Terry Brooks - Carobna pesma Sanare

Jednom kada se magija oslobodi, ne osvrći se za sobom i ne
usporavaj.” Nagnuo se napred, unevši svoje mršavo lice u
Gorštakovo. “Ne zaboravi da sada poseduješ druidsku moć
u svom maču. Ništa te ne može zaustaviti, prinče od Leaha.
Ništa.”

Ron Leah je ozbiljno klimnuo glavom, i ovaj put nije
postavljao pitanja. Brin je lagano odmahnula glavom.
Predosećanje joj je plesalo pred očima.

“Dolinarko.” Obratio joj se Druid. Podigla je pogled
potraživši njegov. “Ne udaljavaj se od princa od Leaha i
mene. Dozvoli nam da te zaštitimo od svih opasnosti koje ti
mogu zapretiti. Ne čini ništa što bi moglo dovesti u
opasnost tvoj život. Moraš, pre svega, ostati bezbedna, jer
si ti ključ Ildahtinog uništenja. Taj te zadatak očekuje i on
mora biti ispunjen.”

Obema rukama stegao je za ramena. “Shvati. Ne mogu
te ostaviti ovde, na sigurnom, inače bih tako postupio.
Opasnost je veća nego ona koja vreba u Utvrdi. Smrt
večeras luta ovom šumom a mi te moramo štititi od nje.”

Zastao je, očekujući odgovor. Lagano je klimnula
glavom. “Ne bojim se”, slagala je.

Alanon je odstupio. “Hajdemo. Tiho. Ni reči dok posao
ne bude gotov.”

Kao senke su nestali u mraku.
 
 

POGLAVLJE 13

 
Alanon, Brin i Ron Leah oprezno su napredovali kroz
šumu. Hitro i neopaženo savlađivali su lavirint drveća koje
se propinjalo ka nebu poput crnog zašiljenog koplja u
zamci. Svuda oko njih vladala je nepomična tama. Između
moćnih grana i kroz lišće izvitopereno nailaskom jeseni
nazirali su odlomke oblačnog i pretećeg noćnog neba.
Visoko unutar kula Utvrde jarko su plamtele grimizne
baklje.
Brin Omsford je bila uplašena. Predosećanje je šaptalo
unutar njenog uma a ona mu je odgovarala nečujno vrišteći
u očajanju. Žurila je napred kroz drveće, granje i žbunje
koje je promicalo oko nje velikom brzinom. Pobeći,
razmišljala je. Pobeći pred tom stvari koja je pretila! Ali ne,
dok ne završimo posao, ne dok... Disala je nervozno i brzo,
vrelina njenog daha brzo se pretvarala u hladnu maglu koja
je završavala na njenoj koži. Osećala se praznom i
nepodnošljivo usamljenom.
Našli su se pred visokim liticama na čijem je vrhu
počivala Utvrda. Alanon je rukama klizio po kamenu ispred
njega. Druidova visoka prilika bila je pognuta pod težinom
koncentracije. Otišao je otprilike četiri metra udesno i
ponovo dodirnuo kamen. Brin i Ron su ga pratili, ali samo
pogledima. Uspravio se i povukao ruke sa kamene površine.
Nešto unutar stene je popustilo i deo litice se pomerio
otkrivajući tamni prolaz. Alanon im hitro pokaza da treba
da uđu. Ušli su napipavajući u mraku. Kamena vrata
zatvoriše se za njima.
Proveli su beskrajni trenutak u mraku čekajući na
Druida, osluškujući jedva čujne zvuke njegovog kretanja.
Zatim je vatra snažno buknula. Plamenovi su naglo suknuli
sa vrha baklje. Alanon je dodao baklju Brin. Zapalio je

jednu za Rona i jednu, treću za sebe. Stajali su u maloj,
skučenoj odaji iz koje su u stenu uklesane stepenice
vijugale nagore. Dobacivši im brzi pogled, Alanon je
otpočeo penjanje.

Nizao se stepenik za stepenikom, stotine su postajale
hiljade, na putu u dubinu planine. Tuneli su delili prolaz
koji su sledili. Ne napuštajući stepenike, pratili su njihov
dug i vrtložni uspon u tamu. Duboko unutar stena bilo je
toplo i suvo; odnekud ispred njih tutnjala je ujednačena
buka mašinerije za grejanje i probijala se kroz nepomičnu
tišinu. Brin se borila sa panikom koja je lagano narastala u
njoj. Osećala je planinu kao živo biće.

Posle mnogo vremena, stepenice su stigle do kraja, do
velikih, gvožđem okovanih vratnica sa šarkama čvrsto
usađenim u stenu. Tu su zastali, dahćući u tami. Alanon je
prišao vratima, blago dodirujući osnov gvozdenih spojeva,
nakon čega su se ova otvorila. Zaglušila ih je buka,
pumpanje i udarci klipova i poluga urlali su njihovim uskim
prolazom kao glas džina koji je nastojao da se oslobodi.
Suva i snažna vrelina prljila im je lica usisavajući hladni
vazduh. Alanon je na trenutak pogledao kroz otvorena vrata
potom krenuo napred. Brin i Ron su ga, zaklonivši lice,
sledili.

Stajali su unutar dvorane sa pećnicom u kojoj je velika
crna jama zjapila ka zemljinoj utrobi. U jami, mašinerija
pećnice se oglašavala postojanom kadencom, sabirajući
zemljin žar, pumpajući sakupljenu toplotu gore u tvrđavske
odaje. Neprijatelj koji ih je čekao iznad oživeo je peć
uspavanu još od doba Gospodara Vorloka. Alanon ih je
žurno poveo uskom metalnom stazom koja je kružila jamom
i završavala se pred vratima koja su vodila u tvrđavske
hodnike. Teturali su se kroz nepodnošljivu vrelinu čvrsto
držeći baklje pred sobom. Gurnuli su mala vrata koja su se
zatvorila za njima.

Našli su se u sledećem prolazu koji se ubrzo račvao,
jedan krak je u obliku stepenica nastavljao gore. Alanon ih

je poveo tim putem. Uspinjali su se sporo i oprezno –
osećajući blizinu neprijatelja. Trojka je vijugala kroz tamu
stalno se krećući nagore, osluškujući...

Ukopali su se na stepenicama, jer se odnekud iza njih
začuo tresak zatvorenih vrata. Eho je uminuo ustupivši
mesto tišini. Više ništa nisu čuli. Nastavili su još opreznije.

Na vrhu stepenica, čekala su ih još jedna vrata kraj
kojih su zastali osluškujući. Alanon je dodirnuo skrivenu
bravu, vrata su se otvorila pa su nastavili dalje. Iza njih je
bio još jedan prolaz sa još jednim vratima na kraju, zatim
još jedan prolaz, stepenice, vrata i još jedan hodnik. Drevna
tvrđava bila je izdubljena tajnim hodnicima. Tamni i prazni,
protezali su se duž zidova Utvrde. Plesan i paukove mreže
ispunjavali su vazduh mirisom starine. U tami ispred sebe
mogli su da čuju pacove. Glodarske straže su javljale o
njihovom nailasku. To upozorenje u Druidskom zamku nije
imao ko da čuje.

Odnekud iz zidina Utvrde, nedaleko od mesta gde su
uljezi čučali pritajeni i skriveni, začuli su se glasovi. Duboko
prigušeno mumlanje pojavilo se i iščezlo u neposrednoj
blizini. Brin se osušiše usta i nije mogla da guta. Dim baklji
štipao je za oči. Osećala je kako se teško stenje zaklapa oko
nje. Nalazila se u klopci. Svuda oko nje, pulsiralo je
zlokobno predosećanje skriveno u zadimljenom polumraku i
senkama.

I najnoviji tunel je posle dužeg vremena stigao do kraja.
Tama je uzmakla pred vatrom njihovih baklji i pred njima se
ukaza kameni zid. Od njega nisu vodili nikakvi hodnici niti
su se na njemu otvarala bilo kakva vrata. Alanon nije
oklevao. Prišao je zidu naslonivši se na njega kao da nešto
osluškuje. Okrenuo se ka Brin i Ronu Leahu. Dodirnuo je
prstom usne blago nagnuvši glavu. Brin je, u pokušaju da se
sabere, duboko udahnula. Druidova namera bila im je
jasna, ući će u Utvrdu.

Alanon se ponovo okrenuo bezličnom zidu. Dodirnuo ga
je i na njemu se bešumno otvoriše mala vrata. Trojka je

ubrzo promakla kroz otvor.
Našli su se u maloj radnoj sobi bez prozora. Bila je u

potpunom neredu. Po podu su ležale knjige bačene sa
zidnih polica, potrganih korica i iscepanih strana.
Tapacirung na stolicama bio je rasečen a crveni sto i stolice
visokih naslona prevrnute. Čak su i podne daske bile
istrgnute iz ležišta.

Alanon je posmatrao ovaj žalosni, bakljama osvetljeni
prizor. Druidovo tamno lice zračilo je gnevom. Ne
izgovorivši ni reč, uputio se ka suprotnom zidu, posegao
unutar praznih polica dodirnuvši nešto što je tamo našao.
Iznenada se knjiška polica pomakla otkrivajući ulaz u
mračnu odaju. Znakom ih upozorivši da ga ne prate, Druid
je ušao u nju, zadenuo baklju za gvozdeni prsten postavljen
u zidu i krenuo se ka desnom zidu. Zid je bio izgrađen od
granitnih blokova, glatkih i poređanih tako da nisu
ostvaljali mesta prodoru vazduha i prašine. Druid je lagano
prelazio prstima po površini kamena.

Još uvek u radnoj sobi, Brin i Ron su naglo odvratili
pogled od Druida. Tanka linija svetlosti uokvirivala je vrata
u pomrčini, vrata koja su iz radne sobe vodila u prostorije
Utvrde. Odnekud iza tih vrata dopirao je zvuk glasova.

Alanon je unutar odaje, glave oborene u koncentraciji,
prstima prelazio preko granitnog zida. Tamnoplavi sjaj je
najednom potekao iz kamena na mestu na kome ga je
dodirivao. Sjaj je prerastao u vatru koja je bljesnula i
nestala nečujno eruptiravši kroz granit. Na mestu gde je
bio zid stajale su police pune velikih, kožom povezanih
knjiga, druidskih zapisa.

Glasovi iz hodnika pred radnom sobom bili su sve bliži.
Alanon je brzim pokretom izvadio jedan od masivnih
tomova sa police i odneo ga do velikog drvenog stola u
središtu prostorije. Položio je knjigu na sto i otvorio je.
Listao je užurbano i ne trudeći se da sedne. Gotovo odmah
je našao ono što je tražio. Sagnuo se i počeo da čita.

Prigušenim i grubim glasovima iz hodnika pridružio se i
zvuk čizama. Iza vrata je bilo bar pola tuceta Gnoma. Brin
je nemo prošaptala Ronovo ime, u očima joj se, u odsjaju
baklji, ogledao strah. Gorštak je oklevao načas, zatim joj
brzo dodao baklju i izvukao Mač od Leaha. U dva koraka se
našao pored vrata, stegnuvši kvaku.

Glasovi i topot čizama nastavili su da koračaju
hodnikom – svi sem jednog. Nečija ruka poslovala je oko
kvake pokušavajući da otvori vrata. Brin se povukla dublje
unutar senki radne sobe, moleći se da ko god da je zastao
ne opazi svetlost baklji ili namiriše njihov dim, moleći se da
se vrata ne otvore.

Ron Leah je naglo otpustio kvaku, otvorio vrata i
uvukao zaprepašćenog Gnoma unutra. Jedino što je Gnom
uspeo da ispusti pre no što ga je jabučica Gorštakovog
mača pogodila posred glave bio je kratki cvilež. Pao je na
pod, onesvešćen.

Ron je žurno zatvorio vrata radne sobe uputivši se ka
odaji sa druidskim zapisima. Brin je požurila da mu se
pridruži. Alanon je tom koji je čitao vratio na svoje mesto na
polici. Potom je neuhvatljvim pokretom ruke prizvao
granitni zid da se vrati natrag. Uzevši baklju sa zida,
pohitao je iz dvorane. Vratio je na mesto policu koja je
skrivala ulaz u dvoranu i pozvao Dolinarku i Gorštaka da ga
slede, izgubivši se u hodniku kojim su došli. Radna soba je
u trenu ostala za njima.

Vratili su se lavirintu tunela, oznojeni od straha i
napora. Kao i ranije, odlomci i parčad razgovora pojavljili
su se i nestajali svuda oko njih. Daleki huk peći pratio ih je
iz velike daljine, sličan udaljenoj grmljavini.

Alanon ih je ponovo zaustavio. Pred njima su bila još
jedna vrata, prekrivena prašinom i paukovom mrežom.
Druid im je bez reči naložio da utule baklje. Predstojao im
je nov prodor u Utvrdu.

Iz prašnjave tame hodnika stupili su u bakljama dobro
osvetljeni hodnik u kome su na sve strane blještali predmeti

od bronze i ispoliranog drveta. Iako je sve u Utvrdi
prekrivao debeli sloj prašine, kroz pokrov prljavštine
probijala je raskoš poput ostataka vatre sred najdublje
tmine. Ostatak hodnika isčezavao je u mraku. Hrastovinom
obloženi zidovi bili su prekriveni gusto raspoređenim
tapiserijama i slikama nasuprot kojih su u visokim nišama
bleštali uresi nekog drugog doba. Priljubljeni uz vrata
prolaza, Dolinarka i Gorštak su se osvrnuli oko sebe. Hol je
bio prazan.

