Доња Мутница-Варош међу селима

СВЕТОЗАР ЉУБИСАВЉЕВИЋ (1913.-1952.)

ГАРДИСТА
КРАЉА АЛЕКСАНДРА

Светозар Љубисављевић (ову фамилију зову "Беташи"

или "Бетићи") родио се 1913., а од раног детињства се видело

да ће бити изузетне висине и снаге. У момачким годинама

достигао је два метра, и изгледао као џин јер је у то време

просечна висина била мања него данас.

Због висине и снаге био Тоза "Беташки" био је најкрупнији
је прави ас за све пољопри- човек који се икада родио у Доњој
вредне послове, нарочито за Мутници: мотика је у његовим
кошење. Тако је крупно ко- рукама изгледала као чачкалица.
сом захватао траву или жито Служио је гарду код краља
да би свака коса, и најјача, Александра, после рата доспео у
после два његова "наступа" затвор као четнички јатак. У затвору
могла да иде у старо гвожђе. се и удавио, и то у блатњавој бари из
које су осуђеници вадили глину за
Мотика на његовом циглу. Није оставио потомство, а жена
рамену изледала је смешно, му се још два пута несрећно удавала н
као дечја играчка за плажу. умрла заједно с мајком, на исти дан.

Као што је уобичајено за
џинове, имао је добру нарав.

1 433

к, Деца су користила његову снагу на Баџипом
виру тако што им је одбацивао дрвена

коританца ("чамце") узводно по десет метара.

даби се "возила" спорим током воде.

Због изузетног стаса, снаге и окретности.

регрутованјеу краљеву гарду. Војни рок у гарди

је одслужио непосредно пре атентата на краља

Александра.

Када се оженио Милоспјом Вемпћ,

(средњом сестром Деспота и Вите Вемића)

остао је у заједници с ожењеним братом

Добривојем, јер најпре нису имали могућности

да се одвоје, а онда се испоставило да не могу да

...w имају деце, па нису имали разлога да се одвајају.
До краја су остали у заједпици. Милосија
gi&' >1 (Миле), танка, висока и добра жена. осмислила
је свој брак без деце тако што је потпуно
3 't

пригрлила деверову децу Стојана и Гвоздену.

t-\ Нарочито се везала за млађег, Стојана, кога је

4W* од малена купала и хранила чешће него што се

'Ч-; то очекивало од стрине.
Јетрва Станка је имала разумевање за ову

Тоза Љубисављевић као њену слабост, па су сложно живели у
гарднста: Тело је на фото-
графији несразмерно мало, заједничком домаћинству, не помишљајући на
деобу ни у зрелим годинама.
јер су у то време фотогра-
Тоза је био нераздвојаи друг с Бранком

фи користили лепо укра- Крсмановићем. Различито им је било само

шенедрвенепараванесру- политичко опредељење: Тоза је био

пом за главу. Постојали су монархиста, и није могао да разуме Бранкову

паравани са осликаним ле- политику, а нарочито његов стид од очевог

по обученим младенцима, богатства. Оваразликаим, ипак, нијесметалаза
коњаницима, ловцима...
Муштерија би само проту- дружење, jep су били веома млади, а када се
рила главу кроз отвор на идеолошки сукоб заоштрио, живот их је већ био
раздвојио. (Бранко је отишао у Праг, па у
паравану који изабере и Шпанију, а онда погинуо.)
добила би лепо украшену
На локалитету Клењак, где су иначе
фотографију. (Тоза је имао
своју униформу гардисте, имања и колибе свих "Беташа", Тоза је имао

али га је фотограф верова- колибу која је била напутна свима који су се из

тно убедио да је параван било ког разлога крили у Петруши. За време и
лепши!■))
после рата дешавало му се да бану "шумци" и

434 Г

нареде му да од куће донесе спаковане намирнице као
одметничку резерву или, пак, да код жене наручи домаћинску
вечеру да се почасте. Не зна се да ли је то Тоза прихватао са
симпатијама (од краљевог гардисте то се очекивало) или је
морао под претњом, али је свеједно 1951. ухапшен и осуђен
као јатак Миланчета Петровића. Није признавао да је
помагао издајнике, па су гатукли и малтретирали, увек добро
везаног, јер су се плашили његове снаге. (Кажу даје Миланче
Петровић одмах по хапшењу одао све своје јатаке и
присталице, чак и оне који су му само пар пута донели храну.)

Тоза "Беташки" је тако у 38. години осуђен на шест
месеци затвора. и упућен у Крагујевац да одлежи. И у затвору
је изазивао дивљење због снаге и висине, а у свим пословима
је предњачио.

За време рада на ископу глине за циглу, што је био тежак
и непријатан посао, па су га радили осуђеници, Тоза је на
необјашњив начин упао у дубоку каљугу у којој је било
немогуће да се плива. Потонуоје као у живо блато, за трен ока.
нико од присутних се није снашао, а вероватно ни усудио, да
покуша да му помогне.

Тело су извукли рониоци.
Довезли су га у Доњу Мутницу на дан Св. Тројице 1952.
године, а његов обожавани братанац Стојан таман је био
дошаоиз војске.
У селу су се причале различите приче: да су га удавили
осуђеници јер је цинкарио, али и супротна - да су га смакли
чувари, јер се у то време режим на суров начин ослобађао
политичких затвореника.
Породица његовог брата и данас верује да се догодила
обичнанесрећа.

ДВОСТРУКА УДОВИЦА

Трагична смрт је задесила Тозу у 39. години, а исто
толико је тада имала и његова жена Милосија.

Њој се свет окренуо наглавачке. Осетила је да јој више
није место у деверовој кући, па се брзо преудала у Лешје, а
вољени деверичић Стојан, иако већ момак за женидбу, дуго је
збогтогапатио.

1 43S

Тозин брат Добривоје исплатио је снају (140 хиљада
ондашњих динара) и човечно се с њом растао. али је Милету
судбина трајно окренула леђа: нови муж Толе удавио јој се у
бунару на први дан Божића после непуне две године, па се
удала и трећи пут: за шнајдера из Мириловца који се
небројено пута женио. Овај брак је пропао, па се несрећна
Милосија вратила мајци у Доњу Мутницу. Имала је већ
педесетак година, и животни биланс на нули.

Судбинаје хтела да после неколико година умре заједно
смајком, истогдана!

Тоза и Милосија, добри људи без среће у животу, нису
оставили потомство.

ТОЗА СЕ "ЈАВЉАО" ПОСЛЕ СМРТИ

Због необичне насилне смрти, снажног изгледа, а веро-
ватно и због сахране на велики празник, после Тозине смрти
се причало да је "посећивао" кућу и породицу као вампир.
Наводно су ноћу чули шкрипу, видели крупну прилику, а
ујутру налазили померене ствари или окренуте наопако.

Данас више нико не верује у такве приче, па је тешко
извући их из људи, али је чудно даје једна друга, најпознатија
"вампирска" прича везана баш за кућу из које је Тозина жена.
Наиме, за Вемиће.

Аница Вемић је била удата за и Милију Вемића, брата
од стрица Тозине жене Милосије.

Милија је био комуниста и погинуо као партизан 1941.,
па је читаву сеоску јавност узнемирило када је Аница
признала да је ноћу муче непознате силе мрака. Знајући да
неће баш наићи на разумевање, (а и била је члан Партије)
несрећница је дуго крила своју муку, долазила на сеоско
имање звано "колективско" потпуно неиспавана и измучена,
неспособна да ради. Коначно је једног дана раскопчала блузу
и показала трагове дављења за које није постојало ни једно
разумно објашњење.

Партијска организација одредила је комисију која ће
"испитати случај" тако што ће ноћу заузети бусију у њеној
кући.

436 [

Чланови комисије причали су после "у поверењу", а то
се рашчуло по селу, па се и данас прича, да је по тавану могло
да се чује тупкање и чангрљање, а кухињски предмети су
падали сами, лагано се спуштајући, као живи.

Ипак, чланство у КП је било неспојиво с веровањем у
натприродне силе, па је комисија предложила, а партијска
организација прихватила, да несрећну жену искључе из
Партиј е!

] 437



ВОЈИСЛАВ СИМИЋ (1900.-1985.)

*ч ■■■ ■ ■ '

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ
ОДУВЕК БИО СТАР

Воја Миланин, назван тако по мајци, јер му је отац

рано умро, родио се 1900., али чак и људи који су били само

десетак година млађи од њега памтили су га само као старог.

И физички и мента-

лно мањкав, Воја као да Воја Миланин преспавао је много
никада није био младић. Са зимских ноћи потпуно завејан снегом
ружним, грболиким раме- и обезнањен од лошег и измешаног
нима, говорном маном и алкохола. Био је "мучан" и изгледао
ниском интелигенцијом, стар од своје тридесете, а доживео је
свима је изгледао стар, бес- 85. Умро је у дому полусестре Мирјане
користан и неприхватљив за која га је чувала.
дружење.

I 439

3 ’ 7. Прихватање у свој, "нормалан" свет Мутничани су
440 Г скупо наплаћивали: чашћавали су Воју у кафани, али тако што
су измишљали најразличитија и најгора могућа пића, па су их
наручивали за Воју једно за другим. Никада, сиромах. није
попио оно што му се пило, већ оно што су његови мучитељи.
правећи се галантним, одређивали. Нити су му дозвољавали
да попије два иста пића.

Обесно и пијано кафанско друштво често је тражило
од Воје да прогута петодинарку или затварач од пива да би се
"квалификовао" да пије с њима. Прихватао је с радошћу. не
толико што му је било важно да попије пиће, већ да би их
развеселио. Схватаоједајетомерау којој ћебити прихваћен!

