краљицу-блудницу и бацио је кроз прозор у дворску башту,
пленио је извесна женска срца: много се причало о његовим
љубавним подвизима, али ја нисам чуо за неку његову
конкретну везу достојну бележења и памћења."*
Вемић није имао никакве приходе, ни плату, ни пензију,
али се никоме није жалио. Морао је да прима помоћ од другова
"црнорукаца" који су били способни да зарађују, па су
помагали другове у невољи.
Велимир Вемићјеумро бедно 1945. године у Београду.
Био је самац, без иједног ближег сродника, паје неколико дана
лежао мртав међу својим књигама. Нико није знао да је умро,
па није ни било неког да о томе обавести његове другове.
Бурна младост (може ли се замислити бурнија?) и мирна
старост Велимира Вемића завршиле су се тужном смрћу од
свих напуштеног усамљеника.
*(В. J. Марабо: "Тајни живот краљеубице", Политика експрес, мај 1995.) I 483
БРАНКО КРСМАНОВИЋ (1915.-1941.)
СМРТ ШПАНСКОГ БОРЦА
О најпознатијем Мутничанину, народном хероју
Бранку Крсмановићу написана је књига од 280 страна, што
би требало да обесхрабри све покушаје да се о њему било шта
пише.
Први разлог што се Бранко Крсмановић је био леп, богат,
Бранко нашао и у овој књизи паметан, омиљен... и комуниста!
јеједноставан: када се говори Страдао је у 26. години под
о Доњој Мутници и Мутнича- неразјашњеним околностима. Иако
нима, породица Крсмановић народни херој, споменик је добио тек
је неизбежна по сваком после Титове смрти.
основу. Како се Драгутину КрсмановиБу,
богаташу, угледном члану
С друге стране, биогра- Демократске странке, човеку коме су
фија Бранка Крсмановића. министри и конзули долазили у госте,
аутора Корбутовског, Грбо- а брат му студирао у Паризу - како се
вића и Бодића објављена је њему десио син комуниста?
1981. године, поводом 40. го-
дишњице устанка "народа и
1 485
народности" против окупатора и у исто време када је донета
одлука о подизању споменика највећем хероју овог краја.
Књига потпуно одражава тренутак и повод којим је
настала: почиње Титовим речима, пребогата је изјавама
револуционара, прогласима КПЈ... Педантно и детаљно је
презентирана Бранкова биографија. Књига која уважава
чињенице, а не покреће питања. Не скида идеолошке наслаге.
Прави споменик у слици и речи.
Писца ове хронике су, рецимо, потпуно импресионирале
и навеле на најдубље размишљање само две приче из целе ове
књиге: прича о Бранковој девојци Ружнци Милановић, и
прича коју је Бранко најрадије причао на илегалним
састанцима партијских ћелија, као већ искусан револуционар
и идол младих комуниста, а по повратку из Шпаније.
Као, неки чешки стакларски радници отишли у СССР да
виде како функционише бољшевичка власт (пошто је код њих
капитализам) па се тамо и запослили. Почели да уживају у
благодетима комунизма, плате велике, услови рада фанта-
стични, паЧеси реше да остану у СССР. Али, совјетске власти
им не дозволе да остану. Кажу: ви морате да се обрачунате с
капитализмом у својој земљи, па да цео ваш народ буде
срећан, а не да уживате у лепоти коју смо ми изборили за наш
народ. Свако мора да изгради свој комунизам, а не да се шири
у туђем а његовом народу како буде!
Тако некако гласи Бранкова прича, образовно-
васпитна, идејно подстицајна. И потпуно безумна. (У том
тренутку недужне жртве бољшевичке власти, што од глади,
што од репресије, бројале су се хиљадама.)
Друга прича односи се на Бранкову девојку, Ружицу
Милановић, а запањујуће је слична "Легенди о девојци
Слободи" Наде Маринковић (реч је о Слободи Трајковић.
девојци Лоле Рибара).
Ружица Милановић из Јагодине била је лепа.
интелигентна девојка, студенткиња медицине, из добре куће.
Са 20 година била је проверени кадар међу "друговима". Неу-
страшиво је разносила Мајски проглас КПЈ о позиву на уста-
нак, испред носа жандарима и агентима, иако је још пре рата
хапшена и имала досије као комуниста. Упозналаје Бранка на
тајном задатку (један другоме су предавали тајни материјал).
486 [
Као борца Беличког одреда заробили су је љотићевци
новембра 1941 .и предали Немцима. Следилоје испитивање у
Гестапоу, па у Специјалној полицији, у злогласном
Вујковићевом "одељку за комунисте". Зиму и пролеће је
провела у тамници и под тортуром за извлачење признања.
