Terry Brooks - Carobna pesma Sanare

“Moraš biti oprezniji, deda”, ukorila ga je. “Nisi više brz
kao nekad. Hodači će te srediti ako opet pokušaš da onako
protrčiš pored njih.”

Ron je u neverici odmahnuo glavom. Ko bi trebalo koga
da grdi – devojka starca ili starac devojku? O čemu su on i
Brin razmišljali kada su odlučili da...

Zastao je. Brin. Zaboravio je na Brin. Pogledao je na
Kroag. Ako je Dolinarka dovde stigla, gotovo sigurno je već
bila u Melmordu. To je i njegovo sledeće odredište.

Okrenuo je leđa Kimber i njenom dedi i požurio preko
stenovite izbočine ka mestu na kojem se dodirivala sa
stepenicama Kroaga. Čvrsto je stezao mač Leaha. Koliko
vremena je izgubio? Morao je da stigne Brin pre no što
odmakne suviše daleko i nabasa na to što je vrebalo u dolini
ispod...

Naglo je usporio i zastao. Ispred njega je stajao Visper,
blokirajući mu put. Barska mačka ga je kratko osmotrila,
sela na zadnje noge i žmirnula.

“Sklanjaj mi se s puta!” rasrdio se Ron.
Mačka se nije pomerila. Gorštak je posle kraćeg
oklevanja nestrpljivo krenuo napred. Visper je blago isturio
čeljusti, tiho zarežavši.
Ron se istog trenutka zaustavio i besno pogledao
Kimber. “Skloni mi tvoju mačku s puta, Kimber. Idem dole.”
Devojka je tiho pozvala barsku mačku, ali Visper je
ostao na mestu. Zbunjeno mu je prišla i počela da mu priča
tihim, pribranim glasom, trljajući ga po krupnoj glavi oko
ušiju i vrata. Mačka je njušila po leđima predeći, ali nije se
micala. Devojka se, najzad, povukla.
“Brin je dobro”, obavestila ga je uz kratak osmeh.
“Spustila se u jamu.”
Ron je sa olakšanjem klimnuo. “U tom slučaju, moram
poći za njom.”
Devojka je odmahnula glavom. “Moraš ostati ovde,
Gorštače.” Rone je zurio u nju. “Da ostanem ovde? To ne
mogu učiniti! Brin je dole sasvim sama! Idem za njom!”

Devojka je ponovo odmahnula glavom. “Ne možeš. Ona
to ne želi. Upotrebila je čarobnu pesmu da bi to sprečila.
Od Vispera je načinila svog stražara. Niko ne može proći –
čak ni ja.”

“Ali on je tvoj mačak! Nateraj ga da se pomeri! Reci mu
da mora da se pomeri! Magija nije toliko jaka, zar ne?”

Njeno pegavo lice ga je mirno posmatralo. “Na delu je
nešto više od magije, Rone. Visperovi instikti govore da
Brin ima pravo. Ne pokorava se magiji, već razumu. On zna
da u dolini vreba prevelika opasnost. Neće te pustiti da
prođeš.”

Gorštak je produžio da zuri u devojku, bes i neverica su
mu krivili lice. Naizmenice je gledao u mačku i devojku.

Šta sad da radi?
 

***

Euforija je progutala Brin, zapljusnula je u toplom
naletu, plaveći je kao navala krvi. Ta plima nosila je iznutra
nateravši je da se oseća kao listić zahvaćen vodama velike
reke. Vid, sluh i miris mešali su se u omamljujuće jedinstvo
divljih maštarija. U osekama i strujanjima unutrašnjeg oka,
neke od njih su prikazivale lepotu i svetlo a neke
najmračnije deformisane oblike. Ništa nije bilo kao pre, već
novo, uzbudljivo i oživljeno čudesima. Bilo je to putovanje
samootkrića koje je prevazilazilo misli i osećanja, postajući
sopstveni razlog postojanja.

Pevala je, muzika čarobne pesme davala joj je život,
hraneći je i pojeći.

Zašla je duboko u Melmord, daleko od stepeništa Kroag
i svega što je ostavila za sobom. Ovo je bio potpuno
drugačiji svet. Trudila se da se sjedini s njim i on joj je
krenuo u susret, uvlačeći je u sebe. Zadah, zapara i trulež
živih bića svio se oko nje, pronalazeći u njoj svoj porod.
Čvornovate grane, svijena i deformisana loza, ogromne
stabljike rastinja i korova dodirivale su je u prolazu, hraneći

se vibracijama muzike, nalazeći u njima eliksir koji im je
vraćao život. Brin je, iz velike daljine, osećala njihovo
milovanje uzvraćajući im osmehom.

Kao da je prestala da postoji. Jedan mali deo nje je znao
da bi trebalo da bude užasnuta stvarima koje su se svijale
oko nje, zaljubljeno se trljajući o njeno telo. Ali ona se
predala muzici čarobne pesme prestavši da bude ono što je
nekada bila. Sva osećanja i razmišljanja koja su nekad bila
njena, koja su od nje činila ono što jeste, bila su zakriljena
crnom magijom, postala je ista kao i stvar kroz koju je
prolazila. Bila je srodni duh dolutao nazad sa nekog
udaljenog mesta, zlo u njoj bilo je jednako snažno kao i ono
koje je čekalo. Postala je mračna kao i Melmord i život koji
se legao u njemu. Postala je jedno s njim. Pripadala mu je.

Mali deo nje je razumeo kako je Brin Omsford prestala
da postoji, usled dejstva čarobne pesme. Razumeo je da je
dopustila sebi da postane nešto drugo – nešto tako odbojno
da inače to ne bi mogla podneti – i da se neće vratiti sebi
dok ne nađe put do srca zla koje je progutalo. Euforija i
ushićenje nastali usled zastrašujuće moći čarobne pesme
pretili su da je u potpunosti odvoje od sopstvene suštine, da
je liše razuma i da od nje zauvek načine ono što se
pretvarala da jeste. Sve neobične i čudesne maštarije bile
su samo zamke ludila koje će je uništiti. Sve što je ostalo od
njenog pređašnjeg jastva bio je onaj mali deo nje koji je još
uvek brižno čuvala u svojoj nutrini. Sve ostalo je postalo
Melmordov porod.

Zid džungle se pojavljivao i nestajao, ne menjajući se
nimalo. Obavijale su je senke meke kao crni somot i tihe
kao smrt. Nije mogla videti nebo, kroz tamu je prodiralo
samo nešto sumračnog svetla. Dok je hodala ovim mračnim
lavirintom usred nesošljive zapare, sa tla je dopiralo siktavo
disanje Melmorda, grane, stabla, stabljike i loze su se
njihale i savijale u ritmu njenih pokreta. Izuzev siktanja,
vladala je tišina – nigde nije bilo hodača, crnih stvorenja
niti Ildaht koja im je darovala život.

Produžila je gonjena tom iskrom sećanja koju je čuvala
duboko u sebi. Pronađi Ildaht, šaptala joj je slabim, praznim
glasom. Pronađi knjigu crne magije. Vreme se razdrobilo i
rasulo izgubivši svaki smisao. Da li je ovde provela sat? Ili
više? Imala je čudan utisak da je ovde provela neobično
mnogo vremena, činilo joj se da je oduvek tu.

U daljini, gotovo izgubljenoj u beskrajnom spletu
džungle, nešto je poletelo sa litice i palo u jamu. Mogla je
osetiti njegov pad i čuti njegov krik dok se Melmord brzo
sklapao oko njega, stežući ga, drobeći, i proždirući dok nije
nestalo. Okusila je njegovu smrt, probala njegovu krv dok je
bilo proždirano. Kada je iščezlo, poželela je još.

Dosegla su je šapatom izgovorena upozorenja. U
nejasnoj izmaglici prošlosti opazila je Alanona. Bio je visok i
pogružen, crna kosa mu je posedela, izduženo lice se
izboralo od starosti – posezao je ka njoj preko ponora koji
nije mogla savladati, njegove reči su bile sitne kapi kiše
koje su padale po zatvorenom prozoru. Čuvaj se. Čarobna
pesma je moć kakvu još nisam video. Koristi je oprezno.
Čula je ove reči, videla kako se razbijaju o staklo i uhvatila
sebe kako se smeje posmatrajući njihov pad. Druidovo
obličje je izbledelo i nestalo. Sada je mrtav, podsećala je
samu sebe. Zauvek je napustio Četiri zemlje.

Pozvala ga je natrag, kao da će je njegovo ponovno
pojavljivanje podsetiti na nešto što je zaboravila. Odazvao
se, pojavio se iz magle, klizeći preko ponora koji ih je
razdvajao. Nežno je spustio snažne ruke na njena ramena.
U očima mu se odražavala mudrost i odlučnost, osećala je
kako je nikad nije u potpunosti napustio već je stalno bio tu.
Ovo što sad radiš nije igra, šaputao je. Nikad to nije bila!
Čuvaj se! Zavrtela je glavom. Ja sam spasilac i uništitelj,
promrljala je u odgovor. Ali ko sam ja? Reci mi! Reci...

Izgubio se u pukotini na tkanju njene svesti i ona se
nenadano obrela u Melmordu. Jamom je odjekivala tutnjava
negodovanja, u siktaju se zapažao ton nezadovoljstva.
Osetio je promenu u njoj i bio uznemiren. U trenu se vratila

obličju koje je stvorila. Čarobna pesma se pojačala i
zapljusnula džunglu, umiljavajući se, uspavljujući je.
Negodovanje i nezadovoljstvo su iščezli.

Ponovo je krenula napred u ništavilo, dozvoljavajući
Melmordu da je proguta. Svetlo se povlačilo a senke
napredovale. Jama je sve teže disala. Osećaj srodstva koji je
stvorila čarobna pesma učvrstio se ostavivši je bez daha od
očekivanja. Bila je blizu – blizu onog čemu je težila. Ovo
osećanje se širilo njome kao iznenadna navala krvi, pevala
je sa obnovljenim elanom. Magija čarobne pesme probijala
se kroz tamu, Melmord se tresao u odgovoru.

Zid džungle je pao i našla se na velikoj, senovitoj čistini,
opkoljenoj drvećem, žbunjem i lozom. Nasred čistine
uzdizala se stara i trošna kula, gotovo izgubljena u tami.
Kameni zidovi su se uzdizali ka šumskom krovu u nizovima
spiralnih tornjeva i usečenih parapeta izbledelih i golih kao
izbeljene kosti. Na njima nije raslo nikakvo rastinje.
Džungla ih je zaobilazila kao da njihov dodir donosi smrt.

Brin se zaustavila – zurila je u kulu, muzika čarobne
pesme prešla je u šapat iščekivanja.

Ovde! Srce zla se nalazi ovde. Ildaht!
Krenula mu je u susret, skupljajući oko sebe slojeve
magije kojim je bila okružena.
 
 

POGLAVLJE 43

 
Drvena vrata, isprana i napukla od uticaja vremena,
stajala su odškrinuta na mračnom ulazu u kulu, viseći na
rasturenim šarkama zarđalim od neupotrebljavanja.
Dolinarka je ušla unutra zaogrnuta muzikom svoje pesme.
Uprkos gustoj pomrčini bilo je dovoljno svetla koje je
dopiralo do nje kroz pukotine i kaverne na trošnim
zidovima u obliku nejasnog i zamagljenog odsjaja. Debeli
sloj prašine prekrivao je kameni pod stvarajući finu
prekrivku koja se u oblacima dizala pod devojčinim
čizmama. Ovde je bilo sveže, vrućina i zadah džungle su
ostali napolju.
Brin je usporila. Hodnik je zavijao gubeći se u senci.
Trzaj upozorenja naterao je da se osvrne i osmotri okolni
gustiš.
Nastavila je. Moć magije kretala se kroz nju u naletu
iznenadne vrućine, i činilo joj se da lebdi. Prolazila je
hodnikom sledeći njegove krivine i zavoje, jedva svesna
prašine koja se kao para dizala pod njenim nogama. Na
trenutak se začudila što na podu nema drugih otisaka kada
su Crne Utvare morale proći tim putem ali ova misao brzo
je izbledela.
Ispred nje su se pojavile stepenice i ona je počela da se
penje – otpočela je lagani, beskrajni uspon u središte kule.
Šapatom su je pozivali glasovi bez izvora i identiteta, rođeni
u vazduhu koji je udisala. Čula ih je svuda oko sebe.
Posmatrala je mešanje i spajanje senki i polusvetla.
Prolazila je kulom kao duh, činilo joj se da je kamen upija u
sebe, širila se u želji da se spoji s njim kao što se već spojila
sa Melmordom. Osećala je kako se to malo po malo dešava,
kako se njenom telu upućuje signal dobrodošlice. To je

omogućila magija pesme neprestano posežući ka negde
skrivenom zlu, obmanjujući ga da je jedno s njim...

