Доња Мутница-Варош међу селима

ПОТКИВАЊЕ ЏАНДАРИКИНОГ ВОЛА

Албантин Нешко Петровић поред обореног вола,
спремног за поткивање. Добривоје Вујевић - Џандарика
седи, поред њега Милан Јеремић из Клачевице, Нешков
ученик. Позади је Милоје Аља. Поред Нешка - његова
ћерка Милосава.
Џандарики су волови значили више од свега на свету јер је трговао
негашеним кречом којије, нормално, превозио воловском запрегом.
С воловимаје имао комуникацију као да су разумна бића, па се при-
чало да су му волови дресирани. Чак, да сами намичу себијарам на врат!
Претерано је говорити о томе да су били дресирани, али сви у Доњој
Мутници знају да је Џандарика, када у Параћину испоручи креч, у
потпуно пијаном стању могао да легне у празна кола и да спава до
Мутнице, а волови би га сами без проблема довезли до куће. (Када стигну
у Мутницу, мало би застали испред кафанејерје у њиховим животињским
мозговима била записана слика да газда одатле излази, па кад виде да га
нема наставили би до куће!)

1 45

КУ Ћ Е

У 18. веку, према оскудним подацима, у Поморављу су куће биле од
плетера или брвана, углавномједноделне, покривене сламом или трском.

Дрвене куће у то време у граду су биле прављене у виду чардака, а
по селима су биле четвртастог облика са двоја врата и једним отвором
уместо прозора. На срединије било огњиште.

У Доњој Мутници, као и у читавој Србији, кроз читав XIX. век и у
добром делу XX, преовладавале су чакмаре. Куће са конструкцијом од
дрвених греда, и зидовима од плетеног прућа, "малтерисане" су споља и
изнутра мешавином блата и плеве. Блато је имало везивну улогу, а
додатком плеве поправљала су се термоизолациона својства и успоравало
сушење. (Чиме се спречавало пуцање од наглог сушења.) Фасада је,
наравно, декорисана гашеним кречом у природној, белој боји.

Осим прућа, за испуну између носећих греда користило се цепано
или дељано дрво, што је била солиднија кућа (звала се долма). И долмене
куће су се облагале мешавином блата и плеве, која се хомогенизовала га-
жењем ногама. (Квалитет блатаје био битан, пасу постојала "налазишта"
одговарајуће земље. Плева, отпад од сламе, није била проблем.)

Временом, због недостатка шуме у искрченој плодној моравској
равници куће су почеле да се зидају од ћерпича (непечене цигле) или
цигле, са кровом од ћерамиде или црепа. Тако су превладала два типа куће
застановање: јужна,садоксатомипокривенаћерамидом,и северна,
са равним зидовима од цигле и кровом од црепа.

46 f

Из јужног типа куће с доксатом крајем 19. века развио се
карактеристичан моравски тип куће с аркадама (луковима) и тремом и
већим бројем одељења.

Педесетих година овог века, када је почела "тврда" градња од
печене цигле уз употребу гвоздене арматуре и цемента, у моду су ушле
куће "на глагол". Кућа са основом у облику слова Г, какву је изградило
готово свако домаћинство у Доњој Мутници, ималаје четвороводни кров
и обавезну покривену терасу (веранду) с једним стубом. Кућа је имала
предсобље, две собе за спавање, велику кухињу и оставу. Последњих
деценија овакве куће су адаптиране тако што су од остава настала
купатила, а функционалност се постигла отварањем врата из предсобља,
а зазидавањем врата из кухиње.

Највећи број породица у Доњој Мутници живи данас у оваквим
кућама.

Последњих година зидају се куће чија је првенствена функција
приказивање економске снаге домаћина. Супротно градитељској
традицији, више се не тежи т и п с к о ј кући, већ напротив: што
необичнијој и што различитијој од свих дотле виђених. Од
традиционалне моравске градње сачуване су само аркаде, али потпуно
неумерено и неадекватно примењене, уз присуство неокласицистичких
елемената, металних прозора, кровова од азбестне шиндре у плавој и
зеленој боји...

И Доња Мутница је, на жалост, потпала под утицај архитектонског
хаоса којије данас доминантан "стил" у читавој Србији.

1 47

Кућа Јове Ружића, изграђена 1910., пример је
традиционалне градње имућнијих Мутничана.

Кућа Вељка Вујевића са потпуно очуваним духом
сеоског живота (венци паприке изложени јесењем сунцу,
алатке прислоњене уза зид, испрегнута кола, клупа за
одмордомаћина...)
48 Г

Кућа Милана Поповића у делу села који Мутничани
зову "Поток": степенице су од клесаног камена, подрум с
обавезним лучним улазом.

Кућа Нине Љубиног (Стефановића), прави бисер
моравске градње. У овој кући Велика Стефановић умрла
јеу 103. години.

49

ИНВ. БР------

лi

■'

Кућа Ранка Вучковића, изграђена по угледу на
градске куће.

Талас градње куће "на глагол" захватио је Мутницу
почетком 60-тих година. Бетонска ограда са "мустром" у
горњем реду тих година јеушла у моду.

50 f

НОВО ДОБА: Модерна, ниска кућа са веома
развијеном осиовом и зиданом оградом - модерном од
средине 90-тих година. (Кућа Драгана Марјановића)

Детаљ са прочеља
куће Зорана Ракића: ре-
љефни украси око про-
зора, многоугаона основа,
метална ограда... типи-
чни детаљи на најно-
вијим кућама имућних
власника

1 51

Некада су се правиле потпуно истоветне куће, да се
"не одскаче". Сада је, напротив, важно да се гради што
различитије од дотле виђеног. (Кућа Ноје Николића, са
пуно цвећа, зеленила и балкона што раније није било
карактеристично за сеоске куће.)

52 Г

ЛОКАЛИТЕТИ

Источно од Доње Мутнице налазе се локалитети Стражара и
Обзовац и село Извор.

Југоисточно су: Рупа, Коса и село Клачевица.
Југозападноје брдо Петловац, планинаБаба и село Лешје.
Западно се налазе Маргарита, Илиница, Бара и Сланиште.
Северозападноје Крушар, као и Совара (или Сувара)
Североисточно: Пескова* , Дуги део, Стрика, Клењак, Јовара и
рекаГрза.
Пут Параћин-Зајечар дели Бара и Илиницу, пролази поред села па
тако дели село од Пескова и Стрика, као што у једном делу кривуда
између Стрика и Стражаре, близу села Извор.
Поље поред реке Грзе (Јовара, Клењак, Пескова, Маргарита >1
Бара) првокласнаје ораница и може да се користи за гајење поврћа.
За виноградаство су најбољи услови на Илиници и Дугом делу.
Остали делови поља користе се искључиво за сејање ратарских
култура (кукуруз и пшеница).
Два потока пресецају село, а један је испод села, према Параћину -
Лекин поток. Изван села, али у његовој близини, према Извору, протиче
потокСтража.
Сва четири потока извиру испод Бабе, а уливају се у речицу Грзу.

* Називи локалитета Бара, Рупа, Ледина, Пескова... имају само један падежни облик -
генитив множине, и тако се и изговарају. Не користи се чак ни номинатив. Овајезичка појава
(употреба генитива уместо локатива) честа је у косовско-ресавском дијалекту по тумачењу
др Софије Ракић-Милорадовић, ау Доњој Мутниције потенцирана "игнорисањем" и других
падежа и потпуном "владавином" генитива кадасу у питању локалитети.

МУТНИЧКЕ ВОДЕ

ВУКОВАЦ

Извор планинске, питке воде, назван Вуковац, најпознатији је и
најважнији извор у селу. Био је врло богат, па се читав горњи крај села,
који се зове просто Поток, снабдевао водом искључиво с овог извора.
Касније, када је почело копање бунара и увођење водовода, Вуковац је
изгубио на значају, а бунари су му и одузели воду.

Сматра се да је назив добио по томе што је у околини извора била
једина чистина усред шуме, па су чобани ту пролазили с овцама. Вукови
су то знали, па су овде чекали у заседи чешће него у било ком другом делу
шуме.

Кладенацје у новије време озидан и личи на праву чесму.
Изнад извора је некада био веома стар храст у чијем подножју се
одронила земља, па му је корен био огољен. За овај храст неизбежно су
били везани разни обреди чији циљ је било излечење. Нарочито су
огољене жиле овог дрвета служиле за "провлачење" болесне деце испод
жила(бајање од "прсмака" и "клинова").
Од свих обреда до данас је остао само обичај да младенци после
свадбе иду на Вуковац да би се сватови умили изворском водом, а невеста
има обавезу да им "полије", с тим што првенство има стари сват.

54 f

СТАМЕНИНА ВОДА

Стаменина вода је богат извор изван села, јужно, према Баби.
Налазио се на имању Стамене Ристић (мајке познатог мутничког писара
Алексе Ристића) па је тако добио име. Стамена је свакодневно била код
изворајерје одатле поливала оближње градине.

Овај драгоцени изворје пре десетак година пресушио када гаје неко
“опоганио”, а вода се јавила на другом месту. Тако је Стаменина вода
казнила људе за увреду.

ЛЕКИНПОТОК

Једини је од четири мутничка потока преко кога мора обавезно да се
пређе да би се ушло у селојер пресеца све путеве према западу, и пољске и
"колске" и магистрални пут.

Некада је Лекин поток био богат водом и стога обрастао бујним
жбуњем, врбовим и другим. А пошто је сваки пут са мутничког гробља
(или из Параћина, Лешја, Плане или Горње Мутнице) водио преко потока,
усамљеним путницима се неминовно путања укрштала са жбуновитим
"скровиштима". Због близине сеоског гробља, сасвим природно су
настале бројне приче о вампирима у Лекином потоку.