Март 1942. дочекала је у логору на Бањици, а прозивку за
стрељање примилаје с олакшањем.
Ималаје само 22 године!
Бранко и Ружица су били лепи, млади, паметни и
заљубљени. Зашто им то није било довољно, него су хтели да
измене свет? На то питање књига о Бранку и не покушава да
одговори.
КРСМАНОВИ потомци
Не само сећање на усмена предања, већ и писани траг,
воде до родоначелника породице Крсмана, и његовог сина
Тодора,рођеног1816.
Тодор је имао сина
Мијајла, (Мику), рођеног
1838, и унуке Милана
(1860.), Милосава и ел
Милију.
Милија је погинуо у
војсци у Нишу тако што је
пао с коња.
Милаи је имао синове
Алексу и Марка. (Марков
син Милутин је служио
краљеву гарду.)
Милосав, кога су сви
знали само као Мису, важна
је карика у породичном лан- Крсмановићи у Врњачкој Бањи 1927.,
цу. За време његовог дома- испред "Виле Лозанић", у којој су боравили.
ћиновања највише се сте- (Бранко седи скрштених руку, поред њега
кло, а он је 1905. сазидао и сестра од стрица Дана. Са шареном марамом
кућу која је, иако скромна за Бранкова стрина Видосава, прерано умрла
данашње појмове, била од туберкулозе, а изнад ње лепа Наталија,
права газдинска (у то време Бранкова старија сестра)
] 487
ни имућни сељаци нису правили велике и лепе куће,
напретком се сматрало само стицање земљишта).
Деда Миса је страдао за време бугарске окупације.
Одвели су га 191 б. и више се нијејавио.
Миса је имао петоро деце: ћерке Драгињу и Босиљку, и
синове Драгутина, Тодора и Боривоја.
Осим Драгутина, све је покосила туберкулоза.
Као најстарији, Драгутин их је све посахрањивао, а на
свакој сахрани народ гаје загледао: нешто је мршав, готов је и
он!
Болест и смрт несумњиво су избацивали породицу из
равнотеже, али су у материјалном смислу знали само за
напредак. Од времена док је деда Миса био домаћин, па
наредних двадесетак година, Крсмановићи су поседовали две
куће, кафану и око 150 хектара земље у једном комаду!
Трговали су свињама тако што су сваког пролећа
куповали по неколико хиљада (!) свиња, товили их
сопственом храном и ујесен терали за Пешту, уз обавезно
успутно "жирење".
Најпре економска блокада 1908. (тзв. “царински рат” с
Аустро-Угарском) а потом и Први светски рат пореметили су
трговину, тако да су тих година Крсмановићн морали да
продају земљу да би вратили с каматом паре позајмљене од
Марјановића ("аџијских") за куповину свиња (а које су
раније враћали од профита).
Део земље продат је да се обезбеди богат мираз за
Драгутинову љубимицу, лепу Наталију. Удала се за капетана
Ћорђа Петровића, а по тадашњем закону официри су могли
да се ожене само девојкама које имају најмање 50 хиљада
динара мираза, јер су морали да живе како доликује краљевим
официрима, "на високој нози". Драгутин је био дарежљив:
даојећерци 150хиљададинара.
После ових продаја, Драгутину Крсмановићује остало
"само" око 40 хектара земље, кућау селу, две куће у ул. 7. јулау
Параћину и кафана "Морава" у Параћину. (Данашња кафана
"Три шарана".) С том имовином дочекао је долазак нове
власти и национализацију. Земљу су му одузели јер је имао
кафану, а кафану зато што је имао земљу!
Породицаје остала без имовине.
488 [
КРСМАНОВИЋИ - “ГОСПОДА И ПРЕ ГОСПОДЕ!”
Генерацијама имућни, Крсмановићи су организовали
живот "газдински": са слугама, надничарима, јасном поделом
улога у породици, одевањем и начином живота који одају
статус богаташа (колективно одлучивање које дете ће да се
посвети школовању, а које да "уђе у посао" такође је манир
газдинских породица).
Било је. притом. сасвим нормално да се живи у селу. У
граду су се куповале некретнине, улагало се, радило, али се у
селу живело (као, уосталом, и данас).
Међутим, 1923. Крсмановићи одлучују да купе кућу у
Параћину, недалеко од кафане.
Дошло је, наиме. време да се школују деца Чедомир
(1908), Наталија (1911.) и Бранко (1915.) аи дасе на време
"уђе у друштво" због ћерке.
Породица је објективно припадала танком социјалном
слоју банкара. индустријалаца, трговаца и угоститеља, па се
лако уклопила у градски живот.