Потпуно уништене свести од комбинација крушковца,
пива, вина, малине, клековаче и рума, одлазио би из кафане
када "маштовитим" Мутничанима досади да му се смеју.
Пресечен хладним зимским ваздухом падао би као покошен у
први јарак, и ту остајао до јутра, док га не покупе
ранораниоци. Често му је из дубоког снега вирио само рукав
или врх опанка. Ипак, не само да се није смрзао. него није
никада имао температуру или грип.

...

ПОСЛЕДЊИ МУТНИЧКИ
КЛОШАР

У време када су цигарете биле без
филтера, просјаци и Циганчићи су
скупљали пикавце по улици јер је од њих,
уз мало труда, могла да се завије цигарета
или бар да се повуче неки дим. У Мутници
је то радио Воја Миланин: пикавце је
скупљао тако што их је вешто хватао
ножним прстима (пошто је ишао босоног).
Када су добре воље, његови кафански
"доброчинитељи" су му давали и целу
цигарету, али је, несрећник, и то морао да
"одради": захтевали су од њега да испушта
димове на нос, уши и очи! Ако не успе,
нема више цигарета!

У смишљању суровости, деца нису заостајала. Неспо-

собни за разумевање туђе несреће, а охрабрени понашањем

одраслих, мали Мутничани су му се ругали где год га виде, а

главна забава им је била да га гађају камењем!

Искиданим делићима промућурности Воја је поку-

шавао да им врати мило за драго. Чињеница да је многе успео

да "поклопи" навела је сељаке да причају да се он само прави

луд. (Истинаје да и није био луд. већ само заостао у развоју.)

Цела Доња Мутница и данас препричава како је једном

ВојаМиланин "наместио" чувеногБогојаВељковића.

Десило се то када је Богоје копао у дну двориштајаму

за пољски клозет. Воја се привукао уз раднике да би се

"огребао" за ракију, па је, држећи флашу, својим пискутавим

гласом питао Богоја шта то зида. "Зидам кућу", каже Богоје,

сматрајући да му се тако подсмехнуо. Воја потегне ракију из

флаше, пошто се претходно

прописно прекрстио: "У зд-

равље, газда Богоје, да завр-

шиш кућу и у њу да ручаш!"

Тако невољан. Воја

се женио три пута. Логична

је помисао да су му доводи- ♦
ли несрећнице које нису мо-

гле ни толико да бирају да

избегну ретардираног "кан-

дидата". Али, по причању

старијих жена, могуће је и да в\
су биле у питању сасвим
пристојне девојке које нису 2

знале како Воја изгледа док

нису "доведене" јер је то би-

ло сасвим уобичајено. (Че-

сто се дешавало да се дево-

јке удају само на основу ин-

формације да је неко једи-

нац, или да има виноград!)

Војине "жене" нису, Љуба Меца, Воја Миланин и Лака Великић (седе)
нормално, биле из Мутнице. и Бора конобар из Извора (у белој кошуљи)
Једна од њих је била нека

Соја из Мириловца, друга је била Влајна, а сам Воја је
помињао једино последњу, из Стубице.

Питање је колико су ти краткотрајни, необични
односи уопште личили на брак, али се у Доњој Мутници
свеједно годинама старији момци укоравају речима: Воја
Миланин сеженио три пута, ти не можеш ни једном!

После мајчине смрти, Воју је узела на чување
полусестра Мирјана, млађа 20 година од њега.

ЖЕНСКА СУДБИНА: МИЛАНА И НЕИКА

Милана и Неика, рођене око 1870. год., биле су из

Мириловца и имале још неколико сестара, од којих је једна

живела с мужем у суседном Лешју, али су њих две биле

најблискије јер су једна другој биле једини род у Доњој

Мутници.

Неика се удала за Јову Миловановића, (у овој књизи

се помиње као свекар Драгиње Јовановић) а Милана за

Ранђела Симића (1862.).

Неика и Јова су имали здраво

потомство - три сина и ћерку, и ни један случај

прерано умрлог детета (што је крајем про-

шлог века била права реткост). Ћерка се удала

■■• •• . •' .■’■
...•.•■ за Изворца и доживела дубоку старост, а сино-

ви су живели највише до 55. године јер су

били склони пићу.
; • Неика је у младости имала сређен

породични живот - честитог мужа и напредну

децу. Кренуло јој је низбрдо у петој деценији

живота.

Мужа Јову, који се борио у Првом

светском рату, а имао је већ преко 40 година.

приликом преласка Албаније заробили су

Арнаути и тако га претукли да се није никада

опоравио. По доласку из рата венуо је и сла-

био, па су сви мислили да има туберкулозу. Ни

жени није показао модрице (!), а да му је месо

Војина полусестра Мирјана поцрнело и умртвљено од батина видели су

442 [

тек људи који су га купали када је умро. (Мислећи да је

"јефтичав", угађали су му с храном а унучићима забрањивали

да му се приближавају. Он им је крадом давао оно што је

спремљено специјално за њега, говорећи: "Једите слободно,

знам ја шта је мене!")

Најстарији син Неикин, Светозар. борио се против

Бугара на Бакарном Гумну 1913. године, вратио се рањен, с

последицама до краја недугог живота.

Ваљда због тих чињеница (муж на фронту, син рањен у

борби) под бугарском окупацијом Неику су ухапсили и

депортовали у Бугарску, у логор. Оданде се једва жива

вратила, омршавела и с траговима тешких батина.

За разлику од Неике, којој су несрећу донеле ратне

околности, њена млађа сестра Милана трпела је ударце

судбине друге врсте.

Муж Ранђел јој је умро одмах

на почетку брака, а она је доживела

највећу несрећу којуједна женаможе

да доживи: родила је "мучног" сина

(на селу уобичајени назив за хенди-

кепирану особу). Удала се поново, за

Милана из Клачевице, и родилајош

две ћерке лепотице. Живану и Мир-

јану. Обе су се удале у Извор

Интересантно је да Милана

никада није живела у Клачевици.

Живели су у њеној (од првог мужа)

кући у Мутници, а када је разудала

ћерке муж Милан је инсистирао да

оду његовој кући у Клачевицу. Чак се

и одселио, и само повремено дола-

зио. Милана је остала са невољним

сином Вој ом у Мутници све до смрти

1953. Сахрањена је на мутничком

гробљу, поред првог мужа.

Тада је постало актуелно пи- Мирјана Миланина, сним-
тање Војиног чувања. Он је већ имао љена у јесен 2000. испред
преко 50 година, и био је једини вла- Војине куће која је срушена у
сник очеве куће, скромне али на Мутници и пренета у Извор
лепом месту у селу.

1 443

Млађа полусестра Мирјана (1919.), готово 20 година

млађа од Воје (који је и иначе изгледао старији, па су многи

неупућени мислили да му је ћерка) прихватила је да прими

брата помајци.

Она је, иначе, била удата, живела у Извору и имала

сина Радомира (1941.) и ћерку Кају (1950.). Њен муж

Александар (1920.) био је леп човек, интересантан у

друштву, окренут животу. права прилика. али "танак" са

имовином. Првих послератних година, док су имали само

сина, неко гаје "откуцао" даје за Краља паје одлежао 4 године

затвора. Вратио се ојађен и несрећан, без икаквог елана и

жеље да се бори макар за егзистенцију своје породице.

Прилика да се "неспособни" шурак узме на чување учинила

му се повољном јер су његов плац и нешто земљице могли

одмах да се продају.

Плац су продали Данету Снмићу (Данетов отац

Андра и Воја Миланин су били браћа од стрица) а кућу су

разрушили, пренели у Извор и тамо је сазидали поново, јер

они ни такву нису имали!

ЖЖ' Иако је вероватно да
су Воју у нови дом примили
из користи, из сведочења о

његовом даљем животу

може да се закључи да је

његова прелепа полусестра

била емотивна и добра

жена, а да су њен муж и,

касније, син, снаја и унук

прихватили Воју потпуно

као рођеног деду и старали

се о њему боље него што се

то у многим кућама чини са

рођенијима. Њега је, међу-

тим, вукло да иде свакодне-

Мирјанин син Радомир и снаја Милка: вно у Мутницу, и само се

Милка је радила као спремачица у основној увече довлачио (буквално,

школи у Извору, а била је тако наочита и јер су га опијали сваког

стасита да су, на школским приредбама, дана) у свој кутак. У сес-

родитељи гледали у њу, а не на позорницу! трином дому живео је још

444 f

32 године! Иако је доживео дубоку старост, није био на
сметњи јер је био здрав и покретан до краја. Када је умро, у
пролеће 1985., сестрић Радомир, који је тада већ преузео
домаћинство, сахранио га је као правог ујака, са свим
обичајима. Подигао му је споменик, а када му је умро отац
1996. сахранио гаје тако да између њих двојице остане место
замајку Мирјану.

У јесен 2000., док ово бележимо, у дому Милетића у
Извору живе: Миланина ћерка, а Војина полусестра
Мирјаиа, њен син Радомир, његова жена Милка, њихов син
Драгослав, снаха Силвана, и унуци Александра и
Александар.

1 445



МИЛАН БОШКОВИЋ (1909.-1976.)

