Доња Мутница-Варош међу селима

У недостатку зејтина домаћице су користиле туцане семенке од
тикве.

Сушене семенке од тикве туцале су се у авану, а онда сејале кроз
крупно сито да отпадну крупније љуске. Као додатак кромпиру у сармама
или паприкама ова маса од семенки успевалаје да "замасти" јело.

Свечана посна трпеза (Бадње вече, парастоси у току поста или
посна слава) састојала се мање-више од истих јела, али у већим
количинама и уз "расипничку" примену пшеничног брашна и пиринча.

Као прво, билаје то прилика да се меси хлеб од пшеничног брашна,
обично "колачићи" претходно запечени на плотни.

Пшенично брашно омогућавало је и да се јеловник обогати питама:
с купусом, кромпиром, пиринчем, празилуком, тиквама, вишњама,
јабукама. (Од печених кора, или непечених - савијаче.)

Уобичајени кромпир и пасуљ за свечану посну трпезу спремали су
се с више маште и труда. На пример, специјалитет је био "туцани"
кромпир. Кромпир се кувао с љуском, и тако неољуштен лупао се у авану
док не постане мекана, пенаста маса, па се зачињавао зејтином и белим
луком. Слично се спремао и "мељани" пасуљ, а истом таквом масом од
кромпира или пасуља пуниле су се и паприке - свеже, суве или из туршије,
зависно од сезоне. Уз мали додатак пиринча и црног лука, кромпиром су
се пуниле и сарме.

Посебна посластица била су јела од пиринча, од којих се за Бадње
вече или посну славу обавезно спремао пиринач запечен у рерни преко
кога су поређане "сараге" (димљене укљеве) или рибље главе. Слично се
спремао и славски специјалитет од велике количине прженог црног лука
преко кога су такође биле поређане рибље главе, сечене тако да на њима
остане и мало меса.

Риба у Доњој Мутници није била проблем јер су домаћини били
вешти да је улове у оближњој Грзи. Успевали су да помоћу специјалне
плетене корпе или црпца улове по 30 кг. рибе, али је за зимске славе (а оне
су углавном посне) било изузетно непријатно да се стоји у реци до појаса!

Мале рибе су се пекле у рерни, само посољене и посуте кукурузним
брашном, тако да се штедео зејтин. Само крупна риба се пржила.

Уз наведене специјалитете, у свечаним приликама гости би попили
за вече по десетак литара грејане ракије и буре вина. Сви су били жељни
добре хране и пића, па су се домаћини спремали за славу као да очекују
пук војске.

1 9S

“МРСНА" ИСХРАНА

Мрсна исхрана разликовала се од посне само незнатно, јер се у месу,
млеку и јајима оскудевало па су се ове намирнице ретко укључивале у
исхрану.

Јела су била готово иста, од кромпира, пасуља или купуса, само што
су се спремала на мало масти или с понеком сувом коском.

Цело прасе или јагње пекло се само за славу, а за Ускрс и Божић - у
богатијим кућама.

Зато су домаћице биле веште да за свечану трпезу припремају јела
од кокошијег меса.

За Божић се, рецимо, спремао червиш, изузетно укусан бели сос с
пуно белог меса од кокошијих груди, исцепканог на кончиће. Червиш је
био зачињен винским сирћетом и белим луком.

Боље домаћице (и у богатијим кућама) умеле су да праве и гибанице
од развијених кора, мало дебљих, између којих су се стављали комади
живинског меса. Овај специјалитет такође се спремао за Божић.

За божићни ручак, Покладе и славу кувала се кокошја супа у којој се
остављало месо.

Од живинског меса (по правилу гушчијег, ко има) правило се
раскошнојело од пиринча, запечено у рерни. Скромнија варијантаје била
с пилећом ситнежи.

Од "луксузних"јела, која су се спремала кад наиђу изненадни гости, -
најчешће је био кромпир ("на тепсиче") који се пекао у рерни заједно с
комадом сувог свињског ребра или суве вешаљке. (Пошто се суво месо
држало на тавану, укућани би се обрадовали када виде да домаћин иде на
таван. Тоје био знак да се спрема гозба!)

Колачи су се спремали само за славу, Ускрс и Божић, и то
најпростији, румни колачи (ваљда зато што се руне) од брашна, масти,
паР ЈаЈа и мало шећера. Ови колачи обликовали су се чашом или лименим
шаблоном. У нешто новије време, између два рата, на славски репертоар
дошлесу "пуслице" и "лењапита" спекмезом.

96 f

ЧУВАЊЕ НАМИРНИЦА

Пошто су се намирнице чувале за целу годину, а није било
фрижидера и замрзивача, најраширенији начин конзервисања меса и
поврћа било је сушење. Месо од заклане свиње сушило се до последње
кошчице. а сушењем се чувала и боранија, нанизана на вунени конац у
венац и закачена на промајно и сунчано место. (Слично методу за сушење
паприка, којије и данас исти.)

Сушењем се чувало и воће. Шљиве би се исцепале на половине,
извадила би се кошчица и онда се остављале на јако сунце да се осуше.
Грожђе се стављало на таван, нанизано на гранчице, паје могло датраје
готово целе зиме.

Поуздан начин за дуготрајно чување месаје било заливање прженог
меса свињском машћу. Месо је морало да буде добро упржено, без
течности, а маст је спречавала контакт с ваздухом па су пакете с овако
спремљеним месом Мутничанке слале у војску или у заробљеништво
мужевима и синовима. (Код куће су остајали без меса, али се рачунало да
им је лакше да трпе.)

Незаобилазно остављање намирница за зиму свакако је одувек било
кисељење купуса и паприка. Иако је и данас овај начин припреме
зимнице остао непромењен, овде га посебно истичемо јер је то у оскудна
времена био једини доступан извор витамина и најсиромашнијима. Без
киселог купуса и паприка. тих ризница витамина, једнолична исхрана
наших старих имала би незамисливе последице.

1 97

КАКО СУ СЕ МАЛИ МУТНИЧАНИ
ЗАБАВЉАЛИ ДОК НИЈЕ БИЛО ТЕЛЕВИЗИЈЕ

И "СЕГА" ИГРИЦА

ШВИНКА
Ова омиљена дечија игра добила је име по комаду дрвета,
јастучастог облика, које је предмет игре, а сам назив је, практично,
искривљено име "свин.ка",тј. свиња.
Игра веома личи на хокеј, и састоји се у борби једног играча да
нарочитим штапом убаци ШВИНКУ у невелику рупу, ископану у земљи,
док га сви остали играчи у томе ометају - такође штаповима. Приликом
ометања, вешти играчи могу да одбаце швинку врло далеко, тако да
главни играч изгуби време док оде по њу (притом може да је помера само
штапом).
Спречавање поготка би било једноставно (сви на једнога), али
"цака" је у томе што сваки од играча има с в о ј у сопствену рупу, коју мора
да штити да се швинка не нађе у његовом "голу", иначе он постаје следећи
гоничшвинке.
Када главни играч, упркос свим препрекама, успе да убаци швинку у
главну, заједничку рупу, он победоносно узвикне "МАНГРЦ", и онда он
има право да одлучи ко ће следећи да гони швинку.
Иначе, швинка је не само дебељушкаст комад дрвета већ обавезно
од чвора,јер трпи жустре ударце.

98 Г

клис

Клис је комад дрвета дужине двадесетак сантиметара. ширине око
4 цм., облика квадра, али паралелно косо засечен надве супротне стране.

Клис је један, али сви играчи, подељени у две екипе (или само два
играча) имају мотке дужине око 1 метар.

Први играч из једне екипе мотком снажно одбацује клис према
противничком играчу, а овај има задатак да га ухвати (ако играју и
девојчице, оне хватају клис у раширену сукњу или кецељу). Ако клис
буде ухваћен, то је одмах поен за ту екипу, а код прве екипе долази до
промене играча (као промена "серве" у одбојци). Ако хватање клиса не
успе, играчи имају нову шансу за поен: гађају мотком водоравно
положену мотку бацача клиса. Ако погоде мотку, то је поен исти као даје
ухваћен клис. Ако не погоде ни мотку, први играч из прве екипе има право
да ударцем по косој ивици (која не належе на земљу) одбаци клис што
даље, а онда се то растојање мери мотком и памти као резултат.

Ова игра је била врло раширена, а у Доњој Мутници се и данас за
мршаву или ниску особу каже даје "као клис".

