i lažnog, moleći za
razumevanje. Reči su do njega dopirale od stvari
bezobličnih i beživotnih, ipak, kao da je njen glas izgovarao
reči, zvala ga je, zvala...
Držao ga je Geret Jeks, stezao ga je čvrsto oko čitavog
tela, njegov glas bio je šapat života na mračnom mestu. Jair
je plovio, voda ga je opkoljavala a lice mu je gledalo ka
nebu u oblačnu noć. Gušeći se, bezuspešno je pokušavao da
govori. Ponovo je bio budan, vrativši se iz predela u koje je
odlutao. Još uvek nije u potpunosti razumeo šta mu se
dogodilo niti gde se nalazio. Povremeno se gubio u tami.
Svaki put kada bi otklizao suviše daleko, trudio se da se
povrati. Privučen zvukom, bojama i osećanjima koja su
značila život.
Osetio je kako ga vuku. Izvukli su ga iz voda i crnila,
ponovo ga polažući na čvrsto tlo. Grubi glasovi nejasno su
mrmljali, odlomci reči putovali su njegovim umom kao
zalutalo lišće nošeno vetrom. Oči su mu se otvorile, video je
Gereta Jeksa kako se naginje nad njim, njegovo mršavo

tamno lice vlažno i hladno, svetla kosa bila mu je
prilepljena uz lice.

“Dolinaru, da li me čuješ? Sve je u redu. Na sigurnom
si.”

Mogao je videti i druga lica – četvrtasta patuljačka lica,
odlučna i ozbiljna, kako proučavaju njegovo. Progutao je
vazduh, zagrcnuo se i nešto nerazgovetno promrljao.

“Ne pokušavaj da govoriš”, neko mu je brižno rekao.
“Odmori se.”

Klimnuo je glavom. Umotali su ga u ćebad, podigli i
počeli da ga nose.

“Ovo je bila uistinu uzbudljiva noć”, prokomentarisao je
nečiji glas.

Jair je pokušao da se osvrne u pravcu tog glasa ali
izdalo ga je čulo za orijentaciju. Dopustio je sebi da utone u
toplu ćebad, uljuljkan pažljivim rukama koje su ga nosile.

Već sledećeg trenutka je zaspao.
 
 

POGLAVLJE 19

 
Jair se probudio tek u podne sledećeg dana. Možda se
ni tada ne bi probudio da mu u tome nisu pomogle ruke
koje su ga, ne preterano nežno, prodrmusale. Iz polusna ga
je prenulo i grubo šaptanje u uvo “Budi se, dečače!
Dovoljno si spavao! Hajde, ustaj!”
Gunđajući, protegnuo se pod plahtama, okrenuo se na
leđa i protrljao oči nastojeći da izađe iz sna. Sivo sunčevo
svetlo probijalo se kroz zastor na uskom prozoru tik pored
njegove glave. Svetlost ga je naterala da se namršti.
“Hajde, dan je na izmaku! Zbog tebe sam ga proveo
ovde, zatvoren!”
Jair je podigao pogled kako bi osmotrio govornika.
Poznata zdepasta prilika stajala je kraj njegove postelje.
“Slenteru?” prošaptao je u neverici.
“Ko bi drugi?” plaho je reagovao Gnom.
Jair je žmirkao. “Slenteru?”
Događaji od prethodne noći su u obliku bujice slika
nahrupili u njegov um; beg pred Gnomima u planinama
iznad Kapala; raspad družine; beskonačno padanje u
Kilidelan sa Garetom Jeksom; i spašavanje iz vode od strane
Patuljaka. Sada si na sigurnom, šaptao mu je Majstor
oružja. Ponovo je žmirnuo. Ali Slenter i ostali...
“Slenteru!” uskliknuo je, sada potpuno budan. Pažljivo
se uspravio. “Slenteru, živ si!”
“Naravno da sam živ! Na šta ti inače ličim?”
“Ali kako si...?” Jair nije završio pitanje već je
nestrpljivo uhvatio Gnoma za ruku. “Šta je sa ostalima? Šta
se njima dogodilo? Da li su i oni na sigurnom?”
“Polako, molim te”, Gnom se negodujući oslobodio
njegovog stiska. “Svi su dobro. I svi su ovde, pa možeš
prestati da brineš. Vilovnjak je dobio strelu u rame ali živ

je. Jedini kome u ovom trenutku preti opasnost sam ja. Zato
što umirem od dosade zatvoren s tobom u ovoj sobi! Hoćeš
li se izvući iz tog kreveta i poći sa mnom napolje?”

Jair nije čuo sve što mu je Gnom rekao. Svi su dobro,
ponavljao je sebi. Svi su se spasli. Niko nije izgubljen, iako
je izgledalo da je nekih gubitaka moralo biti. Ispustio je
dubok uzdah olakšanja. Iznenada se prisetio nečega što mu
je rekao Kralj Srebrne Reke. Svakom od tvojih saputnika
podariću nešto magije, rekao mu je starac. Tela ću im
obdariti dodatnom snagom. Možda je upravo ta snaga, taj
dodir magije bio ono što ih je spaslo prethodne večeri.

“Ustaj, ustaj, ustaj!” Slenter je nestrpljivo poskakivao
okolo. “Dokle ćeš da sediš tu?”

Jair je prebacio noge preko ivice kreveta, osvrnuvši se
po sobi u kojoj je boravio. Bila je to mala odaja od kamenih
blokova, oskudno nameštena, sa krevetom, stolom i
stolicama, golih zidova izuzev tapiserije koja je visila sa
držača pričvršćenih za iskošenu tavanicu. Drugi prozor
nalazio se na zidu nasuprot Jairove postelje. Prostorija je
imala jedna drvena vrata koja su bila zatvorena. U ćošku je
stajao mali kamin sa gvozdenom rešetkom i gomilom
gorućih cepanica.

Pogledao je Slentera. “Gde smo?”
Slenter ga je posmatrao kao da je potpuni idiot. “Pa,
gde misliš da smo? Nalazimo se u tvrđavi Patuljaka!”
Gde drugo? Pomislio je Jair pokajnički. Lagano je ustao
još uvek isprobavajući snagu. Protegnuo se radoznalo
provirujući kroz prozor. Pogled sa uskog, zastrtog otvora
otkrivao mu je tamnosivu masu Kilidelana pokrivenu
maglom i niskim oblacima. Mnogo dalje, kroz varljivu
izmaglicu, nazirao se blesak stražarskih vatri na obalama
jezera.
Gnomske vatre.
Tek tada je zapazio tišinu. Bio je u tvrđavi Kapal,
uporištu Patuljaka koje je štitilo ustave i brane koje su
regulisale tok Srebrne Reke ka zapadu. Utvrdom koja je

dan ranije odolevala udaru gnomskih armija. Gde su bile te
armije? Zašto ne napadaju Kapal?

“Slenteru, šta je sa opsadom?” brzo je upitao. “Zašto je
ovako mirno?”

