Доња Мутница-Варош међу селима

Параћин
2003.







Невенка Миловановић
ДОЊА МУТНИЦА - ВАРОШ МЕЋУ СЕЛИМА

I



Невенка Миловановић

ДОЊА МУТНИЦА
ВАРОШ МЕЂУ СЕЛИМА

Параћин
2003.

7«м* l 1.4

&

ИНВ. БР. ШГ1





ПРЕДГОВОР

У годинама свеопштег распада и посрнућа, као за каквим леком,
човек се окреће коренима тражећи у њима утеху и спас. Није случајно да
се баш у овом нашем времену појавио толики број књига о селима, о
завичајима. Настале су бројне књиге као нека врста азила, као стрехе под
које се бежи од невремена. Топло је међу њиховим корицама...

Књига “Доња Мутница - варош међу селима” није
монографија. Не због тога што ту реч не воли аутор књиге, већ зато што је
она много више од најчешће сувопарних монографија. Невенка
Миловановић дубоко задире у антрополошку анализу човека Доње
Мутнице, говорећи без устезања и о добром и о лошем, избегавајући суд о
било чему и било коме, иако је та замка непрестано вребала. Аутор је
уложио велики труд да, по много чему изузетну, Доњу Мутницу, њено
настајање и њен живот, окупи на једном месту и здене пласт од четири
чврсто увезана снопа.

У уводу књиге “Доња Мутница - варош међу селима”, поред
неизбежних историјских чињеница и легенди, читалац ће се срести и са
драгоценим записима краљевског угарског саветника Феликса Каница,
знаменитог истраживача Балкана, Србије посебно. Многи ће први пут
сазнати да је манастир Св. Петка једини српски манастир који пружа
уточиште ментално оболелој и физички хендикепираној женској деци.
Овај део књиге обухвата и бројна етнографска сведочанства, окупља
трагове говора тога краја и речи, бележи гатке и веровања, начин исхране
и забаве кроз векове, друштвени живот, па чак и анализу карактерних
особина Доњомутнична.

17

Мутнички корени. Многа предања о настанку наших села. па и
градова, стоје на климавим ногама. Међутим. предање о пореклу
најбројнијих породица Доње Мутнице на чврстим је темељима. Оно
казује да се у XV веку овде доселио средњовековни витез Стеван Мусић и
да је он саградио манастир Св. Петку. У Доњој Мутници данас највећи
број домаћинстава слави Петковицу.

У овом, другом, делу књиге. истакнуто место заузимају ро-
дословна стабла и попис становништва из 1863. године. Ту су забележени
и породични надимци мештана и сачуване бројне фотографије.

Споменар. Фотографије, фотографије... Успомене драге. Чувари
наше прошлости. И најдражих ликова. “За успомену и дуго сећање”.

Сачувани од заборава: прва основна школа из 1844. године,
генерације ђака, учитељи, мала историја фудбалског клуба, Доњо-
мутничани у ратовима, лекари, морнари, пет доктора наука, велике
љубави... Елегије.

Јединствени споменар.
Медаљони. Завршно поглавље одваја ову књигу од пуког
бележења чињеница, уздиже је и чини особеном. Невенка Миловановић
је добро разумела сваком насељу живот удахњују људи. У селу је то нај-
препознатљивије. Људи се не заборављају. Нарочито они који су у вашем
животу били значајни по било чему. Па и они “божји људи”, како их је у
свом Врању називао Бора Станковић.
У Медаљонима је испричано 17 прича о исто толико људи који
су у животу Доње Мутнице оставили дубок траг и скоро прешли у леген-
ду. Верујем даје Невенки Миловановић пред овим избором било најтеже.
Чији живот овековечити, чији изоставити? Шта ће рећи Доњомутничани?
Ауторје свестан ризика: “... Људи урамљени у медаљоне нису ни
најпознатији, ни најважнији, ни најзаслужнији, ни најбољи. Немају, у
ствари, ништа заједничко. Осим што су им животне приче довољно
занимљиве да с пажњом могу да их прате и људи који их нису
познавали...”

Испричани су узбудљиви животи једног менаџера, затим фудба-
лера, тапкароша, шверцера, шерета, сеоског Дон Жуана, жене “ајдучице”,
коцкара, разбојника, кафеџије “Борбаша”, легендарног учитеља Мике,
једног од атентатора на краљевски брачни пар, човека којије први пуцао у
краљицу Драгу Машин...

Ту је и неизбежна прича о легендарном народном хероју Бранку
Крсмановићу, коме је споменик подигнут тек после смрти Тита. Вест о
погибији лепог и образованог Бранка званично је објављена 1. октобра

8Г

1941. године. Никада се није сазнало ни како, ни где, нити ко га је убио.
Множиле су се верзије о његовој смрти, па и гласоноше. Понеко је нешто
и записао. Али, две године касније, 1943., у кафану оца Драгутина долази
непознати човек и доноси вест да је Бранко жив. Родитељи су у то веро-
вали до смрти.

На једној од послератних свечаности поводом државног
празника отац Бранка Крсмановића, Драгутин, рећи ће ђацима у школи:
“Децо, слушајте родитеље, да не прођете као мој Бранко!”.

Књига о Доњој Мутници и њеним људима је резултат великог
истраживачког, новинарског и литерарног прегалаштва Невенке Милова-
новић. Посебан значај њеном садржају даје мноштво фотографија и
графикона, аутентичних записа и сведочења, па и предања. Али, оно што
књигу “Доња Мутница - варош међу селима” чини јединственом то су
литерарни узлети аутора, проницање у менталитет и дух Доњому-
тничана, храброст да се из сивила чињеница изрони на чистац и,
усамљен, поверује осећањима. Тако Невенка Миловановић престаје да
буде само хроничар.

Пред читаоцем је књига препуна занимљивости за свакога. А у
кућама Доње Мутнице она ће врло брзо постати реликвија.

Добрица Милићевић



УВОД

За само три године које су претходиле изласку ове књиге, у
Параћину је изашло више од десет монографија села у библиотеци
"Хронике села", у издању Одбора Српске академије наука и уметности за
проучавање села. Све књиге рађене су по упутству овог одбора, и под
надзором уређивачког одбора од 17 чланова у коме су угледни социолози
културе, социолози села, етнолози, историчари уметности...

Ова књига, међутим, није монографија Доње Мутнице, и није
писана по упутству САНУ!

Јер, као прво - не верујем у писање по упутству!
Друго, упутство предвиђа обавезну обраду (специфичног)
биљног и животињског света, минеролошког састава земљишта, приказ
географског положаја, рељефа, климе... Овакво упутство очито треба да
буде водич у једном правом истраживачком раду, чији резултат би имао
научну вредност. Оценила сам да је то за мене крупан залогај, јер сам за
већину ових области потпуни аматер, а одувек презирем аматеризам у
сваком послу озбиљнијем од играња "Жикиног кола".
А треће, и најважније, не постоји упутство које би предвидело
бележење оног што сам ја намислила да забележим као доказ да је Доња
Мутницаједно сасвим посебно село!
Рачунам, биљни свет и минерале моћи ће увек да проучи ко год
пожели. Просечну годишњу температуру Доње Мутнице (ако је то
уопште некоме важно) моћи ће да види у првој метеоролошкој станици.
Али, ко ће да сачува од заборава Богоја Вељковића или Стојана
Миљиног, ко да опише подрум Болине кафане, вечерње седење "на
шипкама", дреш на парни погон Гане Петровића, кошаву која у Доњој

111

Мутници дува ураганском јачином у исто време док у суседним селима и
Параћину не дувауопште?