Наталија Крсмановић је, рецимо, четврта у Параћину
добила клавир (имали су га Бошковићи, Теокаревићи и
Оскианиани ). Клавир је стигао право из Беча, а када је
коњска запрега довезла упакован и заштићен драгоцени терет,
цео Параћин се скупио да
посматра истовар: сви су већ
знали шта је стигло, и за
кога! $
А када се удала 1933.
за капетана Ђорђа Петро-
вића, младенци су купили f
"шевролет". Возикали су се •
по бањама, летовали у Ду- ;
бровнику и Опатији с евро- ј
пском господом. :
Када се Драгутин
Крсмановић кандидовао за
посланика испред Демокра- |
тске странке, 1935. (први Бранко са скаутима 1933.
избори после укидања скуп- (Последњиу горњем реду)
1 489
штине 1929.) зет Ђорђе га је возио "шевролетом" да се
представља бирачима.
На фотографијама из доба Бранковог детињства и ране
младости види се да је породица апсолутно припадала
параћинској елити.
КОМУНИСТА НА БАБУ!
Нормално да је необичан животни пут, као што је
Бранков, био тема разговора у свим огранцима породице и
онда. и током свих ових деценијапосле његове смрти. Сувише
често је у породици изговорено да се Бранко "бацио" на бабу
Живку да би се ово поређење игнорисало.
Баба је, наиме, имала добру душу, била сажаљива,
непрекидно имала само једну жељу: да помогне другима.
Ову особину препознали су укућани код Бранка још кад
је био сасвим мали, тумачилије као бабину "црту", а ми бисмо
рекли да је имао "генетске предиспозиције" за
комунизам у оном смислу у коме је комунизам
представљао идеологију правде, једнакости и
афирмације обесправљених.
Бранко је, рецимо, као дечак од шест
година задавао муке родитељима тако што није
хтео да седне за сто док се не увери да је и по-
следњи слуга добро јео, а за надничаре је
захтевао исти "мени" као за породицу!
Књига аутора Корбутовског, Грбовића и
Бодића бележи "симптоматичан" случај: Бра-
нкова мајка Велика погађала се са сељанком
која јој је нудила целу корпу грожђа, "ђутуре",
по цени коју је она, као свака газдарица, хтела
да смањи. Бранко је покварио пазар тако што
је сељанки рекао: носи, тетка, то грожђе кући,
3 немој да те газде искоришћавају! (Није по-
знато како је сиротамајка поднела оптужбу даје
експлоататор!)
И у школи, у време када деца нису смела
Бранко Крсмановић као да пусте глас ако их учитељ ништа не пита,
матурантгимназије, 1932. истеривао је правду. На крају школске године у
490 Г
другом разреду основне школе, Бранков добар друг
Михаило Ружић (Мика Учитељ из ове књиге) прочитан је
као одличан, а једини није добио књигу. Мали Михаило се
расплакао, јер није долазило у обзир да се побуни, али је ту
био Бранко да интервенише код учитељице и - грешка је
исправљена.
Као потпуно безазлен симптом атеизма аутори у књизи
"Бранко Крсмановић" наводе да је Бранко у другом разреду
кажњен смањеном оценом из владањајер је "изашао из реда
пред црквом". Бранко се, наиме, као најмањи у разреду,
ужасавао стајања у гужви и загушљивим просторима, па је
имао страшну аверзију према одласцима у цркву. Родитељи су
му дозвољавали да "прескаче" причешћа, и да излази из реда
када ђаци организовано иду у цркву.
КОМУНИСТИЧКИ "ВИРУС"
Епизоде из Бранковог детињства ■
наводимо као симпатичну илустрацију
његове природе, а не као озбиљан "до- V
каз" о "урођеном комунизму".
1
Али, чињеница је да је Бранко
био немирног. истраживачког духа, ж
пркосан, правдољубив и да је волео да
материјално помаже другове. (Свакако Пред одлазак у Праг, 1934.
зато што је био у прилици, абио је добар (Бранко у белом мантилу, са
човек. Тешко је поверовати даје маштао шеширом)
о "једнакостиу сиромаштву".)
Пети и шести разред гимназије
Бранко Крсмановић је завршио у
Јагодини.
Промена средине је битно, пресу-
дно утицала да се Бранко "инфицира"
идејама које још није препознавао као
политичке.
У дружини "Омладинац", чији је
председник био Бошко Ћуричић, оку-
пљала се омладина немирног духа,
1 491
склона литератури, жељна сваке активности, а из социјалног
слоја који није имао видљиве разлоге за незадовољство
(аутори књиге "Бранко Крсмановић" кажу: "били су
неискварени грађанским моралом"!!!).