ГИГАЉЕ
Оно што су у граду биле штуле, у селу су биле гигаље.
Најважније код прављења гигаљаје било наћи одговарајућу, праву
грану, која има бочну грану довољно снажну да може на њој да се стоји. Та
бочна грана се исече кратко, за ширину стопала.
Висина гигаља и удаљеност испупчења за ногу од земље су
произвољни, и зависе од спретности сваког појединог дечака.
Суштина забаве је у томе да се што дуже и што нормалније хода, а
!!'.на висини".

топови

Од неизбежних игара с оружјем, које привлаче мушку децу увек и
свуда, у Доњој Мутници је најраширенија била - прављење топова од

блата!
Од блата, довољно наквашеног да се лако обликује, дечаци су

правили комаде облика мале чиније, са дебелим ободом и танким дном,
које је на одређеном месту морало да буде отањено до дебљине папира,
јерје од тогазависио звук"топа".

Пошто обликују једнак број комада, такмичари их оставе да се само
мало просуше, аондапочиње "канонада".

Код вештих "тобџија" пуцањ је био изузетно јак, и увек је успевао.
Код мање вештих "топ" биједвачујно "пљеснуо" оземљу.

] 99

ОДМЕРАВАЊЕ СНАГЕ - "ОБАРАЊЕ"
Такође универзална игра мушке деце старијег узраста је рвање
"слободним стилом", које се у Доњој Мутници звало ОБАРАЊЕ. (У
околним селима, рецимо Буљану и Горњој Мутници, рвање се звало
ЈАЧАЊЕ снагласкомнасредњислог.)
Ако није у питању обична туча, и ОБАРАЊЕ има своја правила,
публику и судију - баш као и право, спортско рвање.

КАД СУ СЕ ВУКЛЕ ШЕРПЕ...
Међу манифестацијама сиромаштва и заосталости, сигурно нема
тужније слике од босоногог детета које "вуче шерпу".
Деца најмањег узраста, од тек проходалог до детета од 5 година,
нису могла баш ни једном игром да превазиђу недостатак играчака.
Девојчицама су правили неугледне лутке од крпа, пунили их пиљевином
и цртали им лица, а дечацима су давали поцепане или прогореле шерпе да
их вежу канапом за "ушицу" и вуку по прашини. Забављао их је звук, и
осећај данешто "раде".
Пошто је ово била неизоставна забава сасвим мале деце, и данас се
као метафора одрастања користи израз "престао да вуче шерпе".

КЛИКЕРИ ("КЕНЦИ")
Много генерација одрасло је уз игру кликерима, јер је више
деценија ова игра имала размере опсесије: на сваком слободном парчету
земље, у граду и селу, биле су ископане рупе око којих су по читав дан
чучали дечаци с кликерима.
У граду су постојали кликери "стакленци", "гвозденци",
II.порцеланци", паонда "шаренци", "црвенци", зависно од боје и изгледа.
У Доњој Мутници су дечаци правили кликере од КАМИША, врсте
глине која личи на лапорац, али има више кречњака па је тврђа. Комаде
КАМИША налазили су у околним брдима, и то у већ готовом облику
кликера којије ретко морао да се дотера стругањем.
Много касније (иза рата) појавиле су се куглице из лагера, а њихови
власници су били главни у друштву.

loo Г

КАКВИ СУ МУТНИЧАНИ?

Иако није могуће да се говори о посебностима ни у физичком
изгледу ни у карактерном, етичком и сличном профилу тако мале
заједнице као што је једно село, сматрамо да је овде прилика да се
подсетимо неких запажања нашег оснивача карактерологије
Владимира Дворниковића који је тврдио да је "сељаштво најдубљи и
најдебљи етнички слој, који представља костур, крв и тело народа".
А такође и да су Срби "богати племенским и покрајинским
регионалним типовима".

Полазећи од тезе да је човек, са својим особинама и личним
карактеристикама само продукт извесне социјалне средине и наслеђа,
може се рећи да карактерне црте нису ништа друго но мање-више
устаљен начин реаговања на спољне животне факторе. Заједничка
средина и заједничка животна судбина кроз векове формирају и
заједнички карактер.*

Витална снага и издржљивост (снага трпљења). Виталност
моравског сељакаје тако јака и елементарна, нагон за самоодржањем тако
силан и неодољив, дату падају све категорије прихваћене на Западу.

Низак стандард живота и сурова селекција којом у животу остаје
само оно што је уистину биолошки најотпорније - због тога је снага
трпљења најдубља животна снага.

Трпети и увући се у себе - та црта извире однекуд из прасловенске
дубине, али у тој пасивној снази има нешто од животне биологије
слабијег; том биологијом је наш народ, не једанпут гажен, поробљен и
унижен - побеђивао и преживео сваког противника и господара. То је
жилавост ратарског човека, са дубоким коренима.

*(ВладимирДворниковић, "КарактерологијаЈугословена") 1101

С тим у вези је и дубока неповерљивост која се увукла у такву
душу. Вековима је наш човек научио да се ни од кога не нада добру и да са
свихстранаочекујесамо напад.

Наш сељак изузетно брзо стари. Са четрдесет година већ је "чича",
жена од тридесет се већ сматра преживелом. Иако има и правих стараца,
недвосмислено се може тврдити да наш српски сељак брзо стари. Да ли
је то у раси? Сумњамо. Пре ће бити по среди нехигијенски начин живота,
лоша исхрана, тежак и напоран рад уз слабу негу тела. Наши романтици и
данас прикривају ове стварне узроке фразом да "наш човек брже сагорева
од западногЕвропљанина." *

Кадајереч о моралној осетљивости нашегсељака,једноод
запажања је неумереност у хваљењу и куђењу. И једно и друго немају
границе. Кад се у једној средини почну понављати хвале заједног човека.
онда се то. и само то, механички понавља. Али. исто тако, када на некога
падне јавна омраза и осуда, свет се не може да замори у грђењу које
аутоматски и стално расте. Овај закон психологије гомиле може се на
нашој средини необично лепо демонстрирати.

Затим, жаљење и тужење. Моравски сељак је човек који се жали и
тужи, критикује и приговара. Вечито и готово манирски незадовољан, то
је психолошки модел данашњег, а изгледа и давнашњег сељака.

Често се код нас истиче сељачко осећање правде. Истина, сељаке
раздражује неправда, али то осећање он испољава само када је он тај који
треба да добије правду; кад се ради о другоме, тај глас правде у његовој
души врло се утиша, а често и сасвим занеми. Ређе су појаве да нашег
човека заокупи и узбуди неправда која се чини другом, а не њему.

Остати у праву, тријумфовати у сваком случају, и када се ради само
о једном изреченом мишљењу, права је страст нашег човека. Када
Моравац нешто каже, када заузме становиште, он м о р а да остане у праву.

Ова негативна карактерна црта, у којој има елемената сујете,
пркоса. ината. непопуштања и тврдоглаве упорности, увелико је
допринела "неразвијеној моралној атмосфери" и "слабом притиску
моралног јавног мњења". Објективни социјални и морални критеријуми,
и када су свима јасни, тешко долазе до јачег дејства, јер је "лични
комплекс" исувише бујан.

Наша савест није много осетљива када се ради о туђој части и
поштењу. Лакоћа и брзина којом се, у свакодневном разговору, у форми
забаве, критикују, осуђују, клеветају и оговарају људи, јасно говори да се
слабо води рачуна о туђој осетљивости и туђем моралном интересу. Туђе
поштење и право на поштовање части не сматра се светињом.

102 Г * (В. Дворниковић, исто)

Освета има у патријархалном друштву посебан етички значај. У тој
средини освета представља специфичну форму осећања и вршења правде
и, према томе, она је била и морална обавеза и посвећени обичај.
Осветољубље у тој средини није ни социјална ни морална мана.

Само у рату иотворенојборбиСрбинјевеликодушанинесвети
се. Иначе је злопамтило. Увреда, и стварна и замишљена, памти се до
смрти. Мањинаје оних који стварно заборављају и праштају.

У овој средини се подвала сматра рецептом животне мудрости и
најбољим путем до свих могућих успеха. Подвала има своје мајсторе,
рекордере, као и невеште почетнике. То је вештина која захтева даје човек
бистар, лукав, довитљив, окретан, проницљив познавалац људи.

(Владпмир Дворниковић: "Карактерологија Југословена",
Београд 1939. Цитати су избор аутора ове књиге, и комбиновани су из
више поглавља.)

1 103

РАЗУМ И ОСЕЋАЈНОСТ:
МУТНИЧАНИ ”СРЦА КАМЕНОГА”

Вековна борба за опстанак у суровим условима учинила је
Мутничане тако рационалним, да је њихов емотивни свет потиснут
до запањујућег минимума.

Прикривање емоција и, чак, подсмешљив став према показивању
било какве слабости која омета објективно расуђивање карактеристика су
(и по Дворниковићу) оних средина где се трпело, умирало, гинуло и једва
биолошки опстајало.