Stepenice su stigle do kraja, stajala je na pragu
prostrane, kupolom pokrivene rotunde. Dvorana je bila
siva, senovita i prazna. Magična pesma se, kao po
sopstvenoj volji, spustila do nivoa šapata, dok su okolni
glasovi potpuno utihnuli.

Ušla je u sobu jedva svesna svojih pokreta, još uvek
misleći da lebdi. Senke su se odmicale od nje, oči se
privikavale na svetlo. Dvorana nije bila prazna kako je u
prvi mah pomislila. Tu se nalazio podijum, gotovo izgubljen
u tami; na podijumu je bio oltar. Koraknula je napred. Nešto
je bilo na oltaru, veliko, četvrtasto i prekriveno pomrčinom
koja kao da je izbijala iznutra. Načinila je još jedan korak.
Preplavilo je divlje uzbuđenje.

To je bila Ildah!
Shvatila je to i pre no što je mogla sa sigurnošću videti.
To je bila Ildaht, srce zla. Ispunila je moć čarobne pesme,
potekavši njenim telom sa intenzitetom belog usijanja.
Prešla je sobu u besnom kovitlacu sopstvenih misli,
napeta kao sklupčana zmija. Muzika čarobne pesme postala
je otrovni siktaj. Soba se udaljavala od nje, zidovi su se
povlačili u senke dok od čitavog sveta nije preostala samo
knjiga. Uspela se niz stepenice podijuma i došla do mesta
na kojem je ležala sklopljena na oltaru. Bila je stara i
izlizana, bakrom ukrašeni povez poprimio je zelenkastocrnu
patinu, kožne korice delovale su ispucalo i sasušeno –
ogromni monstruozni tom izgledao je kao nešto što je videlo
prolazak svih epoha u istoriji čovečanstva.
Lebdela je nad njim, posmatrajući ga sa iščekivanjem,
osećajući duboko zadovoljstvo što joj je knjiga napokon
nadohvat ruke.
Posegla je za njom i dotakla je.
– Dete mraka –
Glas je tiho šaputao u njenom umu, a prsti su joj se
skamenili na sasušenim koricama.

– Dete mraka –

Čarobna pesma se spustila do nivoa šapata i prestala.

Grlo joj se steglo prekidajući muziku, pre no što je

razumela šta čini. Ćutke je stajala pored oltara, rukama

stežući knjigu. Glas je nepostojano odjekivao njenim umom,

kao pipci koji su sezali ka njoj u nameri da je zgrabe i

spreče joj kretanje.
– Čekala sam na tebe, dete mraka. Čekala sam te još od

kada si došla na svet kao beba iz majčine utrobe, dete
vilovnjačke magije. Uvek smo bili sjedinjeni, ja i ti, vezama
jačim od krvi, jačim od mesa. Mnogo puta smo se dodirnule
duhom pa, iako te nikada nisam upoznala niti poznavala
tvoje postupke, bila sam sigurna da ćeš jednog dana doći –

Ravni i bezbojni glas nije pripadao ni ženi ni muškarcu

već nečemu što je istovremeno bilo oboje. Bio je to tek

prazninom ispunjeni beživotni šapat, lišen svih osećanja i

emocija. Brin se na zvuk tog glasa sledila do kostiju.

Duboko unutar nje, deo koji je čuvala i skrivala užasnuto je

ustuknuo.
– Dete mraka –

Žurno je pretražila dvoranu pogledom. Gde je bio

govornik koji joj se obraćao? Šta je držalo u tako snažnom

zahvatu? Oči su sa užasom pogledale prastaru knjigu u

njenim rukama. Prsti su joj pobeleli od stiska, osetila je

navalu toplote ispod kožnih korica knjige.
– Ja postojim, dete mraka. Kao i ti. Živim. Oduvek je bilo

tako. Oduvek je bilo onih koji su mi davali život. Uvek je
bilo onih koji su mi davali svoj –

Brin otvori usta ali iz njih ne izađe nikakav zvuk. Osećaj

intenzivne topline širio se sa njenih šaka na ruke, penjući se

dalje.
– Spoznaj me. Ja sam Ildaht, knjiga crne magije, rođena

u vilinsko doba. Ja sam starija od Vilovnjaka – stara koliko i
Kralj Srebrne Reke, koliko i svet. Oni koji su me stvorili, oni
koji su me uobličili, odavno su nestali sa zemlje, sa
dolaskom vilinskog sveta i sveta ljudi. Nekada sam bila

samo deo Reči, skrivena od pogleda i spominjali su me
samo u tami. Bila sam skup tajni. Skup je dobio oblik,
beležili su ga i proučavali oni koji su spoznali moju moć.
Uvek je bilo onih koji bi spoznali moju moć. Bila sam
prisutna u svim epohama, predajući tajne svima koji su bili
spemni da ih sa mnom dele. Načinila sam magijska bića
obdarena moćima. Ali nikada nisam srela nekog poput tebe
–

Reči su odjekivale u šapatima ispunjenim očekivanjima

i obećanjima. Dolinarka je osećala kako kruže njenim umom

kao vetrom zakovitlano lišće. Bila je sva prožeta toplinom,

kao da je pogođena vrelinom iz pećnice čija su se vrata

naglo otvorila.
– Bilo ih je mnogo pre tebe. Od Druida su nastali

Gospodar Vorlok i Lobanje. Našli su u meni tajne za kojima
su tragali, postavši ono što su hteli da budu. Ali ja sam bila
moć. Od otpadnika ljudskih rasa nastale su Crne Utvare, iz
već posejanog semena. Ali opet, ja sam bila moć. Ja sam
uvek moć. Svaki put postoji uzvišena vizija o tome šta mora
biti učinjeno sa svetom i bićima na njemu. Svaki put, vizija
biva oblikovana umovima onih koji koriste moć zaključanu
na mojim stranama. Svaki put vizija se pokazuje
nedostatnom i njen oblikovatelj propada. Dete mraka,
pogledaj sada deo onoga što nudim –

Brinine ruke su, kao obdarene sopstvenom voljom,

pažljivo otvorile Ildaht, listovi pergamenta počeli su da se

okreću sami od sebe. Iz teksta napisanog nepoznatim

pismom starijim od čoveka šaputale su reči, znakovi su se

oblikovali u tih i tajnovit glas. Dolinarkin um se otvorio

pred njim, namah shvatajući značenje teksta. Otkrivao joj

se deo po deo mračnih i užasnih tajnih moći.

Zatim su otkrovenja nestala podjednako brzo kako su i

došla, ostavljajući za sobom samo uznemirujuće ostatke

sećanja. Stranice knjige su se ponovo zatvorile, i korice

sklopile. Ruke, još uvek čvrsto sklopljene oko knjige, počele

su da podrhtavaju.

– Pokazala sam ti samo delić onoga što nudim. Nudim ti
moć, dete mraka. Moć koja će daleko prevazići onu kojom
je vladao Druid Brona sa svojim sledbenicima. Moć koja će
postojanje Crnih Utvara, koje se sada odazivaju na moj
poziv, učiniti bespredmetnim. Oseti navalu te moći u sebi.
Oseti njen dodir –

Toplota je preplavila. Osetila je kako se širi i uvećava

uporedo sa tom navalom.
– Za hiljadu godina, upotrebljavana sam na način koji je

tebi i tvojima određivao sudbinu. Hiljadama godina
neprijatelji tvoje porodice oslanjali su se na moju moć u
pokušajima da unište ono što ćeš ti čuvati. Sve što te dovelo
do ovog mesta desilo se zbog mene. Ja sam te stvorila
ovakvu kakva si; ja sam oblikovatelj tvog života. U svemu
što se dogodilo postoji svrha, dete mraka, kao i u ovom što
se sad događa. Da li naslućuješ tu svrhu? Zagledaj se
unutar sebe –

Iznenada je čula šapat upozorenja, prisetila se visoke, u

crno odevene prilike posedele kose i prodornog pogleda

koja je upozoravala na onu koja će obmanjivati i kvariti.

Trudila se da ovlada ovim sećanjem ali nije mogla da se seti

njegovog imena, osećanje je izbledelo usled topline koja je

ispunjavala i upornog eha Ildahtinih reči.
– Zar ne vidiš sebe? Zar ne vidiš šta si? Zagledaj se u

sebe –

Glas je bio hladan, ravan i lišen emocija, pa ipak

dovoljno uporan da joj iskrivi i razveje misli. Pogled joj se

zamaglio, činilo joj se da sada gleda očima stvari kojom je

postala dejstvom magije čarobne pesme.
– Mi smo jedno, dete mraka, baš kao što si i želela.

Nikada nije bilo potrebe za vilovnjačkom magijom jer ti si
ono što jesi i ono što si uvek bila. Zato smo povezane.
Magijom stvorene veze čine nas onim što jesmo, jer mi smo
samo magije koje prebivaju u nama – ti unutar tela od krvi i
mesa, ja unutar pergamenta i mastila. Životi su nam

sjedinjeni, sve prošlo imalo je svrhu da nas dovede do ovog
trenutka. To sam čekala sve ove godine –

Laži! Reč je sevnula kroz Brinin um i nestala. Misli su
joj se zbrkano kovitlale, razum je bio raspršen. Rukama je
još uvek stezala Ildaht kao da je unutar njenih korica bio
njen život. Reči koje je čula imale su neobično ubedljiv
prizvuk. Sigurno je da su veze među njima postojale; bile su
spojene. Bila je kao Ildaht, njen deo, srodna s njom.

Pokušala je da u svom umu zazove Druidovo ime, borila
se da pronađe izgubljeno sećanje. Osetila je navalu novog
talasa toplote koji je odneo tu misao, i ponovo čula glas.

– Sve ove godine čekam na tebe, dete mraka. Stigla si
do mene iz vremena van vremena i sad ti pripadam. Shvati
šta se sa mnom mora učiniti. Prišapni mi odgovor –

Reči su se okupljale u njenom umu, crne na crvenom
obzorju njene vizije. Pokušala je da vrisne, ali zvuk je zastao
u grlu.

– Šapni mi šta se sa mnom mora činiti –
Ne! Ne!
– Šapni mi šta se sa mnom mora činiti –
Suze su joj grunule na oči, potekavši niz obraze.
Moram te upotrebiti, odgovorila je.
 

***

Ron se besno odšetao od Kroaga, okrenuo se i ponovo
krenuo ka njemu. Stiskao je mač obema rukama dok mu
članci nisu pobeleli.

“Ovo je bilo dovoljno – sklanjaj mi tu mačku s puta,
Kimber!” naredio je, prilazeći joj. Zastao je kad se
Visperova ogromna glava trgla i pogledala ga u lice.

Devojka je ponovo odmahnula glavom. “Ne mogu to
učiniti, Rone. On se vodi sopstvenim razlozima.”

“Ne dajem ni cvonjka za njegove razloge!” eksplodirao
je Ron. “On je samo jedna životinja i on ne može zauzimati

stavove! Proći ću kraj njega, sviđalo mu se to ili ne! Neću
ostaviti Brin samu u toj jami!”

Podigao je mač i krenuo na Vispera, ali u tom je
trenutku planinu potresao dubok drhtaj, poreklom iz
duboke džungle Melmorda. Drhtaj je bio tako jak da je
uzdrmao Gorštaka i devojku, nateravši ih da se iznenađeno
zateturaju. Pribrali su se, povratili ravnotežu i pohrlili ka
rubu litice.

“Šta se dole dešava?” zabrinuto je prošaptao Ron. “Šta
se dešava, Kimber!”

“Verovatno hodači”, glasno je prokomentarisao Koglin
iza njih. “Prizvali su crnu magiju da bi je upotrebili protiv
devojke, rekao bih.”

“Deda!” Kimber je ovaj put zvučala ljutito.
Ron je besno reagovao. “Starče, ako se toj devojci išta
dogodi dok ja ovde dangubim zbog te mačke...”
Naglo je prekinuo tiradu. Na stepenicama Kroaga u
oskudnom svetlu kasnog popodneva pojavila se povorka
zgurenih, zaogrnutih senki. Spuštale su se jedna za drugom
sa olovnih zidina Sivoznaka, vijugajući ka izbočini na kojoj
je stajao Ron sa prijateljima.
“Crne Utvare!” tiho je izgovorio Gorštak.
Visper se već okrenuo, zauzevši čučeći položaj spreman
se za odbranu. Koglin je duboko udahnuo vazduh, šištanjem
skrnaveći duboku tišinu.
Ron je nemo zurio u povorku crnih obličja koja je
polako napredovala. Bilo ih je previše.
“Stani iza mene, Kimber”, nežno joj se obratio.
Izvukao je mač.
 

***

Moram te upotrebiti... upotrebiti... upotrebiti.
Reči su se ponavljale u Brininom umu, kao sve bučnija
litanija koja je pretila da poplavi sav preostali razum. Ipak

je majušni privid logike preživljavao, vrišteći kroz reči

napeva.
To je crna magija, Dolinarko! To je upravo ono zlo koje

si došla da uništiš!