“Otkud ja znam?” nervozno je reagovao Gnom. “Niko mi
ništa ne govori!”

“Šta se tamo događa? Šta si video?”
Slenter se naglo uspravio. “Nisi čuo ni reč od onog što
sam ti govorio, zar ne? Šta je problem – uši ti ne rade kako
valja – ili je nešto drugo u pitanju? Još od kada su te izvukli
iz jezera sedim u tvojoj sobi! Zatvoren kao obični lupež!
Spasao sam onom trapavom Graničaru kožu i evo kako sam
nagrađen? Tako što sam zatvoren s tobom!”
“Znaš, ja...”
“Oni misle, Gnom je Gnom! Ne veruju nijednom od njih!
I evo me ovde zatvorenog, kako izigravam negovateljicu
nekom ko se izležava kao da nema ni najmanjeg problema
na svetu. Gitav dan čekam da se rešiš da ustaneš! Da me
nije izdalo strpljenje ti bi još spavao!”
Jair se pravdao. “Mogao si me probuditi ranije...”
“Kako sam mogao to da učinim!” eksplodirao je njegov
sagovornik. “Kako sam mogao znati šta ti fali? Morao sam
da ti dopustim da se odmoriš da bih bio siguran! Nisam
smeo rizikovati, zar ne? Taj crni đavo, Majstor oružja, išibao
bi me!”
Jair se uprkos svemu nasmejao. “Smiri se, molim te?”
Gnom je stegao zube. “Smiriću se tek kada ti ispužeš iz
kreveta i obučeš! Na drugoj strani vrata je stražar koji me
ovde drži zatočenog! Ali ako si budan, možda će nas pustiti
napolje! Mogao bi početi nešto da radiš! Obuci se!”
Slegnuvši ramenima, Jair je skino pidžamu koju su mu
prethodne večeri obukli i počeo da oblači svoju odeću. Sa
iznenađenjem i zadovoljstvom je saslušao Slenterov vokalni
izliv iako je ovaj oštricu svoje tirade upravio na Dolinara.
Slenter je ponovo ličio na sebe, onog vickastog momka
kakav je bio one prve noći kada je zarobio Jaira na visoravni

– momka koji se Jairu dopadao. Nije znao zbog čega je
Gnom, za izlazak iz ljušture, izabrao baš ovaj trenutak ali
svejedno je sa dobrodošlicom dočekao povratak starog
Slentera u društvo.

“Žao mi je što si bio zatočen sa mnom”, dodao je posle
nekog vremena.

“I treba da ti bude žao”, progunđao je Gnom. “Stavili su
me ovde da bih se brinuo o tebi, znaš. Verovatno su
procenili da bih bio dobra negovateljica ili nešto slično.”

Jair se zacerekao. “Mislim da su imali pravo.”
Izraz koji je prešao Gnomovim licem naterao je Jaira da
hitro preko svog lica prebaci masku ozbiljnosti. Smejući se
u sebi, posegao je za čizmama kada se iznebuha prisetio
Kristala vizije i Srebrne Prašine. Nije ih primetio dok se
oblačio. Nije ih bilo ni u njegovim džepovima. Osmeh kojem
je dozvolio da se vrati na lice, smesta je nestao. Ništa!
Počeo je užurbano da pretura po postelji, presvlakama i
svemu što je video. Kristal vizije i Srebrna Prašina su
nestali. Zatim je ponovo pomislio na prethodnu noć i
beskrajni skok u Kilidelan. Da li ih je izgubio u jezeru?
“Tražiš nešto?”
Jair se ukočio. Slenter je govorio glasom prožetim
lažnom brigom. Jair mu se obratio. “Slenteru, šta si
učinio...?”
“Ja?” Gnom ga je hitro prekinuo praveći se nevešt.
“Tvoja brižna negovateljica?”
Jair je bio besan. “Gde su, Slenteru? Gde si ih stavio?”
Sada je na Gnoma došao red da se smeje. “Ma koliko
uživao u ovome – a veruj mi, uživam mnogo – ipak imam
preča posla. Pa, ako tragaš za vrećicom i Kristalom, oni su
kod Majstora oružja. Uzeo ih je prošle noći kada su te ovde
doneli i svukli. Nije hteo da ih poveri meni, naravno.”
Zadovoljno je položio ruke na grudi. “Hajde da ovo
završimo. Ili ti je potrebna pomoć i oko oblačenja?”
Jair je pocrveno, završio sa oblačenjem i bez reči prišao
drvenim vratima pokucavši po njima. Kada su se vrata

otvorila, obavestio je Patuljka na straži da njih dvoje žele da
izađu. Patuljak se namrštio, rekao im da sačekaju,
sumnjičavo odmerio Slentera i čvrsto zamandalio vrata.

Obuzeti nervozom i mučeni rastućom radoznalošću
zbog neobjašnjivog odsustva borbenih aktivnosti, morali su
da čekaju čitav sat dok se vrata na sobi nisu otvorila i
stražar dao znak da ga slede. Užurbano su napustili sobu i
krenuli niz hodnik bez prozora koji je prolazio pored
desetak vrata sličnih onima kroz koje su prošli, popeli se
stepenicama i izašli na bedeme iznad mračnih voda
Kilidelana. Vetar je duvao sa jezera nanoseći im u lice
mnoštvo sitnih kapljica, a podnevni vazduh bio je oštar i
hladan. Dan, zaogrnut ogrtačem magle i nakupinama niskih
oblaka koji su prekrivali nebo između vrhova − stražara
nad ustavama i branama, nije bio naročito prijatan. Straže
Patuljaka patrolirale su bedemima, neprestano pretražujući
pogledom okolnu izmaglicu. Izuzev odbljeska stražarskih
vatri, udaljenih crvenih iskri u okolnom sivilu, nije bilo
traga gnomskim armijama.

Patuljak ih je poveo u široko dvorište na vrhu velike
brane koja je držala vode Kilidelana. Severno i južno od njih
tornjevi i parapeti tvrđave Patuljaka sezali su ka olovnom
nebu, iščezavajući u magli. Tog dana je tvrđava imala jeziv,
utvarni izgled građevine iz čudnog sna koji se svakog časa
mogao završiti odvlačeći je sa sobom. Videli su tek nekoliko
Patuljaka, ogromno dvorište bilo je gotovo pusto. Tu i tamo,
u pravilnim intervalima, iz dvorišta su vodile stepenice –
crni tuneli za koje je Jair pretpostavio da vode ka ustavama
ispod njih.

Skoro su prešli prazno dvorište kada ih je zaustavio
usklik Edena Elesedila koji im je potrčao u susret. Široko se
smešeći, sa rukom u zavojima prišao je Jairu i pružio ruku.

“Živ si i zdrav posle svega, Jaire Omsfordu!” Zagrlio ga
je zdravom rukom pa su obojica pošli za užurbanim
vodičem. “Nadam se da se osećaš bolje?”

“Mnogo bolje.” Jair je uzvratio osmeh. “Kako ti je
ruka?”