("Хладна глава" уместо срца карактеристичан је приоритет за
српског сељака уопште, а Доњомутничане смо овом приликом ставили
под лупу само зато што је ово књига о њима.)

Дакле, попуштање љубави, сажаљењу, љутњи или било каквој
емоцији онда када она омета разумно решење - одувек је за Мутничане
био луксуз који се не може приуштити.

У "разумна решења" спадала је обавезна припадност деце
мужевљевој породици.

Тако, на пример, у случајевима распада брака једина могућност за
жену билаје да, напуштајући мужа, напусти и децу, било ког да су узраста.
Јер, деца су наследници очевине и дедовине, настављачи имена и крсне
славе, али - само ако остану с очевом породицом. Због овог неписаног
правила од кога није било изузетака, несрећно удате жене имале су тужну
алтернативу: лош брак или напуштање деце. Обично су се опредељивале
за прво. Тоје било разумно.

Разум је, пак, налагао напуштање деце у једном другом случају: код
преудаје младе удовице.

У време када су мушкарци гинули у ратовима или умирали млади, а

104 Г

егзистенција жене зависила искључиво од мужа, младе удовице су биле,
практично, принуђене да се поново удају. И то док су још младе, да могу
да роде децу (и да раде!) и код новог мужа. А то значи да су и напуштена
деца мала. Зато се преудаја мајке крила од деце што је дуже могуће. (У то
време била је раширена сурова "шала" с дететом које после школе не
затекне мајку у кући: "Удалати се мајка". Несрећна деца којасу остала без
оца живела су годинама у страху да ће их и мајка оставити.)

Када би се млада удовица удала, трауматичан чин напуштања деце
преболели би и мајка и деца (баба и деда би поклањали овој деци нарочиту
пажњу) па би ускоро све било на свом месту: младаудовица материјално
збринута, деца нашла свој пут и то, штоје најважније, без мајке "на врату"
кадостари.

Бележимо један од примера за победу разума над емоцијама:
непосредно после Првог светског рата, младој удовици су свекар и
свекрва довели мужа "на мираз" да не би напустила њих и дете. Овог
чудног "зета" су посинили и оставили му имовину. Тако су збринули снају
и унука, а себи обезбедили лепу старост у породичном кругу. (Довођење
мужа за снају у случају смрти сина није било реткост у време учесталих
ратова.)

Има, такође, много случајева да болешљивог или смртно болесног
сина ожене врло рано, да би оставио наследника пре него што умре.
Несрећни младић, претерано млад, па још и болестан, често и није био
отац детета које би се родило, али би његови родитељи "зажмурили" чак и
на ту могућност.( Апсурдно је, али је разум говорио да је чак боље даје
дете туђе крви - да бар буде здраво!)

Трезвено гледање смрти у очи манифестује се у безброј других
примера, од потпуно морбидног вођења малог болесника фотографу - да
би родитељи имали слику детета које извесно умире - па до припрема за
"онај свет" у којима учествује и дотични будући покојник. Старије жене
сасвим нормално припремају одећу "за укоп", издају упутства млађима у
вези са сахраном, а откако се води рачуна о лепим споменицима
практикује се да се старији људи сликају специјално за споменик, као да
се сликају за личну карту.

Пред болесником се без икаквог устезања говори о његовој скорој
смрти и отворено се врше припреме.

А мождаје ово право место да се проговоријош оједном обичају.
Чест предмет подсмеха у градским срединамаје сеоски обичај да се
нариче гласно, али без осећања, и чак с прекидима у којима се нормалним
гласом издају тривијалнаупутстваукућанима.

1 105

Здрав резон, међутим, налаже гласно нарицање продорним гласом
да би се селу обзнанило да је неко умро. Обичај је настао у давна времена,
када су куће биле раштркане, умрлице се нису штампале, као ни читуље у
новинама. "Кукањем" се, практично, јавност обавештавала да се у кући
налази покојник. Како другачије?

Други "пакет" обичаја којих се у урбаним срединама ужасавају је
сеоски низ ритуала везаних за покојника: Почев од боцкања иглом у пету
(да се не повампири), трпања у ковчег брда одеће и слаткиша, даровања
копача гроба, па до спремања вечере за велики број људи. Народје, наиме,
у самоодбрани од великог бола смислио безброј активности које јесу, у
суштини, бесмислене, али успешно одвлаче пажњу ожалошћенима и
представљају праву "анти-стрес" терапију.

Као посебну врсту безосећајности, која неме везе с разумом већ је
више безобзирност, бележимо сасвим устаљену праксу да се хендикепи-
раној особи отворено постављају питања везана за физичку ману.

У селу, практично, не постоји тема о којој би се говорило с
устезањем: све се "пљусне" без икаквог узбуђења - са обе стране.

Момци се удварају тако што врло брзо истакну практичне
предности будућег брака: да је он јединац, а изабраница има сестру која
ће моћи да "доведе" мужа, или ако је девојкајединица, а момак има брата,
онда је то таман варијанта за његов одлазак "на мираз"... У старије време
није се дешавало уопште, а у новије време ретко, да младе љубав наведе
на неразумну одлуку. За сваки случај, са забављањем се и не креће док се
не извиди материјална и породична ситуација. (На селу се стамбено
питање решава искључиво у оквиру родитељског дома, па млади пар не
би имао где да живи кад се не би "склопиле коцкице".)

После свега, ипак, Мутничани тврда срца у старости постају бабе и
деде који губе разум пред унуцимамезимцима!

106 Г

ДРУШТВЕНИ ЖИВОТ "НА ШИПКАМА"

Ограда од бетонских стубића, повезаних гвозденим шипкама,
којом је била ограђена задруга, значила је за многе генерације
Мутничана много више од обичне ограде.

Ограда, којом је са свих страна била опасана задружна продавница,
ималаје отвор само за улазак у продавницу, атује, нормално, свакодневно
пролазило цело село.

Успут се и разговарало, јер се често чекало у реду.
Простор око задруге је, зато, био идеалан за размену информација и
за сусрете сваке врсте.
"Шипке" су биле згодне да се релативно удобно седне, па су зато од
јутра до мрака биле начичкане момцима, дечурлијом, озбиљним људима.
Неколико деценија у Доњој Мутници су се размењивале реченице:
"Где си то чуо?" "На шипке"
"Зашто касниш?" "Задржах се на шипке!"
"Јел' идеш вечерас на шипке?"
"Нема га на шипке, мора даје болестан!"
На шипкама су деца радила вежбе као на вратилу, или ходала по
њима, момци су седели раширених ногу, а озбиљнији људи су се само
наслањали на њих. (Наравно, девојкама и женама овде није било место.)
Ту се најпре сазнавало све: и шта је изјавио Хрушчов, и са колико
метара је шутирао Шекуларац, ко се у селу посвађао, ко је посејао, а ко
није...
Кад војници дођу на одсуство, трчали би право на шипке. Па ђаци и
студенти, за време распуста. Ко дође из болнице или затвора, обавезно се
појави на шипкама -такосеисазнадаје дошао!

1 107

Изјутра се на шипкама задржавало кратко. док траје јутарња
куповина. После подне, при повратку из њиве, седело се да се одмори и да
се размене вести. А увече је то био излазак у свему сличан градском
корзоу - облачило се мало боље и формирале су се групице, друштва која
су имала своје "звезде". Ове групице су се одвајале генерацијски, али и по
интересовању.

Када су почетком седамдесетих година шипке уклоњене (због
изградње нове зграде) окупљање је настављено, али је изгубило на
значају: отворено је много нових продавница, па је задруга изгубила
примат, људи имају мање времена и мање жеље за доконо седење, а млади
се радије окупљају у кафићу или пицерији.

Нове шипке постоје поред киоска на аутобуском стајалишту, али
ни шипке више нису што су некад биле!

Шипке су, срећом, служиле и за сликање, па су тако овековечене

108 f

МУТНИЧКИ КОРЕНИ

1 109



ПОТОМЦИ СТЕВАНА МУСИЋА

Предан>е каже да мутничке фамилије Вукадино-
вић, Крсмановић, Секулић, Ракић, Вељковић, Радуловић,
Балотић, Катић, Марјановић, Љубисављевић... потичу од
директних потомака средњовековног витеза Стевана
Мусића, који се у ове крајеве доселио за време Деспото-
вине, у XV веку. Изградио је манастир Св. Петку, а све ове
поменуте фамилије славе крсну славу Петковицу.