Ali dodir knjige na koži njenih dlanova i toplota koja se

odatle širila njenim telom sputavali su je takvom snagom da

se ništa drugo nije moglo probiti do nje. Ponovo joj se

obratio glas, obavijajući je...
– Ja nisam ništa drugo do zbir dragocenih saznanja

sakupljenih kroz stoleća da bi se njime služila smrtna bića.
Ja nisam dobra ni zla, već sam ono što jesam. Ja sam
sakupljeno i povezano znanje na raspolaganju svakome ko
traga za mudrošću. Uzimam ono što mi od života daju oni
koji se služe mojim vradžbinama, predstavljam samo njihov
odraz. Razmisli, dete mraka. Ko su bili oni koji su me
upotrebili? Kakvoj su svrsi želeli služiti? Ti nisi poput njih –

Brin se oslonila na oltar stežući knjigu u rukama. Ne
slušaj! Ne slušaj!

– Hiljadama godina i još duže od toga, u posedu sam
tvojih neprijatelja. Sada si ti na njihovom mestu, daje ti se
prilika da me upotrebiš na način na koji niko pre tebe nije.
Ti poseduješ moju moć. Ti poseduješ tajne koje su mnogi na
pogrešan način koristili. Pomisli šta možeš učiniti sa
takvom moći, dete mraka. Sav život i smrt mogu biti
preoblikovani onim što ti nudim. Čarobna pesma sjedinjena
sa pisanom rečju, magija sa magijom – kako će čudesan biti
taj spoj. Možeš da osetiš kako čudesno će biti ako samo
pokušaš –

Ali nije morala da pokušava. Već je to iskusila u magiji

čarobne pesme. Moć! Ponela ju je, otkrivši joj se u svoj

privlačnosti. Sa njom oko sebe uzdigla se iznad čitavog

sveta i svih bića na njemu, mogla se po volji poigravati s

njima. Koliko toga više bi mogla uraditi – osetiti – kada bi

uza se imala i moć ove knjige?
– Sve što postoji biće tvoje. Sve. Budi ono što jesi i

načini svet onakvim kakvim želiš da bude. Toliko toga ćeš

učiniti i sa tobom će biti kako valja – ne kao sa onima pre
tebe. Imaš snagu koja je njima nedostajala. Ti si rođena sa
vilovnjačkom magijom. Upotrebi me, dete mraka. Pronađi
granice sopstvene magije i magije koju ja posedujem. Na to
sam čekala i zato si došla. Onako je kako je uvek trebalo
biti. Uvek –

Brin je lagano i široko odmahnula glavom. Došla sam da
bih je uništila, došla sam da bih okončala... Unutar nje sve

kao da je pucalo, lomilo se kao staklo zavitlano o stenu.

Plime zaslepljujuće toplote gorele su nadirući kroz nju,

osećala se kao stvar odvojena od tela koje je pokušavalo da

je zadrži.
– Mogu ti ponuditi brojna znanja. Imam uvid koji

uveliko prevazilazi sve o čemu su smrtna bića ikada sanjala.
Mogu od tebe napraviti šta god želiš. Sav život može biti
oblikovan na pravi način, na način koji ti smatraš
ispravnim. Uništi me i sve što posedujem biće bespovratno
izgubljeno. Uništi me i neće se dogoditi ništa od onog što
treba biti. Sačuvaj ono što valja, dete mraka, i prisvoji ga za
sebe –

Alanon, Alanon...

Glas je utišao njen nečujni krik.
– Pogledaj, dete mraka. Ono što ćeš zbilja uništiti stoji
iza tebe. Okreni se i pogledaj. Okreni se i gledaj –

Okrenula se. Zaogrnute prilike klizile su iz senki kao

grupa visokih, crnih i pretećih duhova. Ispunili su rotundu,

oklevali su posmatrajući Brin kako drži u rukama knjigu

crne magije. Glas Ildahtin ponovo je šaputao.
– Čarobna pesma, dete mraka. Upotrebi magiju. Uništi

ih. Uništi ih –

Delala je gotovo bez razmišljanja. Držeći Ildaht čvrsto

uz sebe, prizvala je moć svoje magije. Došla je odmah,

oslobođena u njoj kao voda u poplavi. Povikala je, i magična

pesma je razvejala mračnu tišinu kule. Prostrujala je kroz

tamu rotunde, skoro opipljiva. Pogodila je hodače

pražnjenjem zvuka, i oni su jednostavno nestali. Od njih nije

ostao ni pepeo.

Brin se naslonila na oltar, unutar njenog tela magija

čarobne pesme pomešala se sa čarolijom knjige.
– Oseti to, dete mraka. Oseti moć koja ti pripada.

Ispunjava te, a ja sam njen deo. Kako će lako tvoji
neprijatelji pasti kada prizoveš tu moć. Da li i dalje sumnjaš
u ono što mora biti? Ne misli više da se bilo šta drugo može
dogoditi. Ne misli više da nismo jedno. Uzmi me i upotrebi
me. Uništi Utvare i crna stvorenja koja ti se budu
suprotstavila. Učini me svojom. Podari mi život –

Onaj duboko skriveni deo njenog bića još uvek je

nastojao da se odupre tom glasu, ali ona više nije vladala

sopstvenim telom. Ono je sada pripadalo magiji, bila je

zarobljena u toj ljušturi. Uzdigla se u sebi kao novo biće, a

onaj mali deo nje koji je još uvek mogao da vidi istinu bio je

odgurnut u stranu. Širila se dok joj se nije učinilo da je

ispunila majušnu dvoranu. Za nju ovde više nije bilo mesta!

Mora doći do neophodnog prostora!

Dugi, teskobni cvilež oteo joj se sa usana, i ona ispruži

ruke visoko podigavši Ildaht.
– Upotrebi me. Upotrebi me –
Moć je počela da se gnezdi u njoj.

 

 

POGLAVLJE 44

 
Stepenice Kroaga nestajale su pod Jairovim nogama
dok je žurio za Geretom Jeksom i Slenterom, peo se misleći
da mu svaki stepenik može biti i poslednji. Mišići su mu se
grčili i natezali dok mu je telo razdirao bol iz rane trošeći
mu već okopnelu snagu. Borio se za vazduh, pluća su ga
bolela, suncem opaljeno lice sijalo mu se od znoja.
Nekako je držao korak. Ništa drugo nije dolazilo u
obzir.
U trku je osmotrio Kroag, sledio je put od grubog
kamena usredsređen na talas stepenica i ogradu. Znao je za
sve dalje litice i tvrđavske zidine ispod njega koje su
nestajale sa svakim korakom kao i Sivoznak i Gavranove
planine. Znao je i za dolinu oko njih skrivenu maglom i
oskudnim svetlom sumraka. Na obodima vidokruga javljale
su mu se kratke vizije koje je odmah zaboravljao, jer nisu
bile važne. Ništa sem penjanja i onog što ga čeka na kraju
sada nije bilo važno.
Nebeski Izvor.
I Brin. Ponovo će je naći u vodama Izvora. Otkriće šta
se s njom dogodilo i saznaće ono što mu bude neophodno
da bi joj pomogao. Kralj Srebrne Reke mu je obećao da će
naći način da Brin povrati sebi.
Pao je ničnice, dočekavši se na ruke. Čizma mu je
iskliznula kad je stao na parče odlomljene stene. Brzo se
uspravio i požurio napred ne obazirući se na posledice
pada.
Pred njim, ostala dvojica su bez napora trčala dalje –
Geret Jeks i Slenter, poslednji članovi male družine koja
pošla na sever iz Kulhavena. Gorčina i bes su preplavili
Dolinara. Pred očima su mu zaigrale iskrice svetla dok se
iscrpljen borio za dah. Stigli su gotovo na kraj putovanja.

Kamena spirala Kroaga naglo je skretala udesno, čitav
vrh na koji su se peli uzdigao se pred njima, zlokoban i
iskrzan na sivoj pozadini neba. Stepenice su se pele do
mračnih usta pećine koja se otvarala ka srcu planine.
Ostalo im je manje od dva tuceta stepenika.

Geret Jeks im je pokazao da sačekaju, zatim se
bešumno popeo uz zadnjih nekoliko stepenika do vrha
Kroaga i zakoračio na izbočinu. Stajao je tamo jedan
trenutak, crna silueta uokvirena popodnevnim nebom,
izdužena i senovita. Ličio je na nešto neljudsko, nešto
nadrealno.

Gospodar Oružja se okrenuo odmerivši ga sivim
pogledom. Pozvao ga je rukom.

“Požuri, dečače”, promrljao je Slenter.
Savladali su preostale stepenike Kroaga i stali pored
Gereta Jeksa. Ispred njih se uzdizala pećina, monstruozna
dvorana iscepana mnogobrojnim pukotinama koje su
propuštale nejasne, maglovite zrake svetla. Nedaleko od
njih gomilale su se seni, u tami se ništa nije micalo.
“Odavde ne vidim ništa”, gunđao je Slenter. Krenuo je
napred, ali Geret Jeks ga je povukao natrag.
“Čekaj, Gnome”, rekao je. “Tamo ima nečeg... nečeg što
čeka...”
Glas mu je polako utihnuo. Oko njih se spustila duboka i
pritiskajuća tišina. Činilo se da je i vetar, koji se igrao
maglom u dolini najednom stao. Jair je duboko udahnuo i
zadržao dah. Ovde je zaista bilo nečeg što je vrebalo.
Osećao je njegovo prisustvo.
“Gerete...”, tiho je počeo.
“Ššššš.”
Senka se odvojila od stenja na pećinskom ulazu, i Jair
se sledio do kostiju. Tiho je klizila u tami. Bila je različita od
svega što su dotad videli. Nije bila ni Gnom niti Crna
Utvara, već snažno građeno stvorenje, gotovo ljudskog
oblika, sa gustim krznom oko bedara i dugim zakrivljenim
kandžama na nogama i rukama. Posmatralo ih je okrutnim

žutim očima, razjapilo je čeljusti na ožiljcima prekrivenom
zverskom licu otkrivajući gomilu krivih zuba.

Stvorenje je stupilo na svetlo i zaustavilo se. Nije bilo
crno kao Utvare već crveno.

“Šta je to?” šapnuo je Jair, pokušavajući da se izbori sa
osećanjem gnušanja koje ga je obuzimalo.

Jahira je ispustila iznenadan krik – urlik sličan užasnom
smehu odjeknuo je u tišini.

“Dolinaru, ovo je san!” povikao je Geret Jeks. Čudan,
divlji izraz prešao je njegovim bezosećajnim licem. Laganim
pokretom je spustio oštricu dok nije dotakla stenu izbočine.
Okrenuo se Jairu. “Kraj puta”, prošaptao je.

Jair je zbunjeno zavrteo glavom. “Gerete, šta...?”
“San! Vizija o kojoj sam ti pričao one kišovite noći kada
smo prvi put govorili o Kralju Srebrne Reke! San koji me
opredelio da s tobom krenem na istok, Dolinaru – to je to!”
“Ali u snu si video stvorenje od vatre...”, zamuckivao je
Jair.
“Vatra, da – tako se prikazalo!” Geret Jeks ga je
prekinuo usred govora. Lagano je izdahnuo. “Sve dosad,
mislio sam da sam možda – na neki nedokučiv način –
pogrešno protumačio ono što sam video. Ali u snu, dok sam
stajao ispred vatre i dok je glas koji mi je govorio šta
moram učiniti iščezavao, vatra je kriknula kao živa stvar. To
je bio krik nalik smehu – isti kao onaj koji je ispustilo ovo
stvorenje!”
Sive oči su mu gorele. “Dolinaru, ovo je bitka koja mi je
obećana!”
Ispred njih, Jahira se spustila u čučanj i počela da izlazi
iz pećine. Geret Jeks je odmah podigao mač.
“Nameravaš da se boriš sa ovim stvorenjem?” Slenter
je bio sumnjičav.
Gospodar oružja ga nije udostojio pogleda. “Držite se
dalje od mene.”
“To ti je najlošija od svih ideja!” Slenter je izgledao
uplašeno. “Ne znaš ništa o tom stvorenju. Ako je otrovno

kao ono što je napalo Graničara...”
“Ja nisam Graničar, Gnome”, Geret Jeks je pažljivo

pratio Jahirin dolazak. “Ja sam Majstor oružja. Nikada
nisam izgubio bitku.”

Hladne oči su za trenutak pogledale u njihovom pravcu
pa se vratile na Jahiru. Jair je krenuo ka njemu ali Slenter
ga je zgrabio za rame i povukao nazad. “Ne, nikako”,
planuo je Gnom. “On želi ovu borbu – ne kvari mu priliku!
Nikad nije izgubio bitku! Izgubio je pamet, eto šta je
izgubio!”

Geret Jeks je klizio napred preko izbočine ka mestu gde
se Jahira zaustavila. “Povedi Dolinara u pećinu i pronađi
izvor, Gnome. Učini to čim stvorenje krene na mene. Seti se
zakletve.”