“Beznačajna ogrebotina. Malo žiga i ništa više. Kakva
noć! Pravo je čudo da se bilo ko od nas spasao. A on!”
Pokazao je na Slentera, koji je išao korak iza njih. “Njegovo
bekstvo bilo je zbilja čudesno! Zar ti nije pričao?”

Jair je odmahnuo glavom, i Eden Elesedil mu je odmah
ispripovedao o svemu što se prošle noći dogodilo Slenteru i
Heltu tokom njihove užasavajuće šetnje kroz gnomsksi
logor. Jair je pažljivo slušao. Sa rastućim poštovanjem je
gledao Gnoma. Slenter se uprkos tome što se gradio
nezainteresovanošću, osećao pomalo posramljen ovom
pažnjom.

“To je bio najjednostavniji izlaz, to je sve”, skromno je
dodao Slenter kada je Vilovnjak završio priču. Jair je znao
da Gnom više ništa neće reći o svom podvigu.

Vodič ih je poveo uz stepenice do bedema na severnoj
strani i potom kroz dvostruka vrata u atrijum ispunjen
biljkama i drvećem koje je cvetalo na pokrovu od crne
zemlje koja je u tu svrhu bila razastrta ispod stakla i
otvorenog neba. Jair je sa divljenjem pomislio kako su
Patuljci čak i ovde u visokim planinama doneli nešto iz
svoje zemlje.

Iza vrtova nalazila se terasa sa stolovima i klupama.
“Čekajte ovde”, naredio im je Patuljak i otišao.
Kada se izgubio iz vida, Jair se obratio Edenu. “Zbog
čega danas nema bitke, vilovnjački prinče? Gde su gnomske
armije?”
Eden Elesedil je zavrteo glavom. “Niko ne zna šta se
događa. Brane i ustave su pod opsadom već duže od
nedelju dana. Gnomi su, svakog dana, napadali na obe
strane tvrđave. Danas nije bilo napada. Gnomi sede iza
svojih opsadnih linija i posmatraju nas, to je sve. Čini se kao
da nešto očekuju.”
“To ne sluti na dobro”, promrmljao je Slenter.

“To misle i Patuljci”, tiho je rekao Eden. “Glasnici su
odaslati u Kulhaven. Podzemnim prolazima su poslate
uhode iza neprijateljskih linija.” Oklevao je a potom
pogledao Jaira. “Sa njima je i Geret Jeks.”

Jair je bio iznenađen. “On? Zašto? Gde je otišao?”
“Ne znam”, Vilovnjak je lagano zavrteo glavom. “Ništa
mi nije rekao. Mislim da nas nije napustio već da samo
razgleda okolinu. Poveo je Helta sa sobom.”
“Izviđa za sopstveni račun”, mršteći se, prokomentarisa
Slenter. “To liči na njega.”
“Ko zna?” uzvratio je Vilovnjak kratkim osmehom.
“Majstor oružja svoje planove čuva za sebe, Slenteru.”
“Taj se vodi mračnim razlozima i mračnom svrhom”,
promrljao je Gnom gotovo sebi u bradu.
Neko vreme su stajali bez reči, izgubljeni u sopstvenim
razmišljanjima o poduhvatima Gereta Jeksa. Jair je, setivši
se Slentrerovih reči, mislio o tome kako su Kristal vizije i
Srebrna Prašina u posedu Majstora oružja. Ako bi se nešto
desilo Geretu Jeksu, sa njim bi bila izgubljena i magija
Kralja Srebrne Reke. S njom bi nestala i Jairova jedina
šansa da pomogne Brin.
U stvarnost ih je vratio zvuk otvorenih vrata kojima je iz
pravca tvrđave prošao Foreker. Hitro im je prišao i svakom
stegao ruku.
“Odmorio si se, Omsforde?” brižno je upitao. Jair je
odgovorio klimanjem glave. “Dobro. Naložio sam da nam
ručak bude serviran ovde na terasi, hajde da odaberemo
neki sto.”
Krenuo je ka najbližem stolu dok su ostala trojica pošla
za njim. Tamno sivilo kasnog popodneva bilo je pojačano
senkama drveća i vrtnog rastinja pa je bilo neophodno
upaliti sveće. Trenutak kasnije, stigao je obrok od mesa,
sira, hleba, supe i piva. Odmah su počeli da jedu. Jair je bio
iznenađen svojim apetitom.
Kada je ručak bio gotov, Foreker se odmakao od stola i
počeo da traži nešto po džepovima. “Imam nešto za tebe.”

Pogledao je Jaira. “Evo ga ovde.”
U ruci je držao vrećicu Srebrne Prašine i Kristal vizije

na srebrnom lančiću. Gurnuo ih je preko stola Dolinaru.
“Geret mi je rekao da ti ih dam. Zamolio me je da ih
pričuvam dok se ne probudiš. Imao je i poruku za tebe.
Rekao mi je da ti kažem kako si se prethodne noći hrabro
poneo.”

Iznenađenje je preletelo Dolinarevim licem. Osetio je i
snažni nalet ponosa. Zadovoljan sobom, osmotrio je Edena
Elesedila i Slentera. Zatim se obratio Patuljku.

“Gde se on sad nalazi?” zamuckivao je.
Foreker je slegnuo ramenima. “Otišao je sa Graničarem
da istraži prolaz koji će nas odvesti iz tvrđave iza gnomskih
opsadnih linija na sever. Hteo je da proveri da li je
bezbedan pre no što krenemo. Krećemo sutra uveče, čim
padne mrak. Ne možemo više čekati, opsada može potrajati
mesecima. On misli da smo već izgubili previše vremena
zatvoreni u tvrđavi.”
“Neki su bili zatvoreni u većoj meri od ostalih”,
gunđajući je primetio Slenter.
Foreker ga je odmeravao dok su mu se guste obrve
divlje izvijale. “Vodili smo računa o tebi, Gnome – svi koji su
stigli iz Kulhavena. Radom, zapovednik gamizona smatrao
je našu reč dovoljnom. Ali među ovim zidinama ima i onih
koji drugačije misle – nekih koji su u gnomskoj opsadi
izgubili prijatelje ili voljene osobe. Oni možda ne bi uvažili
naše garancije. Stavljen si pod stražu ne kao zarobljenik
već radi sopstvene bezbednosti. Tvoja bezbednost je za
neke veoma važna, verovao ti ili ne – naročito za ovde
prisutnog mladog Omsforda.”
“Znam da se brinem o sebi”, neraspoloženo je
prokomentarisao Slenter. “I nije mi potrebna ničija briga –
naročito ne jednog dečaka!”
Foreker se ukočio. “To je trebalo da bude dobra vest!”
planuo je.

Slenter je utonuo u tišinu. Ponovo se povukao u sebe,
pomislio je Jair; ogradio se od svega što se oko njega
događalo. Tu zaštitničku ljušturu napušta samo kada se
nađe u mom društvu. Samo kada smo sami, on pokazuje
nešto od starog Slentera kojeg sam upoznao prilikom našeg
prvog susreta. Veći deo vremena provodi kao autsajeder,
samoproklamovani usamljenik, ne prihvatajući ulogu člana
družine.