У Манастиру Св. Петка у Извору чува се изузетно интересантан
рукопис: нека врста дневничке белешке Мутничанина Драгутина-
Дракчета Ковачевића, сина Филипа Ковачевића - Вићице.*

У једном делу ове најобичније свеске, исписане црним мастилом,
Драгутин је описивао догађаје којимаје био сведок, ау највећем делу, на
око 50 страница, образложио је тезу да су Доњу Мутницу населили
потомци Стевана Мусића.

Прву информацију о томе добио је као матурант учитељске школе
(каснијеје завршио Војну академију). О томе пише:

"K«đ сам био ђак - матурант алексиначке учитељске школе, у
комисијиза преглед ђачких станова, поредједног полицијског чиновника и
школског лекара, биоје одређен, као трећи члан и г. Тихомир Ћорђевић,
професор Београдскогуниверзитета. ** Сва тројица ушла суумоју собу
и прегледалије, а г. Ђорђевић ме упитао одакле сам. На мој одговор да
сам из Доње Мутнице код Параћина, загледа ме добро, одмери, штоно
кажу од главе до neme иупита: да ниси Мусић? Нисамразумео питање,
већ протумачио као иронију на моју плавоћу, јер за свејако плаве кажу да
су "мусасти", и ћутао сам без одговора. Излазећи с осмехом, додао је:

* (Син Милутина Ковачевића и Крстине Радуловић, рођен 1924., такође се звао Дракче. I
али овде није реч о њему већ о његовом стрицу који се одселио из Мутнице у раној мла-
дости због школовања.)

** (познати етнолог, академик, професор Филозофског факултета, живео 1868.-1944.)

Јеси, јеси, потомци Мусића живе у Мутници. И ово сам примио као оно
прво, све док у часопису "Епоха" нисам прочитао чланак који говори
недвосмислено о томе да су потомци Стевана Мусића населили Доњу
Мутницу."

Дракче Ковачевић дал>е бележи да данас у Доњој Мутници живе
четири велике фамилије, чији живи чланови (белешка је настала 1932.)
знају да воде порекло одједног претка, али у каквом су сродству ниједан
од њих не зна. Нејасно се сећају да су им њихови стари о томе причали. А
да су свесни сродства, види се по томе што припадници ових фамилија
зовуједни друге бато, чичо итд.

Аутор белешке каже: "Иако мојој фамилији (Ковачевић) кумују
Ленини потомци (Ленаје унук Ђуре Секулиног) и сви остали из остале
три фамилије зову нас "куме "и као кумовима намуказују поштовање. "

"Сви славе крсно име СветуПетку (Петковицу) и сви су изгледи да
су, ако не сам Стеван Мусић, а оно сигурно његови најближи потомци,
после Косовске битке подигли овај манастир у част своје крсне славе.
Мождаједновремено кадаје подизана Манасија и Петрус-град, град на
кривинувишеЗавоја, илиград ОрловићаПавлана Баби. "

На основу сећања Мутничана на прадедовске приче, али и на основу
веродостојних података из пописа становништва, Драгутин Ф.
Ковачевић је разрадио родословна стабла за све фамилије за које се
сматра да воде порекло од Стевана Мусића. Оцењујемо да овај огроман
и мукотрпан посао заслужује бар дабуде презентиранјавности.

СЕСТРИЋИ КНЕЗА ЛАЗАРА

У роману "Витези Кнеза Лазара" Славомира Настасијевића
значајно место припада браћи МусиБ, Стевану и Лазару. Иако се ради о
роману, а не о одговорном историјском штиву, може му се поклонити
поверење,јер се аутор свакако ослањао на чињенице.

Сестра Кнеза Лазара, Драгана, (монахиња Теодосија) била је
удатазависокогчелникаМусу,којијерођенпре 1345.,аумро пре 1388.*

Њихови синови Стеван и Лазар погинули су у Косовском боју, а
трећи, Јован, (рођен је око 1358.) био је Митрополит Топлички. Стеван
није био ожењен у моменту погибије у Боју (или није имао мушко
потомство), а Лазар је био ожењен и непосредно пре (или после)
Косовске битке добио сина Стевана. (Вероватно је рођен после битке,
када су му већ отац и стриц погинули, паје зато и добио име Стеван.)

112 I * ("Династије и владари ј’-у-ж--н-о--с-л-о--в-е-н-с--к-и-х---н-а-р-о'-д-а-"-,--с-п-е-ц--.-и--з-д-а--њ-е---"-П--о-л--и-т-и--к-а-"--,--1-6-.-ј-у--н---1-9-8--9-.-)

Дакле, само Стеван Мусић, братанац Стевана Мусића старијег
би могао да буде далеки предак становника Доње Мутнице. (А не Стеван
Мусић старији, пошто браћа Мусић нису преживела Косовски бој а
само Лазарје имао потомство.)

Из романа се закључује да су Стеванов отац Лазар и стриц Стеван
Мусић, као рођени сестрићи Кнеза Лазара, имали важну улогу у
окупљању велможа око Кнеза у време између Битке на Марици и
Косовске битке. Када су учестали упади Турака, а нарочито после
Маричке битке, билој е ј асно да од Турака прети озбиљна опасност, и даје
неопходно ојачати јединство међу велможама подељеним и отргнутим
од Лазареве власти. У тој "дипломатској мисији" приближавања Мусићи
су играли пресудну улогу.

По роману, Стеван Мусић (старији) је имао преко 30 година у
време Косовске битке, био је "црноок, кукаста носа, са широким
ноздрвама и јаком доњом вилицом". Његов властелински посед је био у
таковском крају, близу планине Рудник.

Његов млађи брат Лазар "држао" је изгледа јужне крајеве, јер се
помиње његов чест одлазак у Скопље. Он је био "смеђ, зеленоок и врло
духовит". Његове духовитости су препричаване на господским
седељкама, алије због њих често изазиван на двобоје.

Лазар Мусић,
фреска из цркве Па-
влице (код Рашке).
Д. Ф. Ковачевић твр-
ди у свом дневнику
да је Милан Крсма-
новић (Мика Тодор-
ов) необично личио
на Лазара Мусића.

] 113

ОД ПОТОМАКА СТЕВАНА МУСИЋА ПАМТЕ СЕ ЧЕТИРИ
ЛИЦА ОД КОЈИХ СУ ПОСТАЛЕ ЧЕТИРИ ОСНОВНЕ ФАМИЛИЈЕ, И
НЕКОЛИКО ОД ЊИХ ИЗВЕДЕНИХ:

МИЛОСАВ (отац Крсманов и Петков) од кога су настали
Крсмановићи, Балотићи, Катићи, Марјановићи, Марковићи.

РАДИСАВ (отац Радулов) од кога су настали Радуловићи
("Дурлини" или "Дурлаши"), Љубисављевићи ("Бетићи" или
»» Беташи"), Миленковићи, Раденковићи, Младеновићи.

РАКА (отац Вукадинов) од кога су настали Вукадиновићи,
ПОП-ЛУКА (отац поп-Радосава Мусића, деда Секулин) од кога
су настали Секулићи, Ракићи, Симићи, Вељковићи, Маринковићи

ЋУРА СЕКУЛИН - СИНЂЕЛИЋЕВ БАРЈАКТАР
(од њега су настали ВељковиБи и Ракићи)

Ђура је био човек необичне развијености. По предању, кости на
рукама су му биле развијеније него код других на ногама. Ретко је носио
обућу и табани су му били тако тврди, да је белу боцу газио као сваку
другу траву. Зими се обувао само за време најљућих мразева. По првом
снегу ишао је бос. Груди су му биле јако развијене, тако кад би легао на
десну страну, онда би му лева сиса пала на десну.

Ћура је био барјактар Стевана Синђелића, и учествовао у борби
на Чегру 1809. Само он и још један из села Гложане успели су да се спасу.
По њиховом казивању остале су упамћене Синђелићеве речи: "Спасавај
се ко хоће и ко може!"

Свакако је, да би спасао заставу, морао благовремено да отпусти
барјактара, па је тако Ђура Секулин успео да побегне. По предању, њега
и тог друга из Гложана јурила су три Турчина, али су они успели да их
савладају.

После две године отишли су у Војску, родно село Стевана
Синђелића, подигли му споменик у виду дрвеног крста на коме урежу
1811. Тај крст и сада постоји у дворишту општинске суднице у селу
Војски под једним дудом, а близу њега показују сељаци место где је била
родна кућа Стевана Синђелића.

**

Ђурину сестру, а Секулину ћерку Симону, одведе Турчин из Ћу-
прије Азир Арачлија. Потурчије и венча, и дадејој турско име Фатима.