Alanon ih je žurno poveo mračnim hodnikom.
Prebacivali su se iz jedne skupine senki u drugu, promičući
pored ostrvca slabe svetlosti koju su bacale zadimljene
baklje i sivkaste noćne svetlosti koja se probijala kroz
rešetkaste prozore više od okolnih bedema. U svim
dvoranama drevnog utvrđenja vladala je neka neobična
tišina, kao da je najednom sav život sem njihovog napustio
Utvrdu. Tišinu je remetio jedino neprestani huk mašinerije
smeštene duboko ispod zamka. Brinin pogled je bludeo od
mračnog hodnika do bakljama osvetljenog ulaza. Gde su
Crne Utvare i Gnomi kojima su gospodarili? Trgla se pošto
je osetila nečiju ruka na svom ramenu. Bio je to Alanon,
povukao je u senku ispusta koji je krio visoka gvozdena
vrata.

Potom se, kao odgovor na Brinino neizgovoreno pitanje,
tihom Utvrdom prolomio oštar i hrapav krik. Dolinarka se
trgla na taj zvuk.

Došao je iz radne sobe u kojoj su boravili. Gnom koga je
Ron onesvestio došao je sebi.

Odasvud su dopirali zvuci koraka, topotali su po
kamenom podu remeteći tišinu. Svuda oko njih odjekivali su
krici. Mač Rona Leaha zablistao je tamnim sjajem u
polumraku kada je Gorštak stao ispred Brin. Alanon je
otvorio gvozdena vrata, iznenadnim trzajem uguravši Brin i
Rona unutra, zalupivši vrata za sobom.

Stajali su na malom ispustu, žmirkajući u dimu baklji.
Plamtele su čitavom dužinom stepenica koje su zavijale

nagore kao zmija oko kamenih zidova visoke kule.
Neshvatljivo velika i crna kula uzdizala se do nemogućih
visina; ipak se ispod njihovih nogu gubila u tami, kako se
činilo, jami bezdanici. Izuzev ispusta i stepenica nije bilo
ničega što je narušavalo glatku površinu zidova koji su se
bez kraja i početka protezali u neprozirnoj pomrčini. Brin je
nalegla na gvozdena vrata. Ovo je bila kula koja je štitila
druidsko svetilište. Oni koju su nekada davno sa Šiom
Omsfordom stigli ovde iz Kulhavena verovali su da ona krije
Mač od Šanare. Monstruozna u svojoj veličini, odavala je
utisak bunara koji je neki div zabio duboko u tlo, sve do
središta zemlje.

Ron Leah je iskoračio ka rubu ispusta, ali Alanon ga
smesta povuče natrag. “Dalje odatle, gorštače!” preteći je
prošaptao.

Povici i krici postajali su sve glasniji, a zvuk nogu u trku
dopirao je odasvud. Alanon je počeo da se uspinje uskim
stepenicama, leđima oslonjen uza zid kule.

“Ne prilazite mi!” šapnuo im je.
Nakon desetak stepenika, prišao je rubu stepeništa. Iz
ogrtača je izbacio mršave ruke zgrčenih prstiju. Iz usta mu
nahrupiše tihe, srdžbom obojene reči. Dolinarka i Gorštak
ništa nisu mogli razabrati.
Odnekud ispod njih, iz jame bezdanice, u odgovor je
stigao oštar siktaj.
Druid je polako spustio ruke, prstiju svinutih poput
kandži, dlanova okrenutih nadole. Iz uglova tvrdo stisnutih
usana, očiju i ušiju i sa samog kamena na kome je stajao,
šikljala je para. Brin i Ron su ga užasnuto posmatrali. Jama
je, ispod njih, ponovo zasiktala.
Zatim je iz Alanonovih ruku eksplodirao plavi plamen.
Ogromni vatreni oblik nestao je u jami. Hrlio je dole iskreći
iz sve veće dubine, poprimajući nedugo pre nestanka
zlokobno zelenu boju.
Kula se iznenada umirila. Iza gvozdenih vrata su se još
mogli čuti slabi pozivi na uzbunu i zbrkani topot nogu, ali u

kuli je vladala tišina. Alanon se naslonio na zid, oborio je
glavu a ruke čvrsto obavio oko sebe kao neko ko trpi veliku
bol. Para koja se dizala iz njega je nestala, ali kamen ispod
njega je izgledao spaljeno.

Jama je ponovo zasiktala ali ovaj se put i sama kula iz
osnove zatresla.

“Pogledajte dole!” progovorio je Alanon oporim glasom.
Gorštak i Dolinarka su pogledali preko ivice ispusta u
jamu. Duboko dole, komešala se uskovitlana zelena magla.
Napredovala je duž zidova kule kao tečna vatra. Siktaj koji
je ispuštala ličio je na jezivi glas prepun mržnje. Magla je
lagano pristajala uz zidove, napredujući kroz kamen kao
kroz vodu. Počela je da se lagano uspinje.
“Penje se!” prošaptao je Ron.
Magla je počela da se uspinje kamenim zidovima kao da
je živa. Metar po metar, lagano se približavala mestu na
kome su stajali.
Alanon se ponovo našao iza njih, odvukao ih je sa ivice
ispusta, unoseći im se u lice. Njegove tamne oči plamtele su
kao žar.
“Bežite, smesta!” naredio je. “Ne osvrćite se za sobom.
Ne skrećite s puta. Bežite iz Utvrde i sa ove planine!”
Zatim je, uz zaglušujući tresak, širom otvorio vratnice
stupivši u hodnik Utvrde. Našli su se okruženi gnomskim
lovcima. Okrenuli su se ka njemu, dok su im gruba žuta lica
odavala iznenađenje. Iz Druidovih raširenih ruku nahrupila
je plava vatra sagorevajući ih, razbacujući ih okolo poput
lišća uhvaćenog iznenadnim naletom vetra. Kako ih je vatra
stizala, iz grla im se izvijao krik. Obuzeti strahom, bežali su
što dalje od mračnog osvetnika. U hodnik je dolebdela
jedna od Crnih Utvara, mračna i bezlična stvar u širokoj
odori. Druid se okrenuo ka njoj pogodivši je začuđujuće
snažnim udarom plave vatre. Od nje je ostao samo pepeo.
“Trčite!” povikao je Alanon ka Brin i Ronu koji su kao
sleđeni stajali na vratnicama.

Pratili su ga svom brzinom trčeći između razbacanih
gnomskih leševa, kroz zadimljenu svetlost baklji ka prolazu
koji ih je doveo u Utvrdu. Hodnici nisu dugo ostali prazni. U
njih su nahrupili Gnomi pokušavajući da izvedu
kontranapad. Oformili su čvrst zid oklopnika koji je uz
gnevne urlike krenuo napred. Vrhovi kopalja i kratkih
mačeva štrčali su iz te gomile na sve strane. Alanon im je
oslobodio put razbivši napad jednim pražnjenjem druidske
vatre. Dok su hitali napred, napala ih je druga grupa iz
sporednog hodnika, Ron je stao pred njih sa isukanim
Mačem Leaha. Izvikujući borbeni poklič svoje domovine,
bacio se usred nadirućih Gnoma.

Iza njih se pojavila Utvara, a ispred njih još jedna. Sa
njihovih crnih ruku eksplodirala je crvena vatra, ciljajući
Alanona. Druid je odbio ovaj napad sopstvenom vatrom.
Plamenovi su se raspali i poput kiše počeli da padaju na sve
strane. Vatra je zahvatila tapiserije na zidovima. Brin se
pribila uz zid, zaklonivši oči. Ron i Alanon su je štitili sa obe
strane. Gnomi su ih napadali iz svih pravaca, a pojavilo se
još Utvara, tiha crna čudovišta su dolebdela iz tame
obrušavajući se na njih. Ron Leah je prekinuo okršaj sa
Gnomima i napao onu koja mu je najbliže prišla. Oštrica od
ebonosa Mača Leaha spustila se na Utvaru pretvarajući je u
hrpu pepela. Sa svih strana su ka njemu pohitali plamenovi
ali ih je on odbio pomažući se crnim sečivom koje je
apsorbovalo najveći deo njihove snage. Sa besnim krikom
na usnama probijao se nazad ka mestu gde je Brin ležala
zgrčena na podu. Divlje ushićenje plamtelo mu je na licu,
dok su se niti zelene magle divlje kovitlale unutar crne
metalne oštrice. Stigao je do nje, pomogao joj da ustane i
gurnuo ka Alanonu koji se borio da stigne do vrata kroz
koja su došli iz podzemlja. Njegova divovska figura izdizala
se ponad dima, vatre i borbom zanetih prilika kao oživljena
senka smrti. “Kroz vrata, gorštače!” zagrmeo je Druid,
odbijajući od sebe napadače koji su se trudili da ga obore.

Nenadano i začuđujućom snagom, pogodila ih je crvena
vatra okruživši ih sa svih strana. Alanon je reagovao i iz
njegovih ruku poteče druidska vatra. Ona ih je u formi
čvrstog plavog zida štitila od svega što se nalazilo sa
suprotne strane. Omogućila im je da se probiju kroz vatru
Crnih Utvara i raštrkane Gnome koji su se bezuspešno
upinjali da ih zaustave. Stigli su do željenih vrata dok su
krici i urlici odjekivali Druidskom Utvrdom. Otvorili su ih i
trenutak kasnije nestali iza njih.

U trenutku, tama ih je obavila zaštitiničkim pokrovom.
Urlici napadača izbledeli su čim su se vrata za njima
zatvorila. Alanon je brzo dohvatio i upalio odbačene baklje,
i trojka je otpočela svoj beg kroz katakombe. Hodnicima i
stepeništima hitali su nadole. Iza njih, krici progonitelja su
im ponovo parali uši ali put je ispred njih bio čist. Žurili su
ka prostoriji sa pećnicom koja se nalazila duboko unutar
planine. Stepenice su ih ponovo vodile ka žaru zemljine
utrobe i bučnoj mašineriji. Nije bilo nikoga da im prepreči
put.

Zatim je novi zvuk nenadano stigao do njihovih ušiju,
dalek i ispunjen stravom. Dopirao je do njih u obliku
jedinstvenog vapaja prožetog istinskim užasom.

“Počelo je!” povikao je Alanon. “Brzo, sad, trčite!”
Trčali su svom snagom dok je vapaj iza njih postajao
sve jači. Nešto neizrecivo se događalo onima koji su ostali u
Utvrdi.
Magla! Bezglasno je kriknula Brin.
Bežali su stepenicama ka korenu planine, zavojitim i
strmim prolazom, osluškujući sve vreme vrisak onih koji su
ostali zatočeni iza njih. Stepenice su se pojavljivale i
nestajale u beskrajnom nizu, a oni su i dalje trčali.
Najzad su stigli do kraja stepenica. Skriveni ulaz na
litici ponovo je bio pred njima. Alanon ih je užurbano poveo
napolje u svežu tamu šume.
Iz prolaza su još uvek dopirali krici.

Noć je bila na izmaku. U cik zore stigli su do konja
privezanih u dolini Paranora. Iscrpljeni i potreseni, zastali
su istočno od Utvrde na nakupini stena. Osvrnuli su se i
videli zlokobno kovitlanje zelene magle nad tvrđavom
zaklonjenom od njihovih pogleda. Jutarnja svetlost
sagorevala je magleni pokrov. U tišini su posmatrali
njegovo postepeno nestajanje.

Svanula je zora i magla je nestala.
“Gotovo je”, prošaputao je Alanon.
Brin i Ron Leah zurili su u prizor ispred sebe. Uzvišenje
na kome je nekada počivala Druidska Utvrda uzdizalo se
pod svetlom jutarnjeg sunca – golo i prazno, izuzev nešto
skromnih ostataka. Druidski zamak je nestao.
“U knjigama je tako zapisano; tako je prorečeno”, tiho
je nastavio Alanon. “Bremenova sen znala je istinu. Magija
prizvana da uništi Utvrdu starija je od nje. Sada je nestala,
vratila se planinskoj steni zajedno sa svim što je bilo u njoj.”
Na tamnom licu odražavala se užasna tuga. “Tako se
okončala jedna epoha. Paranor je izgubljen.”
Bili su živi! Brin je osetila navalu neobuzdane rešenosti
koja je brisala Druidovo mračno raspoloženje. Predosećaj je
prevario, bili su živi – svi!
“Tako se okončala”, tiho je ponovio Alanon.
Razmenio je pogled sa Dolinarkom i kao da su tom
prilikom jedno drugom poverili neizrečenu tajnu koju niko
od njih nije u potpunosti razumeo. Alanon je lagano
okrenuo konja. Uputio se ka istoku, ka šumama Anara, a
Brin i Ron su ga sledili.
 