“Da li su dobili našu poruku?” pitao je Eden Elesedil
Forekera. “O uništenju mosta na Useku?”

“Jesu”, Patuljak je skinuo svoj mračni pogled sa
Slentera. “Tvoj plan je bio dobro zamišljen, vilovnjački
prinče. Da smo bolje poznavali veličinu opsade i raspored
neprijateljske armije, mogli smo i umaći.”

“Da li nam ovde preti opasnost?”
“Ne, tvrđava je bezbedna. Imaju dovoljno zaliha za
nekoliko meseci opsade, ako to bude potrebno. Nijedna
armija nas ne može napasti svom snagom dok su planine
tako blizu. Opasnosti nas vrebaju izvan ovih zidina, na putu
ka severu.”
Slenter je, tik pokraj Patuljka, nešto nerazgovetno
promrmljao prazneći svoj vrč piva. Foreker je posmatrao
Gnoma, njegovo bradato lice imalo je napet izraz. “U
međuvremenu, moramo nešto obaviti – to je posao za tebe i
mene, Gnome.”
Slenter je oprezno podigao pogled. “Šta to treba da
učinimo – Patuljče?”
Forekerovo lice dobilo je tamniju boju ali mu je glas i
dalje bio miran. “Unutar ovih zidova nalazi se neko ko tvrdi
da dobro poznaje zamak Crnih Utvara – neko ko tvrdi da ga
poznaje bolje od ikog drugog. Ako govori istinu, to znanje
nam može biti dragoceno.”
“Ako je to istina, onda vam ja više nisam potreban!”
planuo je Slenter. “Šta ja imam s tim?”
“Znanje nam može biti od koristi samo ako je
provereno”, oprezno je nastavio Foreker. “Jedini koji nam

može pomoći da ga pravilno ocenimo si ti.”
“Ja?” Gnom se neveselo nasmejao. “Ti bi verovao u

moju procenu istinitosti nečijih reči? Zašto bi ti to učinio?
Ili je ovo nekakav ispit? To mi, kad bolje razmislim, izgleda
najverovatnije. Uporedićeš ono što ti ja budem rekao sa
onim što ti je rečeno!”

“Ti si taj koji nastupa sa nepoverenjem”, ubeđeno je
rekao Eden Elesedil.

Slenter je zaustio da odgovori, pa se zaustavio.
Sledeći koji se oglasio bio je Foreker. Govorio je tihim i
pribranim glasom. “Da sam mislio da te stavim na ispit, ne
bih te iskušavao u odnosu na reči ovog stvora.”
Za stolom je vladala tišina. “Ko je u pitanju?” Najzad je
upitao Slenter.
Patuljkove guste obrve su se spojile. “Melret.”
Slenter se ukočio. “Melret?” zarežao je “Gušter?”
To je prozborio sa takvom odvratnošću da su se Jair
Omsford i Eden Elesedil zbunjeno pogledali. Nisu videli
Melreta. Do sada za njega nisu ni čuli. Posmatrajući
Gnomovu reakciju pomislili su da bi možda bilo bolje da za
njega nisu ni saznali.
“Jedna od Radomovih patrola našla ga je nasukanog na
obalu jezera dan-dva pre početka opsade”, nastavio je
Foreker ne skidajući oči sa Slentera. “Kada su ga izvukli iz
vode, bio je više mrtav nego živ. Buncao je nešto o tome
kako su ga sa Gavranovih planina isterali crni hodači.
Rekao nam je da poznaje načine za njihovo uništenje.
Patrola ga je dovela ovamo. Zbog opsade ga nismo mogli
proslediti dalje.” Zastao je. “Sve dosad nismo imali načina
da proverimo istinitost njegovih reči.”
“Istinitost!” otpljunuo je Slenter. “Gušteri ne znaju za
istinu!”
“Želja za osvetom onima koji su mu naneli zlo mogla bi
ga naterati da govori istinu. Možemo mu ponuditi osvetu –
čista trampa, rekao bih. Dobro razmisli. On mora poznavati

tajne Gavranovih planina i Sivoznaka. Te planine su nekad
bile njegove. Zamak je bio njegov.”

“Ništa nije bilo njegovo!” skočio je Slenter sa stolice
ispunjen gnevom. “Sve su oteli, ti gušteri! Izgradili su svoj
zamak na kostima mog naroda! Gnomska plemena koja su
živela na planinama učinili su svojim robovima!
Upotrebljavali su crnu magiju, kao i hodači! Crni đavoli, pre
bih sebi prerezao grkljan nego im poklonio i najmanje
poverenja!”

Jair je ustao pomislivši da je vreme da se umeša.
“Slenteru, šta...?”

“Trenutak, Omsforde”, smesta ga je prekinuo Foreker.
Okrenuo se Slenteru ozbiljnog izraza lica. “Gnome, ja
Melretima verujem koliko i ti. Ali ako nam ovaj može
pomoći, hajde da iskoristimo tu pomoć, ma kolika ona bila.
Naš zadatak je jako težak. Ako se ispostavi da Melret laže...
pa, znamo šta ga čeka.”

Slenter je neko vreme ćutao, posmatrajući sto ispred
sebe. Zatim se polako vratio na svoje mesto. “To je
gubljenje vremena. Idi bez mene. Osloni se na sopstveni
sud, Forekeru.”

Patuljak je slegnuo ramenima. “Mislio sam da je to za
tebe bolje nego da provodiš vreme iza brave. Mislio sam da
ti je toga dosta.” Zastao je, vrebajući pogled Gnomovih
tamnih očiju. “Sem toga, moj sud je beskoristan kada treba
odrediti da li Melret govori istinu. Ti si jedini koji nam može
pomoći.”

Na trenutak niko nije progovarao. Slenter je fiksirao
Forekera. “Gde je taj Melret?” konačno je pitao.

“U skladištu koje smo pretvorili u njegovu ćeliju”,
odgovorio je Foreker. “Nikada ne izlazi napolje, ni da bi se
prošetao. Zazire od vazduha i svetla.”

“Crni đavo!” progovorio je Gnom. Duboko je uzdahnuo.
“Vrlo dobro. Ti i ja.”

“I ova dvojica, ako se odluče da pođu.” Foreker je
pokazao na Jaira i Edena.

“Ja idem”, hitro se oglasio Jair. “Povešću vas
“I ja”, složio se vilovnjački princ.
Foreker je ustao klimnuvši glavom.
odmah.”
 