Jair je pomahnitao. Helt, Foreker, Eden Elesedi! – svi su
pali da bi on stigao do Nebeskog Izvora. A sada će im se
pridružiti i Geret Jeks?

Ali već je bilo suviše kasno. Jahira je još jedanput
zaurlala i bacila se na Gereta Jeksa, jurila je kao pokretna
mrlja preko stenovite izbočine. Letela je ka Gospodaru
oružja, parajući vazduh kandžama. Crno obličje je
koraknulo u stranu kao senka na koje je podsećala. Oštrica
mača je zasekla napadača – jednom, dvaput – tako brzo da
je oko to jedva moglo pratiti. Jahira je zaurlikala i dočekala
se na noge, kružeći i vrebajući priliku za sledeći nastraj.

Geret Jeks se okrenuo, sa divljim izrazom na licu, sive
oči su mu plamtele od uzbuđenja. “Idi, Jaire Omsfordu!”
povikao je. “Kada me sledeći put napadne – idi!”

Bes i frustracija razdirali su Dolinara dok ga je Slenter
odvlačio. Neće poći!

“Dečače, dosta mi je rasprave s tobom!” ljutito je
povikao Slenter.

Jahira je ponovo napala, Garet Jeks je ponovo koraknuo
u stranu izbegavši napad, udarajući uskim mačem. Ali ovaj
put je bio za sekundu sporiji. Jahirine kandže su prodrle

kroz rukav na tunici parajući mu ruku. Jair je ispustio krik,
oslobodivši se Slenterovog zagrljaja.

Slenter ga je okrenuo i udario. Udarac ga je pogodio
tačno u bradu. Posle navale zaslepljujućeg svetla sve je
utonulo u tamu.

Poslednje čega se sećao bio je pad.
Kada se osvestio, pored njega je klečao Slenter. Gnom
ga je podigao u sedeći položaj i grubo ga protresao.
“Ustaj, dečače! Ustaj na noge!”
Reči su bile grube i pune gneva i zato je brzo ustao.
Zašli su duboko u pećinu. Slenter ga je morao nositi dovde.
Ono malo svetla oko njih dolazilo je iz pukotina na
pećinskoj tavanici.
Gnom ga je prekorio. “Šta si izvodio tamo?”
Jair je još uvek bio ošamućen. “Nisam mogao da
dopustim...”
“Mislio si da mu kreneš u pomoć sa svojim trikovima,
zar ne?” prekinuo ga je Gnom. “Tebi ništa nije jasno – znaš
li to? Tebi zbilja ništa nije jasno! Šta misliš da ovde radimo?
Misliš da se igramo?” Slenter je pobesneo. “Odluke o životu
i smrti su odavno donete, dečače! To ne možeš promeniti.
Nemaš pravo na to! Svi drugi – svi oni – umrli su zato što je
tako moralo biti! To je bilo ono što su hteli! I zašto?”
Dolinar je zatresao glavom. “Ja...”
“Zbog tebe! Umrli su zato što su verovali u ono što si
došao ovde da uradiš – svi oni! Čak i ja bih.” Zaustavio se i
duboko udahnuo vazduh. “Veliku bi stvar uradio da si
jurnuo u spasilačku misiju i poginuo, zar ne? To bi bilo tako
dalekovido!”
Okrenuo je Jaira i gurnuo ga u unutrašnjost pećine.
“Previše vremena smo izgubili podučavajući te onomo što
već treba da znaš – vremena koje nemamo! Ja sam sve što ti
je ostalo i neću ti biti od velike koristi ako naiđemo na
hodače. Ostali – bili su istinski zaštitinici, brinuli su o meni
koliko i o tebi!”

Dolinar je usporio načinivši poluokret. “Šta se desilo
Geretu, Slenteru?”

Gnom je tužno odmahnuo glavom. “Borio se u obećanoj
bici baš kako je i hteo.” Ponovo je gurnuo Jaira požurujući
ga. “Pronađi Izvor brzo, dečače. Pronađi ga i uradi ono
zbog čega si ovde došao. Neka sve ovo ludilo dobije neko
opravdanje!”

Jair je trčao sa njim, ne progovarajući ni reči, dok mu je
lice crvenelo od sramote. Razumeo je Gnomov bes. Slenter
je imao pravo. Delao je bez razmišljanja – nije uzeo u obzir
ono što su drugi članovi družine za njega učinili. Možda je
imao dobre namere, ali procena mu je bila veoma loša.

Ispred njih senke su ustupale mesto magličastom
dnevnom svetlu koje se probijalo kroz veliku pukotinu u
planinskoj steni. U polumraku na podu pećine otrovna crna
voda izbijala je iz stene u veliki bazen, na neki nemoguć
način ispumpana iz dubine zemlje kroz hiljade metara
stene. Uzavrla i ustalasana, navirala je kroz otvor na
drugom kraju bazena u izlizani kanal pa se kroz pukotinu u
planinskom zidu rušila u kanjon, gde je počinjala dugi put
na zapad na kojem će postati Srebrna Reka.

Gnom i Dolinar su oprezno usporili, pogledima
pretražujući tamu, proveravajući svaku duboku nišu i sve
pećinske uglove i ćorsokake. Nisu zapazili nijedan pokret.
Samo je protok crne vode davao neki privid života, plima
gnusnog otrova koji se pušio i vrio izbijajući iz izvora.
Zadah Melmorda je kao pokrov padao preko čitavog
predela.

Jair je krenuo napred, ne skidajući pogled sa bazena
koji je bio Nebeski Izvor. Kako mu je nepodesno zvučalo to
ime dok je posmatrao zatrovane vode. To nije više bila
Srebrna Reka, tužno je pomislio, pitajući se kako će je
starčeva magija pretvoriti u ono što je nekad bila. Polako je
gurnuo ruku u tuniku stegnuvši kesicu sa Srebrnom
Prašinom koju je nosio sa sobom tokom dugog putovanja na

istok. Otvorio je kesicu i pogledao unutra, bila je puna
prašine koja je ličila na običan pesak.

Ako je u pitanju samo pesak...?
“Prestani da gubiš vreme!” srdito je dobacio Slenter.
Jair je prišao ivici bazena, svestan gustog mulja koji je
gušio vode izvora i nepodnošljivog smrada. To ne može biti
samo pesak! Progutao je strah, pomislio na Brin...
“Baci je!” besno je uzviknuo Slenter.
Jairova ruka se trznula uvis, raspršivši Srebrnu Prašinu
u širokom potezu nad zatrovanim izvorom. Malena zrnca su
poletela iz tame svog spremišta; u pećinskom svetlu počela
su iznenada da iskre i presijavaju se. Dodirnula su vodu i
buknula životom. Pljusak briljantne srebrne vatre šiknuo je
iz bunara. Sjaj je zaslepio Jaira i Slentera i oni su ustuknuli
zaklonivši oči rukama.
“Magija!” povikao je Jair.
Šišteći i kipeći, vode Nebeskog Izvora su eksplodirale,
padajući kao kiša uzduž i popreko, zasipajući dvojicu ljudi
zgrčenih kraj pećinskih zidova. Struja čistog vazduha
rođena iz kiše ispunila je pećinu. Gnom i Dolinar su sve to
posmatrali sa zaprepašćenjem i nevericom. Pred njima je, iz
planinske stene, žuborila čista i sveža voda Nebeskog
Izvora. Zadah i otrovna crna boja su nestali. Srebrna Reka
je ponovo bila čista.
Jair je žurno skinuo s vrata srebrni lanac sa Kristalom
vizije. Nije smeo da okleva. Vratio se do bazena i stao na
malu skupinu stena koje su se nadvijale nad njim. Prisećao
se reči Kralja Srebrne Reke o svemu što mora da uradi
kako bi spasao Brin.
Stegnuo je Kristal, i pogledao dole u vode bazena. Sva
iscrpljenost i bol kao da su tog momenta nestali.
Bacio je Kristal sa lancem u dubine bazena. Javilo se
zaslepljujuće svetlosno pražnjenje – jače nego ono nastalo
posle razbacivanja Srebrne Prašine – čitava pećina je
eksplodirala u beloj vatri. Jair se uplašeno bacio na kolena,
začuvši oštar Slenterov krik iza sebe. Za trenutak je

pomislio da je napravio neku veliku grešku. Svetlost je
uminula zaranjajući ispod površine vode u bazen. Voda je
postala glatka i bistra kao staklo.

Odgovor – pokaži mi odgovor!
Na uglačanoj površini vode polako se pojavila slika,
ispočetka je bila treperava i nedovoljno jasna, zatim se
umirila i izoštrila. Pojavila se zasvođena dvorana
preplavljena prljavosivkastim svetlom, osećao se gotovo
opipljiv pritisak. Jair se stresao zbog onog što je osetio
posmatrajući sobu koja se širila pokušavajući da ga uvuče u
sebe.
Tada je ugledao lice svoje sestre...
 

***

Brin Omsford je osetila nečiji pogled, neko je video sve
što je bila i što će postati, i posegao prema njoj privukavši
je k sebi. Osetila je taj pogled kroz sve slojeve magije kojom
je pokrila Ildaht plamteći u njoj – osetila je i podigla pogled.

Drži se dalje od mene! urliknula je. Ja sam dete mraka!
Ali onaj mali deo nje koji magija nije pokorila prepoznao
je te oči, nadajući se da će joj pomoći. Zarobljene misli
oslobodile su se lanaca, razbežale se kao ovce pred
vukovima u lovu, vikale su i jurile, tražeći sklonište. Videla
ih je, i to otkriće ispuni je besom. Posegla je za raštrkanim
mislima koje su bežale, zdrobivši ih jednu po jednu.
Detinjstvo, dom, roditelje, prijatelje – pojedinačne delove
pređašnjeg bića koje je postojalo pre nego što je shvatila
šta može biti – sve ih je zdrobila.
Glas joj se oslobodio u jecaju bola, tako da su se čak i
prastari zidovi mračne kule zatresli od snage njene
ozlojeđenosti. Šta je učinila? Sada je u njoj bio bol, bol zbog
štete koju je napravila. Preplavio je kratki, fragmentarni
uvid, čula je eho Grimpondovog proročanstva. U Melmord
je došla da se susretne sa sopstvenom smrću – to je i
pronašla! Ali to nije bila smrt koju je očekivala. To je bila

smrt njenog bića uhvaćenog u zamku magije! Uništavala je
samu sebe!

Ali čak i u tom trenutku užasnog otkrovenja nije mogla
ispustiti Ildaht. Bila je zarobljena osećajem magijske moći
koji je rastao i širio se u njoj kao poplava. Čvrsto je držala
knjigu u smrtonosnom zagrljaju, slušajući njen glas,
slobodan od strasti, kako šapuće obećanja i ohrabrenja.
Njen bol je bio zaboravljen. Suze su prestale. Postojao je
samo glas. Slušala je njegove reči, nesposobna da se
odupre, pred njom se počeo otvarati svet...

 
***

U bazenu Nebeskog Izvora, Jair je posrtao pod utiskom
vizije svoje sestre. Da li je to bila Brin? Obuzeo ga je užas
dok je primoravao sebe da ponovo pogleda prikazu na
glatkoj površini vode. To jeste bila njegova sestra ali
izopačena, pretvorena u nešto jedva prepoznatljivo –
perverzija nekadašnjeg ljudskog bića. Bila je izgubljena –
baš kako je Kralj Srebrne Reke prorekao.

Alanon! Gde je bio Alanon? Gde je bio Ron? Da li su je
izneverili jednako kao i on kada je kasno stigao do
Nebeskog Izvora?

Suze su potekle niz lice Jaira Omsforda. Desilo se ono
na šta je starac upozoravao – sve se dogodilo baš kako je
prorekao. Užasno očajanje ispunilo je Dolinara. On je jedini
ostao. Alanon, Brin, Ron, mala družina iz Kulhavena, svi su
nestali.

“Dečače, šta to radiš?” čuo je Slenterov glas. “Vraćaj se
odatle i upotrebi svako zrnce razuma....”

Jair je zatvorio uši i um pred ostatkom Gnomovih reči,
usredsređujući se na prikazu u vodama bazena. To što je
tamo video bila je Brin, ma kako izvitoperena bila. To je bila
Brin koja je otišla u Melmord, privučena Ildahtom, na neki
način pokorena magijom koju je trebalo da uništi.

On mora poći k njoj. Čak i ako je suviše kasno, mora
pokušati da joj pomogne.

Ustao je prisećajući se poslednjeg dara Kralja Srebrne
Reke. “Samo jednom ćeš moći da upotrebiš čaroliju
čarobne pesme da bi stvorio stvarnost a ne iluziju.”

Zanemario je zbunjenost, užas, strah, očajanje i
zapevao. Muzika čarobne pesme podigla se u miru pećine,
plaveći tišinu i utišavajući krike protesta iz Slenterovog
grla. Bol i iscrpljenost bledeli su u jučerašnjicu dok je
zazivao želju. Briljantno bela svetlost je ponovo zasijala u
vazduhu iznad Nebeskog Izvora, mlaz je ponovo šiknuo u
vis.