Нема тог упутства које би, ако се следи, гарантовало разумевање
мутничкогдуха.

Једном, почетком шездесетих, за време вечерње седељке испред
задруге, познати "гоља" Стева Циганин био је "на дневном реду" за
задиркивање јер је управо отерао жену и оженио се другом (наравно,
пуком сиротицом као и он). Потпуно искомплексиран сиромаштвом, у
средини где се сасвим бездушно излаже порузи и оно што је нечија велика
мука, несрећни Стева покушао је да малом лажи поправи свој
сиротињски имиц: "Добро сам се оженио, донела ми три хектара!". А
Васа Челоња ће, вадећи пикавац из уста:"Јел' мислиш удибин?" *

Препричавањем овог примера деликатног цинизма Васе
Миленковића већ две деценије проверавам Васин непролазни смисао за
хумор у сваком новом друштву: "положио"је сваки пут!

А колико тек може да се научи о једном времену и једној средини
из пеха једног данашњег осамдесетогодишњака (да прескочимо име!)
који је свратио у кафану чим је дошао из рата, а његов шестогодишњи
синчић га обавестио гласно, пред свима: тато, дођи кући, окупала се
мајка!

Посебна прича (и необориви доказ особености Доње Мутнице)
је то што основна школа у овом селу постоји од 1844.; што су у њему
рођена петорица доктора наука и тројица директора Фабрике цемента;
што је још пре рата имало три кафане; што су млади Мутничани одувек
били тако стасити и лепи да су у импозантном броју служили краљеву
гарду; што је средином XX века Мутница имала боље фудбалере од
Параћина; што су у Доњој Мутници још пре 80 година женска деца ишла
у школу... коначно, што у Доњој Мутници данас живе четворица власника
оензинских пумпи (од којих је једна прва приватна у Општини) и што се
село купа у светлећим рекламама за пицерије и салоне аутомобила.

Ова књига ће покушати да објасни зашто је Доња Мутница
варош међу селима, и зашто су Мутничани нарочити људи.

А о сточарству, стенама из доба јуре и ендемским биљкама -
други пут. И други аутор!

Аутор

12 Г * (Три хектара у дубину.)

ДОЊА МУТНИЦА

Мутили се Златичани,
Кад је Лазар у бој звао,
Па се браћа поделила,
Свак' на своју страну стао.

Са иметком у колима,
Низ поље су запловили,
Реку Грзу прегазили,
Испод Бабе заклонили.

Шибала их зла кошава,
Глад, болести и ратови,
Веселила их рођења,
Мобе, славе и сватови.

Рађале су Мутничанке
Децу здраву, добре ђаке,
Даровале отаџбини
Научнике и јунаке.

И село је стално расло,
Никла школа, предузећа,
Улице су засијале,
Расту куће крај дрвећа.

Са буљанског брда често
Бацим поглед на Мутницу,
Која светли испод Бабе
Личећи на варошицу.

Љубиша Лазић
из Буљана

1 13

ЛЕ ГЕНДЕ

ЗЛАТИЧАНИ НЕШТО МУТЕ

Средокраћом данашњих мутничких насеља недалеко од Параћина,

под косом Дуги део, кућило се село Златица. Његови житељи, којих не

беше ни много ни мало, завађени од раније због деобе око нађеног злата,

нису могли да се сложе око права на старешинство, јер је свако за себе

говорио да се на том месту оземљио пре других.

Кад кнез Лазар својом клетвом позва народ у бој против Турака,

крушевачки коњици им јавише даје њихово зборно место у Лешју, под

кулом Павла Орловића. Али, пре поласка, не знајући ко ће да им буде вођа,

они се опет тешко посвађају и задрже у путу, па сунце пре њих стиже до

висова куле и других копљаника. Господар тог краја не хте да чека, нити

да шаље по њих своје страже, те изда заповест да се одмах крене, док не

отопли.

У престоници, пред свитом, Павле Орловић рече колико има

ратника и помену Златичане, оборене главе.

-Штаје с њима? - упита кнез.

-Закаснили су, кнеже! Нешто муте...-одговори великаш.

-Мутили се на век дабогда! - прокле их кнез.

И не прође много времена, а кнежева реч се сручи на Златичане.

Турци их разјурише с огњишта, неке побише, а оно мало што оста, једва

бекством спаси свој запатак. Једни одоше према Венцу, огранку Црног

врха, а други према Сувом потоку, воденом само у време киша.

А њихови суседи, малобројни повратници с Косова, унеше у народ

кнежеву реч, да се клетва обистини. И Златица постаде Мутница. А. људи,

некада свађалице у једном селу, продобрише се као Горњи и Доњи

Мутничани. ("Предања о Кнезу Лазару»»

Никодије Спасић

ВукКараџић 1989.)

14 Г

ЛЕГЕНДА О БАБИ

Хајдук Бабић, једини одметник који је знао за Змајеву пећину и
стену Ћурчар, господариоје осамном планином баченом с небаназемљу
у време кад су се дивови за власт борили. Од пролећа до јесени пресретао
је Турке по оближњим путевима и отимао им благо и оружје, а кад није
бојевао друговао је с чобанима и јурио обесном бедевијом преко брда и
равнице. Народ га је волео и скривао по сеновитим брвнарама, а пастири
су га обавештавали о кретању потера ћурликањем из труба направљених
од коре младог дрвећа.

Најбољи пријатељ и највернији јатак био му је овчар Илија. После
једног сабљања с турским јунаком Бабић је остао поред пута тешко
рањен и сигурно би издахнуо да га Илија није пронашао и однео у брда
где му је ране горским травама извидао. Прве недеље иза оздрављења
отишли су у изворску цркву и побратимили се: отпили су по кап крви
један другом из посеченог кажипрста и тако се везали до смрти на
верност и заклетву.

Бабић је имао разно оружје: бритке сабље и пушке кремењаче,
пиштоље ијатагане златом опточене. На дан свог рођења, у најљућем боју
који је водио, задобио је из руку турског кадије нову пушку чија је цев
била дуга и сјајна, прошарана урезаним словима арапског писма. Вратио
се у гору, држећи пушку на коленима.

На другом, нижем брду, одвојеном од планине уским просеком,
угледао је поред оваца побратима Илију како стоји на стени и зурла у
гајде.

-Побратиме,јеси ли чик? довикнуо мује.
-Јесам, побратиме!-узвратиојеИлија. Пуцај!

1 15

Хајдук је узео на нишан чобанина и повукао ороз. Илија је пао са
стене, котрљајући се низ брдо заједно с гајдама, чије је болно зиликање
преплашило овце и натерало их у бег.

А Бабић, који се није надао да пушка може толико далеко да се
дометне, поломио је од срџбе оружје, а затим извукао из каније јатаган и
умирио своје срце.

Отада планину зову Баба, а брдо Илиница. Предање нам једино не
тумачи како су се мушка имена преобратила у женска, али објашњење
вероватно треба тражити у турској забрани да се велича смрт неухва-
тљивог хајдука, паје народ вешто избегао одмазду за непослушност.