Поред Лекиног потока бројни припадници породице Секулић
имали су добро укопан подрум дугачак преко 20 метара у коме се целе
зиме пекла ракија (у зиданим "казаницама", пошто још нису постојали
метални казани). Пошто је ту било згодно да се довлачи грожђе из
винограда са обронака Илинице, у овом огромном подруму правило се и
вино, а ту се и чувало преко зиме. Кућама су се носиле само мање
количине, према потреби. (Овај обичај прекинутје кадаје почела масовна
крађа вина и ракије из овог подрума. Све док су "случајни намерници"
пили на лицу места, толерисало се. А ондаје почело и одношење...)

Пошто је овај подрум био непосредно уз Лекин поток, за време
седељки уз казан (и "тазе" ракију) причало се о "сусретима" с вампирима.
Тако је и данас остала прича да се Марица, прерано умрла жена
Милутина Секулића, 40 дана после сахране "враћала" кући и
досађивала мужу на разне начине (гњечила му груди да се угуши, гасила
му свећу...).

] 55

БЕЋАРСКА ВОДА

Бећарска вода је кладенац који извире јужно од села, између
гробља и колиба Ракића и Вељковића.

На ливадама око овог кладенца млади су радо чували овце, момци су
се окупљали и дружили, девојке певале и "гледале се" с момцима. Зато је
овај извор добио име Бећарска вода.

ЈЕЛИНАВОДА

Јелина вода је кладенац у самом селу, у делу где су насељени
Вемнћи. Веомаје слаб откако је у близини ископан бунар.

ПЕТКОВАЦ

Петковац је кладенац изнад села, према Баби, у близини поља где
Вемићи имају колибе.

ДОВНИК

Довник је некада био веома богат кладенац, извире јужно од
гробља, према лугу. Вода која отиче правила је велику јаругу из које се
разводила вода за поливање повртњака (градина). Овде су биле велике
баште Леке и Жике Вељковића и Милета и Дилета Ракића.
Вељковићи су шездесетих година чак имали рибњак у Чаиру, који су
пунили водом издовничке јаруге.

Вишак воде отицао је испод пута Параћин-Зајечар и уливао се у
Грзу.

Овај јарак постоји и сада, али има мало воде и загушен је муљем и
травом.

Код Довника је природа предивна, место је заклоњено, а ипак
издалека уочљиво, па се у време разговора о локацији за градњу цркве
најчешће помињаоуправо Довник.

56 Г

НА ЈАЗУ ВОДЕНИЦА...

Мутничани су имали шест воденица, чију градњу нису
запамтпли ни дедови данашњих шездесетогодишњака. Када је
изграђен градски водовод (1961-1964.), речица коју су звали "јаз"
пресушила је, а воденице зарасле у коприву и бурјан. Заменили су их
електрични млинови.

Изузетно богат извор питке воде, који се налази у порти манастира
Св. Петка у Извору, чинио је кратку, али водом богату речицу која се још у
мутничком атару уливала у Грзу. Била је дуга само пар километара,
Мутничанисујезвалипросто "јаз".

Натом кратком парчету реке идаље, низводно. до скретања за Лешје
и Горњу Мутницу, у прошлом веку је изграђено осам воденица, од којих
су две лешјанске, а шест доњомутничких: Ракицка (звали су је и
Богојева, по дугогодишњем воденичару) Белицка,Чабарска, Радицка,

Ружицка, Тоцицка.*
Најстарије су биле Чабарска (породице Чабрић) и Радицка

(породице Радић). Тоцицка (Ноје Николића. Николићи су "Тоцићи") се
сматра сасвим новом, јер није старија од стотинак година (!)

Још средином прошлогвека, Павле Радић (рођен око 1798.) имао је
два витла (камена), а његов рођак Миленко Радић (рођен 1822.) једно
витло (један камен) најстарије, Радицке водеиице од три витла.

Павле Радић је био најбогатији човек у селу, поред две трећине
воденице имао је 10 њива, 6 ливада, кућу с плацем од хектар и по,
винограде - све у вредности 377 дуката.

Његов унук Тома (рођен 1850.) је имао сина Милосава који је деда
Бранка Радића и прадеда Драгише Радића (власника "Доротеја").

* (Необична конструкција "Белицки", "Љушицки" итд. настала је сажимањем 1 57
групе сугласника ћск (Белић-ска) у цк, што је наметао изговор. Мислимо да
нема разлога да се тако и не пише!)

Павлови и Миленкови потомци су наслеђивањем повећали број
ортака па је пред крај 19. века воденица имала 5 сувласника, ортака.
(Аврам Радић је имао пола воденице - 1,5 камен, Милосав Радић
трећину воденице - један камен, а последња шестина - 0,5 камена била је
издељена на две половине, од кој ихј еднај ош на две...)

Приход од воденице (у натури, тзв. ујам, који је износио 3 процента
или Зкг. брашна од 100кг. пшенице или кукуруза) није био мали, јер је
воденица "пословала" практично без трошкова. (Једини трошак је била
чуча или петролејка.)

Ортаци су делили ујам, а да би се удео што лакше и прецизније
одређивао, имали су дане када раде и убиру ујам. Четвртине, трећине и
шестине су се најлакше рачунале помоћу броја 12 ("најмањи заједнички
садржалац") али се у воденици код Раднћа 48 дана узимало као циклус.
Власник највећег дела је радио 24 дана, власник трећине 16 дана...и тако
до најмањег, који је радио само 2 дана од 48.

Циклус од 48 дана обезбеђивао је колико-толико равноправне
временске услове и подј еднак ризик од разних застој а и малера.

Воденице су имале воденичаре који су у њима живели, а били су
плаћени брашном мереним шиницима. Ипак, већина се опредељивала за
"дежурство" члана породице.

Воденице су користиле природан пад воде и то тако што је млаз
падао на неку врсту турбине која је, окретањем, покретала осовину каме-
на. Један камен се окретао и имао је рупу насредини, други је био фикси-
ран. Нов камен, који није излизан од употребе, био је тежак преко 400 кг.
Крупноћа брашна регулисала се дрвеним клиновима, заглавкама, којима
се горњи камен одизао од доњег под различитим углом.

Вода је усмеравана кроз прошупљене букве, опшивене лимом (као
сод Ружића) или преко жљебова од дасака који су личили на олуке (код
Радића).

Нојина воденица (Тоцицка) била је особена јер је била са
чарковима. То је нека врста кофичастог транспортера (као долап) и
примењује се на равничарским рекама где не постоји природан пад:
чаркови се покрећу нормалним протоком воде, а захваћена вода пада са
висине и даје исти ефекат као код природног пада. (Нојин деда Љубисав
направио је такву воденицу јер му је снаја била из Доњег Видова, па га је
саветовао пријатељ.)

Најновија и најмодернија, Нојина воденицаје имала и дизел-мотор
који је покретао камен када нема довољно воде, а његови су знали и да
дотерају вршалицу-парњачу и да је прикаче на каишеве мотора. Само да
серади!

58 f

Ова воденица ималаје (и сада добро очувану) зграду којаје служила
као "гаража" за говеда и коње којима су помељари долазили. Богатији са
лепим коњима и дебелим воловима, сиромашни - најчешће Плањани - са
колесарима, или чак са бисазима донетим на леђима (тада им нису ни
узимали ујам, још су им допуњавали бисаге!)

Мање познато средство за превоз терета, колесар, личило је на
преполовљена кола: имао је само дваточка, и удубљење у које је могло да
се натовари само неколико џакова или други мали терет. Служио је
углавном за ношење жита или кукуруза у воденицу. Колесар су вукли
коњи или говеда, али су могли да буду и слаби и недорасли јер је тежина
биламала. Отуда причада Плањани "прежу телиће".

У мутничке воденице долазили су сељаци из Скорице, Плане,
Мириловца. Шалудовца, Горње Мутнице, Лешја, Клачевице...

Ред за млевење се чекао више дана. Преко зиме, када се смрзне јаз,
чека се да се отопи. Кадаје лето. па падне ниво воде, спусте се уставе дасе
вода накупи, па се отворе - да самељу малу количину. Онда, опет застој да
се вода акумулира.

Воденице су имале посебну собу за помељаре с дрвеним клупама од
зида до зида прекривеним чергама. Ту се зими ложило кубе (лимена пећ,
сличнабурету), а помељари би седели, лежали, спавали... чекајући ред.

У воденицама се јео искључиво качамак од непросејаног пројиног
брашна, који се кувао у великом бакрачу закаченом веригама изнад
огњишта. Истресао се на овалну даску с дршком која се у Мутници зове
танур (а у моравским селима лопар.) Одатле се захватао варјачом и
дрвеним кашикама. Око тога од чије "квоте" се узима брашно за качамак,
није се правило питање. А дешавало се да у току ноћи воденичар направи
попет качамака!

Уз качамак се јело оно што (с том намером) понесу помељари, или
што се набере у некој од градина (башта) које су обавезно биле начичкане
око воденица због поливања. Најчешће: сурутка, расол са уситњеном
сувом паприком "од венца", пржени црни лук, пржена паприка из туршије
или свежа. Млеко, јаја или суво месо били су ретка посластица. Од пића -
само полоче (пола оке) ракије.

Уз загрејано кубе и укусан качамак обавезно су се препричавале
приче о вампирима у које, ипак, већина није заиста веровала.

Нојин стриц Добривоје био је мајстор да измишља шта се, као,

њему лично догодило.
Домча Перин, један од ортака Радицке воденице, био је изузетно

плашљив, па су му организовали лупање и гребање по вратима кадаје био
његовреду воденици.*

*(Велики страшљивац Домча лансирао је познати рецепт за избегавање опасности: 1 59
"Не гази дубље од колена, не пењи се вишље од рамена!")