МУТНИЧКИ ЧАРУГА

Сретен Бошковић, (1937.) пензионисани возач фабрике

цемента, умро је рано, у 60-oj години живота тако што је

одбио да иде у болницу иако је имао учестале срчане нападе и,

коначно. прединфарктно стање. Милан Бошковић, звани Милан Црни,
Овај човек натпросечне успевао је везан да побегне жандарима,
преживео је партизанско стрељање,
интелигенције и знања које је скакао у бунар кријући се од Немаца,
превазилазило његову школ- одлежао 10 година због разбојништва,
ску спрему. раднички трибун и сурово се светио за увреду. Умро је од
искрени комуниста, никада није астме, чувајући овце, у 67. години.
заузео, ни у послу, ни у животу,
место којеје заслуживао.

] 447

Целог живота је носио жиг звани "очева прошлост", а
крчио је себи пут у време када су такви жигови били важнији
од сваког знања и звања. (Писац ових редова присуствовао је
бесној реакцији једног параћинског првоборца када је овај
чуо да је Сретен Бошковић иступио као лидер у једном
штрајку: "Шта хоће тај Сретен. кад сви знамо ко му је био
отац!" Сретен је тада већ имао 50 година. а још увек су се за
њим вукли очеви греси.)

Сретенје, на пример, завршио тзв. седмољетку, а потом 4.
разред гимназије у Параћину с одличним успехом, у време
када је то успело само још једном дечаку из генерације,
Мнћн Миленковићу, који је постао успешан машински
инжењер. Сретен је морао да изучи занат (браварски) јер је
мајци било немогуће да га школује. А отац...

Отацмује био Мнлан Црни.

МЛАДОСТ "МИМО СВЕТА"

Поред вансеријске интелигенције, која се огледала и у
томе штоје био сјајан ђак, Милана Бошковића (1909.) је од
ране младости одликовао немиран дух, склоност ка непри-
хватљивом понашању и презир према правилима сваке врсте -
прави "Кеџић".

Још у младости интересовао се за оружје, па је постао
главни мајстор за преправку и повећање убојитости пушака.
(Правио је "кратеже" људима ван закона, али и узорним
домаћинимау опасно време.)

Чудним случајем остао је без палца десне руке, 1938.
године: држао је напуњену и откочену пушку усправно, на
поду, покривајући цев палцем. Његов сасвим мали син
Сретен, који још није ни проходао, повукао је ороз и пушкаје
опалила! Уместо разнетог палца Миланје имао само остатак
зглоба, а љубопитљивој деци је објашњавао да га је "ујела
жаба" (због чега су се дуго мали Мутничани плашили да
хватају жабе, и тако пропустили омиљену проверу храбрости
дечака предшколског узраста.)

Врло спретан у мануелним пословима, Милан се бавио
необичним занатом: правио је чешљеве од рогова, који су

448 Г

имали зупце са обе стране (гушћа страна служила је да се из
косе истерују ваши!) али и врло декоративне, извијене са
дугом дршком. Овај посао је развио, код њега су долазили
вашарски трговци са свих страна.

Модернизовао је "производњу" тако што је прешао на
каучук.

Овај природни материјал, али. по својствима претеча
пластике, продавао се у таблама од око пола квадрата. Милан
би ишао по "репроматеријал" у Параћин (вероватно у пошту
или на железничку станицу) али би увек свратио у школу да
"извади" сина и још неког његовог друга како би их повео у
град. Кад преузме своје табле каучука, водио би их у биоскоп и
успут увесељавао тако што је, као случајно, испуштао терет
пред неком госпођом. а она би цикнула пошто би помислила
даје у питању стакло!

Овај, "мирни" период Милановог живота одвијао се после
рата, око 1950. године. Баш тада је кретао стазама које су га
одвојиле од породице.

ЖИВОТ 200 НА САТ!

Почело је ситним и ретким крађама, примамљивим због
опасности, а не користи, и полако прешло у озбиљно разбој-
ништво: Милан Црни, коме се у једном тренутку "каријере"
придружио и Мика Домчин (експерХ за везивање људи -
могао је за 5 секунди да увеже човека као пакет) али и нека
групица из Раче Крагујевачке, почео је да пресреће окаснеле
запреге на путу и, уз претњу оружјем, да отима новац и дукате.

Причало се да није хтео да претура пртљаг, већ је
застрашивањем успевао да жртве присили да саме ваде
драгоцености. Тврдоглавимаје, кажу, стављао жар у недра да
боље "сарађују", штојеувекуспевало!

Није "оперисао" ни у Доњој Мутници ни у суседном
Извору, али му је почетком педесетих досије тако нарастао да
је морао да се одметне. Кући је долазио изузетно ретко и да га
деца не виде, да га нехотице не одају.

За време "илегале" прелазио је границу према Бугарској и
Италији као од шале, кретао се по целој Југославији као код
куће, иако прогоњен.

] 449

Више пута су га хватали, али је, иако везан, успевао да
побегне. Био је ситне грађе, али жилав и спретан као опруга,
од детињства ненадмашан у рвању. Полицајци су потцењи-
вали његову снагу и остајали празних руку када су већ
мислили даје долиј ао.

У том бурном периоду свог живота, причао је касније,
спаваоје само на страх и не више од 3 сата дневно. Говорио је
да рачуна даје живео дупло дуже од вршњака, због неспавања
и непрекидног страха.

Ухватили су га у Љубљани због ситне крађе, и не знајући
одмах ко је. Бежећи, доспео је био у ћорсокак, и скоро да је
могао да прескочи зид, али се изненада уморио од свега и
препустио судбини.

До Параћина га је спроводио млади полицајац, који је
успутчврсто заспао. а Милану ослободио руке. Пожелео је да
побегне само на тренутак (за њега је била ситница да искочи
из воза) али му је било жао пратиоца који је спавао као дете. А
ваљдаје и помислио - и бежању дође крај. Тек. када су стигли
у Параћин, локалне "снаге реда" су се запањиле како је
голобради полицајчић сам довео Црног, и то без лисица.

Осуђенјена 14 годиназатвора, одлежаоје 10.
Ни породица ни село га нису одбацили. Најближи су га
посећивали колико је то било могуће, а када се вратио,
реакција у Мутниције била у стилу "свако чудо за три дана".
"Повратнички" живот Милан Црни је започео
прављењем куће.
Сам је правио циглу, што је било уобичајено у то време. а
клинци из комшилука су му помагали у мешењу блата по цео
дан, само да им прича узбудљиве приче. (Зоран Секулић, тада
дечак од 14 година, престајао би да ради чим престане прича,
па би сео у дрвено коританце и "завеслао" по бари која се
ствара кад се вади глина за циглу. Тако је "уцењивао" Црног да
му прича!)
Много је доказа да је Милан Бошковић био необично
деликатне природе, екстремно осетљив на најмању увреду.
Он лично није никада опсовао, а од туђе псовке би му јурнула
крв у главу.
Из пожаревачког затвора за њим је дошла прича како је
неком затворенику разбијеном флашом избио око, јер му се

450 Г

дрско обратио. А некој жени из села, с којом је имао љубавну
авантуру, грозно се осветио кадје чуо да о његовој мушкости
прича с подсмехом.

С друге стране, имао је изузетну способност да комуни-
цира с децом. јер је био убеђен да су само деца и животиње
неискварена бића.

До краја животапричаоје дамује "најжалије" било штоје
морао да закоље прелепог вучјака кадје бежао преко бугарске
границе.

ЈБуде није жалио.
Човек који је одживео много више одједног живота. умро
је од напада астме у 67. години (1976.) Био се већ потпуно
посветио чувању оваца у Баби, самоје зими силазио у село.

"ИЗДАЈНИЧКА" ПРОШЛОСТ

Од човека који је живео у зрелим годинама "на оштрици
ножа", није могло да се очекује да у тридесетим годинама
живота, пајош под окупацијом, живи узорно и неупадљиво.

Неправедно је, пак. сматран за "сарадника окупатора":
радиоје за свакога и против било кога, за новац или из аванту-
ризма, не из убеђења.

Имао је проблеме и с Немцима, јер их је варао на разне
начине, и само га је спретност одржала у животу. (Једном је
скочио у бунар кад су га јурили Немци, они су одустали од
гоњењајер су мислили да се удавио.)

Пошто је био на гласу у некој врсти подземља као храбар,
спретан и лукав, четници су га унајмили да за позамашни
новац из Бољевца донесе тело њиховог погинулог
команданта Боре Станисављевића, да би га пристојно
сахранили.

Миланје, све кријући се, кроз шуму носио леш, помажући
се повремено импровизованим носилима од грања, али код
кривовирског гробља налети на партизанску заседу. Ухвате
га, одлуче да га на месту стрељају.

Када га је први метак погодио у уста, крв јурне, Милан
падне и направи се мртав, али га један сумњичави борац за
сваки случај "овери" у груди.

1 4S1

Тек у зору се освестио и кренуо кући. Идући путем и шу-
мом, придржавао је разјапљену чељуст која је висила као код
животиње: метак гаје погодио тачно у прегиб између горње и
доње вилице.

Успут је некој жени отео мараму и везао браду. онда
свратио у Доњу Мутницу, узео бициклу од Жике Петровића
и сам се одвезао у ћупријску болницу са прострслном раном
поред кључне кости и метком у вилици!

Тако се завршила његова "сарадња с окупатором" и
окршај с партизанима.

Ожиљке је имао до краја живота. А и његов син Сретен,
само што његови ожиљци нису били видљиви. а дуже су
болели!

ПОТОМАК ХАЈДУКА КЕЏЕ

Првих деценија XIX века, док су још у Поморављу били
Турци, у Доњој Мутници је живео хајдук Кеџа. Тако су га
звали иронично,јерје био необично крупан, снажан. су ров и -
изузетно ружан. Имаоје несразмерно развијену доњу вилицу,
која је његов лик чинила готово наказним, па су га звали и
Чеља.