Slenter se zateturao, zaslepljen i zaglušen. Kada se,
najzad, ponovo pribrao, ugledao je Jaira Omsforda kako
nestaje u svetlu.

 
 

POGLAVLJE 45

 
U jednom trenutku je izgledalo kako Jair napušta samog
sebe. Bio je unutar svetlosti, a opet, na neki način, van
njega. Prolazio je kroz kamen i prostor kao duh lišen tvari,
čitava zemlja se divlje vrtela oko njega. Iz te uskovitlane
mase pojavljivale su se kratke slike. Video je Slentera,
njegovo grubo žuto lice zurilo je u neverici u prostor iznad
bazena u kojem je Jair nestao. Gereta Jeksa, zanesenog
smrtonosnom bitkom sa crvenim monstrumom, mršavo lice
obasjano snažnom rešenošću, crno telo krvavo i isečeno.
Gnomske lovce kako jure u mahnitoj konfuziji hodnicima
Sivoznaka u potrazi za uljezima koji su netragom nestali.
Palog Helta u stražari, izbodenog mačevima i kopljima.
Forekera i vilovnjačkog princa okružene sa svih strana...
Ne više!
U vrisku je izgovarao reči trgajući ih iz sebe, pomažući
se čarobnom pesmom, i slike su nestale. Propadao je dole,
žureći po glatkoj površini čarobne pesme. Morao je stići do
Brin!
Melmord mu je bio sve bliži. Video je njegovu tamnu
masu kako se diže i spušta kao da je živa i čuo zvuk
njegovog disanja, gnusni siktaj. Planinski zidovi su leteli
pored njega dok je padao, gledao je kako džungla širi ruke
spremna da ga prihvati. Ispunila ga je panika. Zatim je
zaronio u Melmord; njegove razjapljene čeljusti su se
zatvorile oko njega, zadah i magla su ga prekrili, sve je
nestalo.
Jair je sporo dolazio sebi. Vrtelo mu se u glavi, tamna
koprena mu je mutila vid. Više nije padao kroz vrtlog
muzike čarobne pesme niti je propadao u zapletenu tamu
Melmorda. Njegovo putovanje je bilo okončano. Opkoljavali

su ga prastari i trošni kameni zidovi kule do koje je želeo da
stigne.

“Brin!” oštro je prošaptao.
U tami i sivom polusvetlu neka figura se okrenula
prema njemu, a u sitnim šakama je držala veliku, gvožđem
okovanu knjigu.
Brin je bila izopačena verzija žene koju je nekad
poznavao, crte su joj bile iskrivljene do neprepoznatljivosti.
Sva negdašnja izuzetna životnost i lepota forme otvrdli su u
nešto što je moglo biti isklesano u kamenu. Bila je prikaza,
sve boje su nestale s nje a njena sitna skeletna prilika bila
je pogrbljena u tami. Užas je preplavio Jaira. Šta joj je
učinjeno?
“Brin?” ponovo je pozvao, drhtavim glasom.
Zaogrnuta zastrašujućom snagom magije knjige Ildaht
koja je hitala da se združi sa njenom, Brin jedva da je bila
svesna usamljene figure koja je stajala na drugoj strani
dvorane. Zvao je – tihim, poznatim glasom. Jedan čas se
borila da prodre kroz slojeve magije do razuma skrivenog
duboko u njoj, sećanje joj se vratilo. Jair! Za ime sveta – to
je bio Jair!
Crna magija se ponovo zgusnula, kradući je sebi. Moć
je pojurila kroz nju, odnoseći sa sobom sve znanje o osobi
koju je gledala, vraćajući je stvorenju koje je postala.
Nedoumica i sumnja su je mučili, prazni glas Ildahtin
šaptao je upozorenje.
– On je zao, dete mraka. Obmana koju su oživele
Utvare. Drži se dalje od njega, uništi ga –
Ne, to je Jair... on je nekako uspeo... Jair...
– On želi da ukrade našu moć. Hoće da nas ubije –
Ne, Jair... je došao...
– Uništi ga, dete mraka. Uništi ga −
Nije se mogla odupreti. Njen otpor se raspao, glas joj se
podigao u zastražujućem jecaju. Jair je opazio mržnju u
sestrinim očima, i reagovao. Počeo je da peva, zaklonivši se
magijom, i iskrao se iz sebe ostavljajući za sobom prikazu.

Jedva je umakao. Eksplozija zvuka sa Brininih usana u
trenutku je dezintegrisala prikazu i zid iza nje, odjek udara
ga je bacio na pod kao praznu vreću. Prašina i krš poleteše
po polumraku, prastara tvrđava se zatrese od siline udara.

Jair se polako podigao na noge, klečao je u zaklonu krša
koji je još uvek lebdeo u vazduhu. Njegovo uverenje da je
mudro upotrebio treću magiju za trenutak se pokolebalo.
Sve mu je izgledalo tako jasno kada je prvi put ugledao Brin
u vodama Nebeskog Izvora. Znao je da mora poći k njoj. Ali
šta da radi sada kada je stigao do nje? Kao što je Kralj
Srebrne Reke prorekao, izgubila je sebe. Postala je nešto
neprepoznatljivo, zavedeno crnom magijom knjige Ildaht.
Dogodilo se i više od toga, nije se promenila samo ona već
se promenila i magija čarobne pesme. Postala je nešto
izuzetno moćno, oružje koje je upotrebila protiv njega, ne
znajući ko je on, ne sećajući ga se. Kako da joj pomogne
kada ona hoće da ga uništi?

Za razmišljanje o ovom problemu imao je samo
trenutak vremena. Ustao je. Alanon je možda imao dovoljno
snage da se suprotstavi takvoj moći. Ron je možda bio
dovoljno brz da je izbegne. Mala družina iz Kulhavena bi
možda bila dovoljno brojna da je savlada. Svi od kojih je
mogao očekivati pomoć, nestali su. Ako želi pomoć, moraće
da je potraži u samom sebi.

Brzo je prošao kroz zavesu od dima i prašine. Znao je
da će najviše pomoći Brin ako je razdvoji od Ildaht.

Vazduh pred njim se razbistrio, a Brinina senovita
prilika nalazila se desetak metara od njega. Odmah je
počeo da peva, čarobna pesma je sada bila oštri pevušeći
zvuk u tišini, nosila je u svojoj muzici prošaptanu molbu.
Brin, pozivala je. Knjiga je suviše teška, njena težina je
suviše velika. Pusti je, Brin. Pusti je da padne!

Jednu kratku sekundu Brin je spustila ruke, sagla je
glavu u nedoumici. Izgledalo je da će iluzija uspeti i da će
pustiti Ildaht. Zatim je bes zapljusnuo njeno upalo lice, krik

njene magične pesme razbio je vazduh u zvučne fragmente
uništavajući Jairovu molbu.

Dolinar se zateturao unazad. Probao je ponovo, ovaj put
sa iluzijom vatre, ispustio je siktaj posle kojeg je čitava
prastara knjiga nestala u plamenovima. Brin je ispustila
gotovo životinjski vrisak i stegla knjigu uza sebe kao da
telom nastoji da ugasi vatru. Osvrtala se, nemirno lutajući
očima. Tražila ga je. Želela je da ga pronađe i napadne
magijom, želela je da ga uništi.

Pesma mu se ponovo promenila, ovaj put je stvorila
iluziju dima koji je u oblacima pokuljao u dvoranu. Obmana
je potrajala samo nekoliko trenutaka. Šunjao se nazad duž
zidova kule pokušavajući da joj priđe sa druge strane.
Ponovo je zapevao, ovaj put poslavši nagoveštaj duboke i
neprozirne tame. Mora biti brži od nje. Mora održati
pritisak.

Jurio je senkama kule kao duh, napadajući Brin svakim
trikom koji je poznavao – toplotom i hladnoćom, mrakom i
svetlošću, bolom i besom. Dva puta je nasumice nasrnula, a
posle pražnjenja njene magične moći našao bi se na zemlji
drhteći od straha. Izgledala je zbunjeno, nekako nesigurno
– kao da je nemoćna da odluči da li da upotrebi svu moć
kojom je vladala. Sve vreme je čvrsto i žudno stiskala
Ildaht, nečujno joj šapućući kao da se radi o izvoru njenog
života. Ništa što je Jair učinio nije moglo da je natera da
pusti knjigu.

Ovo što sada radim nije igra, neraspoloženo je
razmišljao, prisećajući se Slenterovog opravdanog prekora.

Sve brže se umarao. Napori na putu do Nebeskog
bunara, ozleda i dugotrajna upotreba čarobne pesme učinili
su svoje. On nije, kao Brin, imao podršku crne magije,
oslanjao se isključivo na sopstvenu rešenost. Plašio se da to
neće biti dovoljno. Lunjao je po mraku i senkama, tragajući
za načinom da prodre kroz sestrinu odbranu. Disao je s
naporom i neujednačeno; snaga mu je kopnela.

U očajanju je upotrebio magičnu pesmu kao i u
Kulhavenu ispred Patuljačkog Saveta Staraca, stvorio je
Alanonovu prikazu. Od izmaglice koja je plovila oštećenom
dvoranom, stvorio je Druida, mračnog i dominirajućeg sa
ispruženom rukom. Brin Omsford, pusti knjigu Ildaht!
naređivao je duboki glas. Pusti je da padne!

Dolinarka se naslonila na oltar, izraz spoznaje pređe joj
preko lica. Usne su se pomerale, mahnito šapućući Ildaht –
kao da je upozorava.

Zatim je izraz prepoznavanja iščezao. Podigla je knjigu
visoko iznad glave, njena pesma se razlegla kao zid besa.
Alanonova prikaza se rasula.

Jair je nastavljao da se kreće, zaogrnut šapatom
nevidljivosti. Počeo je da očajava. Zar ništa ne može pomoći
Brin? Zar je ništa neće vratiti? Šta da radi? Očajnički je
pokušavao da se priseti starčevih reči: Posle toga baci
Kristal i odgovor će ti se pokazati. Ali koji odgovor je video?
Pokušao je sve što je mogao da smisli. Upotrebio je čarobnu
pesmu da bi stvorio sve iluzije koje je znao da stvori. Šta
mu je preostalo?

Zastao je. Iluzije!
Ne iluzije – već stvarnost!
I najzad je imao odgovor.
 

***

Crvena vatra je, odbivši se o crne oštrice, eskplodirala
svuda oko Rona koji je stajao opirući se zastrašujućem
napadu Crnih Utvara. Hodači su stajali na kamenim
stepenicama Kroaga, povorka tamnih prilika vijugala je sa
litica i tvrđave, okružene dimom i maglom na sivoj pozadini
popodnevnog neba. Pola tuceta ruku se podiglo i plamenovi
su udarili na Gorštaka zapanjućom snagom. Kimber je
čučala kraj njega, pokrivši lice i oči branila se od toplote i
kamenih krhotina. Visper je urlao od mržnje u senci

stepenica, bacajući se na tamne figure koje su pokušavale
da prođu pored njega.

“Kogline!” očajnički je vikao Ron dok su se dim i vatar
kovitlali svuda oko njega, tražeći starca.

Crne Utvare lagano su se približavale. Bilo ih je suviše;
moć crne magije bila je suviše jaka. Nije se mogao
suprotstaviti svima.

“Kogline! Pobogu!”
Zaogrnuta prilika krenula je na njega iz senki iznad
njih, bacajući vatru iz obe ruke. Ron je ludački mahao
mačem oko sebe, loveći i odbijajući vatreni luk. Hodač je
gotovo stigao do njega, zvuk njegovog siktaja nadjačao je
eksploziju. Visper je skočio iz zaklona i dohvatio crnu
spodobu. Barska mačka i Utvara su se otkotrljali u
pražnjenju plamena i dima, nestavši s vidika.
“Kogline!” viknuo je Ron poslednji put.
Starac se naglo pojavio, svijen i pognut, šepajući u
oblaku dima dok mu se neuredna seda kosa vijorila. “Stani,
Gorštače! Pokazaću crnima vatru koja zaista gori!”
Urlajući kao ludak, bacio je pregršt kristala posred
Crnih utvara. Zasijali su kao komadi obsidijana dok su
padali među crne prilike, zahvaćeni pražnjenjima crvene
vatre. Istog trenutka eksplodirali su beli usijani plamenovi,
poleteli su uvis ispuštajući zaslepljujuću svetlost.
Grmljavina je potresla planinu, veliki deo Kroaga se
odlomio, odnoseći Crne Utvare sa sobom.
“Gorite, crne spodobe!” veselo je podvriskivao Koglin.
Ali hodače nije bilo lako uništiti. Tamne senke su
doplovile kroz izmaglicu, krhotine i dim, a iz ruku im je
eruptirala crvena vatra. Koglin je kriknuo, pogođen vatrom,
i nestao. Plamenovi su okružili Rona i devojku koju je štitio,
hodači su navalili na njih. Sa borbenim pokličem svojih
predaka na usnama, Gorštak je zavitlao oštricu od ebonosa
posred napadača. Dvoje se raspalo istog trenutka,
pretvarajući se u pepeo, ali drugi su navalili. Kandžasti
prsti su se sklopili oko mača i oborili ga na zemlju.