 

POGLAVLJE 14

 
Jair Omsford je, u kasno popodne, u pratnji sapunika
stigao do zajednice Patuljaka u Kulhavenu. Po Dolinarovom
mišljenju, putovanje se valjano okončalo. Olovno nebo i
ledeni vetar pratili su ih čitavim putem na istok kroz oblast
Srebrne Reke, čak su i boje velike Istočne šume poprimile
sivi, zimski ton. Guske su letele na jug preko zemlje
pritisnute pretećim jesenjim nebom a tok reke koju su
sledili bio je razuzdan i neprijateljski.
Na Srebrnoj Reci počeli su se zapažati prvi znaci
trovanja koje je prorekao njen kralj. Ustajali pokrov
mreškao se na njenim vodama, a jasnosrebrna boja
vodotoka postala je zamućena. Umiruće ribe, sitni glodari i
pale ptice promicali su kraj njih. Reka se gušila u nanosima
granja i otpadaka. Čak je i njen miris postao neprijatan.
Nekada sveža i čista aroma postala je odbojan i smrdljiv
zadah. Ovaj vonj je sa svakom promenom vetra napadao
nozdrve putnika. Jair se sećao priča koje je njegov otac
pripovedao o Srebrnoj Reci, priča koje su poticale još iz
vremena Šie Omsforda i zato ga je ovaj prizor još više
vređao.
Geret Jeks i Slenter nisu mogli mnogo toga učiniti da
mu poprave raspoloženje. Putujuči u društvu Gospodara
Oružja i Gnoma, Jair bi teško održao osmeh na licu i
veselost u glasu čak i da nije bilo nesreće koja je pogodila
reku i pritiskajuće težine dana. Povučeni i mučaljivi, vukli
su se pored njega sa entuzijazmom karakterističnim za
učesnike pogrebne povorke. Od ranog jutra nisu među
sobom izmenili ni desetak reči, niti je ijedan osmeh prešao
njihovim usnama. Pogleda uprtih na stazu pred sobom,
napredovali su demonstrirajući odlučnost koja se graničila
sa fanatizmom. Jednom ili dvaput, Jair je pokušao da

zapodene razgovor ne dobivši u odgovor ništa sem
prigušenog gunđanja. Podnevni obrok je obavljen poput
užurbanog i neugodnog ali ipak neophodni ritual. U
poređenju s njim čak je i nemi marš na istok bio prijatan.

Zbog toga je Dolinar u sebi pozdravio približavanje
Kulhavenu, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što se
nadao da će uskoro imati priliku da porazgovara sa nekom
uljudnom osobom. Uskoro je počeo da sumnja u takav
ishod. Patuljci su ih opazili još dok su prolazili zapadnom
granicom Anara. Nemo su ih posmatrali ne pokazujući ništa
što bi se moglo protumačiti kao dobrodošlica. Tokom
čitavog puta kroz šumu mimoilazili su se sa partolama
patuljačkih lovaca – od borbe otvrdlim sojem, užurbanim i
naoružanim do zuba. Niko im nije uputio pozdrav niti
zastao radi makar i najkraćeg razgovora. Svi su ih
mimoilazili zabavljeni svojim poslom bez i najmanjeg znaka
znatiželje. Samo su pogledima dugo pratili pridošlice –
pogledima lišenim prijateljstva.

Dok se Jair sa saputnicima približavao obodu patuljačke
naseobine svaki Patuljak pored koga bi prošli bi ih drsko
odmerio ispitivačkim pogledom, obojenim primetnom
sumnjom. Geret Jeks se, jašući uvek na čelu, pretvarao
kako ne primećuje ove poglede, ali Slenter je postajao sve
nervozniji. Jairu je to bilo neugodno gotovo koliko i Gnomu.
Geret Jeks ih je samouvereno vodio putem koji je vijugao
kroz selo. Ostavljao je utisak nekoga ko dobro poznaje ovo
mesto i poseduje jasnu svrhu posete. Prolazili su pored
urednih kuća i dućana poređanih sa obe strane druma. Bile
su to čvrsto sazdane građevine sa besprekornim
travnjacima i živim ogradama, ukrašene lejama šarenog
cveća i pažljivo održavanim vrtovima. Porodice i dućandžije
prekidali su poslove i posmatrali ih u prolazu, sa alatom i
robom u rukama. Čak su i ovde nailazili na naoružane ljude
– patuljačke lovce tvrdih pogleda sa zapasanim oružjem.
Ova nekadašnja zajednica porodica i rodova, pomislio je
Jair, u ovom trenutka više nalikuje vojnom logoru.

Patrola ih je zaustavila tek kada su se primakli
središnjem delu sela. Geret Jeks je kratko porazgovarao sa
jednim od stražara nakon čega se ovaj dao u trk. Majstor
oružja je zauzeo mesto kraj Jaira i Slentera. Stajali su tako
pred ostatkom patrole koja je čekala pažljivo i tiho ih
posmatrajući. Okupilo se mnogo patuljačke dece privučene
radoznalošću, a predmet njihovog interesovanja bio je
Slenter. Gnom ih je neko vreme trpeo. Kada se umorio od te
igre, naglo je zarežao, što je čitavu skupinu radoznalih
derana nagnalo u beg. Gnom se kreveljio za njima,
izazivački posmatrajući Jaira. Zatim se povukao u odlučnu
pasivnost.

Nekoliko minuta kasnije, vratio se stražar koga je
otposlao Geret Jeks. Bio je u društvu kršnog Patuljka sa
crnim brkovima, loknastom bradom i ćelavom lobanjom koji
je bez oklevanja prišao Majstoru oružja pruživši mu ruku u
znak dobrodošlice.

“Namučio si se da dođeš ovamo”, zarežao je dok mu je
pridošlica stezala otvrdlu ruku. Oštri pogled kestenjastih
očiju streljao je ispod bogatih obrva. Bio je to strog i žestok
pogled. Njegovo zdepasto, snažno telo pokrivala je široka
šumska odeća, bio je utegnut i obuven u meku kožu. Za
pojasom mu je visio niz dugih noževa. Sa jednog uva klatila
se povelika zlatna minđuša.

“Elb Foreker”, predstavio je Geret Jeks Patuljka Jairu i
Slenteru.

Foreker ih je jedan trenutak nemo proučavao a zatim se
okrenuo Majstoru oružja. “Putuješ u čudnom društvu,
Gerete.”

“Čudno je vreme”, odvratio je Geret. “Šta je sa mestom
za odmor i nešto hrane?”

Foreker je klimnuo glavom. “Ovuda.”
Proveo ih je pored patrole ka mestu gde se put granao
nalevo a odatle u zgradu u kojoj je bila smeštena velika
trpezarija sa mnoštvom stolova i klupa. Nekoliko stolova
zauzimali su patuljački lovci zabavljeni podnevnim

obrokom. Nekolicina je podigla glave i klimnula u znak
pozdrava Forekeru, ali ovaj put niko nije pokazao naročito
interesovanje za Patuljkovu pratnju. Očigledno je društvo u
kome se nalazite bilo od velikog uticaja, pomislio je Jair.
Foreker je odabrao udaljeni sto pokraj zida. Dao je znak da
se donese hrana.

“Šta da radim sa ovo dvoje?” pitao je Patuljak pošto su
se smestili.

Geret Jeks se okrenuo saputnicima. “Ovaj momak ni
malo ne okoliša, zar ne? Bio je sa mnom pre deset godina
kada sam obučavao patuljačke lovce u veštinama potrebnim
za pogranično čarkanje duž Vulfstaga. Pratio me i pre
nekoliko godina u Kahorn. On je i razlog mog prisustva u
Kulhavenu. Pozvao me u posetu, a o njegov se poziv ne
mogu oglušiti.”

Ponovo se obratio Forekeru. “Dolinar je Jair Omsford.
On traga za sestrom i Druidom.”

Foreker se nagnuo napred mršteći se. “Druidom? Kojim
Druidom? Više nema Druida. Nije ih bilo još od...”

“Znam – još od Alanona”, umešao se Jair, ne mogavši da
i dalje stoji po strani. “Za tim Druidom i tragam.”

“Tvoja sestra”, Patuljkove obrve bile su preteći
priljubljene. “Alanon i tvoja sestra? Da nisi očekivao da ćeš
ih ovde naći?”

Jair je lagano klimnuo glavom. U stomaku mu se javio
neugodni osećaj. Foreker ga je gledao kao da je pomerio
pameću. Zatim je pogledao Gereta Jeksa.

“Gde si pronašao ovog Dolinara?”
“Na putu ovamo”, odgovorio je ovaj neodređeno. “Šta
znaš o Druidu?”
Foreker je slegnuo ramenima. “Znam da Alanon u
Istočnoj zemlji nije viđen već dvadeset godina – sa ili bez
nečije sestre.”
“Pa, u tom slučaju, nisi najbolje obavešten” iznenada je
progovorio Slenter, sa prizvukom poruge u glasu. “Druid je
došao i prošao vama ispred nosa!”

Odmah ga je stigao žestoki Patuljkov odgovor. “Na tvom
mestu bih držao jezik za zubima, Gnome.”

“On je Druida navodno pratio još od Istočne zemlje”,
umešao se Geret Jeks, opušteno bludeći sivim pogledom po
praznoj dvorani. “Pratio ga je od Melmorda sve do
Dolinarevog praga.”

Foreker ga je posmatrao. “Ponoviću pitanje – šta ja
tačno treba da radim sa ovom dvojicom?”

Geret Jeks mu uzvrati pogled. “Razmišljao sam o tome.
Da li Savet večeras zaseda?”

“Ovih dana se sastaje svake večeri.”
“Pobrini se da Dolinar govori pred Savetom.”
Foreker se namrštio. “Zašto bih to učinio?”
“Zato što ima da im kaže nešto što će po mom mišljenju
hteti da čuju. I ne samo o Druidu.”
Patuljak i Gospodar Oružja odmeravali su se u tišini.
“Moram da uložim zahtev”, najzad je progovorio Foreker, sa
očiglednim manjkom entuzijazma.
“Ovo je pravo vreme za to”, rekao je Geret Jeks
ustajući.
Foreker je uzdahnuo i ustao za njim, odmerivši usput
Jaira i Slentera. “Završite obrok i budite pripravni. Ne
pokušavajte da se izgubite.” Oklevao je. “Ne znam ništa o
Druidovom prolasku, ali raspitaću se o tome za tvoj račun,
Omsforde.” Odmahnuo je glavom. “Hajdemo, Gerete.”
Patuljak je u pratnji Majstora oružja napustio
trpezariju. Jair i Slenter ostali su sami za stolom, izgubljeni
u mislima. Gde je Alanon? pitao se Jair dok je oborene glave
obuzet tihim očajem zurio u isprepletane prste. Druid je
rekao kako ide u Istočnu zemlju. Zar nije morao proći kroz
Kulhaven? Ako nije, kuda je mogao otići? U kom pravcu je
poveo Brin?
Patuljak opasan belom pregačom doneo im je tanjire sa
hranom koja se pušila, i dva vrča piva. Niko nije progovorio
ni reč. Minuti su prolazili a Jair je osećao kako ga nada
napušta sa svakim novim zalogajem – kao da je jeo

odgovore na brojna pitanja koje je želeo da postavi.
Odgurnuo je tanjir od sebe nervozno trljajući čizmom o pod.
Pokušavao je da odluči šta mu je činiti ako se pokaže da je
Elb Foreker u pravu i ako Alanon i Brin nisu prošli ovim
putem.

“Prestani s tim!” iznenada je zarežao Slenter.
Jair je podigao pogled. “Sa čim da prestanem?”
“Prestani da vučeš čizme po podu. To me nervira.”
“Izvini.”
“I prestani da izgledaš kao neko ko je upravo ostao bez
najboljeg prijatelja. Tvoja sestra će se pojaviti.”
Još uvek odsutni Jair odmahnuo je glavom. “Možda.”
“Hmmm”, progunđao je Gnom. “Ja treba da brinem – a
ne ti. Još uvek mi nije jasno kako si me nagovorio na ovaj
budalasti poduhvat.” Jair se nalaktio na sto poduprvši
bradu rukama. U glasu mu se osećala rešenost. “Čak i ako
Brin nije prošla kroz Kulhaven, čak i ako je Alanon pošao
drugim putem, mi ipak moramo da pođemo u Anar,
Slenteru. Moramo ubediti Patuljke da nam u tome
pomognu.”
Slenter je zurio u njega. “Mi? Nas dvoje? Bilo bi dobro
da za trenutak zastaneš i razmisliš o tim “mi, nas dvoje”
glupostima! Ja idem samo tamo odakle sam došao pre nego
što sam se upleo u ovu zbrku!”
“Ti si tragač, Slenteru”, tiho je odvratio Jair. “Potreban
si mi.”
“Šteta velika”, planuo je Gnom, njegovo izborano žuto
lice naglo je potamnelo. “Ja sam i Gnom, u slučaju da ti to
nije palo u oči! Da li si video kako me gledaju? Da li si video
da me deca smatraju nekom vrstom divlje životinje
uhvaćene u šumi? Upotrebi mozak! U ovom trenutku
između Gnoma i Patuljaka besni rat, a Patuljci neće biti
skloni da poslušaju makar i jednu tvoju reč dokle god se
budeš upinjao da od mene napraviš svog saveznika! Što,
uzgred budi rečeno, nikako nisam!”

Jair se nagnuo napred. “Slenteru, moram da stignem do
Nebeskog Izvora pre no što Brin zađe u Melmord. Kako će
mi to poći za rukom bez vodiča?”

“Znajući te, za to se ne sekiram”, odbacio je Gnom ovu
temu. “Sem toga, tamo se više ne mogu vratiti. Spilk im je
ispričao šta sam učinio. Ako nije on, to je svakako učinio
onaj odbegli Gnom. Tražiće me. Ako se vratim, neko će me
prepoznati. A kada me uhvate, predaće me hodačima...”
Naglo je prekinuo izlaganje podigavši ruke k nebu. “Ne
idem i tačka!”