 

POGLAVLJE 20

 
Napustili su terasaste vrtove i krenuli u utrobu Kapala,
ka njenim ustavama i branama, ostavivši za sobom sivo
popodnevno svetlo koje je ubrzano bledelo prelazeći u
sumrak, i krenuli stepenicama i prolazima koji su vijugali
duboko kroz kamen i drvo. Na oskudnu svetlost uljanih
lampi obešenih o gvozdene držače navaljivale su horde
senki. Vazduh zatočen u masivnoj kamenoj brani bio je
ustajao i vlažan. Tišinu koja je vladala donjim nivoima
remetio je udaljeni huk vode koja je prolazila kroz ustave i
škripa velih zamajaca i poluga. Četvorki koja je sve dublje
silazila prolazeći kroz mnogobrojna vrata činilo se da oseća
prisustvo neke zveri koja se trza reagujući na zvuke ustava
i pripadajuće im mašinerije, zveri koja zatočena, i vreba
priliku da se oslobodi.
Na ovim nivoima tvrđave videli su malo Patuljaka. Ovi
ljudi šume, Velike ratove su preživeli u tunelima u utrobi
zemlje. Odavno su napustili podzemne zatvore i izašli na
sunčevu svetlost. Učinivši to, zakleli su se da se više nikad
neće vratiti. Njihova odbojnost prema mračnom,
zatvorenom prostoru bila je dobro poznata ljudima svih
rasa. Oni su u takvom okruženju mogli boraviti samo uz
dosta teškoća. Ustave i brane Kapala bile su neophodne za
njihov opstanak. One su upravljale vodama Srebrne Reke
na njenom toku ka zapadu i domovini Patuljaka. Zbog toga
se prinosila žrtva – ali nikada na dugo vreme ili češće nego
što je bilo neophodno. Kratke smene na poslovima
nadgledanja mašinerije okončavale su se žurnim izlascima
u svet vazduha i svetla koji je čekao na površini.
Zbog toga su onih nekoliko lica pored kojih je četvorka
prošla usput imala izraz stoičke istrajnosti koja je jedva

skrivala strašnu nelagodnost koju su osećali obavljajući
ovaj najgori od svih poslova.

Elb Foreker je i sam imao sličan problem iako je svoju
muku dobro podnosio. Njegovo divlje, tamno lice, gledalo je
ravno napred, snažno telo se držalo ponosno i odlučno dok
je vodio drugove kroz lavirint hodnika i stepenica kroz
senke i oskudnu svetlost lampi ka skladištima na donjim
nivoima. Usput je Jairu i Edenu Elesedilu pripovedao o
istoriji Melreta.

Pripadali su vrsti Trola, objasnio je na početku priče.
Troli su preživeli Velike Ratove boraveći na površini zemlje,
izloženi strašnim dejstvima energije koje su ovi ratovi
oslobodili. Mutirajući iz ljudskog oblika oni su promenili
oblik, kožu i unutrašnje organe adaptirajući se na
zaštrašujuće uslove koje su Veliki ratovi stvorili gotovo na
čitavoj površini zemlje. Troli Severne zemlje opstali su u
planinama, postavši veliki i jaki, koža im je otvrdla dok nije
dobila izgled izbrazdane kore drveta. Melreti su bili
potomci ljudi koji su pokušali da opstanu u šumama koje su
Veliki ratovi pretvorili u močvare, otrovnih voda i bolesnog
lišća. Poprimajući osobine bića najbolje opremljenih za
opstanak u močvarnom okruženju, Melreti su postali nalik
reptilima. Kada ih je Slenter nazvao “gušterima”, opisao je
njihov današnji izgled – namesto kože imali su krljušt, ruke
i noge su im postale kraće i kandžaste a tela savitljiva kao u
zmija.

Melrete je od drugih vrsta Trola koje su obitavale po
mračnim zakucima Četiri zemlje delila jedna još veća
razlika. Pad Melreta po civilizacijskoj lestvici bio je brži i
propraćen neobičnom i zastražujućom osobinom promene
oblika. Opstanak je pred Melrete, kao i pred ostale Trole,
stavljao ogromne zahteve; u procesu ovladavanja tajnama
potrebnim za opstanak, prošli su kroz fizičku
transformaciju koja im je omogućila da menjaju telesni
oblik kao da su načinjeni od modelarske gline. Iako u
primeni ove veštine nisu uznapredovali toliko da su mogli

postati neprepoznatljivi, mogli su skratiti ili izdužiti sve
delove tela i oblikovati se u formu najpogodniju za opstanak
u svakom okruženju u kojem bi se našli. Malo se zna o
načinu na koji izvode ovu promenu oblika. Dovoljno je bilo
znati da im je to moguće kao i da su Melreti jedina
stvorenja koja to izvode.

Malo je ljudi van granica Istočne zemlje znalo za
Melrete. Taj povučeni i usamljenički narod nerado je
napuštao svoja staništa u dubokom Anaru. U doba kada se
sastajao Savet u Paranoru, za njih se nije znalo. Nijedan
Melret se nije borio u Ratovima Rasa. Držali su se po strani
od svih zbivanja, izolovani u tami svojih šuma, močvara i
planinske divljine.

Treba reći da ovo nije važilo i za gnomski narod. Neko
vreme posle Prvog Saveta u Paranoru, pre oko hiljadu
godina, Melreti su migrirali iz močvara i bolesnih šuma na
šumovite visove Gavranovih planina. Ostavljajući vlagu,
smrad i mulj bićima sa kojima su delili ove donje oblasti
premestili su se u više, šumama obrasle predele naseljena
raštrkanim gnomskim plemenima. Gnomi su kao sujeverna
stvorenja bili prestrašeni pojavom ovih bića koja su menjala
oblik i naizgled gospodarila crnom magijom koju su ponovo
na svet doneli Druidi. Vremenom su se Melreti počeli
koristiti tim strahom, uspostavivši vladavinu nad gnomskim
plemenima nastanjenim na Gavranovim planinama. Melreti
su preuzeli ulogu gospodara a Gnomi su postali njihovi
robovi.

U prvi mah je ovim bićima – gušterima, kako su ih
nazivali – pružen otpor, ali posle nekog vremena sav je
otpor prestao. Gnomi nisu bili dovoljno snažni i
organizovani da bi odgovarajuće uzvratili, a nekoliko
strašnih i upečatljivih primera pokazalo je šta će se
dogoditi onima koji ustraju u otporu. Pod vladavinom
Melreta izgrađena je tvrđava Sivoznak – ogromna citadela
iz koje su gušteri gospodarili plemenima u neposrednoj
okolini. Kako su godine prolazile, čitava oblast Gavranovih

planina pala je pod jaram Melreta. Patuljci na jugu, kao i
gnomska plemena na severu, držali su se podalje od ovih
planina. Melreti sa svoje strane nisu pokazivali
interesovanje za oblasti van novouspostavljenih granica.
Pojavu Gospodara Vorloka u Drugom Ratu Rasa pratile su
glasine o pogodbi Crnog Gospodara sa gušterima po kojoj
su oni bili obavezni da mu ustupe jedan broj gnomskih
podanika – ali se nije našao niko ko je mogao da ove glasine
potkrepi valjanim dokazima.