Bili su svuda oko njega.
 

***

Brin je stajala na podijumu ispred oltara, čvrsto stežući
Ildaht uz sebe. Osećala je iscrpljenost stalnim protokom
magije kroz telo i zbunjenost zbog suprotstavljenih emocija
koje su je potresale iznutra. Svetlost u dvorani se povukla,
vazduh je bio pun prašine i prljavštine. Ona spodoba je još
uvek bila tu, spodoba koja joj se tako dugo rugala, ona koja
je uzela oblik njenog brata Jaira. Ma kako se trudila da ga
pronađe i uništi, to joj nije polazilo za rukom. Magije unutar
nje bile su nekako nekompletne – kao da se iz nekog
razloga nisu mešale. Bile su jedno, znala je to – knjiga i ona.
Bile su spojene. Glas joj je još uvek to šaputao – šaputao joj
je o moći koja obema pripada. Zašto joj je tada bilo tako
teško da se njom posluži?

– Boriš se protiv nje, dete mraka. Opireš joj se. Predaj
joj se –

Vazduh oko nje je eksplodirao, magija onog kojeg je
lovila provalila je kroz prašinu i polumrak, dvorana se
ispunila desetinama slika njenog brata. Slike su se pojavile
svuda oko nje, klizale su kroz izmaglicu ka podijumu,
pozivajući njeno ime. Posrnula je, zapanjena. Jaire! Da li si
zaista ovde? Jaire...?

– Oni su zli, dete mraka. Uništi ih. Uništi –
Pokorila se Ildahtinom glasu, iako je negde duboko u
sebi shvatala da je to pogrešno, oslobodila je magiju, i zvuk
čarobne pesme ispunio je dvoranu. Slike su se, jedna po
jedna, raspadale pred njenim očima. Osećala je kako uvek
iznova ubija Jaira, uništavajući ga svaki put kada bi se neka
slika rasprsla. Slike su nastavile da dolaze, one koje su
preostale bile su sve bliže i bliže, posezale su ka njoj,
dodirivale je...
Zavrištala je. Osetila je ruke na sebi, ruke od krvi i
mesa, tople i žive, i pred njom se stvorio Jair. Grlio je. Bio je

stvaran, ne zamišljen, živo biće koje joj se obraćalo
čarobnom pesmom. Um joj ispuniše slike; slike onog što su
bili, njihovog detinjstva i doba posle njega – svega što je
bilo u njihovim životima i što je i sada postojalo. Senovita
dolina je bila tu, malo mesto sa zbijenim kućama u kojem je
odrasla, daščare pomešane sa kamenim kućicama i kolibe
sa slamnatim krovovima, ljudi okupljeni oko trpeze u
iščekivanju večernjeg obroka i malih zadovoljstava koja
donose druženja sa porodicom i prijateljima. Krčma je bila
puna smeha i razgovora, jarko osvetljena svećama i uljanim
lampama. Videla je svoju kuću, njene staze i žive ograde
utonule u senku, staro drveće obojeno dodirom jeseni i
obasjano poslednjim zracima sunca. Snažno lice njenog oca
ohrabrujuće joj se smešilo, tamnoputa ruka njene majke
kretala je da je pomiluje po obrazu, Ron Leah je bio tu, i
njeni prijatelji i... Jedan po jedan, oslonci koji su tako
nemilosrdno odstranjeni i srušeni, vraćali su se na svoje
mesto. Slike su je zapljusnule iznutra, jasne, slatke i
čudnovato pročišćujuće, pune ljubavi i ohrabrenja. Brin se
plačući sručila u bratovljevo naručje.

Ildahtin glas obrušavao se na nju.
– Uništi ga! Uništi ga! Ti si dete mraka –
Nije ga uništila. Izgubljena u plimi slika koja je
zapljuskivala, zarobljena duboko na izvoru sećanja koje je
smatrala zanavek izgubljenim, osećala je kako se njena
negdašnja ličnost vraća. Onaj deo nje koji je bio izgubljen
vraćao se na svoje mesto. Magijske veze kojim je bila
sputana olabavile su i povlačile se, oslobađajući je.
Ildahtin glas zvučao je mahnito.
– Ne! Ne smeš me pustiti! Moraš me čvrsto držati uz
sebe. Ti si dete mraka –
Ali ona to nije bila! Osećala je to kroz tkanje laži koje je
bila prinuđena da prihvati. Ona nije bila dete mraka!
Jairovo lice se podizalo pred njom kao da dolazi iz
duboke magle. Poznate crte su se zamaglile, potom opet
izoštrile, i on joj se nežno obratio.

“Volim te, Brin. Volim te.”
“Jaire”, šapatom mu je odgovorila.
“Učini ono zbog čega si ovde poslata, Brin – ono na šta
te je Alanon obavezao. Uradi to, brzo!”
Podigla je Ildaht visoko iznad glave poslednji put. Ona
nije bila dete mraka, niti je knjiga bila sluga, kakvom se
predstavljala. Rekla je da će ona biti gospodar svojih moći,
ali lagala je. Nijedno živo biće ne može postati gospodar
crne magije – samo njen rob. Ne može doći do
sjedinjenjenja krvi i mesa sa magijom, koliko god dobre
namere bile. Na kraju krajeva, svaka upotreba mora uništiti
korisnika. Sada je to jasno videla, kao i iznenadnu paniku
koja je zahvatila knjigu. Bila je živa i mogla je da oseća; i
imaće šta da oseti! Htela je da je zavede, htela je da isisa
životnu snagu iz nje kao što je isisala živote mnogih, htela
je da od nje napravi nešto mračno i izopačeno, nalik
hodačima i Lobanjama pre njih, ili Gospodaru Vorloku.
Pustila bi je na Četiri zemlje i sve što je živelo u njima, sa
zadatkom da donese tamu...
Uz drhtaj je bacila knjigu od sebe. Zapanjujućom
snagom, knjiga udari o kameni pod kule. Korice su se
raspale, okovi izlomili. Strane su se iscepale i rasule.
Brin Omsford je posegla za čarobnom pesmom. Zvučala
je tvrdo i brzo, zahvatila je ostatke Ildahta svojom moći i
pretvorila ih u gomilicu nemoćnog pepela.
 

***

Na ivici Kroaga, na litici ispod Sivoznaka, Ron je osetio
kako kandžasti prsti Crnih Utvara popuštaju stisak kao da
su pogođeni vatrom kojom nisu vladali. Zaogrnute prilike
su ustuknule, uvijajući se i trepereći u sivoj svetlosti
sumračnog neba. Zvuk koji su u iznenadnoj tišini složno
ispustile bio je vrisak bola i užasa. Čitavom dužinom
Kroaga, sve do grebena na kome se Ron upinjao da ih
zadrži, Utvare su se grčile kao krpene lutke.

“Rone!” kriknula je Kimber, sklanjajući ga sa mesta ka
kome se slepo teturala najbliža spodoba.

Iz njenih prstiju i ispod kapuljača eksplodirala je crvena
svetlost. Zatim su se, jedna po jedna razdrobile na
komadiće kao razbijene zemljane statue, iskrunile se na
steni izbočine. Za nekoliko sekundi Crne Utvare su
netragom nestale.

“Rone, šta im se dogodilo?” oštro je prošaptala devojka,
njen zapanjeni glas lebdeo je u tišini.

Gorštakove ruke su još uvek stezale jabučicu mača od
Leaha, i on je ustao, lagano vrteći glavom. Planinom su
plovili oblaci dima i krhotina, lenjo se kovitlajući oko njih. Iz
te zavese iskrslo je Visperovo prozračno obličje.

“Brin”, nežno je promrljao Gorštak odgovarajući na
devojčino pitanje. S nevericom na licu je protresao glavu.
“To je bila Brin.”

Tada je osetio prvi drhtaj koji je potresao planine
stigavši iz Melmorda.

 
***

Iscrpljena Brin Omsford zurila je u pocrneli kamen na
podu kule sa ostacima Ildahta, finim slojem crne prašine.

“Evo ti tvoje dete mraka”, gorko je prošaptala, sa
suzama u očima.

Duboki drhtaj potresao je kulu, podižući se iz zemlje i
šireći se kroz prastare zidove. Kamen i drvo počeli su da se
lome i pucaju, rušeći se pod naletom snažnih vibracija.
Brinina glava se naglo podiže, žmirkala je pod kišom
prljavštine i prašine koja joj je padala po licu.

“Jaire...?” pokušavala je da ga pozove.
Ali brat se udaljavao od nje, krv i meso su se rasipali
nazad u magličasti vazduh, postajao je prikaza. Dolinarevo
lice održavalo je nevericu, želeo je da joj nešto kaže.
Njegovo senovito obličje je još časak lebdelo u polumraku
kule i potom nestalo.

Brin je zapanjeno zurila za njim. Oko nje su počeli da
padaju veliki komadi tavanice, znala je da više ne sme
ostati. Crna magija Ildahta dočekala je svoj kraj i sve što je
ikad načinila umiralo je s njom.

“Ali ja ću živeti!” strastveno je prošaptala.
Stegnuvši ogrtač oko sebe, potrčala je iz prazne sobe.
 
 

POGLAVLJE 46

 
Iznad vode koja se slila u bazenu Nebeskog Izvora
zablještala je svetlost boje srebra. Još jednom se Slenter
zateturao nazad. To je bila eksplozija treperave vatre,
intenzivna i zaslepljujuće sjajna poput sunčevog vrška u
zoru koji se pojavljuje da obasja umiruću noć. Prodirao je
kroz duboke pećinske senke, eksplodirao u trakama bele
vatre i nestao.
Slenter je, žmirkajući, pogledao kameni bazen. Na ivici
je stajao iscrpljeni i izubijani Jair Omsford.
“Dečače!” povikao je Gnom, sa mešavinom brige i
olakšanja u glasu, i pojurio da se sretne sa Dolinarom.
Iscrpljeni Jair je posrnuo napred i zato ga je Gnom
prihvatio oko pasa. “Nisam je mogao izvući, Slenteru”,
prošaptao je. “Pokušao sam, ali magija nije bila dovoljno
jaka. Morao sam da je ostavim.”
“Hajde, hajde – odmori se malo i povrati dah”, gunđao
je Slenter dok je Dolinar posrtao u govoru. “Sedi ovde,
pored bazena.”
Položio je Jaira uz kameni zid i čučnuo pored njega.
Dolinar je podigao pogled. “Otišao sam dole, u Melmord,
Slenteru – ili je to učino deo mene. Upotrebio sam treću
magiju – onu koju mi je podario Kralj Srebrne Reke da bih
pomogao Brin. Uvela me u svetlo i odvojila od sebe – činilo
mi se da postojim u duplikatu. Otišao sam dole u jamu,
tamo gde me uputio Kristal vizije. Našao sam je u kuli,
pronašla je Ildaht. Ali knjiga je promenila, Slenteru. Postala
je nešto – strašno....”
“Polako, momče. Uspori malo.” Gnom nije skretao
pogled. “Da li si pronašao način da joj pomogneš?”
Jair je klimnuo, gutajući vazduh. “Bila je izmenjena, ali
znao sam da ako joj priđem, ako je dodirnem i ako ona

dodirne mene – da će s njom biti sve u redu. Upotrebio sam
čarobnu pesmu da joj pokažem šta je bila i koliko mi je
značila... da joj dam do znanja koliko je volim!” Borio se sa
suzama. “Uništila je Ildaht – pretvorila ga je u pepeo! Kada
je to učinila, toranj je počeo da se urušava i nešto se desilo
sa magijom. Nisam mogao ostati s njom. Nisam je mogao
povesti sa sobom. Pokušao sam, ali sve se dogodilo suviše
brzo. Nisam uspeo ni da joj kažem šta se događa! Samo je...
nestala, a ja sam se ponovo našao ovde...”

Zario je glavu među kolena, gušeći se. Slenter ga je
zgrabio za ramena grubim, izbrazdanim rukama.

“Učinio si najviše što si mogao za nju, dečače. Učinio si
sve što si mogao. Ne možeš kriviti sebe zato što nisi uradio
još više.” Odmahnuo je svojim izboranim licem.
“Prokletstvo, nije mi jasno kako si preživeo! Mislio sam da
te magija uništila! Mislio sam da te nikada neću ponovo
videti!”

Čvrsto je privio Jaira uz sebe i prošaptao. “Imaš više
petlje od mene, dečače – mnogo više!”

Odmah zatim je ustuknuo, posramljen svojim delom,
gunđajući nešto o tome kako, u ovoj zbrci, niko ne zna šta
radi. Hteo je da kaže još nešto kad su počeli potresi – serija
dubokih, teških drhtaja koji su uzdrmali planinu do temelja.