Бранкови најбољи пријатељи, Жика и Славка
Ћурђевић, били су, на пример, трговачка деца. У годинама
кадасу седружилис Бранком (1930-31) имали су између 16 и
18 година, Бранко 15. а читали су Русоа, Волтера и Фојербаха.
писали песме, волели позориште. Били су сјајни млади људи,
паметни и васпитани. И заражени левичарством у време када
је то било изазовно и неизбежно за "прогресивне" младе људе
самим тим штоје у школама било строго забрањено.
(Бошко Ђуричић, млади адвокат, погинуо је 1942. у
Босни, Жика Ћурђевић се обесио услед полицијске тортуре
1937., а његова сестра Славка, удата за Бошка Ђуричића,
стрељанаје на Бањици 1943.)
Бранко је само две године провео у Јагодини. потом је
прешао у ћупријску гимназију, па у књажевачку, где је и
матурирао.
Револуционарни рад у правом смислу речи Бранко је
почео у Прагу, када се уписао на Високу школу пољопри-
вредног и шумарског инжењерства (школске 1934/35).
У то време у Прагу је било око 300 југословенских
студената, који су углавном били активни левичари (зато су и
студирали у иностранству. јер због бунтовничке репутације
нису могли да се упишу на
факултете у земљи).
Бранко се веома збли-
жио с Вељком Влаховићем,
Лазаром Удовичким и Ра-
тком Павловићем-Ћи-
ћком, и њих четворица ће
остати нераздвојни кроз све
бурне године које су биле
пред њима. Бранко је био
најбогатији, и сав новац који
је добијао од куће трошио
Шпански борци, интернирци у логору као даје заједнички.
Гирсу Француској 1939.године
492 |
Иначе, у студентским акцијама се нашао "као риба у
води" и брзо доспео у само језгро најборбенијих студената.
Брзо је постао потпредседник Академског друштва
"Југославија", које је 1936. организовало демонстрације
против фашизма, у јесен исте године учланио се у КШ. У то
време у Шпанији се већ формирала интернационална бригада
за одбрану Републике, па су прашки комунисти почели
организовано да спроводе борце у Шпанију.
Јануара 1937. на пут је кренула група, читав вод од 25
студената. и међу њима Бранко Крсмановић и његова три
поменута друга.
Нису имали ни минимална војничка знања, нису чак ни
служили војску.
После сасвим кратке војне обуке, "бачени су у ватру", а
после чувене битке на Харами, тешке и стратешки значајне,
неколико најбољих бораца одређено је да похађа школу за
официре Интербригада у Посорубију. Међу њима и Бранко.
Овај део биографије Бранка Крсмановића не смемо да
посматрамо као обичан напредак у војној струци. Сва је
прилика, наиме, да се од провереног, најбољег комунистичког
"материјала" у овој школи стварао кадар за "специјалне
задатке”, под руководством совјетског НКВД. (Познатоје даје
Бранко говорио руски, шпански и чешки језик.) Све што се
касније догодило даје нам за право да истакнемо значај ове
чињенице.
По завршеној официрској школи, Бранко је добијао
сложене задатке. У лето 1937. примљен је у КП Шпаније, у
јуну 1938. је постао војни инструктор прослављене 129.
интернационалне бригаде, а истог лета изабран за секретара
комитета ове бригаде, којаје имала највише комуниста.*
Августа 1938. генерал Франко је преко Друштва народа
издејствовао повлачење "увозних комуниста" па су
интербригадисти почели да се повлаче са фронта, и окупили
се у некој врсти сабирног логора где су и презимили.
Марта 1939. Франко је ушао у Мадрид, и то је био крај
Грађанскограта.
Интербригадисти су почели свој повратак, мукотрпан и
понижавајући,јер нигде нису били добродошли.
После тромесечног потуцања по Француској, Бранко се
*Овај део биографије Бранка Крсмановића, иако занимљив, доносимо скраћено јер је 1 493
детаљно презентиран у књизи "Бранко Крсмановић".
нашао у Гирсу, логору који се није разликовао од
концентрационих логора. Око 300 Југословена у овом логору
дочекало је и Хитлеров напад на Пољску, септембра 1939., па
и читаву зиму. Тек почетком 1940. почели су тајно да
напуштају логор.
Браико се тек крајем 1940. нашао у прихватном центру
у Марсеју. Ту је успео да продужи пасош захваљујући срећној
околности што је конзул Иван Герасимовић био пријатељ
Драгутина Крсмановића, а потом је добио транзитну визу.