Sa završetkom Trećeg Rata Rasa – rata u kojem je Šia
Omsford krenuo u potragu za mističnim Mačem od Šanare i
u kome je Gospodar Vorlok uništen – Melreti su
neočekivano počeli da odumiru. Starost i bolesti
desetkovale su njihov broj a sve manje mladih je dolazilo na
svet. Kako im se smanjivao broj, kopnela je i njihova vlast
nad gnomskim plemenima Gavranovih planina. Njihova
mala imperija se, malo po malo, urušila dok se nije svela na
Sivoznak i nekoliko plemena koja su još uvek ostala u toj
oblasti.

“Sada se čini kako je i to malo preostalih guštera
prognano nazad u močvare iz kojih su i ispuzali”, završio je
Foreker priču. “Kakva god da je bila njihova moć, nije se
mogla meriti sa onom kojom su raspolagali hodači. Da su
ostali na planinama, postali bi roblje poput Gnoma kojima
su doskora vladali.”

“Bilo bi bolje da su iščezli sa lica zemlje!” grubo se
umešao Slenter. “Ništa bolje nisu ni zaslužili!”

“Da li su zaista vladali veštinom crne magije?” pitao je
Jair.

Foreker je slegnuo ramenima. “Nikada se u to nisam
uverio. Njihova magija je, mislim, bila u sposobnosti da
menjaju oblike. Pričalo se kako su pronašli načine da utiču
na osnovne elemente – vetar, vazduh, zemlju, vatru i vodu.
Možda u tome ima neke istine, zato što su razvili znanje o
načinu na koji elementi reaguju na određene poticaje. Ali
ipak se, u najvećoj meri, radilo o praznoverju.”

Slenter je promrljao nešto nerazumljivo i pogledao Jaira
na način koji je upućivao na to da se on nimalo ne slaže sa
Patuljkom.

“Bićeš sasvim bezbedan, Omsforde.” Foreker se
neveselo nasmejao, podigavši guste obrve. “Ako bi bio
dovoljno nepromišljen da unutar ovih zidova upotrebi
magiju, biće mrtav pre no što trepne’”

Mračni hodnik pred njima se iznenada osvetlio.
Četvorka se primakla raskršću hodnika i krenula desno
pored niza vrata. Pred najbližim je stajala dvostruka straža.
Ispred najbližih vrata stajao je par opreznih stražara.
Strogim pogledima su osmotrili njihov dolazak. Foreker je
razmenio nekoliko reči pozdrava sa stražaruna i naredio da
se vrata otvore. Ovi su se zgledali slegavši ramenima.

“Ponesite svetlo”, obratio im se jedan od njih, dodajući
Forekeru uljanu lampu. “Gušter većinu vremena provodi u
najcrnjoj tmini.”

Foreker je uz pomoć fitilja kraj vrata upalio svetiljku
nakon čega je osmotrio svoje saputnike. “Spremni smo”,
rekao je stražarima.

Brave su otključane i reza podignuta. Gvozdena vrata
su se otvorila sa žalobnom škripom otkrivajući potpuni
mrak. U slaboj svetlosti uljane lampe mogle su se nazreti
izbočene i senovite forme sanduka i džakova. Patuljak i
njegovi pratioci su zastali.

Iza njih vrata su se sa treskom zalupila.
Jair se pažljivo osvrtao po mračnoj odaji. Smrdljivi
zadah ispunjavao je sobu, vonj smrti i raspadanja. Svetlost
lampe stvarala je mnoštvo teških seni koje su prekrivale
čitavu odaju.
Foreker je tiho izgovorio jedno ime “Stitise?”
Dugo nije bilo odgovora. Zatim se iz udaljenog,
mračnog ugla iza gomile sanduka i provijanta, začulo
siktanje.
Nešto je prosiktalo “Ko je to?”

“Foreker”, odgovorio je Patuljak. “Došao sam da
porazgovaramo. Radom ti je najavio moju posetu.”

“Sss!” stigao je glas nalik zvuku lanca prevučenog
preko kamena. “Pitaj šta god ti je drago, Patuljče.”

Nešto se pomerilo unutar senki. Veliko i zaogrnuto
ogrtačem, podsećalo je na samu smrt. Iza gomile raznolikih
potrepština pojavio se velik i senovit oblik. Jair je smesta
osetio odbojnost prema onome što je bilo tamo. Ostani
pribran, govorio mu je unutrašnji glas. Ne progovaraj ni
reč!

“Mali ljudi”, promrljala je visoka prilika ledenim
glasom. “Patuljče i Vilovnjače i Gnome. Ne plašite me se,
mali ljudi. Priđite bliže.”

“Ti nama priđi “, planuo je Foreker.
“Sss! Ne volim sssvetlo. Hoću tamu!”
Foreker je slegnuo ramenima. “U tom slučaju, svi ćemo
ostati na svojim mestima.”
“Osstani”, složio se gušter.
Jair je hitro osmotrio Slentera. Gnomovo grubo lice
pretvorilo se u masku mržnje i odvratnosti. Teško se znojio.
Izgledalo je kako svakog momenta može da skoči u napad.
Ni Edenu Elesedilu ovo nije promaklo, obišao je Jaira i
Forekera zauzevši gotovo zaštitnički položaj kraj
uznemirenog Gnoma.
“Dobro sam!” gotovo nečujno je promrmljao Slenter
rukama rasterujući tamu oko sebe.
Melvert se naglo pomakao ka rubu svetlosnog kruga pa
je njegova visoka, zaogrnuta figura izašla iz senki. U osnovi
ljudskog izgleda, hodao je na dve snažne čvornovate i
mišićave zadnje noge. Ruke mu je namesto kože i dlake
pokrivala tvrda, siva krljušt, i završavale su se zgrčenim
kandžama. Okrenuo se ka njima ne skidajući kapuljaču.
Ugledali su reptilsku njušku pokrivenu krljuštima, usta su
bila otvorena tako da su mogli lepo da vide redove oštrih
zuba i zmijski jezik. Na tupom vrhu njuške širile su se

nozdrve; još dalje, gotovo izgubljene u mraku kapuljače,
sijale su sitne sive oči.

“Sstitiss zna šta vasss je ovde dovelo, mali ljudi”, sporo
je prošištao monstrum. “Dobro zna.”

Usledila je tišina. “Sivoznak”, konačno je progovorio
Foreker.

“Utvare”, šapnuo je gušter. “Ssitiss zna. Hodači koji
uništavaju. Izvukli s su sse sa dna ambissa, iz crne rupe u
Melmordu. Iz naručja ssmrti! Popeli ssu se do Nebessskog
izvora i zatrovali vode Ssrebrne Reke. Truju zemlju.
Uništavaju je! Sstigli su u Sivoznak i učinili mnoga zla.
Došli su i issterali nass iz naših domova. Porobili ssu nass.”