114 f

Азир је имао "манитог" брата, с ким се Симона једном посвађала
кадје Азир био на дужности у канцеларији. У бесу, луди брат оседла коња
и крене у Мутницу да убије неког од Симонине породице. Кад Азир дође с
посла, жена му се пожали, и он одмах пошаље пандура да стигне брата и
спречи га да учини зло.

Међутим, "манит" Турчин је већ стигао до Илинице, где је Секула
имао виноград и са својима дошао да ради. Уместо поздрава, извади
кубуру и тешко рани Секулу у раме.

Тада је баш наишао пандур, па стави Секулу на коња и одведе га
Азиру, који таста одмах даде на лечење, а по брата посла пандуре да га
ухвате. Пошаље га са женом и децом у Ражањ, да би избегао освету.

Али, Ћура и онако није могао да гледа Турке, и стално је смишљао
освету зетовом брату.

Договорио се с два хајдука: Милојем из фамилије Стојана
Магдалениног и Кеџом и пошто су шумом дошли по дану близу Ражња,
ноћу се приближе његовој кући. Прескоче зид. Кроз прозор угледају
Турчина како држи дете у крилу, сачекају да уђе жена и узме дете. Онда
припуцају, Турчин падне, а они неопажено побегну. У Мутницу је само
стигао глас даје Азиров брат погинуо у Ражњу, никад се није сазнало ко га
јеубио.

После ослобођењаЋуприје, Азир и Симона (Фатима) су прешли у
Ниш. Имали су два сина, чија имена нису остала запамћена, али се зна да
су били официри Осман-паше. Нису имали потомство.

Приликом ослобођења Ниша, Симона је била удовица и неки њени
рођаци као војници нашли су је у Нишу, и били угошћени.

По завршетку рата 1878. оба њена сина су долазила у Мутницу у
униформама турских официра и Марјан, унук Ђуриног брата Ћоке је
причао како су га као малог, од 3-4 године, плашили с њима, као да ће да
му одсеку главу. А они су му говорили: не бој се, ми смо браћа, па,
ухвативши га испод мишице бацали га увис. Донели су били поклоне, и
молили да узму малог Марјана и да га усине. Говорили су, ако им дају
једно дете из фамилије ради наслеђа имовине да ће остати у Нишу, а ако
не да ће то све распродати и преселити се у Турску. Нико није хтео да им
да дете па су се иселили и никад се нису вишејавили.

(Аутор ове приче, незнатно скраћене, је Драгутин Ковачевић)

1 115

КАКО СУ СЕ МУСИЋИ НАШЛИ У ДОЊОЈ МУТНИЦИ И
ЗАШТО СУ МЕЊАЛИ ПРЕЗИМЕ (по предању)

После Косовске битке, деспот Стефан Високије од преосталих во ј-
вода направио распоред, како би Деспотовина била заштићена од нових
турских упада. Што је које место било важније, то је тамо поверљивијег
војводу одређивао. Тако је, за одбрану од Турака из Јужне Мораве у Ста-
лаћу одредио војводу Тодора, а Стевана Мусића са зетом Орловићем
Павлом у Мутницу, да брани пролаз Турака из Тимока у Мораву кроз
Честобродичку клисуру, и нађе се у помоћи Тодору од Сталаћа.

Предање казује: у једно време кад су народни покрети за
ослобођење били учестали и кад је народ пристао уз Аустрију против
Турака, народне вође у тим покретима у већини случајева били су дотле
добро познати потомци старих племића и војвода. Турци су их сурово ка-
жњавали, па су они мењали презимена. Уз мењање презимена, следовала
је и промена места живљења. То мењање презименаје нанело велику ште-
ту. Тако се зна да су у то време и Мусићи и Орловићи променили прези-
мена. Мусићи су своје презиме изгледа заменили одмах после погибије
попа Радосава Мусића, јер су Турци свакако за убиство она два Турчина.
што их поби његов брат Бошко и за бекство Бошка и Недељка у Аустри-
ју на остале Мусиће вршили тиранију. Тада су узели презимена Крсма-
новић, Радуловић, Вукадиновић, Секулић, док доцније нису њихови
потомци и ове заменили. Орловићи су заменили презиме у Павловић
(нпр. Димитрије Павловић, банкарски чиновник из Параћина.)

Приликом промене презимена зна се да је Крсман Мусић био
преселио негде преко Мораве, а кад се вратио са своја два сина (толико их
је тада имао) пливајући помоћу вргова, поново се доселио у Мутницу.

Неки Мусићи су променили презиме и отишли у Крагујевац. Неки
њихови потомци су учествовали у Мађарској буни 1848.

(Предање записао Д.Ф.Ковачевић)

***

Код врела више села Лешја, на северној падини Бабе, пре неколико
година (записано 1932., прим. Н.М.) нађени су и откопани остаци цркве.
Сачуван је зид око метар висине. Зид је од обичног, неотесаног камена, а
ивичњаци су свуда од тесаног бигра. Не види се да је имала певнице, а
сама црква није велика. Нисам мерио, али мислим да по дужини није већа
од шест, ни шира од 3-4 метра. Око цркве, по ископинама види се да је
било још неких зграда, такође зиданих каменом и потпуно очувано

116 f

купатило, у које се силазило преко неколико камених басамака. Од цркве
ка истоку води донекле и сада саобраћајни пољски пут (поред њега
Јанин кладенац) кој и се близу Чукара губи у обраслу траву, али се и данас
распознаје. Од Чукара он се рачва у два крака. Један је врло кратак,
пошто са западне стране обиђе Чукар, скреће удесно и иде падином на
Преслап на Бабу, с које се стране једино могло прићи граду и свакако даје
једино служио за војне потребе. Други крак продужава такође падином
Бабе, пролази поред Комина, Ћурђева, Кућишта, прелази средином
Разбојишта, па преко села Плане и Ражња, био је један од најважнијих
саобраћајних веза са Сталаћем.

Овај пут, који је углавном водио за Сталаћ, право најуг, имао је од
речене цркве своје продужетке и насевер: поред града Петруса, Стубице,
Сења, Немањине воде, Витанаца и Деспотовца за Манасију у којој је у
то време деспот Стеван Високи стално боравио са ученим калуђерима
пишући и штампајући књиге.

Кад човек дође овде код црквишта више Лешја и баци поглед на пре-
красну Колајну, Илиницу, Главички Чук, Везирова брда, на богату
Мораву и околна села не може да се отргне од помисли да су овде, у овом
заклону били двори, ако не баш и Стевана Мусића, а оно сигурно
Орловића Павла и његове жене Јеле, сестре Стеванове. И пошто је Стеван
већи део времена проводио у Манасији, поред Деспота, као и његов отац
Муса поред Кнеза * за то време је Орловић Павле, његов зет и опробани
ратник, остајао код војске да мотри на Турке. И није искључено да, док је
Стеван себи подигао задужбину манастир Св. Петку, да је Орловић
Павле подигао себи задужбину цркву код врела, више села Лешја, поред
својих дворова. (Очито се мисли на манастир Св.Богородице у Лешју,
прим. Н.М.)

(Из белешке Д. Ф. Ковачевића)

ЗАПИСИ

Од старих записа у мутничком атару знају се три, и сва три су на
имањима Мусићевих потомака, те се из овог даје извести да су они били
доминантни у Мутници по свим својим наслеђеним особинама, а и по
томе што је између њих стално било по којег свештеника. Пошто сада има
неких нових записа, бележим старе, да се не би заборавили:

-Први, у месту званом Клењак, код појате Л»убе Љубисавље-
вића (Радуловића), где је појатиштесвихЉубисављевића

* (Д.Ф.Ковачевић очигледно мисли на Стевана Мусића, Мусиног сина, јер није знао податак!
да Стеван није преживео Косовски бој)

-Други,у месту званом Илиница, на имању Милије Секулића
-Трећи, у месту званом Совара, на имању Милосава Балотића.
Овде се, код овог имања, састављају имања Крсмановића и Радуловића,
те и по овоме може да се закључи да су они једни другима ближи од
осталих Мусићевих потомака.

ДАНАШЊИ МУСИЋИ

"Садашњи живи потомци Мусића у Мутници су веома типични
људи и женске у читавој околини, па ипак свака између њих од ове четири
фамилије имају нешто специјално. Заједничка им је особина, што су
скоро сви црномањастн, високи, добро развијени, веома бистри,
радни и штедљнвн људи. И женске и мушкарци су веома лепи. Само код
Секулића и неких Радуловића чешће се виђају и плави ликови. Имају
урођену особину да се стављају на чело, и веома великаје била реткост да
је била која општинска управа а да у њој није било неког од њих. Скоро
редовно је неки од њих био, или као председник, или као кмет.