Под утицајем оваквих прича, Бранко Радић је био пресрећан када
је у 17-oj години чуо да отац и деда хоће да га ожене 20-годишњом Лен-
ком РужиБ: рачунао је, правиће му друштво у воденици ноћу. кад су "ак-
тивни" вампири! Није му падало на памет ни да пита како девојка изгледа
када су гаиз воденице извели. отресли од брашнаи повели даје испросе!

(У срећном браку су преко 50 година.)

КРАЈ ИДИЛЕ: ЕЛЕКТРИЧНИ МЛИНОВИ

Каптирање извора због изградње параћинског водовода 1961.
године у тренутку је уништило јаз. Воденице које су искључиво од њега
зависиле (Богојева, Белицка и Ружицка) замрле су, а мало воде што је
остало да прелива из каптаже остављено је калуђерицама Св. Петке за
њихову воденицу.

Три низводне воденице, које су користиле и воду из река (Грзе и
Соваре), остале су том приликом у животу. Али. умрле су "природном
смрћу" кадасу се појавили електрични млинови.

То је време када се већ увелико млела пшеница, а ту су електрични
млинови ефикаснији (пшеница неће под камен, за њу су потребни
ваљци).

Први такав млин уградио је Љуба Вукадиновић, па онда Мила
Чабрић.

Од воденичара, реаговали су Бранко Радић и Ноја Николић
заједничким млином који је млео само пшеницу. Радио је одлично: ред је
чекало по стотину кола и трактора, све до зајечарског пута. Ноја је после
отворио свој млин, сада има и пекару. И млин и пекара раде пуном паром.
Пошто је Бранко Радић престао да ради (пензионисао се као млинар-
приватник), а Љуба меље само кукуруз, Ноја практично има монопол у
овом послу.

Мутничке воденице су потпуно оронуле, а речно корито се тешко
уочава. Многи власници суседних њива су, једноставно, преорали
исушено речно дно.

Зарасле и запуштене, воденице су прави рај за вампире, али
вероватно ни они више не навраћају откад нема људи!

бо Г

i .„т |ИР >?4§јј

. жЈШи

?н-1 ~ 5 rz£~~. - _c- -—-^

'• /

.1 ■•■"/1wF^

■--. ■

//£▼>?>

Воденица фамилије Николић (Тоцицка)

gp

i I rI

f'ЖW1'Iг У^М ввSW»’S;
№-?Ч
кЖу.»^'

■• ■■-:■ -

fe< • X V . i- i^ <-V. ■. <v -^HsSa

i' ■ •■* * r-z;V "“ ч; . ’ Г-'e*>s>»*' jfif,.'4 ; 'х «.'23

Вода је покретала "турбине", а оне воденични камен.
(Детаљ из Чабрицке воденице.)

1 61

Најстарија воденица у Доњој Мутници, власништво
породице Радић, тада најимућнијеу селу.

Чабрицка ( или Чабарска) воденица.
62 f

Само је Тоцицка воденица имала "чаркове" по
угледу на моравске воденице.

] 63

КАКО СУ СЕ МУТНИЧАНИ ОБЛАЧИЛИ

Оно што се зове народном ношњом, и види се увек када се на
разним приредбама игра сплет игара из Србије (црвене машне на
рукавима, цвет у коси, богат вез на кецељама) јесте ношња у научном.
етнолошком смислу, али се таква варијанта ретко и изузетно облачила.
Свакодневна одећа мушкараца и жена у Доњој Мутници изгледала је
другачије, и није се разликовала од одеће сељака у широј околини.

Аутентична народна ношња такође нема особености у Доњој
Мутници: истоветна је ношњи у читавом Поморављу. (Пошто су
елементи народне ношње предмет многих стручних радова, нећемо се
овде тиме бавити аматерски и беспотребно. Овоје само подсећање за
младе Мутничане, информација без икаквих научних претензија.)

У свакодневној ЖЕНСКОЈ одећи били су обавезни:
Кошуља: Обавезно од белог платна, некада ручно тканог, а касније
од шифона или пуплина, дужине до колена, са широким рукавима и
четвртастим изрезом око врата. На ивицама рукава и на грудима била је
обавезна чипка, а богатије кошуље имале су и "пуњени" вез разнобојним
концем. Доња ивица кошуље имала је скромнију чипку, јер није било
предвиђено да се види испод сукње. Пошто је била широког кроја,
кошуља је око четвртастог изреза била скупљена густим фалтицама које
сује сужавале изнад груди.
У кошуљама се спавало, с тим што су "ноћне" биле или старије, или
мање украшене, а лепше су се носиле по дану.

64 f

У свечанијим приликама пажљиво се бирала кошуља.
Интересантно је да су се жене лепо облачиле и када иду да поливају
градину, јер сето, као лак пољски посао, вишесматрало "изласком". При
повратку из градине, жене су се китиле босиљком или градинским цвећем
званим лепи човек.

Прслук: Кошуљаје мењала блузу (а не само спаваћицу!). Преко ње
се облачио само још прслучић од сомота или чоје, дужине до испод груди.
Закопчавао се само с три мала дугмета, па су горње ивице прслука биле
слободне и тако истицале груди.

Као посебна врста прслука издвајао се женски прслук од шајака,
који је био дужи и од струка се нагло ширио због бројних ситних фалтица
које су се отварале као лепеза. Овај прслук се изузетно тешко кројио и
шио, и биоје скупљи чак и од мушких капута од исте тканине. (Девојке су
се радовале куповини оваквог прслука више него што је данас могуће
обрадовати женску особу било којим комадом одеће!)

Подсукња: Обавезни комад женске одеће, дужи од кошуље. јер
може да "вири" испод сукње. Подсукња није морала да буде бела, иако је
спадала у рубље, већје често била на пруге нежних боја. Некада од тканог
платна (у Мутници се каже ткавеног) а касније од фланела или порхета.

Око струка се подсукња везивала "узицом". а доња ивица се везла
једнобојним, најчешће плавим концем. Мотив је био једноставан. али
обавезан: спојени полумесеци који се испуњавају концем.
(Полумесечасти мотиви су се цртали помоћу новчића или чашице.)

Сукња: Преко кошуље и подсукње облачила се сукња. Такође су се
ткале. и изгледале су врло слично сукњама које облаче фолклорни
ансамбли. Међутим, од појаве трговина са тканинама на метар (а то се
свакако десило још у 19. веку) све чешће су се сукње шиле од сомота. тање
вунене тканине или памучног фланела (ове последње звали су
неправилно вланерке). Међутим, и када су се шиле имале су исти крој од
кога се није одступало: биле су широке, набране или на фалтице, дужине
до пола листова. обавезно опшивене сомотом по ивици и са нашивеном
сомотском траком у висини колена. Често су се "имитирале" фалтице
вертикалним ушивањем декоративних трака. Обавезно су биле тамне
боје. Сукње се нису везле.

Колан и тканице: Сукње су биле широке и у струку, иако набране, и
тешке, тако да су морале чврсто да се вежу. Основну функцију.
придржавање сукње, испуњавао је колан који се први везивао. Био је
обично беле боје и није био декоративан. Преко њега су се опасивале
тканице чија улога је била украсна, а и да истакне струк. Тканице су.

1 65

поред чарапа, најдекоративнији комад одеће наших крајева, и увек су
предмет интересовања колекционара. Мотиви и боје су зависили од
маште сваке ткаље, и било их је безброј. Тканице су се учвршћивале
подвијањем крајева.

Кецеље: За разлику од сукања, кецеље су се обавезно украшавале
везом, најчешће са цветним мотивима. Поред ових, богато украшених
кецеља које су се стављале преко сукње када се жена лепо обуче, носиле
су се и обичне, најчешће црне кецеље које су имале само по коју
нашивену траку као украс. Њих су носиле старије жене које су престале
да се "удешавају".

Чарапе: Женске чарапе су биле до изнад колена, обавезно црне и
ручно плетене од вуне. Имале су чипкаст изглед јер су се приликом
плетења остављале рупице које чине "мустру". Без чарапа жене нису
ишле ни по највећој врућини, јер је било непристојно обнажити било који
део ноге. (Као. уосталом, ни руке изнад лакта: кратки рукави се нису
носили ни лети!) Од појаве индустријских чарапа почеле су да се носе
памучне чарапе, али и даље само црне, изузетно у браон боји.

Марама: На марами је највидљивији косовски утицај: све до
средине овог века мараме су се везивале изнад главе и намицале на браду.
Изнад ушију су се дубоко преклапале, тако даје чело потпуно покривено,
а коса се не види. До почетка XX века носиле су се тзв. "цариградске
шамије". Оне су биле обавезно жуте, бледо зелене или беле, са врло дуга-
чким крајевима који су се више пута укрштали око главе. Поред ивице
која уоквирује лице ове мараме су имале сасвим ситну цветну шарицу.

Завијача је била нека врста доње мараме. Жене су се чешљале тако
што су косу плеле у плетенице изнад ушију, па укрштале изнад главе. На
косу су стављале најпре малу мараму, завијачу, која је покривала само
"фризуру", а преко ње велику мараму којаје покривала скоро читаво лице.

Мараме су биле обавезне и за сасвим мале девојчице.
Због овог обичаја, посебан значај је имало разбрађивање.
Наиме, удате жене су за празник (оброчит, или нарочит дан)
скидале мараму. Деца и девојчице нису. Зато је ушло у обичај да девојке у
17-oj години уочи Ускрса или Тројице изађу без мараме, чиме се показује
да су одрасле и да су спремне за удају. Чим празници прођу поново се
забрађују, до следећег пролећа, а оне које се у међувремену удају - следе
обичај удатих жена да изађу без мараме само за празник.
Негде уочи Другог светског рата мараме су постале мање, почеле су
да се везују испод браде и најчешће су од свиленог "фулара", у лепим
дезенима.