(Никодије Спасић, "Црничка предања", 1977.)

16 r

СВЕТА ПЕТКА

Падом Трнова, стамене бугарске престонице, Бајазит је задобио и
свечасно тело Преподобне Петке, пренето из Тракије, где се испосничким
животом духовно подвизала. Мошти светице, повијене у худу одећу,
измолио је видински владар, и тамо, у Видину, благочастива кнегиња
Милица срела је убицу свог мужа и супруга своје кћери. Њену мудрост
величала је монахиња Јефимија, удова храбрине деспота Угљеше, а
заштиту синови деспот Стефан и млађи Вук.

-Зашто благо од мене не молите? питао их је Бајазит - Већ кости
суве и распадне?

-Све што имамо узми од нас, а дај нам кости светице - одговорила му
је кнегиња.

Знајући да су у оштроумљу мудрији од њега, непријатељ мира на
словенском југу испунио им је жељу без поговора. У радости, жене
оросише мошти светице многоценим мирисима и покрише их златним
одеждама, па кренуше у своју престоницу да придворну Лазарицу
закриле Божјом заштитом.

На путу према Крушевцу заноћили су у изворској цркви под
Кучајским планинама, која се потом узнела до имена свете Петке.

За смерно коначиште света Петка се усрдно одужила: из кама
црквеног брда пустила је живу воду, утоком у Грзу. Хвалећи небо,
калуђери су запали у часни пост и звонима објавили васколико чудо;
најзад су имали источник пред ногама.

Траваје убрзо прекрила стазу којом су дотле одлазили до реке.

(Никодије Спасић, "Црничка предања" 1977.)

1 17

A СВЕМЕБВСОВНа НА2ЕЛЛ. .. моелвеки пут viamilitaris илритаеки пут
■ y3E£SEW ТЕПДОВИ.
.......... ЕИДИН2КИПУТ
a• ЦпЕРКПБиЕнИекМААГиИеегСоГаИРтЦи.цА
.......... УНУТРЧЛКзЕеАОБР/ЈУОНИЦЕ
+ СЖУ&ЕЕЕИОВНА ГВОИБА
.--.--.-.--.ГРгАрНаИнЦиЕцеПчЕтГнРтУоШвКоОгГвЕлШААеЗтГаГп&иЛнИеНтектАБА

’Afzso

S nwWXfRX. iesupTK« i-i
aj S*PAĐfr: ( .ИЈМО?
i
4ekvu,w i
'дталмга
i
. КЧАУ5А
i Ј^ЕИУИС '^дкигницл ✓

,О/

i«®4M £

.ЈчтассиЛГсЛ

Aimr. /

/)

Ч- / /

/1 \
XI

X r'

VДУ Б *£•

o o и ш те

————'—

/ —

/за KFAUE'5*U

Петрушка област
18 Г

МАЛО ИСТОРИЈЕ: МОРАВСКА СРБИЈА

Долина Велике Мораве, коју путописци XI и XII века представљају
правом пустињом, добилаје другачији изглед у XIV и XV веку.

После трагичне битке на Марици 1371. почиње столетна миграција
према северу, у којој је предњачила духовна елита. Тако Србија постаје
збег монаха са Св. Горе, из Македоноје, Бугарске и Албаније: монаси из
тих крајева склањају се у Србију, која је крајем XIV и почетком XV века
била веома богата земља. Долина Велике Мораве постаје економски,
културни и духовни епицентар Србије.

Тако је под притиском турске опасности почео у држави Кнеза
Лазара, а касније деспотовини његовог сина Стефана Лазаревића, да се
формира последњи стил српске средњовековне архитектуре - моравска
школа.

У време опште несигурности, расцветао се стил у архитекгури,
златарству, минијатури, сликању икона и фресака, књижевности
("ресавска школа”) потпуно јединствен по први пут, и свакако један од
најплеменитијих плодова српске средњовековне културе.

Падом Смедерева 1459. у централним српским крајевима била је
срушена водећа, елитна уметност средњег века.

Моравском Србијом назива се држава временски одређена од
1371. до 1459., а територијално - као Лазарева држава после пораза на
Марици, па деспотовина његовог сина Стефана Лазаревића. и коначно
деспотовина Стефановог сестрића Ђурђа Бранковића.

1 19

ПЕТРУШКА ОБЛАСТ:
СРЦЕ И ДУША МОРАВСКЕ СРБИЈЕ

Немаштовита метафора о "срцу и души", излизана од употребе,
потпуно је неизбежна када се квалификује значај Петрушке области за
средњовековну Србију!

Необјашњивим, вишедеценијским пропустом школских програма,
становници овог парченцета Србије (и они образованији) нису свесни да
је део Поморавља око Параћнна и Ћуприје био економски, стратешки и
духовни центар српске државе!

Још од времена стварања прве српске државе, Петрушка област је
имала значајну стратешку улогу, јер је на Моравском путу (Via militaris,
касније "Цариградски друм") и раскрсници према истоку (Видинскп
пут) стварана препрека свим освајачима.

Још се Немања борио за превласт над Равном (данашња Ћуприја)
јер је једино натом месту (где је одувек био мост) Морава била савладива,
докје иначе представљала одличну природну препреку.

Регион око Равног и раскрснице два велика пута, касније назван
Петрушка област, трајно је остао у поседу Немањића. а увек био на мети
туђинских претензија.

У време Краља Мнлутина и цараДушана земљасе ширила према
Подунављу, али је раскрсница Моравског и Видинског пута остала
најзначајнија област средњовековне Србије.

Овде су биле изузетне погодности за припаднике разних монашких
редова који су тражили мир и спокојство.

Поред бројних природних пећина, заравни, многих речица и потока,
кањона и клисура, Петрушка област је, упркос близини главних
саобраћајница, била добро заштићена.

Велики талас насељавања Моравске Србије крајем XIV века
запахнуо је и Петрушку област. Прилив монашке популације је, чак, био
најизраженији баш у источним крајевима Деспотовине.

У градитељској експанзији, цркве и манастири су се концентрисали
у неколико зона. Највећа зона, са преко 15 цркава, налази се у кањону реке
Црнице, око града Петруса. Друга зона је око манастира Лешја и тзв.
Лешјанске пустиње, са Петрусом на Баби, а трећа зона код утврђења
Градац код Горње Мутнице. У четвртој зони је сам манастир Раваница,
којиуместоцркаваимабројнепећинеса исихастима.*

Центар Петрушке области у војном смислу је био Петрус на Баби,
па затим Петрус на Црници. Трговачки и цивилни центар је био

20 * монашки покрет источнохришћанске цркве, зачет у IV веку. У византијским и
српским манастирима у XIV веку шири се и јача под утицајем Григорија Синаита,
па се зову још и "синаити". Као поглед на свет и као својеврсна филозофија, пре-
овлађујућа је оријентација православне цркве. ("Просветина" Општа енциклопедија)

Паракинов брод (Параћин) где се од Моравског пута одвајао Видински
пут (данашњи пут према Зајечару).

После пада Смедерева и целе Деспотовине 1459. Петрушка област
постаје нахија Петруш. а за време Аустрије, у 18. веку, Дистрикт
(Област) Петрус.

Увек је била у скоро непромењеном територијалном облику који
траје до данашњих дана, када је то (отприлике) територија општине
Параћин и општииеЋуприја.