Крсмановићи и Вукадиновићи су велике лармације.
Радуловићи су, пак, веома ћутљиви.
За Крсмановиће и Вукадиновиће зна се, да су неколико пута под
Турцима емигрирали из Мутнице, за Радуловиће и Секулиће се,
напротив, зна и тврди, да из Мутнице ни у најтежим приликама нису
никудмакли.
Крсмановићима је од старине остало јатаковање, па се оно
преноси са оца на сина. Ово се може објаснити тиме што су за време
немањићке Србије њихови преци били војводе, за време робовања
сигурно хајдучке арамбаше, апо ослобођењу њиховијатаци.
Ћутљивост Радуловића, пак, тиме, што су се за време робовања. не
кријући се никуда изван Мутнице, за које су Турци знали њихово порекло,
увукли се у себе не говорећи ни с ким, да којом речју не би на себе навукли
гнев Турака и ћутање кроз робовање постало им је особина која се и у
слободи задржала до данас.
Сви Вукадиновићи имају нешто дужи, али танак и шиљаст нос,
Радуловићима је при крају нос повијен, а сви плави Секулићи господ-
ствен и, у неку руку, светитељски лик. Према објављеном лику Мусића
Лазара, којије нађен међу фрескама у цркви Павлици, код Рашке, њему је
најсличнији, ако не и истоветан лик Милана (Мике Тодоровог)
Крсмановића.
(Из бележака Д. Ковачевића без измена и скраћивања)

118 f

РОДОСЛОВНА СТАБЛА

У оригиналној Ковачевићевој верзији родословна стабла

су рађена без година рођења, без брачних другова и без женских

потомака. Из неких других примера родослова види се да је то био

уобичајен метод у то време. Али, рачунали смо да је боље нарушити

оригиналну методологију убацивањем свих података који су познати,

него бити доследан и лишити се информација. (На пример, када се нека

грана заврши без наследника, није јасно да ли је последњи припадник

породице умро млад, или није имао деце, или је имао само женску децу,

што није безначајна разлика.)

Дакле, родословна стабла представљена на наредним страницама у

основи су рађена по белешкама Драгутина Ф. Ковачевића, али су

додати сви расположиви подаци о годинама рођења, брачним друговима

и женској деци. Такође, Дракчетовастабладопиру само до 1932., пасу сви

каснији изданци додати за потребе ове књиге.

Напомињемо, такође, да постоје породице истог презимена (нпр.

Вукадиновић, Миленковић, Вељковић) које н и с у порекла од Мусића,

па их овде зато не наводимо. (Ове породице нису у сродству иако имају

исто презиме. Има примера да су међусобно склапали бракове. што

доказује да се тачно знало да нису род.)

Породице Јовановић, Миловановић, Нешковић, Чабрић (Ми-

кић), Радић и Ружић н и с у порекла од Мусића, и њихова родословна

стабла нису заступ-

љена у дневнику Д.

Ковачевића. Израђе-

на су специјално за

потребе ове књиге

јер се ради о старим и

разгранатим породи-

цама. Приликом њи-

хове израде аутор је

пошао од нуле (осим

код Ружића, који су

'/ * имали израђено стаб-
'' // ло и делимично Чаб-
рића) и тако се суо-

чио са свом тежином

Стабло Ружића које се чува у породици овог задатка.

1 119

МУСИЋИ

IМИЛОСАВ

А) КРСМАН
1. МАРЈАН (Марјановићи)
2. МАРКО (Марковићи)
3. ТОДОР (Крсмановићи)
4. МАТА (Без потомства)
5. МИЛОШ (Женско потомство)
6. НИКОСАВА

Б) ПЕТКО
1. САВА (Катићи)
2. МИЛОВАН (Балотићи)

II РАДИСАВ

А) РАДУЛ (Радуловићи "ДУРЛИНИ")
1. ЖИВКО (Миленковићи и Раденковићи)
2. МЛАДЕН (Младеновићи)
3. Л>УБИСАВ (Л>убисавл>евићи "Беташи" или "Власи")

Б) РАЈКО (Умро без деце, посинио братанца ЈБУБИСАВА)

III РАДОЈЕ

А) ВУКАДИН (Вукадиновићи)

IV РАДОСАВ ПОП - ЛУКИН

А) СЕКУЛА
1. ЋУРА (Вељковићи и Ракићи)
2. ЖИВКО (Секулићи)
3. ЋОКА (Секулићи)
4. СИМА (Симићи)
5. МАРИНКО (Маринковићи, Секулићи)
6. СИМОНА

Све ове породице славе крсну славу Петковицу!

120 f

I А) 1.Од Марјана Крсмановог: Марјановићи

1-■■■

I R' • ■ ј
■
Зато што потичу од Крсма-
fc'l на, а презивају се Марјано-
внћ, ове Крсманове потомке
Г’ називају “Крсманчићима”.

Грујица Марјановић, нај-
старији Драгутинов син (тре-
ћи слева) погинуо је 1944. у
20-oj години.

(На слици су и Јанко Радо-
њић и Божа Будин (Николић).

Браћа од стричева и тетке:
Чеда Драгутинов, Савини си-
нови Драга и Љупче и Лека
Бранин.

1 121

Драгутин и Лепосава Сава Марјановић, Драгу-
Марјановић са унуком тинов брат, био је непрп-
Милоранком. кривени антикомуниста.

Драгутин Марјановић (последњи у другом реду) са женом Лепоса-
вом као стари сват на венчању сестрића. Свадба је била у Мириловцу,
јер се Драгутинова сестра Деса (у средини средњег реда) тамо удала.

122 Г

Од Марјана Крсмановог: Драгослав Бисерка, 1953. Бојан,
Марјановићи ■Драга, 1927 ▲ Милосав 1984.
лВера,1932.
Сава, 1907. БошковиК Младен,
▲ Зорка. 1907 Драгољуб 1989.
•Љуба, 1931 Живадин, 1956.
Гора лЗагорка, 1935 Милеиа,
жГнна 1988.
Милосав Деса
лЈовка, 1874. Слободан, 1960
Брана ▲ Сла^ана

Драгутин1904 Грујица, 1924. Јелеиа,
^Лепосава. 1901. 4 1990.
(из Лебине)
Будимир, 1928. Милоранка, 1953.
лБранислава. 1935 ▲ Миле Радуновић
Белић

Станојха Јела. 1926. Десаика, 1957.
▲ Драгиша БелиК
Крста, 1901. Чедомир, 1934.
Матдалена ▲Загорка, 1935. Душанка, 1953.
> А Зоран НиколиК,
Милева Милутин
1950.

Добросав, 1848 Милан Ранко
а Мнлка Рада

Гвозден Де/ан, 1965 Софија,
Сто/ан, 1937. 1999.

Душан “Силац", Станка, 1928. Светлана, 1960. Душан,
1906. ▲ Мнлорад 2001
Драган, 1958
▲Дева, 1910 ЂорђевиК лДрагана Марко,
Милутин, 1953. 1986
Крсман Милојев Миленко Стана, 1933. ^Слааица
1753. 'ч • Лена Ћола, 1886 АМиланбелић Милош,

I ▲(2) Николи1а. 1906. Момир, 1939. 1990.
АСтани/а
Мар/ан, 1797. Милоје, 1910. Владимир,
лСавка, 1826 АДара. 1908. Тодоровнћ. 1936. 1977.

I Мирослава, Живојин, 1933. Валентина,
1900 - 1915. кТБубннка 1980.
Радосав -Рака, 1828.
▲ Каравиљка, 1826 Вељковнћ1,.1933.

Мирослава, 1931.
▲ Чеда Ружић

Радован. 1857. Миленко, 1882. Адам, 1912 Драгица, 1937. Дејан, 1958. Стефан,
Илинка, 1846. ^Лепосава. 1882. * а Аи^ели/а, 1911. д Лека Милутиновић ▲ Ивана, 1963. 1988.

Стана, 1909. Дракче, 1934. Лела, 1963. Вања,
• ▲ Младен ▲ Зоран Па1ввловић, 1990.
а Синља. 1933.
Горња Мутница 1958 Младен,
Каја, 1939. 1987.
Наталија, 1914. ▲ Александар Снежана, 1956.
'ч ▲ Авраи. 1918 (живи у Параћину) ▲ Раде Мацић Милош,
1989.
Ђурђе, 1886. Сава, 1918. Тома, 1937. Бојан, 1963.
▲ Hacra, 1883. лСгана, 1918 ▲ Милка А Вера
(Криви Вир)
Милена, 1910.
▲ Душко НешковиК Борислав, 1939.
▲ Милоси/а, 1948

Михајло, 1861. Николија, 1913.
А Андра СнинК
Велика

Милорад Вида
а Росанда, 1890. ▲ Мнлан

Раденковић

Љубинка, 1917.
▲ Сгано/е

Вукадиновић



I А) 2. Од Марка Крсмановог:
Марковићи и Станојевићи

И фамилију
Марка Крсмановог
зову“Крсманчићи”

Богомир Марковић (десно) краљев гардиста. Већа

фотографија делује неприродно јер је то, у ствари, дрвени пано с

отвором за главу. Обе фотографије су начињене у атељеу Жака Коена

у Београду,у Скендербеговој улици, 1930. године.