бб г

МУШКА одећа шила се од сукна.
Сукном се звала ручно ткана вунена тканина, дебела и пуна
чворова (пошто се ткала четворно - од четири нити) којаје морала да иде
на ваљање. Мутничани су носили сукно на ваљање у Извор. Сукно је
најчешће било црно, а ако је било набраон-црне редиће, звало се шајак.
Од шајака су се шили капути, прслуци и брич панталоне.
Када су се лепо облачили, мушкарци би обукли антерију
"гајтанку" која је била кратка, без крагне, и украшена свиленим
гајтаном у виду цветних шара. Антерије се нису шиле по мери, већ су их
абације продавале у својом радњама (по принципу данашњих бутика).
Биле су најчешће браон или зелене, ретко тегет.
Преко антерије се облачио фермен, нека врста прслука. Фермен је
био дужи од антерије, и потпуно украшен гајтаном по целој површини.
Кошуље су биле најпре од ручно тканог платна од конопље (тежано
платно) а затим од памучних индустријских тканина. Мушке кошуље
нису имале крагну. већ само узани колир садугметом.
Чарапе су биле искључиво вунене, ручно плетене. "За сваки дан"
су мушке чарапе биле у природној боји вуне, без украса и што дебље. Уз
свечану ношњу облачиле су се штиковане чарапе, тј. чарапе везене
јарким бојама на црној подлози.
Грађени опанци су чувени комад србијанске ношње, који је често
на сувенирима, уз шајкачу, симбол Србије. Грађени опанци (са кљуном)
су се такође облачили у свечаним приликама, кад и штиковане чарапе.
Опанци "за сваки дан" су били исто од коже, говеђе или свињске,
али сасвим једноставног кроја, од равног комада коже набраног неком
врстом пертле. Пошто су одоздо били танки (као и "лице") у опанке су се
стављали улошци звани обојци који су давали чврстину и топлоту овој
обући.
Шубара је у Доњој Мутници доминантна мушка капа, што би
можда представљало специфичност "горњих" села. На свим
фотографијама у овој књизи запажа се да готово нема шајкача (осим код
мале деце) док су шубаре обавезне и по врућини (по осталој одећи се види
да је топло). Нису ретке фотографије на којима и сасвим мали дечаци
имају шубаре. Као елитна врста шубаре сматрала се, а и данас је, страган,
што је у ствари искривљен и скраћен назив за шубару од астрагана.
Оваква шубара стављала се у посебним приликама, у које спада и "укоп".
И шубаре "за сваки дан" су биле кратко ошишане и нису биле масивне (за
разлику од оних из планинских крајева).
Кожух, тј. кожуче, неизоставни је комад одеће старих људи, чак и

1 67

данас. Шио се од штављене овчије коже, с крзном окренутим унутра. а са
спољне, глатке стране имао је обавезне украсе од танке коже обојене
црном или зеленом бојом. Постојали су кожучићи с рукавима и без рукава
(који су били чешћи). Од куповне моћи сваког појединца зависило је
богатство украса и тежина израде сваког кожучета. Познато је да се стари
људи нису одвајали од кожуха ни усред лета (вероватно им је било хладно
због слабе циркулације крви, или је у питању чувени моравски страх од
промаје) па има много шала на ту тему.

Последњих деценија и у Доњој Мутници. као и у другим селима,
облачење се не разликује од оног у граду. Млади прате моду "у корак", а
старији се облаче "старински" само када им је то практичније због рада.
За свечане прилике и за свако јавно појављивање облачи се модерна одећа
купљена у параћинским бутицима.

68 Г

Ружићи "Дисини" 1939., на венчању Павла Ружића и
Милосаве-Мике Јовановић. У првом реду су младожењин
деда Јеремија и баба Милка, отац Миле и мајка Гора.
Стоје Павлове тетке по оцу, Бранка (позната лепотица) и
Ружа, поред младе - Вида, младожењнна сестра. Сасвим
десио су Љуба и Душко, Јеремијини зетови.

Миленко Милутиновић и
Станија (Секулић) са синовима
Марком и Адамом. Породица се
обукла специјално за сликање.
(1919.)

1 69

■

Породична фотографија Марјановића, по обичају
испред зида украшеног ћилимом: Адам Марјановић с мај-
ком Лепосавом, женом Анђелнјом и децом - Дракчетом,
Мирославом, Драгицом и Кајом.

I

I Типично обучена по-
родица почетком тридесе-
тих година. Фотографија
је направљена 1933., а на
н»ој су: Милосав и Лозин-
ка Петровић са синовима
Ганом и Жиком, братан-
цима Милетом и Лулетом,
снајама Даницом и Си-
бинком и унукама (од Га-
■> не) Ружом и Даринком. Са

псом је шегрт Милован
"Клачевац"

70 Г

Шубаре су се носиле и преко лета, а главу су покри-
вала и деца: на фотографији су Драгиња Миловановић,
њен девер Бора, син Сретен, снаја ЈБубинка, ћерка Зорка,
зет Радан и унуци од ћерке Мага и Магдалена и Драгиша.

И када су деца и мла-
де жене почели да се обла-
че на нови начин, старе
жене остале су верне свом
стилу до краја. (На слици
из 1945. је Персида Секу-
лић са ћерком Борком, зе-
том Обреном Трифунови-
ћем и његовом маћехом.
Персида држи унуку Бор-
јанку, а поред друге бабе
су Душанка и Стана - исто
обучене. Борка је умрла
млада, у 30. години, убрзо
после овог фотографиса-
ња (оставивши недоврше-
не дечије плетене чарапи-
це) а са другом женом 06-
рен је добио сина Радоми-
ра Трифуновића, познатог
параћинског лекара.)

1 71

Старије жене носиле
су тамну одећу, али су ма-
раме, тзв. цариградске, би-
ле у светлим бојама. (На
фотографији су Рајна Љу-
бисављевић и Јулка Кова-
чевић. Шеретски пози-
рају како пију "грејану")

Све до средине 20. ве-
ка мараме су биле велике и
везивале се изнад главс.
Коса се није видела, а често
ни брада. (На фотографи-
ји су Станија Радивојевић
и Вида Живковић.)

1г f

Свечано обучени момци:
Деспот Вемић, Михајло Ружић и Брица Ристић у
Извору, 8. августа 1936. Сабор о Петковици био је најбоља
прилика да се момци идевојке "гледају".

17:

Млади брачни пар, специјално обучен за фотографи-
сање: Радован-Лале Ружић и Милица (Радуловић). Да би
фотографија била лепша, Милица држи у руци лимени
бокал с мушкатлама. У башти јој је, очигледно, растао
здравац, аусаксији розета ("розетла") чији лист се став-
љао у слатко због интензивног мириса.

74 Г

КАКО ГОВОРЕ МУТНИЧАНИ*

ЦРТИЦЕ О ГОВОРУ ДОЊЕ МУТНИЦЕ
Или
КАКО СЕ РАЊЕ ЗБОРИЛО У ДОЊУ
МУТНИЦУ

"Само посно. Посне ложице, посно грне, посно све. Нема ту, да, да,
твој отац тако јео, твој деда. И ондак, то до Велигдана. Ништа. Ништа. Кад
има зејтин - зејтин, кад нема, оно онако. Пасуљ и паприке. У пасуљ
кромпири, једно-друго...Тако сето живело. Патако имој дедарадио, моје
свекрве свекар. Она ни(је) имала свекрву. Та моа свекрва све тако радила.
Три детета очувала. Сви три. Постиле жене. И после, један ни(је) имао
децу, рођак там, па био, Божићни пости. Он заклао велику пастрму, па
доно пуну крошњу месо. А та наш деда није туна, (о)тишо код колибе. А
ми ајде дато месо попржимо, дајемо докдеда ниједошо. Мијемо...Он по
стар човек, доно то месо. Ми јемо, каже, шта, каки Сена, само ви јете.
Таман ми пржимо то месо у собу, зимље добо, (о)ви пости Божићни, деда
наиђе: и, каже, ви сте прави Цигани, прави сте Цигани се оградили, каже,
кад ви сад сте засмрдели у кућу. А та старацјош седи ту, што ни доно месо.
Ти, каже, Сено, немо да дираш, ја немам унучићи, немам децу у кућу,
каже, сам смо ми четворица, каже. Нек једу, каже, деца, бре, шта да
постимо! Ја идо у цркву, каже, стар сам човек. Па погледа по цркве, оно
све то излепено, мене нема ге да залепе. Ја окрето, па ијајем мрсно. А деда
се љути на м(ој)у свекрву, љути. Ти си домаћица, како си пуштила то да ти
смрди код куће. А она: па шта да радим...деца, и дошо теча, па доно то, ја
шта да радим. Не могу се с децу свађам. И тако то, он се ућуте и после смо

мрсили..."
(Говор Руже Бошковић, рођ. 1907.)

♦Софија Ракић - Милорадовић 1 75

Ha примерима из наведеног текста показаћемо неке важније
особине говора Доње Мутнице: фонетске, морфолошке, синтаксичке.