Кадаје стигао у Југославију, већ је био фебруар 1941. На
граници га је полиција препознала и, уместо код куће, нашао
се у робијашници Главњачи.
После неких месец дана пуштен је кући, и то тако што је
његов отац потегао своје везе, политичке и богаташке. Уз то.
тројица угледних грађана морала су да гарантују да ће Бранко
бити узоран и лојалан грађанин да би га пустили.
(Гарантовали су г. Микнћ, г. Шљивић иг. Марјановић.)
' 'Г
ТРАГИЧАН КРАЈ РЕВОЛУЦИОНАРА
Бранко са Ђуром Мештеро- Бранко се, наравно, није смирио.
вићем у Марсеју 1940. У његовом шестогодишњем одсуству
намножили су се и комунисти и партијске
ћелије, а он са репутацијом прекаљеног рево-
луционарадочекан као идол.
Организовао је мартовске демонстра-
ције ("Боље рат него пакт") док се породица
још није ни освестила од радости због
његовог повратка.
Априла се у Поморављу појављује
Петар Стамболић, припрема се устанак.
Истог месеца у Загребу се одржава
седница Политбироа Централног комитета
КПЈ, на којој је изабран Војни комитет
Југославије, а у њему Бранко Крсмановић.
Онда, Мајски проглас, позив на устанак.
Политбиро ЦК КПЈ 4. јула доноси одлу-
ку о почетку оружане борбе.
Формира се Главни штаб НОПО (народ-
494 Г
ноослободилачких партизанских одреда) у који је ушао и
Бранко. (Поред њега, још и Сретен Жујовић, Родољуб
Чолаковић, Филип Кљајић и Никола Груловић.)
Од тогтренутка, Бранкоје непрекидно натерену.јер се
оснивају партизански одреди.
Негде средином јуна 1941. (били су Духови) Крсмано-
вићи су остављали годишњи помен баба-Живки. Тог дана
Бранко је отишао назадатак, и породица гавише није видела.
Средином јула нашао се на Космају, где је присуствовао
полагању заклетве новоформираног Космајског одреда.
Првих дана августа пронела се вест о блокади
Космајског одреда. Наводно, Бранко Крсмановнћ и студент
Мнливоје Радосављевић кренули су према Великој Иванчи,
с намером да се пробију до Лазаревца. У исто то време група
од девет бораца Младеновачке чете кренула је према Сопоту,
на задатак, али је налетела на јаке немачке снаге и повукла се.
Приликом повлачења, ка Космају, наишли су на Бранка и
Миливоја (!). Претпоставља се да су се ЗАЈЕДНО нашли у
окршају с Немцима. Само седморица су се пробила кроз
обруч. За остале се претпоставља да су погинули.
Тек после блокаде, која је окончана 12. августа, неки
погинули борци донети су у Сопот. најпре идентификовани.
па сахрањени. Међу њима није бнло тела Бранка
Крсмановића.
У извештају Космајског одреда се каже:
"7. августа Бранко Крсмановић и курир којије био с њим
ноћили суу нашем логору. У 7 часова су кренули са полит.ком.
и са још четири партизана у Иванчу, одакле су њих двојица
требали да пођуу Копљаре, ради хватања воза за Ваљево. Ту
су се срели са Немцима, и били принуђенида се epameу Космај,
где су се нашлиу борби. Даље о њима не знамо ништа.
8. августа идентификовали смо 5 партизана из Друге
чете и 4 из бивше Четврте чете, која се такође нашла због
акције по питању коња код Космаја и повукла се у Космај за
време борбе. Бранка нисмо нигде идентификовали. Знамо
да су Немци накнадно донели у Сопот још три погинула
партизана, али нисмоуспели доћи до њих "
Командант Космајског
Револуционарног нар. ослоб. одреда
] 495
Међутим. пет-шест дана после опсаде Космаја.
извршена је идентификација погинулих у Сопоту. и међу
њима нису препознати Бранко Крсмановић и Миливоје
Радосављевић. (Сведок Милена Борић, курир)
Из ових навода се закључује да тело Бранка
Крсмановића, практично, није пронађено међу погинулимау
окршају у коме се тврди дајестрадао!
У књизи "Црвене воде Црнице", издатој у Параћину
1969. тврди се да је Бранко страдао од руке "домаћих
издајника", и ништа више.
За погибију се сазнало 1. октобра 1941., када је то
објављено у Билтену Врховног штаба НОПО.
Тада је сазнала и породица. Нису поверовали, мислили
су да се Бранко прикрива да би њих поштедео неприлика.
СПОРАН ДАТУМ, МЕСТО, УЗРОК....