Nastavio je da jede, lica zarivenog u tanjir. Jair ga je
nemo posmatrao, pitajući se da li možda pravi grešku što
insistira na Slenterovoj pomoći; možda ga Kralj Srebrne
Reke nije imao na umu kao saveznika. Kada o tome bolje
razmisli, Slenter nije izgledao kao naročito pogodan
saveznik. Bio je, opšte uzevši, previše pametan, preveliki
oportunista koji je lojalnost menjao sa svakom promenom
vetra. Na njega se nije moglo osloniti, zar ne? Ipak, uprkos
svemu, kod Gnoma je bilo prisutno nešto što je Jair voleo.
Možda je to bila njegova čvrstina. Kao i Geret Jeks i Slenter
je bio žilav, a upravo takav saputnik mu je bio neophodan
ako želi da stigne do dubokog Anara.

Sačekao je da Gnom bučnim gutljajima ispije i
poslednju kap piva iz vrča da bi mu se tiho obratio. “Mislio
sam da želiš da naučiš nešto o mojoj magiji.”

Slenter je odmahnuo glavom. “To me više ne zanima. O
tebi sam saznao sve što je potrebno, dečače.”

Jair se nervozno namrštio. “Mislim da si samo uplašen.”
“Misli šta god ti drago. Ja ne idem.”
“Šta je s tvojim narodom? Zar te ne pogađa ono što im
čine Crne Utvare?”
Slenterov pogled je zaplamteo. “Zbog tebe ja više i
nemam narod!” Zatim je rezignirano slegnuo ramenima.
“To više i nije tako važno, zato što im nisam stvarno
pripadao još od kada sam napustio Istočne zemlje. Sada
pripadam samo sebi.”

“To nije istina. Gnomi su tvoj narod. Vratio si se da im
pomogneš, zar ne?”

“Vremena se menjaju. Vratio sam se zato što mi je to
izgledalo kao najpametnije rešenje. Sada im se neću vratiti
zato što je to najbolje rešenje!” Slenter je postajao sve
bešnji. “Zašto me ne ostaviš na miru, dečače? Već sam
dovoljno učinio za tebe. Ne osećam se obaveznim da i dalje
činim usluge. Na kraju krajeva, Kralj Srebrne Reke nije
meni dao Srebrnu Prašinu da mu očistim reku!”

“To je baš sretna okolnost, zar ne?” pocrveneo je Jair,
sada već pomalo ljut na sebe. “Ti koji strane menjaš čim
stvari i najmanje pođu po zlu, bio bi mu od velike vajde!
Mislio sam da si mi u Hrastovima pomogao zato što si tako
izabrao. Mislio sam da ti je stalo do mene! Pa, izgleda da
nisam bio u pravu! Do čega ti jeste stalo, Slenteru?”

Gnom je bio pribran. “Stalo mi je do toga da ostanem
živ. O tome bi se i ti brinuo da imaš imalo pameti.”

Jair je podivljao od nezadovoljstva. Đipio je, zgrabivši
sto obema rukama. “Ostati živ! Pa, kako će ti to poći za
rukom kada Crne Utvare u potpunosti otruju Istočnu zemlju
pa krenu na ostale? Jer to će se upravo i desiti, zar ne? I
sam si to rekao! Na koju ćeš stranu onda pobeći? Da li
planiraš još jednu promenu strana – ponovo ćeš postati
Gnom i prevariti hodače?”

Slenter je vratio Jaira na klupu. “Isuviše si rečit za
nekog ko tako malo zna o životu. Da si dovoljno dugo živeo
brinući se o sebi umesto što su to drugi činili, ne bi tako
žurno pokazivao prstom na druge. Zaveži!”

Jair je smesta zaćutao. Ništa nije mogao postići daljim
insistiranjem, Slenter je doneo odluku da mu više ne
pomaže, i to je bilo to. Ionako će mu bez njega biti bolje.

Još uvek su se gložili kada se Geret Jeks vratio. Bio je
sam. Prišao im je bez oklevanja. Ako je i zapazio napetost
koja je vladala među njima, pravio se da je ne primećuje.
Seo je do Jaira.

“Ideš pred Savet Staraca”, tiho mu je rekao.

Jair je lagano zavrteo glavom. “Ništa ne znam o tome.
Nisam siguran da je to pravi potez.”

Gospodar Oružja ga je prostrelio pogledom. “Nemaš
izbora.”

“Šta će biti sa Brin? I Alanonom?”
“O njima nema nikakvih novosti. Foreker se raspitao.
Nisu posetili Kulhaven. Niko ne zna ništa o njima.” Pažljivo
je proučavao Dolinara sivim pogledom. “Kakvu god pomoć
da pronađeš na ovom pohodu, moraćeš je sam pronaći.”
Jair je brzo pogledao Slentera, ali je Gnom izbegao
njegov pogled. Obratio se Geretu Jeksu. “Kada izlazim pred
savet?”
Gospodar Oružja je ustao. “Odmah.”
Mesto okupljanja Patuljačkog Saveta Staraca bilo je u
Skupštini. To je bila velika dvorana smeštena u
četvorougaonoj građevini, domu svih službi koje su
upravljale Kulhavenom. Članovi saveta, njih dvanaest na
broju, sedeli su za dugim stolom smeštenim na uzvišenju u
vrhu dvorane. Odatle se pružao pogled na redove klupa sa
prolazom koji je vodio do dvokrilnih ulaznih vrata. Kroz ova
vrata je Geret Jeks proveo Jaira i Slentera. Unutrašnjost
odaje bila je pokrivena senkama, izuzev malog prostora
ispred saveta po kome su oskudnu žutu svetlost bacale
uljane lampe. Trojka koja je ušla u dvoranu zaustavila se na
ivici svetlostnog kruga. Na klupama najbližim uzvišenju bilo
je još ljudi. Mnoštvo radoznalih glava okrenulo se ka
pridošlicama. Iznad skupa je lebdeo dim iz mnogih lula,
slatkasti miris duvana ispunjavao je vazduh.
“Priđite”, naložio im je glas.
Produžili su dalje, sve dok nisu došli u ravan sa prvim
redovima klupa. Jair se nemirno osvrtao oko sebe. Lica koja
su ga posmatrala nisu pripadala isključivo Patuljcima.
Nekoliko Vilovnjaka sedelo je odmah sa desne strane, a
nekolicina Graničara iz Kalahorna sa leve. Zapazio je i
Forekera naslonjenog na zid, njegovo crnobrado lice imalo
je čvrst i napet izraz.

“Dobrodošli u Kulhaven”, ponovo se začuo glas.
Govornik se podigao sa stola na uzvišenju. To je bio
sedobradi Patuljak poodmaklih godina, otresitog i grubog
izraza lica. Oskudna svetlost svetiljki činila je vidljivom
izboranu i tamnu kožu njegovog lica. Zauzimao je centralno
mesto među članovima Saveta.
“Zovem se Brovork, Starac sam i građanin Kulhavena,
Prvi među Savetnicima”, predstavio se. Podigao je ruku i
pozvao Jaira. “Priđi, Dolinaru.”
Jair je prišao korak-dva i zaustavio se, posmatrajući lica
koja su gledala dole ka njemu. Bila su sva odreda stara i
izborana, ali pogledi kojima su ga odmeravali odavali su
nenarušenu živost i bistrinu.
“Zoveš se?” upitao ga je Brovork.
“Jair Omsford”, odgovorio je. “Iz Senovite doline.”
Patuljak je klimnuo glavom: “Šta imaš da nam kažeš,
Jaire Omsfordu?”
Jair se obazreo oko sebe. Sva lica oko njega krasila je
znatiželja – lica koja nije poznavao. Da li da im otkrije sve
što je znao? Ponovo je pogledao Starca.
“Možeš slobodno da govoriš”, uveravao ga je Brovork,
osetivši njegovo oklevanje. “Možeš verovati svim prisutnim;
svi odreda su zapovednici u ratu protiv Crnih Utvara.”
Seo je i čekao. Jair se ponovo obazreo oko sebe, duboko
udahnuo vazduh i počeo s pričom. Napredujući korak po
korak, izložio im je sve što se dogodilo proteklih dana od
Alanonove posete Senovitoj dolini. Pričao im je o
Druidovom dolasku, o tome kako ih je upozorio na Crne
Utvare, o neophodnosti da Brin pođe s njim na istok. Opisao
je svoje bekstvo, avanture koje su ga zadesile na visoravni i
u Crnim Hrastovima, susret sa Kraljem Srebrne Reke, i
proročanstvo kojim ga je legendarni Kralj darovao. Bilo mu
je potrebno dosta vremena da sve ispriča. Dok je pričao,
okupljeno mnoštvo ga je slušalo u potpunoj tišini. Nije
mogao da se natera da ih posmatra; plašio se onoga što je
mogao da vidi na njihovim licima. Umesto toga, upravio je

pogled ka kavernama i izbočinama koje su tvorile
Brovorkovo lice i ka duboko usađenim plavim očima koje su
mu netremice uzvraćale pogled.

Kada je, konačno, završio priču, Starešina Patuljaka se,
ne skidajući pogled sa Jaira, polako nagnuo napred. Grube
ruke bile su mu sklopljene na stolu.

“Prošlo je dvadeset godina otkad sam se rame uz rame
sa Alanonom borio da zadržim horde Demona koje su
pretile Vilovnjačkoj prestonici, Arborlonu. To je bila strašna
bitka. Mladi Eden Elesedil –” rukom je pokazao na
plavokosog Vilovnjaka tek nešto starijeg od Brin “u to
vreme nije ni bio rođen. Njegov deda, veliki Eventin, bio je
Vilovnjački kralj. Druid još od onda nije viđen, Dolinaru.
Nije viđen u Kulhavenu. Niti u Istočnoj zemlji. Šta veliš na
to?”

Jair je odmahnuo glavom. “Ne znam zašto nije prošao
ovuda. Ne znam koji put je izabrao. Samo znam gde se, u
pratnji moje sestre, uputio. I znam da je, nesumnjivo, bio u
Istočnoj zemlji.” Okrenuo se ka Slenteru. “Ovaj lovac ga je
pratio od Melmorda na zapad, sve do moje kuće.”

Čekao je na potvrdu, ali Slenter je ostao nem.
“Niko nije video Alanona već dvadeset godina”, tiho je
ponovio jedan od Staraca.
“Niti je neko govorio sa Kraljem Srebrne Reke”, oglasio
se treći.
“Ja sam govorio s njim”, rekao je Jair. “Kao i moj otac
pre mene. Pomogao je mom ocu i Vilovnjakinji da pred
Demonima pobegnu u Arborlon.”
Brovork je nastavio sa ispitivanjem. “Znam za tvog oca,
mladiću. Otišao je u Arborlon da pomogne Vilovnjacima u
borbi protiv Demona. Govorkalo se, baš kako si nam i ti
rekao, da poseduje Vilovnjačko kamenje. Ispričao si nam
kako si uzeo Vilovnjačko kamenje iz svoje kuće i predao ga
Kralju Srebrne Reke?”
“U zamenu za magije koju mogu upotrebiti”, hitro je
potvrdio Jair. “Za želju koju ću upotrebiti da bih spasao

Brin. Za Kristal vizije pomoću kojeg ću je naći. I u zamenu
za snagu koja će pomoći onima koji me budu pratili.”

Brovork je sada posmatrao Gereta Jeksa. Gospodar
Oružja je klimnuo glavom. “Imao sam prilike da vidim
Kristal o kome govori. On je magičan. Ukazalo nam se lice
devojke – za koju je tvrdio da je njegova sestra.”

Vilovnjak imenovan kao Eden Elesedil, iznenada je
ustao na noge. Bio je visok i nežne kože, plava kosa
dopirala mu je do ramena. “Otac mi je mnogo puta govorio
o Vilu Omsfordu. Rekao mi je da je on častan čovek. Ne
verujem da bi njegov sin rekao išta sem sušte istine.”

“Sem ako svoje fantazije ne smatra istinitim”, primetio
je jedan od članova Saveta. “Teško je poverovati u ovakvu
priču.”

“Ali rečne vode su svakako zagađene”, primetio je
drugi. “Svi znamo da ih Crne Utvare na neki način truju da
bi nas uništile.”

“To je, kako si sam rekao, opšte poznato”, odgovorio je
prvi. “Zbog toga se teško može uvažiti kao dokaz.”

Još neko se oglasio, govoreći u prilog Jairovom
izlaganju. Brovork je oštro podigao ruku.

“Mir, Starci! Razmislite o izazovima koji su pred nama!”
Obratio se Jairu. “Tvoj pohod, ako je istinit, zahteva našu
pomoć. Bez nje nećeš uspeti, Dolinaru. Od tvog cilja, mesta
koje zoveš Nebeski Izvor, dele te armije Gnoma. Moraš
razumeti kako niko od nas nije bio tamo gde ti ideš, niti je
iko video izvor Srebrne Reke.” Osvrnuo se oko sebe tražeći
podršku; glave su potvrdno klimale i niko nije izrazio
neslaganje. “Da bismo ti pomogli, moramo biti sigurni u to
što činimo. Moramo verovati. Kako da verujemo u nešto o
čemu ne raspolažemo nikakvim proverenim saznanjima?
Kako da znamo da je ono što nam govoriš istina?”

“Ne bih lagao”, insistirao je Jair, crveneći.
“Možda nesvesno”, glasno je razmišljao Starac. “Sem
toga, nisu sve laži namerne. Nekada ono za šta verujemo da

je istina nije ništa drugo do laž kojom smo obmanuti. Možda
se to i tebi dogodilo. Možda...”