Моа свекрва, на му свекрву место моја свекрва, на моју свекрву.
Ни ималасвекрву м. нијеималасвекрву
Ви пости Божићни м. ови постови
Тастарац м.тајстарац
Тишо кодколибе м.отишаокодколибе
Ондак м. онда
Нијетуна м.нијету
Нема ге м. нема где
Зимљедобо м.зимскодоба
Светоизлепено м.свејетоизлепљено
Како си пуштила м. како си пустила
Што нн доно месо м. што што нам је донео месо
По стар човек м. старији човек
Кадимазејтин м. кад имазејтина
Пуну крошњу месо м. пуну крошњу (=корпу) меса
Немамунучићи м. немамунучиће
Да се с децу свађам м. да се с децом свађам
Пржимо то месо у собу м. пржимо то месо у соби
Немам децу у кућу немамдецуу кући
Погледа по цркве - м. погледа по цркви
Свитри (детета) м. сватри(детета)
Сад смо ми четворица м. само нас је четворо
Ја идо у цркву,ја окрето м.ја идох у цркву,ја окретох
Ми јемо, само ви јете м. ми једемо, само ви једите
Када је реч о фонетском систему (акценатски систем, вокализам и
консонантизам), говор Доње Мутнице показује се као типичан косовско-
ресавски, тј. у основним линијама подудара се с приликама у већини
говора косовско-ресавског дијалекта. То се, међутим, не може рећи за
структуру морфолошког и синтаксичког система овог говора.
Наиме, говори свих села у околини Параћина, па тако и говор Доње
Мутнице, резултат су у највећој мери насељеничких струја носилаца
призренско-тимочког дијалекта, од 14. века па све до данашњих дана.
Осим тога, ови се говори налазе на програничју двају српских
дијалекатских масива, где се на несумњиву косовско-ресавску основицу
наслојавају особине јужноморавских говора изјугоисточног суседства.
Ово наслојавање најбоље се огледа баш у употреби падежа,
односно, у употреби општег падежа при реализацији читавог низа

76 f

функција зависних падежа. Стога ћемо у Доњој Мутници чути: џак
паприке (место: џак паприка), ишо на копање кукуруз (место: на
копање кукуруза), жена из комшилук (место: из комшилука), чека
тамо с батину (место: с батином), лежимо под велику јабуку (место: под
великом јабуком), носи буре на раме (место: на рамену).

Резултат утицаја суседног призренско-тимочког дијалекта огледа
се и у употреби форме идентичне са номинативном множинском формом
уместо акузатива код именица мушког рода (немам унучићи, место
немам унучиће, перем судови, место перем судове) као и у коришћењу
ограниченог броја облика аналитичке компарације (по стар место
старији, ова ми сукња по нова место новија). Систем глаголских облика
у говору Доње Мутнице није у свим појединостима идентичан с овим
системом у другим говорима косовско-ресавског дијалекта. И он је настао
као последица укрштања и мешања говорних карактеристика косовско-
ресавског и призренско-тимочког дијалекта. У извесној мери очувана је
физиономија старог ресавског конјугационог система, иако, заправо,
ниједан од конјугационих система који су се нашли у додиру није сачувао
своје првобитно стање. Сужавање фреквенције евидентно је код
имперфекта, плусквамперфекта и глаголског прилога садашњег, а
инфинитив и глаголски прилог прошли не егзистирају у овом говору.

Врло је чест крњи перфекат: што ни (је) доно месо, тако (је) и мој
деда радио. Футур I се јавља као сложено глаголско време с непроме-
нљивим ће за сва лица и оба броја, при томе обично и без везника да: ће ме
води, ће погинемо, ће дођујутре.

Говор Доње Мутнице, који припада целини говора Параћинског
Поморавља, настао је као резултат језичких додира и укрштања на
пограничју двају староштокавских дијалеката: косовско-ресавског,
коме у основи припада, и призренско-тимочког, чије су се поједине
особине током дуготрајног и тесног суживота ових двају дијалекатских
организама утискивале у његово косовско-ресавско ткиво. Осим тога,
овај дијалекатски конгломерат је у још већој мери последица утицаја
бројних насељеника са разних подручјајужније српске територије.

Дакле, можемо рећи да је говор Доње Мутнице саставни део једне
прелазне међудијалекатске зоне.

1 77

Белешка o аутору:

СОФИЈА РАКИЋ-МИЛОРАДОВИЋ

Доктор филолошких наука у 38-oj години, аутор читавог низа
радова о говору у Поморављу, Мутничанка је по оцу.

Старија ћерка др Радомира Ракића, Софија, рођенаје 1963.
Кроз основну и средњу школу
одличан ђак, с великим смислом за
језик и књижевност (на оца, коме је
књижевност била велика, неоства-
рена љубав) уписала је 1982. фило-
зофски факултет, групу за српски
језикијугословенску књижевност.
Дипломирала је 1987. с просе-
чном оценом незнатно мањом од 10.
Одмах је уписала постдипломске сту-
дије на Институту за јужнословенске
језике Филозофског факултета у
Новом Саду.
Магистарски рад под називом "Пастирска терминологија Криво-
вирскогТимока" одбранилаје 1991. с чистом десетком.
Докторску дисертацију, на тему "Употреба падежа у поморав-
ским говорима параћинскогкраја" одбранилајеаприла2001. године.
Софија ради у Српској академији наука и уметности, у Одбору за
дијалектолошке атласе. Секретар је овог одбора, и веома ангажована у
многим пројектима (тзв. дијалектолошки и лингвистички атласи) у
којима је дала запажен научни допринос. На пример, за потребе Српског
дијалектолошког атласа испиталаје 12 нових пунктова и проверила грађу
изјошб.
Истраживала је српске говоре у Мађарској, прикупљала грађу за
Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, објавила
више десетина радова у домаћим и страним научним часописима, међу
којима: "Основне фонетске особине говора Доње Мутнице", "Фоно-
лошки опис говора села Сикирице", "Речи у Вуковим речницима
забележене у Србији", "Проблем генитива у прелазном говору Доње
Мутнице", "Неке основне карактеристике именичког деклинаци-
оног система говора села Својнова", "Употреба генитива у рома-
нима Драгослава Михаиловића" итд.
Софија живи у Београду, удатаје и имаћерку Нину.

78 f

НЕКИ МАЊЕ ПОЗНАТИ ИЗРАЗИ И ПОЈМОВИ*

' Ајдукје помагало за точење пића, натега. Од стаклаје, у виду цеви
с проширењем у горњем делу, а вино или ракија који се усисавањем
повуку из бурета преносе се до флаше држањем прста на горњем и доњем
отвору'ајдука.

Валога настаје када се текућа вода накупи услед природне или
намерно створене препреке. Када се полива градина помоћу канала који
се између леја разводе мотиком, каже се да се наваложило кад се накупи
довољно воде да може да се усмери на следећу леју. Ако вода слабо тече,
било у делу реке или потока или у каналу за наводњавање, каже се да је ту

валожљиво.
Вардити значи пазити, водити рачуна о нечему, поштедети

некога. Каже се: вардити лонац (ако се у њему кува нешто што може да
изгори), али се каже и да неко варди жену ако је болешљива или нежна па
је нетерадаради. Овај израз данасјеизузетно реткоу употреби.

Вејка је све што ветар може да одува. Пасуљ се веје тако што се сипа
с висине по јаком ветру, па ситне остатке махуна и прашину ветар одува
(овеје) а пасуљ, као тежи, пада на простирку. Само честица коју ветар
може да однесеје вејка. (И пахуљицаснегаје вејка, паје вејавица само
када ветар носи снег, не и када пахуље слободно падају.)

Заличити значи украсити. Каже се да некоме нешто личи ако му
лепо стоји, а не ако му доликује или приличи.

Ижина је споредна просторија која служи за чување намирница.
Има исту функцију као остава, само што није у кући, а често није ни уз
кућу, већ је сазидана посебно. У време када није било фрижидера и
замрзивача, а залихе се чувале од рода до рода, простране ижине су биле
неопходне сваком домаћинству.

*По избору Н. М. 1 79

Изредак је кратак ред кукуруза који се појављује на средини или на
крају њиве као последица трапезастог облика њиве. Приликом сетве
стварају се правилни, паралелни редови, али када се њива проширује с
једне или обе стране на том месту се појављује нови, често врло кратак
ред изредак.

Јагорида је грожђе које није сазрело до почетка бербе, па се
оставља на чокоту да још мало сазри. Када се касније убере, и даље није
довољно слатко пошто је сунце слабије, па се за нешто кисело каже даје
каојагорида.

Казаница је просторија, зидана (тј. лепљена блатом) која је
служила као казан за печење ракије. Ималаје лулу. табарку (дрвену) и све
елементе казана, али је изгледала као нека комора у коју је могло да се уђе.
У Доњој Мутници више не постоји ни једна казаница.

Камара је велика количина сена, као и стог. али облика шатора или
крова одкуће.

Котар је ограђени простор иза штале на коме су се некада налазили
стогови сена, снопови шуме (тзв. кабаста храна) и слама. Кукуруз се чу-
вао у дрвеним кошевима чије су густе а узане летвице омогућавале про-
ветравање и истовремено спречавале крађу. У новије време за одлагање
поменуте сточне хране зидају се плевње од тврдог материјала које имају
вишеструку функцију, а тавански део служи за одлагање сточне хране.

Котарџије су незвани гости, "гребатори". На сеоским свадбама, у
време када се ретко јело месо, групица "котарџија" повезала би се с неким
од учесника свадбе, обично подрумаром или оним који сече печење, да им
дотури храну и пиће у котарици. То су били мање-више исти људи,
обесни момци или сиротиња, а за њихове "акције" се увек знало, само се,
по традицији, сви праве да не примећују. (Сматрасе дасеу котариијама најслађе
једе. Тако су неким котарџијама подвалили па су им уместо салате у корпу ставили цвеће
каравију, а они нису ни приметили, већ у сласт појели!)

Куњавац је мали обредни хлеб који се меси за славу, и има улогу да
"одмени" славски колач који онда не мора да стоји на столу где је гозба.
Куњавац није украшен, личи на погачицу, на њега се обично стави мало
соли, и он куња на столу све док траје славско гошћење.