Да никада није утврђено шта се тих августовских дана
заиста догодило види се чак и из изјаве Петра Стамболића:
"Сва нашатрагања како је и где погинуо нису дала резултате.
Пошао је из Космајског одреда са другом Миливојем Радоса-
вљевићем, из Ваљева, пре немачке офанзиве."
Што је најинтересантније, највећу пажњу породице и
свих који би да баце више светла на Бранкову погибију иза-
зива датум смрти. У породици се и данас говори да су могућа
три датума погибије.
Расправа о датуму чини се на први поглед небитном, јер
било ко и било зашто да је ликвидирао Бранка, није имао
разлога да прикрива д а т у м, већ убицу и мотиве. (Усред
ратних збивања, било који датум је могао да буде уверљив, па
ионај прави!)
Забуна око датума има, очито задатак: а) да ствара
конфузију око догађаја и б) да скреће пажњу са важнијег
питања КОје убица, на мање важно кадаје убијен.
У том смислу врло је илустративна прича која се и данас
препричава у породици (потомство Бранкове сестре
Наталије).
Године 1943., две године после званичне Бранкове
496 Г
смрти, у коју мајка дуго није поверовала, у кафану Драгутина
Крсмановића "Морава" ушао је непознати човек са сукненом
торбом, тражио газду и - испоручио поздраве од "његовог
сина Бранка, с којим се управо растао на железничкој станици
у Краљеву." Драгутин и Вела се растрче да га угосте ручком,
не би ли још нешто сазнали, али непознати каже да жури,
одбије храну и пиће, набаци торбу нараме и оде.
Наравно да су родитељи поверовали у "поздрав" баш
зато што "гласоноша" није хтео да руча, јер им је то указивало
да није у питању преварант који је смислио начин да
бесплатно руча.
С друге стране, наравно даје непознати баш зато и одбио
да руча, да би то уверило родитеље да је “порука” истинита.
(Ако се заиста срео с Бранком, зашто би одбио да га његови
родитељи, кафеције, почасте? Дуго се путовало од Краљева у
то време!)
Родитељи су до смрти веровали да је Бранко 1943. био
жив.
А ова дилема потпуно је испунила функцију - да створи
конфузију око догађаја, и да скрене пажњу с мотива.
Ако се макар само п о з н а т и елементи догађаја
посматрају са временске дистанце и идеолошки неутрално
(колико је то могуће) неминовно је да се доведу у везу
чињенице:
-Шпански борци су страдали по правилу у првим
месецима после подизања устанка (има много примера, који
нису предмет наше анализе, али су општепознати),
-Није логично да страдају већ при првим окршајима, јер
су били прекаљени борци са пређеном војном обуком и
искуством баш у герилском ратовању,
-Од пресудног је значаја што је овај елитни
комунистички кадар страдао баш у фази организовања
народноослободилачких одреда.
Уз ризик да неутемељене тврдње компромитују иначе
озбиљан рад на овој причи, морамо да наведемо “теорије” које
се евидентно провлаче кроз све дискусије о нерасветљеној
смрти Бранка Крсмановића.
-Доказано неустрашиви, проверено идеолошки
правоверни, на ватри револуције "испечени", шпански борци
1 497
су били најбољи расадник за челна места у хијерархији која се
тек стварала. Дакле, сметали су онима који су тек изникли.
(или тек дошли!) а хтели су да освоје кључне позиције у
партизанском покрету.
-"Теорија" о голој борби за поделу власти у будућем,
постреволуцинарном периоду најмање је уверљива. јер је
свакако било прерано да се рачуна на победу већ при
организовању покрета.
-Све претпоставке су, мање-више, всзаие за личност
Јосипа БрозаТита, а понајвише оиа којаје у вези с тврдњом да
"онај" Тито којије дошао 1937. на чело Партијс иије исти Тито
који је претходно напустио земљу (и који је рођен у
Кумровцу). У тој варијанти. шпански борци су били сведоци
ове замене, јер су у Шпанији, наводно, познавали правог
Тита. (Подваријантаоветезеје итврдњада Титоуопштс није
био у Шпанији, што су шпански борци свакако зпали, а што
тврди, на пример, Јосип Копинич, познати обавештајац и
Коминтернин човек.)*
-Чињеница да су у официрској школи у Шпанији
наставу изводили руски инструктори, чини нам се од највећег
значаја. Одабир полазника за ову школу (из редова оних који
су се показали у борби) и физички и интелектуални квалитети
(Бранкови, а и осталих официра из Шпаније) указују да су од
њих могли бити регрутовани поуздани људи за специјалне
задатке у оквиру тајне службе ЧеКа. Уколико су били “руски
људи” најугословенском терену, сасвим је било логично да се
“шпанци” активирају, тј. дођу у опасност. одмах пошто је
Хитлер напао СССР 22. јуна 1941., а Стаљин кренуо да
подстиче организовање покрета отпора по Европи. Има
мишљења да су Стаљинова узданица за отпор фашизму били
војнички устројене формације с професионалним официрима
на челу (као што су генерали Дража Михајловић, Де Гол) а не
појединачне и неорганизоване усијане младе главе, ђаци и
пролетери, који су могли бити од користи, али под командом
"озбиљне" војске.