Старе жене у Мутници причају да дуго није могао да се
ожени, због ружноће и грубости у понашању. Када је,
несрећник, једва приволео једну не баш лепу и младу девојку
да се уда за њега, умешала се њена другарица. најлепша
девојка у селу, и наговорила је да одустане јер може да нађе
бољег. Тако Кеџи пропадне већ сигурна женидба. Онда он
оде кући другарице- лепотице која му је покварила план, узме
је око појаса, баци на раме и однесе својој кући! Она се
бранила ударајући га рукама и ногама, вичући кроз плач:
"Нећу те, Кеџо, нећу те, Чељо", а он је мирно говорио:
"'Оћеш,ћерко,'оћеш".

Наравно, остала је у браку с Кеџом пошто је само један
дан и ноћ држао затворену у кући: није имала други излаз.

Кажу да су после лепо живели.
(Бошковићи су потомци хајдука Кеџе, отуда им
породични надимак "Кеџићи".)

452 Г

МИХАЈЛО РУЖИЂ (1914.-1996.)

ЛЕГЕНДА
У "ГРОМБИ" КАПУТУ

Првих послератних година, у Доњој Мутниције интере-

совање за фудбал добило размере фанатизма. Тих година је

настао и фудбалски клуб, а није било мушке главе у селу која

није пратила све, али баш све што се догађало у фудбалу, од

сеоских утакмица до међународних купова.

У то време, када у селу

нико није имао ни радио, Звали су га искључиво чика-Мика

мушкарци су недељу прово- Учитељ, чак и они који су били само

дили испред Задруге, где је на мало млађи од њега. Био је фудбалер,

прозору стајала справа, пре- тренер,талентовани цртач,

теча радио-апарата, позната страствени фото-аматер, савршени

као "детектор". Овакав "ра- учитељ: све што су млади Мутничани

дио" је имао само једну ману: у послератном периоду научили о било

могао је да има само једног чему - научили су од њега. Чак и када

слушаоца, јер се програм чуо је отишао у пензију, без чика Мике

само ако се ставе слушалице није могао да се замисли ни један

на уши. Тај слушалац је био културни ни спортски догађај у селу.

1 453

чика Мика, а публика - све мушко што се креће - тискала се
испод прозора и гледала у њега. Он је мењао израз лица. али
није "преносио" оно што чује јер, наравно, није могао у исто
време да слуша и да прича! Само би гласно коментарисао по
неку "шансу" или прекршај, али би гласно узвикнуо
ГОООООООООЛ када би дошло до промене резултата. У
"публици" би настале бурне реакције, баш као да се утакмица
одвија пред њиховим очима. Притом је "детектор" страховито
крчао, питањеје далису баш сви голови били и испраћени!

Ово је само једна слика, најкарактеристичнија, која
говори о кључној улози чика Мике Учитеља у културном и
јавном животу Доње Мутнице читавих 50 година, до саме
његовесмрти 1996.

Михаило Ружић је био старији син Драгутина
Ружића.

Михаило - Мика је рођен 1914., његова сестра Боринка
јерођена 191О.,абратМилан 1923.

У детињству и раној младости био је нераздвојан с
Бранком Крсмановићем (али се није "примио" на његове
идеје: до крајаје Бранко био једини комуниста кога је чика
Мика волео!)

Био је сјајан ђак, најбо-
љи у генерацији, па је оти-
шао у учитељску школу, што
се тада готово подразумевало.

Прву учитељску слу-
жбу добио је у Македонији
(у то време учитељи су се
распоређивали као војна
лица, по правилу далеко од
местарођења).

У Македонији се оже-
нио Милицом, којој је отац
био Мађар из Вршца. али се
у Македонији обрео као жа-
ндар. Милица није завр-
шила ни једну школу, и до
Михајло Ружић, његов млађи брат Милан кj рај’ а живота (1995.) остала
(у белој кошуљи), отац Драгутин, брат од јесамо домаћица.
стрица Аврам...

454 |

Мику Ружића је затекла мобилизација 1941. у чину
поручника предратне војске. У Сокобањи га умало Немци
нису заробили,једва се спасао.

За време окупације запослио се као учитељ у селу
Мишевићу код Јагодине, па затим у Буљану, Клачевици и,
најзаду Доњој Мутници.

Свој учитељски позив схватио је мисионарски. Учио је
децу. алн и њихове родитеље, свему штоје мислио датребада
знају. Покретао је сваки, и најмањи таленат, а веровао је да га
има свако дете. (Његови ђаци су били мр Деспот Стојановић,
мр Жика Матејић, др Бранко Чабрић и много факултетски
образованих Мутничана рођених после 1944.) Учитељску
каријеру окончао је као заменик директора Основне школе у
Мутници, у време кадаје Веља Ивић био директор.

Још као дечак показао је изузетан дар за фудбал. Кадаје
1946. регистрован фудбалски клуб у Доњој Мутници, било је
сасвим логично да Мика Учитељ буде тренер. Нико није боље
играо фудбал, нити је боље познавао правила, "тактику" и све
што треба да би се побеђивало. Осим тога. био је ауторитет.
упркос младости.

Михаило Ружић је био тренер од 1946. до 1957., и за то
време "Јединство" није изгубило ни једну утакмицу код куће!
Долазио је Текстилац, Борац, Новоселац. Чак итим из Сплита,
који се затекао у Поповцу када је пуштан у рад погон
цементаре1956.

Најтврђи орах је била Главица, озбиљан фудбалски
клуб, непобедив. У Доњој Мутници је 1955. доживео пораз. а
тренер Главичана морао је да пасе траву јер се кладио да ће
његови фудбалери и у Мутници однети победу!

Најпре као активан играч. па као успешан тренер, чика
Мика је до краја живота остао уз фудбалере као ватрени
навијач. Када је већ био пензионер, све док му је здравље
дозвољавало, ишао је на све утакмице Мутничана. И када су
гостовали. Увек је био у аутобусу с фудбалерима, који су га
обожавали. Носио је за њих термосе с чајем или врућом
ракијом, делио им савете који су већ били потпуно
превазиђени и непотребни, а момци су их слушали као

најлепше приче.
Склоност ка фотографији код чика Мике је била више од

1 455

хобија. Фото апарат му није био око врата само за време
наставе, и кадаје играо фудбал. Све фотографије које постоје
у Доњој Мутници, а нису из неког фото-атељеа у Параћину,
снимио је чика Мика. Захваљујући њему, свака кућа у
Мутници има пуну кутију од ципела најразличитијих
фотографија снимљених чак на сахранама, у болесничкој
постељи, у кафани, у пољу... Свуда где нису "ординирали"
професионални фотографи.

Нико није запамтио чика Мику Учитеља другачије него
у елегантном сивом мантилу или зимском громби-капуту и са
шеширом на глави. Осим једном. када се сликао у народној
ношњи, тек што је завршио учитељску, никада се није
другачије обукао. Многи и данас тврде да је целог живота
имао само један капут, купљен 1932., добро очуван и два пута
"превртан", а други да је шио увек исте капуте, који су
одговарали његовом поимању елеганције. Али је неспорно да
је увек држао руке даље од тела (да не додирује капут) и ретко
у цеповима, тако да је сасвим могућа варијанта да је његов
беспрекорни сиви капут био старији од већине Мутничана.

Леп у младости, (умро је у 83. години) и у старости је
остао наочит, увек глатко избријан, задовољан и када за то
није било нарочитог разлога. Нико га није видео нестрпљивог
или љутог. Причао је лепо и занимљиво, а имао је невероватно
памћење: до краја живота знао је како се звао ћуран свеште-
ника код кога је становао док је службовао у Македонији!
Обожавао је италијанског фудбалера Меацу, знао све о њему,
држаојечитавапредавањаоњеговој фудбалској техници.

Судбинаје хтелада овај човек, у чијем животу су толико
била присутна деца и млади људи, није могао да ужива у
својим унуцима. (Ни нату тужну чињеницу се није жалио.)

МлађаћеркаРадица отишлаје у Канадујош као девојка,
и тамо се удала. Има сина и ћерку, обоје су завршили
факултете.

Невенка, рођена 1937., удала се за официра, Титовог
гардисту, и отишла у Београд. Запослила се у Заводу за
издавање новчаница, а када је муж добио премештај за
Љубљану, онаје остала са ћерком Мајом у Београду.

Син Миломир - Бата (1942.), отишао је да живи у
Параћину још као гимназијалац. Запослио се у штампарији.

456 Г

Међутим, одао се пићу, није се оженио, и у 59-oj години
трагично окончао тако штоје пресекао вене.

Упркос чињеници да нема потомке у Мутници (ћерка
Невенка, пензионерка, долази често, али и одлази за Београд)
чика Мика је оставио бројне трагове: о њему се прича често, и
увек с поштовањем.

1 457



ДАРИНКА ПЕТРОВИЋ - ЖИВКОВИЋ (1927.)

ПЕТРИЈИНА
СРЕЋНИЈА ДВОЈНИЦА

Већ 20 година домаћа серија "Петријин венац" не губи

публику - репризе су честе, па се понека епизода готово

непрекидно "врти" на неком од програма.

Мирјану Карановић,

која је имала 21 годину када Удала се из љубави за најлепшег

је почело снимање, просла- момка у селу, није искусила

вилаје улога младе Петрије, а сиромаштво, здравље је одлично

право изненађење за јавност служи, има унуке и праунуке, лепе и

је била аматерка Даринка паметне. Да се уживи у улогу несрећне

Живковић из Доње Мутни- Петрије помогла јој је само

це у улози старе Петрије. непреболна туга због глувонемог сина.