Књига- необичан назив за скуп органа за варење код преживара.
Познато је да преживари имају, уместо желуца, сложен систем за варење
(бураг, капуља, листавац и сириште) и да због тога лако "покваре стомак".
Пошто од најобичнијих сметњи у варењу животиња може и да угине,
постоји много народних лекова за подстицање варења, а код "болесника"
се констатује дамује стала књига.

80 Г

Ламићати. Каже се да неко ламиће ако једе споро и без апетита.
Када је неко злојешан, мрљав, онда ламиће уместо да једе. Исти израз
користи се и за стоку и за људе.

Медљика је киша која пада када сија сунце. То је могуће у летњем
периоду, када није облачно. већ је кишно "на облак". Непожељна је јер
погодује развоју гљивичних обољења на виновој лози.

Навиљак је већа количина сена од пласта, гомилица која се
формира када се прикупи сено с мале површине, да се не иде предалеко с
пуном вилом.

Насадје онај број јајакоји се подметне коки данањима лежи - изме-
ђу 15 и20.3анекогакомногоједе,кажеседа"можедапоједецеонасад".

Оправан је онај ко се добро организује, ко се лако сналази у свакој
ситуацији. Спретан, рационалан у раду. Кад некоме не крене добро неки
посао, жали се: "Никако дасе оправим".

Отава је последња трава у години. Ако се коси три пута, отава је
трећа трава, а може да буде и пета (нпр. детелина). Разликује се од претхо-
дних трава по томе што није бујна, али је богата хранљивим материјама.

Пабирак је клип кукуруза који је "ометен у развоју" зато што је
растао у сенци или на струку где је други клип много крупнији, или зато
што је имао неку механичку препреку да расте. Пабирак је много
ситнији, а дешава се да у већем делу уопште нема зрна или су врло ретка.
Много познатији израз напабирчити користи се у смислу једва
прикупити, скупљати без бирања.

Перушка је осушено крило гуске које је стајало у близини шпорета
и служило да се плотна шпорета чисти од остатака брашна када се пеку
коре за гибаницу или колачићи од теста. Све домаћице су обавезно имале
перушке, а престале су да их користе када се смањила употреба плотне за
печење теста.

Посмео се - каже се за човека који је нагло изгубио килограме, па се
сматра да је то од болести или секирације. Значење најближе изразу
пропао.

Посипка је лопата за жар, којом се затрпава сач. Иста алатка у
моравским селима и Плани се зове ожег.

Посветио се - каже се за некога ко је много мршав и блед (као
светац).

Потикао се - каже се за човека који је "испустио дизгине", не
контролише ситуацију већ упада из грешке у грешку, "као мува без главе".
Најближе значењу израза "изгубио компас", или "незнагдетера!"

1 81

Предвојио се - каже се за самртника који већ издише, али га тргне
неки звуки ондасејош дугомучи да "испусти душу". Зато се код умируће
особе увек прави тишина. да се не предвоји.

Прсмакје дете које је рођено тако слабо, да с тешком муком може да
остане у животу. Не мора да буде превремено рођено, зато прсмаче није
исто што и недоношче. Прсмаче нема живахне покрете као нормална
беба. скоро да и не плаче, има нездраву тамну боју, често и смежурану
кожу... Ако се с пажњом негује, може да постане нормалан и здрав човек,
што указује да није реч о болести већ о нормалној последици лоше
исхране труднице или неког другог поремећаја у трудноћи. (Доказ је то
што се последњих деценија не рађају прсмаци.)

Пруда је девојка или жена која нема кротку природу, већ је
раздражљива, нетолерантна, неприступачна за сваку реч, па и љубазну.
Нешто као прзиица.

Пласт. Супротно ономе што се у граду мисли, пластје сасвим мала
количина сена, колико може да се захвати специјалном дрвеном вилом.
Пластити сено значи скупљати сено (а не - правити пластове!)

Пуљак, пудар - пољак, чувар поља. Изведени, народни називи за
пољака настали су од придева пуљив (плашљив) и глагола пудити
(плашити). Ово занимање постојало је до почетка шездесетих година.
Пољаци су хватали крадљивце у пољу (крале су се тикве, паприка,
краставци, чак и трава) и предавали полицији. "Плату" за овај посао
пољаци су примали тако што су им сељаци давали део усева и плодова -

по корпу кукуруза, грожђа...(Познати су били Жика Пуљак и Тина Миџицки,
који су радили "у дуету" крајем педесетих година. Познат је био и дугогодишњи пољак
Милија ПутлиВ. Његов брат Лена биоје без руке и волео да пије, а пијанке на игранкама
су му се завршавале обавезно тако што би отковао најближу тарабу и њоме распалио по

играчимау колу!)

Пометина је постељица коју крава (и друга домаћа животиња)
одбаци после тељења, а у преносном смислу означава човека слабог
карактера, оног који заслужује сваки презир, који је за одбацивање.

Пологје јаје које се увек оставља у кокошјем гнезду да би кокошки
"дало идеју" да баш ту снесе јаје. Пошто се ово јаје "жртвује", бира се
најмање и најружније. Осим тога, од стајања се поквари. Зато се и реч
полог користи када се говори о човеку малих вредности, инфериорном и
у етичком и у физичком смислу.

Приватно значи заразно (за болест). Настало од при(х)ватно,
болесткојасе прихвата.

Стогје највећа количина сена, облика заобљене купе, а име је добио
по стожеру, дрвеној мотки која се пободе, па се око ње слаже сено.

82 Г

Сенара је слаба киша, бескорисна за усеве, а пада таман толико да
покварисено.

Танур је округла дрвена плоча која с једне стране има продужетак с
рупом да би могла да се окачи о клин. Некада је имала широку примену у
кухињи, а најчешће је служила за сервирање качамака (пошто се качамак
кувао у бакрачу изнад огњишта који није био згодан за изношење на
трпезу). У моравскимселимаовај предметсе зовелопар.

Тулац је централни део колског точка, онај који га повезује с
осовином. Пошто се окреће у месту и ради једноличан посао, за празног и
немаштовитог човека се каже даје као тулац.

"Трећак" ("четвртак", итд.) је мушко дете које се роди после два.
три или више женских. Пошто је жељно очекиван, овај дечак је врло
размажен, а бабе би правдале његове хирове тиме што је - "трећак"
("четвртак") па му је све допуштено.

Уја је зловоља, лоше расположење “ничим изазвано”. Израз:
наишла му уја, највише одговара данашњем “дошле му бубице”.

Услуга је заједнички назив за тањир, кашику, виљушку и нож

прибор за јело, есцајг + тањир. (Некада је број кашика и тањира био ограничен
бројем укућана - за сваки долазак гостију прибор се позај-мљивао. И у њиву се носило
таман толико кашика колико има копача или косаца. Зато је Мика Владин (Ружић)
носио кашику у недрима. Кад би пролазио пољем, наилазећи на групицу која руча,
пожелео би им пријатан ручак, а домаћин би се изговарао: "понудили би те, али немамо
услугу". "Имамја", одговарао би Мика, и вадиосвоју кашику, седајући даједе!)

Цртакједеоплугакојисеналази испред сечиваипосаомуједа
црта, шпарта пут којим одмах за њим иде сечиво плуга. Цртак први
наилази на камен или другу препреку и отклањаје, затоје туп.

Чекетало је направа од дрвета која служи за плашење птица у
винограду. На дрвени рам квадратног облика по средини се угради
осовина са јајастим висуљцима, а са спољне стране рама постави се
пропелер, повезан с осовином. Када ветар дува (а у пољу увек дува)
пропелер окреће осовину, а висуљци приликом окретања ударају о
дрвени рам и праве велику буку. (За жене које причају много и бучно каже
се да су као чекетало.)

Штрокаторје таваница, плафон.
Шика је линија која се пажљиво повлачи по зиду на месту где се
бела боја таванице спаја с другом, тамнијом бојом зида. Најчешће је црна
или се састоји од две различите линије, а по прецизности извођења
"шике" цени се рад молера (и количина ракије којује попио!).

1 83

ИМЕНА ОД МИЉА: чила, тела и остали...

Код аутора М.Б. Миличевића, чије дело "Кнежевина Србија" се
често цитира, имаједно запажање:

"Пада у очи обичај који се најчешће срета у нахији Параћинској: да
се имена и мушка и женска дају она која изражавају неку милошту у
породици. Тако су, на прилику, најчешћа имена: Милоје, Милојка,
Милосав, Милан, Милован, Миливоје, Миладин, Милета, Милија,
Радоје. Радован, Радосав, Радивоје, Радојка, Милена, Милица, Милијана,
Рада, Радојка..."

Заиста, једним погледом на родословна стабла долази се до
закључка да су у Доњој Мутници у прошлом веку и првих деценија овог
века доминирала имена која потичу од придева мио, драг. радостан. Код
мушких имена скоро да нема изузетака (осим "борбених" имена Боривоје
и Борисав и оних инспирисаних историјским личностима - Душан, Пе-
тар, Стеван).

А још је Вук Караџић забележио једну појаву о којој се врло мало
говори и у литератури и у свакодневном животу.

Реч је о томе да се обраћање именом у породици у доба наших
предака сматрало превише интимним, па самим тим - непристојним.
Имена су се користила само када се о људима прича у трећем лицу, и када
родитељи ословљавају децу. (Као остатак овог манира и данас се чује да
жене за свог мужа кажу искључиво мој човек. У прошлом веку нису
изговарале мужевљево име чак ниу оплакивању - "кукању".)

Пошто је у вишечланој породици, наравно, било немогуће да се
комуницира без ословљавања, у народу су измаштана тако бројна и лепа
имена којима су се укућани међусобно ословљавали да то апсолутно
заслужује да се забележи.