“A možda će, ako samo potrošimo mnogo vremena
pričajući o tome, biti suviše kasno da pomognemo Brin!”
oglasio se Jair izgubivši, u potpunosti, kontrolu nad sobom.
“Niko me ni u čemu nije obmanuo! Sve o čemu sam vam
pričao zaista se dogodilo!”

Podigao se žamor negodovanja koji je Brovork hitro
utišao. “Pokaži nam kesicu Srebrne Prašine, da bismo ti
mogli čvršće poverovati”, naredio je.

Dolinar ga je bespomoćno posmatrao. “To vam neće
pomoći. Prašina liči na običan pesak.”

“Pesak?” Jedan od članova Saveta zavrteo je glavom u
znak negodovanja. “Gubimo vreme, Brovorče.”

“U tom slučaju, bar nam pokaži Kristal”, uzdahnuo je
Brovork.

“Ili nam na neki drugi način dokaži istinitost svojih
reči”, zahtevao je drugi.

Jair je osetio da njegove šanse da ubedi Patuljke svakim
časom postaju sve slabije. Mali broj, ili možda niko u
Savetu nije verovao u njegovu priču. Nisu videli Alanona ili
Brin; niko od njih nije čuo da je neko pričao sa Kraljem
Srebrne Reke; nisu verovali u postojanje takvog bića.
Upravo im je rekao kako je menjao Vilovnjačko kamenje za
magiju koju nisu mogli videti.

“Gubimo vreme, Brovorče”, ponovio je, gunđajući,
Starac.

“Vratimo se redovnom poslu a ispitivanje Dolinara
prepustimo nekom drugom”, predložio je drugi.

Ponovo se podigao žamor, koji je ovaj put prigušio
Brovorkov poziv na tišinu. Gotovo svi Patuljci u Savetu i u
publici zahtevali su da stvar zaključi bez odlaganja.

“Mogao sam ti reći da će se baš ovo dogoditi”,
nenadano mu je prošaputao Slenter iza leđa.

Jair je pocrveneo od ljutine. Prevalio je dugačak put i
suviše toga prebacio preko glave da bi dozvolio da bude

olako odgurnut u stranu. Daj nam dokaz, govorili su mu.
Navedi nas da poverujemo.

Pa, znao je kako će ih navesti da poveruju!
Istupio je jedan korak, podigao ruke visoko uvis, i
upravio ih prema prolazu koji je vodio od mesta na kojem je
stajao. Gest je bio do te mere dramatičan da je sva galama
naglo utihnula, a sve glave se okrenule u pravcu na koji su
pokazivale njegove ruke. Tamo nije bilo ničega, ničega sem
pomrčine...
Jair je pevao čarobnu pesmu. Bila je izuzetno brzog
tempa a tonom je parala uši. Visoka mračna figura umotana
u crni ogrtač i kapuljaču niotkuda se pojavila u vazduhu.
Bio je to Alanon.
Okupljenima se oteo oštar uzdah. Mačevi i dugi noževi
iskliznuli su iz korica a ljudi poskakali sa svojih mesta da bi
se branili od senke neočekivano iznikle iz mraka. Tamno,
mršavo lice iz kapuljače uzdiglo se ka svetlu, fiksirajući
pogledom članove Saveta. Zatim je Jairova pesma uminula
a druidska prikaza nestala.
Jair se okrenuo Brovorku. Patuljkove oči bile su širom
otvorene. “Da li mi sad veruješ?” tiho ga je upitao Dolinar.
“Rekao si da ga poznaješ; rekao si kako si se borio rame uz
rame s njim u Arborlonu. Da li je to bio Druid?”
Brovork je lagano klimnuo. “To je bio Alanon.”
“Jada znaš da sam ga video”, rekao je Jair.
Čitav skup se okrenuo Dolinaru, bili su uznemireni i
potreseni pređašnjim prizorom. Čuo je kako se Slenter,
pokraj njega, prigušeno smeje. Krajičkom oka osmotrio je
Gereta Jeksa. Lice Majstora oružja krasio je za njega
neobični, pomalo iznenađeni izraz.
“Govorio sam istinu”, obratio se Jair Brovorku. “Moram
otići u duboki Anar i pronaći Nebeski Izvor. Tamo će biti
Alanon sa mojom sestrom. Sada mi recite – da li ćete mi
pomoći?”
Brovork je pogledao na ostatak Saveta. “Šta vi kažete?”
“Verujem u ono što govori”, oglasio se jedan od staraca.

“Ali još uvek je moguće da se radi o triku!”
komentarisao je drugi. “Možda delu Crnih Utvara!”

Jair se hitro obazreo oko sebe. Nekolicina je klimala sa
odobravanjem. U dimom zamućenom svetlu uljanih lampi,
sumnja i strah održavala se u mnogim pogledima.

“Mislim da je rizik suviše velik”, bilo je mišljenje jednog
od Staraca.

Brovork je ustao. “Obavezni smo da pomognemo
svakom ko nastoji da uništi Utvare”, rekao je, streljajući
ostale hladnim pogledom plavih očiju. “Ovde prisutni
Dolinar nam je rekao da, zajedno sa nekolicinom pomagača,
deluje u toj nameri. Ja mu verujem. Verujem da treba da
učinimo sve što je u našoj moći da mu pomognemo u
njegovom pohodu. Zahtevam glasanje, Starci. Ako se
slažete sa mnom, podignite ruku za ovaj predlog.”

Brovork je visoko podigao ruku. Za njim se podiglo još
pola tuceta ruku u Savetu. Ali glasovi neslaganja nisu se
dali tako lako utišati.

“Ovo je ludilo!” povikao je jedan. “Ko će krenuti s njim?
Da li ćemo poslati ljude iz sela, Brovork? Ko će poći na ovaj
pohod koji si tako olako odobrio? Ako se ovo mora obaviti,
zahtevam da zadatak izvrše dobrovoljci!”

Javili su se raštrkani glasovi odobravanja. Brovork je
klimnuo glavom. “Neka bude tako.” Tiho se osvrnuo po
odaji, lutajući pogledom od jednog do drugog lica,
tragajući, čekajući da neko prihvati izazov.

“Ja ću poći.”
Jair je lagano usmerio pogled na tu stranu. Geret Jeks
je polako istupio jedan korak, fiksirajući Savet
bezizražajnim sivim pogledom.
“Kralj Srebrne Reke obećao je Dolinaru mene kao
zaštitinika”, tiho je progovorio. “Pa, dobro. To obećanje će
biti održano.”
Brovork je klimnuo glavom, još jednom se obazrevši po
dvorani. “Ko je još, između vas, spreman da pođe?” pozvao
je.

Elb Foreker je napustio mesto pokraj zida da bi stao
pored svog prijatelja. Ponovo je Brovork pogledao
okupljene. Trenutak kasnije javilo se komešanje sa mesta
na kojem su bili ljudi iz Kalahorna. Divovski Graničar se
podigao na noge, crna kosa i brada uokvirivali su njegovo
izduženo, čudesno blago lice.

“Idem”, zagrmeo je krupajlija i krenuo ka ostalima. Jair
je uprkos svemu ustuknuo za korak. Graničar je bio gotovo
iste visine kao Alanon.

“Helte”, pozdravio ga je Brovork. “Nema razloga da
ljudi iz Kalahorna uzmu učešće u ovom pohodu.”

Ljudina je slegla ramenima. “Borimo se sa istim
neprijateljem, Starče. Poduhvat me privlači, želim da
pođem.”

Eden Elesedil se naglo podigao na noge. “I ja idem,
Starče.” Brovork se namrštio. “Ti si vilovnjački princ, mladi
Edene. Ovde si sa svojim vilovnjačkim lovcima da bi otplatio
dug koji tvoj otac oseća još od kad su Patuljci zajedno s
njim stajali pred Arborlonom. To je plemenita stvar. Ali na
ovaj način precenjuješ taj dug. Tvoj otac ovo ne bi odobrio.
Molim te da ponovo razmisliš o svemu.”

Vilovnjački princ se nasmejao. “Nemam o čemu da
razmišljam, Brovorče. U ovom slučaju se ne radi o dugu
prema Patuljcima, već o onom prema Dolinaru i njegovom
ocu. Pre dvadeset godina, Vil Omsford se u društvu
izabrane Vilovnjakinje otisnuo u potragu za talismanom koji
će uništiti Demone koji su provalili preko Zida koji preti.
Rizikovao je život radi mog oca i mog naroda. Sada ja imam
priliku da uzvratim istom merom Vilu Omsfordu – da pođem
sa njegovim sinom, i da mu pomognem da pronađe ono za
čim traga. Sposoban sam koliko i bilo ko drugi u ovoj odaji i
rešen da krenem.” Brovork se još uvek mrštio. Geret Jeks je
pogledao Forekera. Patuljak je samo slegnuo ramenima.
Zatim je Gospodar Oružja osmotrio vilovnjačkog princa, kao
da želi da izmeri dubinu njegove posvećenosti ili možda
njegovih šansi za opstanak, zatim lagano klimnuo glavom.

“Vrlo dobro”, pomirljivo se oglasio Brovork. “imamo
petoricu.” “Šestoricu”, tiho je dodao Geret Jeks. “Zgodnih
pola tuceta što je broj koji donosi sreću.”

Brovork je delovao zbunjeno. “Ko je šesti?”
Geret Jeks se lagano okrenuo u mestu pokazavši na
Slentera. “Gnom.”
“Šta!” Slenter je izgledao veoma iznenađeno. “Ne
možeš odabrati mene!”
“To sam već učinio. Ti si jedini od prisutnih koji je bio
na mestu na koje idemo. Znaš put, Gnome, pa ćeš nam ga i
pokazati.”
“Neću vam ja ništa pokazati!” Slenter je pozeleneo od
gneva, lice mu je bilo iskrivljeno od besa. “Ovaj dečak...
ovaj đavo... on vas je na to nagovorio! Nemate nikakvu vlast
nada mnom! Odvešću vas pravo među vukove ako pokušate
da me silom naterate!”
Geret Jeks mu je hitro prišao, odmeravajući ga strašnim
sivim pogledom hladnim kao zima. “To bi se za tebe moglo
završiti kobno, Gnome, zato što bi vukovi prvo tebe
dohvatili. Odvoji jedan trenutak i o svemu, ponovo, dobro
razmisli.”
Skupom je zavladala mrtva tišina. Gospodar Oružja i
Gnom su se odmeravali bez ijednog pokreta, ukrštenih
pogleda. U očima čoveka u crnom ogledala se smrt; u
Slenterovim oklevanje. Ali Gnom nije ustupao ni za korak.
Stajao je na svom mestu, ključajući od gneva, uhvaćen u
sopstvenu zamku. Lagano je pogledom potražio Jaira, i u
tom trenutku Dolinar je osetio sažaljenje prema Gnomu.
Slenter je jedva primetno klimnuo glavom. “Kako mi se
čini, nemam izbora.” Promrmljao je. “Vodiću vas.”
Geret Jeks se nanovo okrenuo Brovorku. “Šest.”
Starešina Patuljaka je oklevao, pa najzad rezignirano
uzdahnuo. “Neka bude šest”, tiho je objavio. “Neka vas
sreća prati.”
 
 

POGLAVLJE 15

 
Kasno sledećeg jutra, mala družina je, okončavši
pripreme, krenula iz Kulhavena uputuvši se u duboki Anar.
Jair, Slenter, Geret Jeks, Elb Foreker, Eden Elesedil i
Graničar Helt, naoružani i snabdeveni svim potrepštinama,
tiho su se iskrali iz naseobine promakavši gotovo
neopaženo. Ispratio ih je samo Brovork. Na njegovom
ostarelom licu ogledala se mešavina nade i zle slutnje.
Obavezao se Jairu da će njegove roditelje obavestiti o
opasnosti koja im preti od Crnih Utvara pre no što se vrate
u Dolinu. Svim ostalima ponudio je reči ohrabrenja i čvrst
stisak ruke. Samo je Slenter ostao, shvatljivo, uskraćen za
vidljive izraze podrške. Nikakve druge počasti nisu pratile
njihov polazak, Savet Staraca, kao i ostale patuljačke i
savezničke vođe, bili su podeljeni po pitanju svrsishodnosti
poduhvata. Istini za volju, treba napomenuti da je većina
njih već u tom ranom času smatrala čitav poduhvat
osuđenim na propast.
Bilo kako bilo, odluka je doneta i družina je krenula na
put. Pošli su sami, bez pratnje, uprkos upornom otporu
vilovnjačkih lovaca koji su pratili Edena Elesedila na istok
od njihovog rodnog Arborlona i koji su osećali veliku
odgovornost za bezbednost svog princa. Oni nisu bilo drugo
do simbolični odred koji je na Brovorkov poziv na brzu ruku
otposlao Ender Elesedil. Veće snage trebalo je tek da budu
sakupljene i poslate na osnovu obaveze koju su Vilovnjaci
imali prema Patuljcima zbog pomoći koja im je ukazana u
borbi sa Demonima dvadeset godina ranije. Eden Elesedil je
stigao umesto svog oca, ali od njega se nije očekivalo da
uzme učešća u borbi osim ako Gnomi ne ugroze sam
Kulhaven. Njegova odluka da se pridruži družini na njenom
pohodu u srce neprijateljske zemlje bila je potpuno

neočekivana. Vilovnjački lovci malo su toga mogli da učine
po tom pitanju zato što je princ raspolagao slobodom
odlučivanja. Mogli su samo insistirati na tome da mu se
pridruže. Među Patuljcima i Graničarima bilo je još
dobrovoljaca ali su svi odreda odbijeni. Geret Jeks je doneo
odluku, koju su podržali svi članovi družine, uključujući i
Slentera. Što grupa bude manja, kretaće se brže i
tajnovitije, sa većim šansama da se neopaženo probiju kroz
veliku Anarsku šumu. Svi oni su, sa Jairom kao neizbežnim
izuzetkom koji se pozivao na svoju magijsku zaštitu, bili
iskusni profesionalci, obučeni za opstanak. Gak je i Eden
Elesedil tokom odrastanja prošao podučavanje kraljeve
Dvorske garde. Što ih bude manje, složili su se, biće bolje
za njih.