1 4S9

Када је серија почела да се приказује. фебруара 1981..

новинари су је салетели као праву звсзду јер је. најпре.

изузетно подсећала на Мирјану Карановић, а осим тога
одигралаје улогу несрећне жене као права глумица.

У селу је отада не зову Лале (Дарннка је нису звали
никад), већ Петрија.

ЛАЛЕИЛОЛЕ

Даринка-Лале се родила 31. децембра 1927.. неколико

сати пре 1928., као друга ћерка Данпце и Огњапа-Ганс

Петровића. СестраРужа ималаје 3 године.

Отац Гана, познати мајстор и готово чудотворац за све

послове, имао је вршалицу, и први у селу купио трактор

одмах после рата. С лакоћомје издржавао породицу.

Ружа се удала за Радована Ружнћа и отишла од куће. па

се за Даринку (звали су је Лале Ганино) подразумевало да

треба да "доведе" мужа.

Међутим, чим је почела да излази на игранке. загледала

се у Милорада - Лолета Живковића, најлепшег момка у

селу, којије баш њу заволео од свих девојака које су га хтеле.

Забављали су се пуне

две године. и то тако што су

заједио играли у колу, а

Лоле растеривао свс потен-

цијалне удвараче.

Ретко је успевао да је

отпрати до куће. јер је пре-

строги Гана долазио на

игранку чим сунце зађе.

Није говорио ни реч, само

би ћерци очима показао на

пут и отишао, а то је за њу

био знак да треба да отрчи

кући да би стигла пре њега.

И тако две године, док

Даринка-Лале удала се за најлепшег момка у сенису верили.
Венчали су се 1948.
селу, Лолета Живковића.

460 f

Милорад-Лоле (1929.) и његов брат Милија (1926.)
живели су с бабом и дедом јер су рано остали без родитеља.
Отац Дамњан (1908.) умро је у 32. години, а мајка Видосава,
лепа жена, преудала се за Добривоја Јовановића (Брицу
"Шуњу").

Баба. Гвоздена (од Нешковића) била је строга,
вероватно зато што је сама подизала унуке, па је морала да
замени родитељску чврсту руку. Осим тога, била је
миражџика, довела је мужа на очево имање, па се знало даје
она газда.

Деда Сава 'Живковић био је питоме нарави и права
утеха дечацима без оца.

Кад је Лоле стигао за женидбу, старији брат је био у
војсци јер се "активирао". (Када је, ипак, напустио војску,
запослио се у Параћину и није се враћао у село.)

Пошто је живео сам с бабом и
дедом. ред је био да Лоле доведе девојку,
што се није уклапало у Ганину "шему",
али је момак био упоран. Стављао је
свима до знања да је Лале његова
изабраница, и да ловци - миражџије
немају шта да траже у њеној близини.

Гана и Даница су се помирили с
тим да неће моћи да доведу зета, али су
унуку Славицу (1949.) узели код себе
чим је мало порасла, преписалијој кућу и
испланирали да бар за њу нађу мужа који
ће да живи код њих. (Изгледало је да им је
и овај план пропао јер се Славица удала
за официра и отишла далеко од села.
Међутим, много касније, 1991. године,
када је за Славицу, Топлицу и њихово
двоје деце у Словенији живот постао
немогућ због Топличине униформе ЈНА,
вратили су се у Доњу Мутницу где их је
чекала Славичина кућа, наслеђена од
деде. Тако се са закашњењем испунила Даринкина ћерка Славица
Ганина жеља да доведе зета "на мираз". необично личи на Мирјану
Он то, на жалост, није могао да види јер је Карановић.

1 461

умро 1988.)
Строга ("опасна") баба Гвоздсна и благи деда-Сава

поживели су 12 година од доласка снаје у кућу: обоје су умрли
196О.,у размаку од 13 дана.удубокој старости.

Тако је Даринка-Лале постала "свој газда" у 33.-ој
години. Имали су солидно имање. лепо се слагали. Лоле се
запослио у фабрици цемента.

Да није рођена под срећном звездом Лале је схватила
тек када се испоставило да јој је син Слободан (1954.)
глувонем. Васпитана да све око себе тумачи божјом вољом.
изборила се с несрећом тако што се у младости потпуно
посветила сину, а у старости - његовој здравој и лепој деци
Јелени (1989.) и Јовици (1993). Пошто им је и мајка
глувонема, деца су уз помоћ бабе упознавала језик и свет око
себе. Имају срећу: Лале је ретко оштроумна. јака и
интелигентна жена, коју у 73.-oj години здравље одлично
служи.

ГЛУМИЦА У 50-0Ј

Живот Даринке Живковић промицао је тако што је

мужа испраћала на посао и дочекивала га, водила кућу, радила

у башти и пољу, гледала

сина, пратила како јој расту

унуци у Словенији. И тако.

до 1978. године.

А онда је једног лет-

њег дана постала јунакиња

ТВ серије "Петријин ве-

нац", снимане по роману

Драгослава Михајловића.

Бројна екипа, на челу

са Срђаном Карановићем

и Драгославом Михајло-

вићем обилазила је неко-

Када се ослободила страха, Даринка је пред лико месеци села у Помора-

камерама причала животну причу главне вљу у потрази за старијом

јунакиње као да је сама преживела. сељанком која би изгледала

462 Г

као Мирјана Карановић у- старости. Пошто је главна

јунакиња, права Петрија (зове се, у ствари, Милена

Стефановић) живела у Сењском руднику, требало је да буде с

тог говорног подручја.

После ко зна колико аудиција по аматерским позориш-

тима и сеоским школама и много стотина пробних снимака,

"филмације" су се нашле у Доњој Мутници, где су се

учитељице разлетеле да прикупе кандидаткиње.

Даринка се враћала из поља, њена рођака учитељица

Каја Петровић је увукла у школу, а тамо - када су је угледали,

одмах су почели да шкљоцају фото-апаратима.

То даје Лале "као пљунута" Мирјана Карановић (кроз

30 година, колико је старија) било је лако да се уочи, а много

теже да се Лоле убеди да пусти жену у глумице. (Вера Мила-

динова је одмах, пред Београђанима, рекла:

"Од тога нема ништа, муж неће даје пусти!")

Убеђивање је потрајало, "преговарачи" су

долазили и у фабрику код Лолета, па чак

наговорили и његовог директора Симића да га

убеђује. (Сви сматрају да је био љубоморан, а

Лоле се брани да му је проблем био што није

имао ко да бере кукуруз!)

Омекшаоје кадаје чуо за високи хонорар,

од когаје могао да плати бераче кукурузакао од

шале. У ствари, од хонорара су саградили још

једну, малу кућу, купили њиву и удео у

ортачком комбајну.

Тек кад је муж дао пристанак, за

новопечену глумицу почеле су муке.

Свакодневно су је колима одвозили у Сењски

рудник и враћали предвече - таман да улети у

послове који су само њу чекали. Учење текста

није смела да помене, него тек у 11 увече, кад

муж заспи, узме књигу снимања, па до зоре! А

само штоје ухвати сан, стиже ауто по њу.
Замесец дана, коликојетрајало снимање, Даринка у девојачким
данима. Упркос ста-
ослабилаје 6 килограма.
ринском изгледу, веома
Није јој пало на памет да одустане, да не
кажу - сељанка, не зна ништа! подсећа на јунакињу
"Петријиногвенца".

| 463

Кадсујој првипутрекли дасценаморадасе понови, њој

заигра брада, само што не бризне у плач. Асистент режије,

Мирјана Вујисић, показалаје велико стрпљење. Пита: Јел'

ти знаш Бату Живојиновића? Знам, каже Лале, како да нс

знам Бату Живојиновића!. - Е, он ти је скакао у 'ладну

Неретву по 6 пута док не успе сцена. А теби криво што

једном мораш да поновиш!

Лале схвати да и глумци које је она познавала с ТВ

екрана понављају сцене, опусти се и испадне да није

понављала никад више од два пута. И то не због грешке, него

текдаимају резервне варијанте.

Пред крај снимања већ је почела да им даје савете, па је

постала "консултант" чије се мишљење уважава. Многе речи

им је исправљала, јер нису знали изворни говор сењске

сељанке, а учила их је и да "глуме" како беру кукуруз! (Каже

Лале: "Они глуме да беру кукуруз, а не држе ред, и бацају

корење без везе. Ја им кажем да сцена може да буде само како

се корење баца на гомилке, или се носи корпа кукуруза, или се

исипује у кола. Они се само држе за струк. а као - берба

кукуруза!")

Није се устезала да се

умеша ни када су, у сцени

када млада Петрија добија

порођајне болове и напушта

њиву, хтели да Мирјани

Карановић дају штап. -Ко је

видео да се породиља по-

штапа?- подвикнула им је

Лале. - Жена која има бо-

лове држи се за стомак или

за леђа, и тако иде! (Нара-

вно, послушали су је.)

У Доњој Мутници је

владало невиђено узбуђење

кадаје. после скоро 2 године

Са главним глумцима је брзо успоставила од завршетка снимања, се-
контакт, па су јој долазили у посету и после рија почела да се приказује.
снимања. Мирјана Карановић је и данас Једни су били поносни, дру-
често позове телефоном. ги љубоморни, али сви су

464 f

само о томе причали. (Као, уосталом, и у случају правих
глумаца.)

Новинари су данима писали о њој, а она се сналазила у
интервјуима као пред камерама: причала је пре него што се
новинар и сети шта даје пита!