"МАЛА СВЕТА ГОРА"

Крајњи обронци Кучајских планина били су идеално место за
настањивање и изградњу манастира. Сва одабрана места била су веома
заклоњена, али истовремено близу путева дуж којих су настајала бројна
насеља.

По арх. Р. Прокићу, у Петрушкој области има 21 црква са
видљивим архитектонским остацима, још 23 по литератури и традицији,
и још 13 средњовековних грађевина или пећина где су могле бити и цркве.

Ток реке Црнице, која извире на северу Петрушке области и улива се
у Мораву, пролазећи кроз средиште Области, има велики значај за
изучавање духовности средњовековног Поморавља.

Само од изворишта Црнице у селу Сисевцу, па до села Главице, у
клисури дугој 20 км, откривеноје и истражено 10 манастира и цркава!

Сви ови објекти настали су од краја XIV до средине XV века.
Већинаје запустела крајем XVII века.

Осим манастира Сисојевца, чији се настанак везује за духовника
Сисоја, ктитори осталих нису познати.

1 21

ПЕТРУСНАБАБИ*

Нема поузданих доказа даје град на Баби старији од XIV века, мада
Каниц сматра да је постојао у римско доба. (Вероватно због налаза
квадратне опеке у самом граду, за којеје мислио да су римске.)

Неспорно је да је утврђење саградио жупан Вукослав, пошто је
добио од цара Душана овај регион око 1346.-1355.г. У овом периоду
грађена је и позната црква Св. Богородице у Лешју, коју је Вукослав
даровао Хиландару.

Петрус на Баби је био утврђење (фортификација) и центар
властелинства само за живота Вукослава. После тога, иако припада
породици Вукославића (синовима Држману и Црепу) губи стратешки
значај. (После напада султана Мусе, око 1413.)

Сви топоними у близини Бабе имају спомен на Вукослава или
Душана. Тако се поток (са Поњекавичком црквом) назива Царевац,
(мада чешће Саревац) брдо Баба (Бабово, Очево брдо) а поток са
источне стране - Петрушин поток. Облом стеном се завршава
омеђавање поседа манастира у Лешју.

Обла стена на Граду се касније назива Орлова стена или Орлов
камен. Тоје и данас значајан визуелни оријентир.

Баба се, иначе, простире у правцу север-југ, од данашњег села
Скорице (где је Мала Баба) па све до реке Грзе и Видинског пута,
стварајући са Илијиним брдом (Илиницом) теснац. Конфигурација
брдаје таква, даје са свих страна неприступачно и природно брањено.

Плато на коме се налази град Петрус је зараван са "седлом" -
превојем који се зове Мала тескоба. Град се простирао северним делом
платоа, тако даје овај превој служио као "суви" ров.

У Вукослављево време ту је било седиште властелина, који је имао
изванредан надзор над путевима којима се Често бродило.

Локалитет изнад Доње Мутнице, према Баби, зове се и данас
Петрушина.

Већ после 1380., када су се Цреп и Витомир сукобили с Турцима,
властелини се селе у Петрус на Црници (на брду ЧокоБу, изнад
каменолома фабрике цемента). Овај град је био даљи од главног пута, па
је био заштићенији.

О Петрусу на Баби Ф. Каницје забележио:
"....на југу нам је видик заклањао незграпни масив планине Бабе,
која се опружила попут неке огромне животиње и као да чува стражу на
прилазу Параћину.

22 Г * (Радослав Прокић: Средњовековна архитектура Петрушке области,
Крагујевац 1986. Скраћивање по избору Н.М.)

На гребену Бабе, дугом 3 км., широком 200 - 230 метара и високом
470 м„ налазила се високо изнад Грзе тврђава која је господарила целом
околином и зачијује лаку одбрану природасамаучинила најбоље штоје
могла. Пошто је била са севера заштићена Грзом, са истока, запада и југа
дубоко усеченим потоцима Мутницом (мисли се на Совару. прим.
Н.М.), Царевцем и Скорицом, прилаз до ње преко стрмих падина Бабе
био је крајње тежак. А ако би нападач у томе и успео, њега би дочекали на
саму ивицу платоа постављени бедеми кастела (тврђаве) као срасли са
стенама на 670 м високом северозападном делу гребена; кастел је био
подељен у три одсека. био је дуг 210 и широк 20-80 м и снабдевен
изворском водом. Њега су према југозападу појачавали јаки високи
бедеми од бигра и великих квадратних опека на десет метара вишем и 230
м. широком делу Бабе над420м. дугим и уским седлом Малатескоба.”

ГРАД ОРЛОВИЋА ПАВЛА

Поред Раванице, манастир Св. Богородице у Лешју посебно је
доброутврђен.

У наставку описа Петруса на Баби Каниц каже: "Осим тога,
инжењер Бабецки је нашао неких 50 метара изнад оближњег села Лешја.
на малој висоравни окруженој водом, три грађевине, које околни сељаци
зову Павла Орловића градић. Верује се да је најсевернија грађевина
(13м дуга и 10м широка) била конак славног средњовековног српског
војводе, друга (15м дуга и 8м широка) његова кухиња, а трећа.
петоугаона. са странама дугим 7м, његова "кула". И у јужном подножју
Бабе, на Чуки близу Доње Мутнице, виде се остаци неког градића."

Археолошка ископавања нису, међутим, довела до резултата у
смислу повезивањауједну целину манастирскогутврђења.

ГРАД НА ИЛИЈИНОМ БРДУ
И ГРАД НА ЧУКАРУ*

Град на Илијином брду, коме се трагови једва познају, и где су
налажени новчићи римског императора Валентијана, налазио се преко
пута Бабе, при ушћу Мутничке реке (Соваре) у Грзу.

* (Р. Прокић, Средњовековна архитектура Петрушке области) 1 23

Ту се налазила и царинарница војводе Црепа (на месту где је сада
бензинска пумпа "Доротеј" - прим.Н.М.)

На картама с краја XIX века ово брдо се назива Илиница. Врх брда
је висок 265 м.

У пределу испод Бабе, према Доњој Мутници и потоку Царевац,
налазе се остаци града Чукар на истоименом узвишењу. Данас се једва
виде трагови ломљеног камена и комади керамике и опеке.

И град на Илиници и град на Чукару чували су Видински пут. јер су
стварали "капију" - један са северне, други с јужне стране пута.

24 Г

ОПРАВКА ПУТА НА ЧЕСТОБРОДИЦИ

До изградње асфалтног магистралног пута Параћин-Зајечар,
(крајем педесетих) пут који се од главне саобраћајнице кроз
Поморавље одвајао према истоку Србије пролазио је кроз Доњу
Мутницу. Овај пут је био познаткао "Видински пут".

Путописац Ф. Каниц је запазио да је пут од великог значаја:
"Прешавши код Св. Петке на леву обалу Грзе, ишли смо путем који
се у црвеном пешчанику стално пење, а његова најстрмија места, мада
недавно реконструисана, и даље отежавају пролаз колима. Многа букова
стабла, оборена да би се имао бољи преглед терена, леж« лево и десно
поред пута и нико за њих не хаје. Да би се овдашње шуме могле
рационално користити, морала би се изградити шумска пруга кроз
Средњи Поток, преко Доње Мутнице и Лешја, до параћинске железничке
станице. Сретали смо многе караване. Сељаци су с воћем, стоком,
житарицама и вуном путовали на коњима или колима од Тимока ка
параћинског пијаци. На први поглед, Срби и Власи се нису разликовали,
јер и једни и други овде носе чупаве шубаре. На другој страни мостакоји
води на десну обалу Грзе црвена мермерна плоча објављује: "Године
1894. за владе Његовог Величанства краља Александра. просечен је oeaj
пут... "Допринос државе заовај путизносиоје 300 000 динара."