84 [

Мајке и свекрве звале су се просто мамо (није запамћено да се у
Доњој Мутници користио израз из литературе и народних песама - нана).
Поред уобичајених и раширених тепања бака (за оца и свекра - од бабо)
сејка и дака (за старију сестру, заову или јетрву) тела за тетку и чила за
стрица, младе жене су, доласком у нову кућу, измишљале имена за
новостечене девере, заове, или јетрве којима су их само оне звале.
Нарочито се ово односило на млађе чланове домаћинства, дечјег узраста,
који нису могли да буду сејка или бата а лична имена се, једноставно,
нису користила.

Ако би новодошла "снајка" имала две заове или два девера, давала
им је два различита имена. А друга снаја из исте куће звала би те исте
девере другачије. Само се по себи разуме да ова имена други укућани
нису користили.

На пример, снаја би звала девера писаре или капетане чак иако је
он дечак од 13 година. Другог девера звала би голубе или официре, и то
само она, и само њега.

Забележили смо случај даје једна жена у Доњој Мутници своје две
млађе заове звала краљевка и голубица. Има примера за необично име
дукатинка, па онда рузмаринка, златица...

Најчешће су се у измишљању ових ексклузивних имена користили
називи птица и цвећа и читава лепеза речи које потичу од именице злато.

Посебну лепоту овај обичај добијатиме што су се рођаци "својим"
именима звали и када потпуно остаре, када разлика у годинама постане
небитна, а од свега остане само осећај блискости потенциран топлим
"приватним" именима.

1 85

КАКО СУ СЕ МУТНИЧАНИ ЛЕЧИЛИ:
"ИДЕ УРОК УЗА СЕЛО..."

Мутничани имају амбуланту и лекара од 1946. па многи, и они
старији, имају навику да "сврате" да би измерили притисак или се
консултовали око неких симптома. За веће проблеме најнормалније се
одлази лекару специјалисти, није реткост да се иде само на обичну
"контролу" у Параћин или Ђуприју.

До пре неколико деценија није било тако!
Нешто због опште заосталости, а нешто и због недовољног броја
лекара и слабо организованих здравствених служби у оближњим
градовима. Мутничани су се лечили како су једино знали: травама,
бајањем иритуалима наивици магије.
Знања о травама су се преносила генерацијама, а када се има у виду
"листа" трава које су користили, јасно је да се ради о правом лечењу, иако
недовољном. Познато је, на пример, да је чај од издаткиње или
кантариона заиста благотворан за болове у стомаку, а да читав низ трава
има антисептичко дејство па зацељује ране (жиловлак, татула, кукурек,
вратач). Камилица, нана, коприва, маточина, хајдучка трава биљке
су које се индустријски пакују и данас се могу наћи у апотекама.
У Доњој Мутници нису постојали травари и траварице, већ су у
свакој кући најстарије жене биле задужене да "препишу" травку.
Насупрот лечењу биљем, које је, иако има много мањкавости, ипак
право лечење, стоји веома раширено бајање које ни уз најбољу вољу не
може да се сматра лечењем у медицинском смислу. *
Бајало се најчешће од урока и од стра', дакле од неодређених и
недефинисаних болести. Од стварних, органских болести, бајањем се
лечило кад жена (или крава!) "ударе на сису", тј. кад имају упалу млечне
жлезде (mastitis) или од клинова (када мало мушко дете има неки од

86 I * (Ризикујући бројне осуде "напредних снага", да ипак мало попустимо нашим премудрим
бабама: бајање малој деци је могло да делује умирујуће због равномерног и спокојног гласа.
тим пре штојебило праћенолаганом масажом чела. Кододраслих, пак, "сеанса" бајан>а

бројних проблема с мошницама). Такође, када неког боле уши,
крајници, зуби, или има заушке. Најчешће се бајало малој деци када
много плачу, а када се с данашњег аспекта посматра квалитет неге и
исхране беба у прошлом и на почетку овог века, можемо само да
замислимо из колико разлога су деца могла да плачу. Ипак, сматрало се да
су узроци у томе што их је неко уплашио, или их погледао са завишћу
(испод ока, зато се каже и пао од подочишта).

Од урока се бајало тако што би се три комада жара од дрвета
угасила у води, а потом се у воду умочио босиљак. Мокрим босиљком се
детету квасило чело, уз речи:

Иде урок уза село
А ручица низа село
Сретоше се насред села
Чудно је се погледаше
Чудно дете направише
На то дете три урока.
Рокуриче, ручица разриче
Рокуриче, ручица разриче
Рокуричи, ручица разриче
Уместо босиљка, чело детета може да се трља палцем који се

повремено лизне.
Друга варијанта гашења угљевља изводи се тако што баба стави

воду у уста, потом жар, да угаси жар у устима, а онда воду из уста да
детету дамало попије (!).

Ако је "уплашена" особа довољно одрасла. онда јој се саветује да у
зору, пре сунца, баци себи преко главе шаку жита, и да тако чини док се не
осети боље. (Кажу, осећали су се боље!)

"Од крајника" се бајало овако:
Црвен петао снео
Црвенојаје,
Одтавана пало,
Не разбило се.
У врх венуло,
У корен се осушило.
(Док се изговара текст, грло се трља кашиком или тупим ножем.

Понавља се неколико пута.)
“Од заушки" се бајало овако:
Три девојке на обали стоје,
Једна немана,

--------------------------------------------- -—---------------------------- --------------------------------- 1 87
моглаје да активира аутосугестију. што је у науци познат и признат механизам. Као доказ за
ове тврдње наводимо и чињеницу да нису све жене бајале. већ само оне којима је то очито
ишло од руке, због сугестивности.)

Друга недочувна.
Обала паде,
Тридевојке падошеу воду.
Аса и уса иду у Видин, за со.
(Такође се баје ножем, и неколико пута.)
Када се "подљути", тј. инфицира рана, баје се кокошјим пером:
"Иде човек низ песак, убоде се на тресак, на глогов трн п на вучји
зуб!"
Изговарање текста често су пратили магијски обреди. несумњиво
остаци прехришћанског периода.. Тако су, на пример, малу децу
("прсмачиће" или који пате "од клинова") провлачили испод
огољених жила столетног дрвета на извору званом Вуковац. такође п р е
з о р е и обавезно три пута. (Ваљда су мрачне силе биле доступне само
ноћу.) Такође се сматрало да помаже ако се болесно дете окупа у
коританцету које се постави на стајско ђубриво! Све то уз текст који се
изговарао тихо и неразумљиво, уз обавезно повремено уздисање!
За разлику од обреда који су били потпуно ирационални, у бајању
дојиљама које су имале упалу може се наћи трачак истинског лечења.
Наиме, уз изговарање текста, који има једину улогу да одвлачи пажњу. с
неколико "специјалних" каменчића се кружи по упаљеном месту - што
није ништа друго до хладна облога и масажа. (Једини начин да се ублажи
упала и изазове "одвод" заосталогмлека.!)
"Експерти" за лечење бајањем, свака за одређену "област", биле су:
Драгиња Миловановић, Лозинка Марковић, Милица Гојковић,
Софија Вукадиновић, Николија Рачић, Лепосава Марковић.
У низу наведених примера, један поступак се потпуно неоправдано
и данассматраобичним триком: вађењецрва изушију.
За овакво "лечење" деце специјализовале су се Циганке. Наиме,
Циганка би, после обавезног мрмљања текста, повлачећи ваздух кроз
цевчицу из ува повлачила и црве, које би онда истресла на руку.
Циганке су се бавиле многим триковима, али ово није био трик:
деца су имала црве у ушима!

Због нехигијене, децу су уши сврбеле, па су их грубо чешала
(ноктима, који су били такође прљави и неподсечени). Као нормална
последица јављале су се ранице у ушима, које су често гнојиле и цуриле.
У такве ране мушице су полагале јаја (деца су спавала по њивама и у
двориштима) и - из њих су се развијали црви. (Веома добро се зна, и
никога не изненађује, дасу се непревијене ране црвљале.)*

*8 ГТ'П?)ричу о црвима аутор књиге чуо j•e од педиЈ! атра ! више ниЈ! е међу живима,

који

а који је одмах иза рата као млад лекар службовао по забаченим селима и лично

се срео са случајевима загнојених и уцрвљалих ушију код деце.

ПРИЛОГ ЗА ИСТОРИЈУ МЕДИЦИНЕ:

”РУЧНИ АБОРТУС” ИЛИ ТРЉАЊЕ”

Баба - Милка је породила више стотина жена, а ослободила
нежељене трудноће много већи број. Никада није имала ни један
инцидент, после њене "интервенције" лекар никада није био
потребан!

Из филмова, у којима се "дивљи" абортуси илуструју језиво, да би,
евентуално, то деловало застрашујуће-превентивно на непромишљене
младе жене, можемо да сазнамо да су разне бабе и надрилекари ове
"интервениције" изводили штрикаћом иглом, жицом од офингера или (на
селу)вретеном.

У Доњој Мутници, а вероватно у селима широм Србије, аутентични
метод није подразумевао никакву справу, већ само спретне руке.

Најкраћи опис овог метода је: једном руком са спољне стране,
другом са унутрашње, материца се грубо измасира услед чега после
неколико дана долази до крварења и спонтаног побачаја. Практично се
вештачки изазивају последице као од пада са висине или подизања тешког
терета, што је најчешћи узрок спонтаног побачаја. Пошто је и после
спонтаног побачаја потребна додатна лекарска интервенција, а она у
"бапском" случају изостаје, јасно је колики је био ризик од нежељених
последица. Сваки од читалаца ове књиге зна најмање један случај са
смртним исходом, само у овом крају. Пошто се ради углавном о младим
женама, и то баш онима које имају више деце, сваки овај случај је био
праватрагедија.