Двадесет година касније, Лале показује књигу снимања,
исечке из новина и фотографије потпуно без емоција.

И "глумачку" авантуру доживела је, као и све остало у
свом животу, као нешто сасвим нормално, што се догађа и
памти се, али се о томе не размишља!

1 46S



ДАНИЈЕЛ МИЛОВАНОВИЋ (1973.)

ШВЕДСКИ
ФУДБАЛСКИ АС

Данијел Миловановић се родио 1973. у Шведској и

тамо живи, а у Доњу Мутницу долази само у госте. Ипак,

место му је у овој књизи, јер су му родитељи изданци две

разгранате и старе мутничке породице.

Данијелов отац је Мио- Данијел Миловановић, лево крило

драг-Дракче Миловановић, шведске "Landskrone", права је

(1945.)један од двојице сино- фудбалска звезда: спортска штампа
прати сваки његов корак, снима
ва Милета Миловановића.
Миле, познат као Миле рекламе за велике суме, бира за који
ће тим да игра. Мутничанин је
Чилин, био је једини син најомиљенија шведска "десетка"!
Борисава Миловановића,
који је отишао на мираз код

1 46?

Драгољуба-ЈБупчета Ру-

жића, оженивши се његовом

ћерком Даном.

Данијелова мајка је

Станка-Цана Нешковић,

(1951.) друга ћерка и средње

од троје децс Градибора Не-

шковића. Рођена је две го-

дине после сестре Љиљане. а

1 име Станка је добила да би

■5S< с т а л а да се рађају женска

деца!(Заиста. после Станке.

ж; ■< ■ Гради се родио сип Љубиша.)
Цана се удала за Драк-
.<&£.'
чета који је већ радио у
Данијел Миловановић: Шведској и одмах повео и
златпа копачка 1998. године њу. Он је тамо већ радио у

фабрици каблова. а она се запослила у фабрици која монтира

спортске бицикле. Фабрикаје недавно угашсна. размонтирана

и продата Данцима, па је Цана у пензији. Дракче је у пензији

ОД1993.

/litovanovic sprack’te mainollan Сада живе и "тамо" и
"овамо", а њихово једино де-

:<>Г. 2л> 'nstutss '■- r те, син Данијел. само ТАМО.
о-1 t«rlr-.-.«:■!<• tna Данијел је показивао

•Г-.Ј« ЧтЛ»Тл велики спортски таленат. и
>s 4 >*•• <Mc a'.r то не само за фудбал, већ и за
необичан спорт"банди" који
.lortrcr.Jct !*и» личи на хокеј, а игра се на

spcLirrj k •:?• ttU

-, aJLi Hev tsi L sk«
rv- №ЛЛ

:t Мгјмк- ••>«.

>. 'мг.-«е mđ.

■ ■ паркету. (У Шведској је овај
спорт популаран, јер сви
trVh<-z- Or.i'r. r *Г
•J».'tr.>;.
l*e •■.•,•««> Wa T*i
«F ■•- ■*.* т-.

!!>;*.» tiat .1 воле хокеј. а нема довољно
____ клизалишта. па је настала
• C.U :•/>«*
'*•' ■-I J..4 :к->.Л •

Ј'в»Г|>12?1Г-.Ј. • '* ‘ ‘ ••■•• - • — — -•- - - • —• - једноставнија варијанта. на
сувом.)
-“-:----------- «41 ’.«»•. , ii.
Данијел је имао подје-
I ₽•- 1и. ■»• b*..-□ s!- . «sr .-> <=C".r.n-J»? ,-a fS ■.•■»• VT*I r.u .•■•■ *»Ч M Te»« С-<Л Г«'

Наслов у новинама: Миловановић говори ДНак успех у оба спорта, а

головима, као алузија на његово страно кадједогурао до прве лигеу

порекло које му публика опрашта због бандију фудбалски тренер
фантастичних резултата

468 Г

му је саветовао да се посвети само фудбалујер ће му резултати

бити бољи само уједном спорту.

Послушао гаје, и нашао се у врху!

Још са 14 година хтели су га у "Малмеу", али је

ангажман пропао због држављанства.

Сада је млади Миловановић шведски држављанин, и

погађа се за прелазак у "Малме" са позиција праве звезде.

Спортски листови у Шведској редовно објављују

фотографије своје најомиљеније десетке. Јер, поред тога што

изванредно игра фудбал, Данијел је и изузетно леп момак.

(Има честе понуде да снима рекламе. Многеје и прихватио.)

Када је једном сломио ногу (емотивна словенска душа,

раскинуо с девојком, па му попустила концентрација!) шест

недеља је одсуствовао с терена, а цела фудбалска јавност је

стрепела. Када је после лечења заиграо и одмах дао гол,

новине су славиле његов повратак насловом: "КРАЉ

ФУДБАЛА ЗА САМО ЈЕДАН ДАН!"

Данијел је као мали долазио у Доњу Мутницу чешће,

последњих година ретко. Последњи пут пре 4 године.

Пошто је прихватио

шведски начин живота, не i'

држи баш много до присних ’ ■W
веза с родбином. Бабу и деду

по оцу је волео, као сви

унуци света, а када су они ■■ ., •

умрли, за њега се смањио и

број разлога за долазак у

Југославију. И од родитеља

се рано одвојио - на запад-

њачки начин. Чим је завр-

шио гимназију, узео је

сопствени стан, и од тада

самостално одлучује о себи.

У 27. години стекао је Најважнији спортски листови објављују

славу, новац и поштовање преко целе стране фотографије Данијела

милиона људи, па можемо Миловановићапослесвакењеговеутакмице

да закључимо да је доносио

добреодлуке!

1 469



СТОЈАН ЈОВАНОВИЋ (1889.-1970.)

ДЕСНИЧАР ИЗ "ВИДИН-КАПИЈЕ"

Стојан Јовановић "Борбаш", имућни власник кафане

"Видин-капија" у центру Параћина, на "Зајечарском путу"

(некада "Видинском") био је средином тридесетих година

активиста и посланички кандидат минорне странке "борбаша"

којаје, уз Љотићеве "збораше", представљала крајњу десницу

у ондашњем политичком животу Краљевине Југославије.

Овом малобројном и тек

основаном странком (1933.) Познати кафеџија, Мутничанин
Стојан се толико занео, да је Стојан Јовановић, загрејао се за
на "политички маркетинг" странчицу профашистичке
почео да троши велике суме оријентације по којој је добио
сопственог новца, па онда и надимак "Борбаш". На политички
да продаје њиве које му је ангажман потрошио је огромне паре
жена донела у мираз. Добро је и женин мираз, а његова странка
припремио своју посланичку нестала је пре него што је успео да
кандидатуру, али је странка постане посланик. Од свега му је
изненада решила да 1935. не остао само - надимак.
изађе наизборе!

] 471

Кроз три године "борбаши" су изашли на превремене
изборе, последње уочи рата, али су у последњем тренутку
ушли у коалицију и дефинитивно изгубили бираче. Странка
је, практично, нестала. Као што је нестао и богат мираз
Стојанове жене Станије. Она је умрла исте године, у 51.
години живота, пошто је претходно пала у кревет од
секирације.

БОРБАШИ И ЗБОРАШИ

До проглашења диктатуре 6. јануара 1929., Димитрије

Љотић није био значајнија политичка личност. Увођењем

диктатуре и гушењем политичких слобода њему су се отво-

риле могућности да реализује антидемократске идеје, што га

је довело до отворене профашистичке оријентације. Њему се

ускоро приближио и Светислав Хођера, као већ бивши шеф
кабинета Петра Живковића и оснивач "Борбашке" странке. *

.7 Део чланства тек основане Југо-

М. словенске националне странке (1932.)
повезан са смењеним Петром Живко-

-- вићем (председником "шестојануарске"
владе) окупљао се у београдском хотелу
"Бристол", изражавајући незадовољство
због напуштања политике чврсте руке и

lI кi' издаје "шестојануарске идеје".
у Најактивнији у групи незадово-
љника (познатих као "бристолци") биоје

£ Светислав Хођера, Живковићев шеф
кабинета и велики приврженик његове
■В»МЖ’-- ■ &.s
политике.
Хођера је основао Југословенску

народну странку, која је издавала

страначки лист под називом "Борба", па

је ускоро и сама странка названа

"борбашком".

И ЈБотићев ЗБОР (Здружена бор-

бена организација рада) и Хођерини

Стојанови родитељи Миша и Лена "борбаши" имали су своје присталице у

472 f

♦(М. Стефановић, "Збор Димитрија Љотића 1934.-1945." Бгд 1984.)

Поморављу, али су деловали уз велике проблеме. (Тако је

С. Хођера априла 1936. покушао да одржи збор присталица у

Јагодини на путу кроз Ћуприју, Параћин и Варварин. Збор је

заказан у "Шареној кафани", али су активисти КПЈ и СКОЈ

изазвали тучу и растурили збор.) *

Основне тачке "борбашког" политичког програма су биле:

"-Смањење ТВОГА дуговања према цени ТВОЈЕ

пшенице;

-Снижење цене монополских артикала (со, дуван);

-Закон о чиновничком и министарском лоповлуку -

СМРТ ВЕШАЊЕМ;

-Тајно гласање да можеш да

бираш кога хоћеш; Г--;. <■

-Закон за избацивање страних ■ ?'iT. ■

радника и запошљавање домаћих и

умнихителесних.

-Жигосање новца да се види "где

ј е цара Радована благо"; ■:&•;■ ■'
-Деполитизација чиновника;

-Аграрна реформа да се земља

одузме од великопоседника и да се

подели сељаку - земљораднику." * *

На посланичким изборима 1935.