“Šta se dešava?” uskliknuo je, bacivši pogled iza sebe,
ka senovitom prolazu kojim su došli.

“To je Melmord”, smesta je odgovorio Jair, požurivši da
ustane. Rana na ramenu ga je probadala i pekla dok se
uspravljao uz zid bazena, oslanjajući se na Gnoma.
“Slenteru, moraš se vratiti po Brin. Ona je sama tamo dole.
Moramo joj pomoći.”

Gnom mu je poklonio kratak, intenzivan osmeh.
“Naravno da ćemo to učiniti, dečače. Ti i ja. Sići ćemo u tu
crnu jamu i naći ćemo je! Hajde, stavi ruku oko mog
ramena i dobro se drži.”

Sa Jairom čvrsto priljubljenim uz sebe, Gnom je počeo
da se vraća kroz pećinu ka kamenom stepeništu. Sumrak je

pokrio zemlju i sunce se spustilo iza planinskog ruba. Sitni
ostaci umirućeg svetla ispunili su pukotine u steni mešajući
se sa sumračnim senkama dok su dva prijatelja odlučno
teturala napred. Lagano i uporno, podrhtavanje tla se
nastavilo, podsećajući ih da im vreme ističe. Oko njih je
padala kiša krhotina i prljavštine, stvarajući koprenu koja
se kao magla provlačila noćnim vazduhom. U daljini se čula
potmula tutnjava, nalik grmljavini nadolazeće oluje.

Izašli su iz pećine, prešavši iz njenih crnih usta na
izbočinu koja je vodila do Kroaga. Na istoku, Mesec i
nekoliko zvezda sijali su sa baršunastog neba. Senke su u
nepravilnim oblicima padale preko izbočine, šireći se oko
preostalih džepova svetla kao mrlje od mastila po praznom
papiru.

U polumraku usred senki, ležao je Geret Jeks.
Jair i Slenter su zabezeknuto prišli bliže. Majstor oružja
ležao je na skupini stena, telo u crnoj odeždi bilo je isečeno
i krvavo, a u ruci je još uvek stezao uski mač. Oči su mu bile
zatvorene, kao da spava. Slenter je, oklevajući, kleknuo
pored njega.
“Da li je mrtav?” prošaptao je Jair, jedva nateravši sebe
da izgovori te reči.
Gnom se na trenutak nagnuo ka njemu, potom se
ponovo povukao. Lagano je klimnuo. “Da, dečače – mrtav
je. Najzad je naišao na nešto što ga može ubiti – na nekog
njemu ravnog.” U glasu mu se osećala neverica. “Bilo mu je
potrebno mnogo napora i vremena da ga pronađe, zar ne?”
Jair nije odgovorio. Mislio je na trenutke u kojima mu je
Majstor oružja spasao život, priskačući mu u pomoć kada to
niko drugi nije mogao. Geret Jeks, njegov zaštitinik.
Plakao bi da je mogao, ali više nije imao suza.
Slenter mu je prišao, stajao je mirno posmatrajući telo.
“Uvek sam se pitao šta će ga na kraju ubiti”, mumlao je
Gnom. “To je morao biti neki stvor načinjen crnom
magijom, verovatno. To nije moglo učiniti ništa sa ovog
sveta. Ne kad je on bio u pitanju.”

Osvrnuo se oko sebe, pažljivo osmatrajući. “Pitam se
kakva je sudbina zadesila crvenu spodobu?”

Drhtaj je potresao planinu, iz doline se valjala tutnjava.
Jair jedva da je čuo sve to. “Uništio je, Slenteru. Geret Jeks
je uništio. A kada je Ildaht nestala, crna magija ju je uzela
sebi.”

“Moglo se i tako dogoditi.”
“I dogodilo se. Za ovu bitku se spremao čitavog života.
Bila mu je sve. Nije mogao da je izgubi.”
Gnom mu je dobacio oštar pogled. “To ne možeš sa
sigurnošću znati, dečače. Ne možeš znati da li se pokazao
doraslim toj stvari.”
Jair ga je odmerio i klimnuo. “Mogu, Slenteru. Mogu.
Bio je dorastao svemu. Bio je najbolji.”
Usledio je period duge tišine. Najzad se i Gnom složio.
“Da, verujem da jeste.”
Potresi su još jednom uzdrmali planinu prodirući kroz
najčvršće stene. Slenter je dohvatio Jaira za ruku i nežno ga
okrenuo. “Ne možemo ostati, dečače. Moramo pronaći tvoju
sestru.”
Jair se osvrnuo i poslednji put pogledao mirno telo
Majstora oružja. Prisilio je sebe da odvrati pogled.
“Zbogom, Gerete Jekse”, prošaptao je.
Gnom i Dolinar krenuli su ka Kroagu otpočevši silazak
niz beskrajni niz stepenika.
 

***

Brin je trčala mutnim i zamagljenim spletom Melmorda,
najzad oslobođena kule Ildahta. Dno doline su potresali
duboki drhtaji, čiji je eho pogađao okolne planinske vrhove.
Crna magija je napustila ovaj predeo a Melmord bez nje
nije mogao opstati. Uzdizanje i spuštanje njegovih šumskim
pluća kao i siktaj koji je svedočio o njegovom neprirodnom
životu su prestali.

Gde sam? Grozničavo je razmišljala Brin, lutajući
pogledom po dubokim senkama. Šta je ostalo od Kroaga?

Bila je beznadežno izgubljena. Znala je to od kada je
napustilla kulu. Noć je prekrila čitavu dolinu i zatekla je
usred groblja bez staza na kojem su svi znaci ličili jedan na
drugi. Kroz splet granja i loze iznad sebe, mogla je nazreti
planinske rubove koji su okruživali jamu ali linija Kroaga
nije se mogla videti u mraku. Bila je zatočena u
neprolaznom lavirintu Melmorda.

Patila je od iscrpljenosti, snaga je napustila usled
produžene upotrebe čarobne pesme i dugog putovanja u
jamu. Bila je izgubljena, magija joj više nije pomagala u
snalaženju. Tlo se treslo svuda oko nje , upozoravajući na
predstojeće uništenje Melmorda i sveg što se u njemu
zatekne. Samo joj je duh još uvek bio snažan, održavao je u
pokretu dok je tragala za izlazom.

Zemlja pod njenim nogama osetno je utonula,
popuštajući sa zastrašujućom brzinom. Brin se saplela i
gotovo izgubila ravnotežu. Melmord je pucao. Krunio se
pod njom, znala je da joj je suđeno da nestane s njim.

Usporila je i sasvim se zaustavila, boreći se za dah.
Dalje kretanje joj se činilo besmislenim. Zbog čega bi i dalje
trčala naslepo i u nepoznatom pravcu? Čak ni razmetljiva
magija čarobne pesme, ako bi se za nju opredelila, ne bi joj
bila od pomoći. Zašto je Jair napustio? Zašto je otišao?
Preplavili su je očaj i strašni osećaj napušenosti –
obeshrabrenost i nerazumni bes. Jair je ne bi napustio, sem
ako na to nije bio prinuđen. Šta god ga je dovelo do nje
jednostavno ga je povuklo za sobom.

Ili možda ono što je smatrala Jairom nije bio on i sve što
je videla i osetila nije bilo stvarno. Možda je to bio samo
deo njenog mahnitog sna...

“Jaire!” kriknula je.
Eho njenog glasa je za tren prodro kroz podzemnu
tutnjavu i iščezao. Tlo ispod nje je dublje potonulo. Odlučno
i tvrdoglavo je krenula dalje. Ovaj put nije trčala, za tako

nešto je bila suviše iscrpljena. Tamno lice joj je otvrdlo
usled rešenosti, izbacila je iz svog uma sve što joj nije
pomagalo da napreduje korak po korak. Neće se predati.
Nastaviće dalje. Kada više ne bude mogla da hoda
uspravno, puzaće. Ali nastaviće.

Najednom je iz obližnjeg spleta šipražja iskočila senka,
ogromna, izdužena i preteća. Brin ispusti uplašeni krik
kada je senka krenula ka njoj. Ogromno dlakavo lice trljalo
se o njeno telo, svetle plave oči žmirkale su u znak
dobrodošlice. Bio je to Visper! Bacila se na barsku mačku
obuzeta zahvalnošću i nevericom. Plakala je bez zazora,
grleći njegov krznom obloženi vrat. Visper je došao po nju!

Barska mačka je neoklevajući krenula nazad, povlačeći
je za sobom. Teturala se jednom rukom oslonjena na
životinju. Promicali su kroz lavirint umiruće džungle.
Tutnjava je, svuda oko njih, jačala, drhtaji su potresali
zemlju. Istrlulele grane padale su na tlo. Odurni zadah i
prljavi gejziri izbijali su iz pukotina koje su se otvarale na
otvrdlom tlu. Sa okolnih planina otkidalo se ogromno
kamenje i delovi litica, valjajući se po prašumskoj pomrčini.

Ipak su nekako dospeli do Kroaga, čija je beskrajna
uvijena linija naglo iskrsla pred njima u mraku. Džinovska
mačka je pohitala niz stepenice, Brin je sledila u stopu.
Dolinarka se teturala uz stepenice, nesigurno napipavajući
put dok je tutnjava iza nje narastala. Jaki potresi ljuljali su
Kroag, nizali su se jedan za drugim. Brin je pala na kolena.
Kamen ispod nje je počeo da puca i razdvaja se. Veliki deo
stepenica se odlomio i pao u jamu. Ne još! bezglasno je
kriknula. Ne dok se ne budem na bezbednom! Začula je
Visperov snažni urlik i krenula za velikom mačkom. Ispod
njih su džinovska debla pucala kao suvarci. Sunčev disk se
izgubio iza horizonta, poslednji zraci sunca su uminuli, sve
je utonulo u senku.

Stigli su do mračne izbočine. Plačući se srušila na nju,
dok su se oko nje skupljale senovite prilike. Dohvatile su je
brojne ruke odvlačeći je od opasnih stepenica, sklanjajući je

od ivica izbočine. Kimber je grlila i ljubila, pegavo lice joj je
sijalo od sreće, a oči bile prepune suza. Koglin je gunđao i
mrmljao, otirući joj obraze parčetom krpe. I Ron je bio tu,
njegovo suncem opaljeno lice bilo je izubijano i izbrazdano,
ali oči su mu gorele od ljubavi. Čvrsto je zagrlio, šapćući
njeno ime. Tada je konačno shvatila da je na sigurnom.

Jair i Slenter su stigli do njih samo trenutak kasnije.
Spustili su se Kroagom od Nebeskog Izvora u očajničkoj
potrazi za Brin. Bilo je tu zapanjenih pogleda i brojnih
uzvika olakšanja. Brin i Jair su ponovo grlili jedno drugo.

“Ti si došao po mene u Melmord” šaptala je Brin,
milujući brata po glavi. Smejala se kroz suze. “Ti si me
spasao, Jaire.”

Jair je zagrlio kako bi prikrio nelagodnost. Ron im je
prišao i oboje ih zagrlio. “Sto mu gromova, tigre – trebalo je
da budeš u Dolini! Zar nikad ne slušaš starije?”

Slenter se držao po strani, posmatrajući ih sve sa
sumnjičavim zanimanjem. Trojku zauzetu grljenjem i
poljupcima, suvog starčića, šumarku i ogromnu barsku
mačku koja se protezala kraj njih. “Najčudnija družina koju
sam ikad sreo”, promrljao je sebi u bradu.

Tuntjava iz doline orila se planinskim stranama snažnije
od grmljavine, drhtaji su razbijali u paramparčad čitav
Kroag. Sručio se u jamu i nestao. Družina okupljena na
izbočini požurila je do ivice i pogledala u tamu. Slabo svetlo
Meseca i zvezda omogućilo im je izvesnu vidljivost.
Melmordska jama je počela da tone. Klizila je dole u zemlju
kao da je gutao živi pesak. Zemlja, stenje i umiruća šuma
drobili su se i iščezavali. Senke su se produžavale i
zgušnjavale preko tragova postojanja negdašnje džungle
sve dok mesečina više nije mogla prodreti kroz njih.

Melmord je za nekoliko trenutaka iščezao zauvek.
 