1 125

Вита Станојевић (десно)
у војсци 1954. године.

Бора Станков (у средини) у заробљеништву за време
Другог светског рата.
126 Г

!1 •

Милева Милосављева
(1888.-1970.) у 80-oj години.

Најстарији спн Станка и Данице Марковић, Борисав
(1904.) узео је презиме Станојевић по прадеди Станоју. И његови
потомци су задржали то презиме. На фотографији из 1939. је
Борина жена Станојка са синовима Виданом и Витомиром.

Милутин Марковић (1940.) као
војник у Новом Саду 1961. Милутин је
најпре имао само ћерку Весну (1963.) која
се удала у 20.-oj години против његове
воље. Родитељи су је "казнили" тако што
су одлучили да имају још једно дете "под
старе дане". Тако је Милутин добио сина
Радивоја исте године (1983.) када му се
родио и унук Срђан. После две године
Весна је родила Ивана, а сва три момка
(ујак и сестрићи) су сада породична дика!

1 127

Милосав Марковић (1890.) на фотографији из 1974.

£4

Бранко Марковић (1911.-1982.)
128 f

Од Марка Крсмановог:
Марковићи и Станојевићи

(1) Коста, 1865. Лепосава +
* ^Стано/ка СтоЈанка
Радомир

Светозар

Божидар Тан>а
Саша
ПетроЈка, 1858. Добривоје, 1905. МиленЛенча Бранко, 1947.
* лСтаноЈха. 1904 СтоЈадиное, 1925. лДушица
I ^Зора
Милица, 1952.

Станко, 1832. (2) СтоЈадин, 1884. КрстивоЈе, 1907.
л.(1)Стани/а. 1828 а Крстина Добрија, 1909.
к(2)Стани/а. 1848
Ружић, 1887.

Нада, 1929.
(удата уГлааици/

Павлија, 1912.

Радош, 1909. Рада, 1931.
* АМилоси/а, 1911. кРадун Радунсвић

Крснан МилоЈев (2) Душан 1886. Радосава, 1911. 1931.
1753. ^Јелица ^Бсгоиир ТодорОЕИ*
Мило/ковиi1A. 1887. РадоЈка. 1934.
I (дошаонаиираз) лЈанко(Извср)
Радосав
Марко Влада, 1888.
Крсмаиовић, 1800. - (1) Стаиа, 1933.
аМило/кз. 1799. дМирослава а Но/а Николић
Нешковић, 1885.

Милан, 1911. (1) Живота ЈулиЈана, 1960.
-ЖикаЊуња, 1936. Душица
м ^(1)Николи/а, 1903. Драгица. 1940.
*(2)Радиила. 1920.
РЈДаиа, 1947.

Савка, 1860.

Видан, 1928 Зорица Игор,
АДобрија 1975.

Станоје, 1833. Борисав, 1904. Витомир, 1933. (1) Микица, 1951. Јелена,
лМилка, 1840 лСтано/ка а (1) Олга а Цветана 1983.
*(2)Јованка
Милана изГ Видова
м дАлекса Станко Гордама, 1946. (2)Милорад, 1959. Алкседра.
* лДаница Богомир, 1909 1930.
Радуловик ^Лозинка. 1910 4 ± Зорица ИлиЛ
Миленковић
СтоЈан (без потсиства)
▲ Сто/анка МиодрагМиле А/исаидар,
Љубомир, 1913. -Пљоса, 1952. 1987.
а Загорха. 1920.

Боринка, 1908.

Милунка, 1947.

Милован, 1918
^Натали/а, 1925

Милоранка, 1952.

МарЈан, 1897. Милосава +
лМагдалена. 1892.

Милорад, 1925. Maja Весна, 1963.
кНевенка, 1937. (живиубеогрздуЈ РадивоЈе, 1983.

Бранко, 1911. Милутин, 1940.
^Зора. 1943
жРада
из Мириловца
ИлиЈа, 1924

Милосав, 1890.
лМилева. 1887.

ДобривоЈе, 1919.
(уГ Мутници)

Милан, 1914.
(уПараћину)



I А) 3. Од Тодора Крсмановог:Крсмановићи

Алекса Крсмановић (1882.).
Сви Мутничани кажу да је он "чича"
са познате етикете за "Јагодинско пиво".

Обрен Крсмановић (1935.) са
женом Љубинком (Петровић)

] 131

Станко-Цаја Крсмановић (1934.-1977.) је страдао необи-
чно: Нашли су га мртвог испод преврнутог трактора, па је
нзгледало да је у питању несрећа, али лекари су се сложи-
ли да јеумро природном смрћу док јеуправљао возилом.

Цајин брат Миодраг-Мида (1937.) је извео братаницу Јагодинку
на венчање уместо брата. (С друге стране - Цајина и Мидина сестра
Вукосава Ружић.)
132 Г

If8t 52 fs ?g «s с<л
s”
m 32 ‘2 82 |2 3®
o2 о ч*-
I ~С ZT
“T ZJ“
лs i<л 1Л ст
Фф 2<л 2a» o» 5 <л

Q «' s$ 82 0 iži 0» 1Л
ф
h1 УIs Ч -m r- 5 š
х« II.4
IО q O~5
s< Ш< хО
ЗЕ хzr
rТГ“ sa “T ЕЕ
hi
1 уh ?. гл§
ф s5*? Sg &S
Ci и°Ss1
ui š 5.« ?š
о» h
1Л ro a0< а<
« O»Q3 m< I si

х д5 m га p бфцб c
х х
2$ 2 ч<
z *< o< 2: <
~t r,_z_ t
II г* ,t —C-п-7 ~c ~т~
is I 5?
I
.1 28 <3 7? il
§i sf
d2 4 т2«
2i
”c о> ®
h<о'« 0»
i1i1 ?gigo XX 2S« л
8ш O
га fig
m < Ct< ZT
s о—
~т
1Д< <

т т □г ~с_

а<л см О
со
• О) ® □.

i 23 ■ ?_ 3 2

I &tn2? nа М zr
1Д <
ZT I

—t

:■ л8 tIsI s

б2 š? -H co
s?
š1 il
Ip г5<б
s<
h ZT
p ““C

§• š is|

h 2
2S
2?-s*1Л
0 £
o

2m

o
X.



I Б) Од Петка (Крсмановог брата):

ж Катићи и Балотићи

Буда Катић (1911.) са женом
Анком и ћеркама Зором и Миро-
славом (која је умрла као мала).

Божа (Васин) Катић,
и Драга и Мира - деца
његовог стрица Буде.
Мира је умрла у 11. години,
фотографија је из 1944.

1 135

Милија Балотић (1879.-1960.) се још у
време Првог светског рата обогатио тргу-
јући свежим месом. Из читаве околине
откупљивао је ситну и крупну стоку, орга-
низовао клање и транспорт до београдске
"Дунав-станице". Био је способан човек:
када се осамосталио ("оделио") жена му јс
први ручак скувала под отвореним небом
(под једном шљивом!) а у зрелим годинама
је постао газда. Познат је и као страствени
коцкар. Под старе дане га је мучила
огромна кила због које је једва ходао.

Милијин млађи брат Тодосије нестао је
без трага у Првом светском разу.

■№

h’i š

Млађи Петков син, Милован (1816.) био је, према предању,
сеоски пандур и био је стално слинав па су га звали "Балота".
Половина Петкове фамилије носи презиме по Миловану "Балоти".
Друга половина су потомци Миловановог старијег брата Саве, па су
се у почетку (у 19. веку) презивали Савић. Презиме Катић настало је
по Савиној снаји Кати, а неки припадници се презивају Милић по
Савином сину Милији (који је, вероватно, краће живео, иначе
породица не би узела презиме по његовој жени). На фотографији:
Будимир Катић у позним годинама.

136 Г

Од Петка (Крсмановог брата): Марица, 1845.

Катићи иБалотићи

4 Илинка, 1848.