одобрене су четири кандидатске листе

(међу њима и Љотићева) а одбачене две

-социјалистичка и "борбашка". Тадашња

штампа коментарисала је да је Хођерин

штаб намерно предао Касационом суду

неисправну кандидатску листу, јер су у

штабу оценили даје странка слаба.

(Процена је била добра, јер су,

рецимо, сродни "збораши" добили у

Ћуприји само 2 гласа, а у целом Децембра 1916. Стојан (c брко-
Раваничкомсрезу 235!)
вима) je послао из Сарајева
После ових избора владу је фотографију-честитку за Божић
саставио др Милан Стојадиновић, који родитељима. Из војске је изашао
је стао на чело Југословенске ради-
калне заједнице (ЈРЗ). као каплар, јер га је закачила
серија ратова па је био скоро
Овој партији приступили су и "збо- осам година у војсци.

*Сећан>а Воје Грачанина и Власте Марј;ановића, чланова КПЈ. I 473

*♦ (Летак председника Среског одбора Беличког среза Владимира Вулића из Д. Штипља)

раши" и "борбаши", али су уз њу остали само "борбаши". а
Љотићеви "збораши" отишли својим путем.

У Параћинском срезу добар део сељака је био под
утицајем ЈРЗ. Помагали су је Теокаревићи и богати трговци, а
њихов главни експонентје био Радомир Вучковић из Горње
Мутнице.* ("Поморављеу НОБ-у", Светозарево 1961.)

На превременим изборима у децембру 1938. (уместо у
априлу 1939.) Димитрије Љотић се појавио самостално, др
Влатко Мачек на челу удружене опозиције, а листи др
Милана Стојадиновића у последњи час, на даи расписивања
избора, придружио се Светислав Хођера са својим "борба-
шима" и ушао у владу као министар без портфеља.

Ово припајање иулазаку владу билоје фатално: странка
је дефинитивно изгубила индивидуалност, и за "борбаше" се
вишенијечуло.

"ВИДИН-КАПИЈА" - КАФАНА С ДУ ШОМ

Стојан Јовановић (1889.) млађи је син Лене и

Милисава- Мише Јовановића. Старији од њега је био

Стеван, а имали су и сестру Станију (1886.) која се удала за

Јована Ружића.

Стојан се оженио у 21.

години, Станијом из Леби-

не старијом 3 године. Билаје

богатајединица.

У фамилиЈИ Јовано-

вић кафански "бизнис" није

био новина (Радисав Јова-

љр 3 новић је имао кафану у
центру села, преко пута да-
Гb 1I нашње основне школе, а ма-
ло ниже - Бола Јовановић),
па је било сасвим нормално

што је, по доласку из војске

Стојанов син Миленко с друштвом у ка- и подели очевине, Стојан
фани: Веља Стојковић, Жика Тамбураш, отворио кафану у Параћину

Бата Марјановић, Миленко Јовановић заједно с Давидом, унуком

474 ГТ7Нрадеда познатог гимназиј:-ск-о-г-п--ро-ф--ес-о-р-а--м-а-те-м-а-т-и-к-е-Д--р-а-го--сл--ав-а--Ј-о-в-а-н-о-в-и-ћ-а-.

старијег брата Стевана. (Између браће је била велика разлика

у годинама, па се још старији оженио у ранијим годинама,

његов син такође, тако да је Стеванов унук Давид био

незнатно млађи од Стојановог сина Миленка.)

Кафана Видин-капија била је права механа за

намернике. (Од Споменика према Зајечару у то време биле су

још и кафане: "Шумадија", "Добра вода", и вински подрум

Жике Гајића. У Параћину, су иначе, тада постојале 43 кафане.)

Све кафане на "Зајечарском путу" имале су у дворишту штале

где су гости могли да испрегну и нахране коње или говеда, јер

су запрегом путовали из околних села на пијацу. (Кажу да је

"Зајечарски пут" пазарним даном био закрчен стадима ситне

стоке, нарочито уочи Ускрса, Тројице, Ђурђевдана... Овце и

јагањци су били ишарани црвеном бојом - што ознакама

власника, што подацима о килажи и цени.)

Када се склопи купопродајни посао, "оверава" се у

кафани. А "Видин-капија" је била успут свима. Ту се јело

гурмански, домаћински - газдарица је лично надгледала

кување домаћих јела у огромним лонцима, најчешће купуса,

пасуља, шкембића или свињских папака. Амбијент је био

употпуњен јефтиним шареним столњацима и увек свеже

"олајисаним" патосом по коме су се познавали отисци

прашњавеобуће.

Када је много година

после затварања кафане Сто-

јанов унук Љубнша оду-

шевљено причао деди о 'Ј1

новом хотелу "Парк" код по-
ште, он је носталгично коме- )*

нтарисао: "Ништа од кафа-

не док келнер не умочи па-

лац у пасуљ!" - алудирајући

на препуне тањире које су

његови келнери носили без

послужавника, као код куће.

Јовановићи су имали

куће недалеко - на углу

између данашњих улица Миленко Јовановић, Мира Томић-

Крагујевачке и Војводе Јовановић и Јелица и Љубиша.

1 475

Мишића (кућа у којој су до скоро биле просторије
Демократске странке, кућа десно од ње, као и велико
двориште са још неколико мањих кућа и плац у наставку, у
Крагујевачкој, гдеје касније био СУП).

Иако су Стојан и његова жена били са села. у њиховој
кући живело се господски. Имали су градски намештај. чипке.
тепихе, градско одело. Дружили су се с позпатом породицом
Марјановић, правили кућне седељке.

А уз газдински "имиџ" ишло је и бављење политиком.
Нормално, политиком су се бавили трговци, кафеџије и зана-
тлије јер су били познати људи, а осим тога - за то су биле
потребнепаре.

У записницима Општине вароши Параћин стоји податак
дајеСтојан Јовановићбиоодборнику периоду 1927.-1931.*

Поред ангажовања у "Соколском друштву".** где су
његови синови Миленко и Милан били активни. Стојан се.
нико не зна како, одушевио '"борбашима" и постао њихова
узданица у Параћину. Неуспех 1935. га није обесхрабрио,
остао је "у игри" до краја. Надимак "Борбаш" носио је
доживотно - много дуже него штоје трајала његова странка.

Обе његове преокупације - "Соколи" и странка- гутале су
новац, па је Стојан почео да продаје Станијине њиве. По

неким сведочењима. без
њеног знања. а по другим-
обмањивао је да ће за те паре
да купи плацеве у граду. "да
може у папучама да обиђе
својеимање".

Очигледно се Станији
ови "пословни потези" нису
допали. па се после гашења
Стојанове странке, 1938., и
његовог признања да је
узалуд страћио новац, разбо-
лела и умрла.

Стојан Јовановић (први с лева)
у свом винограду

476 f
♦"Удружење предузетника самосталних привредника у Параћину 1842.-1997."
**(СОКО - организација зателссно васпитање. пониклау Чешкој. Основанаје и у
Француској, Енглеској, Немачкој, САД али су у свим овим земљама чланови били
искључиво Словени. Поред спортског, ималаје карактер патриотске организације
словенских народа.)

"АУТОПУТКИЊЕ" УМЕСТО ГОСПОДЕ

Још није прошла година од смрти његове прве жене, а

Стојан се оженио удовицом Катом (1891,- 1964.) која је

становала код Драгог Марјановића. Била је Војвођанка, а у

Параћин је дошла тако што је њеног мужа, као стручњака,

запослила фабрика цемента у Поповцу, у време Француско-

српског акционарског друштва. После његове смрти осталаје

у Параћину. И удала се за Стојана "Борбаша".

Кадаје дошла у његову кућу, ималаје 47 година, он 49 и

одрасле синове, "изведене напут".

Ката је била права госпођа и изузетна домаћица. Кафана

је успешно радила, а Јовановићи су сачували место у "крем-

друштву" предратног Параћина.

Тако су дочекали рат, крај рата и национализацију.

Видин-капија је претворена у стамбену колонију

крцату социјалним случајевима и стамбено незбринутим

кадровима земље у обнови и изградњи. i -Mi -
Пошто је стамбени простор био

драгоцен, у свакој соби била је цела
породица или по неколико "самаца".
Средином педесетих година, када је
грађена параћинска деоница ауто-пута

Београд-Ниш, Стојанову кафану с по-

моћним просторијама запоселе су i

девојке запослене у баракама за |

теренце - неке су кувале и чистиле, |

друге, школованије, радиле су админи- Ј

стративне послове. Пола улице орило

се од њиховог смеха, а остали станари

борили су се за празно место на коно- •^Ћ
пцу за веш ...Звали су их,једноставно,

аутопуткиње!

Међу станарима био је и учите-

љски брачни пар Дара и Милан

Марковић, познати Миле берберин,

легендарни музичар Чеда Кокало...

Сви су становали по 5-6 година, док не Стојан "Борбаш" у позним годи-
добију бољи стан, тако да се непре- нама са сестром Станијом Ружић

1 477

кидно неко усељавао и исељавао. Кирију, симболично малу,
плаћали су држави.

Шесточлана породица Јовановић (син Миленко
оженио се иза рата и добио двоје деце) стиснула се у једној
малој кући, и тако живела док се није природно проредила.
Млађи Стојанов син Милан био је правник и радио у великој
фирми "Југоинспект" која је имала представништва широм
света. Послови фирме одвели су га у Њујорк, где је и умро.
Катаје умрла 1964., Стојан 1970, Миленко 1976.