Na put su pošla samo šestorica – pešice, zato što je
šumska divljina sprečavala bilo koji drugi vid transporta –
na istok od patuljačkog sela u tamne šume. Sledili su
vijugavu obalu Srebrne Reke. Brovork je gledao za njima
sve dok nisu iščezli sa vidika u gustom drveću. Zatim se,
oklevajući, uputio nazad ka Kulhavenu i poslu koji ga je
tamo očekivao.

Bio je to bistar, svež jesenji dan, vazduh je bio oštar a
nebo je blistalo sunčevom svetlošću. Drveće se leskalo u
bezbrojnim nijansama crvene, zlatne, i braon boje. Lišće je
padalo pokrivajući šumsko tlo mekim tepihom koji je šuštao
pod nogama šestorke koja je marširala napred. Popodne je
minulo veoma brzo i nad Anarom je počelo da se spušta
veče, u obliku sivih i grimiznih tamnih seni. Sunce se
lagano gubilo s vidika.

Družina se ulogorila pored Srebrne Reke u jasenovom
gaju, sa istočne strane koja je bila zaštićena nakupinom
stena. Spremili su i pojeli večeru, nakon čega ih je Garet
Jeks pozvao na okup.

“Kretaćemo se ovim putem.” Obratio im se Elb Foreker
klečeći usred kruga očišćenog od lišća, iscrtavajući po tlu
linije polomljenom granom. “Srebrna Reka teče ovuda”,

označio je njen pravac. “Mi smo ovde. Istočno, nekih četiri
dana puta odavde, nalazi se patuljačka tvrđava Kapal koja
štiti ustave i brane Kilidelana. Severno odatle, Srebrna
Reka teče kraj Visokih Prevoja i gnomskih tamnica u Dan Fi
Aranu. Još severnije su Gavranove Planine i Sivoznak.”

Osmotrio je lica okupljena u krugu. “Ako želimo da
uspemo, moramo pratiti reku sve do Sivoznaka. Ako
budemo prinuđeni da napustimo vodotok, put kroz Anar će
biti teško probijanje kroz potpunu divljinu.” Zastao je.
“Gnomske armije gospodare oblašću istočno i severno od
Kapala. Kada stignemo tamo, moramo otvoriti četvore oči.”

“Pitanja?” obratio im se Geret Jeks.
Slenterovo podrugljivo frktanje prekinulo je tišinu.
“Učinili ste da sve izgleda jednostavnije no što jeste”,
progunđao je.
“Zbog toga smo te i poveli”, oglasio se Gospodar
Oružja. “Posle Kapala, ti biraš put.”
Slenter je prezrivo pljunuo crtež. “Ako ikada stignemo
dotle.”
Grupa se rasturila, svako se dao na posao praveći sebi
postelju. Jair je posle kraćeg oklevanja pošao za Slenterom.
Stigao ga je na drugom kraju čistine.
“Slenteru”, pozvao ga je. Slenter se hitro osvrnuo,
video ko ga zove i smesta odvratio pogled. Jair je stao
ispred Gnoma zaprečivši mu put. “Slenteru, samo sam hteo
da ti kažem kako tvoje prisustvo ovde nije bila moja ideja.”
Slenter nije ublažio pogled. “To je, itekako, bila tvoja
ideja.”
Jair je odmahnuo glavom. “Ne bih primoravao nikog da
pođe sa mnom – čak ni tebe. Ali drago mi je što si ovde.
Želeo bih da to znaš.”
“To veoma utešno zvuči”, rugao se Gnom. “Ne zaboravi
da to spomeneš hodačima dok budemo čamili u njihovim
tamnicama!”
“Slenteru, ne budi takav. Nemoj...”

Gnom se obrecnuo na njega. “Pusti me na miru. Ne
želim da išta imam s tobom. Ne želim da imam išta sa
ovim.” U pogledu mu se očitovala neobuzdana otresitost.
“Prvom prilikom, dečače, nestaću! Ne zaboravi – prvom
prilikom! Da li ti je i sada drago što sam ovde?” Izmaknuo
se pokušavajući da nestane među drvećem. Jair je pohitao
za njim ne gajeći mnogo nade, podjednako ožalošćen i
besan zbog pravca kojim je pošao njihov odnos.

“Nije on toliko besan na tebe”, zabrundao je duboki
glas. Jair se okrenuo našavši se licem u lice sa Graničarom
Heltom. Njegovo izduženo ljubazno lice posmatralo ga je s
visine. “On je ljut na sebe.” Jair je odmahnuo glavom u
neverici. “Meni to nije tako izgledalo.”

Graničar se spustio na obližnji panj, protegnuvši svoje
duge noge. “Možda i nije, ali moje su reči istinite. Gnom je
tragač; znam ga još iz Varfleta. Tragači nisu poput ostalih
ljudi; oni su usamljenici, a Slenter je usamljeniji od većine
njih. Oseća se zatočenim i želi da nekoga za to okrivi.
Očigledno da je za njega najlakše da okrivi tebe.”

“Pretpostavljam da ima za šta da me krivi.” Dolinar je
zurio u tamu u pravcu iščezlog Gnoma.

“Ne više od samog sebe”, zapazio je Graničar. “U Anar
je pošao sopstvenom voljom, zar ne?”

Jair se složio. “Ali ja sam tražio da pođe.”
“Svako od nas je bio pozvan da pođe”, istakao je Helt.
“To nije bilo moranje već stvar izbora. Ni s Gnomom nije
bilo nimalo drugačije. Izabrao je da te doprati do Kulhavena
– verovatno zato što je to želeo. Možda sad želi da pođe, ali
to ne može sebi priznati. Možda je pomalo uplašen tom
idejom.”
Jair se namrštio. “Zašto bi se toga plašio?”
“Zato što to znači da mu je stalo do tebe. Ne mogu se
domisliti nikakvog drugog razloga koji bi objasnio njegovo
prisustvo.”
“Na to nisam pomislio. Na osnovu njegovih reči
pomislio sam nešto sasvim suprotno – da mu nije stalo ni

dočega.”
Helt je odmahnuo glavom. “Ne, njemu je stalo, to ja

mislim. To ga, takođe, plaši. Tragači ne mogu sebi da
dopuste brigu za nekim – ne ako žele da ostanu živi.”

Jair je neko vreme posmatrao Graničara. “Izgledaš
prilično ubeđen u to.”

Grmalj se podigao na noge. “I jesam. Vidiš, nekada sam
i sam bio tragač.”

Njegova džinovska sen iščezla je u tami. Jair je gledao
za njim, pitajući se šta je navelo Graničara da progovori.
Šta god da je bio njegov motiv, bio mu je zahvalan na tom
činu.

Svanula je siva i nevesela zora, a preko jutarnjeg neba
kotrljala se plima mračnih oblaka. Duvao je oštar i hladan
vetar sa severa, ujedajući ih za lice u divljim nasrtajima,
zviždeći kroz skeletne udove šumskog drveća. Lišće i
prašina kovitlali su se oko družine koja je nastavljala put.
Vazduh je mirisao na skoru kišu.

Jair Omsford je tog dana bio u društvu Edena Elesedila.
Vilovnjački princ mu se pridružio na početku putovanja.
Razgovarao je s njim na opušteni, žovijalni način, pričajući
mu o onome što mu je njegov otac, kralj pripovedao o
Omsfordovima. Vilovnjački princ mu je, dok su se pognutih
glava i posrćući probijali kroz ledeni vetar, objasnio kako je
postao dužnik Vila Omsforda. Da nije bilo njega, vilovnjački
narod izgubio bi rat sa Demonima. Vil je bio taj koji je
odveo vilovnjačku izabranicu Amberli u potragu za Krvavim
ognjem u koji se moglo pohraniti seme legendarne Elkris,
da bi bilo posađeno u zemlju iz koje će ponovo nići.

Jair je ovu pruču čuo već hiljadu puta, ali ona je zvučala
nekako drugačije iz Edenovih usta, i zato je sa
zadovoljstvom ponovo saslušao. Za uzvrat je princu ispričao
ono malo što je znao o Zapadnoj zemlji, i o poštovanju koje
je njegov otac gajio prema Enderu Elesedilu, kao i o
sopstvenim snažnim osećanjima prema vilovnjačkom
narodu. Dok su razgovarali, među njima se rađalo osećanje

bliskosti. Možda je u pitanju bilo njihovo zajedničko,
vilovnjačko poreklo, ili samo bliskost u godinama. Eden
Elesedil ga je na momente tokom konverzacije podsećao na
Rona – naizmenice ozbiljan i opušten, nestrpljiv da sa
sagovornikom podeli svoja osećanja i ideje kao i da se
upozna sa Jairovim – i tako se prijateljstvo brzo uspostavilo.

Pala je noć i mala družina je potražila sklonište ispod
izbočine na grebenu koji se uzdizao nad Srebrnom Rekom.
Tu su večerali posmatrajući uzburkani tok reke koja je
hučala preko niza stenovitih kaskada. Kiša je počela da
pada, nebo se zatamnelo, a dan se povukao ustupivši mesto
neprijatnoj noći. Jair je sedeo u zaklonu izbočine zureći u
mrak dok je neprijatni rečni vonj vređao njegove nozdrve.
Reka je, otkad su napustili Kulhaven, postala još gora, vode
su bile tamnije i bogatije nanosima mrtve ribe i svakolikog
granja. Znaci odumiranja javljali su se čak i na rastinju u
blizini obala. Reka je bila snažno prožeta mračnim nanosom
tako da je kiša koja se spuštala u obliku neprozirnog
zastora bila dobrodošla jer se činilo kao da čisti otrov iz
dubina.

Članovi družine su jedan za drugim padali u san. Kao i
uvek jedan je na straži, bdio nad ostalima. Večeras je tu
dužnost obavljao Helt. Džinovski Graničar je stajao na rubu
izbočine, ogromna senka na sivoj pozadini. Eden Elesedil je
ispričao Jairu kako je Graničar duže od dvadeset godina bio
tragač. Ništa se nije znalo o razlozima zbog kojih je prestao
to da bude. Nekada je imao porodicu, pričalo se, ali niko
nije znao šta se sa njom zbilo. Bio je plemenit ali opasan
čovek, tih i pribran u govoru. Bio je sposoban borac.
Neverovatno jak. Mogao je videti u mraku – izuzetan vid mu
je omogućavao da u mraku vidi podjednako dobro kao i po
najsjajnijem danu. Postojalo je mnogo priča o njegovom
noćnom vidu. Ništa nije moglo zaskočiti Helta ili neopaženo
proći pored njega.

Jair se zgrčio pod ćebadima braneći se od narastajuće
studeni. Vatra je plamtela u središtu bivaka ali njena

toplota nije dopirala do vlažnog zakutka u kome je on ležao.
Još neko vreme je posmatrao Helta. Posle kratkog
razgovora prošle večeri, Graničar s njim nije progovorio ni
reč. Jair je pomišljao da ponovo počne razgovor sa njim, što
je par puta zamalo i učinio. Ipak, nešto ga je sprečilo da to
uradi. Možda je u pitanju bio čovekov izgled; bio je tako
velik i mračan. Kao Alanon, sem... što je nekako bio
drugačiji. Jair je odmahnuo glavom, nesposoban da uoči
razliku.

“Trebalo bi da spavaš.”
Glas je toliko iznenadio Jaira da je poskočio. Pored
njega je bio Geret Jeks. Sedeo je pokraj Dolinara kao nema,
tamna senka.
“Ne spava mi se”, progunđao je Jair, trudeći se da
povrati pribranost.
Majstor oružja je klimnuo glavom, trudio se da sivim
pogledom prodre kroz kišne zastore. Sedeli su tako u tišini,
zgrčeni u mraku, osluškujući ritmove kiše, uzburkani huk
reke i blago talasanje lišća i granja koje je pokretao vetar.
Posle nekog vremena Garet Jeks se pomerio i Jair je mogao
osetiti njegov pogled na sebi.
“Sećaš li se kada si me pitao zašto sam ti pomogao u
Crnim Hrastovima?” tiho mu se obratio Geret Jeks. Jair je
klimnuo. “Rekao sam ti da sam to učinio zato što si me
zainteresovao. To je bila istina; pobudio si moju
radoznalost. Ali to nije bio jedini razlog.”
Zastao je što je Jair iskoristio da ga osmotri. Njegov
tvrd i nepomičan pogled delovao je odsutno, tragalački.
“Najbolji sam u svom poslu”, glas Majstora oružja bio je
jedva čujni šapat. “Čitavog života sam bio najbolji, niko mi
nije prišao ni blizu. Prošao sam svim zemljama, i nikada
nisam naišao na nekog sebi ravnog. Ali nisam odustao od
traganja.”
Jair je zurio u njega. “Zašto to činiš?”
“Šta bih drugo mogao da radim?” pitao je njegov
sagovornik. “Šta bi inače bila svrha postojanja Majstora

oružja sem da veštine označene svojim imenom neprestano
stavlja na probu? Ja sebe isprobavam svakog bogovetnog
dana; na razne načine proveravam da me veštine nisu
izdale. To se, naravno, još nikada nije dogodilo, ali ja ne
prestajem da tragam.”