“Video si kako se to događa?” pitao je Foreker.
“Ssve ssam video! Utvare ssu došle iz mraka, oterale
nass i oduzele ssve što nam je pripadalo. Nismo sse mogli
ssuprotstaviti njihovoj moći. Pobegli ssmo! Uništili ssu neke
od nass!”
Splenter je iznanada otpljunuo u tamu, mumlajući je
učinio korak unazad i udario nogom o kameni pod.
“Osstani!” iznenada je zašištao Melret, sa prepoznatljvo
zapovedničkim tonom u glasu. Slenterova glava je poletela
gore. “Gnomi nass sse ne moraju bojati. Bili ssmo njihovi
prijatelji – za razliku od Utvara. Utvare uništavaju ssav
život zato što nissu žive. One ssluže ssmrti! Njima vlada
crna magija. Ssve zemlje će passti pred njima.”
“Ali ti znaš načine za njihovo uništenje!” insistirao je
Foreker.
“Sss! Ssivoznak je naš! Utvare ssu uljezi u našem
domu! Missle kako su bezdedni odkad ssmo otišli – ali
greše. Ima načina da ih iznenadimo! Načina koji ssu im
nepoznati!”
“Prolazi!” uskliknuo je Jair, do te mere zainteresovan
razgovorom da je za trenutak zaboravio na svoju odluku.
Melretova glava se u trenu uzdigla, kao da isprobava
vazduh. Jair se sledio stojeći u nepomičnoj tišini, osećaj
nečeg strahovito zlog uselio se u njega.

Melvertov zmijoliki jezik ispalacao je napolje. “Magiju,
mali prijatelju? Ti poseduješ magiju?”

Niko nije progovorio. Jair se snažno znojio. Foreker se
nervozno osvrtao oko sebe, nesiguran u pogledu onog što
se dešavalo.

“Ona je u tvom glassu, mali prijatelju?” šaptao je
Melret. “Ossetio ssam je u tvom glassu. Ssvakako. Ossetio
ssam je u tebi. Magiju poput moje. Učini mi. Progovori!”

Jair je osetio kako se nešto obavija oko njega, neko
nevidljivo klupko mu je oduzimalo dah. Nemoćan da se
odupre počeo je da peva. Čarobna pesma se brzo i oštro
provlačila kroz stisnute zube, talasi boja i oblika pojavili su
se u vazduhu među njima igrajući po tami i svetlosti lampe
kao da su živi.

Jair se, trenutak kasnije, oslobodio nevidljivih užadi
koje su ga gušile. Čarobna pesma je zamukla. Ošamućeni
Dolinar je bio na kolenima, plitko dahćući. Slenter se u
trenu stvorio kraj njega, žestoko vičući na Melreta. Poveo je
Dolinara ka vratima, pokušavajući da se slobodnom rukom
dočepa dugog noža za pojasom Edena Elesedila. Foreker ih
je hitro razdvojio izvlačeći sopstveno oružje. Sa mačem u
rukama se okrenuo ka Stitisu. Melret se naglo smanjio,
povlačeći se u senke ogrtača sa kapuljačom. Nastojao je da
se izgubi u tami.

“Šta si mu učinio?” planuo je Foreker. Melret je postao
još manji, sitne oči su mu sjajile unutar kapuljače. Foreker
se naglo okrenuo. “Ovo je bilo dovoljno. Odlazimo.”

“Osstanite!” zacvileo je Melret. “Pričajte sa Sstitissom!
Mogao bih vam nešto reći o Utvarama!”

“Više nismo zainteresovani”, odgovorio je Foreker,
lupajući balčakom mača po vratima.

“Sss! Morate pričati sssa Sstitissom ako želite uništiti
Utvare! Ssamo ja znam kako! Moje ssu tajne!” Glas
stvorenja bio je tvrd i hladan, lišen svake naznake
prijateljstva. “Mali prijatelji će sse vratiti – moraju sse
vratiti! Zažalićete ako odete!”

“Pogrešili smo što smo došli!” odvratio mu je Eden
Elesedil. “Tvoja pomoć nam nije potrebna!”

Vilovnjački princ i Slenter izveli su Jaira napolje,
pridržavajući ga sa obe strane. Gnom je čitavim putem
mumlao. Tresući glavom u pokušaju da razbistri um,
Dolinar se osvrnuo i odmerio Melreta, bezličnu priliku u
ogrtaču skrivenu u dubokim senkama. Foreker je već
iznosio lampu.

“Neophodna vam je moja pomoć!” prošištalo je
stvorenje podižući ruku pokrivenu krljuštima. “Dođite opet,
mali prijatelji! Dođite opet!”

Patuljci stražari su ponovo zaključali vrata i navukli
rezu. Jair je duboko uzdahnuo. Uspravio se, oslobodivši se
sada nepotrebne pomoći. Foreker ga je zaustavio,
zagledavši mu se oči. Progunđao je i pogledao u pravcu iz
koga su došli.

“Rekao bih kako je s tobom sve u redu”, primetio je.
“Vratimo se gore, na vazduh.”

“Šta ti se desilo, Jaire?” bio je radoznao Eden Elesedil.
“Kako te je naterao na to?”

Jair je odmahnuo glavom. “Nisam siguran.” Hodao je
iza Forekera, još uvek uzdrman. Vilovnjački princ i Gnom
koračali su kraj njega. “Nisam siguran.”

“Crni đavoli!” s mržnjom je gunđao Slenter, služeći se
omiljenim epitetom. “Mogu te na svašta naterati.”

Dolinar je kratko klimnuo glavom i nastavio da korača.
Želeo je da zna kako ga je naterao.

 
 

POGLAVLJE 21

 
Crna, maglovita i mirna noć pala je na Kapal. Planinski
vrhovi skrivali su mesec i zvezde, jedino svetlo u senovitoj
pomrčini dolazilo je od uljanih lampi Patuljaka i stražarskih
vatri Gnoma. Na šipražju i stenama se pod uticajem
hladnoće počela hvatati bela slana. Nad čitavim predelom
lebdelo je neprijatno mrtvilo.
Na bedemima patuljačkog uporišta Jair i Elb Foreker
posmatrali su ustave i brane koje su ispunjavale prazninu
između planina, zaustavljajući tok Srebrne Reke.
“Stare su više od pet stotina godina”, objašnjavao je
Patuljak, glasom koji je grubo narušavao noćnu tišinu.
“Izgrađene su u vreme Rejbira, kada je moj narod još uvek
imao kraljeve. Napravljene su nakon završetka Drugog rata
rasa.”
Jair je bez reči gledao preko grudobrana u tamu ispod
sebe, pokušavajući da sagleda čitav kompleks osvetljen
lampama i bakljama. Video je tri brane, široke trake svinute
oko toka Srebrne Reke na njenom putu ka klancu koji se
prostirao daleko ispod. Niz ustava kontrolisao je protok
vode. Mašinerija je postavljena unutar brana i tvrđave koja
je štitila čitav sistem. Utvrda smeštena povrh visoke brane
štitila je sve prilaze ovoj građevini. Iza najviše brane,
prostirao se Kilidelan. Tamne vode jezera opasavao je
prsten stražarskih vatri opsadne armije. U noći bez
mesečine, bogatoj senkama, voda je izgledala neobično
tamno. Između visoke brane i njenih donjih nivoa Srebrna
Reka se, na putu sa visina, skupljala u dva manja
rezervoara. Oštre litice su sa obe strane oivičavale donje
nivoe. Jedini put dole vodio je preko uskih staza ili kroz
podzemne prolaze usečene u steni.