ЧеетпбрекЈичкс: ' ра

на ратеаниии из /'Л/v

iogune

Изуање - Књижара
Рајкоаић - Ћурковић «.»
Beoipagu

1 25

А о ангажовању "народне радне снаге" за израду овог пута сведочи
документиз 1869*:

Г. министру унутрашњих дела
Господине,
Посланици Велике св. духовске скупштине изабрани од
народа округа црноречког, поднели су ми у Крагујевцу просбу, у
име народа поменутог округа, у којој ме моле да наредим да
Начелничество округа ћупријског, пут водећи из Зајчара у
Параћин, оправи на Честобродици, јер, вели ако се то не
учини, престаје сва трговина која иде из Србије за Турску и
обратно.
Као што ме је Начелничество округа ћупријског известило,
поменути пут на Честобродици врло је рђав, али у исто време
изјавило је своје мишљење да га није хасне оправљати, јер је тако
рђаво спроведен од неког бившег срезског старешине да ће га
после оправке прва киша која пала буде опет однети и покварити,
него је вели нуждно на Честобродици га изнова просећи и то од
места названог Вешала па даље, старим негда постојавшим
путем.
Ја сам овај предлог Начелничества усвојио, па услед тога и
наредбу одпустио, да оно нареди да инжењер његов предходно пут
обележи али у исто време да гледи да га тако спроведе, како би он
од сада и сталан остао а и падом опет удобан био за саобраћај
трговачки.
Гореизложено имам чест г. министре саобштити вам ради
знања, а у исто време и умолити вас, да изволите отпустити налог
Начелничеству округа ћуприског да за грађење поменутог као
преко нужног пута може употребити снагу народну јер сам га ја
упутио да грађењу пута не приступа докле и од вас одобрење не
добије да може народ на тај рад употребити.
Примите господине уверење мог поштовања

21.октобар 1869. Заступник
У Београду ра грађевина, полковник
Бели-Марковић

26 Г * (др Бранко Перуничић: "Град Параћин )

СВЕТА ПЕТКА КРОЗ ВЕКОВЕ *

Ако путник крене од Параћина ка Зајечару, на 16. километру неће
моћи да одоли једној изузетној лепоти и културно-историјској вредности.
Мораће да се заустави у селу Извору да би видео манастир Свету Петку,
који. заједно с узвишењем на коме лежи, наткриљује бистру речицу Грзу.

Овај манастир потиче из средњег века. Не зна се поуздано да ли је
његов градитељ краљ Милутин, или му је ктитор косовски јунак Стеван
Мусић, сестрић цара Лазара. Вероватнијаје друга варијанта с обзиром да
је Стеван Мусић рођен у Извору и с обзиром на то што у суседној Доњој
Мутници и данас живи фамилија с овим презименом. ** Зна се да је
1389., по повратку из Цариграда од зета, султана Бајазита, Кнегиња
Милица донела из Видина у Извор мошти преподобне Петке - Параскеве
и да су оне у овом манастиру почивале до завршетка Љубостиње. Године
1413. манастир је срушио султан Муса, аобновљен је 1767. да би касније
још неколико пута васкрсавао као феникс.

Бугарски окупаторски војници су 1915. опљачкали знатан део
манастирске архиве, што отежава осветљавање историје Свете Петке.
Ипак, остале су драгоцене забелешке на зидовима, иконама и
богослужбеним књигама (минеји, октоиси, пентикостари).

До 1942. то је био мушки манастир, а те године примио је
сестринство монахиња протераних од мађарских фашиста из манастира
Св. Архангел у Ковиљу (Бачка) и до данас је остао женски. Тих ратних
година Света Петка је била и стециште избегличке деце са севера
Југославије, а данас је при манастиру једна веома значајна хуманитарна
установа: дом за смештај дефектне женске деце. Око 35 монахиња данас
откривају своју племенитост поклањајући пажњу и љубав овој деци с

♦ Томислав М. Ћокић, професор из Скорице (запослен у ОШ "Стеван Јаковљевић" у 1 27

Параћину) Текст објављен у сепарату "Поморавски олтари" часописа "Гороцвет" 1991.
** (надимком, прим. Н.М.)

тешким менталним и физичким оштећењима. Сем тога, оне предано
обављају читав низ других послова: чувају културно благо манастира,
негују виноград, одржавају млин-воденицу (комбиновано) с четири
камена и у њему мељу себи и Изворцима, гаје стоку, обрађују њиве,
калеме воћке... Саме одржавају и четири конака, пекару и помоћне зграде.
Иначе, манастир је нека врста «истуреног одељења« Раванице, а
настојатељица оба храмаје игуманија Гаврила.

Сваког лета, 8. августа, на дан славе манастира, овде се скупи
неколико хиљада људи из Поморавља и Тимочке крајине.

Сам манастир састоји се од две слепљене цркве (веће и мање), што
је и реткост и доказ довитљивости Срба којима су Турци забрањивали
изградњу цркава, а још чешће ограничавали њихову величину. Већа
црква у основи има развучен крст, олтарску и две певничке апсиде.
Зидови су од камена из Грзе. Поправљена је 1894. године, а изнутра
живописана за време владавине Александра Обреновића и то руком
уметника Томе Стојковића. На овом живопису дати су ликови свих
српских архиепископа до половине XIX века. Света Петка је ризница
изузетних уметничких вредности. Она чува доста икона, јеванђеља у
месинганом окову или повезаних кадифом. Ту су чираци. кандила, а
највећа вредностје, без сумње, њен иконостас.

То је дело старо колико и црква и одликује га китњаста резбарија и
позлата. На жалост, не зна се име уметника, творца овог ремек-дела, али
се знадаједошао однекуд сјуга.

Посебна привлачност је звоно, поклон кнегиње Љубице из 1833.
године.

Занимљиви су и гробови око манастира. Ту не почивају само
монахиње, игумани и архимандрити, већ и Божа Михајловић, учитељ
горњомутнички, који је умро 1875. године и Љубомир Томић из Извора,
пешадинац краљевске гарде, који се 1942. као заробљеник удавио у
Френберг Мулду у Немачкој.

Да поменемо да село с правом носи име Извор, јер се у подножју
брега, на коме лежи храм, налази јак извор, по народном веровању -
лековит.

28 f

ЦРКВА СВ. ПЕТКА У ИЗВОРУ *

После Раванице и Сисојевца, највећа црквена грађевина
Петрушке области.

При изласку из Честобродичке клисуре, на једној стени десне обале
Грзе, налази се манастир Св. Петка. Тојетриконхална црквасатри куполе
над наосом, припратом и параклисом.

Северозападно од манастира је село Извор, настало средином XIV
века. Најстаријипоменцрквеје, прематурским изворима, из 1516. године
као манастир. (Бранка Кнежевић, Средњовековне цркве и манастири у
долини Црнице).