Pogled mu je ponovo odlutao ka neprozirnim kišnim
zastorima. “Kada sam te prvi put ugledao tamo, na čistini u
Hrastovima, vezanog uz drvo, zapušenih usta sa svezanim
rukama i nogama, kako te čuva čitava gnomska patrola –
kada sam te ugledao u tom položaju, znao sam da u tebi
mora postojati nešto naročito. Nisam mogao znati o čemu
se radi, ali bio sam siguran da nešto postoji. Osetio sam to,
mislim da bi ti to tako opisao. Ti si bio ono za čim sam
tragao.”

Jair je odmahnuo glavom. “Ne razumem šta hoćeš da
kažeš.”

“Nisam ni očekivao da ćeš moći. U prvi mah ni ja nisam
razumeo. Samo sam osetio da si na neki način veoma važan
za mene. Zato sam te oslobodio i pošao s tobom. Tokom
putovanja, video sam još od onoga što me na početku
privuklo... nešto za čime sam tragao. Nikakav glas mi nije
govorio šta da radim s tobom. Samo sam osećao šta je
pravilno i to činio.”

Uspravio se. “I onda...” Pogled mu se vratio i potražio
Jairov. “Probudio si se tog jutra pored Srebrne Reke i
ispričao mi o svom snu. Nije to bio, verujem, običan san...
već nešto nalik snu. Tvoj pohod, kako si ga nazvao. Na
kome sam ja trebao da ti budem zaštitnik. Nemoguć pohod,
pohod koji je vodio pravo u leglo Crnih Utvara zbog nečega
o čemu niko sem tebe ništa nije znao – a ja sam bio određen
za tvog zaštitnika.”

Lagano je odmahnuo glavom. “Ali vidiš, i ja sam te noći
usnio san. To ti nisam poverio. Imao sam san tako veran da
je više nalikovao... viziji, nego snu. U vreme i na mestu koje
nisam poznavao stajao sam uz tebe kao tvoj zaštitnik.
Ispred mene je bila od vatre načinjena spodoba, nešto što je

gorelo na dodir. Mogao sam čuti nekakav glas kako šapuće
u dubini mog uma. Rekao mi je da se moram boriti sa
vatrenom stvari, da će to biti borba do smrti, i da će to biti
najstrašniji okršaj u mom životu. Glas mi je prošaptao da
sam se za ovu bitku spremao čitavog života – da su sve
bitke kroz koje sam prošao bile tek priprema za tu.”

Sive oči su gorele plamenom njegovih reči. “Pomislio
sam, nakon što sam čuo za tvoju viziju, da je možda i moja
dar od Kralja Srebrne Reke. Ko god da je bio njen izvor
znam da mi je glas govorio istinu. I znam da je to ono što
tražim – šansa da isprobam veštinu u sukobu sa nečim što
snagom prevazilazi sve što sam dosad imao prilike da vidim
ili susretnem. To će mi pomoći da saznam da li sam zaista
najbolji.”

Dugo su se nemo odmeravali u tami. Ono što je Jair
video u saputnikovim očima uplašilo ga je – rešenost,
snaga, svrhovitost – i nešto više. Ludilo. Mahnitost, jedva
kontrolisana i čvrsta poput gvožđa.

“Želim da me razumeš, Dolinaru”, šaptao je Geret Jeks.
“Izabrao sam da pođem s tobom da bih se susreo sa svojom
vizijom. Biću tvoj zaštitnik na šta sam se i zarekao.
Postaraću se da bezbedno prođeš pored svih opasnosti koje
ti budu pretile. Braniću te makar to značilo i moju smrt. Ali
uvek ću tragati za svojom vizijom – u želji da isprobam
veštinu u sukobu sa tim stvorenjem.”

Zastao je odmaknuvši se od Dolinara. “Želeo bih da me
razumeš”, tiho je ponovio.

Nemo je čekao odgovor. Jair je lagano klimnuo. “Rekao
bih da mogu.”

Geret Jeks je ponovo usmerio pogled ka kiši, povlačeći
se u sebe. Sedeo je i posmatrao kišu koja je padala u gustim
zastorima kao da je bio sam, nije progovarao ni reč. Posle
nekog vremena je ustao i nestao u senkama.

Jair Omsford je još dugo sedeo pitajući se da li je zbilja
uspeo da ga razume.

Sledećeg jutra, kada su svi bili budni, Jair se odlučio da
prizove moć Kristala vizije kako bi otkrio šta se dogodilo sa
Brin od njihovog poslednjeg kontakta.

Kiša i siva magla pokrivali su šumu dok se mala družina
okupljala oko Dolinara. Držeći Kristal ispred sebe tako da
su ga svi mogli videti, počeo je da peva. Tiha i jeziva
čarobna pesma ispunila je zvukom jutarnju tišinu, izvijajući
se kroz kišu koja je dobovala po tlu. Iznenada je iz
unutrašnjosti Kristala nahrupila intenzivna svetlost, u kojoj
se pojavilo Brinino lice. Gledala je u članove družine,
tragajući za nečim što njene oči nisu mogle da vide. Iza nje
su bile planine, uzdizale su se zlokobne i gole na pozadini
zore sive i jadne poput njihove. Jair nije prestajao da peva,
sledeći pogledom sestrino lice koje se iznenada trgnulo.
Ron Leah i Alanon bili su u njenom društvu, njihova
izmorena lica ocrtavala su se u senkama duboke,
neprohodne šume.

Jair je prestao da peva, i vizija je nestala. Zabrinuto se
osvrtao oko sebe “Gde je?”

“To su planine Zmajevih Zuba”, tiho je zabrundao Helt.
“U to sam siguran.”

Garet Jeks je klimnuo i pogledao u pravcu Forekera.
“Šuma?”

“To je Anar”, trljao je Patuljak svoju bradu. “Napreduju
paralelnim putem, ona i dvoje saputnika, ali severno, preko
Raba.”

Majstor oružja je uhvatio Jaira za rame. “Kada si
prethodnog puta upotrebio kristal vizije, mislim da su
planine bile iste. Mislim – Zmajevi Zubi. Tada su se tvoja
sestra i Druid kretali kroz te planine; sada se kreću pored
njih. Šta su tamo mogli da traže?”

Usledio je muk.
“Paranor”, iznenada se oglasio Eden Elesedil.
“Druidska Utvrda”, bez oklevanja se složio Jair. “Alanon
je poveo Brin u Druidsku Utvrdu.” Odmahnuo je glavom.
“Ali zašto bi to učinio?”

Ovog puta niko nije progovorio. Geret Jeks je zaključio
raspravu. “Ovde nećemo ništa saznati. Odgovor na ovo
pitanje čeka nas na istoku.”

Krenuli su. Jair je vratio Kristal vizije u unutrašnjost
tunike. Marš u Anar ponovo je započeo.

 
 

POGLAVLJE 16

 
Četiri dana nakon polaska iz Kulhavena stigli su do
Useka.
Bilo je kasno popodne i sivo nebo je pritiskajuće visilo
iznad tla. Kiša je, kao i tri prethodna dana, padala u gustim
zastorima. Anar je bio natopljen vlagom i hladan. Crno i
zlokobno drveće lišeno jesenjeg lisnatog prekrivača sijalo je
kroz pramenje magle koje je poput utvara promicalo kroz
sve dublji sumrak. U praznoj, sumornoj šumi vladala je
potpuna tišina.
Čitavog dana su se uspinjali blagom padinom koja je
postajala sve strmija prelazeći u litice i grebene. Srebrna
Reka je hučala između njih, nabujala od kiše, zatočena u
dubokom i širokom klancu. Planine su nadvisivale klanac,
strme litice lišene drveća i žbunja. Zaklonjena maglom i
narastajućim noćnim senkama, Srebrna Reka je uskoro
potpuno nestala iz vida.
Ovaj klanac Patuljci su zvali Usekom.
Članovi male družine peli su se uz južnu padinu.
Napredovali su glava pognutih zbog vetra, umotani u
ogrtače koji je trebalo da ih štite od kiše i hladnoće. Nad
čitavim prizorom lebdela je tišina. Urlik vetra koji je
zviždao pored njihovih ušiju odnosio je sve druge zvukove.
Svačiji um bio je prožet dubokim osećajem usamljenosti.
Družina je nagredovala kroz šipražje i borova stabla, lagano
i postojano se uspinjući. Činilo im se da im se čitavo nebo
spušta na glavu dok je popodne bledelo ustupajući mesto
prikradajućoj noćnoj tmini. Vodio ih je Foreker. Kretao se
svojom teritorijom gde je dobro poznavao sve trikove.
Sledio ga je Geret Jeks, crn i čvrst kao drveće kraj kojeg su
prolazili; za njim su stupali Slenter, Jair i Eden Elesedil.

Divovski Helt hodao je na začelju. Niko nije govorio. Vreme
je, na ovom napornom maršu, sporo prolazilo.

Posle blagog uspona spustili su se do skupine raskošnih
smrča kada se Foreker naglo zaustavio, osluškujući. Nemo
im je dao znak da skrenu među drveće. Izmenivši nekoliko
reči sa Geretom Jeksom, Patuljak je iščezao u magli i kiši.

U tišini su čekali njegov povratak. Dugo ga nije bilo.
Kada se konačno pojavio, naišao je iz suprotnog pravca.
Poveo ih je dublje u zaklon drveća. Skupili su se u krug oko
njega i čučnuli.

“Gnomi”, tiho im je rekao. Voda je tekla niz ćelavu
lobanju u njegovu gustu bradu, nestajući u gužvi uvojaka.
“Najmanje stotinu njih. Obezbeđuju most.”

Usledila je mrtva tišina. Most se nalazio usred,
navodno, bezbedne oblasti – oblasti koju je branila čitava
armija Patuljaka smeštena u tvrđavi Kapal. Ako su Gnomi
stigli ovako daleko na zapad tako blizu Kulhavena, šta se
desilo sa tom armijom?

“Možemo li da ih zaobiđemo?” smesta je pitao Geret
Jeks.

Foreker je odmahnuo glavom. “Ne, ako ne želimo da
izgubimo tri dana. Most je jedini prelaz preko Useka. Ako
ne pređemo ovde, moramo se vratiti sopstvenim tragovima
do podnožja planine, a posle bismo je morali zaobići u
širokom luku preko najneprohodnije divljine.”

U tišini koja je usledila samo je kiša padala po njihovim
licima. “Ne možemo izgubiti tri dana”, konačno je
progovorio Majstor oružja. “Možemo li proći pored
Gnoma?”

Foreker je slegnuo ramenima. “Možda – kada se
smrkne.”

Geret Jeks je lagano klimnuo. “Povedi nas da
pogledamo.”

Popeli su se na stene, provlačeći se između borova,
smrča i sitnog rastinja kroz maglu i sve dublju pomrčinu.
Stabla su bila vlažna i klizava od kiše. Napredovali su poput

tihih seni. Oprezno su puzali u tami pod vođstvom Elba
Forekera.

U neko doba se kroz sivilo probio odsjaj vatre,
plamenovi su bili bledi, kao isprani kišom. Odsjaj je dopirao
odnekud iza stene koja se uzdizala pred njima. Kao jedan su
polegali po tlu i počeli lagano puzati uz greben sve do
njegovog oboda. Odatle su mogli dobro da osmotre
neprijatelja.

Okomiti zidovi Useka obavijeni maglom i kišom padali
su ispod njih, gubeći se u narastajućoj tmini. Preko velike
provalije bio je prebačen robusni most sačinjen od greda i
gvožđa, pričvršćen za stenovitu liticu na najužem delu
klanca. Ovaj primer građevinske veštine Patuljaka odolevao
je svim naletima vetra i vremena. Na bližoj strani mosta,
široka staza pratila je liniju grebena, obraslog retkom
šumom i načičkanog brojnim vatrama gnomskih stražara
koji su konačili pod improvizovanim zaklonima i platnenim
šatorima. Gnoma je bilo posvuda – stajali su u skupinama
pored vatri, njihove sileute su se ocrtavale u šatorima i
čitavim putem od ivice grebena do mosta. Na drugoj strani
klanca skoro nevidljivoj u pomrčini, dvanaestak Gnoma je
patroliralo uskom stazom koja je vodila od ambisa lagano se
uzdižući do široke šumovite padine gde je stotinak metara
dalje nestajala u divljini.

Oba kraja drvenog mosta, kontrolisala je gnomska
straža.

Šestorka priljubljena uz obod grebena dugo je
proučavala scenu ispod njih, napokon im je Geret Jeks dao
znak da se povuku u zaklon koji im je pružala skupina
oborenih debala.

Kada su se svi našli na sigurnom, Majstor oružja se
obratio Heltu. “Da li bismo u pomrčini mogli da se
provučemo neopaženo?”

Krupajlija nije delovao ubeđeno. “Možda bismo mogli
da dospemo do mosta.”

Geret Jeks je odmahnuo glavom. “To nije dovoljno
daleko. Moramo proći straže.”