Зато што је прерано (?) да се демистификује велика
српска несрећа, партизанско - четнички конфликт. није нам
могуће да "сваримо" могућност да је Стаљин планирао да се
све патриотске снаге ставе под команду националисте Драже
498 Г ♦Миломир Марић, "Деца комунизма", Београд 1989.
Михајловића. Али, ако је тако било, неизбежно је разми-
шљање да је за спровођење те замисли користио "руске људе"
из Шпаније. И исто је тако неизбежно размишљање да се аутр-
рима идеје о Титу као вођи покрета отпора ова замисао није
свидела...
-На другу, потпуно супротну помисао наводи реченица
изједног интервјуа поменутог обавештајца Јосипа Копинича:
"Једно време је Стаљину било у интересу да се "шпанци"
подигну, да буду светска ствар, а онда их је ликвидирао."
(Копинич је знао шта прича. Он је, на пример, Титу јавио за
Резолуцију Информбироа седам месеци пре него што је
објављена!)
Ма како сензационалистички и произвољно звучале све
тврдње о мотивима за Бранкову ликвидацију, морамо да
признамо даје најмањевероватнаонапричакојаје званична!
Чињеница је. а не претпоставка, да су Бранкови роди-
тељи с огорчењем примили вест о додели Ордена народног
хероја њиховом сину, и да нису хтели да га приме.
Чињеница је и да нико у веома разгранатој фамилији
(Драгутинови унуци од ћерке, потомци Драгутинове сестре и
брата, потомци Драгутинове браће од стрица) никада није био
комуниста.
А када су једном старог Драгутина довели да прича
ђацима о свом сину хероју (ваљда поводом неког 4. или 7. јула)
он је за њих имао поуку: "Децо, слушајте родитеље, да не
прођете као мој Бранко!"
1 499
3АХВАЛНИЦА
Ова књига, у потпуности заснована на
веродостојним подацима, не би иикада угледала
светлостдана без помоћи многих Мутничана.
До обиља података дошла сам захваљу-
јући невероватном памћењу Светислава
Живковића и Милије Секулића, изузетном
познавању чињеница Радисава Ружића,
стрпљивом листању матичних књига Ивана
Живадиновића...
Више десетина сати провела сам на
мутничком гробљу, преписујући податке са
споменика уз помоћ челичне четке за стругање
маховине! Неуморно ми је помагао Радисав
Ружић, који ми је показао и све старе воденице.
Оригиналне текстове бајалица прибавила
ми је од старих жена Нада Живковић, а њеним
посредством доспела сам до многих, мени
непознатих људи. Упорни Гвозден Петровић
1 501
нашао ми је фотографију Васе Челоње (од
Слободана Пантића) када сам већ дигла руке,
јер сам је бузуспешно тражила по селу
месецнма. Родословно стабло Јовановића ие
бих никада склопила без помоћи Драгице
Јовановић-Секулић, која зна све својс преткс
два векауиазад!
За драгоцени дневник Мутничаиина
Драгића Ф. Ковачевића, који се деценијама
чува у манастиру Св. Петка, сазнала сам од
Душице Крсмановић-Петровић, а без овог
дневника моја књига би била неупоредиво
сиромашиија.
Прилог о језику др Софије Ракић-
Милорадовнћ дао је мојој књизи озбиљност и
научну тежину.
Најлепше и највредније фотографије
добила сам (сасвим неочекпвано) од Ивана
Гајнћа, праунука Гане Петровића.
Љубиша Лазић иаписао је песму о Доњој
Мутници специјално за моју књигу!
Дугачак је списак оних који су прпсталп
да ми дају фотографију или испричају понешто,
и то с пуним поверењем да ће и податак и
фотографија бити употребљени на прави
начин. Оваквих “сарадника” практично има
онолико колико има фотографија у књизи.
Овим путем захваљујем свима који су ми
помогли да прикупим фотографије и податке,
као и свима онима који су од почетка веровали
да ћу успети да напишем књигу.
С великим задовољством (али, морам да
признам, не и изненађењем!) истичем да је и
једних и других било много.