У жељи да спаси бар део имовине, Стојаи је нешто
плаца и пар кућица на време продао, али се то потрошило или
се куповали виногради, чијом продајом, опет. нису видели
озбиљнију вајду. Тако је велика имовина Јовановића отишла
у неповрат и свела се само на две куће. (У једној од њих живи
Стојанов унукЉубиша, професор физике, познати пливачки
тренер и тренутно потдредседник Скупштине општине
Параћин.)

Зграда у којој је била кафана Видин-
капија завршила је у рукама пољопри-
вредне организације "7. јули", која је у том
локалу држала пољопривредну апотеку-
док није пропала и дала зграду на лици-
тацију. Нови власници реновирали су је и
претворили у модеран пословни простор
као, уосталом, и све куће у улици Војводе
Мишића.

Бутик “Стил” и зубна ординација
“Дентал” на месту где је била “Видин
Капија”.

478 f

ВЕЛИМИР ВЕМИЋ (1880.-1945.)

4Г

УБИЦА КРАЉИЦЕ ДРАГЕ

Војни суд за официре Српске војске у Солуну осудио је

5.јуна 1917. пуковника Драгутина Димитријевића - Аписа

на смрт стрељањем. На смрт је осуђено још осам лица, од

којих седам виших официра, чланова тајног удружења

"Уједињење или смрт" (познатијег као "Црна рука"). Међу

њимаје био и потпуковник Велимир Вемић, онај који је први

пуцао у краља Александра и краљицу Драгу. *.

Осим Апису, завереницима је смртна казна преиначена

у двадесетогодишњу робију.

Тако је окончан тзв. Велимир Вемић рођен је у КниБу, али

"Солунски процес", судски је извесно да је потомак исте породице

процес којим се Александар која се из Црне Горе доселила у Доњу

Карађорђевић, тада престо- Мутницу.

лонаследник, обрачунао с Завереник и атентатор, учесник

учесницима атентата на Мајског преврата, Велимир Вемић

Краљицу Драгу и Краља први је пуцао у Драгу Машпн, после

Александра Обреновића њега други завереници. .

изведеног 29. маја 1903. Карађорђевићи, које је довео на власт,

Млади будући краљ се тако осудили су га на дугогодишњу робију,

дистанцирао од завереника па је краља Александра мрзео до краја

који су довели његовог оца живота. Умро је у Београду, у 65.

Петра напресто. години, бедан и усамљен, без породице.

♦Душан Савковић, "Апис", Београд 1988. 1 479

У књизи "Апис" наводи се аутентичан дијалог пуков-
ника Аписа и Престолонаследника Александра, који је, кажу
писани извори,* показивао чудесну знатижељу за сваки де-
таљ извршеног атентата. Приликом дугих и многобројних
разговора с пуковником Аписом стално је нешто записивао, и
непрекидно постављао питања. Тако је једном инсистирао да
сазна ко је први пуцао. "Вемић", одговорио је пуковник
невољно."А онда Михаило Ристић и Илија Радивојевић."

Ако је веровати роману "Апис". на основу ове информа-
ције Престолонаследникје позвао мајора Всмића да му лично
исприча како се краљица понашала у часу смрти, да ли је пла-
кала, шта је рекла, и коначно. да ли је била обучена и шта је
имала на себи! Када је чуо да је била само у провидној спава-
ћици, а имала "само на једној нози чарапу. жуту и зарозану",
млади Александар је пребледео и дрхтавом руком записао
нешто у свеску. Зачуђени Вемић је тај детал, препричао
пуковнику Апису, а овај је то схватио као потребу да се злочин
оправда тако што би се краљица представила у што горем
светлу (као "фракафуља". како се изразио Вемић). Да је. иако
он лично недужан, носио карађорђевићевски терет гриже
савести, види се и по томе што је често тражио да обилази
место гдеје убијен Кнез Михаило Обреновић, и сваки пут био
видно узбуђен.

ВЕЛИМИР ВЕМИЋ
НИЈЕ МУТНИЧАНИН!

Велимир Вемић је ро-

ђен 3. марта 1880. у Книћу.

Војну академију у Београду

јепохађао 1897,- 1899.** За-

вршио је у 30.-ој класи, као

потпоручник, 30. септембра

Завереници из 1903. снимљени 1911.: 1899. За време Балканских
(стоје) Дамњан Поповић-Дача, Љуба Ву-
ратова командовао је Морав-

ловић, Владимир Туцаковић-Тууццаа,,' Радоје СК1“ичким пуком.
Лазић, ММииллааннММииллааннооввиићћ--ППииллаацц,,ДДррааггууттиинн НиЈе познато како се

Димитријевић-Апис. (седе) Богдан Раден- млади П0РУнник повезао са

ковић, Велимир Вемић и Чедомир Поповић завереницима, али се сви

480 ' *(поменути "Апис" Душана Савковића)
**( Споменица" - публикација изашла 1925. г. у Београду поводом 75 година
Војне академије)

извори слажу око његове важне улоге у атентату.

Тек после приказивања ТВ серије "Крај династије

Обреновић", у Доњој Мутници се проговорило о могућем

мутничком пореклу атентатора Вемића. Чињеница да се

раније није о њему причало већ је била довољна да се у ову

могућност сумња: тешко да би учешће једног Мутничанина у

краљеубиству промакло усменим хроничарима села, без

обзира на велики протек времена и заинтересованост

породице да се овај грех заташка. Некоме би, ипак, баба

испричалатајну...

Најстарији члан фамилије, деведесетогодишњи Деспот

Вемић , тврди да су Вемићи дошли у Доњу Мутницу из Црне

Горе "у устаничка времена", а да Велимир Вемић није посто-

јао у њиховој фамилији. (Деспот је, практично, рођен свега 7-

8 година после атентата, паје немогуће да се у породици не би

о томе причало, даје Велимир био њихов рођак.)

Трагом поменуте монографије "Споменица", у којој су

пописани сви свршени академци до 1925., долази се

(једноставно, али не и лако!) до податка даје r

Велимир Вемић рођен у Книћу, и да му је

отац, Сава Вемић, био учитељ.* жs-
Податак о месту рођења решио је

дилему, а срећнаоколностдаје сада дире-

ктор школе у Книћу потомак ове породице, ■'ž

Љубивоје Вемић, заслужна је што смо 8

сазнали да су и ови Вемићи дошли из Црне ?

Горе у време Карађорђа. Љубивоје чак тврди

да су Вемићи из Мутнице један огранак

породице која се доселила прве деценије

XIX века, док је други огранак нашао ;

уточиште у Книћу. Тврдњу да Вемићи у '

Србији постоје само у Книћу и Доњој

■■■-.■

Мутници износи и Книћанин Чедомир

Степановић, пензионер који пише моногра-

фију о школи у Книћу. Он се заинтересовао

за порекло првог книћког учитеља Саву ВелимирВемићкод "Шестто-

Вемића и неминовно дошао до закључка о пола", 1930. Многи Мутнича-

црногорском пореклу ове породице и њеној ни сматрају да на овој слици

повезаности с изданцимау Поморављу. подсећа на Деспота Вемића.

------------------------------- ;--------------------------------;------------- | 481
* (До свих података, који су овде изнети. дошла је новинарка "14 дана" Милица Живковић

па је она, практично. и аутор целе ове приче.)

ТУЖАН КРАЈ СВИРЕПОГ АТЕНТАТОРА

У заоставштини Војислава Јовановића-Марабоа
(дипломате и историјског истраживача из Београда) нађен је,
и недавно (1995.) објављен, рукопис о учесницима Мајског
преврата. И о Велимиру Вемићу. Из овог записа сазнају се
мање познати детаљи из Вемићевог живота и то из периода од
1920.досмрти 1945.

Наиме, пошто је јуна 1917. осуђен на смртну казну, али
одмах помилован и пресуда преиначена на 20 година робије, а
после две-три године опет помилован и пуштен на слободу,
Велимир Вемић је живео повучено у Београду све до смрти.
У том периоду писац историјских чланака В. Ј. Марабо имаоје
прилике лично да га виђа и то најчешће на тзв. "Кокићевом
купатилу" код Шесттопола, на Сави, где је проводио по читав
дан. Лежао је поред реке и читао, како бележи Марабо,
најчешће - гимназијске уцбенике!

"Вемић је добио надимак Клебер по свом коњу Клеберу,
с којим је добијао многе трке пре 1912. Те победе је освајао
јашући лично тог коња на тзв. "официрским тркама". Гледао
сам га на тркалишту Кола јахача: јахао је у униформи
коњичког капетана или мајора - небо-плава блуза и гаранс-
црвене панталоне биле су скројене од кинеског крепа; најтеже
на њему биле су еполете." - пише В. Ј. Марабо. Његови лични
утисци о Вемићу као човеку нису били сјајни: "Вемић је био
звер од човека. У Балканском рату убио је једног нашег
војника, паје збогтогабио осуђен. Био је сиров, необразован,
али дрзак и уображен - прави сељачки ђилкош, као уосталом
цело његово друштво: располагао је великом дозом лукавости
и то лукавостиједне сељачине."

"Вемић је био леп човек у своје младо доба, када смо га
гледали како победнички завршава официрску трку на
силноме Клеберу, измакавши за неколико дужина испред
осталих такмичара. По тадашњим појмовима и тадашњој
моди он је представљао идеалну мушкост, мање поетску него
што је била мушкост његовог парњака из 1880. Добрице
Милутиновића, али физички изразитију. Лепа, стасита
фигура, пуна неке пркосне, ватрене снаге, с ореолом
краљеубице који је својом коњаничком сабљом искасапио

482 Г