“Jedan čovek bi mogao”, tiho je rekao Foreker. “Mogao
bi dopuzati ispod mosta nakon čega bi se popeo uz
podupirače. Ako bude dovoljno brz, mogao bi se prebaciti
preko, pobiti stražare i držati most dok mu se ostali ne
pridruže.”

“To je ludost!” iznenada je uskliknuo Slenter,
pokazujući svoje grubo lice. “Čak i ako bi se nekako
dokopao druge strane – pokraj tuceta stražara svi će odmah
poći za njim! Kako će im umaći?”

“Uz pomoć patuljačke genijalnosti”, tiho je progunđao
Foreker. “Mi pravimo stvari bolje od drugih, Gnome. Taj
most može lako pasti. Oslobodi osigurače sa svake strane i
cela skalamerija nestaje u klancu.”

“Koliko je vremena potrebno za to?” pitao ga je Geret
Jeks.

“Minut, možda dva. Već neko vreme očekujemo da
Gnomi pokušaju da osvoje Kapal.” Zavrteo je glavom.
“Brine me, inače, ono što su ovde učinili a da im se niko
nije suprotstavio. Bili su dovoljno drski da osvoje most na
ovako otvoren način. Sudeći po tome kako su utaboreni ne
bi se reklo da previše strepe od napada s bilo koje strane.”
Ponovo je zatresao glavom. “Brine me sudbina armije.”

Geret Jeks je obrisao kišu sa očiju. “Brini za njih neki
drugi put.” Brzo je osmotrio ostatak družine. “Dobro me
slušajte. Kada se smrkne, Helt će nas povesti kroz logor do
mosta. Ja ću proći ispod. Kada se pobrinem za stražu, Elb i
Gnom će preći sa Dolinarem. Helt i vilovnjački princ će
dugim lukovima zadržati Gnome na ovoj strani mosta dok
osigurači ne budu oslobođeni. Zatim će na moj poziv preći
most koji će se oburvati u provaliju.”

Elb Foreker, Helt i Eden Elesedil su klimnuli glavama,
bez reči.

“Tamo je više od stotinu gnomskih lovaca!” nije
odustajao Slenter. “Ako bilo šta pođe kako ne treba, nećemo

imati šanse!”
Foreker je hladno odmerio Gnoma. “Ne treba da se

brineš zbog toga, zar ne? Uvek se možeš pretvarati da si
jedan od njih.”

Jair je hitro pogledao Gnoma, ali se ovaj uzdržao od
komentara. Geret Jeks je skočio na noge.

“Od sada pa nadalje budite veoma tihi. Ne zaboravite
svoje zadatke.”

Uspeli su se do ivice grebena, gde su priljubljeni uza
stene strpljivo čekali da padne noć. Prošao je čitav sat.
Zatim i drugi. Gospodar Oružja još nije davao znak za
pokret. Tama je prekrila čitav klanac. Kiša i magla su ga
zavili u dodatni veo. Hladnoća je postajala sve jača čineći ih
tupim i neosetljivim. Vatre gnomskih lovaca ispod njih su u
narastajućoj tmini izgledale sjajnije.

Geret Jeks je podigao ruku, pa su članovi družine ustali.
Kliznuli su niz stenje kao delovi noći i počeli da se spuštaju
ka gnomskom taboru. Išli su jedan za drugim. Helt je na
čelu lagano i oprezno birao put. Vatre su gorele sve bliže, a
kroz vetar i kišu mogli su čuti prve prigušene, grlene i
nezadovoljne. Šestorka je puzeći prolazila pored vatri i
šatora skrivena senkama okolnog drveća i stenja. Družina
je obilazila logor sa leve strane, i samo ih je Heltov noćni
vid spasio od padanja u provaliju.

Vreme je prolazilo i lagano puzanje kroz neprijateljski
logor proteglo se u nedogled. Zahvaljujući vetru koji mu je
duvao u lice Jair je mogao da namiriše hranu koja se
kuvala. Čuo je i glasove Gnoma, njihov smeh i gunđanje i
video pokrete zdepastih tela u slaboj svestlosti vatri.
Pokušao je da ne diše primoravajući sebe na stapanje sa
okolnom tminom. Zatim se odjednom setio da ako poželi,
zaista i može postati deo noći. Mogao je upotrebiti čarobnu
pesmu da bi se načinio nevidljivim.

Tada je shvatio da je nehotice otkrio bolji način za
bezbedni prelazak preko mosta.

Ali kako da o njemu obavesti ostale?

Dopuzali su do ivice klanca i našli zaklon iza stenja i
drveća. Pred njima se protezala litica. Napredovali su,
duboko pognuti, u pomrčini. Ovde su bili daleko odmakli
skriveni pokrovom magle i kiše. Pred njima se drveni most
pružao u tamu, njegove grede blistale su na kiši. Odozgo su
čuli tihe gnomske glasove. Ovi kratki i kriptični zvuci
dopirali su od stražara u ogrtačima koji su upućivali
čeznutljive poglede ka toplom i veselom taboru. Helt je u
tišini poveo družinu ispod mosta ka mestu gde su grede
podupirači bile pričvršćene za stenu. Nekoliko metara dalje
zjapio je prazni i duboki ambis Useka. Vetar je hujao
utrobom ovog monstruoznog stenovitog procepa.

Klekli su jedno do drugog. Jair je izabrao ovaj trenutak
da skrene pažnju Geretu Jeksu. Ovaj se okrenuo ka njemu
strogog izraza lica. Jair je pokazao na Majstora oružja, pa
na sebe, zatim iznad njih na stražare na mostu. Geret Jeks
se namrštio. Jair je pokazao na svoja usta i bezglasno
izgovorio reč “Gnom” pokazavši ponovo na svakog od njih.
Pokušavao je da im objasni kako čarobna pesma može da
njih dvojicu načini sličnim Gnomima i obmane stražare, što
bi im omogućilo da pređu most bez zaustavljanja. Da im to
prošapće? Ali ne, Gospodar Oružja je rekao da niko ne sme
da progovori. To je bilo suviše opasno zato što je vetar
mogao odneti zvuk njihovih glasova. Ponovio je iste
pokrete. Ostali su mu prišli bliže, nelagodno razmenjujući
poglede dok je Jair izvodio isti sled pokreta pred Geretom
Jeksom.

Konačno je Majstor oružja počeo da shvata. Neko
vreme je oklevao, potom uzeo Jaira za ruku, privukao ga
sebi i pokazao na ostale zatim most iznad njih. Da li je
Dolinar mogao sve da ih preruši? Jair je oklevao; o tome
nije razmišljao. Da li poseduje snagu potrebnu da iluziju
protegne na toliki broj ljudi? Bila je noć, padala je kiša i svi
su bili zamotani u ogrtače i sa navučenim kapuljačama.
Klimnuo je glavom potvrdivši da može.

Geret Jeks ga je čvrsto zagrlio obema rukama,
fiksirajući ga sivim pogledom. Zatim je ostalima dao znak
da ih prate. Dolinar će upotrebiti čarobnu pesmu da ih
prebaci preko mosta. Nisu znali kako će to učiniti, ali već
su imali prilike da vide moć kojom je gospodario. Sem toga
svi su, izuzev Slentera – koji se pod ovim okolnostima
morao pokoravati – gajili izuzetno poverenje u sud Gereta
Jeksa. Ako je on verovao u Jaira, i oni će.

Složno su se podigli sa mesta na kojem su bili skriveni i
odvažno krenuli ka mostu. Ispred njih je nekolicina
senovitih figura stajala zauzeta ispraznim razgovorom.
Gnomska straža se trgla, iznenada postavši svesna njihovog
prisustva. Bilo ih je samo troje. Jair je već pevao, glas mu se
mešao sa vetrom u gruboj, grlenoj pesmi koja je šaptala o
Gnomima. Na trenutak je izgledalo da stražari oklevaju,
nekolicina je podigla oružje. Jair je udvostručio napore,
pokušavajući da ih magičnom pesmom sve načini sličnim
Slenteru. Gnom tragač sigurno misli da sam poludeo,
pomislio je koračajući napred. Nije prestajao da peva.

Oružje se spustilo ka zemlji a stražari stupili u stranu.
Promena straže? Zamena za one koji su stražarili na drugoj
strani klanca? Jair i družina ostavili su ih u nedoumici,
prošavši posred njih oborenih glava tesno uvijeni u ogrtače.
Stupili su na most, dok su im čizme blago topotale po
drvenim gredama. Jair je još uvek pevao, prekrivajući ih
gnomskom obrazinom.

Glas mu je, istrošen naporima, naglo utihnuo. Straža je
ostala za njima a od radoznalih očiju ih je skrivao pokrov od
kiše i magle. Stigli su do sredine mosta kada je vetar, koji je
zavijao, počeo da ih šiba snažnim naletima. Geret Jeks je
pokazao Heltu i Edenu Elesedilu da se povuku na začelje.
Jair je na trenutak mogao da osmotri Slentera kako
začuđeno zuri u njega. Zatim je Geret Jeks pokazao obojici
da stanu iza njega, pa je sa Elbom Forekerom nastavio
dalje.

Pojavili su se iz okrilja kiše i tame na drugoj strani
mosta. Za Gnome okupljene oko vatre bili su tek nekoliko
senki u ogrtačima sa navučenim kapuljačama. Jairovo grlo
se steglo. Ovaj put nikakva magična pesma nije mogla da
im obezbedi prolaz; bilo ih je Suviše. Njihov dolazak
privukao je pažnju čitave gomile Gnoma. Nekoliko
nesigurnih trenutaka stražari su samo zurili u prilike koje
su im se približavale, iznenađeni njihovim prisustvom, ali
ipak uvereni da su samo Gnomi mogli stići iz logora sa
druge strane klanca. Pre no što se iznenađenje moglo
pretvoriti u uzbunu, ili veličina i oblik stranaca mogli
pravilno oceniti, Geret Jeks i Elb Foreker su napali. Kratki
mač i dugi nož zablistali su u tami. Pola tuceta Gnoma bilo
je mrtvo pre no što su ostali shvatili šta se događa.
Napadači su se zarili usred njih, tek tada su se iz njihovih
grla zaorili krici uzbune upućeni onima sa druge strane
mosta.

Samo trenutak kasnije odgovorili su im krici sa druge
obale. Jair i Slenter su klečali na mostu posmatrajući bitku i
osluškujući užasavajuće krike svuda oko njih. Oštri zvuk
vilovnjačkih lukova od jasenovine uzdizao se iznad buke
koju su stvarali kiša i vetar, noseći smrt gnomskim lovcima.

Usamljeni Gnom je iz tame iskočio pred njih. U
oskudnoj svetlosti vatre videlo se da je krvav i izranavljen,
mahnitog izraza lica. Jurnuo je na most sa dvoseklom
sekirom u rukama. Opazio je Slentera i zbunjeno zastao.
Zatim je ugledao Jaira i poleteo napred. Dolinar se
zateturao natrag, bezuspešno pokušavajući da se zaštiti,
toliko iznenađen pojavom napadača da je potpuno
zaboravaio na dugi nož za pojasom. Gnom je zaurlao
podižući oružje, a Jair je podigao ruke u odbranu.

“Ne diraj dečaka, ti...”, povikao je Slenter.
Gnom je besno urliknuo i ponovo podigao sekiru.
Slenterov mač je sunuo nakon čega je napadač završio na
kolenima. Slenter se povukao nazad sa izrazom šoka na

grubom licu. Zatim je uhvatio Jaira za rame, podigao ga na
noge i odvukao dalje od mosta.

Odnekud se pojavio Elb Foreker. Spustio se ispod
drvenog mosta do mesta na kojem su bili skriveni osigurači.
Užurbanim i oštrim pokretima počeo je da ih oslobađa.

Sa središnjeg dela mosta počeli su da dopiru sveži
povici. Brojne čizme topotale su po drvenim gredama, iz
magle i tame iskočili su Helt i Eden Elesedil. Na mostu se
par okrenuo nakon čega su veliki lukovi od jasenovine
ponovo zazujali. Iz mraka ispred njih doprli su bolni urlici
Gnoma. Lukovi su se ponovo oglasili a u odgovor im je
stiglo još krikova. Zvuk nogu u trku izgubio se u tami.

“Požurite sa tim osiguračima!” oštro je povikao Helt.
Geret Jeks se pridružio Forekeru ispod mosta. Zajedno
su oslobađali jedan po jedan osigurač – dok nisu ostala
samo dva. Ponovo se mogao čuti topot čizama.
“Helte!” povikao je trenutak kasnije Gospodar Oružja,
penjući se na most. Foreker je bio korak iza njega. “Beži s
mosta!”
Graničar i vilovnjački princ trčali su po mraku nisko
pognuti nasuprot vetru. Sekire i strele letele su oko njih.
Lakši i brži, Eden je prvi sišao s mosta, projurivši kraj Jaira
i Slentera.
“Sad!” viknuo je Foreker Geretu Jeksu.
Stajali su jedan nasuprot drugog držeći u rukama
poluge koje su bile pričvršćene za poslednje osigurače.
Oslobodili su ih jedinstvenim, usklađenim pokretom. U
istom trenutku je i Helt trčeći sišao s mosta.
Drvene grede su se uz škripu oslobodile osigurača i
čitav most je počeo da tone u noć. Iz grla Gnoma zatečenih
na mostu oteše se krici. Njima nije bilo spasa. Most je uz
čudne zvuke propao kroz maglu i kišu, otkačio se i sa druge
strane, i u trenu nestao u dubinama klanca.
Na severnoj litici Useka, šest senovitih prilika hitro je
zamaklo u tamu.