 

POGLAVLJE 47

 
Jesen je osvojila zemlju, pod toplim zracima sunca boje
ovog godišnjeg doba blistale su i radovale oko. U šumama
Istočne zemlje svanuo je čist i svež dan. Tamo gde su se
Brzaci Čarda obrušavali iz Vulfstaga, nebo je imalo
najdublju plavu boju. Tog jutra je pao mraz, njegovi
istopljeni tragovi još uvek su preživljavali u dubokoj travi,
otvrdloj zemlji i na mahovinom prekrivenom kamenju kraj
rečnih obala, pomešani sa finom koprenom kapljica iz
uzburkanih voda.
Brin je zastala kraj vode kako bi sabrala misli. Prošlo je
već nedelju dana od kada je mala, prijateljska družina
napustila Gavranove planine. Sa uništenjem Ildahta i
iščezavanjem crne magije i svih njenih tvorevina, gnomski
lovci, branioci Sivoznaka, vratili su se brdima i šumama
dubokog Anara – u plemena iz kojih su odvedeni. Sami u
trošnoj i napuštenoj utvrdi, Brin, Jair i njihovi prijatelji
pronašli su i pokopali tela Graničara Helta, Patuljka Elba
Forekera i vilovnjačkog princa Edena Elesedila. Samo su
Gereta Jeksa ostavili na mestu na kojem je pao, zato što je
sa uništenjem Kroaga nestao jedini put ka Nebeskom
Izvoru. Možda je bilo najbolje da Majstor oružja zauvek
počiva na mestu do kojeg nijedan smrtnik nije mogao stići,
sabrano je izložio Jair. Možda ni smrt Gereta Jeksa ne treba
da se razlikuje od njegovog života.
Tu noć su zanoćili u šumi na Gavranovim planinama
južno od Sivoznaka. Brin im je tada otkrila obećanje koje je
dala Alanonu da će se, kad jednom uništi Ildaht i obavi svoj
zadatak, vratiti k njemu. Sada kad je njeno dugo putovanje
u Melmord bilo okončano, morala ga je potražiti, poslednji
put. Bilo je još pitanja bez odgovora i stvari koje je morala
znati.

Svi su odlučili da je prate – njen brat Jair, Ron, Kimber,

Koglin, barski mačak Visper, čak i Gnom Slenter. Da bi stigli

do čistine na kojoj je Alanon bio poslednju bitku, morali su

sići sa Gavranovih planina, obići oko golih granica Olden

Mura, ponovo preći Toflerov greben i zaći u šume

Darklinske doline sve do Srcokamena, odakle su imali da

slede vijugavi Čard na njegovom putu na zapad. Za ovo

putovanje bilo im je potrebno čitavih nedelju dana, a

sedmog dana uveče utaborili su se na ivici čistine.

Brin je, u svežini ranog jutra, tiho stajala posmatrajući

rečni tok. Ostali su strpljivo čekali na maloj čistini iza nje.

Nisu je pratili do rečne obale; nije im to dozvolila. Ovo je

morala obaviti sama.
Kako da ga prizovem? Pitala se. Da li treba da mu

pevam? Da li je neophodno da upotrebim čarobnu pesmu da
bi saznao da sam ovde? Ili će doći sam, bez poziva, znajući
da ga čekam...?

Kao da žele da joj odgovore, vode Čarda se umiriše,

njihova površina postade glatka poput stakla. Svuda okolo,

šumom je zavladala tišina, iščezao je čak i udaljeni mrmor

vodopada. Voda je počela da se mreška i peni kao u kazanu,

a slatki, usamljeni krik zaparao je jutarnji vazduh.

Iz Čarda je izronio Alanon, njegova visoka, ponosna

prilika imala je uspravno držanje, bio je odeven u crno.

Prišao je preko mirnih voda reke, visoko uzdignuta glava

bila mu je prekrivena kapuljačom, pogled mu je bio tvrd i

prodoran. Nije ličio na Bremena; telo mu je izgledalo čvrsto

a ne providno, lišeno maglene koprene koja je obavijala sen

njegovog oca i oslobođeno ogrtača smrti kojim je starac bio
obavijen. Kao da je živ, iznenada je pomislila Brin, kao da
nikada nije ni umro.

Prišao je blizu i zaustavio se, lebdeći u vazduhu iznad

rečnih voda.

“Alanone”, prošaptala je.

“Čekao sam tvoj dolazak, Brin Omsford”, nežno joj je

odgovorio.

Bolje ga je pogledala, kroz crnilo njegove odore
naziralo se blago i sjajno treperenje rečne vode, i shvatila je
da je zaista mrtav, i da pred sobom ima samo sen.

“Gotovo je, Alanone”, rekla mu je, teško nalazeći reči.
“Ildaht je uništena.”

Glava pokrivena kapuljačom se blago nagla. “Uništena
je snagom vilovnjačke magije, oblikovanom i obojenom
čarobnom pesmom. Ali uništena je, Dolinarko, još većom
silom – ljubavlju, Brin; ljubavlju koja vezuje tvog brata i
tebe. Suviše te voleo da bi dozvolio sebi neuspeh, iako je
stigao suviše kasno.”

“Da, i ljubavlju, Alanone.”
“Spasilac i uništitelj.” Crne oči su se suzile. “Moć tvoje
magije učinila je da budeš i jedno i drugo, imala si prilike
da spoznaš koliko opasna može biti ta moć. Kako je snažan
njen zov i koliko je teško kontrolisati je. Upozorio sam te na
to, ali to upozorenje nije bilo dovoljno. Teško sam te
izneverio.”
Brzo je odmanula glavom. “Ne, nisi me ti izneverio.
Izneverila sam samu sebe.”
Druidova ruka je izvirila iz odežde, i Brin je shvatila da
može gledati kroz nju. “Nemam još mnogo vremena, i zato
me dobro slušaj, Brin Omsford. Nisam znao sve što je
trebalo o crnoj magiji. Obmanuo sam sebe – baš kako ti je
Grimpond rekao. Znao sam da magija čarobne pesme može
biti ono na šta je moj otac upozorio – blagoslov i prokletstvo
– i da njen nosilac, shodno tome, može postati spasilac ili
uništitelj. Ti si bila obdarena razumom i srcem pa nisam
mislio da ti, dok god poseduješ te kvalitete, preti značajna
opasnost. Nisam uspeo da shvatim istinu o Ildaht i da
opasnost od crne magije preti nezavisno od prirode onih
koji njome vladaju. Prava opasnost uvek je bila knjiga – koja
je potčinila sebi sve koji su se koristili njenom magijom, od
Gospodara Vorloka do Crnih Utvara. Svi su bili robovi
Ildahtini, a Ildaht nije bila samo neživi skup strana i korica
u kojem je zabeležena crna magija. Bila je živa – zlo koje je

znalo zavesti zovom magije i koje je težilo bezgraničnoj
moći.”

Alanon se nagnuo bliže, a sunce je prolazilo krajevima
crne odežde kao da je bila izlizana. “Od početka je želela da
dođeš do nje. Ali želela je da te pre toga isproba. Prilikom
svake upotrebe čarobne pesme, potpadala si sve više pod
uticaj njenih magijskih moći. Shvatila si da u tvojoj upotrebi
magije ima nečeg pogrešnog, ali bila si primorana da je i
pored toga koristiš. U trenutku tvog ulaska u Melmord bila
si manje više slična svim stvorenjima koja su služila knjizi i
verovala si da tako treba da bude. Knjiga je želela da u to
poveruješ. Htela te je za sebe. Čak je i moć Crnih Utvara u
odnosu na tvoju bila beznačajna, oni, za razliku od tebe,
nisu bili rođeni sa svojom magijom. U tebi je Ildaht videla
oružje moćnije od bilo kog drugog koje joj je služilo – čak i
od Gospodara Vorloka.”

Brin je zurila u njega u neverici. “Znači da je govorila
istini kada mi je rekla da me je čekala – da postoje veze
koje nas spajaju.”

“To je izvitoperena poluistina”, upozorio je Alanon.
“Duhom si postala bliska onom čemu je težila pa je mogla
da te navede da poveruješ u to. Ubedila te da si ti zaista
dete mraka, biće iz tvojih strahova.”

“Ali čarobna pesma je mogla da me promeni na taj
način...”

“Čarobna pesma je od tebe mogla načiniti... bilo šta.”
Oklevala je. “I još uvek može?”
“I još uvek može. Uvek će to moći.”
Brin je posmatrala kako joj prilika u ogrtaču prilazi još
bliže. Za trenutak je pomislila da će možda posegnuti ka
njoj i privući je sebi. Ali, umesto toga, izduženo lice se
podiglo i pogledalo mimo nje.
“Moju smrt su prorekli u Hadešornu. Moja smrt je bila
suđena. Sa uništenjem Ildahta, isto se dogodilo i sa crnom
magijom. Točak vremena se okreće i ova epoha se završava.
Moj otac je konačno oslobođen, otišao je na počinak koji mu

je tako dugo uskraćivan, oslobođen zakletve koju je dao
meni i rasama Četiri zemlje.”

Glava u kapuljači se još jednom spustila ka njoj. “Sada
ću i ja otići. Posle mene neće biti novih Druida. Njihova
istina će od sada prebivati u tebi.”

“Alanone...” prošaptala je, odrnahujući glavom.
“Počuj me, Dolinarko. Krv kojom sam pomazao tvoje
čelo i reči kojima sam te tom prilikom darovao učinile su to.
Ti si nosilac pozvanja koje je nekad pripadalo meni i mom
ocu pre mene. Nemoj se plašiti zbog toga. Zbog njega nećeš
trpeti nikakvih rđavih posledica. Poslednja magija živi sad u
tebi i tvom bratu, u krvi tvoje porodice. Tu će i ostati,
sigurna i zaštićena. U dobu koje dolazi za njom, više neće
biti potrebe. U tom dobu za magiju neće biti odgovarajućeg
mesta. Rase će se voditi drugim, boljim i istinitijim
učenjima.
“Ali, pazi. Doći će vreme, daleko u budućnosti, posle
niza još nerođenih generacija Omsfordovih, kada će magija
opet zatrebati. Kao i sa svim drugim stvarima točak
vremena će opisati pun krug. Tada će pozvanje koje sam ti
poverio postati potrebno i tada će deca kuće Šanara biti
pozvana da je upotrebe. Za taj svet koji će doći, ti moraš
čuvati pozvanje koje ti je povereno.”
“Ne, Alanone, ne treba mi to...”
Oštro je podigao ruku, prekidajući je. “To je urađeno,
Brin Omsford. Odabrao sam te isto onako kao što je moj
otac odabrao mene – ti si moje usvojeno dete.”
Gledala ga je u očajanju, ne progovorivši ni reč.
“Ne plaši se”, prošaptao je.
Bespomoćno je odgovorila. “Pokušaću.”
Počeo je da se udaljava, njegova tamna prilika lagano je
iščezavala, sunce je sve svetlije sijalo kroz nju. “Odloži
magiju od sebe, Brin. Nemoj je ponovo upotrebljavati, jer za
njom više neće biti potrebe. Živi u miru.”
“Alanone!” kriknula je.

Plovio je preko Čarda, voda se sada pod njim nežno
mreškala. “Sećaj me se”, nežno je rekao.

Potonuo je u reku, u njene srebrnkaste vode i nestao.
Čard je ponovo neometano tekao.

Na obali, Brin je zurila u reku ispred sebe. U očima su
joj bile suze. “Uvek ću te se sećati”, šaptala je.

Zatim se okrenula i udaljila.
 
 

POGLAVLJE 48

 
Tako je magija napustila predele Četiri zemlje, priče o
Druidima Paranora postale su legende. Dugo su mnogi
tvrdili da su Druidi bili stvorenja od krvi i mesa i da su
hodali zemljom kao smrtni ljudi i zaštitnici rasa; postojali su
i zagovornici stava da je magija bila stvarnost i da su
vođene strašne bitke između dobrih i zlih čarobnjaka.
Vremenom se broj takvih vernika smanjivao. Na kraju su
gotovo svi nestali.
Istog jutra kada je Alanon jednom zauvek otišao iz sveta
čoveka, članovi male družine su se međusobno oprostili.
Zagrlili su se, okruženi bojama i zvukovima jeseni,
pozdravili se i krenuli ka svojim zemljama.
“Nedostajaćeš mi, Brin Omsford”, ozbiljno je izgovorila
Kimber, njeno pegavo lice krasio je odlučan izraz.
“Nedostajaćeš i dedi, zar nije tako, deda?”
Koglin se nelagodno premeštao sa noge na nogu,
klimnuo je ne gledajući Dolinarku. “Pomalo, rekao bih”,
gunđajući je priznao. “Iako mi sve ono kukanje i
prenemaganje neće nedostajati. To sigurno. Naravno, imali
smo dobrih zajedničkih avantura, devojko – zbog toga ćeš
mi nedostajati. Gnomi pauci i crni hodači i sve to. Skoro kao
u stara dobra vremena...”
Prekinuo je govor, Brin mu se nasmešila. “Oboje ćete mi
nedostajati. I Visper. Dugujem mu svoj život koliko i
ostalima. Da se nije spustio u Melmord da me potraži...”
“Osetio je da ti je potreban”, ubeđeno je izjavila Kimber.
“Ne bi se oglušio o tvoje upozorenje da nije osetio tu
potrebu. Mislim da između vas postoji izuzetna veza – veza
koja nije rezultat čarobne pesme.”
“Ubuduće nam ne dolazi u posetu pre nogo što nas
obavestiš” iznenada ih je prekinuo Koglin. “Ili dok te ne