У Доњој Мутници су се овим "послом" бавиле Милка Рајковић,
Рајна Ристић и Борка Ђурић.

Милка Рајковић, звана Милка Колина (Николина), била је
главна и непревазиђена. Могло би се рећи и најстручнија, ако би се
оцењивало по успешности интервенција. Наиме, у току више деценија
"лекарске праксе" није јој се десио ни један случај компликација које
захтевају помоћ лекара, а камоли трагичне последице.

Мада је то немогуће утврдити, Милка је сигурно прекинула више
хиљада нежељених трудноћа. Постоје Мутничанке које су јој биле
"муштерије" по 30-40 пута, а маса жена из Параћина, са градским
фризурама и лакованим ципелама, дефиловала је кроз село, према
Милкиној кући, као даје корзо. (Обично у пару, држећи се под руку, да се
нађу ј една другој.) Чекале би Милку да дође из поља или од каквог другог
посла, и онда "наступале" по реду, као у правој амбуланти. Жене које су

I 89

сада веома старе кажу да су доводиле пријатељице које су имале
претходна искуства у домовима здравља, али да су дефинитивно
"прелазиле" код баба-Милке јерје радила безболно, а поуздано.

Милка Колина је и порађала жене.
У њеном животу, дугом 82 године (1901-
1983.) каријера бабицејој јебиладужаод
најдужег радног века, а за то време се
није родио Мутничанин а да му није она
лично помогла да дође на свет.

Она сама родила је ћерку Даницу,
праву лепотицу, која нема деце, и сина
Душана. Рано је остала без мужа
Николе, јер су га 1941., у његовој 38.
години стрељали Немци. (Био је борац
Параћинско-ћупријске партизанске
чете.)

Не сматрајући да на тај начин
афирмишемо надрилекарство, упису-
јемо баба-Милкино име златним словимау хронику Доње Мутнице!

90 f

КАКО СУ СЕ МУТНИЧАНИ ХРАНИЛИ:
"КАД ЋЕ СЛАВА, ДА ЈЕДЕМО КИС О ЛЕБА..."

Ову реченицу изговарала су деца до пре неколико деценија у готово
свим мутничким кућама: у страшној оскудици хране прижељкивао се и
хлеб од пшеничног брашна. Месо и колачи нису постојали ни у машти
изгладнеле деце.

У време које памте само најстарији Мутничани, многе куће нису
уопште имале ухрањену свињу да закољу, а они који су имали - са
свињицом од највише 100 кг. "претерали" би целу годину. Уочи клања
свиње, по читав месец и два, домаћице би позајмљивале једну кашику
масти (око 100 гр.) само за изузетне прилике, и трудиле се да кашику врате
подједнако пуну и на време, "да не изгубе образ".

Деца од слаткиша нису виђала ни шећер, а на славама су пружала
руку да узму колач само ако им родитељи дају знак очима. (По сећању
старих Мутничана, 1 кг.шећерачуваобисенаскровитомместуитрајаоје
месецима, јер је право на потрошњу имао само деда који би ставио шећер
у меку ракију када му дођу вршњаци на дружење!)

У многим кућама хлеб од пшеничног брашна се јео само три пута
годишње (крсна слава, Ускрс и Божић). Као крајњи луксуз сматрало се чак
и печење младог кукуруза, па су младе мајке криле од домаћина ако
испеку деци шаку кукурузних зрна на плотни шпорета! Данашњи 80-
годишњаци причају невероватне приче о томе да су им мајке давале да
окусе гибаницу спремљену за славу тек после трећег дана славе, а ако је
летња слава - гибаница би се већ укиселила па се растезала као жвакаћа
гума (што жељној деци није сметало!). Или друга, црнохуморна, ако би се
дете бунило због проје и тражило "кисео" хлеб, следио би одговор: изађи
на кишу, па ће да ти буде покис' о' леба!

1 91

Печење прасића уочи Св. Тројице 1957.: Жика Михај-
ловић, Лоле Ружић, Града Нешковић, Цаја Крсмановић и
Лута Радић у друштву пеку прасиће. У позадини је неизо-
ставни дувачки оркестар који чека бакшиш. (Старија
деца су Љиљана Нешковић и Радомир Михајловић, а
малидечак јеЉубиша Нешковић.)

Исцрљујући постови били су добродошли да се приштеди храна за
славу и празник, а једна од мера принудне штедње је био "трик" - клање
свиње на Бадњи дан, да се избегне потрошња меса у заносу "свињокоља".
(Наши стари су стварно могли да искушају јачину своје воље: после 40
дана строгог поста нису смели да окусе ни један врући чварак!) Комад од
заклане свиње потрошио би се тек сутрадан, за божићни ручак, уместо
прасета.

Данашњи Мутничани, који се свакодневно хране боље него што су
њихови дедови за празник, редовно се за препуном трпезом вајкају како је
добра храна право зло и, ко зна зашто, обавезно доносе закључак: -Некад
се трпело, ал' здравији били људи!

ШтоЈедноставно, нијетачно!
Једино је сигурно да су мање патили од холестерола и повишеног
крвног притиска, али су зато последице слабе исхране биле много теже:
-Деца су умирала у великом проценту (у прошлом веку скоро 50%),

92 f

млади људи такође. Најважнији у мору узрока је слаб имунитет због
лоше исхране трудница и дојиља. (Деца су се рађала са меким теменом,
због чега су их бабе нарочито пазиле од повреда главе, бебе су имале
ружне наслаге на глави које се данас више не јављају, кости су се споро
развијале па су деца касније почињала да ходају...све су то последице
лоше исхране младих мајки.)

-Људи су изгледали бар 20 година старије него њихови данашњи
вршњаци. "Старци" које данашњи 60-годишњаци памте из детињства
нису тада имали ни 50 година.

-Ретко који Мутничанин у прошлом веку је доживео 70 година. То се
види из пописа 1863., где су ретки људи од 65 година, а 70 имају само две
удовице. Данас у Мутници има неколико људи од преко 90 година. а
између 70 и 80 их има више десетина и активно раде у пољу, не помишља-
јући настарачку постељу.

-Људи су били нижег раста, деца нарочито. Данашњи Мутничани од
12 година већ имају висину коју су пре 100 година имали одрасли људи,
што је искључиво резултат добре исхране.

ПРОЈА НАС ЈЕ ОДРЖАЛА...

Кукурузни хлеб, проја, која се данас сматра правим специјалитетом
па се износи и на славске и свадбене трпезе, изазива непријатна сећања
код данашњих старих Мутничана: скоро да ништа друго нису јели осим
проје! По један комад дебеле, жуте и хладне проје за доручак, ручак и
вечеру - то је био јеловник генерације наших дедова и прадедова. Као
"прилог" - струк младог лука, "перце" празилука или расол од купуса по
коме пливају комадићи сушене паприке или сецкан лист киселог купуса.
Као главни оброк, ручак - ретка, чорбаста јела заснована искључиво на
кромпиру, пасуљу и купусу, зачињена црним и белим луком и туцаном
паприком сопствене производње. И то како за време поста, с незнатним
разликама - и када се мрси! (Посебан "специјалитет" у мрсним данима је
била, на пример, попара од бајате проје у коју би се ставило мало масти. А
ако је било и парченце сира - правагозба.)

Приче о томе како се и кисео купус штедео, па се зими није вадила
из каце цела главица него неколико листова, делују невероватно данас
када се у пролеће бацају читаве каце неупотребљеног киселог купуса или
паприке, а венци проклијалог црног лука налазе се у потоку или поред
пута.

1 93

Како то да су наши преци оскудевали и у поврћу, када су имали исте
њиве које се засађују и данас? А број становникаје био мањи.

Објашњење је у изузетно малим приносима у производњи
житарица као основних култура за исхрану људи и стоке. Сорте су биле
нискородне, а орање плугом плитко, паје и најмања пролећна суша имала
катастрофалне последице. Дешавало се да на читавим њивама семе
уопштененикне.

Из тих разлога кукуруз и пшеница сејали су се на готово свим
обрадивим површинама, а за поврће се остављало сасвим мало земље. Од
поврћа се садио само парадајз, паприка, купус и кромпир. Шаргарепа,
грашак, цвекла и друго поврће били су луксуз - без њих се могло, а без
кукуруза није!

ИСХРАНА У ПОСТУ

Пост се практиковао ригорозно и без иједног изузетка (нпр. деца,
болесни и сл.). Прелазак на посне дане подразумевао је чак промену
посуђа: дрвене кашике којима се мрсило одлагале су се (качењем о ексер)
а у употребу су улазиле такође дрвене, али - посне кашике! За кување се
такође прелазило на посно грне, да би се спречила свака могућност да се
остатком масноће укућани огреше.

Посна јела спремала су се на води, а на мало зејтина само изузетно.
(У тадашњим домаћинствима постојале су само две флаше: гасњача и
зејтињача. Висиле су окачене о канап ван домашаја деце да се не разбију.
За њима се посезало ретко, само да се купи гас или зејтин. И једног и
другог скоро никада цео литар!)

Свакодневна посна трпеза била је оскудна, једнолична, јер се
састојала само од кукурузног брашна у свим варијантама и чорбица са
мало поврћа, углавном купуса, кромпира или пасуља.

Због штедње свих врста намирница права посластица били су чак и
печени кромпири у пепелу ("запрећани”, тј. затрпани пепелом), печена
тиква или печена репа.

Сушене паприке често су се пекле на плотни и, уситњене, додавале
посним чорбама или расолу као зачин, а позната салата из тог времена је
мешавина куваних сувих паприка и празилука, зачињена винским
сирћетом. Иста мешавина, само пржена и без сирћета, служила је као
раскошан прилогуз качамак.

94 Г