* Милена, 1853. Десанка, 1924. Анђелка, 1993.
Јелена, 1856. (удата уЛешје)
Милисав. 1860.
Сава, 1788. Милосав, 1817. ^Стевана Петхо, 1883. Васа. 1905. Божа, 1927. terani г
Живадиновић ' ^Мило/ка Мар/ановић лЈулка 1(1)Ружица
Петко Милија *(2)3орка Душаи, 1965.
(Савић), 1813. Радисав, 1862. (без потомства) (изГ. Мутнице) кЖивка
Милован АКата, 1818 Милутин Драга, 1941.
• "Балота", 1816. -Тинка, 1886. Будимир, 1911. ▲ Малина, 1942 (из Стриже)
лМилика, 1822 лМагдалена, 1883. дАика
Милован, 1892 Душица, 1962.
(без потоиства) (из Мириловца)
Зора, 1932 Саша, 1970.
Радоје Милија, 1905. лРаданСимић ^Силвана, 1978.
лСго/акка
Мирослава, Миле, 1944.
Вукадиновић, 1903 1935.-1948 + * дЗагорка, 1950.

ЈИубомир, 1923. Смиља, 1941.
кРадиила, 1921. м рКиви у Параћину)
(из Бошњана)

н Милован Милосав, 1902. + Рада, 1922. Добривоје, 1925. Бранко, 1949.
(отишао у Плану) АРадоеаи Секулић 4 ^Мирослава, 1930. лБисерка, 1951.
Алекса, 1900. (из Плане)
Радосав ^Цвета, 1905 Зоран, 1953.
* -Раја, 1847. 1
(из Мириловца)
Божидар, 1926. Радица, 1970.
Загорка (одселио се у хран Павловић
лМилета ТрифуновиК
Милија, 1879. Затреб) Мирјана, 1949.
* лТодора, 1884. (кз Мнриловаца)
Милосав, 1849. Зора, 1928.
лСтаиена, 1844. Тодосије, 1888 AČreaa
*• (нестао уПрвом
Миловановић
светском рату)
Младен, 1911. Милан, 1932. • 1935.
Радисав, 1879. *Анћели;а, 1911.
А.Станија, 1876. Милосија
Смиља. 1937. (улсввоојеница)
(живи у Мириловцу)
Петар

Панта, 1851. Брана, 1932
ч ^Радмила (живи у Бошњану)

Сава, 1906. Нада, 1932
ч л,(1)АнКел^а Божа Голубовић

л.(2)Јагода, 1899. Миша, 1939.
4l)Xaja
Радован-Лака ЈЈ2)Дана. 1936 (Извор) (1)Рада,1958. Милорад, 1958. Марко, 1982.
Стојан Вељковић Слободан, 1961. Миодраг, 1987.
Петрија, 1854. Лепосава, 1910. (2)Нада, 1961. Данијела, 1988.
Боривоје, 1932 Блада, 1995.
Љубисав, 1887. БожаЦака", 1912 Радивоје, 1936. Ивана, 1996.
*• лЉубица, 1898. дЛелосава, 1912
Загорка, 1935.
Живко, 1928.
▲ Миленмја

(из Мириловца)

Миливоје, 1914.
лМиросава, 1914.

(из Мириловца)



II 1.Од Живка РадуловиПа:
Миленковићи и Раденковићи (Михајловићи)

Алекса Миленковић (1865.) и његова жена Милана с
млађим сином Радомиром, снајом Даницом и унучићима
Момиром и Вером. Радомира су звали "Кицош", а на
фотографији се види зашто: био је изузетно леп и негован
мушкарац. (Фотографијајеиз 1934.)

Пошто је Алекса Којин праунук Живка Радуловића
(значи "Дурлаш"), када се оженио Миланом Станојевом,
унуком Марка Крсмановића, сви су се, према предању,
чудили и крстили: "шта урадише, к'о Цигани!" - што
указује да се у то време знало да су род јер је предак
Крсмановића (Милосав) у сродству с претком Радуловића
(Радисавом). И Радисав и Милосав су били Мусићи.

| 139

Станимнр Миленковић
(1897.) с другом женом Крсти-
ном (Вемић).

На полеђини фотографијс
пише: "Сликувапо 1940."

Млађи Станимиров син Ра-
дивоје (1921.) са женом Софи-
јом. На овој црно-белој фото-
графији, нарочитом техником
само цвебе је обојено жутом,
црвеном и зеленом бојом.

140 Г

i

1

! ,м

Старији Станимиров син,
Милија (1917.), његова не-
веста Босиљка и млађи брат
Радивоје у улози девера.

Милија Миленковић (са
шеширом), његова ћерка На-
да (у белој блузи) и син Града.

Фотографија је из 1950.

1 141

Мањи огранак фамилије чине Раденковићи (Миленко
и Раденко су бнли браћа, синови Живка Радуловог), који у
најмлађој генерацији носе презиме Михајловнћ по
Раденковим сину Михајлу. На фотографији: Милан
Раденковић (1913.) (десно, стоји) са женом Видом и
ћеркама Стојанком, Душанком и Миланком (друга, трећа
и четврта девојчица). Милан је дошао на мираз код
Росанде и Милорада Марјановића (седе). Прва девојчица
је Јела, сироче Видине сестре Бинке. Облачили су је
потпуно исто као Видину ћерку Душанку, да се не би
осетила запостављеном. Судећи по узрасту деце,
фотографија јеснимљенаизмеђу 1940. и 1942.

142 Г

Од Живка Радуловића: Градибор, 1943. Јулијаиа, 1961
Миленковићи иРаденковићи ▲ Цвета. 1942 ▲ Драган Тоиић

(1) Милија, 1917. Нада, 1937. Драгам, 1964.
> ▲ Влада Тасић ▲ Милијана
^Босиљка. 1917.

Стаикмир, 1897. Бобан, Ама,
♦ Afopa MaajHOfliđi 1990.
1996.
Крститв tieunh. 1897. бринка, 1941.
Јаков-Ко|а, 1846. Васа Бошљану)
▲ Милојка * (без потоиства) (2) Радиво|е, 1921.
^Софија, 1921. Душанка, 1942
Алекса, 1865. ▲ Радивоје, 1942
▲ Милаиа (1) Николија

Раромир (2) Момир, 1931. Виолета, 1964.
** -Кицош, 1900. ▲Лелосава

к(2)Даница. 19(M.

Добрила, 1900. (2) Вера, 1929. Нада, 1955. Иван,
* tMapm, 1913. <4 к(удатауЛаниште) f 1993.
&
Живојин Зоран, 1957. Стефан,
• Клунча,1906. Живота, 1930. ** *љнља 1995.
^Петројка ▲ Пепосава
Милунка, 1915. (изЛешја)
АМили/а Вера, 1934.
Милан, 1882. МилутиновиК * (удата у Главицу)
▲ Стано/а Ђурић Мара

Миленко, 1827. Памтелеј Славолуб, 1957. Иван,
^Милојка, 1824 ■ Паја, 1908. ♦ ▲Сузана, 1964. 1984.
▲Милана
Радл Петко-Пера, 1860. Младен Јанко, 1932. Сања,
Радојев ▲Драга, 1858. Милуи, 1911, кДрагица 1987.
ч АВидосааа, 1913
I Петровић, 1937. Родол»уб, 1960. Јована,
> ▲ Сузаиа, 1967 1994.
Живко Радуловик,
1807. Ката, 1848. Милија, 1885. Љубомир Петар,
Стамена, 1854. ** ▲ Аи$ели/а (♦ ■ "Цорија", 1953. 1981.

Драган, 1927. ▲Гордана, 1957, Јелена,
Ч лПетројка, 1929. 1979.
Живомир
Спасенија, 1857. ■Жика, 1948. Дејан,
▲Слободаика, 1941 1980.

Светислав, 1936. Радица, 1955.

АНагали/а ▲ Власта

СтефановиК, 1936. Милојковић

Стојаика, 1930.
(удата уЛешје)

Аврам Милам, 1913. Душанка, 1936.
▲8ида Марјановић, ▲Милан МиланобиА
▲ Талка Нешковић
1911.
Живан
Алексија, 1858. Миланка
Филип - ВиКа Ч АДоиа Секулић
Мијајло ^РајнаРадић
Раденко, 1830. ' -Мика,1а51. ЈеремиЈа
▲ Смиљана. 1832 *Миља(отишаона
миразуГ. Мутницу)
Радомар- Доиче, 1934. Миломир, 1960. Бојан,
Милија, 1910. ▲Вараддам Секу/М,. ▲Зорица 1983.
▲ Росанда, 1911.
1938 Љубиша, 1955. Ама,
Драгољуб, 1904. ▲Аадмила. 1958 1979.
▲ Јулха, 1902 Миловаи • Брзак, 1930.
4 ▲Дмлв^8радхноеА
(без потоиства)
1932