“Gnomi bi voleli da se domognu ovoga”, progunđao je
Foreker, pokazujući na čitav kompleks. “Sa ovog mesta se
kontroliše vodosnabdevanje svih oblasti odavde do Duginog
jezera. Da nema ovog kompleksa, u kišno doba bi dolazilo
do poplava, kao što je i bilo pre no što su brane i ustave
sagrađene.” Odmahnu je glavom. “Za loših godina i
Kulhaven je znao biti zbrisan.”

Jair je polako razgledao kompleks ispred sebe,
impresioniran njegovom veličinom. Nije mogao a da ne
pomisli na napore koji su bili potrebni za njegovu izgradnju.
Foreker ga je već vodio na obilazak unutrašnjosti upoznavši
ga sa mašinerijom i poslovima održavanja. Jair mu je bio
zahvalan na tom obilasku.

Slenter se bavio prepravkom patuljačkih mapa oblasti
severno od Garvanovih planina. Gnom je ove mape, već
posle površnog pregleda, ocenio kao potpuno netačne.
Činilo se da je bio spreman na sve kako bi izbegao povratak
u Melretovu podzemnu tamnicu i pokazao stručnost.
Slenter se odlučio da svoje ispravke i beleške unosi
direktno na postojeće mape. One su imale poslužiti malenoj
družini na predstojećem putu na sever. Eden Elesedil se
izvinio ostalima i otišao nekud svojim poslom. Dolinar je
stoga rado prihvatio Forekerov poziv da mu pokaže nešto
od ustava i brana. Patuljak je na ovaj način, kako je Jair
sumnjao, želeo da mu skrene pažnju sa razmišljanja o
Geretu Jeksu koji se još nije pojavio. Slagao se s tim
pristupom. Prijalo mu je da ne misli o odsutnom Majstoru
oružja.

“Litice sprečavaju Gnomima prilaz do nižih brana.”
Objašnjavao je Foreker posmatrajući udaljene stražarske
vatre. “Tvrđava bdi nad svim prilazima. Našim precima je
to bilo dobro poznato kada su gradili Kapal. Sve dok
tvrđava odoleva, ustave i brane su sigurne. Sve dok su
ustave i brane sigurne, sigurna je i Srebrna Reka.”

“Izuzev što je otrovana”, primetio je Jair.

“Jeste”, potvrdio je Patuljak. “Ali bilo bi još gore ako bi
se čitav Kilidelan razlio po klancu. Prodiranje otrova na
zapad išlo bi znatno brže.”

“Zar u drugim zemljama to ne znaju?” tiho je upitao
Jair.

“Znaju.”
“Čovek bi pomislio da treba da budu ovde i pomažu
vam.” Foreker se neveselo nasmejao. “To je tvoje mišljenje.
Ali, znaš, ne žele svi da poveruju u stvarno stanje stvari.
Neki se kriju od njega.”
“Da li je bilo koja od rasa pristala da pomogne?”
Patuljak je slegnuo ramenima. “Neke od njih. Vilovnjaci
Zapadne zemlje šalju armiju pod vođstvom Andera
Elesedila. Ta sila će stići tek za dve nedelje. Kalahorn je
obećao pomoć; Helt se sa šačicom drugova već bori sa
nama. Od Trola zasad nismo dobili ništa – ali Severne
teritorije su ogromne a tamošnja plemena raštrkana. Možda
će nam pomoći makar na severnim granicama.”
Prekinuo je izlaganje. Jair je malo sačekao, potom
nastavio sa pitanjima. “A Južne zemlje?”
“Južne zemlje?” Foreker je lagano odmahnuo glavom.
“Južne zemlje imaju Federaciju i Savet koalicije. Gomilu
budala. Beznačajne zađevice i međusobna trvenja
oduzimaju im svu energiju. Novi Jug ne pokazuje
interesovanje za ljude ostalih zemalja. Rasa ljudi vratila se
tamo gde je bila u vreme Prvog rata rasa. Da je Gospodar
Vorlok danas živ, plašim se da bi u Federaciji našao voljnog
sledbenika.”
Jairs se, duboko u sebi, štrecnuo. U Prvom ratu rasa
vođenom stotinama godina ranije, Gospodar Vorlok je rasu
ljudi potčinio sebi ubedivši je da napadne ostale rase.
Čovek je u tom ratu bio pobeđen i još se nije u potpunosti
oporavio od poniženja i gorčine usled pretrpljenih gubitaka.
Izolacionistička u politici i postupcima, Federacija je
apsorbovala veći deo Južnih zemalja postavši
glasnogovornik rase ljudi.

“Kalahorn, je ipak sa vama”, brzo je primetio Jair.
“Graničari su drugačija sorta.”

“Čak ni svi Graničari možda ne bi bili dovoljni”, gunđao
je Foreker. “Čak ni čitava Legija. Video si mnoštvo plemena
oko nas. Ujedinjena, predstavljaju snagu veću od naše.
Pomažu im i ona crna stvorenja koja im komanduju...”
Zabrinuto je protresao glavom.

Jairovo čelo se nabralo. “Ali i mi imamo saveznika koji
se može suprotstaviti Crnim Utvarama. Imamo Alanona.”

“Da, Alanona”, progunđao je Foreker, potom ponovo
odmahnuo glavom.

“I Brin”, dodao je Jair. “Kada se dočepaju Ildaht...”
Naglo je prekinuo izlaganje. Upozorenje Kralja Srebrne
Reke se kao preteći šapat javilo u njegovom umu. Lišće na
vetru, rekao je. Tvoja sestra i Druid. Oboje će biti
izgubljeni.
Nemilosrdno je uklonio šapat iz uma. Zarekao se da
stvari neće poći tim tokom. Ja ću pre toga stići do njih.
Pronaći ću ih. Baciću Srebrnu Prašinu u Nebeski izvor. Ona
će očistiti njegove vode, baciću Kristal vizije za njom i
onda... Nesigurno je zastao. Šta onda? Nije znao. Nešto.
Učiniće nešto što će sprečiti ostvarenje starčevog
proročanstva.
Prvo je imao da obavi putovanje na sever. Ovo
podsećanje činilo ga je neveselim. A pre no što krenu,
moraju sačekati Gereta Jeksa.
Foreker je nastavio šetnju bedemima. Ruke su mu bile u
džepovima ogrtača, pripijenog uz njegovu zdepastu priliku,
bradato lice oboreno na grudi. Jair ga je stigao kada se niz
široke kamene stepenice uputio ka donjoj rampi.
“Možeš li mi reći nešto o Geretu Jeksu?” iznenada je
upitao Dolinar.
Patuljak nije vadio ruke iz džepova. “Šta bi želeo da
znaš?”
Jair je odmahnuo glavom. “Ne znam. Nešto.”