По Чедомиру Марјановићу ("Ћуприја, Параћин и Јагодина од
Римљана до пада Србије 1459.') овај манастир потиче из 1368. године, у
време кадаје овде један од "синаита"** имао и цркву. Следећи помен села
Извора и Св. Петке налазимо у картама и пописима села на граници
између Аустрије и Турске 1718. године.

Многи аутори тврде даје црква преправљана.
Комисијакојаје 1718.утврђивалаграницепремаТурској моглаједа
утиче на оправку и обнову цркве и манастира. Начин на који је црква
реконструисана показује да су и мајстори и архитекти били грађевински
образовани, да су познавали статичке законитости и стилске
карактеристике архитектуре коју реконструишу.
Има трагова (забележено казивање монаха Хаџи-Јована) да је
манастир озидан на старом, постојећем зиду између 1818. и 1824. године.
У познатој књизи "Србија - земља и становништво" Феликс
Филип Каниц (1829.-1904.), аустријски архитекта и путописац, овако је
описао сусрет с манастиром:

->9
* Радослав Прокић: “СредњевековнаархитектураПетрушкеобласти”Крагујевац 1986. ~
** (види напомену о исихастима на претходним страницама)

"Био је већ сумрак кад смо прешли јако избраздане обалске падине
Грзе. На обема обалама, беле барутане као да украшавају висове. Разне
приче о злочинима и убиствима које је причао наш пандур давале су
пределу још језивији изглед и учиниле да са двоструком радошћу
поздравимо жељени циљ, манастир Св. Петку, у коме смо се убрзо
осећали као код куће. Наш манастирски домаћин, испосник Хаци- Јован,
био је у свему сушта супротност свог претходника, банатског калуђера
који је с хајдуком Кодом и његовом бандом приређивао тајне оргије у
манастиру. Кадје чуо даје Кода ухваћен, онје побегао из страха да не буде
кажњен као јатак хајдука. На његово место дошао је из Раванице побожни
калуђер Јован, који се свесрдно трудио да чистим, беспрекорним
животом спере љагу са своје богомоље. Мени се чинило даје у вођењу тог
једноставног живота чак и претеривао. Манастирски слуга је њему за
вечеру донео на сто само тањир напола куваног пасуља и чашу воде, а
изгледа да му ни ручак није обилнији. Године 1886. Јован је био на Атосу,
где је стекао титулу хаџије и изгубио многе илузије с којима је тамо
отишао. Његово национално осећање било је најдубље повређено тиме
што је манастир Хиландар, који су основали српски владари, затекао у
рукама Бугара; штавише, тамо нису хтели да га прихвате ни заједну ноћ!"

I

Ф. Каниц је сам цртао илустрације за своје књиге

"На зиду наше спаваонице је, урамљена под стаклом, висила једна
српским језиком писана "мазбата" (службена представка) параћинских
хришћана која је после ослобођења Лесковца (1877.) нађена у тамошњем
конаку и, пошто се односи на овај манастир, поклоњена њему. Она је
писана 1816. и садржи молбу за допуштење да се "обнови пожаром

30 f

уништено манастирско уточиште за убоге да не морамо, као пилићи без
квочке, да идемо у друге манастире као просјаци!"

“Изгледа, међутим, да се није радило само о подизању убожишта,
већ пре свега о обнављању цркве, што се паши не помиње. Вероватно се
није желело да се таквим признањем повређује пашино частољубље, већ
је испод жита од 1818. до 1824. обновљена и црква, која је за време
устанка била тешко оштећена, и дограђен јој је још један ружан додатак.
Њен праволинијски порталје сасвим нов. Над 18 м. дугим, међу апсидама
6,70 м широким бродом, с незграпном полукружном апсидом. дижу се
две октогоналне куполе, за чије су богатије обликовање примењени
егзотични стубови и зупци од косо постављених опека. У сиво
мраморисаном унутрашњем простору пада у очи на шареном иконостасу
слика заштитнице манастира Св. Петке у одећи калуђерице. с нимбом и
рукама од сребра, у десној јој је крст, а у левој златни тањир са женском
главом; многа поклоњена кандила и шарено осликане свеће високе и до 1
м. показују с колико се поштовања народ односи према светитељки и
манастиру. Петком се окупљају болесници да би на извору Св. Петке
потражили лека. Овај моћни извор образује језеро и после три четврти
часа улива се у Грзу. Оближња механа служи и као караула.

Двема парохијама везаним за Св. Петку припада осам имућних села
са око 4000 душа. Манастир поседује лепа стада, 41 хектар ораница и
ливада, 1,5 хектар винограда и 17 хектара шуме. Али, иако је његов
марљиви игуман Хаџи-Јован неуморан у напорима да побољша
несређене материјалне прилике манастира, тако да приходи од 4000 до
5000 динара покрију расходе, неки подбодени сељаци су га у новембру
1896. напали, због чега су ухапшени и судски кажњени."

131

Доња Мутница никада није имала цркву, зато што је
имала Св. Петку. Према попису цркава из 1895. (архив
СПЦ) јасно је да се манастирском црквом служе две
парохије - доњомутничка и буљанска. " Доњомутничка се
састоји из Доње Мутнице, Лешја, Клачевице и Извора са
374 дома и 2918 душа. Буљанска се састоји из Буљана,
Поповца, Шалудовца и Горње Мутнице са 394 дома и 3194
душе. Свештеници су Вучета Стојановић (доњому-
тнички) и Војим Ђорђевић (буљански). Настојатељ је
игуман Хаци Јован."

(Према монографији Параћина из 1996.)

32 Г

Дом за хендикепирану децу

ДОБРОТА ПОД ОКРИЉЕМ ПРЕПОДОБНЕ ПЕТКЕ

Св. Петка је једини српски манастир који пружа последње
уточиште ментално оболелој и физички хендикепираиој женској
деци. За једно од92 местаудому чека се ред јер - овде су добродошли
и они од којих само Бог ннје дигао руке.

Не за:о што то јавност недовољно интересује, већ зато што
монахиње одбијају публицитет и све што по њиховим престрогим
критеријумима може да се тумачи као гордост, о животу иза зидова Дома
за хендикепирану децу у манастиру Св. Петка не зна се готово ништа.

1 зз

Ипак, од пре пар година ову сасвим изузетну установу посећују
добротвори из страних земаља, из средина у којима је нормално да се и
доброта рекламира, па се, и против воље скромних неговатељица у мона-
шким одорама, понешто чује. На пример, даје страна делегација у којој је
било лекара с великим искуством у најбољим швајцарским болницама
била запањена што непокретне штићенице дома немају ни најмању
раницу на леђима, иако леже годинама. А другаје, опет, делегација, мање
стручна а више хуманитарна, оценила да су хендикепирана деца изузетно
благородна, тј. расположена, приступачна и поверљива према страним
особама, што је право чудо за становнике такве установе.

Мали број упућених, углавном они који су одлучили да овде
потраже помоћ, од раније знају да је Св. Петка најбоље место које
несрећни родитељи могу да обезбеде за најтеже оболелу децу. И
стручњаци, дефектолози, који су кампањски долазили у Св. Петку, када
неко од одговорних добије напад бриге за њене штићенике, брзо би
схватали да монахиње боље од њих знају да раде с децом, и да имају
резултате и код безнадежних случајева.