Невенка Миловановић
502 [
САДРЖАЈ
УВОД.......................................................... 11
Доња Мутница.......................................... 13
Легенде....................................................... 14
Мало историје: Моравска Србија.......... 19
Оправка пута на Честобродици............. 25
Света Петка кроз векове.......................... 27
Црква Св. Петка у Извору....................... 29
Дом за хендикепирану децу.................... 33
Атар Доње Мутнице................................ 36
Село и становништво.............................. 38
Куће.............................................................. 47
Локалитети................................................. 53
Мутничке воде.......................................... 54
На јазу воденица...................................... 57
Како су се Мутничани облачили........... 64
Како говоре Мутничани.......................... 75
Неки мање познати изрази и појмови ... 79
Имена од миља......................................... 84
Како су се Мутничани лечили............... 86
Како су се Мутничани хранили............ 91
Како су се мали Мутничани забављали 98
Какви су Мутничани.............................. 101
Разум и осећајност.................................. 104
Друштвен живот “на шипкама”............. 107
1 503
МУТНИЧКИ КОРЕНИ 109
Потомци Стевана Мусића............................. 111
Родословна стабла.......................................... 119
Марјановићи.................................................. 121
Марковићи и Станојевићи 125
Крсмановићи ................................................... 131
Катићи и Балотићи......................................... 135
Миленковићи и Раденковићи....................... 139
Младеновићи и Ђорђевићи........................... 145
Љубисављевићи............................................. 149
Вукадиновићи.......................................... 153
Ракићи и Вељковићи............................ ......... 157
Секулићи I........................................................ 163
Секулићи II...................................................... 167
171
Симићи............................................................. 177
Секулићи и Маринковићи.......................... 183
Јовановићи ....................................................... 191
Ружићи................................................. 199
Нешковићи.......................................................
205
Микићи, Матејићи, Чабрићи, Радојковићи, 213
Радивојевићи.................................................... 221
Миловановићи и Ковачевићи........................ 227
Радићи Павлови............................................... 233
Радићи Милојкини.......................................... 234
Породични надимци Мутничана 238
Попис становништва 1833............. 259
Попис становништва 1863.
Колена у српском роду...................................
СПОМЕНАР 261
Прва сеоска основна школа..................... 263
Доктори наука........................................ 273
Фудбалски клуб..................................... 287
Солунци ....................................... 295
Други светски рат...................................... 305
Лепе Мутничанке.................................. 313
Кад се због љубави бежало од куће....... 325
Жртве туберкулозе................................ 333
Мутничани директори фабрике цемента 343
504 Г
Мутничани лекари.............. 351
Мутиичани у књиговодству 359
Мутничани морнари 365
МЕДАЉОНИ 369
Богоје Вељковић............................. 371
Бора Петровић................................ 379
Градибор Вељковић....................... 389
Василије Миленковић................... 401
Душан Петровић............................ 407
Петар Милутиновић..................... 413
Драгиња Јовановић-Миловановић 419
Радојка Ђорђевић-Антић.............. 427
Светозар Љубисављевић............... 433
Војислав Симић............................. 439
Милан Бошковић........................... 447
Михајло Ружић............................... 453
Даринка Петровић-Живковић...... 459
Данијел Миловановић.................. 467
Стојан Јовановић........................... 471
Велимир Вемић ............................. 479
Бранко Крсмановић....................... 485
Захвалница 501
1 505
Невенка Миловановић:
ДОЊА МУТНИЦА, ВАРОШ МЕЂУ СЕЛИМА
Издавач
БИБЛИОТЕКА
"ДР ВИЋЕНТИЈЕ РАКИЋ"
Параћин
За издавача
директор
ЛЕПОСАВА ИВАНКОВИЋ
Ликовно-графичка опрема
ГОРАН ПАВЛОВИЋ
Фотографије (стр. 5, 24, 32, 33, 48a, 61, 62, 63)
ЗОРАН ПУРГЕР
Тираж
500 примерака
Штампа
ГРАФОАРТ
Параћин
035/567-164
Параћин 2003.
CIP - Каталогизација у публикацији
908(497.11 Доња Мутница)
929.52(497.11)
МИЛОВАНОВИЋ, Невенка
Доња Мутница, варош међу селима /
Невенка Миловановић ; (Фотографије Зоран
Пургер). - Параћин : Библиотека "Др
Вићентије Ракић". 2003 (Параћин :
Графоарт). - 501 стр. : Фотогр.; 24 cm
Тираж 500.
ISBN 86-84377-00-1
а) Доња Мутница б) Доњомутничани
COBISS-ID 103920140
инв. 6r. Ј