Терапија: стрпљењеу великим дозама

Под окриљем светице, манастир је још за време Другог светског
рата пружио уточиште деци без родитеља. Тридесетак ратних сирочади
оба пола остало је овде до завршетка школовања. Одрастали су у
манастиру,јер није било услова да живе посебно.

Године 1965. изграђена је посебна зграда, прикладнија и
комфорнија, и од 1966. дом је почео да прима безнадежно оболеле, оне
којимаје "преписана" само негадо смрти.

Зато што се о болесницима старају монахиње манастира Св. Петка,
овде се негују само женска деца, и по томе је ова установајединствена на
Балкану.

Дом је званично огранак сличне (мешовите) установе у Кулини код
Алексинца, што је готово непозната чињеница. Три медицинске сестре,
на сталном раду у Св. Петки, запослене су формално у дому у Кулини.
Отуда би требало да стижу и лекови и друге неопходне ствари, али једина
веза с матичним домом је та што неговатељице и социјални радници из
Кулине представљају дом из Св. Петке на семинарима и у другим
пословима "спољног света", пошто је то за монахиње неприхватљиво.
(Зато су се, уосталом, и припојиле.)

34 Г

Штићенице дома, њих 92, различитог су старосног доба, а најмлађа
имаб година. Немаслучајеваданекуодњихродитељиузму назад: овдесу
до смрти! А живе дуже него у другим домовима, јер имају изузетну негу.
За њих се у дому специјално припрема храна, калорична и квалитетна, јер
се у њиховој исхрани не примењује пост, док се неговатељице,
калуђерице. хране у манастиру. Лична хигијена обавља се по строгом
распореду, просторије се беспрекорно одржавају - натри месеца обавезно
је детаљно чишћење од пода до плафона. (Од распореда за прање косе,
сечење ноктију, замену постељине итд. одустаје се када је верски
празник, црвено слово у календару, јер тада монахиње не раде ништа.
Зато се више посвећују дружењу с децом, па се несрећне божје душе
стално интересују за црвено слово, иако њихов скучен ум нема ни
приближну представу о празницима.)

Иако се веоматешко одлучују датрајно оставе своју децу, родитељи
касније престају да их посећују. Оцењује се да само четвртина родитеља
обилази децу и доноси им лекове или одећу. Сви остали трошкови
подмирују се искључиво од донација појединаца и предузећа.

Монахиње се распоређују на рад у дому на 2 године. потом се
мењају и добијају друге, лакше манастирске обавезе (у воденици. пекари,
перионици...). И тако, у круг. Пошто се болеснице емотивно вежу за њих,
увек се узнемире пред крај двогодишњег циклуса. Чак стварају своје
тужне "кулоаре" за праћење "кадровских промена", а дешава се да за
промену сазнају пре него дотичне сестре. (Као у сваком кулоару!)

Иако ништа не знају о методама за социјализацију хендикепираних
лица, монахиње успевају бескрајним стрпљењем да од потпуно
заосталих девојчица и девојака начине корисне чланове ове мале
заједнице - или да бар мисле да су корисни. Упорношћу која задивљује
научиле су оне најмлађе да помажу у кухињи, а снажније код тежих
послова. Једну девојку су десет година училе да метлом почисти једну
просторију, а о томе причају као даје најнормалнија ствар на свету. Кажу,
њихје Бог определио даимају љубав баш зате задатке!

А кажу и да су сви родитељи који су нестрпљиво чекали на празно
место у дому, а онда били поколебани у пресудном часу. сањали свету
Петку, која ихје умиривала речима даје њена воља да доведу дете баш ту.
под њено окриље.

Тако их је светица ослобађала гриже савести, па су лако доводили
своју невољну децу на последње место на свету где су добродошла.

1 35

СЕЛО И СТАНОВНИШТВО

ДОЊА МУТНИЦА КРОЗ ВЕКОВЕ

У књизи "Средњовековна архитектура Петрушке области"
Радослава Прокића, у сумарном прегледу села Петрушке области од
средине XIV до XVIII века, недвосмислено се тврди да се Доња Мутница.
помиње у XIV веку:

"Доња Мутница се 1360. године помињеУрошевом повељом којом
се потврђује даровање манастиру Хиландару.

1380. године се помиње у Лазаревој повељи Црепу, када се врши
повраћај метохаЛешјаодХиландара.

Селоседаљекрозсредњовековнипериодне спомиње,пачакни
у турско време, тако дага немау попису пограничних нахија 1718. године.
Том приликом се помиње само село Мутница. Према локацији на карти,
ради се о Горњој Мутници.

Горња Мутница се налазила на Мутничкој реци, која се зове и
Сувара. (Или Совара, прим. Н.М.) Доња Мутница се налазила на
Петрушином потоку, потпуно насупротној страни од Горње Мутнице.

На положају данашње Доње Мутнице у средњем веку је била
Горња Петра, а Доња Петра се налазила при ушћу Петрушиног потока
у Грзу. (Доњомутничко гробље је и данас много ближе поменутом ушћу
него селу, што потврђује да се село у средњем веку налазило на локацији
где су данас напуштене воденице Радића и Тоцића, где се од Зајечарског
пута одвајапутзаГорњу Мутницу. Прим. Н.М.)

36 Г



АТАР ДОЊЕ

А'

ЛГ

X

4

V'5

4о

vг

МУТНИЦЕ

.А. ^''

7>V ■. ; '

/• r^ZC%^СFчл^+/

х^ ХХ^^хх »
'ч ' s

Х1т^ £

к/
•^*- к

;F’
Оцз

i л\|\ * tv

1 38



Вероватно да се средњовековна Доња Мутница стопила са
Горњом, или је пак расељена, а нова Доња Мутница је настала на
селишту Петруше, али после запуштања."

(У својој књизи Р. Прокић користи много извора од највећег
ауторитета у историјској науци, na у веродостојност наведених
података не треба сумњати.)

Много касније, за време аустријске окупације 1718,- 1739. Параћин
је био дистрикт (округ) са 9 насеља (у којима је евидентирано укупно
48 тзв. посланика - старешина домаћинстава) и 14 заселака. Насеља су
била: Видово, Забрега, Извор, Лешје, Мириловац, Мутница,
Параћин, Плана и Шавац.

Премапопису из 1733. Доња Мутницаје имала 15 домаћинстава (а
Поповац, на пример, 29, Горња Мутница 18 итд.).

Практично четири века после првог помињања села. Доња
Мутница је имала стотинак становника (ако је свако домаћинство у
просеку имало по 6 чланова).

Према пореском тефтеру из 1833.-1838..* Параћински срезје имао
30 насеља са 1.197 домова. Сама "варош" Параћин ималаје 312 домова. а
Доња Мутница 66. (Доње Видово, данас највеће село у Општини, тадаје
имало 54 домаћинства.)

У току 1850. су спојени стари Јагодински и Ћупријски округ у
Моравски округ са седиштем у Ћуприји, у коме је био и Параћински
срез. Читав срез је имао 23.800 становника, а варош Параћин 5.486

становника.
По чувеном детаљном попису из 1863. (Б. Перуничић) у Доњој

Мутници су евидентиране 103 пореске главе, тј. домаћинства, и 7
становника без имовине (слуге и воденичари).

По попису из 1871. параћински срез има 37 села, а Доња Мутница

има 148 пореских глава.
С оваквом територијалном поделом и оваквим (приближно)

бројкамастановника, Параћински срезје дочекао Први светски рат.
(Ово "протрчавање" кроз векове правдамо тиме што је, практично.

тек после Другог српског устанка, 1815. године дошло до
дефинитивног насељавања српског живља и одсељавања Турака. (Турци
су у Параћину били до 1834.године, још четири године после
Хатишерифа.) Зато се тек од овог временског периода може говорити о
становницима Доње Мутнице као о биолошким прецима данашњих
Мутничана, што је једини предмет нашег интересовања. О коренима у
крвном и наследно-правном смислу.)

* (Саво Ветнић и мр Миодраг Алексић: 1 39

"Удружење предузетника самосталних привредника у Параћину 1842.-1997.")

Године 1922. земља је подељена на 33 области, па је од Моравског
округа образована Моравска жупанија, и даље са седиштем у Ћуприји.
Ова подела је укинута 1929., а основано је 9 бановина, међу њима и
Моравска бановина, са седиштем у Нишу, којој је припало 7 овдашњих
срезова. Од 1933. вароши са више од 3000 становника су добиле статус
самосталних општина, па је тада Општина вароши Параћин
преименована у Градско поглаварство у Параћину, у саставу Параћинског
среза сајош 20 сеоских општина: Шавац, Г. Видово, Ратаре, Голубовац,
Плана, Мириловац, Клачевица, Шалудовац, Забрега, Стрижа, Д.
Видово, Дреновац, Бусиловац, Лебина, Текија, Д. Мутница, Г.
Мутница, Бошњане, Батинац, Чепуре, Сикирица, Крежбинац,
Лешје, Давидовац, Извор, Буљане, Поповац, Бигреница, Стубица,
Сење и Паљане.*

Од средине 19. века број становника Доње Мутнице је стабилан,
равномерно расте, а губитак становника је повећан само у великим
ратовима и, последњих деценија, због економске миграције (село - град и
привремени рад у иностранству).

По најновијем попису из 1991. године, Доња Мутница има 1373
становника и 359 домаћинстава.

ПОПИС СТОКЕ У СРЕЗУ ПАРАЋИНСКОМ 1859.
Доња Мутница: коња - преко 3 године (ајгира) 2,
кобила 15, коња 21, ждребади 11, бикова преко године 10,
волова 204, крава музара 85, крава јалових 112, јунади
испод године 59, телади испод године 85, свиња-нерастова
преко два месеца 29, крмача преко два месеца 19, вепрова
преко 2 месеца 190, прасади 538, овнова преко једне године
81, оваца 1.595, јагњади 780, јараца преко једне године 8,
коза преко једне године 426, јаради 135, магаради 6,
кошница80.

ПОРЕКЛО СТАНОВНИКА **

По ономе што је Јован Цвијић у свом познатом делу "Балканско
полуострво" утврдио, може се најкраће рећи даје у овом крају настањено
становништво веома шаролико по свом саставу, у коме учествује више
метанастазичких струја, досељених са разних страна и области даљих и
ближих, али у коме доминанту чине досељеници с Косова.

40 f * (Саво Ветнић и мр Миодраг Алексић:
"Удружење предузетника самосталних привредника у Параћину 1842.-1997.")

** (дрДрагослав Антонијевић, прилогу књизи "Бој на Иванковцу", Бгд 1979.)

Када се после пораза на Марици 1371. и на Косову 1389., државни
центар српске државе померио с југа на север, крајеви у моравској долини
су добили велики значај, нарочито за време деспота Стефана Лазаревића.

У та релативно мирна времена овај крај насељава приличан број
становника, нарочито после Косовске битке становништво се из јужних
предела померало на север, прелазило Саву и Дунав, али и задржавало у
границама Деспотовине, где се привремено смештало и мешало са
затеченим домороцима, па је тако Деспотовина у то доба била добро
насељена. (Из прве половине 15. века постоје записи путописаца о "врло
лепој земљи и врло добро насељеној.покрај Мораве")

Друга половина 15. века већ пружа потпуно другачију слику.
После пада Смедерева 1459. и Београда 1521. падају последњи
остаци српске државе (Деспотовине). Завршава се прва фаза досељавања
становништва у ове крајеве, а почиње велико одсељавање. Турци су одве-
ли у ропство велики део становништва, а само за десет година у Угарску је
прешло 200 хиљада Срба, од којих половина из долине Мораве!
Овај део Поморавља је опустео. Путописци из 16. века имају
истоветна запажања: пут долином Мораве је био непроходан од шуме, а
предели око њега пусти и ненастањени.
У 17. веку насељавањејетеклоспороискорозанемарљиво.
Са повлачењем аустријске војске 1690., маса становништва из
долине Велике Мораве (која није стигла честито ни да се "скраси")
придружила се снажној миграционој струји из косовско-метохијских
области - тзв. Великој сеоби под Арсенијем Чарнојевићем.
Почетак 18. века области Београдскогпашалука дочекале су са врло
проређеним становништвом. После Пожаревачког мира 1718. (којим су
окончани аустро-турски рат 1688.-1690. и 1716.-1718.) на списку
новопостављених капетана и обер-капетана у окупираној Србији од 15
њих 11 н и ј е било из тадашње Србије. Староседелаца скоро да није
било, а из многих записа се види даје Поморавље било пусто.
После 1739. настаје извесно смиривање у бежању и и^ељавању.
Исељени се враћају, а досељавају се и нови становници.
Међутим, крајем 18. века, са новим аустро-турским ратом 1788. и
после познате "Кочине крајине", становништво из долине Велике Мораве
мигрира на север преко Саве и Дунава.
Али, овај период се може узети као прекретница, као крај периода
исељавања, и почетак периода интензивног досељавања предака
данашњег становништва устаничке Србије, које достиже максимум у
току Првог српског устанка.

1 41

У периоду од око 1790. до 1840. овај део Поморавља добио је
коначан етнички лик. Наиме, у том периоду су се населиле три главне
метанастазичке струје: косовско-метохијска, јужпо-моравска и
тимочко-нишавска, односно браничевска.

У долинским насељима, уз Мораву, најзаступљенији су
досељеници из јужно-моравских области, док су у осталим насељима
(где спада и Доња Мутница, прим. Н.М.) најбројнији Косовци, који су се
доселили далеко пре устанка и представљају најјачу миграциону струју
досељавања. Они су долазили долином Ибра и превојима који су ишли
преко Топлице. Део Поморавља који гравитира истоку има досељенике
од Тимока и Нишаве.

Несумњива разноврсност у саставу становништва овог краја
потиче отуда што долина Велике Мораве представља пространу и плодну
област којаје привлачила становништво из виших и неплодних крајева са
свих страна.

Прослава 7. јула 1950. године

42 f

челу с браћом Петровић, који су још почетком тридесетих
година имали дреш и парну машину за које су били главни
и за руковање и за одржавање.

На железничкој станици у Извору налазио се
резервоар за воду где су се пуниле локомотиве. (На слици
је свадба Михајла Петровића, почетком 30-тих година.)

1 43

Чобапи: Стојан Љубисављевнћ н Града Радуновић

Пре него што се знало за дреш, житарице су после
жетве газили коњи или краве да би се издвојило зрно.
44 Г